О Пољској мислити души је драго - Исидоре Секулић размишљања о другима

Реферат прочитан на међународном научном скупу "Срби и други", одржаном 27-31. јула 2000. године у Новом Саду у организацији Центра за српски језик и културу Азбукум у Новом Саду

«Бог је то добро смислио и створио свет од различитих људи. То је била мудра и далекосежна идеја. Различити су људи много занимљивији од оних истоветних. Тешко је тачно рећи по чему се то људи разликују од истоветних, али морају постојати дубоке разлике, јер иначе би та подела била бесмислена и мање очигледна» [Злато Топчић Богомиљске легенде].

Слика 'странога', мотив 'другачијега' или супротстављање 'свој'-'туђи' једна је од значајних нити у свакој култури. Отуда је и за српску културу XX века ово питање кључно, а нарочито као тема интензивних и широких промишљања у последњој, толико сложеној деценији. То је по свој прилици тако због везивног и пограничног карактера ове културе, због тога што се развија на простору изложеном снажним утицајима Истока и Запада, због њених историјских условљености и нужности одбране властитога идентитета. Често 'други' и покушај његове карактеризације посредно служи бољем дефинисању сопственог идентитета. Стога је начин третирања и карактерисања 'туђега' у датој култури - пројекција начина стварања представе о сопственој групи и култури. Привидно посматрамо друге културе, али нас заправо води жеља да потврдимо себе саме. Изградња идентитета (како националног, групног, тако и индивидуалног) у поређењу са другим састоји се с једне стране у жељи за издвајањем од неиздиференцираног окружења, а са друге пак у уобличавању свести - кроз различитост другога - о сопственој посебности . [Упореди: Z. Benedyktynowicz, Portrety "obcego". Od stereotypu do symbolu, Kraków 2000]

Важно је међутим обогаћивање кроз поређење са различитошћу других, али тако да та различитост не буде повод елиминацији или асимилацији. Изграђивање идентитета темељи се, дакле, пре на дијалогу који повезујући обе стране претпоставља њихову изразиту посебност као и неминовну али плодну и инспиративну дистанцу.

II

Српска књижевност се у XX веку, посебно у његовој првој половини, више пута суочавала са проблемом свога идентитета. У том смислу непрестано се враћало питање европског карактера српске националне културе. Раздобље модернизма је, да подсетимо, било време наглога отварања према тада најновијим европским струјањима. Антун Барац је у својој књизи Југословенска књижевност (1954), писаној за иностране студенте, начинио кованицу "заокрет према Европи" која је постала омиљена лозинка у расправама о развоју књижевности на крају XIX и почетку XX века. Слично гледиште заступају и савремени историчари књижевности, попут Јована Деретића у његовој Историји српске књижевности (1983). Међутим, као реакција на догађаје из I светског рата, у књижевности између ратова, а нарочито почетком двадесетих година у време експресионистичког бунта, јавља се сасвим супротна идеја. Реч је о идеји "балканизације Европе", коју афирмише програм и идеологија зенитизма:

Ми нећемо да смо Европејци. Ми смо Балканци - Источници. Стварамо балканску уметност (да) балканску културу. Хоћемо балканизацију Европе. (...) После свега тога [Први светски рат - М.К.], немогуће је да ми певамо свилене сонете, немогуће је да ми проповедамо салонску естетику. За сва наша понижења и страдања ја оптужујем Европу и мрзим је - ту надувену жабу крстачу, ту одвратну курву Европу. (...) Сви сте ви Европејци једнаки према нама... Ви сви нас сматрате варварима, који вашој европској култури нисмо дорасли. А ја сам уверен, да ћемо баш ми варвари: Срби и Руси у првом реду, да ћемо ми извршити револуцију у области поезије и уметности, у области културе за ново човечанство... И Запад ће доскора морати пасти под наш варварски утицај у много виднијем и јаснијем опсегу него досада. ["Зенит" број 41, мај 1926. - Цитат према: A. Naumow, Zenityzm. Historia i program ideowo-artystyczny ruchu (1920-1927) [у:] Literatury słowiańskie w okresie awangardowego przełomu, приредио Zdzisław Niedziela, Kraków 1979, с. 37.]

Данас је питање односа према Европи и даље нерешен, горући проблем, што се с једне стране испољава у политичкој фразеологији која се користи у самој Србији, а са друге стране у начину на који се о њој говори у иностранству. Чини се да је то широко поље на којем се могу огледати српски неофилолози исцрпно проучавајући перцепцију Срба, њихове земље и културе у иностранству и пратећи (каткада стереотипну) представу о Србима која се вековима уобличавала у свести других народа. Као занимљив пример такве имаголошке рефлексије могла би послужити дисертација београдске недерландисткиње Јелице Новаковић-Лопушине Срби и југоисточна Европа у низоземским изворима до 1918. издата 1999. године у Београду или књига београдског полонисте Петра Буњака Преглед пољско-српских књижевних веза (до II светског рата) која се појавила у штампи исто 1999. године.

Када су двадесетих година зенитисти говорили: "Затвори врата Западна - Северна - Централна Европо. Долазе Барбари! Затвори али ми ћемо ипак ући." [Исто, с. 39.] - било је јасно да се у тако формулисаном ставу према Европи крије покушај дефинисања сопственог идентитета, заснован, међутим, на јасно израженом непријатељству. Када деведесетих година Балашевић пева: "Путуј Европо, / Немој више чекати на нас... / Не питај много, / Доспећеш и ти на рђав глас, / Путуј, плането, / Супер смо се дружили... / Нама је лепо, / Таман како смо заслужили..." [Ђ. Балашевић, Додир свиле: песме које су отпевале своје, Зрењанин 1997, с. 115-116.], исто је тако јасно да Европа (независно од њеног хумора којим се аутор служи а такође конкретног значења којим се испуњава тај термин - а чини ми се да у овој песми Европа је позитивна, вредносна категорија и симбол неке пропуштене шансе и погрешно изабраног пута) још увек изазива амбивалентна осећања. У оба случаја Европа је нужна као основни оријентир у процесу дефинисања властите посебности. Ово питање је, дакле, све време отворено, а Срби очигледно имају сталну потребу да одреде свој однос с једне стране према култури Европе, а са друге - према култури Балкана. ДРУГИ и ГРАНИЦА то су два појма око којих су Срби настојали да граде свој идентитет.

Да проблем још увек подстиче на рефлексију - види се и из самог назива данашње конференције. Запажамо чак да се ова два става - европеизације и балканизације српске књижевности своде на генералну тему овог скупа: СРБИ и ДРУГИ (или однос Срба према другима и других према Србима).

III

У контексту овог проблема стваралаштво Исидоре Секулић (а пре свега њена есејистика) у српској култури егзистира као посебан феномен. Исидорина дубока укорењеност у српској култури с једне старне и њена жеђ за путовањем и упознавањем страних култура с друге - дали су интересантну комбинацију својеврсног патриотизма и космополитизма, који се међусобно налазе у непрестаном конструктивном дијалогу. Исидорину пажњу привлачио је однос: 'ми' - 'други' и питање сродности и разлика између културе Срба и култура других народа, али решење тог проблема тражила је на посебан начин.

У српској књижевности - како запажа чувени пољски слависта Јан Вјежбицки - управо Исидора Секулић није имала никаквих комплекса према Европи: "... спадала је међу прве који границу између отаџбине и света није сматрала оградом око изоловане завичајности. А слобода с којом је започињала разговор о великим личностима светске мисли и културе имала је у себи очаравајућу једноставност (...). Провинцијалка по рођењу и афинитету, била је истовремено прва велика Европљанка српске књижевности, грађанка света духа, слободна од оних кочница и ограничења која су од српског писца правила роба свога места на земљи. Од ње почиње у Србији књижевност без провинцијалних комплекса у односу на Европу, она је ударила темељ непосредном учешћу те књижевности у светским духовним збивањима." [Jan Wierzbicki, Mądra pani Isidora [у:] истог аутора, Pożegnanie z Jugosławią, Warszawa 1992, с. 33.]

Вјежбицки је имао на уму пре свега есејистику Исидоре Секулић, и то не само њено тематско богатство и унутрашњу разноврсност, већ и необично отворен однос према страним књижевностима и језицима, према другим народима, малим и великим. Исидору су зато често дефинисали као 'космополиту' (као, на пример, њен главни критичар Јован Скерлић, што је у његовим устима попримало крајње негативне конотације), супротстављајући јој 'националне' ствараоце. То је створило извесну не увек здраву ауру око њеног дела и стваралачког хабитуса.

С друге стране, чини се да је Исидори пошло за руком да на креативан нацин споји два, рекло би се, изолована става у кохерентну целину (космополитизам и национализам - оба у позитивном смислу). Ни до данас још нису до краја признате вредности онога што је таквим својим ставом унела у српску културу: негујући националну ноту, Исидора је била у исто време отворена и према европским вредностима са свим позитивним последицама које су отуда проистицале. Спољни израз тога било је култивисање - како у животу, тако и у стваралаштву - љубави према лутањима и путовањима.

Клаудио Магрис разликује данас два основна модела одисеје. С једне стране, у складу са традиционалним и класичним узором, од Хомера до Џојса, одисеја је путовање које описује круг. Остварује је појединац који креће у свет да би се потом ипак вратио у Итаку, кући, обогаћен, измењен под утицајем искустава која му је донело само путовање и ојачан у сопственом идентитету. На тај начин, дакле, стиче дубљи идентитет, градећи солидне и сигурне границе властите личности, нити опсесивно затворене према свету, нити асимиловане у хаосу. Други тип одисеје јесте линеарна одисеја (какву је, на пример, описао Музил), када се појединац не враћа кући, губи успут првобитни идентитет и, радикално мењајући властити лик, постаје неко сасвим други. [Claudio Magris, "Przegląd polityczny", број 2, Gdańsk 2000, стр. 87-88.] Негујући онај први, кружни модел одисеје, Исидора Секулић је извршила индивидуалну и непоновљиву синтезу српског и европског. Ваља, међутим, јасно истаћи: њен космополитизам није био одрицање или негација везе са отаџбином. Пружајући и приближавајући српској култури врхунце светске књижевности или филозофије, Исидора ју је обогаћивала и знатно проширивала њене хоризонте. На то је скренуо пажњу Славко Леовац: "Исидора Секулић је служила свом народу на најбољи могући начин, служила је културно, нимало ограничено. (...) Служила је с тежњом да разуме друге, да буде у извесном сродству с другим народима и њиховим културама." . [ С. Леовац, Књижевно дело Исидоре Секулић, Београд 1986, с. 269.]

Сама списатељица написала је још 1912 године у свом есеју Културни национализам: "Не само из рођеног искуства и народне традиције, него из науке и филозофије целога света треба црпети идеју-силу, идеју-симбол и идеју-култ нашег национализма" . [И. Секулић, Културни национализам (1912-1913) [у:] Сабрана дела Исидоре Секулић, књига X, приредио Ж. Стојковић, Београд 1977, с. 295-297.]

Национализам, прави, културни национализам није "заграђивање" и "мржња на све ненаше"; насупрот томе, то је "ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичност у најлепшем облику" . [Исто, с. 296]

При крају свог живота написала је још један текст под индикативним насловом Културни додири срећа су људи (1951), у коме је пре свега нагласила колико је важан дијалог култура. Она осећа

"радост што може посредно или непосредно да комуницира с другима и да мисаоно ужива у култури других народа. Иначе, у разним приликама, успутно, упозорила је на потребу да културни људи одлазе у свет и да изворно упознају стране културе. И то не само зато да би постали зналци одређених култура, да би могли бити њихови тумачи и преводиоци тих дела на своје језике, него да би развијали вредности културе свог народа и везали га у велику породицу културног човечанства". [С. Леовац, исто, с. 269.]

Исидора Секулић је имала изузетну способност да стваралачки асоцира различите теме у различитим културама и да их повеже у једну духовну целину. Потпуно је искористила тај дар не само у оригиналном стваралаштву, већ пре свега у критици и есејима. Тај став интелектуалне и културне отворености показала је у једном облику који теоретски и уметнички манифестује њен начин мишљења и приступа другима. Списатељица је увела стручни термин "изохимене". Тај појам (од грчког: isos = раван, исти, cheimon = зима) преузела је из географије; тако се зову модре линије које на земљописној карти повезују све тачке са истом средњом зимском температуром.

"Изохимена од 0, рецимо, почиње негде испод Шпицбергена, а губи се на јужном Кавказу. Она дакле, као симболична графика значи: да има врло одређених веза између јако растављених тачака; да многа врло карактеристична појава није јединствена појава; да многи југ није прави југ; да над многим севером има још север" . [И. Секулић, Изохимене у књижевностима [у:] Сабрана дела Исидоре Секулић, књига IX, Нови Сад 1966, с. 224-234.]

Чак и коришћење стручног географског термина сведочи непосредно о ауторкиној програмској отворености. Али Исидору не интересује географско него симболично значење овог термина. Њиме је означила замишљене линије које спајају сродне књижевне појаве из различитих епоха, а понекад и веома удаљених средина (па тако и књижевности). То је била њена идеја од 1924. године, када је у есеју Изохимене у књижевностима писала:

"Модре географске изохимене симболичне су и за живот књижевности. Ко дуги низ година гледа у карту свакодневних литерарних наслага, у конфигурације и природе литерарних континената, река струја, острва и острваца, тај у мрежи и укрштају деценија, нација, школа, група и појединаца, одиста види модре цртице једне скривене графике књижевног живота, види дискретне, али строге везиваче свега сродног и зависног, дискретне али скептичне ревизоре свега младог и новог...(...) Знамо да између најразноврснијих области уметности има општости и везе (...)". [Исто, с. 224.]

Тражење ових заједничких тачака на културној мапи свих појава, ових "изохимена" које је симболички разумела као постојеће одређене везе између јако удаљених феномена. Чини ми се да је она од почетка свог есејистичког стваралаштва тражила скривене линије које вежу на један слободан али чврст начин српску културу са оним што вреди у европском па и светском контексту. Годинама је писала своје есеје и критике да открије плаве "изохимене" на мапи културних контаката: писала је о руској, енглеској, француској, немачкој култури, о скандинавским књижевностима, о античким писцима, о италијанској и другим културама и књижевностима. Писала је много и о домаћим писцима да би проценила све најбитније и најинтересантније појаве српског поднебља - да би нашла неке тајне, скривене везе и релације између своје и других књижевности и култура.

Есеј О Пољској мислити души је драго. У сусрет пољском октобру одличан је пример да се покаже Исидорин метод тражења културних изохимена а истовремено је и пример приступа теми СРБИ И ДРУГИ. У есеју ови ДРУГИ су Пољаци као народ и Пољска као храбра, али напаћена земља са трагичном историјом. Овде Исидора хоће да приближи Србима други словенски народ, о којем пише: "Пољаци долазе међу најкултурније Словене. И ту су борбено истрајни и неуморни и несаломљиви." .[И. Секулић, О Пољској мислити души је драго [у:] Аналитички тренутци и теме. Сабрана дела, књига IX, Нови Сад 1966, с. 399-402.] Она слободно и природно прелази границе свог завичаја и улази у проблеме ДРУГИХ. Иако су у поднаслову есеја изричито најављени октобарски догађаји у Пољској из 1956. године (протест пољских радника против комунистичке власти), читаочево очекивање је изневерено: о њима нема ни трага. Обрнуто, овде имамо кратак али веома тачан преглед историје Пољске: од X века, преко поделе Пољске крајем XVIII столећа, до устанка против Русије 1830, велике емиграције Пољака, јануарског устанка 1864 - једном речју, најосетљивијих тачака пољске историје. А уз то Исидора даје коментар који оцењује став европских држава према Пољској током историјског процеса: "Безмало цела Европа тешким је неправдама вређала пољски народ. (...) Одузимање Устава Пољској; комадање Пољске - а Енглеска и Француска жале Пољску са симпатијама".

Видимо да и она са своје српске тачке гледишта, отворена према свету, анализира 'пољско питање' разматрајући све у европском контексту - дакле доста широко. У другом делу есеја пише о чувеним Пољацима о њиховој "културној светскости", али исто тако све посматра широко - у националном, али у европском контексту: о Копернику (о кога се отимају Немци), о Шопену ("француске крви, али родитељи Пољаци, језик пољски, срце и душа пољска, који се залетео да да нешто целом свету"), даље говори о Марији Склодовској - госпођи Кири, чувеној у свету по проналасцима у области хемије, о Џозефу Конраду, коме су сви и заборавили пољско име, а цео свет га зна као енглеског писца, о Мицкјевичу који је "велики песник познат у свету; предавач у високој школи у Паризу; али је пре свега потуцало свету и народном послу, и умире у Цариграду..." .

Исидора Секулић као мајстор мале форме, малог жанра користи се формулом Албера Камија о есеју и фељтону: "једна идеја, два примера, три картице". Баш непознати широкој читалачкој публици њен есеј о Пољској пример је врло густог пасуса, у којем четири странице текста (само две картице) садрже доста информација, много личног коментара, мало асоцијација и упадица, цак и неколико занесених оцена (које могу бити оправдане само околностима у којим је овај текст био штампан - пољски Октобар '56). Ево примера:

"Да, давала је та мала земља од ватре, срца и ума, давала на све стране а није примала, сем признања за борбеност, ниоткуда ништа" .

IV

Тај кратки текст о Пољској показује не само особине Исидориног есеја, већ исто тако начин грађења њеног дискурса. Говорили смо већ да Секулић занима тема дијалога између светова, цивилизација, столећа, народа - малих и великих, познатих и непознатих. Њу занимају релације и везе, прекорачење граница, интересовање за друге, а не потпуно историјска перспектива. Чини се да се Исидора Секулић није слагала са мишљењем да се дух једног времена открива у ефемерним феноменима актуелног живота. Она је поред актуелног, које брзо пролази, тражила суштинско, које остаје и траје. Зато - пишући поводом пољског октобра - није ни рекла ништа о актуелним збивањима, него је покушавала да покаже суштинско у Пољацима, да покаже "дух народа" у целини. А с друге стране није уопште била строг и суров стражар граница српства. Више је желела да - као Одисеј - отпутује у друге земље, културе (чак у симболичном смислу из перспективе своје радне собе) само с том намером да се врати у завичај своје културе другачија, обогаћена, допуњена.

Дискурс који је Исидора Секулић иницирала још у доба модернизма подразумевао је формирање сопственог индивидуалног и националног идентитета на богатијој и разнороднијој основи. Кључна реч која објашњава тип Исидориног размишљања о стварности јесте 'изохимена'. Својом есејистиком - трагајући за паралелама, додирним тачкама, везама на линији 'ми'-'други' - Исидора је уводила у област српске књижевности нови тип дискурса. Он се није упуштао у јалове распре о европејству или балканству српске књижевности и своје је место налазио изван питања о историзму и антиисторизму. Био је националан, али не против других, нити за друге, већ је његов превасходни задатак био да шири и обогаћује хоризонте сопствене културе кроз интимни дијалог са другима. Следећи мисао да ради уобличавања свога идентитета у свету треба прелазити границе, излазити изван сопственога круга, изнова откривати друге и укључити их у властиту стварност - Исидора је пре свега заподевала својеврстан интелектуални дијалог са другим културама. То јој је омогућило да и даље остане у својој култури, али да у њој остане знатно дубље и без комплекса. Најчешће како свесна изолација у односу на друге, тако и игнорисање других (недостатак знања о њима и контакта са њима) рађа ксенофобију, по правилу обојену презиром према ономе што је ДРУГАЧИЈЕ. Исидора Секулић је у целокупном свом стваралаштву настојала да открије непознато и учини га познатим, па тако и разумљивим, те је целокупан њен стваралачки хабитус подразумевао необично зрели метод изградње српског идентитета. Кратак есеј о Пољској добар је пример прављења споне између култура и народа, а такође је и начин да се открије ДРУГИ и разуме у његовој, али и властитој посебности.