Projekat Rastko : Poljska : Istorija

Konstantin Mihailović

Janičarove uspomene ili turska hronika

Opisivanje događaja koji se tiču turskog pitanja
od
Konstantina sina Mihaila Konstantinovića,
Rašanina iz Ostrovice,
kojega su Turci uzeli u janičare

Janičarove uspomene ili turska hronika

Počinje opisivanje događaja koji se tiču turskog pitanja od Konstantina sina Mihaila Konstantinovića, Rašanina iz Ostrovice, kojega su Turci uzeli u janičare.

Predgovor

Svi narodi koji se upravljaju po svetom krštenju^[1] blagoslovenog gospoda našega Isusa Hrista, verujemo i ispovedamo jednoga gospoda boga stvoritelja neba i zemlje u tri lica: oca, sina i svetoga duha i Trojicu jedinu i nerazdeljivu, koja vlada na vjeki vjekov. Amin. U ime oca i sina i svetoga duha. I po Hristu našem nazivamo se hrišćanima u slavu gospoda boga našega. I zato se, poštovana sveta Trojice, molimo tvojoj svetoj milosti. Pomozi svojim hrišćanima i odvrati^[2] proklete pogane^[3]. Amin.

Prva glava:
O različitim paganima i o Aliji Muhamedovom pomoćniku

Pogani koji su primili zakon Muhamedov različiti su: Argini, Persijanci, Turci, Tatari, Berberi, Arabljani i neki crnci koji nemaju na licu ognjenih znakova, svi ovi Mojsijeve knjige drže, a upravljaju se prema prokletome Alkoranu, u kojem je Muhamed svoj zakon napisao, a veruju u jednoga boga stvoritelja neba i zemlje. Oni imaju jedan veliki praznik (pre žetve), koji zovu Brunk bajram, a za njega svaki (čovek) posti mesec dana, svakoga celoga dana ništa ne jedući niti pijući, sve do zvezde. Ali noću meso jedu, vodu piju, koliko puta ko hoće, sve do dana. A isto tako kad nastupi novi mesec, oni bogato svetkuju, blagujući tri dana. Ali ipak vina ne piju, niti imaju ikakvog kvasa. Milostinju razdaju. Nekim robovima skraćuju godine (robovanja), a obolele^[4] na slobodu puštaju, i to naročito velika gospoda. Gozbe priređuju^[5], škopce (ovnove), jarce i kamile kolju, meso, hleb, sveće, novac boga radi udeljuju. Ko god naiđe, bilo hrišćanin, bilo poganin, svakome milostinju daju. Na grobovima obavljaju noćna klanjanja^[6]. Pale lojane sveće. Mirisima okađuju za duše umrlih^[7].

A kada sam pitao pogane zašto lojane sveće pale, zar ne bi bolje bilo da pale voštane sveće na grobovima umrlih i u hramovima, odgovorili su da bogu treba da se prinosi na žrtvu brav a ne mušice. - I rekli su mi: "Kako se tebi čini? je li to dobro ili nije?" Odgovorio sam im: "Ako je Muhamed jedno dobro uredio, onda je i drugo".

Drugi je (njihov) praznik, koji biva u jesen, onaj koji zovu Kičik bajram, kao kad bi rekao Mali praznik. Za ovaj se dobrovoljno posti. Ali i za ovaj onako svetkuju i milostinju razdaju kao za prvi. U nedelji praznuju petak kao^[8]. Jevreji subotu, ili hrišćani nedelju, govoreći: zato to svetkujemo što je bog u petak stvorio čoveka. Obrezuju se. Svinjsko meso ne jedu. U tih pet propisa se slažu s Jevrejima, ali ni u čemu drugom. Po obrezivanju nazivaju se Bubromani (hoteći da budu bolji nego hrišćani) ili Jevreji. Bubromani znači izabrani ljudi u veri. I smatraju hrišćane za grešan narod zato što priznajemo i hvalimo svetu Trojicu, govoreći: nema tri boga, već jedan. A zbog toga su Bubromani hrišćane prozvali đaurima, što će reći grešnici i zabludeli^[9]. A hrišćani opet nazivaju Bubromane poganima zbog njihovih nečasnih dela, o kojima nisam hteo ovde da pišem. Jer poganin znači (da je neko) okrutan, nečovečan, da je kao nečisti pas^[10]. Oni bi hteli da budu dobri, pa kako misle tako i govore. Ali neko može reći: zato greše što nemaju dobrih učitelja koji bi ih učili i koji bi njima upravljali. Oni bi mogli dobri biti kad bi hteli. Ali bi takvome učitelju svakako bilo lakše i korisnije^[11] da sipa nešto u proderanu vreću, nego da takvim prostačkim narodom^[12] upravlja.

Druga glava:
O Muhamedu i o Aliji, njegovom pomoćniku^[13]

Imao je Muhamed jednu sestru koju su nazvali Fatima. A ovu je bio dao Aliji, svome pomoćniku, za ženu onda kada je svoju veru širio i na taj način je učio i propovedao kao da je bio namislio da osudi Hristovu veru. Jer je on stvarao svoju veru prema svetu, vodeći računa o tome da su ljudi više skloni svetskim stvarima nego stvarima božanskim. I na taj način koji god su njegovim putem išli i njegovoj nauci sledovali (tim je obećavao blaženstva svetska, velika gospodstva i bogatstva), te je hvalio i za dobre ljude smatrao. A koji su mu se protivili, njih je Alija na različite načine mučio; ovoga Aliju pogani smatraju za proroka, kao i Muhameda, govoreći da je bio moćan i silan muž. A imao je, vele, sablju, koju je nazivao Zulfikari, vanredno oštru i tako tvrdu, kako oni pričaju, da u šta god bi Alija njome udario, bilo u gvožđe ili u čelik, sve je pred njom bilo kao paučina. A drugi pričaju kako je njegova žena bila velika čarobnica, pa je ona svojom veštinom stvarala takvu oštrinu ovoj sablji. Živeo je tako^[14] Muhamed u svojoj zlosti 45 godina^[15] veru svoju proširujući. Zatim ležeći na samrtničkoj postelji, pozva čitav svoj zbor i naredi im: "Da mi pogreb priredite^[16] i da kraj mene^[17] budete spremni dok ne uskrsnem. Držite se čvrsto moje zapovesti i ne dajte se zavoditi, jer sam vas pravoj veri naučio. Budite moji izabranici božji u Izrailju^[18]. A moj pogreb priredite u Medini, Aliju moga slušajte, jer ću ja u sudnji dan uskrsnuti i povešću vas tamo gde ćemo se svi radovati. Budite (svi) među sobom ljubazni, jedan prema drugome budite pravedni. Robovima opraštajte godine robovanja, jer niste bogovi da biste ih do smrti u ropstvu držali. A time ćete se umnožavati^[19], jer videći pravednost vašu svaki čovek će se vas držati i vaše će se nauke pridržavati". Posle Muhamedove smrti Alija je s velikom tugom pojahao do stene Gormenđi hoteći iz istinske žalosti da uništi svoju sablju i udari u stenu da se čitava zarila u stenu. Kad vide Alija takvo čudo, što ranije o svojoj sablji nije znao, ovako joj progovori (prema njihovoj veri): "Zulfikari, prestani, da to ne bi bilo protiv boga". A potom je živeo posle smrti Muhamedove devet godina. Poslednje godine, ležeći na samrtničkoj postelji, skupivši sav zbor poganski, opominjao je da se čvrsto drže Muhamedove zapovesti^[20], jer je vera njegova iznad svih drugih vera (bolja) i "zato mučite đaure gde god možete da ne bi oni vas mučili. A tražite ih u njihovim domovima; to je bolje nego da ih u svojim domovima čekate". A kad je opazio da mu se samrtni čas približavao, naredio je da uzmu njegovu sablju i da je bace u morsku dubinu. I pričaju poganici: kada^[21] su ovu sablju bacili, tri dana se na tome mestu more burkalo i kovitlalo u žalosti za Alijom. I zato poganici imaju male knjige čuvajući ih pri sebi kao svetinju, koje nazivaju hamaili, a osobito ih imaju u ratu, kao i kod nas jevanđelje, i nose ih pod pazuhom, a na njima je sablja Zulfikari naslikana; pričaju da im je od velike pomoći u boju, a ma kome da se na te knjige zakunu, svakome će čvrsto održati reč. Ali postoje i druge knjige, lažne, koje se pripravljaju od komada venecijanskog sapuna; kome hoće glavu da smaknu, tima^[22] se kunu^[23] na knjige od onog sapuna pripravljene, koje su nalik na prave; kome tako učine, ne treba se u zdravlju više nadati, kako se bilo desilo kralju bosanskome (kao što će o tome biti govora dalje).

III glava:
O njihovoj službi božjoj i o hramu^[24] njihovom

Turski hramovi imaju male i velike okrugle kule, a oko njih balkon; i poganski sveštenik za dan i noć sedam puta izlazi^[25] na kulu i viče, stavivši jedan palac u jedno uvo, a drugi u drugo, iz svega glasa, što najjače može, govoreći ove reči na svome jeziku: "Laj laha ila lah", što znači: Bog bogova, Muhamed je božji poslanik, usliši me, bože bogova.

Svaki poganin," kad čuje ovo pozivanje, pošto ima uvek vode kraj sebe, kad opere udove svoje unakrst, odlazi u hram da klanja. Prva molitva je u dva časa posle ponoći, koju nazivaju Temdžit namazi, druga je u svitanje, koju nazivaju Sabah namazi. Treća je u treći dnevni čas, koju nazivaju Kušlug namazi, četvrta je u podne, koju nazivaju Olej namazi, (peta je posle podne, nazivaju je Ikindži namazi), šesta je kad sunce zađe, koju nazivaju Akšam namazi, sedma je u treći noćni čas, koju nazivaju Jaci namazi. A ovih sedam molitava nijedan poganin neće propustiti, niti ovo umivanje, pa bio u hramu, ili kod kuće, pa čak i na putu, čim dođe vreme, ide na vodu i umiva se onako kako je gore rečeno; pošto sađe s puta, klanja onako kako je propisano koliko klanjanja treba da bude u kojoj molitvi. A ako neko hoće da načini više klanjanja, to je u njegovoj dobroj volji. A ako bi neko, dok klanja, bio nečim ukaljan, onda mu ovo umivanje ne važi^[26], već se mora ponovo umiti, a posle toga obaviti klanjanje. Makar kad bi neko bio u kupatilu, opet na svaki način^[27] bez takvoga umivanja ne može biti, jer je to umivanje kod njih kao kod nas krštenje. A ako bi se za koga uverili da u bogomolju nerado ide, uhvativši ga, vežu ga za lestvice (pred hramom gde najviše poganika u hram ide; svaki k njemu prilazi i grdi ga rečima, a kada tako postoji na lestvicama), biva posle toga pušten i mora na svaki način, hteo ne hteo, da bude dobar. A isto tako nijedna ženska glava u hram ne ide, niti vina pije (niti pak kvas kakav imaju). A (žene imaju naročito zaklonjeno mesto u hramovima, gde nikakav muškarac ne može ući. Kvas nikakav ne piju, a) za koju bi se uverili (tj. da je to činila), ona bi bila kažnjena od dobrih žena.^[28] Zato nijedan pravi Turčin vina ne pije (a za koga bi se to otkrilo, strašno bi bio kažnjen). Dvorani, službenici i gospoda neki piju (neki ništa)^[29]; a osobito kad u rat idu, nikada uopšte niko ne pije vino, jer je Muhamedova zapovest: ako bi ma ko vino pio, pa bi u to vreme bio ubijen, on bi na vjeki u paklu bio. Ali pak hrišćani (neki) koji s Turcima putuju slobodno sa sobom voze vino i piju ga bez ikakve smetnje, a još ih poganici snabdevaju^[30], kada im (ga je više) potrebno, da uvek vina imaju. Poganici ovakav običaj imaju: ma gde se u hram vozili (ili išli) klanjanja radi, uvek na sebi čisto odelo imaju, a kada bi na njima kakva mrlja bila, u hram s njom neće ući (niti će klanjati. Isto tako ni u obući koju obično nosi u hram s njom neće ući), već kad dođe do hrama, ostavlja obuću na uobičajeno mesto, pa tako uđe u hram, jer je tako čitav pod čistim tepisima zastrt, i svaki stane na svoje mesto, jedan pored drugoga i klanja. A svi njihovi hramovi su beli kao papir. I nema tamo nikakvih voštanih sveća, samo prema ishodu sunca dve lojane sveće, a među njima u tri reda nagore dosta zapaljenih lampi. A u sredini je sto, kao katedra, i stupivši na njega mladići čitaju Muhamedov Alkoran glasno (kod njih u hramu ne pevaju, već samo Alkoran glasno čitaju), a svi ostali, sedeći na tepisima, pažljivo slušaju. A posle toga stupi sveštenik, kojega nazivaju Madin, i koji ima u ruci sablju, na treći stepenik, pa deli blagoslov^[31] i govori: "Vera Muhamedova je iznad svih drugih; molite se za sve duše i za one koji protiv kaura ratuju. A kad ih spazite kako putuju nazad svojim (putem)^[32], ukažite im počast i poklon, celivajući im ruke i noge. Bićete svi učesnici toga rata i Muhamedu ćete se umiliti. Jer nam je svemogući bog dao sablju da se branimo i da kaure uništavamo".^[33] A posle toga pogleda^[34] nagore k nebu i pogladivši bradu, odlazi napolje iz hrama, pošto je pohvalio boga. A nikakvog prosjačenja^[35] niti rasprava^[36] nema bilo u hramu bilo pred hramom (što bi se ticalo kakvih poslova). A u najvišem^[37] hramu ima samo tri sveštenika koji imaju ugovorenu platu od onoga što ^[38] je hram osnovao. Zato što je kod Turaka ovaj običaj: narod za hram ništa ne daje, nego ko ga zasnuje, taj ga i potrebama snabdeva. Car, ili neki velikaš, ili bogati trgovci osnivaju hramove, a u svakome su po tri sveštenika: jedan sablju drži, drugi na kuli stoji (umesto zvona, kako je ranije napisano), treći hram uređuje sa svojim pomoćnicima. A tako to biva u njihovom najglavnijem hramu koji se naziva Dromamečit gde se sav narod skuplja, a osobito u petak posle podne. A imaju među sobom taj običaj^[39] kao što je parohija".

IV glava:
O drugome hramu Gemarak, što će reći zadušnom (po Tefiru, to jest o njihovoj propovedi)

Postoji drugi njihov hram koji zovu Gemarak, kao kad bi rekao zadušni, u njemu ubogima milostinju, jelo dele, a svakoga petka u podne propovedaju u -tome hramu da njihovome jeziku. Pa tako ni ja nisam njihove propovedi propuštao da bih saznao o čemu propovedaju, a prema čemu se vladaju, i nisam mogao drugo razabrati, već da sami protiv sebe propovedaju, ne mogući to da razumeju ili ne hoteći.^[41] A verovatno im gospod bog ne da da razumeju. Hristovu dobrotu Muhamedu pripisuju, a svoje nevaljalstvo na hrišćane prebacuju. Tu propoved nazivaju tesfir, a propovednika tesfirdi, koji kada na sto stupi, najpre počinje ovako da govori njihovim jezikom: "Ajdemon Alah onere ze pisiden tobon stafirba. Amin, amin", što ovo znači: Bože pomozi, a zatim recite: svi se odričemo svega zloga. Amin amin. Zatim je reč bila o Gospodu našem Isusu Hristu, a posle ovoga je ovako govorio njihovim jezikom^[42] o Muhamedu: "Ese raha nah Mahomet rosulah", što će reći: Isus je od duha božjeg, a Muhamed je božji poslanik: a što je volja Muhamedova, to je volja Hristova: Mojsije prorok je stariji (brat Isusov, a Isus je stariji) brat Muhameda proroka, pred Mojsijem se more bilo rastvorilo, a Isus prorok je mrtve iz groba uskrsavao; a nad Muhamedom prorokom stene su se podigle^[43] onde gde je on Bogu klanjao. Jer je Muhamed poslednji prorok i ne može ga pred Bogom nijedan prorok prevazići.^[44] Poganici hrišćane nazivaju kaurima, a Jevreje (Čivutima, kao kad bi rekao mrcina. Isus se uzneo na nebesa, zato su ga đauri nazvali bogom, a) Čivuti su hteli da ga ubiju i da ga raspnu na krst zbog njegove velike svetosti i silnih ^[45] čuda koja je činio na zemlji. Bojali su se toga Čivuti da za njim ne pođu i da se k njemu ne obrate svi onako kao đauri, nazivajući ga bogom. Hoteći da ga uhvate, tražili su ga da ga posle mučenja raspnu na krstu. Pred ovima je Isus ušao u jednu kuću (a poznajući jevrejsku rđavštinu, uzneo se iz te kuće) na nebesa. A kad su Jevreji onde (tj. u kući) našli jednoga čoveka koji je bio nalik na njega, u toj kući su ga uhvatili i bacili na muke, raspeli ga na krstu, a pored njega dva razbojnika. I tako đauri govore da je Isus bio bačen na muke i raspet na krstu. Ali vi ne verujte tome: Isus je bio takve svetosti da ga se niko skoro nije mogao dotaći, a kamoli da bi ga mogao uhvatiti i baciti na muke. A kada se Isus bio uzneo na nebesa, pristupili su k njemu anđeli, pa pozdravivši ga i uzevši ga među se, vodili su ga po najvišem nebu, pokazujući mu božansku slavu. Pošto se Isus nahodao po nebesima, krenuo je s anđelima k nebeskim vratima, kao da je hteo da siđe nazad na zemlju; namislivši nešto u sebi, reče anđelima: "Zaboravio sam na jednome mestu obuću^[46] (ovde na nebu)". I vrativši se tako Isus (od vrata) po obuću^[47], ostade u nebesima, i biće onde do sudnjega dana. A kada dođe sudnji dan-, -tada će Isus sići na zemlju i govoriće đaurima: "Vi ste me bogom nazvali". A Čivutima:" Vi ste me hteli baciti na muke i raspeti, i zato svi idite u večni pakao i onde ćete biti na vjeki". I ovo je kraj propovedi. Gospode Isuse Hriste, sine boga živoga, tebi se (mi hrišćani) molimo, smiluj se na nas i izbavi nas od večnih muka^[48], i oprosti grehe naše da bismo mogli tvoju svetu milost videti^[49] i u hvali tvojoj veseliti se s tobom na vjeki.

V glava:
O drugoj propovedi ili o veri i o Muhamedu

Druga propoved, koja je ovakva i koju sveštenik na njihovom jeziku ovako govori:

Čuli ste u prošli petak propoved kako se Isus uzneo na nebesa i tamo ostao, i zašto nije hteo da ostane s đaurima ni s Čivutima; razlog tome je već ranije rečen. Ali Muhamed, pavši^[50] na nekakav vihor^[51] nije hteo zbog nas ostati na nebesima, jer nam je dao reč da s nama ostane na zemlji, a kako je u svojoj dobroti dao reč, tako je s nama ovde i ostao. A kada dođe vreme, ustaće iz mrtvih s nama i povešće nas sa sobom u raj. I zato pazite da njegovu zapovest izvršujete. Bubromani, pridržavajte se toga pažljivo, ne imajte zavisti među sobom, kao što đauri imaju, jer je to za njih obično^[52]. Đauri jedan drugome ništa dobro ne žele^[53]: brat brata, prijatelj prijatelja će pokrasti, jedan drugoga će izdati, smatrajući da će mu bog pomoći; prodaće za novac svoga bližnjega, pije vino i jede hleb i veseo je zbog toga, proždire meso svoje i krv svoju, hvaleći se^[54] da mu je dobro uspelo^[55]. A to je dobro poznato vama koji s njima u ratu bivate. Ali to veselje će se pretvoriti u žalost i tugu. Bubromani, prorok Isus je išao ka Cimbumbareku ili ka Jerusalimu. A kad je bio među vinogradima, spopade ga žeđ i on uđe u jedan vinograd tražeći vode, (a onde nađe jedan prekriven vrč načinjen od gline pun vode; uzevši ga napi se ove vode) koja je, iako je bila čista, bila gorka kao pelen. I reče Isus ovome vrču: "Reci mi kako je to da imaš u sebi vodu čistu a gorku, rđavu za piće?" Odgovori vrč: "Jedna je igla ukradena i prodata za novac. A ovaj novac je dospeo među drugi novac za koji sam ja kupljen". I zato, gledajte^[56], mili Bubromani, kako je mala krađa veliki greh. A kad se svetome proroku to javilo, kako bi imalo tada bogu da bude tajna? Zato budite među sobom milostivi, jedan drugome ne činite nepravde ni krađe, a ako bi neko nešto našao, neka vrati i ne skriva. Daj neka se viče jedanput, dvaput, triput, pa ako se ne javi onaj čija je stvar, razdelite, molim vas, ubogima a za sebe to nikako ne prisvajajte. U đaurske bašte ne ulazite, jer je to okoreo narod, a ako (mu) što u bašti uzmeš, proklinjaće te bez prestanka, a neće oprostiti, pozivajući boga na osvetu. Zato podanicima đaurima ne činite nepravde. A ako bi neko nešto uzeo u bubromanskoj bašti, makar se srdili, ipak opraštajte, da bi vam od gospoda boga oprošteno bilo. Ne gajite dugo gnev jedan protiv drugoga, kao kamila. Robovima i ropkinjama određujte godine (tj. robovanja) prema njihovom veku. A ko bi hteo roba dugo da drži ne određujući mu godine, susedi ne treba to da trpe, jer on nije bog pa da sebi potčini čitav vek njegov. A kada postanu slobodni, pomažite im da bi ipak imali čime da počnu svoje izdržavanje, zato da bi se bubromanska vera širila. Muhamed je s nama ostao na zemlji. A kada dođe sudnji dan, svi će ljudi pomreti, a isto tako i anđeli. Najviše nebo ima četiri kruga.^[57] A kada dođe to vreme, tada će narediti gospod bog četvorici anđela: "Držite čvrsto svaki za svoj krug". (A kada se čvrsto uhvate za svoj krug^[58] svi), umreće kao da su zaspali. Ali će odmah u tome trenu biti ponovo živi i hvaliće boga na vjeki. I tu će anđeo Mihailo zatrubiti u trubu i odmah će svi ljudi uskrsnuti. A Muhamed će ustata kao da se prenuo iza sna^[59], i otreše sa svoje brade prašinu, i reći će: "Elhem do lahi Jaratim a Damin kao kad bi rekao"^[60]: zahvaljujem tebi stvoritelju svojem. Amin. A tamo će^[61] dakle Muhamed poći sa svima Bubromanima pred boga i stanuvši, reći će krupnim glasom: "Velika hvala, svemogući bože, tvojoj Jedinstvenosti na vjeki vjekov. Amin". A tada će reći bog Muhamedu: "Ti si mi služio i dobro si se vladao sa svima svojima, pa zato pođi s njima u večni raj i tu se radujte na vjeki vjekov". Završivši ovu propoved, govori čitavome narodu ^[62]: "Molite se za matere, za očeve svoje i za one koji ratuju protiv đaura, i hvalite boga. A tada svi, podigavši oči nagore i obema rukama pogladivši brade, pođoše iz crkve napolje.

VI glava:
O njihovim poganskim zborovima^[63]

Svoj zbor zovu Baht, kao kad bi rekao rasprava. Jer taj običaj neguju među sobom učenjaci i redovnici, a određuju dan rasprave pred najvišim dostojanstvenikom posle cara. Zbog toga su u ono vreme^[64] kada sam ja bio u Turskoj priredili raspravu pred Mahmut-pašom, jer mora među njima biti moćan dostojanstveni, a jedan među njima biva najviši redovnik, kojega zovu Salih. Ovaj počinje govor ovako: "Muhamede,^[65] pomozi i rasvetli razum svojim redovnicima^[66] koji tebi podražavaju". Zatim počnu raspravljati, jedan protiv drugog, govoreći najviše o prorocima; jedni priznaju gospoda našega Isusa Hrista za proroka, a drugi za natproroka,^[67] a treći vele da je u sudnji dan on najviši prorok pored Boga stvoritelja neba i zemlje. A gospod bog je od onog vremena kako je nastala hrišćanska vera izabrao osam stotina kamila, koje su kao nekakvi nevidljivi duhovi; ovi hodaju svake noći i biraju rđave Bubromane iz naših grobova, a zatim biraju dobre đaure i nose ih u naše grobove.^[68] I tako će stati dobri đauri s našim bubromanskim zborom, a rđavi Bubromani će stati"^[69] s đaurskim zborom sudnjega dana pred bogom. I govori im: "Gauri dunvardur imani jakturi", (kao kad bi rekao): hrišćani imaju veru, ali dela nemaju. A zato će Bubromane Muhamed povesti u raj, a Isus će narediti hrišćanima da idu u pakao; Mojsije će se tužiti na Jevreje da mu nisu bili poslušni.^[70] A spomenuti Salih je među ovim učenjacima kao pobožan čovek i ukazuju mu veliku počast. Ovaj^[71] je ovako govorio:

"Ilija i Enoh su obojica s telom i dušom u raju (a pred sudnjim danom treba da umru). Ali je Isus i telom i dušom na nebu; on je jedini koji neće umreti smrću, nego će na vjeki vjekova biti živ. Muhamed je bivao dušom i telom na nebesima ali je zato uvek ostajao s nama na zemlji". A posle su se počeli raspravljati: jedan ovako, drugi onakoj a mnogo je stvari bilo među njima. A uzviknuvši, počeli su jedan na drugoga knjigama ciljati da sam pomislio da će se potući.

Ali Mahmut-paša im je naredio da ćute i da prestanu sa tom prepirkom, pa je prema običaju naredio da im se donese da jedu i data im je voda da piju, jer oni vino ne piju. Potom, pošto su se najeli bogu su hvalu iskazivali, moleći se za duše živih i mrtvih i za one koji (hrišćanima priređuju pakosti i) protiv hrišćana ratuju. Ali da ne bih razvlačio, ovde nisam napisao ni deseti deo od onoga što se dešava u toj prepirci.

VII glava:
Kako Turci nazivaju anđele, proroke, raj i pakao

Svetoga Duha nazivaju Ruhulah, kao kad bi rekao božji duh, dušu zovu džan, anđele ferišteler Mihaila - Mikael Can alidži, kao kad bi rekao: Mihailo što ruši^[72] duše, Gavrila - Džebrail, Rafaila - Rafail raj - dženetić pakao - isi halveti muke - skunđe, sudnji dan - kijamet gini, proroka - peambar, (Mojsija - Musa peambar), (Davida - Daud pehambar), Solomuna - Sulejman peambar, Gospoda našega Isusa Hrista - Ese peambar, đavola zovu fegitar.^[73]

VIII glava:
O turskoj pravednosti (a i o njihovoj nevernosti i lukavstvu)

U svakom slučaju velika pravednost vlada među poganicima. A pravedni su među sobom a isto tako (prema svima) svojim potčinjenima, kako hrišćanima, tako Jevrejima i svima koji su pod njima^[74], jer car sam o tome vodi računa, kako će se o tome šire ispričati; ima isto tako nekih njihovih potčinjenih koji im danak daju ali zato vladaju u svojim zemljama kao vlaški vojvoda. Iako se prema ovima pravedno postupa, ipak to biva uvek sa nezgodama, jer im se, tobože bez carskoga znanja, pomalo šteta nanosi, a kada tužba^[75] dođe, naređuju im da traže svuda po gradovima, pa ako što nađu negde, da im bude vraćeno, ali (drugi), pošto se natraže, jadnici odlaze ožalošćeni^[76] kući. Tako isto ni njihov pasoš nikome ne pomaže: jer imaju ovakav običaj: koga hoće da pogube, dadu mu pasoš, a kada se vrati^[77] pa neko bude nešto govorio, daju mu odgovor: "Dao sam (ti) pasoš stojeći ali nisam sedeći, (ili sam ti dao sedeći), a nisam (ti) dao stojeći" i tako se izgovaraju da bi u svojoj neplemenitosti ostali u pravu. Kome se pak zakunu na knjige od sapuna, kao što je ranije opisano, to nikome (ništa) ne održe, a isto tako i u drugim zakletvama, samo ako mogu od nekrivice^[78] krivicu^[79] načine, da bi samo svoje nevaljalstvo ispunili. Darove daju ne iz milosti već radi carske slave, jer postoji ovakav običaj među Turcima: nijedan poganski poslanik od velikih dostojanstvenika ne može^[80] se pokazati caru bez darova sem ako bi neka tajna stvar bila; a car uvek želi da se svima sviđa ono što se njemu samome sviđa.^[81] I zato takvi darovi ne čine se iz ljubavi, nego za hvalu.^[82] Ako pak car s kim mir ili primirje načini, to odmah posle misli da ga prekrši i kada s jednim sklopi savez, tada s drugim vodi rat i svoj im potčinjenima će uvek naći krivicu a u tome se Lukavi, kao u krug vrte^[83], da bi uvek hrišćani bili uništavani^[84], kao što ćemo o tome ispričati dalje; a koji su s njima čorbu jeli, morali bi im (dobro) mesom platiti^[85].

IX glava:
O precima turskoga cara

Turski carevi zovu se Osmanovići, jer je Osmanova vladavina bila^[86] prvi početak. Osman je bio (sin nekakvog čoveka po imenu Šiha) kmet lakoga^[87] roda^[88], poganin, ali izvrstan domaćin, imao je trideset plugova, i orao je i sejao po njihovom običaju, imao je mnogo radnika^[89] a us to kamile, konje bivole i svakojake stoke, sem svinja. Njegov šator je bio načinjen od čohe, koji zovu altan, on je leti hladan a zimi topal; pa je taj šator naredio da se razapne^[90] u polju među radnicima, pa je tu u polju imao i kuhinju, a kada je vreme došlo da je već jelo bilo gotovo, imao je veliki crveni barjak, pa je naredio da se obesi^[91]; kad bi radnici ovaj videli, išli su da jedu kako njegovi radnici, tako i drugi^[82], svakome je bilo slobodno. Ovu pokrajinu su nazivali Ak jazi, kao kad bi rekao belo pismo. A nedaleko od ove bila je druga pokrajina, po imenu crno (pismo), koja ima jedan dvorac. U tome dvorcu živela je jedna gospođa po imenu Karavida ili Čarnovida, udovica. I prohtelo se Osmanu da razonode radi pojaše samdrugi u onu pokrajinu da razgleda dvorac. A kad je dojahao u grad pod tvrđavu, ljudima je milo bilo što ga vide, jer su slušali o njegovom gazdinstvu, pa glas dopre i do gospođe. I pošao je Osman da se šeta oko dvora zabave radi. Videći iz dvorca da okolo luta čovek u takvom grubom^[93] seljačkom kožuhu, gospođa naredi da ga zbog toga poliju pomijama i pošao je Osman poliven (pomijama) tužan u grad, a svima ljudima je bilo žao zbog nanete mu uvrede. Zahvalivši se, on pojaha kući (a stigavši kući) i naredi posluzi da pripreme sto i dvadeset konja i kamila pa na toj stoci da nose žito na prodaju u onu pokrajinu u kojoj mu je takva uvreda učinjena; naredio je isto tako da spreme pedeset hrastovih batina i da (ih) stave u vreće sa žitom, jer je znao da nikome nije dopušteno^[94] da uđe^[95] u grad s oružjem. Došavši tada do onoga mesta, legao je na livadu^[96] s onom robom kao trgovac. I dopro je glas (do)^[97] gospođe Karavide kako je Osman prispeo sa žitom i da ga hoće da prodaje; ona je naredila da se kupi i u grad doveze.^[98] A Osman koliko mu je (za to) dato, za toliko je (na trgu) dao; naredio je pedesetorici momaka, koje je bio za to pripremio, da svaki uzme na rame vreću i da nosi u dvorac, pa šta im je naredio ^[99] da to čine. Osman je išao napred, a oni za njim. A kad su već bili u gradu, gospođa Karavida, ugledavši ga, nazva ga iz podsmeha malim Osmančićem. Ali kada su momci (za njim) sa vrećama došli, videvši da je vreme, naredi da prospu žito iz vreća i da se brzo late štapova, pa da biju na sve strane samo ako bi im se ko hteo odupreti. I pošto tako Osman osvoji ovaj grad, naredi da se gospođa Karavida baci s najviše kule a prema svome imenu, kako ga je bila prozvala, dade onome gradu ime Osmančić. I otada je počelo vladanje turskih careva^[100] sve do ovoga vremena.

H glava:
O vladavini Osmanovoga sina po imenu Mustafe

Mustafa, sin Osmanov^[101] uzeo je bio kćer jednoga velikog gospodara iz Anatolije i ostavio mu je za života čitavu zemlju Anatoliju zato što nije imao nijednoga sina^[102], već samo tu ćerku. A Mustafa je osvojio nešto zemlje koja je bila pod drugim poganicima.^[103]

XI glava:
O Aladinu sinu Mustafinu

Posle Mustafe ostao je njegov sin Aladin. Ovaj je prvi izmislio (dvorske) pešake, koje je zvao jenićehaje, kao kad bi rekao novi dvorani. I dao^[104] im je da nose bele kape a niko drugi nije smeo da ih nosi na glavi, kao i danas, osim dvorana. Ali im nije davao nikakvu platu, osim pomoći. A oni nikome ništa nisu plaćali, samo kad im je naređivano, onda su uvek peške bili spremni kod dvora. Ovima je i gradove nastanjivao, dajući im dobru pomoć da bi se mogli izdržavati. Ima takvih i danas dve hiljade ali za ovih careva^[105] su veoma bedni, a sve svoje (tj. stvari) nose na magarcima. Ovaj isti Aladin zadobio je neke dobre gradove i pokrajine. A imao je sina po imenu Murata, i ovaj je vladao po Aladinu, ocu svome. (I ovaj je bio treći).

XII glava:
O Muratu sinu Aladinovu

Murat sin Aladinov osvojio je jedan grad koji se zove Brusa i čitavu zemlju Anatoliju (i Persiju). A isto tako je druge pešake izmislio, jer što je veći gospodar, to mu više ljudi treba; ove pešake nazivaju azapi, kao kod nas pešaci; gradovi ih pripremaju, a car im u ratu platu daje, svakome za deset dana zlatnik, (a starijem^[106] za pet dana jedan zlatnik), a njihovom vojvodi svakoga dana zlatnik. A kada je potreba, naređuje se svuda po gradovima (da se obiđe), koliko koji treba da opremi azapa. Po Muratu ostao je njegov sin po imenu Sultan. (Ovaj je bio četvrti turski car).

XIII glava:
O Sultanu sinu Muratovu

Sultan sin Muratov osvojio je od Grka neka mesta i zemlje, a osobito slavni grad Nicenu. Ovaj Sultan je izmislio da odabira hrišćansku decu^[107] da ih vaspitava i sav dvor njima da nastanjuje i sve gradove svoje. Ove vaspitanike nazivaju janičari, kao kad bi rekao nova vojska. A kasnije ćemo o carskome dvoru šire ispričati. Posle Sultana ostao je drugi Murat. (Ovaj je bio peti car).

XIV glava:
O grčkome caru i o Muratu sinu Sultanovu

Grčki car, ležeći na samrtničkoj postelji, poverio je sina svoga, malo detešce, Kantakuzenu da ga podigne na noge, a isto tako je i čitavu grčku zemlju poverio njegovu staranju, da se (o njoj) brine dok dete ne bi postalo dovoljno mudro. Ali kada je već mladi car dorastao (do potrebnih godina), Grci su hteli da ga podignu na vlast, Kantakuzen tu stvar nije dopuštao, hoteći da uzme sam vlast, a kad je (Kantakuzen) video da je ne može dobiti^[108] pozvao je sebi u pomoć turskoga cara Murata i dopustio mu da se na ovu stranu prebaci preko mora u grčku zemlju protiv njegovoga gospodara, i ovaj, prevezavši se preko mora na ovu stranu niže Galipolja bez smetnja, s pomoću Kantakuzenovom osvojio je najistaknutiju^[109] tvrđavu koju nazivaju Dardaneli: tada Galipoljci, saznavši da su se Turci prevezli na ovu stranu, odmah bejahu gotovi i krenuše na njih, (sve je živo hitalo) kako je ko mogao, ali u velikom neredu; mislili su da će Turci pred njima morati pobeći.^[110] Kad Turci videše taj nered, uredivši se, na stremen (tj. na bliskom odstojanju) su ih dočekali^[111], a kad su se sudarili, odmah su prednju liniju pobedili, a posle toga se pozadina razbežala. Tada su Turci, (jureći) za njima, prodrli čak u mesto Galipolje i zauzeli ga. Car Murat, zaključivši primirje s grčkim carem, krenu na bugarskoga cara. Rasrdivši se na Kantakuzena, Grci su naredili da bude kamenovan. Car Murat, pre no što je stigao do^[112] bugarske zemlje, zauzeo je dva grada: jedan se zove Sogalnik, a drugi Dimotika i vratio se nazad preko mora u Anatoliju, posevši one gradove (koje je osvojio).

XV glava:
O božjoj kazni zbog grehova naših, što se zbilo kod Srba ili Rašana

Srpski kralj koji se zvao Milutin, od roda prvoga srpskoga kralja Uroša, dao je bio da se oslepi sin njegov po imenu Stefan. (Ovaj je pak po smrti oca svojega progledao nekako s božjim dopuštenjem^[113] i imao je isto tako sina po imenu Stefana). Ovaj njegov sin skupivši vojsku, krenuo je u bugarsku zemlju na cara bugarskog po imenu Dimitrija i prispeo je do jedne vode (tj. reke) u bugarskoj zemlji koja se zove Iskar i ulogorio se s ove strane (sa) čitavom vojskom. Dospeo je isto tako bugarski car sa svom svojom silom. Obojica su bili bogobojažljivi; i počeo je bugarski car s one strane (vode) uz velike troškove da gradi crkvu u ime Spasitelja, a kralj Stefan je (s ove) strane vode počeo ne žaleći novce, drugi graditi Majci božjoj.^[114] A zidajući ove crkve, spokojno^[115] su među sobom pregovarali bez prolivanja krvi. Ove crkve i do dana današnjeg čitave stoje. Sin srpskoga kralja, skupivši vojsku bez očeva znanja, prebrodivši preko one vode, udari na bugarskog cara i pobedivši (čitavu) vojsku (njegovu), njega samog uhvati i dovede ocu svome, kralju raškome.

Videći kralj (raški) tako neplemenito delo sina svoga, vrlo se rastužio, primio je cara veoma uljudno, a kada su bili za ručkom, posadi ga kralj iznad sviće, kao što pripada caru. A tu je došao kraljevski sin (pred njega), držeći u ruci buzdovan^[116] i rekao ocu svome: "Nije pravo da neprijatelja svoga iznad sebe^[117] posađujete". A onda udari cara buzdovanom da je na mestu umro. Sneveselivši se veoma, otac dade da ga s počašću odvezu do groba^[118] u gradu koji se zove Trnovo i nazad se^[119] vrati tužno u srpsku zemlju, ne hoteći da zauzima bugarsko carstvo zbog tog nedostojnog dela koje je od njegovog sina poteklo; posle toga su došla gospoda bugarska (tražeći i) moleći (kralja) da ih primi i da bude njihov gospodar. Kralj to učini, a sin, bojeći se oca svojega, ode u arbanašku zemlju, mada mu otac ništa zlo nije smišljao, kralj je tada otišao u jedan grad koji se zove Zvečan, a sin njegov (tako u zemlju kradomice - tj. dođe - da niko o njemu nije znao i) prokravši se do ložnice, oca svojega^[120] udavi. Kralj je sahranjen, kao što je i bilo pravo, u manastiru koji se zove Dečani. A posle njega (onaj) je sin njegov Stefan bio kralj srpski i car bugarski, ali je njegova vladavina bila u velikom nemiru zbog njegovih neblagorodnih dela. Zato je poslao izaslanike patrijarhu, mitropolitima^[121] i kaluđerima u Svetu Goru reda svetoga Vasilija, (tražeći i) moleći u ime gospoda boga da se za nj mole i da mu savetuju kakvo bi pokajanje imao da primi. Oni su mu odgovorili: "Ne možemo ti drugi savet dati, već se vrati gospodu bogu i ispaštaj za grehe svoje a što sam sebi učiniš, zahvalnije (će biti) bogu i korisnije duši tvojoj nego da naređuješ^[122] da se zidaju crkve ili da se mnoge molitve čitaju; jer gospod bog je milosrdan prema onima koji ga (iskreno ljube i) pozivaju.^[123] Čuvši od duhovnika takve stvari, car ode u onaj manastir gde je ležao njegov otac, gorko plačući i kajući se; došavši do manastira (na trista stopa), dao je da se namesti (čist) krst pokraj puta, a sam je (išao i) puzao na golim kolenima sve do očeva^[124] groba, plačući, ridajući i govoreći: "Oprosti (mi, moj) mili gospodaru oče". Videći gospoda takvu žalost, podigoše ga (i izvedoše napolje) i nisu mu dali više da dolazi tamo. Za to pokajanje sagradio je trideset manastira velikih i malih i uvek je živeo u velikoj pobožnosti i dajući milostinju.^[125] Njegov otac je posle devet godina proglašen za sveca^[126] i mnoga čuda čini sve do današnjeg dana; videći to, poganici ostaviše ovaj manastir na miru.

Njegov sin (koji ga je udavio) potom je umro, a posle njega je ostao sin njegov Stefan Uroš, koji je rđavo upravljao carstvom: zbog greha oca njegovoga gospod bog mu je oduzeo razum, jer napustivši verne zaslužne sluge on se priklonio novim i nevernima, koji su ga pak prozvali^[127] Ludi Uroš. Takođe je bio dao dvojici braće čitavo carstvo bugarskoga cara i bio je takav običaj u ovim zemljama da nijedan čovek osim cara, kralja i kneževa nije nosio crvene čizme; a car Uroš je dao ovoj braći crvene čizme: videći oni ove stvari^[128] i tradiciju^[129] bugarske zemlje, usprotiviše se caru; a kad im je poručio da k njemu dođu, ovako mu odgovoriše: "Dao si nam crvene čizme iz kojih nas nećeš (brzo i) lako izvući"^[130], a usto je i bugarska zemlja bila njima naklonjena zbog dela carskoga oca. A posle toga vremena turski car Murat je došao i opseo Jedrene.

I došle su vesti u rašku zemlju caru Urošu Ludome da je opsednuto Jedrene. Ovaj se s velikom silom spremao protiv Turaka da spasava Jedrene, a kad je došao u zemlju Konstantinovu, on se utabori na polju Žegligovu; tu vide u snu kao da je došao anđeo k njemu i uzeo sablju iz njegovih ruku i dao je Turcima; a kad on vide takvo čudo, ostao je toga dana s vojskom na tome polju, a sam ode jednome pustinjaku usred gora, pričajući mu o tome viđenju i ispovedavši mu se, reče: "Bojim se očinskoga greha". Odgovori mu pustinjak: "Greh oca tvoga pokazaće se na četvrtom kolenu", jer nije hteo da ga rastužuje. I tako je pravo od njega^[131] car krenuo ka Jedrenu da ga spasava. A kad je bio četiri milje od Jedrena, onda su ona dva brata kojima je bio poverio bugarsko carstvo protiv svoga gospodara prešli Turčinu i njemu su se pokorili. Mada je car Uroš imao veliku silu, gospod bog mu je razum oduzeo. (On nije gledao na neprijatelja, već samo na svoju silu). Turski car kad vide u vojsci njegovoj veliki nered, odstupivši od varoši, sa svom silom je krenuo na njega i porazivši (njegovu) stražu, krenuo je (dalje) sve do vojske, i tako je zatekao Uroša pod šatorom, gde je bio i ubijen^[132]. A sva ostala (njegova) vojska potučena je do nogu, pa se ovo mesto i do dana današnjeg zove Raško uništenje. Posle su ona dva brata, koji su bili protiv svoga gospodara, bili bogato obdareni od turskoga cara^[133] po njihovoj zasluzi, jer je dao da im se glave odseku.^[134] I tako osvojivši Jedrene, čitavu bugarsku zemlju je zauzeo (bez ikakve smetnje, ali je tamo ipak ostao jedan knez).

XVI glava:
O onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini

Srpska kraljevina posle kralja Uroša pretvorila se^[135] u kneževinu, jer su sebi izabrali^[136] za gospodara kneza Lazara, koji je imao sestričinu kralja Uroša po imenu Milicu. I tako su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne, kao što se i danas svuda zbiva ne samo među svetovnim ljudima nego i među duhovnima, a gde god sloge nema, tu ni na koji način ne može biti dobro.^[137] Kad ču dar Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Kosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok boj i trajao je sve do petka.

Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački i verno^[138] kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku, a zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena u petak u podne. (I tu je) Miloš Kobila (vitez kneza Lazara) ubio cara Murata. I tada je isto tako ubijen njegov sin Mustafa, ali je drugi njegov sin Bajazit^[139] ostao na carskome prestolu. Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i na tome mestu je postavljen visok stub sazidan^[140] kao znak hvatanja kneza Lazara. A kraj njega je bio Krajmir, vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu pobijeno. A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer posle kratkog vremena, birajući^[141] jednog po jednog, car je sve dao poubijati, govoreći: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni ^[142] učinili". Tu je doveden knez Lazar i vojvoda Krajmir pred Bajazita. Car Murat, otac njegov, kao i brat Mustafaj ležali su obojica na nosilima. I tada je rekao Bajazit knezu Lazaru: "Eto vidiš kako leže na nosilima otac moj i brat moj. Kako si se smeo odvažiti da se njemu usprotiviš?" Knez Lazar je ćutao. (Reče) vojvoda Krajmir: "Mili kneže, odgovaraj caru, jer glava nije kao vrbovo stablo da po drugi put izraste". Tada knez Lazar reče caru: "Veće je čudo ^[143] kako se otac tvoj smeo odvažiti da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti, care Bajazite: da sam to ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na trećim nosilima ležati. Ali je sam gospod bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših. Neka bude volja božja". U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara^[144] a Krajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu, reče: "Zakleo sam se gospodu bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora ležati". A onda je i on posečen i obe glave su pale zajedno na zemlju.

U to vreme donese jedan janičar glavu Miloša Kobilića i baci je pred cara (pored onih dveju glava) govoreći: "Care^[145] ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja". Onda su Rašani ili Srbi koji su bili kraj cara Bajazita izmolili telo kneza Lazara i odneli u jedan manastir koji se zove Ravanica i tamo su ga sahranili proglasili za sveca. Pobedivši, car Bajazit je ostao na Kosovu Polju i na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen:^[146] na četiri stuba načinjen je svod^[147] olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je bila njihova sahrana.

I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva gospodara koji su se verno borili za veru hrišćansku, (za kratko vreme) od poganika (ubijeni, sa ovoga sveta) odoše.^[148]

XVII glava:
Šta je bilo sa Stevanom, prvim despotom raškim

Car Bajazit je vladao po ocu svome Muratu (i bio je sedmi car turski), pošto je zauzeo srpsku kraljevinu; knez Lazar slavnoga spomena imao je jednoga sina po imenu Stevana i dve kćeri: jedna se zvala Despina, a druga Mara. Car Bajazit je uzeo sebi za ženu sestru Stevanovu Despinu i dao mu je zemlju s ove strane Morave sve do Dunava. A ovaj Stevan je bio prvi despot srpske ili raške kraljevine, a gospodaru Vuku je dao zemlju zvanu Sitnica; ovaj je imao drugu despotovu sestru Maru. Ovaj Vuk je imao sina po imenu Đurđa. Potom je car Bajazit, skupivši vojsku, krenuo s despotom u Ugarsku preko Save; pošto se tamo napljačkao, napalio, naubijao, vratio se nazad i prevezao se na onome mestu gde je danas Beograd, jer u to vreme još nije bio osnovan.^[149] A ovaj prvi turski pohod bio je na Ugarsku za cara Sigismunda ili malo pre njega.

Car Bajazit se tada prevezao preko Dunava i rekao despotu, šuraku svome: "Despote, ostani ovde i sagradi grad sebi na ovome mestu; neću te dirati i opominjem te da imaš mnogo neprijatelja na našem dvoru; pa ako te budu^[150] preko poslanika pozivali, ne dolazi k meni; ja te evo ovako ostavljam da bi svoju glavu sačuvao". Zahvalivši, despot ostade i poče zidati grad Beograd, koji i danas postoji.^[151]

U to vreme stiže poslanstvo^[152] caru Bajazitu iz Anatolije s vešću da je veliki kan po imenu Demir (ili Tamerlan), gospodar tatarski, došao s velikom silom u persisku zemlju. Čuvši to, car krenu protiv ovoga i uze sa sobom Đurđa, despotova sestrića, i svoju ženu Despinu i krenu preko mora, preko Anatolije u Persiju pod jednu planinu koju nazivaju Zvezda. A tamo je i veliki kan bio prispeo, gde su se tukli četiri dana i pobedio je veliki kan cara Bajazita (do nogu, a njega glavom uhvatio. Đurađ je umakao ranjen. Tada je doveden pred kana car Bajazit), kome je naređeno da sedi daleko prema njemu; naredio je isto tako da se dovede i Despina, njegova žena, kojoj je kan naredio da stoji pred njim i da mu vino služi. A to je zato učinio da bi se car Bajazit jedno i da više ne vodi sa sobom ženu u rat. Nije mu hteo^[153] ništa učiniti,^[154] već ga je hteo sa čitavim njegovim narodom poslati u njegovu zemlju.

Car Bajazit videći kako njegova žena služi ovoga^[155] u velikoj tuzi^[156] sam se otrovao svojim prstenom jer je imao kamen tako čudne moći da mu je, dok ga je imao na ruci, bio od velike pomoći u raznim stvarima, ali kada je koga hteo da umori bez bola, onda je pripremao onaj kamen tako da je iz sebe ispuštao otrov (ili je pod kamenom imao otrov u prstenu). I tako uzevši ovaj prsten u usta, pošto ga je podržao jedan časak, umro je. Videći veliki kan tako zlo delo, da se sam otrovao, reče na svom jeziku: "Ja kan bat dik gjendi smaki mistur", kao kad bi rekao: "Čudan čovek, što se sam umorio; ja sam ga hteo pustiti da ide časno svome domu i žao mi je što se tako gadno zarazio".^[157] A onda, otpremivši valjano sav njegov narod i Despinu, naredio je da je otprate natrag u Brusu, u zemlju. Tako se završio ovaj turski rat s velikim kanom.

XVIII glava:
O državi velikoga kana i o rimskim carevima

(Imao je u to doba Tamerlan pešaka šest stotina hiljada ljudi, a konjanika četiri stotine hiljada). Veliki kan je gospodar tatarski i prestonica je njegova u velikom gradu koji zovu Hajtaj ili Čatatač; leži ka severu od istoka sunca. Gospodar je on veliki i slobodan a iz starih vremena; nekada za starih vremena (njegov predak) je bio zauzeo mnogo zemalja na zapadu^[158] sunca pa i danas postoje znaci onde gde je bio: velike humke na poljima, koje je on naredio da se nasiplju. Rimski carevi su iz davnine^[159] vladali čitavim svetom od ishoda do zapada sunca, dok nije došao car Konstantin Veliki. On je ustupio"^[160] Rim svetome ocu papi Silvestru, a sam se krenuo u arbanašku zemlju ka jednome mestu zvanom Drač, sagradivši ga, nije mu se svidelo tu da živi i ode^[161] u Grčku (jer je i sam bio Grk)^[162] ka mestu koje je nazivano Bizant i sazida znameniti grad; sve one krasote koje su u Rimu bile naredio je da se načine i izneo je sa sobom svu rimsku silu, odvedavši sedam gospodara koji su u to vreme vladali Rimom. I iz njihovih domova uvek je jedan bio car i nazivali su se Paleolozi, kao da rečeš: staroslavni.^[163] Tada kakvog su oblika bili u Rimu domovi ovih gospodara takve je naredio da im se sagrade i u Bizantu i dao je ime ovome gradu Stambol, kao kad bi rekao: carska prestonica, ali ga danas zovu Konstantinopolj. (Naredio je da ga zovu novi Rim, zbog veličine i oblika Rima, ali su ga ljudi nazvali Konstantinopolj, to jest Konstantinov grad). A čitavu makedonsku zemlju nazvao je po Rimu Romanija.

U ono vreme dolazili su^[164] carevi u Rim kao gospodari moćni od stotine naroda,^[165] jer je još sveta crkva bila jedinstvena. Potom (posle nem-h sto godina) jedinstvo se bilo izmenilo posle cara Lava. (Tada su dakle) papa i Rimljani izabrali sebi cara Karla franačkog, a potom su birali sebi careve^[166] od nemačkih kneževa, kao što je i danas taj običaj; (i otad) se hrišćansko carstvo počelo ljuljati i unižavati ^[167] prema jednom pismu koje veli: "Teško tebi, sedmoglavi, jer će od tebe svako zlo proizilaziti". A "sedmoglavi" znači Rim, jer je iz njega sedam domova izišlo, kao što smo ranije pisali. Muhamed, videći takvu neslogu među hrišćanima, krenu na persisku zemlju, sastavljajući poganicima veru i u tome umesto rimskog cara podiže (poganina) sultana (koji je u onim krajevima vladao i postavi ga) u jednom mestu koje nazivaju Misir, kao što i sada vlada, a biće sve dok bog bude hteo sultan ili žoldan (tj. plaćenik),^[168] a ipak moć velikoga kana u ovim zemljama nad njima vlada (na istoku sunca).

Grci pričaju o caru Konstantinu kao da je on^[169] bio jedan pastir i jedno stado, kao što piše u jevanđelju, jer je on bio oslobodio hrišćane i uništio pogansko neznaboštvo.^[170] A drugi pak govore da suđenoga dana treba da bude drugi pastir i jedno stado, što tako treba razumeti da sudnjega dana treba da bude sudija sin božji (koji će suditi živima i mrtvima). Ali će^[171] biti dva stada i dva pastira. Jedno stado u nebeskom kraljevstvu, a pastir ovoga stada sin boga živoga, a drugo stado će biti u večnom paklu, a njegov pastir je đavo. A prema zbivanjima sadašnjih vremena tako izgleda da će teško biti da bude jedan pastir i jedno stado, a ako gospod bog ne bi na drukčije izmenio, onda će Grci ostati već u (večitom) ropstvu,^[172] jer se poganici množe, jeresi razne nastaju, pa hrišćanstvu mnogo škode, jer nema tih koji bi (veru) branili i rasprostranjivali, osim poljskog kralja Olbrahta, koji je (u ovo vreme) znatne gubitke pretrpeo u ljudima^[173] svoje države, i to svakako iz razloga što se starao o svojim bližnjima (rođacima) (i braneći hrišćane) protiv poganika za mir i slobodu hrišćansku. A sveti otac papa sedi s duhovnicima spokojno u Rimu, ne misleći ništa o tome, a isto tako i rimski kralj u nemačkim zemljama gosti se sa svojim vitezovima, da se u Turskoj o njima ništa ne zna, jer se ničeg ne laćaju protiv poganika.

I zato papa i kralj rimski ako budu dugo posmatrali ovo nasilje i prolivanje hrišćanske krvi, svakako ni sami neće biti dovoljno bezbedni jer oni bi - kao rukovodioci čitave vere, od kojih čitavo hrišćanstvo zavisi - mogli s božjom pomoću (propalu) hrišćansku stvar podići i osvojiti od poganika, prestonicu rimskoga carstva, koja je bila u Carigradu.^[174] A kako bi to moglo biti, ispričaću nešto kasnije o tome s božjom pomoću.

XIX glava:
O velikom kanu i o Muratu sinu Bajazitovu

Turski car Murat (treći, a osmi car turski), sin Bajazitov (posle smrti oca svoga vladao je i) morao je velikome kanu danak davati zato što je oca njegovoga bio pobedio. Veliki kan je, nazvan njihovim jezikom džihan šah, kao kad bi rekao: gospodar čitavoga sveta; i naložio je bio caru Muratu da mu da svake godine sto hiljada dukata, ali mu je posle ovaj danak oprostio da bi što predanije^[175] ratovao protiv hrišćana, a umesto toga naredio mu je da daje hiljadu ćebadi^[176] konjskih prekrivača zimskih, i hiljadu prekrivača letnjih. I na taj način je veliki kan bio u miru sa carem Muratom.^[177]

XX glava:
O vladavini cara Murata i o njegovoj sreći

Car Murat je vladao posle Bajazita oca svojega, načinivši savez s despotom Stevanom, a zatim je osvajao^[178] despot Beograd i posle toga je dugo živeo (a despot je kao samostalni gospodar ili knez). Sa carem Zigmuntom je dobro živeo,^[179] dolazeći u Budim kad god bi po njega poslao i dao mu je dom u Budimu, u kojem je domu za kralja Matije boravio ostrogonski arhibiskup; potom je despot Stevan, ležeći na samrtničkoj postelji, dao svoju zemlju svome sestriću Đurđu, a Beograd je dao caru Zigmuntu i umro je na polju koje nazivaju Glave, a odatle je odnesen u manastir koji zovu Resava, gde je sahranjen.

Posle njegove smrti postao je despot njegov sestrić Đurađ Vuković i predao je Beograd caru.

(Tako je tada Beograd) pod ugarsku krunu dobrovoljno potpao. Potom je turski car Murat uzeo despotovu kćer po imenu Maru i tražio je od despota da mu s njom pošalje i svoga sina Grgura; i posla sina svoga Muratu i u onome strahu^[180] zatraži despot od cara da mu dopusti da bez smetnje zida manastir što mu car dopusti i zareče se da mu neće smetati, a usto mu dopusti i sebi siguran grad da zida, zaričući se da će sve to verno i valjano održati. Pouzdavši se u carevo obećanje, despot zidaše Smederevo; kada Murat ču da despot zida grad, pre no što ga je ovaj potpuno dogradio i namirnicama snabdeo^[181], odmah je naredio da se despotov sin Grgur, njegov šurak, baci u tamnicu i naredio je da se odvede^[182] u grad Dimotiku, a sam je krenuo s vojskom da opsedne Smederevo. Kada despot ču da je car krenuo, ostavi svoga drugoga sina u Smederevu, a sam ode u Ugarsku kralju Vladislavu, bratu poljskog kralja Kazimira (slavnog spomena). Došavši car je opkolio opseo i glađu osvojio grad Smederevo, a kad je sina despotova uhvatio, poslao ga je drugome bratu u tamnicu (u onaj isti grad). I tako je osvojio čitavu rašku zemlju (sa svima gradovima i Smederevo mu se dobrovoljno pokorilo i predalo se radije Turcima nego Mađarima, kao što će se o tome niže ispričati).

Stigavši u Jedrene car Murat naredi da se obadva despotova sina pošalju u tamnicu na more u grad koji se zove Tokat, a sestra njihova, Muratova žena nije im mogla ništa pomoći, poslao je takođe glasnika, potajno da njegova žena o tome ne zna da obojici izvade oči; a kad je ona ovo saznala, pala (mu je k nogama) moleći i preklinjući da tako mnogo ne hita (govoreći mu): "I tako su tvoji sužnji i zarobljenici; i posle ćeš moći da učiniš što budeš hteo". Car je odmah poslao (glasnika) da se to ne izvrši, ali glasnik nije mogao tako brzo da stigne, te su im oči izvađene.^[183] Kada je car saznao da se tako silno požurio s (tom) stvar!^[184](onaj kome je to bilo naređeno), poslao je po njega glasnika^[185] i naredio da se i njemu oči izvade.

XXI glava:
Kako je kralj Vladislav krenuo na Murata s despotom

Ugarski kralj Vladislav, od rođenja božjeg hiljadu četiri stotine četrdeset prve, skupivši vojsku krenuo je junački na turskoga cara Murata, a s njim je krenuo takođe despot Đurađ Vuković i tako su jedan drugome dali reč da se bez boja ne raziđu. Prošli su tada tako^[186] kroz čitavu rašku zemlju i kroz Bugarsku, a blizu mesta Plovdiva turski car Murat je prispeo^[187]

i zatekao ih u brdima, ne dajući im da dođu do Plovdiva^[188]. Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Železna Vrata. A kada su bili zašli između brda u jednu dolinu, tu su ih susreli carski janičari, ne dajući im da dođu do Plovdiva, jer je tamo čista ravnica. Kada je video kralj Vladislav da ne može proći, naredio je da se kola nazad vuku^[189], jer se nisu mogla okrenuti^[190]. Vrativši se bez štete, kralj Vladislav je nazad krenuo ka mestu Sofiji, a kako je već bila jesen, a on nije mogao tu ostati preko zime, spalivši mesto, krenuo je nazad u rašku zemlju.

A kada je prispeo u mesto Pirot, do kralja Vladislava su doprle vesti da je turski car prispeo u Sofiju, koja je bila spaljena. Tada je naredio despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom. A on je tako išao^[191] očekujući bitku; a kad su prispeli do planine zvane Kunovica, a kralj Vladislav je već bio prispeo do te planine, doprle su do despota vesti da Turci s veoma velikom silom idu za njim; vrativši se tada despot protiv Turaka, očekujući ih, obavestio je kralja: "Ovi Turci s velikom silom za nama kreću, pa zato sve pešake kraj kola ostavi a sam sa čitavom vojskom k meni pohitaj". Ali pre no što je kralj prispeo već je bila počela bitka s Turcima (koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni, drugi pohvatani)^[192]. A jedan carski prijatelj, koji je s njima bio umesto cara, tu je ubijen i sve do današnjega dana stoji znak na njegovu grobu u gradiću Tajanice. A odatle kralj Vladislav, pobedivši poganike, bez ikakvih gubitaka veselo krenu u rašku zemlju i prispe na polje Dobrigić, hoteći tu u raškoj zemlji preko zime ostati a na leto opet s božjom pomoći da krene na Turke.

I tu dođe poslanstvo od turskoga cara, da mu one zarobljenike, one zapovednike koji su bili zarobljeni, preda. A on će pak despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu zemlju rašku, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana. (Onde je bio zarobljen i jedan turski hetman po imenu Karambeg, pa je za ovoga car dao petnaest stotina^[193] zlatnika). Posavetovavši se s despotom i drugom gospodom, kralj Vladislav primi od njega ovakav predlog^[194] i car je poslao jednoga velikaša Baltaoglua, kao kad bi se reklo sekirin sin, te je ovaj po naredbi carevoj predao Smederevo despotu i sve gradove; dovezena su^[195] i oba slepa sina. A tada su isto tako svi u carsku tamnicu^[196] pušteni. Despot Đurađ, zauzevši čitavu zemlju svoju odmarao se onde s kraljem i sa čitavom vojskom četiri nedelje, imajući u izobilju svega i svačega; zatim je kralj s veseljem^[197] otišao u Ugarsku, kao pobednik nad poganicima; načinio je s njima primirje na sedam^[198] godina. I tako se završio ovaj srećni čas^[199].

XXII glava:
O caru Muratu, šta je s njim posle bilo

Turski car se stideo što nije bio u ovome više opisanom boju. Ostavivši carstvo i čitavu vladavinu sinu svome Muhamedu usled velike tuge, on sam ode^[200] u kaluđere, koji se nazivaju dervišler; ovi su kao ovde kod nas monasi; njihova bogomolja naziva se medresa, kao što je kod nas manastir; i oni imaju ovakav propis: idu nagi i bosi, a nemaju na sebi ništa drugo osim jelenske kože, ili od kakvih drugih zveri. A poneki imaju odeće od tkanine, po njihovom običaju pravljene. Opasuju se železnim lancima unakrsno, gologlavi idu, rasplodne udove imaju okovane u železo, ognjem se peku po rukama i britvama se seku, a u čemu idu u tome i spavaju, ne piju vino niti ikakvo piće, nikad nemaju ništa za obed, uvek isprose, a što im od ručka ostane, ubogima za sobom razdaju, a isto to čine i za večeru. I nikad nemaju ništa svoje, već samo idu po gradovima kao zanesenjaci^[201], a svakoga dana o večernjoj molitvi igraju, hodajući u krug, stavivši jedan drugome ruku na rame, klimajući glavama i nogama poskakujući i vičući iz sveg glasa: Lai laha ila lah, kao da rekneš: bog je do boga i bog bogova, i vrlo brzo se okreću i isto tako veoma viču da se daleko čuju, kao kad psi laju jedan debelo, drugi tanko, a ovu njihovu igru nazivaju sama, i smatraju je kao veliku svetost i pobožnost; a u toj igri toliko se zanesu, da voda (ili znoj) s njih poteče a pena iz usta, kao od besnih pasa, a od velikog premaranja padaju jedan za drugim, i pošto se tako premore, svaki ide^[202] u svoj brlog^[203].

Car je tada bio otišao u ove kaluđere, smatrajući da nije dostojan da bude car kad nije sam lično pri tome^[204] bio. Muratov sin Muhamed, imajući oca u manastiru^[205], sam se potpuno zabio u šumu, goneći zverinje i misleći na lov; ali na carskom dvoru je takav običaj da se svima dvoranima plata mora izdavati na svako tromesečje bez izuzetka, a (tada) je međutim propuštena plata za dva tromesečja. Kad dvorani videše ovakav nered^[206] i carski nehat, pobunivši se opljačkaše domove najviše^[207] i najbogatije gospode iz carskog saveta, da nijedan gospodin nije ostao pred njima u Jedrenu; gradu međutim nisu učinili nikakvu štetu, skupivši se posle toga pošli su tamo gde je mladi car bio u lovu pa su savetu njegovome, koji je bio s njim^[208], opljačkali sve šatore, te su svi pred njima morali bežati kud je ko znao, osim mladoga cara, koji je k njima sam došao s velikom tugom, ne znajući šta se to zbiva i (nije znao) šta je bio razlog tome. I ovako ih poče^[209] pitati: "Moji mili jaganjci, šta se to desilo i iz kojeg razloga"^[210]. Odgovoriše mu: "Srećni gospodaru, desilo nam se od tvoga saveta ono što nam se nikada nije dešavalo od naših^[211] predaka, zato izvoli saznati da te za gospodara ne želimo imati dok je tvoj otac živ". I obrekao im je da će odmah po svoga oca poslati i da će im čitavu platu isplatiti, pa im je još platu povećao svakome po pola novčića na dan, te je ova za četvrt godine došla svakome po zlatnik i pola orta preko^[212] plate; i tako je na taj način ona buna bila umirena.

Zatim je poslano u manastir po cara Murata da bez odlaganja dođe, jer janičari nikome neće da budu poslušni dok je on u manastiru. Kad je on čuo za ovaj nemir, naredi janičarima: "Ako me volite, pripremite mi čist hladnjak^[213] i ja ću u njega bez ustezanja doći". To je car zato učinio jer se bojao kakvog lukavstva, a nikome nije toliko verovao kao janičarima. A šta su to janičari - ispričaćemo kasnije. Kad čuše janičari poruku svoga gospodara, odmah poleteše u šume s velikim veseljem najmljujući kola da bi zelenilo^[214] navezli. I razvivši tako šator pripremili su gospodaru svome čisto zelenilo^[215]; i došao je car na ono mesto koje je (pred gradom) bilo pripremljeno. Tu je došao isto tako i njegov sin Muhamed sa svom njemu potčinjenom gospodom. Pozdravivši cara molili su da im ovu grešku oprosti, a on sinu svome i svoj drugoj gospodi reče: "Opraštam vam to, ali, dragi sine, sačuvaj sebi janičare, jer je to tvoje dobro i čitave države tvoje". I tako se završi carevo monaštvo i morao je ponovo car biti i ljudima upravljati.

XXIII glava:
O kralju Vladislavu, šta mu se posle s Turcima desilo^[216]

Kralj Vladislav je imao prilike s turskim carem Muratom za sedam godina a kad videše duhovna gospoda (kao papa i kardinali) a isto tako i svetovna kako je kralj srećno prvi put s poganicima prošao, nagovoriše ga da se primirje s Turcima ne održi. I tako su zvezdoznanci posmatrajući planete, i vitezovi^[217] pijući vino, i Janko, Matijin otac, koji je bio namesnik (ugarske krune), uverili kralja u to da će ga sreća pratiti protiv Turaka. I stoga se poče kralj Vladislav spremati na Turke leta gospodnjeg hiljadu četiri stotke četrdeset i četvrtog i posla glasnika despotu da se sprema na poganike.

Čuvši ovu poruku despot Đurađ se veoma;^[218] rastuži i posla prijatelja svoga Dimitrija Krajkovića, znamenitog velikaša, kralju s ovim rečima: "Milostivi kralju ja sam se oslonio na prvu reč tvoju, na kojoj si me poslednji put ostavio da bez moga saveta ništa nećeš protiv poganika preduzimati. Ne znam kakav ti je tu savet dat te nećeš na to da se osvrćeš^[18], već se tako naglo bez potrebe spremaš^[219] na poganike. I zato znaj da ti sada ni na koji način ne mogu biti spreman, jer dobro znaš da sam uništenu zemlju uzeo^[220]. Moram nekoje gradove ponovo zidati i namirnicama snabdeti. Zato te molim da se sada okaniš toga rata sve do onoga vremena^[221]. Jer se za ono vreme pripremam u čast tvoju s pedeset hiljada junaka. I hoću svoju staru glavu kraj tebe da poležim, a još više, čime god budem mogao želim tebi da pomognem svojim blagom, što danas učiniti ne mogu. I savetujem tvoju milost da se sada ovoga rata okaniš a u ono vreme ja ću biti vođ, kao što sam i prvi put bio, i s božjom pomoći dovešću do toga da nad poganicima pobedu izvojuješ".

Kada je to čuo kralj Vladislav, svakako je hteo da posluša njegove savete^[222], ali vojvoda Janko, budući pored kralja, nasmejavši se, obrati se poslaniku rečju pre od kralja i reče: "Gospodine Dimitrije, tvoj se gospodar raduje što je jevtino prošao, pa zato tako savetuje". Dimitrije odgovori: "Moj gospodar verno i pošteno kralja savetuje, a ni na tebe isto tako ne teče i ne kaplje, pa ako se to tvojoj milosti ne svidi, Gospodu Bogu ćemo to preporučiti". I tako je kralj ovu poruku preko Dimitrija poslao, govoreći: "Ako u ovaj rat krenem, prvo ću do vas svratiti u Smederevo, ali ne na dugo^[223], a tamo ću se njim razgovarati o svim stvarima".

Kad sasluša despot ovu poruku, poče za kralja pripremati čiste i odlične šatore kao što priliči gospodinu, ali iznad svih jednu velika skupocenu ikonu je pripremio zlatom i biserjem izvezenu^[224], isto tako čiste konje i puno drugih stvari koje spadaju u darove. Posle toga dakle kralj Vladislav sa čitavom svojom silom stiže do Beograda da bi se prevezao preko Dunava, a iz Beograda je onda stigao despotu u Smederevo, a tu je pred gradom^[225] boravio, imajući svega u izobilju, sve dok se čitava vojska nije prebacila preko Dunava. I bi obdaren kralj od despota gore opisanim darovima, a k tome s pedeset^[226] hiljada dukata. I molio je kralja žalostivno da s tim ide kući i da se okani toga rata, ali Janko, koji je tu bio, odgovori mu: "Gospodine despote, ne može drukčije biti, već se mora ići na poganike^[227]. Pogleda kralj despota, a despot opet njega. Videći da drukčije ne može biti, već samo kako je Janko rekao, oprostivši se raziđoše se tužno, jer je Janko imao više vlasti nego sam kralj, a više je sebi želeo kraljevstvo nego kome drugome. I zato je despotu tako zamerio što su tako dobro bili jedan s drugim.

Krenuvši tada, kralj Vladislav je odatle išao dolinom pored Dunava ka mestu Vidinu, koje je naredio da se opljačka i popali, a odatle je krenuo veoma daleko kroz Tursku sve do polja Varne blizu Crnoga Mora. Turski car Murat je isto tako tu prispeo i sastaše se obe sile: hrišćanska i poganska, a bitka započe u ponedeljak^[228]. Na početku je hrišćanima išlo srećno i dobro, i drugog i trećeg dana. Svi su konjanici poganski bili potučeni do nogu tako da je na bojištu bio ostao samo sam car s janičarima.

Kad su videli janičari da je zlo, pronašli su jedno mesto među klancima^[229] pod planinama ili među dubokim jarugama i obraslo krupnim vresom, tako da naši nisu mogli videti ove klance. Janičari se dali u begstvo, čuvajući cara među sobom, da im ne bi otišao, a kad su naišli među klance, razmestili su se po njima i pokrili se vresom (i travama); a to je bilo predveče. Kad je Janko to video, nagovorio je kralja da na njih sa svojom vojskom krene (i tu slavu steče), jer su ljudi potučeni, pa da čast stekne,^[230] tada kralj bez odlaganja pravo na njih krete; spustivši kacige, prihvativši se kopalja, brzo su k njima u trku jurili,^[231] hoteći da ih brzo konjima pogaze i unište, videći da su sve pešaci. I hitajući tako, ne videći jaruge, padali su u njih^[232] tako da su se svi (jarci) njima napunili; a onda priskočivši k njima janičari su ih tukli i ubijali kako su hteli. Kralj Vladislav je tu ostao u tome klancu, a vojvoda Janko (ne spasavajući ga), krenuo je nazad bez ikakve smetnje (imajući deset^[233] hiljada svojih ljudi), jer su Turci bili potučeni do nogu i nije bilo nikoga ko bi ih gonio. (Turski car je zbog te pobede bio više tužan nego veseo - i govorio je da ne bi bio rad po drugi put takvu bitku da dobije).

O kralju hrišćani ništa nisu znali gde se deo, a poganici isto tako nisu znali da je bio u onom jarku. Mnogo je poganika^[234] i njegovih slugu tu ostalo; janičari su isto tako mnoge od njih pohvatali a posle su stali pobijene izvlačiti^[235] iz onoga jarka, tražeći novac i odelo s njih pljačkajući. I jedan janičar nabasa na kralja, ne znajući da je to bio kralj; gde mu je bilo Buhrikader.^[236] Ugledavši tada divno oružje, na kacigi perjanicu s divnom^[237] omanjom kopčom, otseče mu glavu, onako s perjem i kacigom odnese pred cara i bacivši je pred njega reče: "Srećni gospodaru, ovo je glava nekakvog tvog znamenitog neprijatelja". Car odmah posla po sužnje koji su bili uhvaćeni da kažu čija bi to glava mogla biti; a bilo je nekih zarobljenika komornika kraljevih i zapitani odgovoriše da je to odista kraljeva glava. (Neke sluge, gledajući kraljevu glavu)^[238] s velikom su žalošću vikali i plakali, a car je odmah s velikom radošću naredio da se svima sužnjima glave poseku, a kraljevu glavu, izvadivši je iz kacige, naredi da oderu i ovu kožu mirisnim travama s pamukom da napune, da se ne bi kvarila, a kosu je naredio da raščešljaju i mirisom urede tako da je bila nalik na živu, a naredio je da je stave na drvo i da je nose po svim njegovim gradovima i da viču kako mu (mi) je gospod bog dao da pobedi svoga neprijatelja. A oni koji su ovu glavu nosili tako su bili obdarivani od velike gospode i od građana da je svaki od njih po nekoliko stotina zlatnika dobio. Kralj Vladislav je imao jednu čizmu crvenu a drugu crnu,^[239] pa su zbog toga carevi dvorani ovu boju nekoliko godina nosili kao znak one pobede. Njegova kosa je bila gusta, gruba i crna. Potom je car, kad je došao u Jedrene, ovu glavu poslao sultanu a onoga janičara koji je glavu bio odsekao^[240] učinio je znamenitim vojvodom i dao mu je dosta konja i novaca, tako da je ovaj bio veliki gospodin; i mnogi drugi su veoma bogato obdareni. I tako je prošao ovaj turski car - monah.

XXIV glava:
Kako je Janko vojvoda (posle tri godine) krenuo na Turke

A kada je već prošlo onih sedam godina primirja, koje su bili načinili s carem Muratom, Janko vojvoda je leta gospodnjeg hiljadu četiri stotine četrdeset i osmog uputio poruku despotu, pozivajući ga da s njim krene na Turke. Odgovori mu despot: "Ti dobro znaš da smo bili načinili primirje s turskim carem za sedam godina i car je obrekao da nam za tih sedam godina neće smetati, a ni mi njemu. A ti si nagovorio slavnoga spomena kralja Vladislava da Turcima (ne) bude održano primirje i krenuli ste na njega bez moga saveta i bez moga znanja. A ja kao onaj koji tako brzo nije mogao biti spreman, morao sam ne ići s kraljem, a kako ste tamo prošli svima je to zemljama^[241] poznato. A meni je zbog toga veoma žao^[242] a naročito onih vremena. I zato, gospodine Janko, gospodine gubernatore, znaj da ti ne obećava da idem na Turke bez kralja. Pa zato najpre učinite da kralja sa sobom imamo, a ja sam spreman sa svima drugima^[243] uz kralja da idem bez pogovora. A ako i pored ovog mog saveta krenete na Turke, pamtite da ćete me se sećati onde gde moj savet neće biti od pomoći^[244]. Čuvši ovu poruku gubernator se nasmejao na nju i rekao: "Ako mi bog pomogne da pobedim poganike, naći ću vas u Smederevu". Na ove reči je despot odgovorio: "Neka ide s milim bogom, a šta on nama misli, to mu, bože, daj u njegovo krilo".

Potom je poslao gubernator despotu poruku da ga slobodno propusti^[245] kroz svoju zemlju čak do Kosova Polja, koji je odmah po čitavoj svojoj zemlji naredio da ga slobodno propuštaju^[246] i da mu onakvu dobru volju ukazuju kao njemu samome, što je naredio u ime svoje milosti. Posle toga je došao gubernator sa svom svojom silom na Kosovo Polje i tu videći moć i veliku silu turskoga cara ovakvo mu pismo napisa: "Carević nemam ti ja tako mnogo ljudi kao ti i mada ih manje imam, znaj doista da su dobri, postojani, čestiti i junačni". Car je odgovorio Janku: "Janko, ja više volim da imam pun tobolac običnih strela, nego šest ili sedam^[247] pozlaćenih". Počeo je boj u četvrtak ujutru i tukli su se^[248] sve do subote predveče^[249]. Poganski konjanici bili su do nogu potučeni, ali su se potom pribrali. Videći to gubernator se okrete na dvorane, ali je tamo bio potpuno potučen tako da je sam drugi jedva utekao^[250] u planine, a drugi su svi na bojištu ostali, koji su potučeni do nogu. Car Murat je naredio da se sve glave na gomile slažu. I tako je pobednički otišao s Kosova Polja i tako se završila ova nesrećna žalosna bitka.

Gubernator je stigao u drugu pokrajinu po imenu Zagorje (u kojoj je bio) gospodin Belmužević Stefan i Janko je izveden pred njega,^[251] a on ga je doveo (despotu u Smederevo. Obdarivši ga despot ga je pustio na svoju nesreću) u Ugarsku. Kao što se kaže: zlome nikada dobro ne čini; i imao je posle toga despot mnogo neprilika^[252] od turskoga cara što ga je pustio iz zemlje, jer da je bio znao o njemu da je u Smederevu, odmah bi ga opseo, i zato ga despot nije hteo dugo držati kraj sebe, da ne bi car saznao. Onda je dakle Murat umro posle dve godine,^[253] a tada je njegov sin Lićuhamed postao car a to mu je lako bilo, jer nije imao nijednog drugog brata, (a drugi vele da je imao, ali je naredio da se ubije).

XXV glava:
O vladavini cara Muhameda, sina Muratova

Car Muhamed je posle toga srećno vladao po Muratu, ocu svom. A bio je veoma lukav i pomoću primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo^[254] a kad bi ga ko zbog toga korio, namah bi skočio (od njega) kao besan. I poslao je despotu ženu oca svoga Murata svoju maćehu, njegovu (despotovu) kćer po imenu Maru; otpremivši je pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom ovakav savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati^[255] i osigurao je sebi da mu šalje za njegove potrebe petnaest stotina konja i da mu svake godine daje danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga učinio. Kada su to čuli Rašani, bili su protivni, jer su znali da ovaj savez car neće održavati i poručili su despotu da s ovim savez ne čini, "jer on ili hoće tebe da prevari, ili koga drugog (da pobedi), a kad nekoga drugog pobedi onda će odmah na nas zaratiti", što je bila istina. I što je s despotom načinio savez da bi bio osiguran. Despot je odgovorio svojim podanicima: "Moram to učiniti sve do vremena dok ne bude kralja u Ugarskoj", jer Janku nije verovao.^[256] I iz ovoga uzroka je nastao ovaj savez.

Načinivši primirje s despotom Muhamed je posle toga načinio i s grčkim carem da ga verno i pošteno održava za petnaest godina; posle ovog primirja krenuo je na jednog poganskog kneza koji se zvao Karaman, starodrevni^[257] gospodin i znameniti, a neki su (govorili) bili^[258] da je bio potomak kralja Darija, pa zauzevši neke njegove tvrđave i gradove, zaposeo je i vratio se u svoju zemlju. (Zemlju ovoga kneza nazivaju Karamanija, to jest Cilicija).

XXVI glava:
Kako je car Muhamed prevario grčkoga cara

Car Muhamed, skupivši vojsku, pravio se kao da hoće da krene na Karamana i uzeo je sa sobom majstore, drvodelje, farbare,^[259] kovače, krečare, druge raznovrsne zanatlije sa svim alatom koji je kome bio potreban; krenuo je ka prolazu (pristaništu) Sveti Đorđe, kao da je hteo da se tu nad Carigradom preveze preko mora sa čitavom vojskom i tražio je od cara grčkog da mu da lađe^[260] za prevoz. A prispevši, utaborio se na morskoj obali na prolazu kraj Svetoga Đorđa, pet italijanskih milja nad Carigradom, i naredio je majstorima da razmere, jer je hteo tu grad da zida, a sam je odmah počeo da kosi kamenje. (A kad videše drugi da car ne lenstvuje, svaki je kamenje nosio),^[261] drva i sve potrebe za zidanje; i nije se krenuo s onoga mesta čitave dve godine, sve dok grad nije bio završen; a nijedan čovek nije znao nameru njegovu šta je hteo s tim gradom da preduzme. Kad su videli to Grci, počeše se spremati da mu ovaj grad ne dadu. Čuvši to, on posla poruku njihovom gospodaru uveravajući da to nije bilo protiv njega: "Ovaj grad zidam za vaše i naše dobro, jer se trgovci mnogo žale kako se silna^[262] zločinstva dešavaju od Katalana na Belom i Crnom Moru. I zato ja hoću to da sprečim da bi se trgovci bavili svojim poslom.^[263] Čuvši poruku grčki car i Grci nisu znali šta treba da rade; smatrali su da primirje treba održavati II tako su ostavili^[264] cara da dovrši^[265] grad. Ali su Grci stalno o teže mislili: čim bi se car povukao, kako bi oni odmah grad opseli i zaposeli.^[266] Oni su tako mislili, a turski car drukčije.

I tako Grci, oslonivši se na pogansko primirje, ničemu^[267] se nisu nadali i tako su bili sigurni da su Turci išli u grad i iz grada, a Grci su isto tako (išli) u njihovu vojsku bez svake smetnje, pijući, jedući, dobar život^[268] vodeći a tako je to bilo sve do onoga vremena kada je car završio^[269] grad, koji i danas zovu Jenihisar, (veoma moćan i siguran grad, gde se blago turskih careva čuva). U to doba još turski car na moru nije imao nikakvih ljudi^[270] pri sebi; naredio je tada da se načini trideset divnih lađa u šumi četiri italijanske milje od morske obale, a neki koji su o tome znali smatrali su da car pravi ludost, govoreći da se tako nešto nije desilo, da bi ih mogao prevesti do mora bez štete, a osobito zato što je brdovito bilo. Poručio je tada car despotu da mu otpremi petnaest stotina konja^[271] prema ugovoru, govoreći da bi hteo, pošto je završio grad, da krene na Karamanovu zemlju. Despot otpravi jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, poočima onih Jakšića koji su u Ugarskoj bili i posla s njim petnaest stotina konja, ne znajući carsku nameru. Završivši grad, car, ne govoreći ništa nikome svome niti stranom, niti otkazujući primirja, pusti ^[272] konjanike ka Carigradu da tuku, ubijaju svakoga koga bi samo gde sreli sve do samih opkopa. (Car je potom prispeo sa svom svojom silom, Carigrad opseo). Bilo je takođe (u to doba) u gradu mnogo Turaka, koji o tome nisu znali, a ovi su tamo bili pobijeni od građana. Prispevši sa svom svojom silom car je opseo Carigrad, koji zovu Stambol, kao da kažeš carski presto. Oni ljudi koji su bili poslati od despota (među kojima sam i ja bio), čuvši da je car Carigrad opseo (hteli smo se nazad vratiti), ali opomenuti (od nekakvih ljudi da se nikako ne vraćaju, govoreći nam) da im je svakako naređeno da bi ih morali uništiti (po carskoj naredbi) ako bi se vratili, te su morali ići ka Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako po našoj pomoći nikad ne bi bio osvojen.^[273]

Kad smo prispeli pred Carigrad, pustili su nas tu da se odmaramo pred Jedrenskom kapijom, a pošto smo tu (nedelju dana) ostali, tada je car čudno i ne žaleći troškova dovezao lađe, čemu se čitav grad i vojska divili. I to na ovaj način: načinjen je prokop uz brdo, koji je dole gredama obložen i lojem debelo namazan a k tome su svakoj lađi čista jedrila^[274] naročito napravljena; podstavi vazdušna jedrila gore, svih trideset lađa išle su jedna za drugom kao po vodi sa zastavama, bubnjima; iz topova se pucalo, a u to vreme je bitka bila zaustavljena zbog velikog čuda (ovih lađa): lađe koje su vukli po suvu ljudi pešice, bivoli, sve do mora. Videći tako opremljene lađe Grci su hteli sprečiti, da ne bi mogle biti dovezene do mora, ali u tome ništa nisu mogli uspeti. I tako je Carigrad bio osvojen i sa suva i s mora. I ima jedan morski zaliv širok oko dve duži^[275] među Carigradom i među Galatom ili Perom; preko tog zaliva naredio je turski car da se načini most na čamcima, a tako je bio uređen da su preko njega mogli konjanici jahati.

Ostali su tada Turci kraj grada osam nedelja, tukući iz velikih topova koji su tako rušili da su zid bili srušili za pola duži.^[276] Stambol je veliki grad,^[277] ima odlične, debele i visoke zidove i guste kule, te njega turski car ne bi osvojio da nije bilo podle izdaje. Zbog veličine grada grčki car (nije) mogao imati tako mnogo ljudi da bi zidine posednute bile kako je to potrebno, pa zato su na onome mestu gde je bio zid srušen, carski janičari u jurišu ubili grčkoga komandanta kojem je to (mesto) bilo povereno. A kad je glava bila poražena, onda su se i drugi, uplašeni, morali povući^[278], a tu su ih janičari, osokoliv se i jureći po zidovima, ubijali i sva je carska sila navalila u grad, tukući, sekući po ulicama, u kućama, crkvama.

Grčki car je imao u gradu na trgu hiljadu pešaka, ali ne mogući tako brzo da prispe na ono mesto gde je bio zid probijen^[279], jer su se Turci već bili pojačali, branio se s njima junački, odbijajući poganike tako dugo dok nisu sustali, pa je tu na mestu ubijen, (a i ovi svi kraj njega). Glavu njega poginulog odsekao je jedan janičar po imenu Sariles, doneo je i bacio pred cara govoreći: "Srećni gospodaru, evo ti glave najžešćeg neprijatelja tvoga". Zapita car jednog grčkog sužnja, carevog prijatelja po imenu Andreju, čija bi to glava mogla biti. Odgovori mu: "To je glava cara Dragaša, gospodara našega". A tada car obdari ovoga janičara konjima, novcem, divnim haljinama i krasnim šatorima i dao mu je agidinsko vojvodstvo i Anatoliju. Tako je osvojen Carigrad zbog podlog neverstva i lažnog primirja poganičkog.

S druge strane morskoga zaliva nalazi se drugi grad Galata ili Pera, grad veliki i dobar; oni su bili s turskim carem načinili primirje na ovaj način: ako bi zauzeo Carigrad, onda bi mu svi morali biti potčinjeni. I kada je tako osvojen (Carigrad) i muške glave sve posečene osim dece i žena, koji su svi razdeljeni među poganicima, Galaćani (videći da je Carigrad zauzet) donesoše ključeve caru, i tako ih je ostavio na miru, a otišao je ka drugim gradovima i mestima i osvojio ih je bez muke, jer su mu se svi žalosno pokoravali. Odatle je otišao u Jedrene i pripremivši^[280] se tu krenuo je u rašku zemlju (na despota), ne otkazujući mu primirje.

XXVII glava:
Kako je Muhamed despota prevario pomoću primirja

Turski car Muhamed, načinivši primirje s despotom da mu do smrti njegove i njegovog sina Lazara nikada ne smeta i da ga se verno i pošteno drži, kako je ranije pisano, držao ga se dotle dok nije zauzeo Carigrad. Jer ga je samo zato i bio načinio da bi mu bilo zgodnije da se toga lati (da Carigrad zauzme). Ali čim je Carigrad zauzeo, odmah je druge godine, ne otkazavši despotu primirja, krenuo na njega u rašku zemlju sa čitavom svojom silom. Čim to Rašani čuše, obavestiše despota: "Turski car^[281] kreće na nas veoma silno. Šta treba da radimo? Mi smo već (ranije) bili govorili da će nas turski pas prevariti i zato znaj da je ovo naša zamisao:^[282] pre no što bi došlo do toga da žene naše i decu na naše oči hvataju i razgrabljuju za poganike, radije hoćemo svoje glave da izložimo i hoćemo s njima da se bijemo. I zato gledaj da nam pomoć dovedeš koga god najviše možeš; mi imamo na Sitnici jednu vojsku, a u Dubočici ili na Kislini drugu, pa zato u ovoj stvari ne oklevaj".

Odgovorio im je despot: "Ne mogu tako brzo imati ljude, jer u ugarskoj zemlji nema kralja Vladislava^[283], koji bi mi rado u tome bio na pomoći, zato se svega toga okanite, jer ako se pokorite turskome caru, ja ću vas, tako mi boga, s božjom pomoću osloboditi. Kada je došao car Muhamed u Konstantinovu zemlju na jedno polje koje zovu Žegligovo, na granici raške zemlje, čuvši o ljudima koji su bili na Sitnici i o drugima u Dubočici ili na Kislini, ostao je onde četiri nedelje, ne znajući šta da čini, na koje ljude da se okrene, tada oni koji su bili na Sitnici udariše junački na njegovu vojsku i potukoše i pobiše mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode^[284]. Posle toga sam car, došavši sa čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pričali su Turci da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici od tako malo ljudi, i s takvom velikom silom^[286], govoreći da bi car bio do nogu potučen da su se bili svi sastali^[285]. A ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, i samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen.

Odatle^[287] je car krenuo i opseo jedno mesto koje zovu Novo Brdo (to jest) Srebrna i Zlatna Planina i zauzeo ga je^[288], ali pomoću dogovora po kojem im je obećao da će ih ostaviti na njihovim imanjima i da im mlade žene i mladež (neće) pljačkati. A kad se mesto pokorilo, car je naredio da se zatvore kapije i da se ostave otvorena samo jedna vrata. Kada su Turci došli u mesto, naredili su svim domaćinima da svaki sa svojom služinčadi, s muškom i ženskom čeljadi iziđe kroz vrata iz mesta na rov, ostavljajući sve svoje blago u kućama. I to su išli jedan za drugim. A car, stojeći pred vratima, birao je mladiće na jednu stranu, a žensku čeljad na drugu stranu, a muškarce isto tako na rov na drugu stranu, (a žene na drugu stranu)^[289], pa koji su među njima^[290] bili najistaknutiji, naredio je da se ti svi poseku. A ostatak je naredio da se pusti u grad i nikome nije bilo zabranjeno da bude na svome imanju^[291]. Mladića (koje je izabrao) bilo je po broju trista dvadeset, a ženske čeljadi (lepše) sedam stotina^[292] i četiri; ženske glave je sve razdao među poganike a mladiće je uzeo sebi za janičare a poslao ih je u Anatoliju, preko mora, tamo gde ih čuvaju. I ja sam isto tako bio tamo u tome mestu (Novom Brdu, ja, koji sam ovo pisao), bio sam uzet sa dvojicom braće moje (i terali su nas već Turci kojima smo bili povereni), (a kad su nas vodili, pazili smo na to) i gde god smo zašli u velike šume ili u planine, tu smo uvek mislili da pobijemo Turke, a sami^[293] da pobegnemo, ali ipak, zato što smo bili mladi, to nismo učinili^[294] samo što sam ja sa devetnaest drugova pobegao noću iz jednoga sela zvanog Samokovo i gonili su nas po čitavoj onoj pokrajini, a kad su nas pohvatali, povezali su nas i mučili, vukući nas za konjima i čudo je da su u nama duše ostavši^[295], a posle toga (kad su nas već. doveli) zajemčili su za nas drugi^[296], a k tome (za mene) dva moja brata, da više to nećemo činiti i tako su nas mirno vodili čak preko mora.

I oduzeo je (turski car) despotu čitavu rašku zemlju sve do Morave, ostavivši mu (samo) ono što je od Morave do Smedereva; i stigavši u Jedrene uzeo je sebi među komornike osam dečaka od onih koji su (bili) dovedeni (iz raške zemlje), a ovi su se dogovorili tako^[297] da ubiju cara kad budu na noćnoj straži, govoreći među sobom: "Ako ovoga turskog psa ubijemo, onda će čitavo hrišćanstvo biti oslobođeno, a ako nas pohvataju, onda ćemo biti^[298] mučenici pred gospodom bogom", A kad je već došla njihova noćna straža, svi su bili pripremljeni, i svaki je imao nož pri sebi. A kad je trebalo da car ide u spavaću sobu, tada je jedan od njih po imenu Dimitrije Tomašić. izišao od njih kao podli izdajnik i rekao je caru šta je trebalo da se desi. Car je naredio da ih odmah pohvataju i da ih dovedu pred njega i videći kod svakoga nož pitao ih je: "Ko vas je na to naveo da ste se smeli na to odvažiti, a meni o glavi da radite?" Odgovorili su mu: "Ni zbog čega drugog, već zbog velike žalosti naše^[299] za našim ocevima i prijateljima našim milim". Onda je naredio car da se donesu kokošija jaja i da se u vrelome pepelu ugreju da se što mogu jače prepeku i raspale, pa uzevši^[300] (ih) iz pepela, naredio je da se svakome od njih po jedno jaje priveže ispod kolena da bi im se žile upalile i zgrčile, a onda je dao da se na kolima voze u Persiju, ne dajući im da skinu jaja sve dok se sama nisu ohladila; a posle godinu dana je opet naredio (da ih dovezu k njemu, a videći da od njih nema ništa, naredio je) da ih pobiju. A neki od nas, uzevši preko noći njihova tela, sahranili smo ih kraj puste crkve koju nazivaju Ne vidi sunca.

A car je onoga (dečaka) koji ga je obavestio učinio velikim gospodinom na svome dvoru, ali ga je potom (takva) teška bolest spopala, koju nazivaju sušica, da se bio sasušio sve do smrti. A pogansko ime njegovo bilo je Bajdar. A to je gospod bog bio dopustio zbog njegove neplemenitosti i neverstva, i od toga vremena Muhamed nije hteo da ima u svojoj spavaćoj sobi nijednoga raškog dečaka. Od onih drugih dečaka dao je da se (nekima) muški znaci^[301] poseku^[302], od kojih je jedan umro. Turci ovakve nazivaju hadumlkar kao kad bi rekao uškopljenici i ovi careve žene čuvaju (i kod njih su kao komornici za posluživanje).

XXVIII glava:
Šta se despotu desilo ili dogodilo od gubernatora Janka

A posle toga je bio pomor u Smederevu, pa je zato despot odatle otišao na planinu blizu Beograda i tamo je stanovao razapevši šatore^[303], dok bi prošla zaraza, a malo je ljudi imao sa sobom. Ipak je imao pri sebi sina Lazara; poslao je ovoga Janku ugarskom gubernatoru a isto tako Mihailu Silađiju, koji je vladao u Beogradu i tražio je od njih da tu može slobodno otpočinuti; oni su mu lažljivo i neverno obrekli svečano ga uveravajući da je mogao stanovati bezbedno i danju i noću dok mu se bude svidelo, "i u čemu god bi nas potrebovao, mi ćemo ti rado učiniti"^[304]. Oslonivši se na njihova obećanja, despot je otpustio od sebe svoje dvorane i odmarao se tu bezbedno ne starajući se ni o kome. A posle dve nedelje Mihailo Silađi je izišao iz Beograda s nekoliko stotina konja i udario na despota noću i odsekao mu dva prsta na desnoj ruci i uhvatio ga, a njegov sin Lazar je otišao. Odneli su tada despota u Beograd a tamo su izračunali^[305] da im da sto hiljada zlatnika i morao im je ostaviti kao jemstvo svoju ženu po imenu Jerinu, a sam je otišao u Smederevo da bi tu sumu pripremio. A obećao je da će taj novac dati nekom vitezu koji se zvao Galvan. I tako Galvan, imajući nekoliko stotina konja u odredu, prispeo je uskoro u Smederevo po novac, koji mu je odmah izdat. A Rašani, žaleći svoga gospodara skupili su se bili bez znanja despotovoga i njegovoga sina Lazara i krenuli su protiv Galvana i sreli su najpre njegov odred, potukli ga do nogu a posle toga su i Galvana ubili. Uzevši novac, otišli su, a niko nije znao kuda su se deli. Čuvši Vladislav za tako neplemenit postupak ugarskog gubernatora Janka i njegovog šuraka Mihaila Silađija, bilo mu je žao toga, a isto tako i celjskome knezu, koji je imao despotovu kćer. I tako je kralj Vladislav naredio da despotova žena bude puštena bez ikakvog napadanja, i puštena je. Onda su Rašani molili despota da im (ovu krivicu) oprosti što su uzeli onaj novac bez njegovog naređenja^[306], koji je u ovoj stvari bio strog. I tada su kralj Vladislav i celjski knez doprineli da im bude oprošćeno i oni su doneli čitavu sumu u celosti i vratili je despotu, koji ju je hteo poslati kralju Vladislavu, ali je ovaj nije hteo uzeti, govoreći: "Ja nemam nikakva prava na taj novac". Ali zbog toga mu je despot ipak poslao na dar pedeset hiljada (zlatnika), a za to mu je kralj bio dao neki dvor u Ugarskoj.

I tada se zbog takvih dela gubernatorovih desilo mnogo svakoga zla, jer je knez celjski ubijen od Jankovog sina zato što ga se Janko bojao zbog despota^[307]. A grad Smederevo zajedno s drugim gradovima posle smrti despotove i njegovoga sina Lazara dođoše u ruke kralju bosanskome Tomaševiću, koji je bio oženjen kćerju Lazarevom. Ali je za odbranu bio veoma slab, bojeći se turskoga cara. A Rašani su, zbog gubernatorovog nepoštenja, radije želeli da Smederevo padne Turcima u ruke nego Ugrima, a kada bi se sve s dobrom voljom radilo, nikada ne bi Smederevo palo u poganske ruke^[308]. Jer svaki gospodar više sebi stekne plemenitom dobrotom, nego rđavštinom^[309], pretnjom.

A uzmite za primer kralja Matiju kako je mnogo za sobom ostavio zbog svoje žestoke borbe i silnog troška. Da je bio polovinu onih troškova koje je protiv hrišćana upotrebio^[310] protiv poganika okrenuo, oterao bi bio sve Turke nazad preko mora i stekao bi veliko i slavno ime od ishoda do zahoda sunca, i od gospoda boga veliku nagradu i čast od ljudi, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a poganici bi pred njegovim imenom^[311] drhtali. Zato upamtite, kad hrišćani među sobom vode borbu, sve se meri pred gospodom bogom i pred svima svecima i pred ljudima. A znajte da su^[312] ovi poganici smeli i junačni ne sami po sebi, već zbog nesloge naše i mi im našom mržnjom (i zajedničkim neprijateljstvom) dajemo pobede.

XXIX glava:
Kako je car Muhamed zauzimao Beograd

Car Muhamed, čuvši o onome postupku što je učinjen prema despotu od strane ugarskoga gubernatora Janka, video je kakva je nesloga među hrišćanima, skupivši vojsku, krenuo je ka Beogradu i namislio je da prevede pešake preko Save na drugu stranu i da ih utabori pokraj Dunava i tamo da se snažno ukopa^[313] i topove da postavi^[314] da ne dadu Ugrima da pritrče gradu, ali su ga odgovorili neki ljudi govoreći: "Srećni gospodaru, ne čini to, jer ti nije potrebno". A potom su pak^[315] Ugri prispeli i utaborili se kraj Dunava i otuda ih je dolazilo u grad koliko je bilo potrebno. I to je bila jedna careva žalost, što su ga od toga odvratili, a druga, i to vrlo velika bila je što je njegov najviši^[316] gospodin po imenu Karadža-paša bio ovako ubijen: stajao je u zaklonu pored velikih topova i posmatrao je, a tobdžija je udario iz velikog topa u zid, pa je jedan kamen, odskočivši od zida nazad, udario Karadža-pašu, najvećeg gospodina posle cara, u glavu, i ovaj je posle nekoliko dana umro. Treća žalost je što je car hteo još dve nedelje da tuče zidove, ali ga je Smailaga odvratio da to nije više potrebno, i to verujući janičarima, jer je on bio od cara postavljen za najvišeg^[317] (komandanta) nad njima. Poslušavši car njegove savete, naredio mu je da juriša, (i tako su jurišali), tako da su već^[318] bili u gradu, i tu je janičara (ranjenih) popisano četiri stotine i nekoliko; bilo je isto tako i nešto ubijenih. Posle toga smo videli janičare kako beže^[319] iz grada, a Ugri su ih tukli, ubijali, sekli, i tu ih je isto tako nešto ostalo, a drugi su se razbežali. I tako su dakle zidovi bili posednuti s više (ljudi) nego ranije. Četvrta žalost dogodila se caru kraj topova, jer su kola, konopci, sanduci (?) i druge potrepštine koje uz topove idu, složeni na jednu gomilu, bili prekriveni jednom nastrešnicom^[320], pa je to zapaljeno preko noći i sve je izgorelo u pepeo, da su samo goli^[321] topovi ostali. Car je naredio da se neki šatori ostave, a sam je krenuo kao da je hteo da beži, zato se na ove šatore polakomili oni iz grada, kao što da bi se uvek dešavalo, jer su izleteli iz grada na šatore i skupljali su ih. Kad su Turci videli da su se pešaci udaljili daleko od grada da bi skupljali šatore, okrenuli su se konjanici na njih hitro, pa tukući (sekući), navalili su na njih, i to sve do opkopa a Smailaga, bojeći se da mu car ne spomene onaj savet kada je već car, porazivši pešake koji su bili izleteli, otišao dalje, vrativši se i hoteći nekakvo junaštvo da učini, ne bi li (ponovo) mogao doći u carsku milost i udario je među pešake kraj opkopa, i tu je ubijen. A to je bila najveća žalost poganika što im gospod bog nije dao da zauzmu Beograd

XXX glava:
Kako je Muhamed prevario despota Dimitrija Morejskog ili Ahajskog pomoću primirja

Moreja je (grčka) zemlja lepa i bogata, sva morem opkoljena, osim jednoga mesta gde se more nije sastavilo. Na tome mestu zidovi nisu bili sigurni^[322]. Despot Dimitrije^[323] bio je rođeni brat nekadašnjeg grčkog cara Dragaša (Konstantina), koji je u Carigradu ubijen^[324] i ^[325] imao je primirje s Turcima za deset godina i imao je da im daje danak svake godine po dvadeset hiljada dukata. Kada je Turčin osvojio rašku zemlju, a Beograd se odbranio od njega, vrativši se iz Beograda, u redu se krenuo na despota Dimitrija Morejskoga, a kada smo već bili nedaleko od Soluna, kraj jednoga mesta koje se zove Serez, tu su prispeli despotovi poslanici, noseći danak caru, a on nije hteo od njih danka uzeti, niti im odgovoriti, već odmah otpremi Mahmut-pašu, a s njim^[326] dvadeset hiljada konjanika osim njegove vlastite vojske, da pre zauzmu zidine no što bi bile posednute, da odmah jurišaju ne bi li ga mogli zauzeti. I otpremivši ovako ove ljude, on tek onda odgovori^[327] poslanicima da kažu svome gospodaru da od njega neće danka i da sam on k njemu ide i neka se brani kako bude mogao^[328]. Potom je išao pravo u Moreju i pre no što su poslanici morejskoga despota prispeli do Moreje, zid je već bio zauzet^[329]. A kada su poslanici po drugi put došli s dankom caru, on ga je uzeo i ovakav im je odgovor dao: "Idite i recite šta vidite, da sam namislio s vašim gospodarom sam govoriti, i to ne uzmognem li ove godine, onda druge", Kad prispe tada car do Moreje, najpre naredi da se razruši onaj zid sve do temelja, a nedaleko odatle bio je jedan grad na brdu i zvali su ga Krf: pa pošto nije mogao s topovima da se izveze na brdo pod grad, naredio je da se tamo poveze^[330] bakar^[331] pred grad do crkve svetoga Nikole, pa su tamo izlili četiri topa za rušenje i s njima je osvajao grad. Osvojivši ga, krenuo je ka Patrasu, gde je sveti Andrija bivao, a potom ka jednome gradu koji nazivaju Leondari, i tamo je despot morejski prispeo, imajući malo ljudi sa sobom, jer se nije nadao^[332] da će od cara biti tako prevaren. I porazio mu je potpuno šest hiljada konjanika. Onda se car krenuo i opseo Leondari i osvojivši (ga), sve je najamnike posekao^[333], a tako je učinio i u drugim gradovima^[334]. Ostavivši u njima posadu, vratio se natrag. A kada smo prispeli do mesta koje se zove Livadija, nedaleko od Negroponta, došli su poslanici iz Negroponta caru s darovima^[335]; davši mu darove, pokazaše mu potom veliko, debelo konjaničko koplje i tojagu isto tako gvozdenu (debelu), govoreći ovako: "Care, ako možeš ovim kopljem i ovom tojagom rukovati, onda možeš i Negropont osvojiti". Rasrdivši se, odgovori im car: "Uzmite natrag koplje i tojagu i recite svojim gospodarima da to dobro čuvaju, pa kad im bude potrebno da se tim kopljem i tojagom brane". I zarekao se: "Ako Negropont osvojim i nađem to drvo s tojagom, svima ću im noge polomiti^[336] "tom tojagom". A odatle je krenuo u Jedrene, svoju prestonicu, i tamo je boravio preko zime, a iduće godine je odmah s proleća krenuo u Moreju na despota Dimitrija. Stigavši do despota da zauzme grad^[337], ubijao je, (ljudima) kosti lomio i druge je svireposti činio besni turski pas. A to iće radio zato da mu se ljudi u gradu ne bi smeli protiviti; a svakojako ipak nije mogao te godine čitavu zemlju osvojiti, već je morao treći put da krene na Moreju, a kad je stigao, opkolio je Dimitrija u jednom mestu^[338] koje nazivaju Misistra. Tu se despot morao Turčinu predati na milost i nemilost i samo je tako ostao u životu, i poslao ga je car odatle s njegovom ženom i sa čitavom njegovom poslugom u Jedrene da ga tamo čeka. A sam je uzeo u svoje ruke čitavu zemlju morejsku; posevši gradove, ostavio je tamo jednoga gospodina po imenu Balabanaga, učinivši ga vojvodom, da vlada. Pa ipak Korint nije mogao osvojiti, jer je grad veliki i čvrst na morskoj obali. Zatim je car otišao u Jedrene (pa kad je tamo prispeo), dao je despotu Dimitriju jednu veliku pokrajinu u grčkoj zemlji kraj mora i grad koji se nazivao Enos, veliki i bogat. Tu je prispela i vest da je despot Đurađ raški umro, i poruči car (njegovu) sinu Lazaru da zavlada zemljom, govoreći^[339] da mu neće smetati sve do smrti. Onda smo krenuli na jednog poganskog kneza po imenu Ismail bega preko mora u grad nazvan Sinopa; osvojivši grad i čitavu njegovu zemlju, uzeo je sa sobom ovoga kneza u Jedrene i dao mu je jednu pokrajinu u bugarskoj zemlji i grad Stanimaku. I došla je vest da je knez Karaman, koji je ranije bio spomenut, umro. Car bez oklevanja krete u njegovu zemlju i zauze je celu, uzevši je u svoju vlast. I tu reče Muhamed: "Krenuo bih da pokorim sultana i sva njegova mesta, ali se bojim boga, da sveta mesta ne okaljam. Zato se moram toga okaniti, jer su tamo ona mesta gde je gospod Hristos išao i ostali proroci: Mojsije, David a isto tako i Muhamed". I odatle je krenuo nazad u Jedrene.

XXXI glava:
Kako je krenuo na trapezuntskog cara preko mora

Trapezunt leži kao i Sinopa s one strane Crnoga Mora (daleko ka istoku sunca). Trapezuntska zemlja je planinska i velika, sa svih strana poganicima nastanjena: sve su Tatari, kao što su veliki han^[340], i Uzunhasan, Džani beg Girej; ovi tatarski vladari radije su hteli da imaju kao suseda trapezuntskoga cara nego turskoga, mada je bio njihove poganske vere^[341]. I zato, polazeći na Trapezunt, veliku smo muku i nevolju videli^[342] od Tatara i Grka, jer više Trapezunta pored velikoga kana je jedna (grčka) zemlja, velika i silna po narodu jednoga gospodara u kojoj je takva sloga da joj nijedan poganik ništa ne može učiniti^[343]. Ovu zemlju nazivaju Đurđistan, kao da kažeš: narodna sila. I ona zavisi od trapezuntskoga cara (ali ipak ima posebnog gospodara). I kretali smo s velikom mukom ka Trapezuntu, i to ne samo vojska, nego i sam car, jedno zbog daljine, drugo zato što nas je narod napadao, treće - zbog gladi (i nestašice), četvrto - zbog visokih i velikih planina^[344], a usto još zbog (nekih mesta) blatnih i močvarnih jer su kiše padale stalno svakoga dana tako da je put bio (od konja) izgacan, (pa je bilo blato) konjima do trbuha. I tako smo s velikom mukom prispeli na jednu planinu blizu trapezuntske zemlje, i silazeći s ove planine nadole, put je bio iskvaren i izlokan. Sam car je imao sto kola svojih (osim druge gospode); znajući tada da vojska zbog kola nije mogla nikuda, jer su se sva kola bila u blatu zaglibila^[345], naredio je da se kola iseku i izgore, a konje je razdao, svakome ko je samo hteo (da uzme), a onaj tovar koji je imao na kolima^[346] sav je natovaren na kamile, jer je car, prema pričanju narodnom bojeći se rđavih puteva, poveo bio sa sobom osam stotina kamila. I odatle smo išli s planina na planine^[347] i dogodilo se na jednome mestu da se jedna kamila od tovarnih^[348] kamila srušila s puta na stranu s planine i to sa sanducima koji su se potpuno polomili i tu su se kese u kojima su bili zlatnici na broju šezdeset hiljada sve bile prosule. Ali janičari, koji su se tu bili zadesili, stali su čuvati isukanih sabalja da niko ne bi onaj novac uzimao dok ne dođe gospodin koji upravlja blagajnom. I tako se zbog ove kamile sva vojska zaustavila, jer nikakvog drugog^[349] puta nije bilo, a u to vreme je silna^[350] kiša padala. Kad je došao car, zapitao je zašto vojska stoji^[351]. Kad su mu ispričali^[352] šta se dogodilo, odmah je car naredio da one zlatnike skupe, i to ko god samo (hoće i) može, samo da se vojska ne zadržava^[353]. Dobro je tu bilo onima koji su tu (blizu) bili, jer su neki dosta dobili. (I ja sam se isto tako pri tome zadesio, ali kasno; već su svi zlatnici bili gde je trebalo da budu, samo je crna zemlja ostala, jer ko je mogao skupljao je i s travom i s blatom, otimajući jedan drugome^[354]).

I tako je uopšte, dok se nismo prebacili, nevolje bilo dosta, jer se zemlja bila tu raskaljala^[355] kao testo. Cara su janičari na rukama nosili (zbog klizave zemlje) sve do ravnice, a kamile s blagajnom ostale su na planinama. Tada je zamolio car janičare da se toga posla late i da kamile prevedu dole i morali smo s velikom mukom nazad da idemo uzbrdo i cele noći smo se mučili s kamilama dok ih nismo preveli. I tu je car ostao toga dana na odmoru^[356] i dao^[357] je janičarima pedeset hiljada zlatnika da među sobom razdele, a janičarskim satnicima je povećao plate: koji su ranije imali zlatnik na četiri^[358] dana (njima je dao na dva dana zlatnik), kako je bez greške i danas, jer što car na svome dvoru odluči, to uvek bez promene ostaje.

Sa ovoga mesta poslao je car dve hiljade^[359] konjanika ka Trapezuntu, koji su tamo poraženi i pobijeni svi do jednoga, tako da od njih nikakvih vesti nismo mogli imati, pa"^[360] je sam car krenuo sa čitavom svojom silom, gde smo^[361] videli^[362] tela pobijenih kako leže. I^[363] opseo je Trapezunt, jer je sto pedeset^[364] lađa velikih i malih došlo u pomoć Crnim Morem s velikim topovima i osvajao je šest nedelja Trapezunt uz veoma velike troškove, dokle ga nije osvojio. I trapezuntski car mu se morao pokoriti na milost, i ovoga je poslao"^[365] u Jedrene, a sam je zauzeo čitavu trapezuntsku zemlju. Imajući tada tako mnogo lađa na moru i veliku vojsku pri sebi na suvu, car Muhamed je hteo da krene na ranije opisanoga grčkoga kralja. A kad je čuo da je među njima velika sloga, ostavio ih je na miru i krenuo se nazad ka Jedrenu, pokupivši mladež kako mušku tako i žensku. Šta se pak desilo trapezuntskome caru ispričaćemo kasnije. A kada smo prispeli (nazad) do jednoga mesta koje nazivaju Niksar došle su vesti od Alibega, smederevskoga vojvode javljajući: "S božjom pomoći smo pobedili đaure a Mihaila Silađija smo zarobili". Car je odmah naredio da se Mihailo Silađi čuva u Carigradu sve do njegovog dolaska. Zatim kad je stigao, naredio je da ga poseku a (pre toga) car se ne znam iz kojeg razloga bio rasrdio na Alibega, tako da je trebalo da bude posečen, ali pošto je tako hrišćane pobedio, vratio se u milost kako je i ranije bio (i za srdžbu mu je oprostio).

XXXII glava:
Kako je Uzunhasan pobegao Muhamedu preko Eufrata, (koji kao da teče iz raja, kako o njemu ljudi pričaju)

Uzunhasan je tatarski vladar na čiju je zemlju krenuo turski car i pošavši iz grada Bruse utaborio se na polju nazvanom Petnozalan. A Uzunhasan je uputio jednog Tatarina, službenika svoga, ako može negde kakvu^[366] nezgodu^[367] turskome caru da pričini. Tada ovaj Tatarin stupi u službu^[368] kod Mahmetpaše, najvećeg gospodina posle cara. I kad smo se odmarali na tome polju, uveče je izišao Mahmetpaša iz svoga šatora sa dva komornika u šetnju, a onaj Tatarin je vrebao na njega, imajući u rukama luk sa strelama^[369], pa dočekavši ga, ili iz straha ili zbog kolebanja^[370], streljao je, ali^[371] rđavo, te je udario Mahmetpašu pod samo čelo među oči^[372], i ovaj odmah pade a komornićci uz viku pojuriše za njim i uhvatiše ga, a ujutru rano rekoše caru šta se Mahmetpaši desilo. Došavši sam k njemu^[373], car je plakao tako mu je bilo žao ovoga. A onda je naredio da onoga Tatarina dovedu pred njega vezanoga i postavio ga je nauznak na zemlju, pa je naredio da mu donesu dve zapaljene^[374] debele voštane sveće, pa kad su se najvećma raspalile, stao je sam car na prvu^[375] jednom nogom i okrenuo je sveće nadole (plamenom) da bi vosak s plamenom kapao na njegove oči^[376] sve dotle dok mu nisu morale ispasti. Onda je naredio dželatu da mu dva komada kože odere preko celih leđa sve do ramena; i čitavu nedelju dana je bio živ, izmišljajući mu svaki dan nove muke^[377], i^[378] ostavili su ga kraj puta te su ga psi pojeli.

Krenuvši potom car je išao pravo u Uzunhasanovu zemlju, a Mahmetpašu su pešaci morali nositi^[379], dok se nije izlečio. Prispevši u ovu zemlju osvojio je nekoliko gradova, a mi smo pak prispeli u jedan njegov grad, vrlo utvrđen, koji oni nazivaju Karahisar, to jest Crni grad. A odatle smo stalno išli za Uzunhasanom, ne bi li se gde hteo zaustaviti za bitku; a išli smo ka Eufratu^[380]; to je velika i široka reka kao Dunav, teče na sever i uliva se u Crno More kao i Dunav.

Kad vide car da se s njim ne može ogledati^[381], uputi k njemu jednoga ludaka, koji mu je bio dobro poznat, i na taj način (ga pouči da pred njim govori) kao da je od cara pobegao, a da se sam car dao^[382] u bekstvo^[383], kao da hoće s vojskom da beži^[384]. Prešavši ovaj ludak preko Eufrata, dođe do Uzunhasana, i ovaj ga poče pitati šta sin Otomanov hoće da preduzme. Odgovori ovaj: "Srećni gospodaru, ne preduzima ništa drugo, već samo hita da iz tvoje zemlje iziđe, jer su đauri silno prodrli u njegovu zemlju, pa zato ako bi protiv njega hteo da preduzimaš što, sad ti je vreme, dok ne zađe u planine". Misleći Uzunhasan da je tako, otpremi svoga sina po imenu Mustafu samoga^[385], a sam odmah za njim krete sa čitavom svojom silom. A kad je čuo car da kreće za njim, okrenuo se protiv njega. Mustafa (jednooki) poče se tu s njime tući, sve dok Uzunhasan nije prispeo i tukli su se dva dana dok Uzunhasan nije savladan. Mustafa je tu ubijen, svi su carski konjanici tu potučeni do nogu, a da nije bilo janičara i sam bi car bio zarobljen ili ubijen. Okrenuvši se svojoj vojsci rekao joj je Uzunhasan: "Nisam znao da je turski car s konjanicima prema meni tako slab bi od ali je s pešadijom moj gospodar, a osobito u planinama". I vrativši se u tome nazad, krenuo je u svoju zemlju, a isto tako i turski car u svoju.

A kad smo bili na jednoj planini zvanoj Kagi, stajao je tamo car čitav dan i s te planine se videla druga vrlo visoka planina koju nazivaju Babil, a pod planinom velika varoš Babilonija, u kojoj je velika^[386] i visoka kula, ali se na tri dela prelomila. Jedan stoji a dva leže onde ka zapadu sunca; ljudi pričaju u ovoj zemlji da ta dva dela što leže predstavljaju dva minula veka ovoga sveta, a treći što stoji predstavlja poslednji vek. Od ovoga grada teče Eufrat.

S te planine krenuo je car ka jednome ostrvu na Crnome Moru niže Sinope, i na tome ostrvu grad Misistra pokorio se njemu. Posevši ga, prispeo je na jedno polje, pred poganski grad nazvani Angora. A zaustavivši se na tome polju, pogledao je nazad na svoje dvorske pešake, to jest janičare i svidelo mu se što lepo u stroju idu, pa reče: "Kad bih mogao imati deset hiljada janičara, dao bih za to mnogo". A jedan strelac od onih pešaka koji idu najbliže uz cara, stojeći kraj njega, reče: "Srećni gospodaru, ne samo deset hiljada, nego bi i dvadeset hiljada dobro bilo da imate". Mašivši se u hazuku, gde je imao pri sebi zlatnika, car mu dade sto zlatnika za ove reči. A odatle krenu u Brusu, a prevezavši se kod Galipolja preko mora, prispe u Jedrene u svoju prestonicu.

XXXIII glava:
O vlaškom vojvodi, gospodaru donje Moldavije

Dragul, vojvoda vlaški, imao je dva sina, stariji se zvao Vlad, a mlađi Radul. A obojicu je dao caru Muhamedu na njegov dvor (da mu služe); posle je umro. Kad ču car za smrt njegovu odmah starijeg sina Dragulovog obdari novcem, konjima, dolamama, divnim šatorima, kao što dolikuje gospodinu i otpravi ga s puno počasti u vlašku zemlju da vlada namesto oca svoga pod uslovom da svake godine dolazi k njemu i da mu se javlja, a danak da daje kao što je i ranije bio davan. A njegovog mlađeg brata ostavio je na svome dvoru.

I ovaj Vlad je dolazio dva puta jedno za drugim na dvor carski, a posle nije više hteo da dolazi za nekoliko godina, te car posla po n-ega jednoga gospodina kojem je bilo (ime) Hamzabeg.^[387] A kad je k njemu prispeo u grad koji se zove Braila, nije mu se hteo javiti, već. je naredio svojim službenicima da carskog poslanika zadrže (kod sebe), dok se on nazad ne vrati. Otišavši tada^[388], skupio je vojsku, a to je bilo zimi, te je Dunav bio zamrzao; prešavši tada preko Dunava po ledu sa čitavom svojom vojskom u carsku zemlju niže Nikopolja, pustio je ljude da pljačkaju ubijaju kako Turke, tako i hrišćane po selima, po gradićima (otvorenim), i počinio je veliku štetu caru, a naredio je da se svima - kako mrtvima, tako i živima - pootsecaju nosevi, pa ih je poslao u Ugarsku, hvalisajući se da je toliko Turaka uništio koliko je tih noseva bilo. Potom je prispeo u Brailu carskome poslaniku, a poslanik ništa nije znao šta se desilo; tada je naredio da se poslanik uhvati sa svima njegovim pratiocima, kojih je bilo četrdeset^[389] i poslao ih je u jednu veoma utvrđenu tvrđavu među vodama nazvanu Kurista. I najpre je carskog poslanika Hamzabega dao da se nabije na kolac, a oko njega sve pratioce njegove.

Potom su došle vesti turskome caru šta je sve učinio Dragul - jer su po ocu i njega tako nazivali. Tada je car poslao po njegovog brata (mlađega Dragula), a kad je prispeo u dvor, tada su dva najviša gospodina iz carskoga saveta, jednome je ime ili prezime Mahmutpaša, a drugom Isakpaša pošli^[390] njemu ususret i uzeli ga između sebe, pa su ga poveli caru tamo gde je car sedeo na svome prestolu^[391]. A kad je došao, ustavši car ga je uzeo za ruku i posadio ga pored sebe na drugi malo niži presto s desne strane i naredio je da se donese plava zlatotkana odeća i da mu se obuče, zatim je naredio da se donese crvena zastava i dao mu je, a uz to novce, konje, šatore, kako dolikuje gospodinu i otpravio je odmah s njim četiri hiljade konjanika napred ka Nikopolju da ga tamo čeka, a sam ne odugovlačeći, (skupivši vojsku) krete za njim.

A kad smo bili u Nikopolju, na obali Dunava, kad al' s one strane^[392] Dragul vojvoda se bio takođe s vojskom utaborio zato da bi prečio prevoz, onda car reče janičarima ovako: "Mili moji jaganjci, što je moje to je isto tako i vaše, a osobito blago moje; dajte mi saveta, jer to vi treba da kažete, kako bih se mogao na onu stranu prevesti protiv neprijatelja moga". Odgovoriše mu: "Srećni gospodaru, naredi da se spreme lađe, pa ćemo preko noći za to glave založiti da bismo se prebacili na onu stranu". Tada je car naredio da im dadu osamdeset velikih opremljenih lađa i drugih potreba: puške, topove, kumbare, lumbarde. A kada je već bila noć, posedali smo na lađe i pustili smo se brzo^[393] niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezli smo se na drugu stranu za stotine stopa niže od mesta gde se njihova vojska nalazila, pa smo se tu ukopali topove namestili, velikim štitovima^[394] smo se okružili, a i koljem smo se okružili gusto zato da nam konjanici ne bi mogli ništa učiniti. A posle su lađe prešle na drugu stranu^[395] ići sve su janičare prebacile knama.^[396]

Uredivši se tada, krenuli smo lagano na vojsku s koljem, velikim štitovima i topovima, a kada smo se već blizu do njih privukli, zaustavili smo se, topove smo namestili, a za to vreme^[397] oni su nam dvesta pedeset janičara pobili iz topova. Videći na drugoj strani ovakvu bitku, caru je bilo veoma žao što sa svojom vojskom ne može biti na pomoći^[398] i bio ga^[399] je obuzeo veliki strah bojeći se da mu ne pobiju sve janičare (jer se sam car još nije bio prebacio). Kada potom mi videsmo da nas tako mnogo gine, brzo smo se pripremili^[400] pa kako smo imali sto dvadeset topova, odmah smo učestano počeli iz njih tući tako da smo (čitavu njihovu vojsku s bojišta odagnali, pa smo se sami) potom pregledali i bolje opremili. Car je pustio druge pešake, koje nazivaju azapi, kao što su u nas pešadinci, da se k nama što mogu hitnije voze, a Dragul, znajući^[401] da ne može sprečiti prevoz, krenuo je dalje od nas a posle se sam car sa čitavom svojom silom prevezao i dao nam je odmah trideset hiljada zlatnika da ih među sobom razdelimo a k tome^[402] sve janičare koji nisu bili^[403] slobodni učinio je slobodnima, pa da svoja imanja posle smrti daju kome oni hoće.

A odatle smo krenuli napred u vlašku zemlju za Dragulom, a njegov brat je bio pred nama; i mada je vojvoda vlaški imao malu vojsku, ipak nas je bilo strah i veoma smo ih se čuvali, okružujući se svake noći koljem, i nismo se sačuvali^[404] jer^[405] udarivši na nas noću, tukli su, ubijali ljude konje, kamile, šatore pljačkajući^[406] nekoliko^[407] hiljada Turaka su pobili, a caru su veliku štetu naneli, a^[408] drugi su Turci pred njima bežali^[409] janičarima, ali su ih janičari tukli, ubijali, gonili od sebe, da ne bi bili od njih smlavljeni. A posle su Turci doveli nekoliko hiljada Vlaha, koje je car naredio da ih seku napola. Kad videše Vlasi da se (s njima) zlo dešava, odstupili su od Dragula i pristupili njegovome bratu. A on je otišao u Ugarsku kralju Matiji, pa ga je Matija morao baciti u tamnicu i bacio ga je zbog njegovih surovih dela koja je počinio. Tada je car, davši^[410] zemlju bratu njegovu, otišao, a posle^[411] su Turci počeli pričati caru kako su pre toga teške borbe bile u Vlaškoj, i da je Turaka mnogo poginulo od njih pa zato treba o tome dobro razmisliti. Odgovorio je car Muhamed: "Dok Vlasi drže Kiliju i Beograd, a Ugri raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti".

Prispevši u Jedrene, car odmah krete ka Galipolju, uzevši janičare sa sobom, a tamo se ukrca u ratne lađe, koje nazivaju maune, galije, galace, bergante i druge različite. Uzeo je sa sobom isto tako topove za rušenje i prangije koje biju u visinu i bacaju kamenje na gradove, i otputovao je na ostrvo Mitilenu, tamo gde je svetoga Pavla zmija bila^[412] ujela. A zato je tako brzo (prispeo) da bi na Mitileni onoga gospodara stigao, da se ne snabde ljudima. Prispevši tada, odmah je opkolio i tukao topovima i prangijama veoma žestoko, dok ga nije osvojio, ali pomoću ugovora koji nije održao, jer je svu službu koja je tamo bila dao poseći, pa i samoga gospodara.

Zauzevši sva mesta i posevši gradove, krenuo je nazad u Jedrene (a kad je prispeo), poslao je poslanstvo kralju Matiji u Ugarsku, jer^[413] Matija još nije bio krunisan, da s njime primirje načini, jer se s te strane najviše bojao. A kad je primirje načinio, okrenuo se na kneževe arbanaške i pokoravao je jednog za drugim vrlo lako zato što je jedan posmatrao dok je drugi pokoravan.

Samo se jedan odbranio od njega, koji se zvao Skender Ivanović,^[414] ovaj je bio još kao mladić uzet među janičare za cara Murata i na sve careve poslove je bio zatvorio oči zato da bi se mogao u svoju zemlju nazad vratiti kad stekne^[415] carsku milost. A desilo se tada da je car jednom rekao: "Skendere, traži od mene koje hoćeš vojvodstvo, daću ti ga". A ovaj je molio da mu da Ivanovu zemlju, ne govoreći da je bio Ivanov sin, i car mu je dao, i zavladao je njome, osim gradova ali je posle janičare koji su bili u gradovima nekako prevario i udaljio, a sam je zavladao njima. Potom ih je car Murat pod njim opet osvajao, ali mu ništa nije mogao učiniti. A isto tako ga je i Muratov sin Muhamed morao ostaviti do smrti, jer je onome ko poznaje njihovo (uređenje i) položaj vrlo lako da se brani od Turaka. I tako se Muhamed, osvojivši čitavu^[416] arbanašku zemlju^[417] osim Skenderove, vrati u Jedrene, a tu su bili došli poslanici od bosanskoga kralja Tomaša i tražili su primirje.

XXXIV glava:
O primirju kralja bosanskoga

Tada je kralj Tomaš tražio od cara Muhameda primirje za petnaest godina, a uto je car poslao po ljude, da svi budu gotovi i da dođu u Jedrene, i niko nije znao kuda će se s tim ljudima okrenuti. Tada su bosanski poslanici morali čekati odgovor, ne znajući šta se dešava sve dotle dok čitava vojska nije bila gotova.

I tako sam se desio ja^[418] u jednoj zasvođenoj odaji u kojoj je bilo dvorsko blago, i to zato što je mome mlađem bratu bila poverena ta odaja da odatle nikuda ne odlazi. I tako pošto mu je teško bilo (samome), poslao je po mene da k njemu dođem^[419], a ja sam bez odugovlačenja pošao^[420] k njemu. A odmah posle mene (dva gospodina) savetnika carska Mahmutpaša i Isakpaša, pođoše^[421] isto tako u onu odaju, i to samo njih dvojica. I skočivši^[422] moj brat mi reče to, a ja pak, ne mogući učiniti^[423] da me ne vide, ostao sam sam među sanducima a kad su došli, moj brat im je prostro ćilime. Seo^[424] jedan pored drugoga i počeli su se savetovati što se tiče bosanskoga kralja. Reče Mahmutpaša: "Šta da radimo? Kakav odgovor da damo bosanskome kralju?" Odgovori Isakpaša: "Ništa više, nego mu dajmo primirje, a sami se krenimo za njima, jer inače bosansku zemlju ne bismo mogli^[425] osvojiti, jer je zemlja planinska, a k tome će imati ugarskoga kralja u pomoći, Hrvate i druge gospodare, i tako će se osigurati da mu se posle ništa neće moći učiniti. Pa zato dajmo im primirje, da bi mogli otputovati u subotu, a mi ćemo za njima krenuti u sredu sve do Sitnice blizu Bosne. A niko neće znati kuda će se odatle car okrenuti." I pošto su tako svoje savetovanje uglavili i izišli da odu caru, i ja sam izašao za njima.

Sutradan rano ujutru utvrđeno im je bilo da se primirje potpuno i verno održava za petnaest godina. I otišao sam sutradan, u petak, u njihov stan i rekao sam im: "Gospodo draga, imate li s carem primirje ili nemate?" Oni su odgovorili: "Zahvaljujemo gospodu bogu, jer smo dobili sve što smo hteli". A ja sam im rekao: "Tako mi boga, velim vam da vi nemate nikakvog primirja." Stariji je hteo od mene više da sazna, ali mu nije dao mlađi, misleći da ja zbijam šalu. I pitao sam ih: "Kojega ćete dana poći odavde!" Oni rekoše: "Ako bog da, u subotu ujutru". A ja im rekoh: "A mi ćemo za vama, ako bog da u sredu sve do Bosne. Ovo vam doista^[426] govorim da biste dobro zapamtili".^[427] (A oni se na to zasmejaše). I ja sam otišao od njih.^[428]

Na onom istom savetovanju među onim pašama zaključeno je bilo ovo: čim car iziđe iz Jedrena, odmah da bude posečen trapezuntski car. I tako se odmah i zbilo: mi smo krenuli na put u sredu, a car je u petak pogubljen, a mi smo išli sve do Bosne i prispeli smo do jedne zemlje bosanskoga kneza^[429] koji se zvao Kovačević, i iznenadno napadnut pokorio se caru, i (car je) potom naredio da se ovaj pogubi a onda je krenuo u kraljevsku zemlju i opkolio je najpre grad Bobovac; sa sobom nije imao topova, te je naredio da se odmah pod gradom liju i ovim topovima je osvojio grad. A poslanici koji su putovali po primirje (tu smo ih našli i) govorili su sa mnom sećajući se^[430] onih ranijih stvari ali je već bilo kasno.

Pošto car posede grad, krenuli smo ka Jajcu, a zbog brzine poslao je napred Mahmutpašu sa dvadeset hiljada konjanika ne bi li mogli kralja Tomaša negde iznenaditi u kojem gradu, jer je čuo da nikakvih pratilaca nema pri sebi. A on, znajući već o Turcima, mučio se jadnik i noću i danju ne bi li mogao što je moguće brže skupiti što ljudi. I tako je došao u grad zvani Ključ, hoteći da tu malo u podne otpočine. Ali su uto najednom Turci prispeli (u ovaj grad) i oko grada su jurili, ne znajući^[431] da je tu kralj Tomaš bio, dok ne istrča iz grada jedan lupež i ne ispriča Turcima za kolač da je kralj u tome gradu. Kad to ču Mahmutpaša, opkoli grad, a sutradan nagovoriše kralja (da iziđe) iz grada dole, zaklinjući se na knjigama od sapuna kako njegovoj glavi ništa neće biti. Potom je car Muhamed stigao u Jajce, pred kojega su doveli kralja samdrugoga (s drugim njegovim prijateljem). Kad videše tada vojnici koji su bili u gradu da je njihov gospodar sužanj, pokoriše se (Turcima). I posevši grad, car naredi da se kralj samdrugi poseče, a onda zauzme čitavu njegovu zemlju.

Posevši grad,^[432] krenuo je nazad u svoju prestonicu, a mene je bio tu ostavio^[433] u jednom gradu zvanom Zvečaj, nedaleko od Jajca i dao mi je pedeset janičara za posedanje grada i platu za pola godine za svakoga, a i drugih Turaka sam imao (oko) tridesetak za pomoć. A kad je car napustio zemlju, kralj Matija je, ne oklevajući,^[434] s jeseni stigao u Bosnu i opkolio je Jajce, a isto tako i Zvečaj, u kojem sam ja bio. A Bošnjaci, koji su se bili Turcima pokorili i (ipak) s Turcima bili^[435] u gradu i u varoši, utvrdili su se u jednoj kuli na kojoj je bila istaknuta turska^[436] zastava. I utvrdivši se tako (pokorili su Turke i) bacili zastavu dole, a Turke su tukli. Videći to, Ugri pristupiše hitro i smelo onoj kuli, i ušli su u varoš pa su se i u varoši utvrdili. Turci su pobegli u grad i zatvorili se.

A kralj Matija je ostao tu osam nedelja napadajući ih, a drugu vojsku je poslao s topovima ka Zvečaju, napadajući ga; zidovi su na ovome gradu bili veoma slabi, a k tome su bili tako rušeni da smo uvek noću radili, popravljajući ih ponovo, i tako smo se dugo držali dok najpre grad Jajce bi osvojen, i kad ga Matija zauze po ugovoru, krete ka svojima u Zvečaj i mi smo se morali pokoriti; i tako koliko god je bilo Turaka na Jajcu i Zvečaju malo ih se u Tursku vratilo, jer je Matija želeo da ih ima pri sebi. A ja sam hvalio gospoda boga što sam se časno (iz tamnice) vratio među hrišćane.

Osvojio je tada Matija Jajce i Zvečaj, a u to vreme Bosnom je upravljao jedan vojvoda Muhamed Mumjatović, a umesto njega u Jajcu njegov činovnik po imenu Jusuf Haramibaša, a ovaj je bio ostao kod kralja Matije sa mnom i s drugim Turcima.

XXXV glava:
Kako je posle godinu dana Muhamed ponovo došao u Bosnu

Car Muhamed, čuvši šta se zbiva u Bosni, posle godinu dana krenuo je nazad, osvajajući gradove, a nemajući topova sa sobom, naredio je da šalju tamo po njih,^[437] i tukući iz ovih srušio je bio sve zidove (Jajca), a posle toga je počeo jurišati, a carska zastava je već bila na zidu, sve dok se jedan pešak iz grada nije počeo s jednim janičarom tući o zastavu.^[438] A tako su se držali,^[439] da su obojica^[440] pala s grada dole i ubila se.

Videći car njihovo junaštvo, da su se varoš i grad od njega odbranili,^[441] naredio je da se odmah^[442] topovi dovuku do vode koju zovu Vrbas, blizu varoši i da ih tamo bace gde voda sa stene pada, da ih niko ne može izvući, pa je odatle krenuo dalje i više se toga nije laćao. I odlazeći u svoju zemlju pokorio je jednog bosanskog kneza (i njegovu je zemlju osvojio). Čuvši o opsedanju Bosne, kralj Matija se krenuo protiv (Turaka) u pomoć, ali kad je saznao da se car već povukao, vratio se nazad. I tako je Jajce ostalo neosvojeno.

A posle toga je Muhamed^[443] osvojio Negropont i zapitao je za onu gvozdenu batinu (koju su mu doneli), pa kad je nije našao, naredio je da im se noge prebiju, da bi svoju (zlu) zakletvu ispunio (koju nikada nije održavao, jer je bio izdajica, a o zakletvi ili o veri malo se starao).

XXXVI glava:
O velikom turskom blagu, kako je car naredio da se prebroji.^[444]

Posle ovih borbi naredio je car Muhamed Titrek-i-Sinanu^[445] da prebroji sve blago i tovar njegov, ^[446] da bi mu mogao reći koliko hiljada ljudi i za koliko godina bi mogao izdržavati za gotov novac, nemajući nikakve pomoći ni od zemlje, ni od prihoda. Titrek-i-Sinan je prema carskome naređenju za četiri nedelje sve to prebrojao i rekao caru govoreći: "Srećni gospodaru, možeš izdržavati za deset godina 400.000^[447], i da im platiš potkovice i eksere, to jest čitavu platu i štetu." Ali on^[448] to nije tako razumeo, da može svake godine toliko mnogo izdržavati, nego za deset godina, svake godine po četrdeset hiljada^[449] pa bi svega bilo četiri stotine hiljada. I tada reče car: "Još nisam gospodar, jer te zemlje koje držim sve su tuđe a to je (mislio)^[450] o onima koje je bio od hrišćana silom osvojio s one strane mora.

A u to vreme čulo se da sam papa sa čitavim hrišćanstvom ide na Turke. I tada car, bojeći se^[451] da mu se sve hrišćanske zemlje koje je bio osvojio ne usprotive, pozvao je preko glasnika najstariju gospodu po svojoj zemlji da (se kod njega skupe pa kada su k njemu) došli savetovao se s njima govoreći: "Čujemo da kauri hoće na nas veoma silno da napadnu; šta na to kažete? Pa posavetujte me, jer ja mogu izdržavati za deset godina četiri stotine^[452] hiljada ljudi". Ovi mu odgovoriše: "Srećni gospodaru, kad imaš toliko mnogo, kreni na njih u njihovu zemlju. Bolje ti je (da ideš k njima), nego da ih kod kuće čekaš". I naredio je^[453] car da se donese veliki tepih (dajući im) kao primer i da se pred njima rasprostre, pa je (skoro) u sredini naredio da se stavi jabuka i zadao im je ovaj zadatak: "Može li ko od vas uzeti ovu jabuku ne stajući na tepih?" I raspravljali su među sobom misleći kako jabuku da uzmu ne stajući na tepih, kako bi to moglo biti. I nije niko od njih mogao da se doseti tome. I sam car, pristupivši tepihu, uhvati obema rukama ivicu tepiha i svijajući ga pred sobom išao je napred za njim, dok ne dohvati jabuku, pa onda ponovo raširi tepih kao što je bio i reče gospodi:"Bolje je kaure malo pomalo otkidati, nego u njihovu zemlju krenuti zato što smo u opasnosti. Jer kad nam tamo malo ne bi pošlo za rukom^[454], onda bi nam se sve zemlje usprotivile". I reče jedan gospodin po imenu Ese-beg Avranezović: "Srećni gospodaru, odavno pričaju o tome rimskome popu kao da kreće na nas sa čitavim hrišćanskim svetom^[455]. Pa kad bi čak^[456] i na svinji jahao i tada bi već davno kod nas bio. Pa zato, šta ste započeli to i radite, ne osvrćući se na kaurske vesti". I tako su pohvalili i njegovu reč i carev primer.

I u tome je požalio^[457] car jednoga Grka hrišćanina, prema kojem je bio milostiv, po imenu Tomaša viteza i reče mu: "Kako vi mislite o vašem rimskom popu?"^[458] Ovaj mu odgovori, govoreći: "Srećni gospodaru, mi smatramo da su do onog samog jednog pape koji se zvao Damazus sve pape bile svetitelji, a posle njega nijedan".^[459] I reče car: "Svi ste vi (zajedno s vašim papom) zabludeli i zato, Tomašu, primi Muhamedovu veru, jer je istiniti nego vaša". Na to Tomaš umuknu, a to se zbivalo u Jedrenu na novom carskom dvoru. Car Muhamed, obdarivši gospodu, otpusti ih kućama.^[460]

Zato znajte da je turski car veoma nesiguran, a Turci se veoma boje toga da se hrišćanstvo ne bi pobunilo i navalilo na njihovu zemlju, jer kad bi to videli (robovi) hrišćani, koji su pod njima (u ropstvu), svi bi im se kao i hrišćani usprotivili,^[461] jer sam mnogo puta od njih slušao (da se toga veoma boje), te molimo gospoda (Joga da to da.^[462] A posle toga je car Muhamed umro p sahranjen je u Carigradu, a posle njega. su dva sina ostala, jednome je ime Džem sultan, a drugome Bajazit. ;

XXXVII glava:
Kako su se ova dva brata po očevoj smrti borila među sobom^[463]

Sinovi cara Muhameda Džem sultan i Bajazit vodili su borbu među sobom o carstvo nekoliko godina. Džem sultan je bio izgnan iz zemlje, a Bajazit je postao, sultan, koji sada vlada.^[464] Ovaj ga ikakav rat nije preduzimao, jer nije imao s kim, zato što je njegov otac bio čitavo hrišćanstvo u onim krajevima pokorio pod svoju moć osim ugarske i poljske kraljevine. Ali je ipak osvojio Kafu na Crnome Moru s one strane, a u vlaškoj zemlji Kiliju i Beograd.^[465]

A kod Turaka postoji ovakav običaj: kad posle cara ostanu dva brata pa među sobom vode borbu^[466], ko se pre skloni u dvor među janičare, ovaj (s njihovom pomoći) carstvo dobije, ali mu zato^[467] sklonjena blaga (ne daju dok jedan od njih carstvo zauzeo, kakvo je jedno nad Carigradom^[468] pet italijanskih milja u tvrđavi Jenihisar,^[469] kao da kažeš u Novom gradu. Pa kad bi neko od braće^[470] hteo nešto od blaga da uzme, nikada neće dati nijednome, a tvrđava je sigurna i dovoljno snabdevena onako kao T[red neprijateljima^[471] i odgovoriće svakome od njih koji bi hteo da dođe do blaga: "Srećni gospodaru, dok među sobom vodite borbu.» nijednome neće biti ništa izdato". Ali kada već neko od njih sedne na carski presto (bez smetnji drugoga), tada onaj kome je tvrđava poverena, uzevši ključeve, caru će ih doneti, od grada i od čitavog blaga. A car, obdarivši ga, ponovo će mu ključeve poveriti^[472] da onako upravlja kako je ranije za davnih (vremena) bilo.

XXXVIII glava:
O poretku koji je u turskoj zemlji

Prva je stvar i red u turskoj zemlji^[473] da car sve gradove u svima zemljama svojim sigurno drži u svojoj ruci, posedajući ih janičarima ili svojim vaspitanicima, ne dajući nijednog grada nijednome gospodaru^[475]; ako bi neka varoš bila ograđena i grad u njoj, car ga drži posevši ga svojim ljudima. A ove janičare koji su u gradu sam snabdeva, da ne bi imali potreba^[476] kad bi bili opkoljeni; vina niti ikakvog drugog pića u gradu nemaju. A za drugo vreme osim opsade svaki živi ima svoju platu. Platu im iz carskoga dvora daju za svaku četvrtinu godine potpuno bez greške, a daju im isto tako i jedno odelo godišnje. A u gradu je ovakav poredak: postoji jedan koji nad svima upravlja, kojega zovu dizdar, kao da kažeš komandant mesta; drugi je posle njega činovnik kojega zovu ćehaja, kao kad bi rekao upravnik, posle njega su potom buljukbaše, kao da kažeš desetari, a ako bi bio veći grad, onda je više na njemu dvorana i nemaju nikakvih drugih prihoda osim plate. Dizdar za svaki dan ima pola zlatnika, ćehaja - za četiri dana zlatnik, desetari - na osam dana zlatnik, a ostali pak na deset dana zlatnik, od toga moraju živeti i ne smeju dirati carsku zalihu, osim kad bi bili opsednuti. Isto tako sami moraju noću pažljivo stražariti, a kra; kapije uvek da budu dva vratara, a kapija isto tako uvek da zatvorena bude, osim kapidžika;^[477] ako ko ide nadole ili nagore, nikoga neće pustiti bez proveravanja. A ako bi bila kakva prešna potreba pa bi trebalo da vojvoda uđe u grad da pregleda kakav nedostatak, tada ne može doći s mnogo ljudi, jer ga neće pustiti, već samo^[478] sa četvoricom ili petoricom.

A ovako se gradovi carski snabdevaju, a isto tako i čitavo carstvo tursko, od najvišega do najmanjeg: bio bogat ili siromašan, svaki u carsku ruku gleda, a car pak sve dalje snabdeva, svakoga prema njegovom dostojanstvu i zaslugama. I tako nijedan gospodin nema po tome običaju ništa svoje nasledno. Mada neka velika gospoda imaju svoja nasledna (imanja), ali ne mnogo; i zato kad bi im car oduzeo (imanje), a mogli bi^[479] pri sebi da zadrže svoju poslugu, žive tako sve do carske pomoći, jer car uzme jednome kad hoće, a da drugome (kome hoće), a onaj kojem oduzme, odlazi na dvor i provodi godinu ili dve na dvoru. Car opet oduzme od drugoga i da tome. A takvih kojima oduzimaju i drugima daju ima na dvoru oko dvesta i zovu ih mazul. I zato im car uvek pomaže novcima te imaju među sobom takav običaj da se ni o čemu ne brinu, govoreći među sobom: "Ako bog da zdravlje caru, daće mi drugo^[480] bolje". A razlozi su zašto im imanja oduzimaju i drugima daju jer :^[481] ko nepravdu čini ubogima, tome najednome neće biti oprošteno, već (čim car sazna), oduzima od njega i daje drugome; drugi razlog: ko carsku službu zanemaruje,^[482], jer je svakome naređeno kako ko ima da služi s čime.

Postoji isto tako običaj u Turskoj da kad ko ima sinove a postaju odrasli on ih uzima sa sobom u rat i predstavlja ih na carskom dvoru. Tada (car) daje svakome od njih onoliko koliko ima otac, i još^[483] više, a nikome bez razloga ništa neće oduzeti. A ovo je lična carska kontrola da svake godine šalje četiri gospodina iz svoga dvora na četiri strane svoje zemlje da posmatraju da se negde nekakvome ubogome čoveku ne čini nepravda od njegovoga gospodara. Tada ova gospoda imaju pravo da kažnjavaju na smrt, oduzimanje imanja, kako ko zasluži. A ova gospoda poslanici prozvani su hajfsorudži, kao kad bi rekao isleđivači nasilja. A kad već dođu u svoje pokrajine, tada narede da se po mestima viče da oni kojima se nekakva nepravda čini dođu k njima. I uredivši tamo sve stvari, odlaze^[484] nazad na carski dvor (i bivaju) obdareni.

Isto tako postoji običaj: kad bi dvoranin carski putovao ili išao po svojoj potrebi nekuda, pa bi se desilo da bude ubijen na bilo koji način, tada onaj koji ga je ubio,^[485] ako bi bio uhvaćen, glavu bez milosti gubi, a čitava ona pokrajina gde se to desilo bez ikakvog oklevanja mora položiti dve hiljade u carsku blagajnu, a to zato što to nisu sprečili. A velika gospoda imaju tako veliki strah od cara^[486] da kad bi i najniži^[487] carski dvoranin nekome nešto narednoj ovaj to odmah mora izvršiti, bojeći se careva. A carski dvorani gde bilo da dođu (malo ili mnogo), svuda im počast ukazuju po selima i gradovima, a to sve iz opreznosti.

XXXIX glava:
O uređenju carskoga dvora

A na carskome dvoru ovakvo je uređenje^[488] i carski savet je najviši i najglavniji nad čitavom njegovom silom. I što oni učine (ili odluče), to (će sve biti) učinjeno. Turci ih zovu vezirler ili pašalar i takva savetnika ima samo dva. A to car zato čini da ne bi sebi zadavao brigu^[489] sa velikim ^[490] savetom, ne znajući čiju najpre^[491] da posluša, a na čemu da se zaustavi. Postoji na dvoru isto tako taj običaj da nijedan paša niti ijedan činovnik ništa novo ne ustanovljava, da se ne bi uprava dvora kolebala, već kako je izranije iz starodavnih vremena uređeno toga se (i danas i svakad) drže i na tome ostaju. Carski savet se nikada ne savetuje kraj cara, već od njega daleko, i to samo ova dvojica u drugome gnezdu,^[492] ali ako je to napolju, onda imaju razapet naročiti šator,^[493] koji nazivaju tanišik čadiri, kao kad bi rekao šator za savetovanje. A drugi šator je veliki, gde se car pokazuje na polju, a zovu ga šepira. Pozvavši tu poznate ljude preda se, pitaju svakoga gde se šta dešava, pa kad čuju, sve to popišu što je ko pred njima rekao. A posle njih dvojica^[494] među sobom raspravljaju, pa što je (i što se učini) najbolje II važnije, to iznose sa sobom pred cara. Pa tek kad car sam razmotri to i kad se posavetuju zajedno na čemu treba da se ostane, zaključivši potpuno savetovanje, odlaze^[495] od cara i naređuju što je potrebno, a car se sam o tome stara.

Kad god upadnu u (koju) zemlju i narod pokore, tada carski pisar odmah za njima ide i što god je dečaka, sve u janičare uzima, a za svakoga daje pet zlatnika i šalje preko mora (u Anatoliju, gde ih vaspitavaju). Takvih dečaka biva oko dve hiljade. A ako od neprijateljskih ljudi ne bi ništa^[496] dobio, onda u njegovoj zemlji koji god su hrišćani i imaju dečake od njih uzimaju u svakome selu, odredivši koliko koje selo može dati najviše, da bi ipak broj bio uvek potpun.^[497]. A ove dečake koje iz svoje zemlje uzima zovu čilik, i posle svoje smrti sav svoj imetak može svako od njih ostavljati kome hoće. Ali one koje uzima ^[498] od neprijatelja zovu pendžik; ovi posle svoje smrti ne mogu ništa ostaviti, već sve prelazi caru, osim ako se tako ponese i zasluži da bude oslobođen,^[499] taj može dati posle svoje smrti kome što hoće. A na ove dečake što su preko mora car ništa ne troši, već ih oni, kojima su povereni moraju izdržavati i potom otpravljata kuda se naredi. Onda ih uzimaju na lađe, one koji na to pristaju, i tako se voze^[500] i vežbaju da se u ratu tuku i na megdanu. Otada se već car o njima stara^[501] i platu im daje. Odatle bira za svoj dvor one koji su izvežbani i platu im povećava. Mlađi starijeg mora slušati, a koji poodrastu i dođu do mužanskog uzrasta, te daje na gradove (za stražu), kako je već^[502] pisano.

A na dvoru janičara biva oko četiri hiljade, međ kojima je ovakav poredak: oni imaju nad sobom hetmana, kojega zovu aga; to je veliki gospodin: ima platu deset zlatnika na jedan^[503] dan, a njegov upravnik zlatnik za svaki dan; satnicima (daju) na dva dana zlatnik, desetarima na osam dana zlatnik, nižima^[504] na deset dana zlatnik. Isto tako imaju platu od cara svi njihovi sinovi koji prestanu da budu dečaci. A nijedan^[505] dvoranin kad nešto sebi dopusti ili skrivi, ne biva kažnjen oduzimanjem plate, već smrću. A ipak nijednog dvoranina ne smeju kažnjavati^[506] javno već potajno, zbog drugih dvorana da se ne bi pobunili. Isto tako nijedan janičar niti njihov desetar ne sme jahati na konju, osim samoga hetmana i njegovog upravnika. Sve je to isto tako među njima uređeno^[507]: jedni su strelci, koji streljaju iz lukova, drugi su strelci (što iz pušaka ili) iz topova^[508] (biju), neki iz malih pušaka, neki iz velikih pušaka lučnica, i svakoga dana moraju se pokazivati s oružjem pred svojim hetmanima. I daje svakome svake godine zlatnik na luk, a uz to dolamu, košulju, velike gaće načinjene po njihovom običaju od tri lakta platna i košulju od osam.

Ima car isto tako na svome dvoru šest stotina Tatara konjanika koji imaju nad sobom dva hetmana, zovu ih gariblar subašlari, i svaki pod sobom ima trista (ljudi). A ovima je ime garib jigitler, kao kad bi rekao sirotinja u službi. Njihovim hetmanima (daju) po dva zlatnika na dan, nekim drugima po zlatnik i po, nekima po zlatnik, nekima po polovinu pa sve do orta, a osim ovih sirotana nikoga drugog na carski dvor ne primaju, jer su svi ovi vaspitanici. A od tih vaspitanika bira šezdeset odličnih dečaka^[509] u jednu četu i zovu je solak, a njihovog hetmana solakbaša; njegova plata je svakoga dana jedan zlatnik, a ovi pred carem idu s lukovima. Druga dvorska četa je šest stotina^[510] kapidžija, dva su hetmana nad njima, zovu ih kapidži bašlari, svaki pod sobom ima po stotinu ljudi. Ovi jašu na konjima. Plata njihovog hetmana je za svaki dan dva zlatnika, a drugima na šest dana zlatnik. Treća dvorska četa višega reda izabrana je isto tako od onih vaspitanika, oni isto tako jašu na konjima. Ima ih šest stotina, dva hetmana imaju nad sobom, zovu ih ulufedži bešlari, svaki ima po tri stotine ljudi pod svojom upravom njihova plata je dva i po zlatnika za svaki dan, a ostalih za četiri dana zlatnik; ovu četu zovu ustlafadžir. Četvrta četa (od ovih vaspitanika) još je viša i zovu je sulah-darića ima ih trista, njihov hetman je sulahdarbaša, za svaki dan ima tri zlatnika plate, a drugi pak zlatnik, zlatnik i po, dva. Njihov posao je da vode konje pod carem, kada je potrebno, nekome padne tek za godinu dana ili za godinu i po jedanput da vodi (ili za dve godine). Peta četa je i najviša, zovu je spahi oglani, kao kad bi rekao gospodarski sinovi, i ovi na konjima jašu kao gospoda; ima ih trista, njihovog hetmana zovu spahilar subaša pet zlatnika ima za svaki dan, a drugi po dva, po dva i po, (i po tri i po), kako ko zasluži, a ovi imaju tu dužnost da idu za carem gde naredi sa sabljom, a isto tako s lukovima, opasavši se, i sa strelama.^[512] Nekome ispadne da jedanput na godinu dana nosi (ili za dve godine), svi su oni konjanici i siroti i svi (trpeći kišu ili sneg) zajedno moraju noću ležati oko cara i čuvati noćnu stražu^[513] ćutke, pa bila kiša, bio sneg ili zima, svaki mora na svome mestu ostati; svake noći ih je pedeset a ponekad sto, kada je potrebno. I niko se ne mora starati ni o kakvo oružje, sve to car snabdeva šta kome pripada prema njegovome dostojanstvu,^[514] bio on pešak ili konjanik. A isto tako je i služba na konju prema njihovu običaju.

A one što jelo^[515] nose zovu češnegirler; ima ih osamdeset, njihova hetmana zovu češnigir baši, njegova plata je dva zlatnika na dan, a drugih po zlatnik, po pola. Komornika ima pedeset, zovu ih ih oglanlari, njihova hetmana kihter baši, on ima na svaki (dan) dva zlatnika plate a komornici po pola zlatnika, imaju takođe dovoljno hrane, kao i za konje. Car isto tako sam ima hiljadu slobodnih konja iz godine u godinu pod svojim sedlima, i ove razdaju, kad je potrebno, sa sedlima i s opremom, a osobito kad je velika bitka. A konjušara ima dvesta, koji konje nadgledaju, a imaju takođe svoje konje (naročite) od cara; svaki ima na osam dana zlatnik, a najviši njihovi gospodari se zovu mehterbaše i imaju na dan dva zlatnika.

Ima takođe šezdeset izabranih kamila koje nose carsko blago; svaka kamila ima šezdeset hiljada u sanducima. A ima četrdeset drugih koje nose kuhinju i provijant. Drugih ima isto toliko koje nose šatore (ili carske čadore); ove^[516] isto tako nose trubačke šatore^[517] i njihove sve potrebe, i nose četiri velika bubnja^[518]: jedna kamila nosi dva druga druga dva; zovu ih koš, u koje bubnjaju samo kad je velika bitka. A onih^[519] drugih (bubnjeva) velikih i malih ima mnogo. A onih kamila koje nose oružje ima trista. Zato što nemaju nikakvih kola, da ne bi s njima zakašnjavali kada u rat idu.

Oružara koji oružje čiste i prave ima šezdeset i svi su konjanici; njihovog majstora zovu džebedžibaši; on ima na dan zlatnik, a drugi na osam dana zlatnik a to tako uvek iz godine u godinu. A onih pak koji razapinju carske šatore ima šezdeset, zovu ih mehterler, svi su konjanici, njihovog starešinu zovu mehterbaša, on ima na svaki dan pola zlatnika, a drugi na osam dana zlatnik. Ima isto tako dvanaest izabranih zasamarenih životinja^[520] koje njegovu posteljinu i krevet nose, kao i novac koji treba da mu je pri ruci, kao njegovo lično blago; a ovih kamila što to nose ima četiri stotine^[521] dvanaest^[522], još nešto praznih, kad bi se nekoj nešto dogodilo, da bi na njeno mesto bila druga. (I tako) oružara (i) onih koji razapinju šatore, onda onih koji neguju kamile, kuvara, trubača ima na broju trista dvadeset konjanika; a svih je dve hiljade i četiri stotine pedeset. Dvorskih janičara pešaka ima tri hiljade i pet stotina i nešto više. (I tako je broj pešaka i konjanika carskih dvorana oko šest hiljada).

HL glava:
O boju i o turskoj pripremi

(Ovakav je borbeni red kod Turaka najviše za odlučnu bitku): Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Jedna^[523] je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena - dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car među svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj način (se uređuje): dvorski konjanici (stoje) pored njega^[524], pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka^[525] svuda je nasut bedem nagore, i na ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni kočevi, i puškarnice su za topove (načinjene), da bi se moglo gađati iz pušaka, i postavljaju^[526] nad velikim štitovima koplja i druge odbranbene stvari^[527] koje su potrebne, gusto stoje, gađanje iz lukova vrlo je gusto.

Car pak osim svoga dvora ima dve vojske: jedna je anatoliska (s one strane mora), druga rumeliska.

A pored ovog carskog ukopavanja s desne strane su se drugi pešaci nazvani azapi, to jest pešadinci, isto tako ukopali i koljem okružili, kao i prvi, samo što (uvek) takvih priprema nemaju. A ovih je dvadeset hiljada i zjeni kehajmi. Za njima isto tako kamile i konji (idu), što na njima nose potrebne stvar i ovi azapi su skupljeni iz Anatolije, s one strane mora. Postoji takođe i gospodar anatolski kojega zovu Anatoliji beglerbeg, kao kad bi rekao anatolski gospodar nad gospodarima i uz njega svi su konjanici anatolski. (Pod njim je) dvadeset vojvoda i svaki ima svoju zastavu od cara datu; kraj njih ima pedeset subaša i svaki stoji pored svoga vojvode, koliko kojem vojvodi pripada. A ovih konjanika biva na šezdeset hiljada. (Svaki vojvoda a naročito paša, ima svoj odred, i to blizu jedan do drugoga).

A opet s leve strane s ove strane mora je jedan gospodar nad svima gospodarima, koji ima svoju zastavu i svoj odred. Zovu ga Urumili beglerbeg, gospodar nad gospodarima najviši posle cara a uz njega je osamnaest vojvoda svaki sa svojim odredom i sa svojom zastavom^[528], i tako u redu stoje kao što je i ranije rečeno^[529]. Uz njih je pak subaša oko četrdeset, i svaki stoji uz svojega vojvodu, koliko kojem vojvodstvu pripada. A njihovih konjanika biva na sedamdeset hiljada), (koji su s ove strane mora) i sarahori, o kojima će se dalje govoriti.

A pored cara s leve strane takođe su drugi pešaci azapi, biva ih oko dvadeset hiljada, i oni su s ove strane mora skupljeni, to jest iz Rumelije i isto tako su se ukopali i koljem opkolili, kao i oni na desnoj strani. I kad car naredi nekim konjanicima da pristupe u bitku, tada bez oklevanja odlaze i tuku se uz veliku viku i bubnjanje. Carski bubnjari isto tako bubnjaju^[530] da je među njima tako velika vika i buka kao kad bi se zemlja tresla (ili da neki grom bije. A tada) k njima šalje car dvorane na oklopljenim konjima da bi posmatrali ko će kakvo junaštvo počiniti^[531] i ko se kako drži u borbi. A svaki ovaj drži u ruci buzdovan ili palicu^[532] (sokoleći bez prisiljavanja^[533] na borbu, a zovu ih čauši), a gde god su oni, kao kad bi bio i sam car, pa ih se (zato) svi boje, jer koga oni pohvale, svakome će biti dobro, a koga pokude pred carem, toga nevolja snađe. Njihovog hetmana zovu čaušbaša. Takvo je uređenje tursko pri odlučnim bojevima. Sam car nikuda ne ide, nego je uvek među janičarima dok se borba ne završi.

I onda kada protiv ovakve poganičke sile hrišćanska sila krene, kao što je krenuo kralj Vladislav na Varnu, pa se bio tako protiv njih^[534] postavio s kolima da se okolo okružio, a među kolima su sve bili pešaci, a na desnoj kao i na levoj strani sve su bili konjanici; i zato su uvek hrišćanski konjanici pobeđivali turske konjanike, dok se posle sami ne upropaste, hitajući bez opreznosti na carske dvorane. Tako se i vojvoda Janko na Kosovom Polju sam bio sukobio (i upropastio): porazivši konjanike, pohitao je na carske dvorane (naglo i bio je poražen). Zato znajte doista: ko god bi hteo s turskim carem^[535] odlučni boj da bije, morao bi drukčiji poredak da ima nego što su imali drugi, i tako bi ga mogao s božjom pomoći potući do nogu, jer oni imaju jednu slabost, o kojoj ni sami ne znaju^[536], ali ja to dobro znam, jer sam to dobro video; jer^[537] njihovi pešaci na bojištu ne mogu dugo izdržati, zato što se za to nimalo ne pripremaju, već smatraju da uvek podjednaku sreću moraju imati.

Još^[538] jedna stvar nije njima sigurna, jer kad bi samo jednom carski janičari bili potučeni do nogu i ostali na bojištu, turski car se nikada ne bi mogao povratiti da bi se negde hrišćanima suprotstavio^[539], jer kad bi ovu vojsku izgubio, onda bi mu se sve hrišćanske zemlje koje je on osvojio usprotivile i morao bi biti izagnat preko mora. Još jedan je nedostatak među njima: kad bi hrišćani njihove konjanike porazili, da ne hitaju na čelo janičara, nego odostrag, gađajući ognjenim strelama kamile, koje bi ovako prestrašene ognjem poletele na čitavu vojsku i sve bi janičare smlavile, a s druge strane tukući iz topova iz tabora (pustiti na njih gustu paljbu). Oni se toga nikad nisu dosetili^[540], ali ja sam to probao na jednoj kamili, i raspitivali su se o tome, ali nisu znali" ko je to učinio, a to se bilo desilo u vlaškoj zemlji. A tako je veliki strah među njima kad čuju da hrišćani na njih hoće silno da krenu jer sami (dobro) znaju kad bi jednom^[542] izgubili bitku i bili poraženi, kao što je ranije rečeno^[543], da se nikako^[544] ne bi mogli povratiti, kako je to i sam car ranije govorio^[545].

XLI glava:
Kakav bi morao biti pohod na Turke i kakvo uređenje^[546]

Ali kako razum uređenje^[547] čine silu^[548], to^[549] kad se budete spremali na Turke, treba da se čuvate da se opterećujete^[550] oklopom, da nemate debela konjanička koplja, velike puške, teške dizalice (i da ih ne uzimate), već da sve stvari za rat i za odlučan boj pravite sebi (lake), čime biste mogli bez opterećenja vladati. Jer su Turci takvim uređenjem u velikom preimućstvu. Ako ga goniš, onda će ti uteći^[551], a ako on tebe goni, onda mu nećeš umaći; Turci i njihovi konji^[552] su zbog lakoće uvek brzi, a mi smo uvek zbog teških^[553] konja i opterećenja oklopom lenji, jer dok imaš mnogo na glavi, težak ti je duh, a k tome ne čuješ i svuda dobro ne vidiš, pa rukama i samim sobom zbog težine oklopa ne vladaš. Jer se neki tako pripremaju, u potpuni težak oklop, kao da bi ga neko imao osvajati sedeći na njemu s kamom; međutim dobar čovek čista i junačna srca treba da se bori. Bolje je njemu da boju pristupi tako da može časno, kad je potrebno, da odstupi i da bude zdrav i da ponova započne što misli nego na jednome mestu da pogine stavši kao olovan.

Isto tako dobro znamo da se i Tatari tako pripremaju kao i Turci za bitku, i ne daju Turcima da ih okolo zaobiđu, niti da km s boka pristupe, već se moraju tući čelom u čelo, a lice u lice upravljajući, da bi (ipak) svako došao u bitku; i Tatari su isto tako na svojim konjima brzi kao i Turci, a k tome su junačni i izdržljivi, i imaju veliko preimućstvo što se tako^[554] pripremaju kao i Turci. Jer Turcima ne pomaže takvo uređenje; a zato su Tatari često odnosili pobedu nad Turcima, a hrišćani nikada a osobito ne u odlučnoj bici, i to zato što dopuštaju da naokolo budu opkoljeni i da se s boka k njima pristupi.

Kad vide opkoljene ljude i njihovo pripremanje, Turcima je naređeno^[555] od cara da (više) gledaju konje a ne^[556] ljude. Pristupivši s obeju strana s kopljima i sabljama i drugim različitim oružjem da konje tuku i ranjavaju^[557], (a posle toga im s ljudima laka^[558] bitka biva), i zato se svako mora čuvati opterećenja od oklopa, što ćeš lako i" sam razumeti, jer kad tako opterećen iz bilo kojeg^[559] razloga sjašeš, bez pomoći sam ne možeš ponovo da uzjašeš. A u takvoj bici se ne nađe uvek (takav čovek ili) sluga (pa makar i) gospodinu, da bi mu mogao pomoći. I tako ko god bi hteo da započne^[560] s Turcima borbu, morao bi da napusti sav današnji običaj i da se pridržava ovoga što smo više spomenuli i narod takođe da za to ima i uči. (Isto tako je značajna i potrebna stvar da svi pešaci budu s kopljima^[561], jer je korisnije^[562] nego mač^[563]. Za to je isto tako potreban dobro pripremljen^[564] narod). I na taj način bi mogli s božjom pomoći odneti pobedu nad turskim carem.

Međutim to sve od kralja zavisi^[565], jer on mora da bude obazriv ratnik, i najpre samoga sebe, a posle čitavu vojsku mora valjano^[566] pripremiti i to osobito^[567] protiv poganika. Dobro je da tada kralj bude među pešacima, imajući pri sebi nekoliko desetina^[568] izabranih junaka na konjima, i odatle sam nikuda da ne istupa, sem kad bi bila (velika)^[569] potreba. Jer kralj se mora razumno držati i u silnoj^[570] bezbednosti se čuvati, pošto njegova rana ili kakva bolest veliku zabunu izaziva u vojsci, kao što kad je glava bolesna, čitavo je telo klonulo. Zato se sva gospoda i obični vitezovi moraju o tome brinuti, da ne tako snažnoga, već više mudroga i veštoga kralja biraju, a kad takvoga budu imali, da ga čuvaju kao zenicu u oku, ne dajući mu da rukama ratuje bez potrebe.

Is-go tako je potrebno kralju da ima pri sebi nekoliko desetina izabranih ljudi na oklopljenim konjima, koji bi se, odlazeći od njega među odrede, pokazivali vitezovima i opominjali ih u kraljevo ime da se junački bore, kao kad bi sam (kralj) bio pri tome. I tako bi jedni odlazili a drugi dolazili da bi kralj uvek znao šta se gde^[571] zbiva kao što turski car ima pri sebi svoje čauše. I da ovi takođe budu tako valjano opremljeni^[572] da bi neprijatelji, kad bi videli, mislili kao i drugi da je tu sam kralj i da zapoveda, (da bi im se srčanost i odvažnost smanjivala). A ako bi se nekome od njih^[573] u tome nekakva nezgoda desila, da (odmah) drugi na tome mestu bude.

Videćeš tada^[574] da turski car ne može tako veliku vojsku skupiti za odlučni boj, kao što govore o njegovoj velikoj sili kao da nema broja njegovim ljudima, što ne može biti; jer svaki gospodar hoće da zna (broj onih) koje ima da bi njima mogao (i umeo) dobro upravljati. A kolika je opet celokupna turska vojska već je (više) rečeno.

XLII glava:
O turskim brzim koljanicima^[575], koje zovu akindžije

Turci svoje brze konjanike zovu akindžije, to jest tekući, i oni su kao kišni pljuskovi koji padaju iz oblaka^[576]. A od ovih pljuskova velike poplave nastaju i brzi potoci što se prelivaju preko obala, i što god dograbe, sve nose sa sobom, ali ne traju dugo. Isto tako i turski brzi konjanici kao i kišni pljuskovi (niti traju) niti se zadržavaju dugo, ali dokle zahvate, sve pokupe^[577], opljačkaju, pobiju i unište tako da za mnogo godina tu petao zapevati neće.

Turski brzi konjanici su dobrovoljni i od dobre volje idu na pohod, svoje koristi radi. A drugi Turci ih zovu kogmari, to jest ovčari, jer se od (ovaca i) druge stoke hrane, a konje gaje za to da bi ih nekud na pohod^[578] pozvali; (tada) su gotovi i nije im potrebno naređivati, niti ikakvu platu im davati, niti im štetu naknađivati. A ako neko neće sam da ide na pohod, on tada nekome drugome pozajmi svoje konje napolice; pa ako što nagrabe i donesu (smatraju da je dobro, a ako ništa ne donesu onda) ovako govore među sobom: "Nismo imali^[579] dobiti, ali imamo veliko zadušje (to jest otpuštenje) kao i oni koji sami rade i vojuju protiv kaura, i to zato što ih opremamo". I što god uhvate ili dobiju, kako ljude tako i žene, osim dečaka, sve za novac prodaju, a car sam za dečake plaća. Ovi brzi jahači imaju takođe među sobom komandire koje zovu dajdirir.

Postoje isto tako i vojvode od cara ustanovljene po svima pokrajinama. Najpre protiv hrišćana: vojvoda smederevski i njegov pomoćnik vojvoda kruševački protiv Ugra, a protiv Vlaha vojvoda nikopoljski i njegov pomoćnik vojvoda vidinski; protiv Hrvata i Karantanaca vrhovni vojvoda bosanski i njegov pomoćnik vojvoda sitnički. I tako je dalje po pokrajinama sve posednuto. Na moru je pak protiv Katalana i Italijana vojvoda galipoljski i njegov pomoćnik vojvoda korejski. (Ove vojvode) ili sandžakbegovi posmatraju sve pokrajine i znaju šta se u svakome kraljevstvu dešava. A kad koji od njih uluči vreme da može nazarobljavati ljude, tada šalje poslanika caru, moleći za pohod na kaurske zemlje. Pošto sasluša izaslanstvo, car im dopušta, a poslanici, imajući dopuštenje, ne oklevajući, odmah naređuju da se viče po gradovima, imenujući vojvode i pokrajine, hvaleći im taj pohod, govoreći: "Bićete odvedeni u bogate pokrajine i dosta ćete nakupiti^[580] muške i ženske čeljadi i svakojake druge hrane". I onda brzi konjanici (ili kozaci) čuvši o tako hvaljenome pohodu i pozivanju, raduju se podvriskujući^[581] i odmah se opremaju i kreću na urečeno mesto, tamo gde je sam vojvoda. I tako ih vojvoda, dočekavši ih, snabdeva čamcima^[582] i drugim potrebama, koje su za to nužne i uredivši tako sve stvari, zapoveda svakome za šta će ko biti upotrebljen. I prevezavši se tako, kreće u hrišćansku zemlju vodeći ih (vojvoda) sve do onoga mesta kuda je namislio.

Kad prispeju, naređuje im da se prebace na druge brže konje, jer svaki od njih dva konja ima, jednog vodi, a na drugom jaše^[583]. A oni konji na kojima su prvo jahali^[584] ostaju na tome mestu, jer ima drugih Turaka za to da ove konje gledaju, dok se oni natrag ne vrate; a daju im za osam konja zlatnik. I vodi ih vojvoda malo dalje i tu im naređuje da ništa ne oklevaju i odredi im dan dokle će ih čekati, pa udarivši u bubanj koji zovu talambas, pušta ih, i nastaje takva gungula od njih, jer se među sobom guraju, jer svako hoće da bude napred a neki padaju i s konjima i tu ostaju. I razlete se svi kud ko zna^[585], paleći ubijajući, pljačkajući i čineći svako zlo.

Vojvoda naređuje da se na tome mestu mali šator^[586] razapne, imajući sa sobom nekoliko^[587] izabranih ljudi, i to na dobrim konjima i čekaju ih tu. A brzi konjanici k njemu vode, nose sa svih strana. Ali vojvoda, dočekavši ih prema prvom naređenju, pljačku (ili plen) sav šalje napred. A ko zakasni, taj onde ostaje, (a sam vojvoda nazad ostaje), pa uredivši odrede, idu lagano, očekujući (za sobom) neprijatelje. A ako bi ih neprijatelji, goneći ih silno, sustigli, okrenuvši se gada, sukobili bi se s njima; ako bitku ne mogu dobiti, onda naređuju da se najpre^[588] pobije sve roblje (ili plen) (kako) stari ljudi, (tako) i mladež, a onda se sami rasprsnu kao vetar.

I tako im niko ništa ne može učiniti, ali kad bi ih neko negde u teškim gorama ili pri velikim vodama, ili na nekakvom močvarnom mestu sustigao, tu bi ih mogao poraziti, kli kad bi ljudi bili gotovi i krenuli (brzo) ka onome mestu gde pale i pljačkaju, s malo ljudi veliku bi im štetu pričinili, jer se oni tada (raspucaju i rasture, a tada se takođe) najviše boje, i veliki ih strah obuzme, jer su rasuti. I tako bi ih s malo ljudi mogao neko tući^[589] sve do samoga mesta gde vojvoda taboruje, pa se ni sam vojvoda ne bi smeo zaustaviti, (misleći) da je velika sila, (jer ne bi umicao samdrugi). Eto tako se brzi konjanici spremaju na nas.

XLIII glava:
O sarahorima, kao što su kod nas najamnici^[590]

Sarahori su kao kod nas najamnici (ili plaćenici), a oni su takođe iz (broja) dobrovoljnih brzih konjanika jer car kad čuje da se velika hrišćanska sila kreće na njega ili bilo kakva velika vojska^[591], tada naređuje da se viče po gradovima^[592]: "Ko hoće da prima platu, biće mu davana". I tada brzi konjanici odlaze caru i daju im na konja zlatnik za četiri dana, pa ih od toga vremena ne zovu brzi konjanici, jer više nisu dobrovoljni, već. sarahori, a plaćaju im za svaki mesec, jer njihova služba ne traje dugo. Njihovo oružje je: sablja, štitovi^[593], koplje, poneki od njih imaju pancire. A car ih drži pri sebi dok su mu potrebni, a onda - isplativši ih - otpušta ih. A biva ih oko dvadeset hiljada (u odlučnom boju. Stoje kraj (cara) s leve strane od janičara, (kako je to više) opisano).

XLV glava:
O martolosima ili o vojnicima^[594]

Martolosi su hrišćani, a osobito na krajinama^[595] bivaju, i oni dobijaju platu na konja zlatnik za osam dana. A plata im se takođe daje za svaki mesec (svakome) (bez zakašnjenja), kao i sarahorima, ali njima služba traje dokle ko hoće. Oružje imaju isto kao i sarahori. Ako ko hoće više da ima, to je u njegovoj volji. Ima isto tako i nekih hrišćana slobodnih, koji ne daju nikome ništa, a nikakvu platu ne dobijaju. Zovu ih vojnici. Ovi caru služe i prazne carske konje vode, gde je potrebno. Martolosa i vojnika ima na nekoliko stotina.

XLVI glava:
O uređenju turskoga juriša

Turski car zauzima varoši i gradove ne žaleći troškove zato da ne bi tu ostajao s vojskom dugo (jer se pešaci ne snabdevaju namirnicama, a konjanicima konji odlaze, kamile i mazge, a u to vreme bi je mogao poraziti sa svežom i ujednačenom vojskom s božjom pomoći. I pre no što bi imao da opkoljava ili zauzima on pripremi veliko izobilje svih stvari. Topove isto tako ne voze uvek sa sobom osobito ne velike za rušenje, i to zato što su teški i teško se voze, ili nakupe među kamile puno i izobilno svega; a kad prispeju pod koji grad koji hoće da osvajaju, tu izliju velike topove, a i praha imaju izobilno), najpre iz topova razbivši i razrušivši^[596] zidine varoške ili gradske, dok mu se čini dovoljno. A kad vidi da je vreme da se pusti na juriš, tada najpre naredi da se viče po čitavoj vojsci da se konji, kamile i sva stoka s paše dogna do vojske, (a to zato da im ne bi, dok se oni oko juriša zamajavaju, kakvi neprijatelji konje pohvatali), a kad se to izvrši, onda naređuje da se po drugi put po čitavoj vojsci oglasi, određujući dan juriša (da bi se svi pripremali), a najradije biraju sebi petak. I oglašujući tako imenuju pri tome darove na ovaj način: ko zastavu iznese na zidine, tome vojvodstvo obećavaju, a ko za njim uđe - subaštvo (to jest starostvo ili pod vojvodstvo), trećem šeribastvo^[597], a drugima pak novac, ne naznačujući sumu, razdajući k tome različite haljine^[598]. A što god tada spomenu, sve se bez greške izvrši (i ispuni), pa bilo da varoš zauzmu, bilo da je ne zauzmu. Onda pak oglašuju za same večernje ili s večeri svuda po čitavoj vojsci^[599] da se gusto natiču zapaljene lojane sveće svuda po vojsci, tako da (izdaleka) izgleda kao da zvezde gusto na oblacima^[600] sijaju; (a to je znak sigurnog juriša). I zato se te noći i sutradan^[601] spremaju za jurišanje preko dana^[602] sve do večeri.

A preko noći pak idu ka onome gradu sa svih strana ćutke, istiha prilazeći opkopima, noseći pred sobom zaklone od pletenog pruća i lestvice snažno opremljene da bi mogli ići s obeju strana lestvica i odozdo i odozgo^[603]. A janičari pak idu ka onome mestu gde je zid probijen (ili zidine) i pristupivši porušenome mestu, čekaju (ćutke) sve dok se ne počne dan pokazivati. A tada najpre tobdžije počnu gađati^[604] iz svih topova. Pošto se topovi ispucaju, onda janičari vrlo brzo jure na zid (po lestvicama), jer za to vreme građani pred topovima (čestom paljbom) odstupaju, a kad vide janičare na zidu, okreću ' se k njima i tuku se zajedno s obeju strana. I tu janičari mile sokoleći jedni druge, a uz to ide (s bokova) vrlo gusto streljanje iz lukova (iz pušaka), jer im (drugi) dodaju još pucnjavu i veliku lupu od bubnjeva i od ljudske vike. I ova bitka traje takođe jedan časić a najviše dva. A nadvladaju li za to vreme hrišćani poganike, onda već lagano slabe i malaksavaju Turci, a hrišćani se ojačavaju. I tako taj juriš traje do podne i dalje ne može trajati, jer municiju ispale, a poneki ljudi (bivaju) pobijeni, neki ranjeni, a svi se zamore.

Kad vidi car da (jurišem) ne može pobediti, naređuje im da odstupe od grada, a topove s ostalim priborom da odvuku od mora^[605] i da natovare na kola. Skupivši^[606] ranjenike naređuje da se pošalju napred^[607], a sam na tome mestu ostaje do noći, a u noći pak sa čitavom vojskom odlazi, da na njih ne bi iz varoši ili iz grada vikali. I zato uvek načini zasedu, ako bi ko iz grada išao^[608] da (ih goni i da plen uzima i da) se može nekako nad njima osvetiti. I zato se narod koji se nalazi u gradovima mora (veoma oprezno i)

pažljivo držati, da ne izjahuje i ne izleće iz grada bilo kako^[609]. Jer ako se od njega grad ili varoš jedanput odbrani, za duga vremena neće Turčin na njega napadati. Koji pak (od Turaka u jurišu ili u bici) osakaćeni budu bilo kako u ruku.) U nogu, svakoga toga će car snabdeti dobrim namirnicama sve do njegove smrti. (A ranjenike isto tako sve daje da se izleče i oporave, svima koji god su isto tako ma šta junački izvršili, svakome daju šta je ko zaslužio). I takav je oblik (ili uređenje) turskoga juriša.

XLVI glava:
O hrišćanima koji su pod Turcima

Hrišćane (Turci) zovu kauri, a svima koji su pod Turcima car zna broj, koliko ih ima u svakoj zemlji. Caru daju danak na svaku godinu po četrdeset aspri (koje Turci zovu akčan: četrdeset) njih čini jedan zlatnik; svake godine primi car toga mnogo stotina hiljada. A koji god može da zarađuje novac, taj daje zlatnik na godinu, osim dece i ženskih glava^[610] i osim drugih prihoda, koji mu dolaze u njegovu riznicu na moru i na suvu i od srebrnih gora (i drugih stvari). Ovi isti hrišćani daju i svojim gospodarima pod kojima su i koje zovu timarerler polovinu carskoga danka, a k tome desetak čitave svoje letine ili hrane. Rad nikakav ne daju^[611] ni caru niti ikakvome gospodaru, niti (na njega) idu.

A kada carska vojska ide (kroz njegovu zemlju), niko ne sme preko useva prelaziti (ili kvariti kakvu stvar), niti kakvu štetu načiniti, niti kao zahvalnost uzeti što od koga, pa makar tako malo bilo da ne bi stajalo ni novčića. Turska gospoda se toga (čuvaju) i neće progledati kroz prste jedan drugome, jer neće da se siromašnima šteta čini (kako poganicima, tako ni hrišćanima). A kad bi neko kokoš jednu iz zahvalnosti uzeo, glavom plati,^[612] jer car želi da siromašni budu na miru. Hrišćani isto tako moraju opremati za carem mnogo hiljada tovarnih grla ili konja, hranu da to tamo prodaju za svoj račun, po kojoj ceni im se odredi pravedno, ne čineći im štete. I tako sve drže po tome uređenju (kako je bilo od prastarih vremena tako i do današnjega dana).

Tako se bilo desilo za cara Murata da je jedna žena bila tužila jednoga azapa da joj je na dvoru (u dvorištu)^[613] uzeo mleko i popio. Car je naredio da ga uhvate i da mu razrežu trbuh (i da gledaju) ima li mleka u želucu, jer to nije priznao onaj tamo;^[614] [(i nađeno je ono mleko u njemu), ali da nije bilo nađeno, to isto se imalo desiti ženi. I tako je jadni vojnik izgubio glavu, a žena mleko. A to se desilo kad se išlo od Plovdiva ka Črnomeru.

XLVII glava:
O turskom razmnožavanju

Tursko razmnožavanje je nalik na more, koje nikad ne nadolazi, niti se smanjuje (i nikad u miru) ne biva, (već se na različitim mestima uzburkava, njišući se ovamo i onamo). A isto tako ni poganici nikada mira nemaju, uvek se (bune i) kolebaju. Jer mada se u jednoj pokrajini utiša, ipak u drugoj o obale zapljuskuje. Gde je morska voda gusta i slana u nekim pokrajinama so od nje prave, a ipak ako čistu vodu ne začiniš delom slatke, so ne može biti; isto tako sve vode, lutajući po svetu ovamo i onamo slatke bivaju i dobre, i za sve stvari potrebne i korisne, a kada u more uđu^[615] i pomešaju se s morskom vodom, sva dobrota i slast njihova se gubi i postaju kao i druga morska voda gusta i slana. I Turci su nalik na to: nikada nisu u miru, uvek vode borbu iz godine u godinu iz jednih zemalja do drugih, a ako negde načine primirje, to je zbog njihove koristi, a u drugim pokrajinama sve zlo (izvode ili ) čine, ljude uzimaju, zarobljavaju, a što ne može hodati - ubijaju. I to se dešava mnogo puta godišnje :^[616] deset do dvadeset hiljada hrišćana dovode među poganike, pa pomešavši se, svi se pokvare kao i rečne vode u moru, jer napustivši veru svoju, pogansku primaju. I kad tako pređu^[617] gori bivaju takvi hrišćani^[618] nego pravi poganici. I tako sve to služi njihovom razmnožavanju: dok jedni islužuju drugi su islužili i druge dovode, a neki se o tome staraju (i druge dovode) da vode, kako ih nikada ne bi bivalo manje, kao što im je Muhamed naredio.

A povrh toga onih koji se svake godine dobrovoljno poturče nije mali broj, kao što se bilo desilo u Galati da je jedan čuveni kaluđer svetoga Bernardina svojim nevaljalstvom doveo bio jednoga dobrog čoveka da izgubi život, jer su ga Turci bez krivice dali da se spali a njegova žena je ostala udovica. Onda je ovaj kaluđer primio Muhamedovu veru a Hristovu pogazio, a onu udovicu je od poganika isprosio. I tako su mu je dali protiv njezine volje, a potom je pak više nego četrdeset mornara^[619] Katalanaca primilo pogansku veru. A ipak poganici nisu hvalili postupak ovog kaluđera.

I tako se Turci množe, što se po tome može videti, jer oni^[620] uzimaju ljude, a ne stoku. A ko im to može zabraniti, jer oni kad pokupe sve, brzo nazad odlaze; i pre nego što su hrišćani spremni, oni onde bivaju gde treba da budu. A ako bi za odbranu od toga hteli čuvati ljude, bila bi veća šteta i gubitak;^[621] (jer) dok zmiji glavu ne razbiješ dotle nećeš od nje biti siguran. I mada će ponekad njihova konjica biti poražena, ipak to nije nikako kraj, svakako će se ponovo vratiti.^[622] Ostalog se možete dosetiti.^[623]

XLVIII glava:
Kako se car pokazuje svojim dvoranima na dvoru

Turski car ima ovakav običaj: na svojem dvoru pokazuje se dvoranima u dva dana^[624] u nedelji, i tu svi dvorani moraju biti, stojeći daleko uokolo. A tu se isto tako prikazuju i poslanici otkuda god bili, noseći darove, pa pošto se prikažu više na dvor ne dolaze, sem kad bi (opet) hitna potreba bila. I tako čekaju odgovor.

A car se zato mora pokazivati, jer kad toga pokazivanja ne bi bilo, onda bi dvorani mogli imati nekakvu sumnju i bojazan da mu se nekakva nezgoda desila i da se neko drugi na presto popeo pre nego njegov sin. Pa kad bi i bolestan bio, ipak zato dvorani hoće da znaju o njegovoj bolesti.

Carska imena na turskom jeziku: jedno je bujukbek, kao kad bi rekao veliki gospodar drugo - hunkjar to jest turski knez, treće - mirza, to jest sila, četvrto - sultan, to jest car, a po pretku svome zove se Osmanoglu, to jest hetmanov^[625] sin. Neki ga zovu padišah, to je kao ime nad svima imenima, a to ime njemu ne pripada već samo bogu, Jer oni boga zovu jergok jaradan padišah (kao kad bi rekao zemlje i neba) svemogući stvoritelj.

XLIX glava:
O jedinstvu kraljeva poljskih s ugarskim

Ugarski kralj Vladislav i poljski kralj Olbraht jesu dva brata koja leže pod jednim srcem, od jedne krvi potekli. Imajući tako veliku silu (bilo bi zaista božja kazna i veliko i nečuveno čudo) kad se ne bi osmelili da napadnu turskoga cara i da se ne osvete za takvo prolivanje hrišćanske krvi i za uništenje naroda, a osobito njihovih predaka.

A svakako je dobro poznato bilo da dokle god je Stepan vlaški vojvoda držao Kiliju i Beograd u svojim rukama poljska kraljevina je sedela u miru kao iza štita. I dok isto tako ugarski kralj drži u svojim rukama raški Beograd, ugarska zemlja je sigurna. Jer Dunav, Sava i Tisa, Drava, ove četiri reke su kao zatvori.

Ali bi zato trebalo Beograd, kao ključ ugarske kraljevine, držati, u velikoj pažnji. Jer poganici ne spavaju, jer je kraljeva dužnost da se o svima podanicima stara i da ih uvek opominje i brani. A za to nema drugog pravilnijeg puta nego bratska sloga i jedinstvo i ljubav svih hrišćana da bi od poganičke ruke bili oslobođeni.

Ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a rat vodio protiv hrišćana. A očevidno^[626] su uzrok tome bili sveti otac papa Pavle Drugi i car rimski (Fridrih, obojica slavni spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu protiv Čeha (proglašujući ih za jeretike kralj Matija slavnog spomena), pa kad ove nije mogao pobediti (i sebi pokoriti), okrenuo se na austrijsku zemlju protiv rimskoga cara. I tako je među hrišćanima bila borba a poganici su svoju silu umnožavali, jer pod zastorom vere hrišćane lakomstvo i prazna hvala vode mnogim rđavim stvarima.^[627]

Telos^[628]

Ova hronika pisana je najpre ruskim pismom godine 1400. od rođenja Gospodnjeg.

Napomene

[1] svetoj veri.

[2] osudi.

[3] PAL imaju posle predgovora glavu: Prvi početak Turaka...

[4] zaslužne.

[5] čine.

[6] noćivaju; noćnu stražu čuvaju, klanjanja obavljaju.

[7] mrtvih.

[8] kao u prvoj nedelji petak svetkuju, milostinju daju kao.

[9] odbačeni.

[10] goveda ili nečisti psi.

[11] korisnije bi bilo.

[12] nego takvim ljudima.

[13] PAL imaju ovde dodatak na početku.

[14] tada.

[15] PA 45 godina, a prema nekima 34, a prema drugima 40 i sedam stotina (A šest) godina je svoju nauku raširio (A širio).

[16] vaš grob neka bude pored puteva.

[17] zato da biste pored mene.

[18] budite novi izabrani božji Izrailj; bićete božji voljeni novi Izrailj.

[19] jačati.

[20] Muhamedove vere.

[21] gde.

[22] tada.

[23] naređuju da se zakune.

[24] hramovima.

[25] ulazi.

[26] smeta.

[27] tada.

[28] za koju bi se uverili (da je to činila) ubrojena je među slobodne žene i morala je strahovati za glavu.

[29] isto tako neki idu u hram a neki ne idu.

[30] zaštićuju.

[31] đavolski blagoslov.

[32] iz rata.

[33] mučimo.

[34] pogledaju.

[35] žagora.

[36] rasprave, posla, žrtve.

[37] u svakom.

[38] ko.

[39] hram.

[40] U RA dolazi ovde opširniji dodatak.

[41] verujući.

[42] ovim rečima

[43] rastvorile i prenosile ga.

[44] prosvetliti.

[45] velikih.

[46] bašmake, kao da su bile nekakve sandale ili cipele (?).

[47] sandale.

[48] izbavi nas iz ruku neprijatelja tvoga svetoga krsta.

[49] volju ispunjavati.

[50] Muhamed je isto tako tri puta Buraka binip (pojahavši Buraka — konja) bio na nebesima, kao kad bi rekao našim jezikom: sevši na nekakav vihor.

[52] (jer to njima) služi.

[53] jedan drugom ne idu na ruku.

[54] hvale se.

[55] uspeva.

[56] pazite.

[57] ima četiri kraja; na četiri kraja će se zaustaviti.

[58] kraj.

[59] živahno.

[60] to jest.

[61] tamo će dostojanstveno.

[62] ljudima.

[63] o njihovim zborovima učenjaka ili doktora i monaha i o njihovom raspravljanju o svojoj veri.

[64] za ono vreme.

[65] ovako o Muhamedu.

[66] pristalicama.

[67] nad prorocima, za natproroka.

[68] u svima poljskim rukopisima ovo mesto je pokvareno, a u K ispušteno; u M čitamo: „biraju rđave Busromane iz naših grobova i nose ih u kaurske grobove, pa opet biraju dobre kaure i nose u naše grobove".

[69] ustati.

[70] nisu hteli biti.

[71] Taj isti Salih.

[72] što odnosi.

[73] U PAL ovde je opširniji dodatak.

[74] pod njihovim zapovedanjem; potčinjeni.

[75] s tužbom.

[76] ne uzevši ništa, sa žalošću.

[77] njima dođe; opet će biti upropašćen.

[78] od nevinih.

[79] krive.

[80] ne sme.

[81] turskome caru ništa se više ne sviđa nego damu se od velike gospode čast i poštovanje zajedno s darovima pružaju.

[82] takvi darovi među hrišćanima i poganicima ne pokazuju ljubav, već jedino poštovanje.

[83] car ... lukavo ide kao u krug.

[84] mučeni.

[85] nagraditi, platiti i vratiti.

[86] bila i jeste.

[87] grčkoga.

[88] vrste ili roda.

[89] radnika za sejanje i krčenje šuma.

[90] imao razapet.

[91] kad je ovaj bio iznesen.

[92] ne samo da su njegovi išli, nego i tuđi; tuđi.

[93] ubogom.

[94] slobodno.

[95] ide.

[96] na livadu.

[97] rečeno.

[98] donese.

[99] im naredi.

[100] vladanje za pape Benedikta godine 1500 a nešto kasnije za pape Jovana 220 je umro; L daje druge datume: za pape Benedikta leta gospodnjeg 630, a 18. godine cara Iraklija; i biće do volje božje.

[101] Potom je Otoman umro, a posle njegove smrti njegov sin po imenu Mustafa.

[102] poroda.

[103] nad svojim susedima, svojim bliskima, i ovaj je bio drugi turski car.

[104] naredio je.

[105] vremena (u ovo vreme).

[106] starijima.

[107] ljude.

[108] do toga doći (nije mogao).

[109] najpre jednu.

[110] pobeći ili otići.

[111] razdelivši se na stremen i dočekali ih.

[112] osvojio.

[113] voljom.

[114] Majci božjoj u hram uvedenoj.

[115] o miru (su među sobom raspravljali).

[116] buzdovan ili štap.

[117] među se.

[118] s počašću odnesu do groba.

[119] odmah se nazad.

[120] tu ga; oca svoga je zadavio. Njegov otac je progovorio rekavši: „Čuje nebo, nebo čuje zemlju: otac me je oslepio a sin me je zadavio".

[121] mitropolitu.

[122] da ti naređujemo.

[123] traže; iskrenim srcem traže.

[124] oca svoga.

[125] s velikim milostinjama.

[126] podignut i za sveca držan.

[127nazivali.

[128] počast.

[129] privrženost; tada podanici.

[130] skinuti.

[131] ovoga pustinjaka.

[132] i ubio ga je i mnogo drugih oko njega; i tu je bio ubijen i mnogo drugih pored njega.

[133] car ih je obdario.

[134] dao ih je poseći.

[135] skupljajući.

[136] došla na.

[137] prisiliti.

[138] ne može biti sloga.

[139] junački, verno i pošteno; snažno, verno i pošteno.

[140] ... znači ovo: nebeska munja...

[141] veliki mermerni stub.

[142] u mojoj nevolji.

[143] veća je to stvar.

[144] glavu knezu Lazara.

[145] Srećni gospodaru.

[146] kao spomen na pogibiju oca i brata svoga.

[147] stub.

[148] iščezoše.

[149] sazidan.

[150] budem (pozivao).

[151] PAL imaju ovde veći odeljak kojega nema u drugim rukopisima.

[152] vest.

[153] nije mislio.

[154] (nikakvo) zlo učiniti.

[155] drugoga.

[156] iz velike žalosti.

[157] umorio.

[158] istoku.

[159] najpre.

[160] ostavio.

[161] krenuo je.

[162] u grčku zemlju, jer je i sam bio Grk.

[163] zovu se na grčkom jeziku staroslovci.

[164] došli su.

[165] Izraza "po stu ludu" (od stotine naroda) u drugim rukopisima nema.

[166] cara. "

[167] prenositi.

[168] sultan, našim jezikom nazvan žoldan (šibenik).

[169] za njegove vladavine.

[170] idolopokloništvo; idole,

[171] ali će ipak.

[172] onda će Grci ostati nevini.

[173] u ljudima i hrani; pretrpeo je u ljudima od Turaka u vlaškoj zemlji; pretrpeo je u ljudima u Vlaškoj; pretrpeo u ljudima i hrani svojoj.

[174] koja. je bila Carigrad.

[175] silnije.

[176] divnih.

[177] PAL imaju ovde veći odeljak kojega nema u drugim rukopisima.

[178] dozidao; opremio.

[179] veoma su dobro među sobom bili.

[180] (u onom) prijateljstvu.

[181] opremio niti snabdeo.

[182] odnese.

[183] glasnik nije mogao tako brzo da stigne čak onome kome je bilo naloženo, te im je oči izvadio pohitavši iz čiste rđavštine; glasnik bez odlaganja, brzo jašući i menjajući konje, nije mogao ovome da stigne. Već su im bile oči izvađene. Iz neke pakosti ovaj poganik je pohitao.

[184] pohitao., da im je oči izvadio.

[185] toga poganina.

[186] zajedno.

[187] pohitao.

[188] do grada Plovdiva.

[189] povlače; Vraćaju.

[190] jer se dalje bez štete ne bi mogla vratiti.

[191] to činio.

[192] posečeni, pohvatani.

[193] pet stotina; šest stotina.

[194] L ovde daje veći dodatak, kojeg nema u drugim rukopisima.

[195] donesena su.

[196] (carski) sužnji.

[197] veselo.

[198] do sedam.

[199] boj; rat. L ovde daje veći odeljak, kojega nema u drugim rukopisima.

[200] stupi.

[201] M još dodaje: Zato je bio car otišao u kaluđere govoreći da nije dostojan da bude car kad nije bio u tome boju.

[202] idu.

[203] M potom pak, povrativši se iz ovog ludačkog zamora, ide svaki u svoj brlog.

[204] u boju.

[205] M dodaje: budući mlad, ostavivši janičare u Jedrenu.

[206] zakašnjenje.

[207] odličnije.

[208] savetnicima (njegovim) koji su s njim bili.

[209] uze.

[210] zbog čega ste se tako pobunili.

[211] vaših; za tvojih

[212] (preko) stare.

[213] zelenilo; hladnjak.

[214] zelenilo i liplje.

[215] zeleni hladnjak.

[216] o kralju Vladislavu kako je po nagovoru pape Evgenija i Janka svoga vojvode i druge duhovne i svetske gospode, prekršivši primirje, krenuo na Murata, pa je tamo poražen i ubijen.

[217] laskavci.

[218] ne pamtiš.

[219] žuriš.

[220] kako sam uništenu zemlju uzeo pod svoju vlast.

[221] do vremena dok traje primirje; do vremena kada će se završiti primirje.

[222] na njegovom savetu da se zaustavi.

[223] u malom broju.

[224] skupocen, sa slikama unutra, zlatom i biserjem izvezen (tj. šator); najskupoceniji biserjem, zlatom, slikama, unutra izvezen.

[225] na vetru.

[226] pet stotina

[227] nećemo kod kuće ležati, već hoćemo da se krenemo na poganike.

[228] PA imaju ovde opširniji dodatak

[229] dolinama

[230] Kad vide to Janko da su se janičari pored klanca namestili, potpuno je upropastio kralja svojim savetom da bi potom sam u kraljevini zapovedao.

[231] u skoku je k njima jahao

[232] i hitajući tako; gurali su se jedni za drugima da bi što pre na njih udarili, i tako su došli na one jarkove i tamo su jedini za drugima u njih upadali.

[233] 30 hiljada.

[234] gospode

[235] birati.

[236] Kukrihader, kao kad bi rekao grbavi odrpanac, Kukri, kao kad bi rekao grbavi čovek.

[237] skupocenom.

[238] Kad su je neki videli.

[239] imao je na svome dvoru jednu boju crnu a drugu crvenu.

[240] doneo.

[241] zemljoposednicima.

[242] Zbog ovog je i danas svima veoma žao.

[243] s mojima; sa svojima.

[244] kad vam moj savet u to vreme neće izgledati koristan.

[245] da mu da (swoidrang — ?) i slobodno kretanje.

[246] da bude pomagan.

[247] nego nekoliko.

[248] i trajao je.

[249] do subotnjeg večernja.

[250] otišao.

[251] i tu je Janko bio uhvaćen i izveden preda nj.

[252] veliku nezgodu.

[253] PA imaju ovde veći dodatak.

[254] brinuo, ali je ratnik bio znamenit i srećan; zadatu veru nikome nije održavao.

[255] nikad im nije smetao.

[256] ne verujem.

[257] staroslavni.

[258] govore.

[259] zidare.

[260] ljude.

[261] počeo nositi.

[262] velika.

[263] (da bi trgovci) mogli (svoju) robu (voziti).

[264] nisu hteli pokretati; ostavili na miru.

[265] dozida (do kraja).

[266] a kad ga osvoje, do temelja da ga sruše ili da ga posednu.

[267] za odbranu (se nisu spremali).

[268] imanje (imajući);

[269] dozidao (do kraja).

[270] lađa.

[271] hiljadu i po konjanika.

[272] posla.

[273] svakako našom pomoći malo se Turcima pomoglo.

[274] lepak; igle; valjci; podmetači;

[275] na dvoje se deli.

[276] za (jednu) duž.

[277] P i nešto ranije A — imaju opis Carigrada.

[278] kad videše tada drugi njegovi komandanti., uplašivši

[280] naoštrivši se.

[281] Turčin.

[282] naša misao.

[283] Ladislava, koji je bio posle kralja Vladislava.

[284] pobili su ih mnoge, pa su i turska gospoda dobila svoje.

[285] osobito s velikom silom.

[286] zajedno sastavi.

[287] Potom.

[288] koje mu se potčinilo.

[289] muškarce odvojeno u-prokope s jedne strane, a njihove žene iza njih zasebno.

[290] muževima.

[291] (na imanju) štete.

[292] 1700.

[293] gospodaru.

[294] ali to nismo smeli, jer smo bili mladi.

[295] ostale.

[296] drugi mladići.

[297] i ovi mladići, dogovorivši se među sobom, imali su

[298] ili ćemo postati.

[299] Niko drugi već velika okrutnost tvoja i neiskazana žalost naša koju imamo; niko drugi nego velika žalost naša.

[300] izvadivši.

[301] udovi.

[302] oduzmu.

[303] šator.

[304] obričući laskavo i neverno, svečano ga uveravaju da će tu biti bezbedan i danju i noću dokle god se njemu bude svidelo i još više su ga uveravali: „Za što god nas budete molili, rado ćemo za vas učiniti".

[305] (su) ga zadržali.

[306] preko njegove volje i naređenja.

[307] od Jankovog starijeg sina Vladislava, Matijinog brata, kojega je za to dao kralj Vladislav poseći, a i sam je ubrzo otrovan umro. A kralj Vladislav uhvativši Matiju uzeo ga je sa sobom u Češku; budući tamo u tamnici, ubrzo je posle toga postao kralj.

[308] ne bi dobili Turci.

[309] pakosnom.

[310] onaj trošak okrenuo.

[311] za ime (njegovo).

[312] Zato su sada.

[313] ukopavši se.

[314] postavivši.

[315] odmah.

[316] najveći

[317] starijeg

[318] pre nego što su.

[319] Potom su počeli janičari da beže.

[320] na jednu gomilu bili su složeni pod nastrešnicom

[321] sami.

[322] Kad su videla grčka gospoda da se turska moć umnožava, načinili su bili zidove od jedne morske obale pa sve do druge, ali ne osobito sigurne i snabdevene. Tu zemlju pak zovu Peleponez. Sve od vode do vode načinjen je zid, ali ne siguran.

[323] A u toj zemlji vladao je Dimitrije despot, ili da se kaže (drukčije) gospodar one zemlje. I ovaj.

[324] (se) izgubio.

[325] Ovaj despot.

[326] sa

[327] dade odgovor.

[328] kako najbolje može.

[329] opkoljen.

[330] podigne; doveze.

[331] tuč.

[332] ne nadajući se.

[333] naredio da se poseku.

[334] kao što je u drugim gradovima činio.

[335] nedaleko od Negroponta ili Evbeje, gde je bilo najslavnije mesto Halkidija (Halkida); ljudi ove zemlje bili su veoma borbeni, pa hoteći tada kao da poplaše Turke, poslali su svoje izaslanike k njemu s darovima.

[336] narediću da (im) se prebiju.

[337] osvajajući gradove.

[338] do Moreje smo stigli, zbog čega smo dosta muke imali; pre nego što smo despota Dimitrija stigli i opkolili u jednome mestu; — do Moreje prispeti, a ipak smo tu dosta muke imali dok smo despota Dimitrija opkolili u jednom mestu koje zovu Misitra.

[339] obećavajući.

[340] Cham (stalno tako u ova dva rukopisa).

[341] mada s Turcima iste vere.

[342] preduzeli.

[343] upotrebiti zbog sloge i dobrog uređenja.

[344] zbog velikih i neprolaznih planina.

[345] pod gorom zaglibila.

[346] sve stvari sa blagom sa kola.

[347] s planine na planinu.

[348] valjanih; na kojoj je bio deo carskoga blaga.

[349] drugog osim tog.

[350] velika.

[351] zaustavio se i pitao šta je razlog zadržavanju.

[352] (je) čuo.

[353] da samo vojsci ne bude smetnje.

[354] U M je k tome još dodato: „kao što pri tome biva".

[355] bila veoma lepljiva; žitka.

[356] radi otpočinka.

[357] darovao je.

[358] tri.

[359] dvadeset hiljada.

[360] tako da je.

[361] k Trapezuntu i tu smo.

[362] posmatrali.

[363] Potom je onda car.

[364] sto pedeset hiljada.

[365] i poslao ga je.

[366] nekako.

[367] zbrku u pohodu.

[368] došao je i javio za službenika.

[369] i nekoliko strela.

[370] iz slučaja, te je nesmelo.

[371] pa ipak.

[372] pod pazuho, zahvatajući malo tela.

[373] došavši k njemu od velike žalosti je.

[374] zapalivši ih.

[375] najpre; na njegove grudi.

[376] topio mu je vreo vosak na oči.

[377] izmišljajući mu uvek nove i nove muke; u surovim mukama.

[378] potom su ga.

[379] (su) nosili.

[380] stigli smo čak (do Eufrata).

[381] sastati.

[382] car nazad odlazi.

[383] na obalu.

[384] sa čitavom vojskom.

[385] jedinog, jednookoga.

[386] vrlo široka.

[387] Hamzabeg, koji je vladao nad carskim lovcima.

[388] Utom je otišao.

[389] 45, trideset.

[390] izišli.

[391] mestu ili prestolu.

[392] s druge strane.

[393] zato.

[394] skoro smo se,

[395] dok se nisu.

[396] janičari svi prevezli i k nama prebacili.

[397] a ipak dok do toga nije došlo.

[398] nije mogao pomoći.

[399] nas.

[400] k njemu prispeli; prebacili (smo se); opremili (smo se).

[401] videći.

[402] potom je.

[403] pre toga nisu bili.

[404] ih se bojali.

[405] potom.

[406] sekući; sekući da su.

[407] do nekoliko; sto hiljada.

[408] tako da su.

[409] pobegli.

[410] poverivši.

[411] a u to vreme.

[412] sv. Pavle iz potopa isplovio i zmija ga.

[413] a.

[414] Đurđe Skenderberg drukčije Kastriot, Skender sin Ivanov.

[415] i imao je.

[416] pokorivši sve kneževe.

[417] arapske zemlje.

[418] A u to vreme desilo mi se da sam ušao.

[419] da s njim sedim.

[420] došao.

[421] dođoše.

[422] ugledavši ih.

[423] izići.

[424] i tu su seli.

[425] nećemo.

[426] kao sigurnu stvar.

[427] a pamtite ove moje reči i sećajte ih se, jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi.

[428] Zatim sam od njih otišao.

[429] gospodina.

[430] setili su se sa mnom.

[431] ali nisu znali.

[432] je (tj. zemlju)..

[433] a ja sam bio od njega ostavljen.

[434] odmah; najbrže.

[435] stanovali.

[436] kraljevska.

[437] naredio je da se tu izliju; naredio je da se tu liju.

[438] pešak iz grada pojurio je po zastavu; pešak se borio s jednim janičarom, tukući se o zastavu.

[439] tako su se držali; tako su se obojica dobro držala.

[440] zajedno.

[441] da su grad i varoš tako branili da im nije mogao ništa učiniti.

[442] potom.

[443] Ima na moru ostrvo Evbeja, na koju je car krenuo i

[444] kada je brojano.

[445] jednome gospodinu po imenu tetreik sinan.

[446] sva blaga, tovar njegov.

[447] četiri puta sto hiljada; četrdeset hiljada.

[448] car.

[449] četrnaest hiljada.

[450] a to je govorio o onima.

[451] I bojao se.

[452] četrdeset.

[453] Tada je naredio.

[454] imalo ne poći za rukom.

[455] sa svim hrišćanima.

[456] Ali kad bi već.

[457] pozvao.

[458] papi.

[459] koliko je lapa bilo, svi su bili svetitelji.

[460] u njihov stan.

[461] svi bi od njih otstupili i hrišćanima se okrenuli.

[462] izvoli dati. Osvojio je isto tako dvanaest kraljevina u Maloj Aziji, to jest Pont, Bitiniju, Kapadokiju, Paflagoniju, Ciliciju, Pamfiliju, Lljkiju, Kariju, Frigiju i Helespont ili Moreju. — A ima ovde duži odeljak.

[463] imali raspru među sobom.

[464] vlada i vladao je; već je za moje vreme onda vladao.

[465] a u Ugarskoj Beograd.

[466] pa bi vodili borbu; onaj.

[467] svakojako nijednome od aih.

[468] A to je čitavo blago carigradsko.

[469] to jest novi dvor ili grad; ima veoma siguran i tvrdi grad, koji je Muhamed bio sazidao kad je Carigrad osvajao.

[470] A kada bi koji carski sin.

[471] Neće ga dati nijednome, jer će grad tako čuvati kao pred neprijateljem.

[472] vratiti; poveriti.

[473] Na svaki način je dobar poredak i veliki red u turskoj zemlji, a prva je stvar.

[475] za svoje ne daje.

[476] da bi imali sve potrepštine.

[477] kapidžika za izlazak.

[478] osim.

[479] mogu li.

[480] drugo imanje.

[481] prvi razlog.

[482] zanemaruje; a ko tada rđavo služi ili (službu) zanemaruje, tome će car službu uskratiti i imanje oduzeti.

[483] ili drugi put.

[484] Pregledavši to, vraćaju se.

[485] od koga je ubijen.

[486] i carska pretnja.

[487] najviši.

[488] takav red i poredak; upravljanje.

[489] pretrpavao (brigama).

[490] jakim.

[491] (čije) pitanje.

[492] u jednoj zgradi.

[493] u naročitom šatoru.

[494] sama dvojica.

[495] razilaze se

[496] toliko.

[497] potpune dve hiljade.

[498] uzimaju.

[499] da se tako ponese da bude oslobođen.

[500] uče.

[501] ih snabdeva.

[502] više.

[503] svaki.

[504] drugima.

[505] nijedan; svaki; valjan.

[506] pogubiti; pogubljivati.

[507] Ima među njima još ovakav red.

[508] velikih pušaka.

[509] odličnih konja, dečaka; odličnih dečaka.

[510] dvesta.

[511] pod sobom.

[512] s lukovima i strelama da nose, opasavši se;sablju, luk i strele da nose; opasavši se.

[513] biti u redu.

[514] (prema njegovoj) službi.

[515] hranu ili jelo.

[516] ovih ima sto i one.

[517] stvari.

[518] A imaju isto tako i četiri velika bubnja.

[519] Ali.

[520] kamila.

[521] četiri hiljade.

[522] dvadeset.

[523] Prva.

[524] cara.

[525] jarka.

[526] ostavljaju.

[527] (drugo), oružje.

[528] svaki sa svojim odredom; a imaju isto tako duža koplja nego naša, skoro za lakat, a to zato da bi naše mogli dohvatiti, a da svaki sam stoji i svoju zastavu drži.

[529] prvi.

[530] među njima su isto tako i carski veliki bubnjevi.

[531] pokazati.

[532] topuz.

[533] junački i xrabreći; sokoleći konjanike ga borbu.

[534] Turaka.

[535] s Turcima.

[536] nedovoljno dobro znaju.

[537] a to je da.

[538] Odavde pa do kraja glave u PA je drukčije: I zato dok je njihovo ljudstvo na bojnome polju sveže, ne treba se na njih bilo kako žuriti, jer kad je u njima velika strahota i pravičnost (pripravnost), moraju veoma junačni biti i nazad ne mogu stupiti. — (Dalje ide kao u gornjem tekstu).

[539] smeo suprotstaviti.

[540] ne dosećaju.

[541] ali nisu mogli saznati.

[542] jedanput; ipak; samo jedanput.

[543] kao što sam ranije rekao; kao što je ranije rečeno.

[544] nekako; nikako.

[545] Ovde se u C nalazi dodatak o pohodu na Bogdana Jednookog.

[546] Na početku ove glave u PA nalazi se dodatak.

[547] razum i red.

[548] i zato kad razum i savetovanje sve (uređuju).

[549] znajte.

[550] opteretite.

[551] lako uteći.

[552] turski konji.

[553] velikih.

[554] isto tako.

[555] Turci imaju to naređenje.

[556] nego,

[557] seku; a ne ranjavaju.

[558] lakša.

[559] ni iz kakvog.

[560] vodi.

[561] s vilama.

[562] vrlo potrebne i korisne.

[563] nego išta.

[564] (potrebno je) imati razuman i naviknut i izvežban (narod), kao što Turci imaju.

[565] zavisi, i da se ne oslanja na hetmane.

[566] dobro.

[567] najpre prema gospodu (bogu), zatim.

[568] nekoliko stotina, ako hiljada ne bi bilo.

[569] znatna.

[570] velikom.

[571] u vojsci.

[572] Kao što i turski car čini i pri sebi ima takve ljude koje šalje do odreda, opominjući ih da ovi budu tako valjano pripremljeni.

[573] onih izaslanika.

[574] Znajte isto tako.

[575] brzim konjanicima ili kozacima.

[576] s oblakom.

[577] popale.

[578] put.

[579] Ako nemamo.

[580] dosta ćemo nakupiti svakojakog blaga, dovešćemo.

[581] potskakujući ljudima.

[582] će doći; sedi sam..

[583] stigli.

[585] xoće.

[586] tatori.

[587] nekoliko stotina.

[588] redom.

[589] mogli bi ih napadati tukući ih, mogao bi ih tući napadajući ih.

[590] U A nema cele glave.

[591] isto tako kada xoće da skupi svoju vojsku da bude veća nego što je bila.

[592] po čitavoj njegovoj zemlji.

[593] čiste sablje.

[594] K i A nemaju ove glave.

[595] u pograničju.

[596] naređuje da se razruše.

[597] a drugima opet druga dostojanstva.

[598] i drugu odeću i različite darove.

[599] da sutradan poste, pa pošto proposte čitav dan, kada pak veče dođe.

[600] nad oblacima; na oblacima.

[601] ili i celi drugi dan.

[602] priređuju sebi svuda gozbe, uživanje. A kad se dovoljno najedu i napiju, tada se—grleći se i ljubeći—opraštaju jedan od drugoga, kao da više nikad jedan drugoga neće ugledati, i tako ostaju.

[603] s obeju strana, a drugi i odozgo i odozdo.

[604] pucati i gusto tući na zidine.

[605] od zidina.

[606] Popisavši.

[607] da se ide s njima napred radi nege.

[608] izleteo.

[609] ili da izleće; jer su skoro na taj način Turci zauzeli Nikopolj: goneći građane, ušli su za njima u grad.

[610] dva zlatnika godišnje osim depe i ženskih glava.

[611] nisu dužni.

[612] (glavu) izgubi.

[613] na putu

[614] vojnik.

[615] se uliju, upadnu.

[616] svake godine.

[617] primajući pogansku veru veliča je: a mnogi.

[618] za hrišćane; hrišćani koji su postali poganici.

[619] Ugra.

[620] tako se poganstvo jača, kao što je o gore spomenutom moru rečeno, a to možete i sami znati da Turci.

[621] ako više ljudi na to čuvaš, xoteći da ih odbraniš, pretrpećeš veću štetu i gubitak.

[622] Dok zmiji glavu ne razbiješ, dotle je sve gora. Tako i vi ako ih kadgod pregazite i potučete, ovi će istu onakvu štetu pričinjavatn kao i ranije.

[623] Ostalo možete razumeti.

[624] dva puta.

[625] Otomanov.

[626] Nažalost.

[627] I tako su hrišćani bili mučeni, a poganstvo se svuda ojačavalo, a uspomena na pokojnog kralja Matiju prošla je kao zvuk zvona.

[628] Na margini: Finis, možda [grč.] Selos.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt