Projekat Rastko Poljska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Poljskoj
Prevodi
Bibliografija
 

Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Крешимир Георгијевић

Српскохрватска народна песма у пољској књижевности

Студија из упоредне историје словенских књижевности

1936

Електронско издање:

  • Београд, 2003.
  • Продукција и покровитељство: "ТИА Јанус", Београд
  • Уредник: Петар Буњак
  • Извршни продуцент: Зоран Стефановић
  • Ликовно обликовање: Маринко Лугоња
  • Дигитализација: Ненад Петровић
  • Коректура: Бранислава Стојановић и Зоран Стефановић
  • Вебмастеринг: Михаило Стефановић

Штампано издање:

  • Београд, 1936.
  • Српска краљевска академија
  • Посебна издања
  • Књига CXV
  • Философски и филолошки списи
  • Књига 30
  • Штампарија „Слово”, Немањина 20
  • Издање Задужбине Милана Кујунџића 5
 

САДРЖАЈ

Предговор

Увод

Прво доба: Од Брођињског до Мицкјевича

Друго доба: Адам Мицкјевич и преводиоци његова доба

Адам Мицкјевич.

  • I Упоредна историја словенских књижевности као наука. — Оснивање катедре за словенске књижевности на Колежу де Франс; позив Мицкјевичу да прими катедру. — Мицкјевичева научна спрема и познавање словенских језика и књижевности. — Пушкинов и Мицкјевичев интерес за La Guzla. — Мицкјевич набавља књиге о словенским стварима. — Питање текста предавања; њихово издавање, неслагање пољског и француског текста
  • II. Опћи значај Мицкјевичевих предавања; давање синтезе словенског живота. — Метода предавачева. — Подела Словена — Дијалекти словенски. — Аутохтоност Словена у Европи: грекобалканска теорија. — Карактеристика византијске државе. — Ћирил и Методије, и питање старословенског језика, азбуке и књига
  • III. Историјски подаци о Србији; извори предавачеви. — Подаци о Црногорцима и о Његошу. — Неколико речи о Хрватима и Бугарима. — Историјска улога Јужних Словена .
  • IV. Историјске личности у народном предању. — Подела народних песама на јуначке, „романсне” и лирске; углед за такву поделу у француској књижевности. — Примери јуначких песама и легенди; низ косовских песама. — Оцена јунака народних песама. — Ритам јуначких песама. — Однос Хомера према српскохрватској народној песми.— Због чега Јужни Словени нису добили и створили епопеју?
  • V. Романсни циклус. — Mарко Краљевић као симбол успаваних снага Јужних Словена. — Анализа песме Женидба Максима Црнојевића — Однос Срба према Грцима и Млечанима. — Породични односи. — Однос хришћана према муслиманима. — Памћење и предавање песама. — Фантастичне песме. — Вампиризам. — Племенитост стила песама. — Недостатак сатире код Словена. — Комична песма Женидба Марка Краљевића
  • VI. Лирска поезија; скупљање женских песама. — Одушевљење предавача за лирске песме; — парафразе. — Стил и постанак лирских песама. — Ритам. — Хасанагиница
  • VII. Распрострањеност народних песама и њихово скупљање. — о Вуковим певачима и слепцима као певачима; о Вуку. — Упоређење Мицкјевичевих и Вукових података о патријархалном стању, казивању, рецитовању и певању песама; о певачима. — Преводиоци. — Мериме. — Аријадна. — Завршетак предавања. — Закључак
  • Адам Мицкјевич и Феликс Вротновски. — Анализа превода Мицкјевичевих на француски језик, Вротновског на пољски. — Анализа превода лирских песама. — Закључак о превођењу Мицкјевича и Вротновског

Јузеф Бохдан Заљески.

  • Живот и књижевно деловање Заљеског; одлике књижевног рада. — Додир с нашим народним песмама; превођење песама. — Анализа превода јуначких песама; анализа превода женских песама. — Превод Хасанагинице

Роман Зморски.

  • I. Зморски као човек и песник. — Прва књига превода песама; подаци о J. Словенима у уводу њеном; подаци о песмама. — Друге књиге превода
  • II. Начин превођења Зморског. — Погрешно разумевање текста. — Импровизовање речи и стихова
  • III. Слобода у превођењу; чување песничке снаге оригинала
  • IV. Испуштање и стезање стихова
  • V. Додавање стихова; контаминације песама; проширивање стихова
  • VI. Превођење стајаћих речи и стихова
  • VII. Промене у граматичком лицу и броју, у врсти реченице. — Ублажавање прејаких израза.
  • VIII. О лепоти превођења Зморског уопће
  • IX. Метричка страна превода Зморског. — Репродуковање стилских фигура
  • X. Језик. — Питање зависности о ранијим преводиоцима. — Број преведених песама. —Закључак.

Неколико мање важних преводилаца

Један литерарни историчар: Вацлав Александар Маћејовски.

Хјероњим Фелдмановски

Tреће доба: После Мицкјевича. Преводиоци за позитивизма

Закључак

Литература употребљена у овој књизи

Регистар писаца


Предговор

Наша народна поезија је тако рећи неисцрпна у богатству разноликих проблема, који се истраживачима указују на сваком кораку, и зато се не треба чудити што је научни интерес за њу непрестано интензиван, како код домаћих, тако и код страних учењака. Видимо тако на сталном послу Т. Маретића, М, Мурка, П. Поповића, Г. Геземана, Ј. Продановића, Д. Костића и др.; осим тога, не смеју се заборавити имена Н. Кравцова, А. Вајана и др. Најзад, недавно је покренут у Београду часопис Прилози проучавању народне поезије, у коме разни аутори стручно обрађују многе проблеме у вези с народном поезијом. Само на тај начин, напором многих, биће могуће да се прошири наше знање о народној поезији, да се савлада то велико подручје, да се оно испита како на површини тако и у дубини, и да се одговори на сва питања која се у испитивању постављају.

Српскохрватска народна поезија имала је у своје време јак одјек у литературама других народа, те је због тога много превођена. О томе преносу на друге језике има код нас и на страни посебних монографија: проф. дра С. Тропша, М. Ћурчина и К. Луцерне о преводима на немачки језик, В. Јовановића, Т. Матића и Ј. Скерлића о разним мистификацијама народних песама код Француза (Нодје, Мериме, итд.), Д. Суботића и М. Сакулца о преводима на енглески језик, У. Џонића о словеначким преводима, В. Бурјана и В. Хауфена о преводима на чешки j. O пољским преводиоцима код нас се мало зна. Вој. Јовановић у предговору своје књиге Српске народне песме каже да су преводиоци на пољски језик ови: А. Мицкјевич, Заљески и Фелдмановски 1), а то ни близу нису сви. Због тога, да би испунила празнину и недостатак обавештености о тој ствари, долази ова моја радња, која има задатак да прикаже како је наша народна песма дошла у пољску књижевност и како је превођена, како је за њу настало, расло и опадало интересовање код Пољака. Евентуални недостаци овог рада произлазе из несташице припремних радова. Додајем и то да нисам поставио за свој задатак да испитујем евентуални утицај народне поезије на уметничку поезију пољску, јер као и другде, на пр. у немачкој књижевности, тај утицај стварно је врло мален и тешко ухватљив, те је зато потребан посебан студиј, којему ће као основа послужити овај мој рад.

Ова моја расправа рађена је својим већим делом у Варшави (за мог боравка као стипендисте пољске владе); одељак, пак, о A. Мицкјевичу и неке мање партије прерађене су и допуњене у Прагу од јесени 1933 до краја маја 1934 г. При израђивању радње морао сам се борити с већим тешкоћама у набавци књига. Док су ми готово све потребне пољске књиге биле при руци у варшавским библиотекама, дотле ми је било врло тешко радити због потпуне несташице наших и немачких књига. У Југославији је обрнуто: ту нема пољских књига. Њих нисам могао, у извесној мери, добити ни у библиотекама у Прагу. У Варшави, пак, на једвите јаде пошло ми је за руком да добијем државно издање Вукових народних песама 2), а остала издања Вукова нисам ни за лек могао наћи. Због тога ће ми се можда замерити што сам некритичан, јер сам се служио издањем које нису имали преводиоци. За одбрану ми служи једино чињеница да сам, цитирајући песме и стихове по државном издању, увек имао на оку редакцијске напомене испод црте (које се односе на текст у ранијим издањима), па онда није могла бити учињена неправда неком писцу да га оцењујем према дефинитивном тексту, а не према оном који је он имао пред собом кад је преводио. Затим, ни у једној мени приступачној библиотеци варшавској нисам могао добити Талфијина и Гримова превода наших народних песама, те сам због тога морао вршити упоређивања у Загребу (делимично и у Прагу), где сам добио поменуте преводе, уколико су ми, наравно, били сада при руци пољски текстови (штампани или од мене преписани). Могао сам, можда, те књиге добавити из које друге библиотеке из иностранства (јер их нисам могао наћи ни у краковској Универзитетској, Јагјелонској библиотеци). Преко варшавске Универзитетске библиотеке обратио сам се Универзитетској библиотеци у Загребу с молбом да ми пошаљу књигу Талфи: Volkslieder der Serben, али је ни оданде не могох добити. Док сам се обратио прашкој Универзитетској библиотеци, минуло је време мог боравка у Пољској. Сличних сам тешкоћа имао док ми је у Прагу пошло за руком набавити књигу Војарове: Chants populaires des Serviens. После дужих тражења по библиотекама у Грацу, Бечу, Берлину и Љубљани, добио сам је из лавовске Универзитетске библиотеке!

Предмет којим сам се бавио доста је неистражен. О појединим преводиоцима писано је мало критично. Изненађивало ме је то што су често познати учењаци давали о неким преводиоцима нетачна и непроверена мишљења. Тако је, на пр., пок. професор Јагјелонског универзитета, Ј. Третјак, говорио у суперлативима о врло слабим преводима Заљеског. — Пошто је ова расправа написана (у новембру 1931 г.) у својем већем делу и предата на конкурс С. К. Академије у Београду (те награђена из фонда архим. Н. Дучића, марта 1932 г.), штампао је др. В. Бурјан у Sborniku Filologickom (Праг, 1931) расправу Hasanaginica v polské literatuře. Исто тако, пошто је одељак о Мицкјевичу (прерађен и преиначен у овом издању) био предат као докторска дисертација под насловом Адам Мицкјевич и српскохрватска народна песма Филозофском факултету Карлова универзитета у Прагу и усвојен као дисертација од референата, професора г. г. д-ра Јиржија Хорака и д-ра Марјана Шијковског, јуна 1934 г., изишла је расправа д-ра Х. Батовског Mickiewicz a serbska pieśń ludowa у Pamiętniku Literackom (Словенски семинар у Прагу добио ју је крајем јуна 1934). У њој је Батовски дошао до неких резултата до којих сам потпуно самостално дошао и ја; тако смо на истом послу дошли у неким тачкама до истих резултата. 3) У овој расправи ја сам се, прерађујући дисертацију, осврнуо на његова запажања, а исто тако местимично и на расправу д-ра Милана Марковића Адам Мицкијевич и наша народна поезија у Прилозима проучавању народ. поезије (I, св. 2, 171—183), иначе доста оскудну у резултатима, јер се она не обазире на истраживања д-ра Х. Батовског, а то је врло важно у овој ствари.

Поред оригиналног и пољског текста давао сам у загради и превод, каткада управо буквалан, а то зато да би и они који су мање упознати с пољским језиком могли читати с разумевањем и проводити контролу наведених примера. Методички сам ишао, слично као и други истраживачи, методом констатовања погрешака, а нисам могао давати и поправке њихове на пољском језику, јер то за нас и нема интереса. Бројке додате уз наш текст означују: римске — број књиге Вукове (I—IV); после тога долази број песме, а онда број стиха; код пољског текста наведена је страна на којој се текст налази. Речи стављене у угласте заграде у цитатима припадају мени; у цитатима из Вукових дела задржан је Вуков правопис и језик, а иначе сам се држао службеног правописа, што истичем због спорног код нас транскрибовања пољских имена с гласовима ś, ź, које, према прописима новог правописа, треба писати као ш, ж, а не сј, зј, како је било уобичајено.

На крају, хоћу да изразим топлу захвалност г. професору Матији Мурку, који ме је својим корисним упутствима и саветима увео у науку о народној поезији. Затим, и овом приликом пријатна ми је дужност да одам изразе захвалности академику и професору, г. д-ру Павлу Поповићу, који је изволео да ми у своме реферату Академији о овоме спису скрене пажњу на неке пропусте и омашке, те је с професором и академиком, г. д-ром Јованом Ердељановићем, препоручио моју радњу за посебна издања Академијина; и на томе им овде најтоплија хвала. Осим тога, г. проф. Ердељановићу дугујем захвалност за савете дате ми приликом штампања ове радње. Исто тако, топло се захваљујем професорима Карлова универзитета у Прагу, г. г. д-ру Јиржију Хораку и дру Марјану Шијковском, који су ми приликом прегледа моје докторске дисертације скренули пажњу на неке недостатке, који су овде исправљени и допуњени,

Писац
Нови Сад, октобра 1936.

***

1) Београд, 1927, XLI.

2) Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, I-IV, Биоград, 1891—6.

3) Нарочито се то тиче података Мицкјевичевих црпљених из Вукових предговора.


Увод

Везе између Пољака и наше народне поезије врло су старе. Имамо, најпре, Леђан град у народној песми, о којем су писане многе расправе, док није најзад Ст. Новаковић дао пријемљиво тумачење значења те речи; после, ту су два пољска краља, Владислав Варненчик и Јан III Собјески, чије су ратове опевали наши певачи, о чему смо недавно добили исцрпну монографију Константина Висковатог: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej (Праг, 1933). То је на једној страни. На другој, глас о нашим народним певачима и песмама продро је врло рано Пољацима. У нашим приручницима литературе често се спомиње да је на двору Владислава Јагјела и краљице Јадвиге, 1415 г., био некакав српски гуслар. Непознато ми је колико има тачности у тој вести, и одакле је она узета. Пољски учењак Стањислав Ћишевски (Ciszewski; о њему ће бити говора на крају ове радње) у својој библиографији наше народне поезије 1) не спомиње о том ништа, а такођер ни Броњислав Грабовски, писац чланка Serbja w literaturze polskiej 2), у којем износи старије и новије пољско-српске везе, не зна о томе ништа. Па ни у расправи Ватрослава Јагића, Грађа за словинску народну поезију (Rad, XXXVII), нисам нашао о том ништа.

Први пољски аутор који говори о tom да Срби певају јуначке песме јесте хроничар и песник Мaћеj Стријковски (Maciej Stryjkowski, 1547—1582), који је у својој хроници: „Która przedtym nigdy światła nie widziała Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi” („Која пре тога никада није светла видела, Кроника пољска, литавска, жмудска и целе Малорусије”; Кенигзберг, 1582) написао ове стихове:

Byłem sam tam w tych polach, gdzie naszy przodkowie
Turki bili, śpiewają dziś î nich Serbowie3).

(„Био сам сâм тамо, на оним пољима, где су наши преци били Турке; о њима певају данас Срби”).

Ту је реч о биткама Владислава Варненчика с Турцима у год. 1443 и 1444.

Други аутор који спомиње нешто о народним песмама јесте Хјероњим Морштин (Hieronim Morsztyn; 1580—1623?). У књизи Światowa rozkosz (Краков, 1606; II изд. Познањ, 1622), у одељку Muzyka, спомиње како међу војницима, ситима већ труба и бубњева, тужни Србин вуче дугачко гудало погнувши главу на страну, „graiąc im starodubskie dumy, jak przed laty Turków bili Polacy i mężne Horwaty” („свирајући им старинске песме, како су некада Пољаци и јуначки Хрвати били Турке”) 4).

Трећи аутор такође спомиње српске гусле, али и гајде; то је Кацпер Мјасковски (Miaskowski, 1553—1622). У песми Mięsopust polski, која се налази у књ. Zbiór rythmów... (I издање Краков, 1612, II изд. 1622, Ш изд. у Познању, 1855, II, 187—192) пева песник о богу Баху, који је „оставио машкаре и веселе свеце”; ту има и ово место: „Serbskie skrzypki i dudy ostatek zagluszą, Gdy z maskami odedrzwi do pościenia kluszą...” („српске ће гусле и гајде заглушити месојеђе, кад појуре [људи] с маскама од врата ка другом зиду...”; 188).

Слично тако пева Јузеф Бартоломеј Жиморович (Zimorowicz, 1597—1677) у VIII идили Śpiewacy (у књизи Sielanki nowe ruskie..., Краков, 1663; в. Б. Жиморовича Sielanki, Краков, 1916): песник најпре пева о том како се пред једном особом свира у талијанске гусле, „za nim niesiono serby i cymbały dęte” (53; „а за њом су ношене српске гусле и цимбали у које се дува”). Затим долази дует музике и хора певача: „Jużem był, pogardziwszy Kutnarskie piszczele, Począł przy Serbskich gęślach śpiewać” (60; „већ сам почео био, презревши кутнарске фруле, певати уз српске гусле...”).

Тројица, дакле, пољских песника говоре о српским гусларима и гуслама. То им је могло бити познато по каквим гусларима, избеглима у Пољску, или је у XVI или XVII веку било неких вести о њима из извора који су нам данас непознати. Да је било неких избеглица српских, сведочи нам један закључак пољског Сејма у Варшави од 1624 г., којим се Србима и Власима забрањује становање у Пољској. Брон. Грабовски (о. с.) говори о тим избеглицама, „ускоцима”, овако: „Они су често, као људи ненавикли на ред и закон, чинили разне преступе, јер у Volumina Legum читамо ово: ,много се шкодљивих ствари догађа у нашим земљама због држања (прикривања, „przechowaniem”) Влаха и Срба, ненасељених и слободних (тј. номадских, „lóźnich”); због тога, authoritate Conventus praesentis, одлучујемо да се нико не усуди, којег год био сталежа, да прикрива такве људе, под претњом казне која је прописана у закону о прикривању Цигана’”. Немамо данас никаквог основа да тврдимо да се у руху тих бегунаца, прогоњених од закона, и људи нежељених, крију ствараоци и репродуктори нашег најцењенијег народног блага. Због тога мислим да је промашено тумачење једног истраживача (К. Перића) 5), који каже да су „српски гуслари пребивали такође и касније у Пољској”, а то закључује на основу горње одлуке Сејма, јер да се она „посебице њих тиче”. То је мишљење неосновано.

У XVIII веку немамо никаква помена о нашим народним песмама, али су пред крај тога столећа настали неки важни догађаји који су створили погодне услове да се на почетку XIX века развије интересовање за словенске народе на југу Европе, а с тиме у вези и за њихове најчистије народне продукте, народне песме (уколико то интересовање није и претходило интересовању о народу). Та основа била је вера у будућност Словена, коју је први изнео Хердер, а коју је усвојила рационалистичка филозофија, а после још више романтизам. Словени ће, по том схватању, заузети у будућности прво место међу народима, јер су они најхуманитарнији, а циљ еволуције човечанства и јесте баш постизање хуманитарности, и што веће савршености у њој. У вези с Русоовим идеалом повратка природи, у Словенима је гледан народ у коме се изражава најчистија природна моралност. Касније је дошао и романтизам са својим истицањем народности, а догодиле су се велике политичке промене са снажењем Русије, а тиме и словенско питање добија још већу актуелност. Ти моменти били су важни у рађању и развијању пољског словенофилства („slowianofilstwo”), а и руских панславистичких тенденција. Тим спољним импулсима придошао је и један други, да кажем тако, унутрашњи: просветитељски покрет, а одмах затим романтизам, дали су Словенима неколико великих људи који су увиђали велику разлику између духовне апатије своје земље и просвећености у другим земљама и које су та разматрања потакла на научни и просветитељски рад (Сташиц, Добровски, Копитар, Обрадовић, Шафаржик, Јунгман, Љинде, Мајевски, Челаковски, Караџић и др.). Просветитељство добило је временом и политичку боју, а с тиме у вези „почиње се увиђати још неодређена идеја културног јединства Словена као средство за концентрацију напора Словена за постизавање њихових индивидуалних народних циљева” 6). То новорођено словенофилство у Пољској приклања се у почетку, као и у свима другим словенским земљама, у страху пред германством, под крило реакционарне Русије (тако, на пр., Сташиц, Трембецки, Вороњич, кн. А. Чарториски и др. славе Русију), а касније добија нов карактер: подјармљена Пољска, као репрезентантка слободарских тежња, постаје средиштем словенофилског покрета.

Крајем XVIII века и почетком XIX в., у вези са истраживањима о Словенима у западним земљама (Шлецер и др.), и у Пољској настаје велико интересовање за словенске старине, за најстарију историју Словена, а с тиме у вези и за историју Пољака. Већина тих радова усретсређена је око Друштва пријатеља наука („Towarzystwo przyjaciół nauk”), и баш ти „радови о историји, језику и култури Словена, који су се бујно развијали у првим десетинама XIX в.”, имали су јаког утицаја „на стварање пољско-словенске идеологије у оном облику у каквом се она појављује у романтичној епохи” 7). Већ у првој јавној седници Друштва (9 маја 1801) претседник Албетранди истиче потребу да се сачува од пропасти језик који се простире од Нове Земље до млетачке обале и од Дубровника до Кине. Треба слати учењаке „побратимским народима” да науче њихове језике, и том приликом набраја он словенске земље: Лужица, Шлезија, Чешка, Моравска, земље Словенаца, Славонаца, Хрвата, Далматинаца, Дубровчана 8).— Свуда се ствара убеђење да се „пољска филолошка и историјска наука не може замислити без тесне везе с изучавањем словенства у најширем обиму” 9). Зато се чланови Друштва посвећују испитивању „народне старине”, историјских, језичних и књижевних споменика, „нарочито словенских дијалеката” 10). Научењаци желе да у опћесловенским оквирима траже пољске елементе, што је имало као крајњи циљ да се пољска култура покаже у свој величини, а после то доводи до тежње да се Пољској да културна хегемонија међу Словенима. Ту у првом реду треба поменути лингвистичке тежње Богумила Љиндеа (оснивача Пољско-словенског удружења, састављача великог пољског речника) око стварања опћесловенског језика на основу пољског језика, који би имао улогу тосканског наречја. Осим тога, кн. А. Чарториски инсистира на томе да у Љиндеову речнику буду паралеле из свих словенских језика, и то „због усавршавања Лексикона језика нашега”; даље саветује Линдеу да пише у Дубровник и да оданде набави бар нешто што је тамо штампано у погледу језика и наречја које се тамо говори; „у Дубровнику се налази мноштво учених људи, па знам да су се бавили својим језиком” 11). — Други учењаци се баве другим питањима филологије, специјално питањем генеалогије словенских језика, почецима словенског права: Бантке, Суровјецки, Раковјецки, Мајевски и др. (тако Суровјецки испитује почетке, навике, обичаје и религију старих Словена; Раковјецки издаје „Правду руску”, најстарији правни споменик руски, и бави се уопште правним стварима; итд.*). Поред тога, Друштво хвата везе с руским и чешким учењацима : за своје чланове изабире Добровског, Ханку, Јунгмана, Державина и др. Многи учењаци пољски воде кореспонденцију с чешким и руским учењацима. По свему се види да је идеја словенске узајамности у то време врло жива.

Истраживање словенских старина врло је честа тема радња читаних у Друштву пријатеља наука у Варшави за првих десетина XIX века. У њима се, дакако, словенска прошлост идеализује, добија „колорит поезије” 12). Једна од таквих расправа јесте од Петра Ајгнера (1746—1841), професора архитектуре, који је у мају месецу 1808 г. држао предавање о античким грчким, римским и словенским светиштима, затим о старим насељима, утврђењима и др. 13). На једном месту каже: „У једној думи [песми јуначкој] старих Хрвата читамо ова четири стиха: ,Jos niebisse zora zabilila, Ni danicza promalila licza, Zawa willa z Prologa Planine Witezowe od rawne Czetyne’“. — Превод на пољски језик је у римованом тринаестерцу; преведен натраг на наш језик гласи овако: „Још зора није забелила прага небеса, ни Даница натопила руменилом своје лице, вила је звала с врха Пролога јуначке бојаре од равне Цетине”. „Из тога — каже писац — видимо велику старину далматског града Цетине”.

Остављајући по страни нетачност транскрипције, превода (неког Јанушкјевича), тумачења итд., занимљиво је поставити питање: одакле је тај Пољак узео тај текст, где је он читао ту „думу старих Хрвата” 1808 г. или још раније? Ја сам у први мах помислио да су то стихови из народне песме, јер доиста има песама које тако почињу. Али ти стихови нису узети из народне песме, него из Качићева Разговора угодног народа словинског. — Tрећа писма од Сиња и његових витезова ... почиње овако (остављам оригинални правопис):

„Josc nebisce zorra zabilila
Ni danicza licza pomolila
Zove villa s’ Prologa Planine
Vitezove od ravne czetine..” 14)

Ти стихови поклапају се с онима горе наведенима код Ајгнера; разлике у текстовима могу се тумачити нетачношћу преписа. Види се још и то да се ту не ради о неком старом далматинском граду Цетини, него о — долини реке Цетине! То преношење Качића чак у Пољску нови је сведок његове популарности!

Један од првих учених људи који се упутио у словенске земље с циљем да их пропутује и упозна словенска племена био је пољски магнат, кнез Александар Сапјеха (1773—1812), високи дворанин цара Наполеона. На путовање је пошао 1802—3 год., и о томе је издао путопис 15). У томе путопису стално супротставља патријархалну простоту и лепоту Јужних Словена поквареној западној цивилизацији. Они су — по њему — народ осећајан, пун врлина, те чине част људском роду. Препород Словена види у враћању простоти јужнословенских обичаја и у ускршавању њихове патријархалности. Он сматра да једнакост обичаја, сродност језика, сличност физичког изгледа више показују јединство Пољака са словенским племенима него сведочанства историчара 16). Његово путовање било је плод замисли његова рођака, кн. Чарториског, који се много интересовао за живот Јужних Словена 17). — Путујући кроз Далмацију, у близини Имотског, на турској граници, у једној сељачкој кући, чуо је једног младог певача како уз гусле пева о походу сина краља Ђуре, „једног од најславнијих људи његова народа” 18). После је певач запевао „нешто плачним гласом”:

(Наш текст):

1) „Maiesz widne Celo
Z włosy nakrywionym,
Jako rawne Pole
Z trawy obrośnione.
2) Twoi liepe oczy
Jako draniolcie
Przysięgałby Bohu
Da su dwie zwiadzice.
3) I masz cudne lica
Od barwy od mléka,
Oneley spodali
Moim ranom lika”.

(Пољски у нашем преводу):

„Твоје чело, с власима лепо
сплетеним, слично је ливади
покритој свежом травом.
Твоје драге црне очи сличне
су трњинама;
гледајући њих, присегао бих
да су то звезде које светлуцају.
Твоје божанско лице
је као свежа ружа, а бело је као млеко.
Да га дотакнем својим устима,
једино бих тако олакшао својој љубави”.

Записивач признаје да његов превод није „без приговора”; наравно, и његов оригинал је исто тако „nie doskonale” (несавршен), записан пољским писменима. Ако је та песма доиста народна, у што се може сумњати, онда је тај запис занимљив као запис пре Вука.

То су биле претече Вукове, које су донекле утрле пут нашој народној песми у пољску књижевност. Словенофилска идеологија била је такођер један од фактора који су створили услов за њен повољан пријем. Осим тога, припомогла је томе и нарочита наклоност према народној поезији за време романтизма, о чему ће бити још касније речи. У то доба пада и деловање горљивог скупљача пољских и руских народних песама, Адама Чарноцког, знаног под именом Зорјан Доленга Ходаковски, једног од оснивача словенског фолклора. Он је први отишао међу народ и обратио пажњу на његове традиције, обичаје, песме, имена, што све има бити путоказ у изучавању живота Словена у старини, још пре примања кршћанства. Биће народности сакривено је у души народној; та народност уништавана је козмополитском религијом. Тим својим погледима и радом својим утицао је на развој пољског и словенског фолклора 19).

Поменута романтичарска симпатија за продукте народне поезије повезује у једну целину неколико преводилаца: Брођињског, Бјеловског, Шемјењског, Гашињског, Одињеца и Ширму; њима би се уз бок могао ставити филолог Мајевски. Они су први преносиоци наше народне поезије у пољску књижевност. Како после устанка 1830—1 настаје велик прелом у пољском културном животу, ја бих деловање наведених писаца означио као прво доба преноса наше народне песме у пољску књижевност. У то доба пада и највећи број превода Меримеових мистификација у часописима и појединим књигама.

После устанка од 1830/31 настаје констернација и апатија, и пољско словенофилство долази у критичну фазу. Догађаји од 1830/31 нанели су жесток ударац не само присталицама словенофилства, него су „за дуже времена зауставили уопште учени рад и напредовање словенских изучавања код Пољака”. Отсада се више, по речима Спасовичевим, не проучавају упоредне тачке и особине код Словена, него се затвара у самога себе. „После светлих почетака наших слависта, Љиндеа, Раковјецког, Кухарског, Суровјецког — каже Брикнер — наступила је потпуна реакција. Занемаривање словенских ствари довело је одмах до застоја и пада на пољу граматике и историје језика” 20). Па ипак, не може се рећи да је словенофилство сасвим ишчезло код Пољака; оно је добило друкчије облике. с једне стране ствара се панславизам, који заступају службени панслависти, те он има управо панрусистичку боју. Израз те групе јесте Tygodnik Petersburski (пољске новине које су излазиле у Петерсбургу) и руско-пољски часопис Jutrzenka, у коме сарађују Срезњевски, Маћејовски, П. Дубровски и др. Независно од тога, Пољаци-емигранти, расути по Европи, издају своје часописе, прожети оним великим духом пољског месијанизма који је са катедре проповедао А. Мицкјевич. Пољске националисте желе да се што чвршће вежу с осталим словенским народима (осим с Русима!), и то зато да би дошло до солидарности словенских народа у борби за њихово ослобођење испод туђинског јарма. Због провођења у дело и ширења тих идеја слати су поједини изасланици к Јужним Словенима у циљу пропаганде за пољску ствар, а против службене Русије. Идеја федерације слободних словенских народа врло је жива, и то је лозинка коју су пољски емигранти развијали у словенским земљама 21). Мицкјевич, стварајући г. 1848 своју легију, веровао је да ће се аустријски Словени дићи на устанак на његов позив, и на томе је засновао деловање своје легије. Због свега тога, означио бих тај рад као друго доба: после првог, да тако кажем припремног доба, долази друго, у које пада Мицкјевичево популаризовање наше народне поезије с париске катедре, а с тиме у идејној вези стоје нешто ранији преводи Заљеског, који се налазио у истој средини у којој и Мицкјевич; у Варшави, али по страни од панслависта, ради Зморски, у познањској области Фелдмановски, а Ф. Матејко у краковској. с том петорицом долази интерес за нашу народну поезију четрдесетих и педесетих година на врхунац, да шездесетих година опадне и утиша се. Последњи пут оживљава интерес сасвим усамљено с преводима И. Коперњицког. Главни узрок том слабљењу интересовања треба тражити у промењеној књижевној и друштвеној атмосфери: позитивизам, који је себи крчио пут, није се могао заносити идеалима романтичара: дошло је доба реалних, позитивистичких, штавише и материјалистичких погледа на улогу књижевности. Нема више оног романтичног историзма, одушевљавања словенском патријархалношћу, простотом итд.; то је доба Конта, Тена, Ренана, Дарвина, Бихнера и др. Поред тога, настаје и природна апатија и измореност после и другог угушеног устанка од 1863—4 г., кад је и словенофилство претрпело тешку кризу. Зато бих то последње доба назвао трећим у историји пољског превођења наше народне песме на пољски језик. (Напомињем ту још и то да је и ова подела добрим делом, као и све друге поделе и класификације, доста вештачка, те је начињена готово једино због боље прегледности и поделе материјала).

***

1) Стан. Ћишевски: Folklorystyka chorwacko-serbska, Wisła, 1891—2 Историјско-библиографски преглед.

2) Przegląd Literacki Kraju, Petersburg, 1889, бр. 24, 15—9.

3) Цитирам по књизи К. Висковатог, 189.

4) В. цитирану расправу В. Јагића, 118. Висковати (o. c., 190) претпоставља да се и ту ради о битци код Варне 1444 г., јер су војску краља Владислава сачињавали Пољаци и Хрвати (поред Угра).

5) Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924, 2.

6) Zofja Klarnerówna: Słowianofilstwo w literaturze polskiej lat 1800 do 1848, Warszawa, 1926, 5. — O препороду словенских народа видети и дело Д-ра Милана Прелога : Славенска ренесанса, Загреб, 1924, глава I, 1 и д. (Oво jе одлично приручно и информативно дело као увод у студиј славистике).

7) o. c., 24 и д.

8) В. A. Францевъ: Польское славяновĕдĕнiе конца XVIII и первой четверти XIX стол. Прага Чешск. 1906, 7, 8.

9) о. с., 43.

10) o. c., 5. — O љубави пољских учењака према науци о словенству в. и код Прелога, о. с., 25, 39 и д.

11) Францев o. c., 106 и 124. — И друге податке сам црпао из књиге Францева и Кларнеровичеве. — О Љиндеу и Чарториском в. и код Прелога, о. с., 42.

*) О Суровјецком и Раковјецком в. и код Прелога, о. с., 47.

12) Францев, o. c., 10.

13) Rozprawa o świątyniach u Starożytnych i o Słowiańskich... Rocznik Tow. War. prz. n., Wa, 1811, VII, 293—311.

14) Цитирам по издању јакинском из год. 1780, 255.

15) „Podróże w krajach sławiańskich odbywane w Latach 1802-gim i 1803-cim przez X... S... (Księcia Sapiechę), członka kilku Academiów i Towarzystw Uczonych”. 1811, 272.

16) Францев, 81.

17) Францев, 99.

18) По Бурјану (o. c., 68), била jе то без сумње Радманова Писма од Босне и светога Јурја, коју су далматинско-босански фрањевци ставили у IV изд. Качићева Разговора из год. 1801, 261.

19) Кларнеровичева, о. с., 45 и д. — О Ходаковском говори и Прелог, o. c., 48.

20) Францев, o., c., 491.

21) Кларнеровичева, o. c., 73.


Прво доба:
Од Брођињског до Мицкјевича

Кажимјеж Брођињски

Књижевно деловање К. Брођињског. — Интересовање за народне песме, нарочито словенске. — Превод „Хасанагинице”. — Превод песама према Гриму и Талфији. — Анализа превода других песама. — Ритам. — Закључак.

Песник, претеча пољског романтизма, преводилац и препевалац народних песама разних народа, нарочито словенских, први професор пољске књижевности на варшавском Универзитету, — Кажимјеж-Казимир Брођињски (Kazimierz Brodziński), родио се 8 марта 1791 у селу Круљувки (краковско војводство). Већ у детињству, како сам каже, „цела сфера (моје) имагинације биле су само сељачке приповетке”. Гимназију је свршио у Кракову и Тарнову, а потом ступа 1809 год. као добровољац у пољску војску, а уједно се уписује на Универзитет у Кракову као слушалац филологије и филозофије. Суделује у рату против Руса и Немаца; рањен у лајпцишкој „битци народа” (1813), допада у пруско ропство, и ту се упознаје с немачком књижевношћу. Касније, г. 1815, долази у Варшаву и ту за позориште преводи стране комедије, трагедије и либрета. Исте године почиње сарађивати у часопису Pamiętnik Warszawski, у којем објављује, 1818, свој „манифест романтике”: Uwagi nad duchem poezyi polskiej (Напомене о духу пољске поезије; каснији наслов: O klasyczności i romantyczności tudzież î duchu poezyi polskiej, тј. O класичности и романтичности, а такођер и о духу...). Тада почиње и његова преводилачка и оригинална песничка активност: преводи одн. препеви чешких, српскохрватских, украјинских, литавских, новогрчких и др. народних песама, превод Werthera (1822), пева „sielanku” (идиличну песму) Wiesław итд. Год. 1822 постаје професор „критичке историје пољске књижевности” на универзитету у Варшави, где је остао све до затварања Универзитета после пада устанка (1831). Отада се више бави естетиком, стилистиком, пише теоријске чланке о литератури, а занемарује све више поезију. У борби романтичара и псеудокласичара није узимао активнијег учешћа, али је своје мишљење изрекао у чланку List do redaktora Dziennika Warszawskiego (1826), који је изишао као предговор уз превод словенских народних песама. Новембарски устанак (1830—1) учинио је на њега јак утисак: он пева патриотске песме, пише чланак Mowa o narodowości Polaków (Говор о пољској народности), што је био манифест пољског месијанизма и национализма. После устанка био је редактор разних часописа. Умро је у Дрезди 10 октобра 1835 1).

Већ одмах после наполеонских ратова осетили су се у пољској књижевности спорадички утицаји новог литерарног струјања на западу: док су се на једној страни псеудокласичари бринули једино о том „како наћи риму, како излити гладак стих”, дотле се на другој страни појављују, истина још бојажљиво, слободније песме с патриотским акцентима 2). Осетан је утицај немачки, али спочетка из друге руке, преко књиге г-ђе де Стал о Немачкој. Брођињски је тада управо дозревао; његови непосредни учитељи јесу Лесинг и Хердер; он је под сталним њиховим идејним утицајем. У чланку O klasyczności i romantyczności (писаном према делима A. Шлегла, Хердера и др.), класичном књижевношћу назива грчку, римску и француску књижевност XVIII в., а романтична поезија му је Осијанова, поезија провансалских трубадура, Шекспирова, и немачка књижевност од Клопштока па даље. Одлика немачке романтике јесте у томе што она тежи за идеалним светом, за неизмерношћу, за слободом од уметничких прописа. Становиште Брођињског је посредно и резервирано: он се не изјављује ни за један правац. Он указује на то да поезија пољска треба да свој материјал црпе из народне поезије, да чува свој оригинални дух елементима народне поезије, да избегава имитовање странаца. „Народне песме — вели он — извор су најлепше поезије, и уметност која с њима чини целину овековечава уједно и народни карактер и његову културу („oświecenie”)” 3). То је, по њему, био основ грчке, енглеске, а сада и немачке поезије.

Крајем марта мес. 1824 Брођињски је био у Прагу, и ту се живо интересовао за народну поезију, о којој су ту били боље обавештени него у Варшави. Посетио је Ханку, који је већ тада издао Краљеводворски рукопис, те су га заједно читали, а још пре тога је издао књигу Prostonárodní srbská Muza do Čech převedena (1817). Исто тако посетио је Франт. Челаковског, који је две године раније издао I део Slovanskih národriih písni (1822), и живо се интересовао његовим издањима и препевима народних песама. Сећајући се тога, Челаковски му је посветио II свезак својих песама: Slovanské národnj pjsně. Djl druhý. V Praze 1825. Посвета гласи: „Уваженом и милом свом пријатељу, Кажимјежу Брођињском, професору естетике и пољске књижевности, сусекретару варшавског Универзитета” *). Нема сумње да је овај додир с чешким славистима и поштоваоцима народне поезије имао утицаја на Брођињског у његову односу према народној поезији; његов интерес за њу постао је сада свакако још интензивнији **).

Своје назоре о нар. поезији изразио је у Listu do redaktora Dziennika Warszawskiego 4), којим је, како је речено, попратио пошиљку својих превода. Боји се да због штампања ових превода не настане повика „да је угрожен добар укус”, и због тога хоће да проговори неколико речи о тој „простој ратарској музи” пред судом пољског Парнаса. Енглези и Немци нису језично, историски, а ни у погледу укуса ништа изгубили сабирањем народних песама. У последње су се време и словенски научењаци заузели њиховим скупљањем: сведочи о томе збирка Вукова, Краљеводворски рукопис, руски скупљачи; чак и Гете, који је у својим песмама „tyle smaku słowiańskiego okazał” („показао толико словенског укуса”), оживљава помоћу њих у старости своју имагинацију. Словенске народне песме су „натурална поезија”: не само да одговарају народном духу него су и „најлепши споменик те врсте”. Брођињски иступа против необичности, тражене оригиналности, бајронизма, сматрајући да су романтични продукти туђа, пролазна мода; „уза сву претензију на природност, они ће [романтични песници] увек бити од ње далеко, јер сликају осећања и обичаје који су се удаљили од природе, који обично стварају раздор између разума и осећања, уместо да стварају њихову погодну слогу, која је једини услов среће у животу и лепоте у поезији”. Природно је онда одушевљење Брођињског за народну поезију и тражење у њој истинске и природне књижевности. „Словени су — каже он даље — данас једини народ, чији обичаји, укус и народне песме сећају на стару Грчку”. — Илијада је постала спајањем у једну целину јуначких песама, Одисеја женских. Стил, фикције и начин приповедања народне песме не мењају се, те ће због тога настати време стварања словенске Илијаде и Одисеје. То су карактеристичне речи; с њима ћемо се опет срести код Мицкјевича. После информација о Србима, њиховој верској подељености (на мухамеданце и кршћане, припаднике источне и западне цркве), говори да јуначке песме немају узвишених осећања, али лепотом слика често потсећају на Хомера. Што се тиче начина превођења, каже ово: народни певач се не брине о сликовима, да ли су они добри или нису, па се ни он није око тога трудио. Нешто више настојања око римовања уништило би у преводу сву простоту. Друга напомена тиче се деминутива, који не пристају пољској поезији, али у песмама словенских народа не треба да сметају читаоцима. 5) — Али Брођињски се тих принципа није држао, него је по вољи мењао и додавао, паштећи се око сликова, те је тако преводио не само наше него и чешке, моравске и словачке, па и литавске народне песме. На другом месту 6) замера преводиоцима литавских народних песама у вилнанским дневницима, што не чувају „прави дух и простоту” песама те преводе по „псеудокласичном рецепту”. Међутим, он се сам, како ће се видети, врло често служио тим „рецептом”.

Тако је Брођињски означио своје теоријско становиште према народној поезији. Његово значење у историји пољске литературе згодно је карактеризовао Ст. Тарновски: улога Брођињског била је у томе „да утире путове пред ренесансом поезије, да оглашава истину и даје да се она предосети пре њеног објављења, али да је сам не објављује” 7).

Први додир Брођињског с нашом народном поезијом пада у год. 1819. У часопису Pamiętnik Naukowy (Oddział literatury, 1819, I, 27) објављује песму „Żona Aza-agi, pieśń Morlacka”, а у часопису Pamiętnik Warszawski (св. XIV, 368—71): „Radosław, duma historyczna Morlacka”. Како ће се касније видети, ти преводи нису с оригинала, него из дела Хердерова Volkslieder, где су те песме штампане у немачком преводу. После тих превода с немачког, Брођињски се 1821 г. потхватио превођења с нашег језика (уз помоћ превода Ј. Грима). Pamiętnik Warszawski доноси (г. 1821) у XXI св. (233—6) пет песама под насловом: „Pieśni Serbskie” (наслови су и ту, као и ниже доле, према издању Крашевског од 1872—4 год., јер Брођињски није стављао натписа): Dunaj (Вук, I, 669), Dziewica nad rzeką (I, 571), Mała dziewczyna (I, 526), Porównanie (I, 436), Dwa kruki (IV, стр. 181). То исто је прештампано у Pisma K. Brodzińskiego, Wa, 1821, II, 188—92. Затим је г. 1826 у Dzienniku Warszawskom (св. IV, 187—91) објавио 10 песама без наслова, и то: Uboga (I, 460), Przy studni (I, 441), Grób kochanka (I, 368), Czuwająca (I, 566), Sarajewo (I, 673), Żal młodzieńca (I, 542), Kochanka (I, 609), Wyrzuty (l, 463), Służka (I, 424), Strzelec (I, 432). Потом је у Pamiętniku dła Płci Pięknej (I, 184—9 има 6 песама, 221—3: 4 песме; II, 144—6: 4 песме; III, 230—4: 8 песама) у свему објавио 22 песме, од којих су 4 већ биле штампане. У посмртном издању Dzieła K. Brodzińskiego (Wydanie zupełne i pomnożone pismami dotąd drukiem nie ogłoszonemi, Wilno, 1842—4, св. III) налази се уз дотада 33 штампане преведене песме још 7 необјављених, тј. свега их има 40; али песма Kochanek исто је што и п. Wyrzuty; разлика је међу њима само у два стиха, те према томе има 39 прев. песама. Помињано већ издање Ј. И. Крашевског Pisma K. Brodzińskiego, wydanie zupełne... Poznań, 1872—4, има у св. I, 272—94, поред познатих нам већ песама још један одломак: Ułamek (Вук I, 370). Ту је одељено штампана Żona Asanagi. Међутим, то још нису сви преводи. Год. 1910 издао је проф. А. Луцки „Kaz. Brodzińskiego Nieznane poezye” (Kraków, 1910), где се налазе две песме: Wybudowanie Skutary (171) и Pieśń serbska (177). Свега је, дакле, Брођињски превео 43 наше народне песме, а од тога су три јуначке. Те песме јесу (према реду у изд. Крашевског): Вук, IV, стр. 187; I, бр. 350, 432, 447, 363, 453, 609, 422, 548, 527, 655, 595, 444, 407, 584, 600, 365, 546, 652, 460, 441, 673, 463, 298, 424, 669, 571, 526, 436, 728, 485, 592, 566, 582, 599, 542, 368, 16, 360, 370; III, 81; II, 25; I, 311 (последње две песме штампане су у Nieznane Poezye). „Duma historyczna” Radosław превод је Качићеве песме Писма од Радослава; Брођињски ју је превео из Хердерових Volkslieder, II, 161—6 (Лајпциг, 1779).

О Брођињском је много писано. Специјалну пажњу заслужују радови П. Хмјеловског (Chmielowski), проф. И. Хшановског (Chrzanowski) и цитирано дело проф. Б. Губриновича, но они се мало заустављају, у обрађивању простране делатности Брођињског, на његову препевању наших народних песама. Више су се тиме бавила два пољска писца, Ст. Косовски 8) и Ц. Пенхерски 9), али ипак још недовољно исцрпно. Нарочиту студију посветио је томе наш земљак, Константин Перић, у књижици: Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924 (отисак из „Archiwum Tow. Naukowego we Lwowie”, dział I, t.1, zesz. 10). У тој расправици исцрпао је Перић готово све проблеме у вези с овим превођењем, и зато ћу се на њега чешће позивати. После њега о тој ствари писала су два Чеха. Бохумил Видра објавио је у Slovanskom přehledu расправу Lidová píseň srbská v Polsku v prvních dobách polského romantismu (св. XXI, 1929, 585 и д. и 667 и д.). Видра је изнео овде једну нову појединост: зависност Брођињског о Талфијиним преводима. У исто време објављује Вацлав Бурјан поменуту већ расправу Hasanaginica v polské literatuře. Али је занимљиво да се ниједан поменути аутор (од Перића па даље) не осврће на расправицу Зофје Ћехановске (Ciechanowska): K. Brodzińskiego przekład ballady morlackiej Goethego објављену у Pamiętniku Literackom г. 1923, год. XX, 183—6. Ћехановска је пре Перића утврдила (o томе је уосталом, знао већ Пенхерски) да је Брођињски превео Хасанагиницу према Гетеову преводу, и то баш према оном тексту који је штампан у Volkslieder, јер је Гете доцније, на једном месту, текст изменио (в. ниже !).*) Брођињски није у том тренутку знао да је то превод Гетеов. — Перић је у својој расправи доказао да је Брођињски преводио Хасанагиницу према Гетеу, а не према Вуку, или према Фортису; није је преводио ни према пољски транскрибованом тексту Мајевског, који је, уосталом, касније штампан него што је превод изашао.

Ево сада два-три места из превода Хасанагинице да би се видела зависност Брођињског о Гетеову тексту:

Фортис: „Jeka stade kogna oko dvora: I pobjexe Asan-Aghinica Da vrat lomi kule niz penxere...” 10)

Брођињски: „Nagle w podwórku słyszy tentent koni, Myśli że konik Azan-Agi bieżi, Spieszy na wschody” („Наједном чује у дворишту тутањ коња; мисли да то коњиц Хасанагин јури, жури се на степенице”).

Гете: „Hört der Pferde Stampfen vor der Thüre, Und es däucht ihr, Asan käm', ihr Gatte” 11).

Поред осталог што се овде подудара, карактеристично је већ писање „Азан”, тј. правилно прочитано нем. „Asan”.

Брођињски: „Nie są to oyca Azen-Agi konie, Brat Pietorowicz spieszy ci w obronie” („нису то коњи Азенагини, брат Пјеторовић жури ти у обрану”).

Гете: „Sind nicht unsers Vaters Asan Rosse, Ist dein Bruder Pintorowich kommen!”

Фортис: „Ni-je ovo babo Asan-Ago, Vech daixa Pintorovich Вехе”.

Навешћу још један случај на који је упозорила Ћехановска, а из којега се види зависност Брођињског о тексту Volkslieder:

(Volkslieder): „Komm zu deinen Kindern wieder, iss mit uns das Brod in deiner Halle” 12);

(каснији текст): „Komm zu deiner Halle wieder! Iss das Abendbrot mit deinen Kindern”;

Брођињски: „Pójdź do nas, matko, pojedz chleba z nami” („дођи, мајко, к нама, поједи хлеба с нама”).

Ћехановска сматра да је прерада Брођињског начињена „лепо и верно”, да је и у његову преводу, као и у Гетеову, „прекрасна простота”, да је Брођињски пренео „у простом али и у чистом златном руху пољског језика” све оне вредности које има Гетеов превод. — Мени се, пак, чини да то није тачно и да превод Гетеов кудикамо отскаче од прераде Брођињског; затим, како је то лепо показао В. Бурјан у својој анализи, у преводу се налазе фразе које су сасвим противне духу наше народне песме, што је и сасвим разумљиво, јер преводилац није ни слутио шта се и како се у њему налази. Тако он преводи: „Żona wstydu nie zwycięża” = „жена не побеђује срама”; „ze łzami żalu i ze łzami sromu” = „са сузама жалости и стида”, итд.

Већ је горе речено да је Брођињски превео неколико песама помажући се преводима Јакоба Грима, објављенима у часопису Die Sängerfahrt, Берлин, 1818, 206—18 (о томе је писао Перић, o. c., 18). Зависност се види у песмама Dwa kruki, Dunaj, Mała dziewczyna. Песма Dwa kruki превод је п. О смерти Кулин-Капетана, коју је Вук штампао 1814 год. у Малој простонародњој пјеснарици (стр. 117), а у држ. изд. налази се у IV књ., стр. 187, испод црте, као варијанта п. IV, бр. 30. У Грима има назив: Vom tode Kulin des Kapitan, 1806. Зависност Брођињског о том преводу показује се у неким заједничким погрешкама оба преводиоца; тако на пр.: „турска ордија (= војска) — „türkisches land „turecka ziemia”; „iz bela grla „und singt auf dem weissen hofe „w białym dworze śpiewa”. Обојица су испустила 4 стиха у којима се вели да је сабља Кулинова у Милоша Поцерског. И транскрипција имена показује ту зависност: „Susza Kraina” (Грим) —„kraina Suza” (Брођињски)— „Сува краина” (Вук); „Китог” (Вук) — „Китоз” (у оба); исто тако „Sworonik” итд 13). За илустрацију превода ево неколико стихова:

Грим:

„Flogen zwei schwarze raben
blutig die schnäbel bis zu den augen,
blutig die füsze bis zu den knieen,
flogen aus dem türkischen lande
von Mischar dem weiten felde
flogen sie gegen das ruhmvolle Bosnien.
weit hin nach Susza Kraina
und fielen auf die weiszen höfe...” 14)

Вук:

Полетила два врана гаврана
Крвавие кльуна до очию,
И крвави ногу до кольена,
Полетили из Турске ордие
Са Мишара польа широкога.
Одлетили преко Босне славне
Чак далеко на Суву Краину,
Те паднули на биеле дворе ...”

Брођињски:

„Dwa czarne kruki lecą z dziobami krwawemi,
Z nogami skrwawionemi od Tureckiej ziemi,
Lecą z kraju Bośniaków, od czarnego boru,
Wpadły w krainie Suzy 15) do białego dvoru...” 16)

(„Два црна гаврана лете крвавих кљунова, ногу закрвављених, из турске земље; лете из земље бошњачке, из црне шуме; падоше у крајини Сузи на бели двор”).

Из тога цитата јасно произлази и да је Брођињски преводио према Гриму, и да је у свом преводу знатно скраћивао; зато и није никакво чудо што његов превод има свега 42 римована тринаестерца, а у оригиналу је 78 десетераца.

После те две песме, које се налазе у каснијим издањима међу јуначким песмама, Брођињски је покушао превести још једну такву, и то Зидање Скадра; али и тај је превод врло несрећно испао. Брођињски има 167 једанаестераца, а оригинал 242 десетерца. Испуштен је мотив о тражењу Стоје и Стојана, тј. стихови 15—65, и то вероватно зато што се преводиоцу учинило да тај мотив није у довољној вези с главним мотивом узидавања Гојковице, а свој преводилачки позив схватао је врло слободно. Испушта и иначе стихове, импровизује, криво наводи имена: „Merlinowicze”, „Wakuszyn”, „Uglejsza”, „Uglisz”. Зависност о Талфији (Volkslieder der Serben — metrisch übersetzt und historisch eingeleitet von Talvj. Halle, 1825; zweite Lieferung, 1826) 17) види се најбоље у томе што је, као и она, уплео мање лепу варијанту о свекрви, која је хтела да шаље измећарке с ручком; у Брођињског су то стихови 64—88. После тога он самостално наставља мотив о изгубљеној јабуци. Разговор Гојка и Гојковице прекинуће „издајица” — „zdrajca Wakuszyn” и одвести је; тај „śwagier” зазидаће је и оставити отвор за дојке. Превод је, како се већ из тога види, врло слободан, и то не само у коришћењу оригинала него и немачког текста. У тој управо особини превођења нашег писца лежи највећа тешкоћа у испитивању тачног порекла предлошка: Брођињски је слободан и према нашем тексту и према немачком. Зависност о Гриму постоји још у овим песмама, до чега сам дошао упоређујући и анализујући преводе:

1) Służka (286) — Вук, I, 424 — Грим, o, c., бр. 4, стр. 460. Превод је, као и редовно, врло слободан. Сличности с Гримовим преводом има у овоме: „Њима служи лијепа дјевојка: Како коме чашу додаваше...” — „Ihnen schenket ein rothes mädchen, wie sie wem den becher reichet” — „Służy im dziewczę rumianego lica, A kiedy czarę każdemu podaje...” (czara = pehar).

2) Życzenie (280) — Вук I, 407 — Грим, 5, 460. — „За главом јој од бисера лале” — „Um das haupt ihr perlentulpenTulipanami uwięczyła czoło” („тулипанима је овенчала чело”). — „Вриском” (одговара) — „wiehernd” — „rżąc” (ржући). — „Тихо” (говораше) — „leise” (sprach) — „szeptając” (=шапћући). У Талфије (o. c., I, 15): „flüsternd”, што је слично Брођињском.

3) Żal młodzieńca (292) — Вук, I, 542 — Грим бр. 14, стр. 463. — „Koје младо прође, нек се ружом кити, које л’ старо прође, нека жеђу гаси” — „welcher jüngling vorbei geht schmücke sich mit rosen, welcher greis vorbei geht stille seinen durst” — Gdy młodzian iść będzie, w różę się ustroi, gdy tu stary siędzie, pragnienie ukoi” („кад младић буде ишао, ружом ће се закитити; кад ту стари седне, жеђу ће угасити”). Слично је и у Талфије (I, 61). Па и иначе сам констатовао да је Брођињски преводио, углавном, само оне песме које је превела и Талфија, али у већини случајева не може се свуда утврдити директна зависност. Видра је показао (о. с., 598—600) зависност о њој у песмама Grób kochanka, Wybudowanie Skadru и Sarajewo. Даљим трагањем ја сам утврдио зависност у овим песмама:

а) Brat i siostra (293) — Вук, I, 16 — Талфи I, 24. — „A ја ћу и вином напојити „Ich der Bruder, der mit ihnen Wein trinkt „Twój to brat z niemi pić będzie” („твој ће брат с њима пити”). Други трагови су затрти.

б) Czuwająca (290) I, 566 — Тал. I, 37: „Отићи ћу у градину, Узабраћу струк босиљка, Уд’рићу га по образу” — „Will in’s Gärtchen draussen gehen, Und Basilienstauden pflücken, Will damit Wang’ ihm streicheln „Pójdę w ogródek na grzędę, Tam uzbieram tymianek, Twarz mu niemi głaskać będę” („поћи ћу у вртић на гредицу, тамо ћу убрати мајчину душицу, лице ћу му њоме миловати”).

в) Dwa słowiki (283) — Талфи, I, 6 — Вук, I, 652: „Два славуја сву ноћ препјеваше На пенџеру прошене ђевојке” — „Sangen all die Nacht zwei Nachtigallen, Vor dem Fenster des verlobten Mädchens” — “Dwaj słowikowie przez ranek cały Przed narzeczonej oknem śpiewały” („два су славуја цело јутро певала пред прозором вереничиним”). После Брођињски слободно испушта и умеће стихове, али мислим да је и ово слично Талфијину преводу: „снаха” — „die Braut” — „narzeczona” (вереница); „Мисирско повјесмо” — „ein ägyptisches Flachsbund” — „egipska przędza”.

г) Życzenie (273) — Тал. I, 41 — Вук, I, 350. — „Не би л’ ме се драги напојио, Не би ли ме на срцу носио „Dass vielleicht aus mir den Durst er lösche, Dass, die Brust mit meinen Welchen netzend, ich vielleicht das liebe Herz berührte„Możeby we mnie ugasił pragnienie, Lubbym mu sama piersi opłynęła, Abym się serca drogiego dotknęła” („можда би у мени угасио жеђу, или бих му сама прса натопила, да бих се срца драгог дотакнула”). Поред осталог, карактеристично је и то што су и у немачком и у пољском преводу три стиха, а у нашем свега два.

д) Zemsta (282) — T., I, 52 — Вук, I, 365. — „Ђевојка је црне очи клела: ,Црне очи, ви га не гледале! Све гледасте...’“ — „Flucht das Mädchen ihren schwarzen Augen: ,Schwarze Augen, möchtet Ihr erblinden! Alles schaut ihr...’“ — „Klęta dziewczyno! czarne oczy twoje; O czarne oczy, bodaj ociemnały, Wszystko zobaczął” („проклета девојко, црне очи твоје; о црне очи, да би ослепеле, све видите”).

ђ) Kochankowie (289) — T., I, 51 — Вук, I, 485. Брођињски има 10 стихова, Талфи 9, а Вук 17. Испуштен је као и у Талфије мотив о претварању драгога у калфу. — „Ајде, душо, да се милујемо, Гди рекнемо, да се састанемо: Ил’ у твоме, ил’ у моме двору; Ил’ у твојој, ил’ у мојој башчи; Ил’ у твоме, ил’ у мом дућану”. У Талфије је овако: „Liebchen! komm, dass wir einander küssen! Aber sag’, wo kommen wir zusammen? Ob in Deinen oder meinen Garten? Unter Deinen oder meinen Rosen?” „Zawsze mój miły, kochać się będziemy, Gdzie się umówim, tam się zobaczymy; Czy to na mojej, czy twojej zagrodzie, Pod różą, w twoim lub moim ogrodzie” („увек ћемо се, мој драги, волети, где се договоримо, тамо ћемо се видети; да ли у моме или у твоме двору, под ружом, у твоме или у моме врту”). И Талфија и Брођињски испуштају последњи стих, а имају обоје уговарање састанка под ружом, чега нема у оригиналу.

Као што се види, Брођињски је био зависан у своме превођењу о три немачка преводиоца: о Гетеу, Гриму и Талфији. Помажући се њима, он је превео — колико се досада могло утврдити — 16 песама. Из наведеног видимо још и то да пред собом немамо преводе, него препеве. То значи: песника није обвезивала унутрашња и спољашња страна наше песме; у својој прерађивачкој радионици он је затирао особине оригинала, или туђег превода, а ударао свој лични печат. По потреби је испуштао и додавао стихове; није се обазирао на стилске особине народне песме, а то је баш оно што је чини народном, а додавао јој је особине уметничке поезије: сликове и друго. Метричку страну није поштовао, те је и с те стране давао стихове који су својом грађом далеко од оригинала. Али таквом опхођењу с народном песмом дао је одобрење и сам Гете, и романтичари су се његовим саветима обилно и служили. Оцењујући збирку Des Knaben Wunderhorn (Alle deutsche Lieder..., 1806), коју су издали Ахим фон Арним и Клеменс Брентано, Гете је рекао да издавачи имају право да мењају текст песама, да га дотерују и усавршују, чувајући у томе, дакако, праву меру. Јер како не би онај који је сакупио песме имао неко право да у последњој инстанцији нешто промени, кад су се и тако те песме много промениле идући од уста до уста у народу, међу људима необразованим?! 18). Зато није ни чудо што је за време романтизма био обичај да се певају разни „ohlasу” (одјеци) народних песама (као Челаковски и др.); што се у превођењу није стриктно пазило на то да се тачно репродукује оно и онако како се налази у оригиналном тексту. Зато су и пољски романтичарски песници, преводиоци наших народних песама, више препевали, а мање преводили: тако је било с Брођињским, тако и Бјеловским, Заљеским и др. Схватајући тако свој преводилачки задатак, они се нису много трудили око тога да честито науче језик с којег преводе, него су се задовољавали тиме да само схвате мотив песме, а остало су препуштали „крилима своје маште”. Наравно, онда није чудно што је знање нашег језика код Брођињског оскудно, што он често није разумео наш текст. И зато се често догађало да није дат онај смисао који има наш текст, да је бесповратно упропашћен осећајни тон неког места, — једном речи, да је дато нешто сасвим друго него што се налази у оригиналу. Ја ћу још на неколико места показати како је Брођињски попољачавао, „naśladował”.

Песма Дјевојка је имање до вијека (I, 453) спада у најнежнију лирику, топлу, срдачну, с врло срећно нађеном дикцијом. Како је, на пр., ово инспирисано речено: „Седи мома у градини, Бразду бразди, воду мами, Да намами у градину, Да залива рано цвеће, Рано цвеће, бел босиљак, Бел босиљак, жут карамфил”. „Бразду бразди”, „воду мами”, „да намами”, па онда понављање речи „рано цвеће”, „бел босиљак” итд., имају топлу осећајну боју, и то нису само фигуре себе ради. Брођињски преводи овако: „Dziewica była w ogrodzie, Przekopała rowek w wodzie, Aby pokropić goździki, Tulipany, bazyliky (257; „девојка је била у врту, ископала је бразду за воду да би попрскала карамфиле, тулипане, босиљак”). Тако је преводилац упростио, поједноставнио, прозаично превео врло поетично место. Али идемо даље! (Девојка): ... „Вргла главу у босиљак, Вргла руке у карамфил, Вргла ноге у водицу, Покрила се танком крпом; Избила је ситна роса, Као летњу препелицу, Као јесењу лубеницу”. Не схвативши слику, Брођињски је импровизовао: он нема претставу о том да се девојка „разбацила” у цвећу, да ју је изударала, избила, изморила роса као препелицу, као лубеницу: „Bazylki pod głowę wzięła, W ręku miała kwiat goździka” („босиљак узела под главу, а у рукама је имала цвет карамфила”); следећа два стиха доста су добра, али је трећи сасвим лош: „Nogi ściągła do strumyka, chustką się biała odziała, na chustkę rosa 19) padała” („ноге је турила у поточић, на главу ставила белу махраму, на махраму роса падала”). — Други пример. У п. Несрећна дјевојка (I, 609) девојка моли јунака да је не износи на глас, јер је она „сирота несретна девојка”: сеје босиљак, а ниче јој пелен. Брођињски импровизује: „Nieszczęsna teraz nazwać mi się godzi, Bazylki siałam, a piołun mi wschodzi” (Kochanka, 276; „треба да се сада назовем несрећном; босиљак сам сејала, а пелен ми ниче”). Испуштена је појединост о изношењу на глас. — 3) У п. I, 363 има овај мотив: девојку, која је берући цвеће заспала, буди „младо момче из Новог Сада” (у изд. од 1814, 54 стоји: “момче пак є дозива”): Ружа ти је увенула, што си набрала; Драги ти се оженио, ком’ си мислила. Нек се жени, нек се жени, просто да му је! Ведро небо загрмило, гром га уд’рио. Брођињски је најпре „младо момче” заменио с “rówiennica” (вршњакиња); затим преводи: „Róże spali ci słoneczko, tyleś ich narwała” (275; Zdradzona). Зар ће сунце спалити руже зато што их је „толико набрала”? Оригинал каже друкчије; но идемо даље: „Już upletli z róży wianek, Już wyszli do sieni, Zapomniał cię twój kochanek, Już się z inną żeni. Niechaj będzie jak się stało, Nie żal niewdzięcznego, Tejże chwili niebo grzmiało, Może to na niego” („Већ су сплели венац од руже, већ су изашли у ходник; заборавио те је твој драги па се с другом жени. Нека буде шта буде, не жали незахвалног; овог тренутка је загрмело небо, можда је то на њега”). Ми не знамо ко је то уплео венац од ружа, у какав су то ходник ушли, и ко су то „они”. Па док девојка у нашем тексту најпре поносно и нехајно говори да је се не тиче и није јој стало што јој се драги жени, а онда у последњем стиху излива сав задржавани гњев с клетвом, дотле у преводу те речи говори „rówiennica”! Ту је бесповратно изгубљен смисао и осећајни тон оригинала, и то није више „праведна клетва”, како је Вук назвао ту песму, него можда „zdradzona” (издана)! — 4) У п. I, 571 пева се како соко високо летијаше па угледа градска врата, на којима девојка умива лице, „обрвама узвија, грло јој се бијели, као снијег у гори. Једно момче стоји недалеко од ње па јој говори да сапне пуце под грлом „да се грло не б’јели, да ме срце не боли”. У Брођињског је соко постао “jastrząb” (јастреб), и лети ка градским вратима. Девојка „czarno-brewe wznosi czoło, I wyciąga białe szyję” (287; „диже чело с црним обрвама и извија бео врат”). Не, она не диже чело! A где је просто, али баш народној поезији својствено поређење грла са снегом? Брођињски овако завршава: „A na przeciw chłopiec staje, Który dla niej miłość kryje, Zapnij, prosi, zapnij szyję; Bo mi boleść serce kraje” („Према њој стоји младић, који је у њу заљубљен; он је моли: ,Закопчај се око врата, јер ми бол срце пара’”). Ту Брођињски импровизује, испушта, и не даје онако непосредно као народна песма. — 5) Pieśń SerbskaNieznane Poezye) — Вук. I, 311. Брођињски ту није репродуковао најосновнију мисао: девојка каже да јој није зима на ногама, него по срцу, јер ју је мати дала за недрага: „...Nie za nogi, lecz za serce mróz mię ima, Nie ze śniegu moja zima” („не на ногама, него на срцу ми је зима; није због снега моја зима”). Али на питање зашто јој је на срцу зима, нема одговора. — 6) Песму I, 485 требало би навести у целини да би се видело како је Брођињски препевао, не чувајући ни основни смисао ни непосредни тон: „Ајде душо да се милујемо, Гди рекнемо...” Брођињски: „Zawsze mój miły! kochać się będziemy...” („увек ћемо се, драги мој, волети”); ту нема позива за миловање, него има нешто сасвим друго (Kochankowie, 289); испустио је после тога мотив о састанку у дућану и претварању драгих у алву и калфу, тј. стих 5—11. A кад драги, претворен у лептира, падне на ружу (говори драги): „Рећи ћеду изокола људи, Да ја гризем у градини ружу, A ја љубим пoтајно девојку. Њихова љубав је, дакако, потајна, и ту је баш узрок тим метаморфозама: да би се сачувала тајност. Брођињски, изгледа, није то разумео па је дао наопако: „A kiedy będę ssał różę, Przechodnie powiedzą, sobie: Sobą żyją połączeni, Bo dla siebie są stworzeni” („A кад будем сисао ружу, пролазници ће рећи: ,Живе спојени, јер су за себе створени’”). Песма у оригиналу има 17 стихова, у преводу 10.

Незнање језика, неразумевање текста, било је подједнако у почетку превођења као и касније (последња песма, изгледа, преведена је око 1826). Нису много помагали ни туђи преводи: Брођињски је давао ствари које одударају од оригиналног текста па, штавише, и противе му се. Ево још примера: Конда одговара својој мајци да му нису тешке ни земља ни даске, „већ су тешке клетве девојачке: Кад уздишу, до Бога се чује; Кад закуну, сва се земља тресе; кад заплачу, и Богу је жао” (I, 368). Видра је доказао да је Брођињски био зависан овде о Талфији (в. горе), па ипак је преводилац криво разумео: „Lecz żal kochanki w grobie mię porusza, Gdy ona płacze, tęskni w niebie dusza, A gdy rozpacza, gdy siebie wyklina, Wtedy drżi w ziemi ciało twego syna” (Grób kochanka, 292. — „Али ме дира жалост драге у гробу: кад она плаче, тужна ми је у небу душа, а кад она очајава, кад себе проклиње, тада дршће у земљи тело твога сина”). — У овом препеву, од 31 десетерца остало је свега 22: то је Obmowa (287) — превод варијанте п. Заручница Ерцега Стјепана (И, 728). Девојка говорила звезди преходници: „Преходиш ли с’ исток до запада? Долазиш ли над Ерцеговину... Стоје ли му [Стјепану] двори отворени, И у двору коњи оседлани? Спрема ли се, хоће л’ по девојку?. — Брођињски неадекватно препева: „Ty od zachodu ciągniesz do rana. Widzisz gdzie leży Herzogowina?... Czy już po miłą na konia siada?” („Ти од запада идеш до јутра (преносно: до истока?); видиш ли где лежи Херцеговина? ... Седа ли већ на коња да иде по драгу?”). Први стих не одговара оригиналу, а трећи слабо замењује два. Ни после не преводи добро појединост о оседланим коњима и спремању сватова по девојку. Најгоре је преведено оно место где звезда говори о просиоцима: „Једни кажу, ода зла си рода, Други кажу, љута, као гуја; Трећи кажу, санљива, дремљива” (20—1). Брођињски: ... „Drugi że jesteś jak wąż zdradliwa, Trzeci że jesteś jak wąż zjadliwa” (“други кажу да си као змија неверна, трећи да си као змија зла”). Узгредно напомињем да је у преводу промењен плурал у сингулар, јер у оригиналу стоји “троји просиоци, а не “три просиоца. Главно је, пак, то што је ту промењен смисао; тако је и после преведен тај стих. На крају су испуштена два стиха: “Који л’ каже, санљива, дремљива, Боловао девет годин’ дана...” (29—31).— Преводећи п. I, 599 (Српска дјевојка) преводилац не обраћа пажњу на понављање речи у узастопним стиховима, што је једна од важнијих поетско-естетских особина народне песме: Миличине трепавице „прекриле (јој) румен’ јагодице, Јагодице у бијело лице” (I, 599). Брођињски, лоше преводи (в. ниже!) реч „трепавице” с „brwi” = обрве, уместо „rzęsy”, чему ће бити крива и Талфија, која има „lange Brauen”(I, 3). A те трепавице су тако дугачке да покривају лице, па јој зато он није могао угледати очију (кад би било, како је превео Брођињски, обрве, за које народна песма има иначе поређење “као морске пијавице”, онда би оне у том случају биле накарадом за лице — прекривале би га читава!). Брођињски, као и његов немачки узор, није то разумео: „Brwi ma podłużne piękna Milica, Na jej różanne zachodzą lica” (Skromność, 291; „лепа Милица има дуге обрве, падају јој на њено румено лице”). Слика је нејасна и необјашњива, и не зна се зашто јој он није могао видети црних очију и лица (Брођињски још додаје: „ni ust rumianych”!). — Па кад јој, дакле, није могао угледати очију, онда се послужио малим лукавством: „Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку, Не бих ли јој очи сагледао”. — Брођињски: „Raz pośród dziewic w grono zebranych, Prosiłem w taniec piękną Milicę, By choć raz przecie widzieć jej lice” („Једном сам између девојака, сабраних у скуп [коло], молио лепу Милицу да игра, да бих јој бар једном угледао лице”). Испустивши онај стих о вијању муња по облацима, Брођињски завршава овако: „Trvoży mię burza hucząc po niebie, Lecz...” („брине ме [бојим се] олуја, која хучи по небу, али...”), а оригинал каже: „Нитсам вила да збијам облаке”, што је сасвим друго! — Брођињски није овде осетио аутоироничан тон, а уз то импровизује: „Сину зора, а ја још код двора, Дан превали, а ја у лов пођох, Ја на брдо, а сунце за брдо” (I, 432) = „Świtały zorze, Już byłem na dworze, A skoro słońce błysło za górami, Już byłem w borach, gonię za sarnami” (Strzelec, 274) — „Сванула зора, и већ сам био на дворишту; а чим је сунце синуло иза планина, већ сам био у шуми те јурим за срнама”). Преводилац није показао ловчев нехај, нежурење, и потребу да он оде у лов још у зору, а, затим, не осећа се аутоиронија којом он то говори. — У песми I, 527 мати, наговарајући кћер да пође за козара, овчара или најзад за ратара, додаје сваки пут: „Добро ће ти бити”, а девојка одговара: “Не ћу, мајко, за (козара, овчара...), Не ће добро бити”, а кад спомене ратара, рећи ће: „Добро ће ми бити”. Ту невину игру речи и контрастирање није сачувао наш преводилац: „Weź moja córko skotaka, będziesz z nim szczęśliwa. Nie chcę ja matko skotaka, nie chcę jako żywa (Wybór, 277. „Узми, кћери моја, козара, бићеш с њиме срећна. Нећу ja, мајко, козара, нећу док сам жива”). Додајем да је у тој песми изостављена у преводу четврта строфа о кројачу.

У овом примеру ред мисли тако је измењен, да је и смисао преиначен: момче нежењено моли Бога „да се створи крај мора бисером, Гди девојке на воду долазе; Да га купе себи у недарца...” (I, 600); што молио, то му Бог и дао: “Створио се крај мора бисером, Гди девојке на воду долазе, Купиле га себи у недарца” = „By go na piersiach panny miewały, Gdy wyjdą na brzeg do morskiej wody, By go na szyi każda nosiła. („Да би га девојке имале на прсима кад изађу на обалу морској води, Да би га на врату свака носила”). Брођињски је разумео и превео погрешно: он је мислио да се тај „kochanek” већ раније створио бисером и да га девојке имају на грлу онда као долазе на воду. A основа читава мотива и јесте баш у томе да се драги претвори у бисер на морској обали (а бисер се вади из мора!) и да га покупе девојке кад дођу на воду. (Слично преводи и даље: „Девојке су га имале кад су изашле на обалу морској води”. — Kochanek w perły zmieniony, 282).

Да је Брођински мењао неке изразе због стида, то је показао Перић у својој расправи (256); то је, по њему, узрок што је због стиха: „А девојку међу дојке” прерадио целу песму Знање (I, 582) у Jak sie miłość łowi (280). Препев је такав, да се тешко може веровати да је та песма доиста била основа. Ево их у целости:

„Oј девојко, ој Милена!
Седи мени крај колена;
Ни ми нисмо дивљи људи,
И ми знамо, гди се љуби:
Удовице међу оке,
A девојке међу дојке”.

„Hej dziewczęta, pójdźcie w tany,
Pójdźcie śpiewać wy młodziany!
Tu się niechaj każda dowie,
Jak się miłość łowi!
Naprzód łowią ją spójrzenia,
Potem na usteczkach siada,
Potem się do serca wkrada,
Tak się zakorzenia”.


(„Oj девојке, дођите на плес; дођите да певате, ви, младићи! Нека се ту свака досети како се лови љубав! Најпре је лове погледи, затим она седа на усташца, потом се краде до срца и тамо се укорењује”). Песма је иначе доста грациозна, али она нема везе с нашом народном песмом.

У метричком погледу нема много да се каже поводом тих „naśladowania”. Већ се из горњих примера види да Брођињски није много пазио на метричке особине народних песама. У њега нема — и кад је преводио у десетерцу или у стилу оригинала — оних одмора који су карактеристични за нашу народну поезију. Мелодија народне песме и састоји се баш у дељењу стиха на чланке и одморе, о чему Брођињски, поуздано се може рећи, није ни слутио. Мелодије, у смислу Вукову, наука већ одавно не признаје 20); друго је, наравно, питање имају ли песме мелодије уопће, своје, нове! Ово неколико примера доказаће да већина њих нема метричке грађе народне песме.

„Млада нева // воду нела, „Idzie od studni // dziewica,

На воду се // надводила, А patrząc się w dzbanek wody,

Сама себе // беседила” (I, 460) Rzekła sobie: twoje lica...” (Uboga)

(„Девојка иде од студенца, гледајући у пехар воде, рече: твоје лице...”). То и није добро преведено; затим, одмор у првом стиху тек је иза петог слога, а у другом стиху нема одмора на крају, мисао се преноси из другог у трећи стих. — У п. Zdradzona (275) замењен је 13-ерац с два стиха: први стих је осмерац, а други шестерац. Како је познато, тај стих се дели овако, у три ритамске целине: „Девојчица // ружу брала, // пак је заспала”. — У п. Brat i siostra (393; I, 16) имамо у преводу одмор иза петог и трећег слога уместо четвртог:

„Сеја брата // на сунашце звала:
Ајде, брате, // на сунашце јарко,
Да се јарка // сунца нагрејемо ...”

„Nadobna siostra // stoi przy chacie,
Woła na brata, // wyjdź miły bracie,
Cieszmy się // słońca promieniem”.

(„Лепа сестра стоји поред куће и зове брата: ,Изађи мили брате, радујмо се зракама сунчаним’”). То се исто може показати и за песме Obmowa, Kochanek w perły...; добро је погођен ритам у песмама Dunaj, Tęskna.

Већ је горе речено да се Брођињски поводио у избору песама за Талфијом, и о том нема шта да се више каже. Преводио је из лајпцишког издања, али је имао при руци, свакако, и издање од 1814, а можда и од 1815 г.

Кад се резимира ово излагање о Брођињском, долазимо до овог закључка: његова је заслуга што је први у пољској књижевности побудио интересовање за нашу народну поезију. Али, преносећи је у пољску књижевност, он је то чинио с управо романтичарском лежерношћу и слободом. с нашег данашњег становишта, он није био дорастао за тај рад: недостојало му је знање језика, као и већини каснијих прево[ди]лаца, и то је био први и основни узрок што није репродуковао унутрашње и спољашње особине народне песме; већина његових препева не може се ни с које стране па ни с песничке — мерити с оригиналом, те оно што је он препевао заостаје много за бојом, тоном и снагом простоте наше народне поезије.

***

1) Подаци су из чланка И. Хшановског (Chrzanowski): Kaz. Brodziński у књизи Sto lat miśli polskiej, Warszawa, 1907, III, 1—9.

2) Брон. Губринович: K. Brodziński, I, Lwów, 1917, 366 и д.

3) Каж. Брођињски: Pisma, Poznań. 1872—4, III, 43.

4) Чланак jе написан под утицајем Хердера и Грима (нарочито према чланку Ј. Грима о изд. Вукових песама од 1823 у Götting. gel. Allzeigen, 1823, 177 и д.; ср. В. Бурјан: Hasanaginica v polské literatuře, Sbornik Filologický, IX, Praha, 1931, 79).

*) Владимир Францев: Полское славяновĕдĕніе.., 404 и д.

**) О Брођињском има нека обавештења и Прелог, о. с., 48.

5) К. Брођињски, o. c., 265 и д.

6) Pamiętnik Warszawski, 1822, III, 235—6 (öитирам по Перићу, K. Brodziński etc. 20).

7) Historja literatury polskiej, IV, 229.

8) Brodzińskiego tłumaczenia pieśni ludowych, Lwów 1906.

9) Brodziński a Herder, Prace Historyczno-Liteраckie, Kraków, 1916.

10) Viaggio in Dalmazia dell' Abate Alberto Fortis. Vol. primo, In Venezia MDCCLXXIV, 98.

11) Goethes Werke (изд. проф. др. С. M. Према), Leipzig, I, 137.

*) Tо jе после ње констатовао и Видра, o. c., 9, али не износећи разлике у Гетеову тексту.

12) Цитирам према Ћехановској, о. с., 183 и д.

13) Перић jе на сличан начин утврдио зависност остале две песме.

14) Цитирам према: Kleinere Schriften von Jacob Grimm, Berlin, 1869, IV, 458.

15) Перић исправља на „Suszy”, али ни то није добро, јер би требао лок. „Suszej”.

16) Pisma K. Brodzińskog (изд. Крашевског), I, 272.

17) Талфи је, као што је познато, псеудоним књижевнице Therese Albertine Luise von Jacob, касније удате Робинзон. Вук ју је називао Талфија.

18) Jenaische Allgemeine Literaturzeitung, бр. 18 и 19 од 1806 (Goethes Werke. Weimar, 1901, 40 Band, 337—359. Упор. нарочито, 357, 358—359).

19) У изд. Крашевског стоји „róża padała”, али, како тачно запажа Перић, треба бити „rosa” (16) Али он погрешно исправља Брођињског преводећи: „Okryła ją delikatna rosa...” („покрила је ...”), јер по Академијину Рјечнику, „избити” има овде значење које је горе дато. Погрешно преводи и Талфија: „Senkt der Thau sich darauf nieder” (XXII, 14).

20) Т. Маретић: Метрика народних наших пјесама у Раду Југ. академије, 168, 13.


Август Бјеловски

Живот и књижевни рад А. Бјеловског. — Интересовање за народну поезију. — Анализа начина превођења.

Август Бјеловски (Augustyn Bielowski) припада групи младих галицијских књижевника који су тежили за тим да подмладе пољску поезију народним и словенским мотивима; израз тих тежња био је часопис Haliczanin, будилац лавовског књижевног живота 30-тих година XIX века. Покрет је имао одјека не само у центру аустријске провинције него и у средишту руске провинције пољске, у Варшави. Бјеловски (рођен 27-III-1806 у једном селу недалеко Лавова, где је студирао филозофију, а затим право) проповедао је адверзију према књишкој поезији говорећи да се она изгубила у лажном лиризму, у апстракцијама, далеким од природне лепоте, коју народ тако пластично даје у својим песмама. „Осећам потребу — пише у једном писму г. 1832 — да у нашу поезију уносим словенски дух с читавим обиљем старог језика и побратимско-словенских елемената”. Разумљиво је, дакле, да уз такве симпатије и тежње долази као природна последица симпатија за народне продукте, као што су стара руска песма Слово о полку Игоревю и наше народне песме. Бјеловски је тај спев превео настојећи да уђе у дух његов и да изрази пластичност и оригиналност стила. Добар пријем на који је наишао његов превод потакао га је да и сам ствара у истом духу: песме о Болеславу Високом (недовршена) и о Хенрику Побожном сродне су композицијом и стилом руској поеми. У грађанском животу, Бјеловски је романтичан борац у устанку; после тога, умешан у завереничку акцију, проводи две године у затвору (1834—6), а касније се бави историјом, скупљањем споменика, рукописа, кроника итд. (радио је као библиотекар у библиотеци Осољињских у Лавову). Као историчар има заслугу што је у историографију унео критицизам, основан на споменицима, које је сам издао 1). Око г. 1840 намеравао је заједно са Шемјењским (и уз помоћ Заљеског) да изда зборник словенских песама на француском језику, али га је од тога одвраћао Заљески. У једном писму Шемјењском, Заљески каже (писмо је од 4-VII-1840) да је прерано издавање словенских песама на француском језику, јер Французи неће моћи схватити нашу простоту и свежину. Даље каже да „не баш лоши превод песама српских г-ђице Монголфје (Mongolfier) и још бољи Меримеов превод илирских песама леже по књижарницама” 2). Боље би било да издаду за Пољску (у Лавову, Кракову или Познању) једну словенску антологију: Бјеловски да дâ превод Игора, Шемјењски превод Краљеводворског рукописа, а сам Заљески дао би већи свезак српских песама. Али од читаве акције није било никаквог конкретног резултата. — Бјеловски је умро г. 1876.

Интерес Бјеловског за наше народне песме пада између 1830—8, али бих ипак рекао да је био најинтензивнији између 1830 и 1833 г. Свега је превео 23 народне песме, а од тих су 3 јуначке. Преводи су објављени овим редом:

1) Wołoska dziewica („Pieśń serbska”) у Haliczaninu, Lwów, 1830, I, 120. — Вук, I, 484.

2) Pieśni serbskie, Haliczanin, 1830, II, 208—17. — Вук, II, 37; I, 673, 341, 728, 368, 318, 557, 295, 597, 301, 424, 533.

3) Pieśni Serbskie у Czasopismu Naukowom od Zakładu Narodowego im. Ossolińskich wydawane, Lwów, 1833, III, 93—6. Ту има 8 песама: Вук, I, 416, 310, 383, 553, 468, 559, 554 и 595.

4) Marko i Luty Bogdan и Śmierć Smail-beja Begzadytia у Pracama Literackim, Wiedeń, 1838, I, 206—10. Вук, II, 38 и IV књ., стр. XXV, испод црте у белешци, у државном издању.

Од тих преведених песама прештампано је 5 песама у Pamiętniku dla Płci Pięknej, 1830, IV, 131—3 и то из II св. Haliczanina. Касније су неке песме штампане и у Poezye Аugusta Bielowskiego у „Skarbczyku Poezyi Polskiej”, св. 6, Petersburg, 1855 (ту читамо „... Begzadicza”). Ту су штампане свега две јуначке песме и осам женских песама.

О Бјеловском као преводиоцу наших народних песама мало је писано у раније време. Тек г. 1929 Видра, у цитираном чланку, пише о њему на седам страна (669—75). Он истиче да је Бјеловски неправедно запостављен и да му је неправо мало обраћено пажње као преводиоцу с нашег језика; Видра, даље, истиче велику вредност његових превода (676). Да бисмо упознали праву вредност и висину превода Бјеловског, поступићемо аналитичким путем, указујући на моменте који су важни за просуђивање његова преводилачког рада.

За песму Wołoska dziewica утврдио је Видра зависност о Талфији: Der Walachin Tochter (II, 30), у Вука Мајка и Нера (I, 484). Зато је нећу овде специјално наводити. Најпре ћемо огледати преводе јуначких песама.

Песма Marko i wiła (Haliczanin, 1830, II, 208 и д. Вук II, 37) у преводу има 86 римованих 11-ераца, а у оригиналу 123 десетерца! Јасно је одмах да је морало бити испуштања стихова и сажимања. Показаћу да је Бјеловски поједине одељке — по 5-10 стихова — стезао, давао само суви, непеснички садржај, и на тај начин чинио тешко насиље оригиналном тексту, уништавајући у њему оно што је баш карактеристично: епски начин приказивања. Јер шта би онда друго било нарочити печат народне поезије, дух њен, ако не баш то како је приказан, стилизован, развој догађаја, како је разграђена епска грађа? Дати сам тај материјал, фабулу, садржај — зато се не мора певати песма! Народна песма је без свога начина казивања лишена свога ја. Показаћу то одмах на примеру. Марко се смилова па пусти вилу у планину. Она бере биље, и одзива се: „Сад ћу доћи, Богом побратиме!” Па набра биља и „загаси ране на јунаку”: „Лепше грло у Милоша царско, Јесте лепше него што је било. A здравије срце у јунаку, Баш здравије него што је било” (99—110). Ти, тако једри, пуни стихови, баш песнички, с добро погођеним психолошким опажањем страха виле, која не сме да побегне па се сваки час одзива Марку, замењени су штурим, непесничким „streszczeniem” (садржајем) у два стиха: „Puścił więc poszła i przyniosła zioła, Zdrów wstaje Miłosz i pieśń starą śpiewa” (стр. 210; „пустио ју је, па је пошла и донела биља; здрав се дигао Милош и пева стару песму”). Или зар овако изгледа рухо народне поезије: „Mirockich gajów wieczornem zacieniem, Dwaj przyjaciele ciągnęli najszczersi: M. Kralewicz, potężny ramieniem, I wierny Miłosz z wieszczej sławny piersi, Grają rumaki, ostre sterczą włócznie, Ściska brat brata i tak mówić pocznie”?! (208. — „Два највернија пријатеља јездила су у вечерњи сумрак кроз мирочке шуме: М. Краљевић, силне руке, и верни Милош, славан због песничких прсију. Играју коњи, стрче оштра копља, грли брат брата и овако почиње говорити”). Наш текст гласи овако: “Појездише до два побратима, Преко красна Мироча планине; Та једно је Краљевићу Марко, A друго је војвода Милошу; Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна, Један другом бело лице љуби, Од милоште до два побратима; Паке Марко на Шарцу задрема, Пак беседи побратиму своме”...

То је првих десет стихова; прођимо их редом! Овде нема, као што се види, никакве сличности између оригинала и превода: ни један стих се не подудара мишљу с преведеним; испуштене су једне мисли, а уметнуте друге. Ево их: нигде се не каже да су путовали у сумрак, да је Марко „силне руке” да је Милош славан „песничким прсима”, да се они грле. Недостаје баш оно што је најлепше у наративно-дескриптивном погледу: „Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна”. Како су према томе штури стихови једног слабог песника: „Играју коњи, стрче оштра копља”! Па где је оно тако емоционално: „Од милоште до два побратима”? Па где је она појединост: „Паке Марко на Шарцу задрема”? — Мало даље показује преводилац и своје оскудно географско знање *), а усто на сличан начин упрошћава текст: „Porecką, ziemią przez Timok jechali I wnet w Beregu zamierzchli parowy” (210; „Јахали су поречком земљом, преко Тимока, и ускоро обојица омркнуше у Берегу”). У оригиналу имамо овако: „Отидоше Поречкој крајини, И Тимок су воду пребродили, На Брегову селу великоме, Па одоше крајини Видинској” (113—6). Поред осталог, није добро ни транскрибовано: „Bereg”, итд.

Мислим да су ти примери довољни да донекле покажу начин превођења Бјеловског, што ћемо, уосталом, моћи потврдити и већим бројем примера. Видра, међутим, каже (о. c., 670) да Бјеловски преводи ту песму самовољно и слободно, али да она ипак „svĕdči о dobre znalosti srbského jazyka a vysokém talentu básnickém”, те да је Бјеловски у ритму пољског стиха настојао да изрази „ráz [карактер] národní epiky srbské”. Ја сам на основу анализе дошао до супротног закључка, чему, поред већ наведеног, ево још потврде.

Једнаким методом као и п. Marko i wiła преведена је и п. Marko i Luty Bogdan (Вук, II, 38). Стихови су по вољи испуштани, други су уметани, мењане су епизодичне појединости, често је даван само садржај појединих места; ја мислим да се то не може узети као „licentia poetica”. У оригиналу има 118 ст., у преводу 76 римованих 11-ераца, код којих често мисао прелази из једног стиха у други (а једна од најважнијих особина десетерца јесте одмор на крају стиха!). Ево примера за промењену појединост: познато је оно место где Марко, бојећи се Љутице, пита своје побратиме на кога ће: на самог Љутицу или на дванаест војвода; а они волеше „на сама Богдана”. Марко је сав срећан што се тако „курталисао” онога од кога је хтео побећи: „Трже Марко тешку топузину, Пак поћера дванаест војвода; Док с’ окрену неколика пута, Свих дванаест од коња растави, И бијеле савеза им руке” (67—71). У Бјеловског: „I wrącz kolejno z każdym się potyka, Wysadza z siodła i krępuje w łyka” (207; „и по реду се бори са сваким, збацује са седла и веже”). Ту има рима, али због тога се не може допустити толика слобода. — Па кад се Љутица Богдан престрашио намргођена Марка, он предложи замену заробљених: „То је Марко једва дочекао, Пусти њему дванаест војвода, Богдан пусти Рељу и Милоша, Скиде Марко мјешину са Шарца” (99—102). Бјеловски избацује тај „баласт” и лаконски каже: „Puścił,— z Szaracza czaprak zdjął soboli”... (208; „пустио је; са Шарца скиде самуров покривач”). — Као што се види, преводилац и овде даје само садржај; његова слобода је и сувише велика.

Tрећа јуначка песма, Śmierć Smail-beja Begzadytia, превод је песме о смрти Смаил-бега Бегзадића, коју је Вук штампао у белешци предговора IV књ. П изд., г. 1833, стр. XXIX (у држ. изд., Београд, 1896, IV, XXV), и то овога ради: Вук прича како му је стриц Тома, 1803, после једног рада у пољу, казивао песму о неколико дана раније погинулом Смаил-бегу. Написао ју је по сећању још 1814 г. и сада је штампа „само ради историје народни наши песама, а не ради каке њене лепоте или друге важности” (XXV). Вук није ни слутио да ће баш та песма — и ниједна друга из те књиге, рецимо она о Карађорђу, о боју на Мишару, о устанку на дахије, о Ивану Кнежевићу, или о Ченгићу — бити преведена на пољски језик, с вером у њену вредност, али никако не из неких научних разлога! Преведена је овако: оригинал има 66 стихова, превод 50, и то у сликованим десетерцима, с доста пажљивим одморима иза четвртог слога, али не и на крају стиха. Имена нису тачна: Шаин-Авди-ага = „Szain-Aga”; Новљанин Бего = „Nowilanin bej”. На овом месту преводилац је лоше разумео: Бегзадић каже да ће написати књигу побратиму, „побратиму Тузли капетану” (= капетану града Тузле, Тузли) = „List [poślę] do Tuzli-kapitana brata”, тј. преводилац мисли да се капетан зове Тузла. И у овој песми скраћује и испушта стихове: „Ево на те војске са три стране: Једна, бего, на те војска иде, Од онога града Биограда, Друга војска од Шапца бијела, Tрећа војска од града Зворника” (9—13). Бјеловски: „Trzy ci wojska niosą śmierć lub łyka: Z Białogrodu, Szapca i Zwornika” (209; „три ти војске носе смрт или окове: из Београда, Шапца и Зворника”), што није добро. — Песму ће овако завршити: „Nad mogiłą pyłu, wschodem słońca, Wierna luba ranną ciszę traca; Codzień kroki wiodąc tam tułacze Drżi jaskułka, jak kukułka płacze” (210; „над могилом праха, о изласку сунца, верна драгана нарушава тишину; сваки дан иде тамо изгнаничким кораком, дршће [као] ластавица, плаче као кукавица”). Стихови који одговарају преводу мање су уметнички, и на томе месту су обична формула за опис жалости унесрећене жене, али у своме једноставном руху остављају сасвим непосредан утисак: „Оста вјерна љуба кукајући, кукајући, кано кукавица, A преврћућ’, кано ластавица” [„превртати” није једнако „drżeć” — дрхтати; „płakać” — није једнако “кукати”].

После тих примера, у којима смо огледали како је Бјеловски преводио јуначке песме, погледаћемо његове преводе женских песама. Ево примера да се Бјеловски не равна с песничким изражајем народне песме, да има места која није разумео, да импровизује, а не преводи итд. Ово је, на пр., једна таква импровизација: „Serce ją boli: kochanego syna, Jedyne dziecię, oddalać od siebie. A więc w zielonym ogrodzie go grzebie” (Hal., II, 213; Вук, I, 368; „срце је боли да љубљеног сина, једино дете, удаљава од себе, па га зато сахрањује у зеленом врту”). У оригиналу је овако: „Жао мајци Конди закопати, Закопати далеко од двора, Већ га носи у зелену башту, Те га копа под жуту наранчу”. Али рецимо да је то само мало слободнији превод, да није тако далеко проведена импровизација! Али овде не само што има импровизације него се наша народна песма не може ни препознати: „Ciemna nocy, promiennego lata, Chmura ciebie, mnie boleść przygniata. Bolem żyję, ból mi pierś przeporze, Niemam matki, komuż się otworzę? Któż mię z łzawą wysłucha powieką? Jedna tylko — lecz i ta daleko! Nim dojadę, pół nocy upływa, Nim obudzę, ranny kur zaśpiewa, Nim usiędzę zorza świt ozłaca, Wracam do dom, w serce boleść wraca”. („Тамна ноћи, сунчаног лета, тебе облак, мене бол притискује. Живим у болу, бол ми прса пара; немам матере, коме да се изјадам? Ко ће ме саслушати сузним оком? Једна је само, и та је далеко! Док се довезем, пола ноћи прође; док је пробудим, запева рани петао, док седнем, зора позлаћује освит. Враћам се кући, у срце бол се враћа”). Песма има наслов Далека (Hal., II, 213), у Вука: Једно драго и то на далеко (I, 318). Као што се види, писац или није разумео, или свесно није хтео, — што ће пре бити, — да репродукује сам мотив о драгом који долази драгани, али су његова долажења прекратка. Све је тако измењено, деградирано, изопачено: и мисао, и садржај, и осећањe, и начин изражавања (зар би народни певач могао рећи о ноћи да је „притискује облак” и др.?); — све је то тако да се тешко може препознати наша народна песма, која гласи: „Тавна ноћи, пуна ти си мрака! Срце моје још пуније јада. Јад јадујем, ником не казујем’. Мајке немам, да јој јаде кажем, Ни сестрице да јој се потужим; Једно драго, и то на далеко: Докле дође, пола ноћи прође, Док пробуди, п’јевци запјевају, Док пољуби, саба зора буде: ,Саба зора, ајде, драги, дома’”.

Овде је дан само садржај: „Pomiędzy kwiaty i wonne zioła Haftuje Zena — matka ją woła. Nie pójdę matko! wielce mam szkody: Dziś mi tu zuchwalec młody...” (Przekleństwo Zeny, Hal., II, 217. — „Између цветова и мирисног биља везе Зена, а мати је зове. Нећу, мајко, доћи! Имам велику штету: ,Данас ми је ту млади дрзник...’“). У Вука имамо ништа мање ни више него 11 стихова, те је Бјеловски испустио баш оно што је у песми најтоплије, најсочније: „Везир Зејна по бостану везла, По бостану и по ђулистану, Мајка Зејну на вечеру звала: ,Оди, Зејно, вечер’ вечерати, Вечерати шећерли баклаву’. Зејна мајци тијо одговара: ,Вечерајте, мене не чекајте, Није мени до ваше вечере, Већ је мени до моје невоље: Данас ми је драги долазио, И велики зулум починио” (I, 533). Мислим да је изван сваке сумње да ту не може бити говора о неком верном преношењу духа народне песме, и да то уопће има врло мало везе с њоме. Но идемо даље. Вук: „A ја ћу јој уду cрећу дати, Уду cрећу, све ситне девере, Злу свекрву, а свекра горега; Сeтиће се, ком’ се противила” (I, 416, 15—8). Бјеловски: „Ja złą dolę, swaty dam jej liche, Żmiję świekrę i świekra złośnika; Niech mi słońca obelgą nie tyka” (Skarga, Czas. Nauk., 93); у преводу: „Ја ћу јој дати злу судбину, јадне сватове, змију свекрву и горопадног свекра; нека сунце клетвом не дира”. — Или ово: девојка говори како више воли с драгим „по гори ходити, глог зобати, с листа воду пити”, спавати на камену, „нег’ с недрагим по двору шетати, шећер јести, у свили спавати”. Бјеловски је то друкчије схватио: „A z nielubym pójdę w dwór z zgrzyzotą Zgorzkną cukry i jedwabie zgniotą” (Proźba, Cz. Nauk., 93 — Вук, I, 310; „a с недрагим ћу поћи у двор тужна, шећер ће ми постати горак и свила ће иструнути”). Ни трага, дакле, оној поентираној антитези, тако лепо датој у народној песми. Исто је тако лишен поенте — а то баш и јесте битно у њој — препев песме Рђаво наплаћена служба (I, 595), у Бјеловског Służba (Cz. Nauk, 96). „Братац сеји кроз сан одговара”: да је служио у Београду три лета: служио је најпре за оружје, па за коња, а онда за девојку; а кад стадоше делити оружје, коње и девојке, њему дадоше “старо зарђало”, “старо изјахано”, “старо обљубљено”. Разумљива је онда његова осветљивост и срџба на Београд кад види да гори: „Нека гори, огњем изгорео”! Код Бјеловског имамо најпре једну тешко разумљиву, скоро апсурдну ствар: „Trzy ja lata w Belgradzie służyłem Długie lata, długie trzy miesiące” (= „Три сам године служио у Београду, дуге године, дуга три месеца”), а то је тако речено због риме, јер је у следећем стиху „słońce”, а у пређашњем „miesiące” (чит. mjeśo nce). Међутим, најбитнији моменат је изостао, јер он каже: „А gdy lata w ciągłych trudach ślizły, Wziąłem szablę co ją rdze rozgryzły” (96; „a сад су минуле године у сталним напорима узео сам сабљу што ју је рђа изгризла”...). Он је, дакле, сам узео од рђе изгризену сабљу (уместо оружја!), а није му таква силом и преваром дата у деоби; итд.!

У вези с гoре наведеним апсурдним местом, ево још једнога: у иначе релативно добро преведеној песми Damian (Cz. Nauk., Вук, 1, 559) централно место је ово: „Пуче пушка из горе зелене, Те удари у колу Дамјана”; то још не значи да је он већ мртав, ако је погођен. Као што је већ горе речено, „licentia poetica” Бјеловског је велика: „Pada Damian nieżywy śród koła” („пада Дамјан нежив — мртав посред кола”); а после тога у преводу одговара на љубино кукање!

У п. Анђа капиџија (Вук, I, 468) долазе ови „футуристички” стихови: (Анђа): „Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, A звездама се накитила”. У Бјеловског Strażnica grodu (Cz. Nauk., 94) имамо овако: „Kształt jej ściska półksiężyca, Lica, rozogniło słońce, A skroń więczą gwiazd tysiące” („Тело јој опасује месечев срп, лице јој запалило сунце, а чело овенчавају хиљаде звезда”) 3).

Бјеловски је и у преводу п. Три Гркиње и три Грчета (I, 383) потврдио да нема осећања за оно што је најистакнутије у песми, што чини њену вредност. Акцент те песме, по мом мишљењу, јесте у овом: песма за Гркиње каже овако: прва „носи... ђерђеф, оће да везе”, друга „носи... бисер, оће да ниже”, трећа „... оће да бели” платно. A сад „иду три момчета, сва три Грчета”: једно „иде да свира”, друго „иде да игра”, „треће иде, да обљуби све три Гркиње”. Преводилац би морао интуитивно осетити (као што је — mutatis mutandis — Гете, имајући пред собом наш текст Хасанагинице, осетио његов ритам, положај речи итд., иако није знао наш језик) емоционалну разлику у том потенцијалном и условном „оће” и овом афирмативном, сигурном, поузданом „иде”. У пољском преводу нема те тонске боје (он је, штавише, нетачно дат): „Trzecia po zielonej łące, Płótno rozścieła... A trzeci całuje w oczy Greczynki ładne” (Trzy Greczyni, Cz. Nauk., 94; „трећа разастире платно по зеленој ливади ... A тпећи љуби у очи лепе Гркиње”).

Могао бих навести још неколико случајева из сваке од двадесетак песама, али сматрам да и наведени примери довољно показују оно што сам већ истицао. Закључак је несумњив: Бјеловски није знао довољно наш језик; он уопће нема преводилачке вештине и савесности, него најслободније парафразира, препева, без снаге оригинала, напросто упропашћавајући најефектнија места. Др. Видра у свом коначном суду каже да преводи Бјеловског стоје у погледу верности и израженог карактера наредне песме изнад превода Брођињског. За нас то, међутим, не може бити критериј: ни Брођињски ни Бјеловски нису у својим преводима дали народну песму са свим њеним богатством; оно што су они дали, као и касније Заљески, јесте препев, попољачавање, али не превод. Немајући песничког талента, без интуиције и довољног знања нашег језика, Бјеловски није осетио нерв народне поезије. Усто, његово је превођење, иако можда изворније него Брођињскога, ипак остало пригодно, несистематско: Бјеловски није показао смисао за одабирање оног што је боље, ако већ не најбоље.

***

1) Подаци су из чланка Тад. Купчињског (Kupczyński) о Авг. Бјеловском у Sto lat myśli polskiej, Wa., 1913,. VIII, 481—6.

2) Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, 1900, I, 172. Навод Заљеског није тачан; гђица Монголфје није преводила народне песме, него је само писала један подужи чланак о песмама (в. даље); Заљески ју је заменио с Војаровом.

*) „Porecz” каже да је „оток на Дунаву који припада Србији”.

3) Др. Видра наводи као оригинал тог превода п. I, 571: Девојка над градским вратима, што није тачно.


Један мање важан преводилац — информативни чланци

I

Одмах после првог превода Хасанагинице на пољски језик, штампан је у час. Pamiętnik Warszawski, XVII, 1820, 113-4, под шифром L. S., превод „pieśni Serbskiej” Miłość odmienna; у Вука, I, 457. По Видрину мишљењу, преводилац је Кристин Лах Ширма (Szyrma); превод је примитиван, вероватно из оригинала (о. с., 668). Ширма је био пропагатор пољских националних и словенских идеја, а суделовао је и при издавању народних песама из Галиције и Украјине 1). Његов превод је сликован; сам мотив није добро ухваћен: девојка се није покајала „gdy się zakochała” („кад се заљубила”), него се покајала уверивши се да би била лепша кад би носила цвеће, била веселија кад би пила вино итд. Све је врло примитивно и песма заслужује да се помене само зато што припада првим преводима. Огледа ради, ево неколико стихова: „Klęła się dziewczyna Że nie piia wina; I że się nie stroi O kwiaty nie stoi”; итд. („девојка се клела да не пије вина, да се неће китити и да се неће бринути о цвеће”). Оригинал тако не говори.

II

Што је с информативним циљем писано у прво време код Пољака о нашим народним песмама, није тешко набројити. Ствари су већином превођене с других језика, за обавештење, али су слабе и површне, без довољног познавања предмета.

1) Pamiętnik Naukowy, Oddział literatury, 1819, 224, доноси редакцијине напомене уз превод Хасанагинице од Брођињскога.

У истом часопису изашао је чланак Валентина Скорохода Мајевског (под шифром: W. S. М.) под насловом: Do redaktora oddziału literatury Pam. Naukowego, 1819, 251. смо се с Мајевским срели већ у уводу ове радње: он је био филолог и дипломатичар; рад му је био упућен на оријенталистику, пише граматику турског језика, тражи везе Словена с индијским народима, бави се санскритом. Он поздравља превод Брођињског па каже: „Овај велики љубитељ просвете мисли, како нам се чини, као и ми, да је већ време да се заузмемо сабирањем споменика језика и књижевности Словена”. Даље каже да се већ дуже времена бави скупљањем (као историчар, не као песник) споменика и песама, које намерава објавити да би показао разлике између појединих словенских дијалеката и њихове мајке „Самскрита”. Шаље текст Хасанагинице, чији је превод већ штампан, преписан сада пољски, а то има да послужи томе да се покажу разлике између пољског и српског језика. Овај текст Хасанагинице Мајевски не даје према Вукову поправљену тексту у I издању од 1814 г., него према Фортису. Наравно да је овај текст пун погрешака, не рачунајући овамо и Фортисове. Илустрације ради, ево неколико стихова: „Beźe muczy: ne gowori niśta; Wecz se maścia u dziere swiione, I wadi nioy, knigu oprosieńia, Da uczim ie, pod puno wienczanie, Da gre z nime, mayci u zatrage” (254). Јамачно да се тим текстом нико није могао помоћи 2).

У то баш време био је у Варшави на пролазу Вук, и он пише Копитару да се упознао с Мајевским, пољским списатељем, „који доказује Славене Индијанствовавше”. Том приликом дао је Мајевском Рјечник 3). У истој свесци Pamiętnika Naukowog налази се Wiadomość o dziełach P. Wuka Stefanowicza Serblanina (385) с наводом четири песме на нашем језику: Ryba i dziewoyka, Sztaby koia naywoliła, Dziewoyka sama sebe opisuie и Tudzia mayka zła swekerwa. Поред тога, ту се налазе и неколика тумачења наших речи, која нису беспогрешна („будало” = „badanie” — испитивање! wideo = widzę — видим, итд.). У чланку су ова обавештења: да је „господин Вук, син Стефана” био „штабни официр код начелника” устанка Црног Ђорђа (?). Кад се ратна срећа окренула и кад је удаљен начелник, Вук, изгубивши иметак, а штавише од топовског метка и ногу, прешао је преко Дунава и тамо нашао склониште (?); посветивши се науци, издао је „Граматику србљанског језика”, затим „Српску пјесмарицу” (1815); г. 1818 издао је Рјечник. За време Вукова боравка у Варшави, имао је прилике да се с њиме упозна, а „узајамно даровање наших радња и напомена у тој грани словенства зближило нас је међусобно и утврдило међу нама срдачније односе”. Oн је Вуку читао нека места на санскриту па су наишли на неке изразе сличне у српском. Тиме је био потакнут да се упозна са српским дијалектом, при чему му је помагао Вук. Овај му је приказао стање српске литературе: она се састоји из религиозних књига, рукописа и песама, које овако дели и карактерише: „dumy żałośne, lub wesołe pieśni i opiewania czynów starożytnych rycerzy, przez podanie u ludu zachowane” („песме жалосне, или веселе песмице и опевања доживљаја старих витезова, сачуване народном традицијом”). Вук је тих песама сабрао, како му рече, 11—15 свезака; Вук сада иде у Петроград, где треба да изда зборник својих песама, па га је упутио на неког свог пријатеља у Варшави да га подучава у српском језику 4). Било му је довољно двадесет сати да научи читати и писати. Објављује неколико песама за упоређење разгранатих словенских дијалеката. — Чланак је непотписан, али није тешко погодити да је од Мајевског, који се позива на ранији чланак. Из једног писма Брођињског 5) сазнајемо да му је Мајевски користио при превођењу с нашег језика на пољски. Али како смо видели, то је било од слабе користи, јер је њихово заједничко знање било мање него што је то било потребно за тако тежак посао; а затим, Брођињски узима за помагаче и Гетеа, Хердера, Грима и Талфију, па зато не треба сувише пажње придавати тој изјави.

Лист редактору Pamiętnika Naukowog од Мајевског и транскрибовани текст Хасанагинице појавили су се у четвртој свесци часописа, тј. у априлу, а Мајевски се упознао с Вуком још 18 фебруара. Перић мисли (о. с., 14) да је то стога што је чланак био написан раније, али је касније штампан, те због тога нема никакве вести о Вуку. Видра, пак, мисли да је баш боравак Вуков побудио Мајевског да се заинтересује нашом народном песмом, али још тада није имао Вукове збирке у руци (о. с., 593).

2) Pamiętnik Warszawski, 1820, XVI, 427 и XVII, 49 доноси одломке преведене из Фортисова дела. Неки аутори (Пенхерски, Видра) држе да их је превео Брођињски, а други (Перић) узимају као преводиоца Мајевског. Да би се правилно решило то питање, требало би испитати с којег је то језика преведено (ја то у Варшави нисам могао учинити због недостатка потребних књига), па би се лакше дошло до резултата. — То исто прештампале су Rozmaitości Lwowskie, 1823, бр. 11 и 12.

3) У часопису Dziennik Wileński, одељак Historja i literatura, 1830, X, 190—217 штампан је чланак: „O Morlakach z Pamiętników Xiędza Fortysa. Tłum. z ros. Alex. Artychiewicz”. Ту су одељци о пореклу и имену морлачком, о обичајима, хајдуцима итд. Преведено је, како и у наслову стоји, с руског; одакле, то нисам могао сазнати.

4) У истом часопису, св. IX, 38—50, имамо приказ на Талфијину књигу Volkslieder der Serben: Pieśni ludu serbskiego, przełożone wierszem, przez Talvj — Haga, 1825 и 1826 w 8-ce. (Bibliotèque Universelle, 1829, Janvier)”. Без много инвенције може се одмах опазити (и кад не би било назнаке врела) да је приказ преведен (од некога J. K.) с француског, и то већ по транскрипцији: „Kralżewicz”, „Krolżewiez”! или „Passarowiecki” (пожаревачки) итд.! У чланку, поред осталог, читамо и ове речи рецензентове (не преводиочеве): „При нашим мршавим вестима о садашњем стању Србије и њених становника, збирка поезије може бити с те стране најбољим извором”. У час. „Bibliotèque Universelle, des Sciences, belleslettres et Art” итд. Littérature, Genève-Paris, 1829, tom I, 65—80 нашао сам оригинал тога приказа.

5) У часопису Wizerunki i Roztrząsania Naukowe, cz. XII, Wilno, 1835, 5—42, налази се чланак: “Poezya ludu sławiańskiego. Podania o Lazarze. — Przygody Marka. A. de Mongolfier — Revue Encyclopédique”. У чланку, преведеном с француског, говори се о нашој земљи као врло некултурној (она је без индустрије, рударства итд.); поезија расте као дивљака у целом свом богатству. Осећа се недостатак Хомера, који би могао слити у једно тело поезије свих словенских племена, и тада би они били уједињени, као што је Хомер ујединио Грке. Затим се говори о Лазару и Марку.

6) М. Потчашињски (Podczaszyński) пише у Dzien. Warszawskom, 1826, 232—40: Rzut oka na plemiona słowiańskie w państwie otomańskiem. (Поглед на словенска племена у отоманској држави).

Тиме би били исцрпени сви (мени приступачни, а скоро и уопће) теоријско-информативни чланци, који су писани о нама пре него што су дошле Мицкјевичеве лекције.

***

1) Ширма је први човек који је превео нашу народну песму на енглески језик. Год. 1821 написао је један чланак о српским народним песмама, а 1823 у Letters on Poland, Comprising observations of Slavonian nations and tribes (Edinburg, 8˚, 382) штампа превод п. Природна слобода (The nightingale); в. о том Д. Суботић, Срп. нар. песме у енглеској књижевности у Годишњици Н. Чупића, XXXVII, 32 и д.

2) По Бурјану, текст је узет из нем. превода Фортисова дела: Fr. A. Cl. Werthes: Sitten der Morlacken (Bern, 1775) или из Reise in Dalmazien (Bern, 1776).

3) Вукова преписка, државно издање, књ. I, 1907, 168.

4) Бурјан мисли да је то био поручник Марко Марковић (о. с., 69); Вукова преписка, III, 482 и 486.

5) Pisma, VII, 245.


Константин Гашињски — преводи Меримеових мистификација

Константин Гашињски (Konstanty Gaszyński, 1808—1866) био је песник мањег талента, један од епигона Крашињског. Год. 1830 покренуо је с једним пријатељем часопис Pamiętnik dla Płci Pięknej (Летопис за лепи спол). У то време покушава да пева песме „на народну”. Већи део живота провео је као новинар-емигрант у Француској. За нас је од интереса зато што је превео неколико наших народних песама, а и неколико Меримеових мистификација.

Песме које је превео ове су: 1) Po nad strumykiem stała dziewica (Вук, I, 396); 2) O moje dziewczę! różyczko miła (I, 594) 1); 3) Nie nuć słowiku, jeszcze nie pora (I, 566); 4) Gdzież mój kochanek, o miły Boże (I, 360). Све четири песме, заједно с још једном мистификацијом из Меримеа, штампао је под насловом „Pieśni Serbskie” у поменутом Pamiętniku, 1830, III, 13—16. Пета преведена народна песма јесте Wesele Hajkony, „Ballada Serbska”, штампана у часопису Melitele, у Варшави, 1830, 195—200 (Вук, III, 83). В. Видра, који је писао о Гашињском (o. c., 676-8), каже да преводилац греши против верности оригинала, не брине се о типичним особинама српске народне песме, често мења текст; изгледа му да је више употребљавао Талфијин превод но оригинал.

Гашињски је у импровизацији пошао још скоро и даље него Брођињски. Ево примера: девојка говори да би се прала пеленом кад би знала да ће је старац љубити: „Кад стар љуби, нека му је горко” (I, 396) = „Aby starcowi sztuką zwodniczą, Każdy całunek zatruć goryczą!” (14; „да би старцу заводничком вештином сваки пољубац отровала горчином”). Исто тако преводи и за млада: „Każdy całunek oblać słodyczą!” (14. „сваки пољубац да облије слаткоћом”). — Ово је још слабије: јунак пита девојку, коју назива руменом ружицом, „ни трганом, ни омирисаном, ни љубљеном, ни омилованом”: Да ли ми те, душо, пољубити?” (I, 594) = „Której niczyje nie tknęły rączki, Coś nie zaznała w chwilach pustoty Ani całunku, ani pieszczoty, O moja duszo! jakaż pokusa Bierze mnie dzisiaj skraść ci całusa” („Koју ничије руке нису дотакле, која није осетила у часовима самоће ни пољупца, ни миловања; о моја душо, какво имам данас искушење да ти украдем пољубац”). Ту се, дакако, затире траг и нашем тексту и евентуалном Талфијину (II, 49). Јер Гашињски узме једну појединост па је разводњује и непотребно украшује: у п. I, 566 девојка узабире струк босиљка да њиме пробуди драгог, ударивши га по образу. Код Гашињског имамо ружице од којих ће девојка исплести венац и ставити драгом на главу (в. стр. 15). То, дакако, нема више везе с нашом народном поезијом.

Песма Wesele Hajkony (Вук, III, 83) преведена је у 120 десетераца, распоређених у 20 строфа по 6 стихова; у Вука имамо 126 стихова. Оригинал се налази у Вукову издању од 1814 (108): О удатби Хайкуне Сестре Бега Льубовића, где нема ст. 21-2: „Кад говори, канда голуб гуче, Кад се смије, канда сунце грије”, а у лајпцишком издању та песма није штампана. Међутим, ти су стихови преведени код Талфије, свакако под директивом Вуковом: „Wenn sie sprach, so war’s, als girrt’ ein Taüblein, Wenn sie lacht’, als ob die Sonne schiene” (I, 165). Гашињски преводи те стихове овако: „Gołąb tak grucha gdy się ozwała, słońce tak błyszczy gdy się zaśmiała” („као голуб гуче кад проговара, као сунце сија кад се насмеје”). — Зависност о Талфији показује се и овде: народни певач каже за Зуку да нема ништа „осим сабље и дебела ђога, с којима се рани по крајини, као соко с крил’ма по облаку” (40-2). Талфи: „Also nährt er sich im nahen Gränzland, Wie in Lüften der beschwingte Falke” (I, 166); Гашињски: „Lecz nad granicą umiał żyć przecie Jak rączy sokół w powietrznym świecie!” (196; „али на граници је умео живети као брзи соко у зраку!”). — „Зуко од Удбиње” назива се код њега „Сонко Дудбини”!

Даље навођење било би бесциљно и без интереса, јер су преводи Гашињског без веће вредности и важности.

* * *

У ову радњу не улази испитивање превода Меримеових мистификација на пољски језик, јер је она ограничена на преводе народних песама. Али ћу ипак узгредно, због тога што је то један део интересовања за наше народне песме (само из кривог извора), саопћити резултате досадашњих истраживања у том правцу (туђих и својих), јер је то ствар која је код нас доста слабо позната.

У прво доба цветања француског романтизма и борбе романтичара и псеудокласичара била је врло тражена и цењена тзв. „локална боја”, тј. тежило се да се дâ нешто оригинално, ново, потекло из неких непознатих, егзотичних крајева. Класичарима су замерали да њихови Грци и Римљани нису никакви Грци и Римљани, јер им недостаје локални колорит; пуне су, пак, локалне боје шкотске баладе, шпанске романсе и сл. Проспер Мериме каже о том овако: „Умирао сам од чежње да in loco студирам те локалне боје где их још има”. Неколико младих књижевника, на челу с Меримеом, одлучило је да напише књигу о неком непознатом крају, а после да на лицу места провере колико је тачно погођена слика; за путни трошак ће послужити новац добијен за хонорар. Мериме, који је већ имао искуства и успеха с мистификацијом Théâtre de Clara Gazul (1825), подухватио се тог посла и према Фортисову Viaggio in Dalmazia, Нодјеову Jean Sbogar (такођер мистификација), Voyage en Bosnie dans les années 1807 et 1808, par M. Amédée Chaumette-Des-Fosses... (Paris, 1812) и др. (в. о том дело В. Јовановића, „La Guzla” de Prosper Mérimée. Etude d’historie romantique, Paris, 1911, 218 и д,), — написао је књигу „La Guzla, ou choix de poésies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l’Herzegowine”. Paris-Strassbourg, 1827 2). Гете, добро упознат с нашом народном поезијом преко Грима и Талфије, посумњао је одмах у читаву ствар, али Пушкин и Мицкјевич нису ни слутили о каквој мистификацији (в. о том даље).

Преводиоци Меримеових мистификација код Пољака јесу:

1) Адам Мицкјевич превео је тобоже „са српског” Le Morlaque à Venise = Morlach w Wenecyi, oko год. 1828, и та је песма већ штампана у Poezye Adama Mickiewicza, I, 282 (Petersburg, 1829) и у V св. Poezye (Познањ, 1829). Први је о томе писао проф. Ј. Третјак у листу Gazeta Lwowska, 1888, 127 бр. У целини узето, превод је добар, иако местимично и сувише слободан, и, како рече Пушкин, украшен.

2) Александар Хоћко (Chodźko) објављује у Poezye, St. Petersburg, 1829, 246 и д., три превода из Меримеа (в. Видра, o. c., 680 и д.):

a) Hajduki („Ballada Morlacka”) < Les braves heiduques;

б) Upiór („Ballada Morlacka”) > Le Wampire;

в) Janek („Pieśń Morlacka”) < L’amante de Dannisich. Хоћко сам каже да му је извор La Guzla.

3) Антон Едвард Одињец (Odyniec) у Melitele, Warszawa, 1830, 222-4.

a) Hajducy, Z Serbskiego. Превод има 11 строфа по 4 стиха у 11-ерцy. Оригинал је Les braves heiduques. У белешци додаје ово: „Хајдуци су јавни разбојници”; „мишљење о духовима опће је у Србији”. Касније је то исто прештампао у „Nowy Parnas Polski”, Познањ, 1832, 43-4. и Poezye, Вилно, 1859, 60.

По Видри, Одињецов превод бољи је од Хоћкова.

4) Константин Гашињски превео је највише Меримеових мистификација.

а) Пре свега, он објављује превод информативног одељка из Меримеове књиге: „Wiadomość o Hyacyncie Maglanowiczu (Maglanowich) żyjącym poecie serbskim” (Вест о Х. Маглановићу, још и данас живом српском песнику; штампано у час. Pamiętnik dla P. Pięknej, 1830, II, 250-8). Гашињски даје најпре израза свом знању, одн. незнању материјала у вези с народним песмама: Апендини је, по њему, превео Талфијину збирку превода на талијански језик; Хердер је превео много песама, а ,,славни Гете је прерадио неколико песама лепим стилом”, а међу њима и Хасанагиницу. Сада даље говори по La Guzla, изашлој у Паризу 1827 г.: о професионалним певачима, затим о Маглановићу, његову животу (у ствари тобожњем) итд.

б) Преведене песме су ове:

α) Dwaj przyjaciele („Ballada Serbska”; Pam. dla P. P., 1830, I, 8—11) < Les pobratimi;

β) Maxym i Helena („Ballada Serbska”; Pam. dla P. P., 1830, II, 1—5); то је прештампано после у Poezye K. Gaszyńskiego (II изд., Париз, 1856) под насловом: Złe oko (162-6). Мериме: Maxime et Zoe.

γ) Μеђу штампаним „српским песмама” трећа (III) од њих без наслова такођер је мистификација (Рат. dla P. Р. III, 1830). Мериме: Impromtu (в. Видра, o. c., 682).

5) У истом часопису (Pamiętnik dla P. P., IV, 41) налазе се два превода без потписа:

a) Ban Kroacki < Le bań de Croatie;

6) Konający Íејduk < L’ Heyduque mourant.

Обе песме имају назив „Romanse Illiryjskie”. Te су две романсе у прози, а други преводи мистификација Гашињског су у стиховима. На месту потписа стоји: T. Pet. То ме упутило на Tygodnik Petersburski, одакле је тај часопис (Pamiętnik) и иначе преносио вести (у истом годишту и свесци налази се белешка о неком лошем делу; она је узета без навода извора из Tyg. Petersburskog, 1830, 262). Видра, чини се, није то запазио и приписао је поменуте преводе Гашињском, иако немамо никаква основа да га сматрамо њиховим преводиоцем. Јер на стр. 244 (г. 1830) Tyg. Petersburskog налазимо: Romanse Illуrijskie: Ban Kroacki, Konający Hejduk, а испод тога: (z Rev. de Paris). Није улазило у оквир мога рада да даље тражим тај француски часопис (у Варшави га није било), у коме је Мериме накнадно објавио те мистификације и из кога их је онда непознато лице превело за Tyg. Petersburski. Можда томе непознатом преводиоцу пада у део и овај превод: Zaczarowana strzelba. „Romans Illir.” (Le fusil enchanté), затим Perla Toledu, Romans hiszpański, (z Franc. P. Mérimée), штампано у Tyg. Petersburskom, 1830, 253. Непознати преводилац означио је сам оригинал.

6) Последњи преводилац Меримеов јесте Роман Зморски, који за песму Zaklęcia (240) упућује на књ.: Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen von W. Gerhard 3). И доиста, у делу II, 152 налазимо песму: Die Beschwörung, а то је из Меримеа: Constantin Yacoubovich у одељку Sur la Vampirisme 4).

Сa Зморским се, дакле, завршава листа преводилаца Меримеових мистификација у пољској књижевности.

***

1) Видра (o. c., 676) наводи као оригинал те песме Момак и девојка (I, 412), што није тачно.

2) О Меримеовој мистификацији види предговор K. Brauna-Wiesbadena: W. Gerhards: Gesänge der Serben, II Aufl., Leipzig, 1877, 9 и д.; затим чланке Ј. Скерлића у СKГл., IV, 355 и д. и XII, 981; Француски романтичари и српска народна поезија, Мостар, 1908; T. Матића у Archiv f. sl. Phil., XXVIII и XXIX; цитирану књигу Јовановићеву, исцрпну у меримеовском питању.

3) W. Gerhard's Gedichte, IV, Leipzig. 1828.

4) P. Merimée: La double meprise et La Guzla, Ouevres completes, Paris, 1885, 249-54.


Друго доба:
Адам Мицкјевич и преводиоци његова доба

Адам Мицкјевич

I

Упоредна историја словенских књижевности као наука. — Оснивање катедре за словенске књижевности на Колежу де Франс; позив Мицкјевичу да прими катедру. — Мицкјевичева научна спрема и познавање словенских језика и књижевности. — Пушкинов и Мицкјевичев интерес за La Guzla. — Мицкјевич набавља књиге о словенским стварима. — Питање текста предавања; њихово издавање, неслагање пољског и француског текста. —

Историја словенских књижевности и Упоредна историја словенских књижевности младе су још науке, те се њихови задаци и методе научног рада тек формирају и одређују. У први мах, оне би се могле сматрати као два назива за исти појам; али није тако. Историја словенских књижевности обухвата излагања литерарних историја појединих словенских народа, а Упоредна историја словенских књижевности јесте део Упоредне историје књижевности уопће. Њен задатак јесте у томе да испита међусобне утицаје у словенским књижевностима, да утврди како су страни утицаји деловали на њих, како су самостално постојале у њима сличне појаве и каква су реаговања и промене у међусобним односима настајале због идеолошких супротности. Све се, дакле, појаве у словенским књижевностима морају испитивати на компаративној основи. За таква истраживања претпоставља се знање појединих словенских литература, и због тога је Историја словенских књижевности примарни стадиј, а Упоредна историја секундарни стадиј у проучавању, студију и историографији словенских књижевности. Досадашњи резултати тих компаративних истраживања још су мали; потребне су пре свега монографије о појединим проблемима па да се онда приступи давању синтезе 1). У будућности би требало да ти међусобни књижевни односи словенски буду предмет истраживања на свим словенским универзитетима, и због тога проф. Ј. Хорак оправдано поставља, на Првом конгресу словенских филолога у Прагу (1929), тезу о потреби оснивања катедри за упоредна изучавања словенских књижевности на свим универзитетима у словенским државама 2). Узгредно још да додам, Праг, који је дао почетке и био жариште словенске филологије, давши учењаке као што су Добровски, Шафаржик, Јунгман, у новије време Гебауер, Поливка, Махал, Мурко и др., још је и данас центар славистике: на Карлову универзитету постоје катедре и лекторати за све словенске језике и књижевности, а осим тога и катедре за Упоредну словенску лингвистику (филологију у ужем смислу речи) и за Упоредну историју словенских књижевности. Код нас, досада, врло је мало урађено на упоредном изучавању словенских књижевности, па је зато наша насушна потреба да на универзитетима добијемо катедре за ту науку.

Данас је, дакле, јасно одељен појам Упоредне историје словенских књижевности од Историје словенских књижевности уопће. Раније је постојала само Историја словенских књижевности, која је свој научни основ добила у почетку XIX века силним расцватом словенске филологије код Чеха, после и код Руса и Пољака. Темељно дело и, рекао бих, дело које је прокрчило нове путове била је Шафаржикова Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Будим, 1826). Као наука која се предаје на универзитетима добила је свој основ после год. 1835, које је године руски министар просвете Уваров издао нову уредбу о универзитетима, којом се предвиђа и оснивање катедре „исторiи и литературы славянскихъ нарĕчiй” 3). Оне имају да створе на универзитетима у Петрограду, Харкову, Москви и Казању; као што је познато, у ту су сврху били вођени раније још преговори са Шафаржиком да он дође у Русију, а касније су били слати кандидати за те катедре (Бођански, Срезњевски, Прајс и Григорович) у словенске земље да студирају језике и књижевности словенске. За пруску владу је израдио програм за студије сам Шафаржик, али се није примио понуђене му катедре словенских књижевности. Кад је дошло до оснивања катедри за словенске језике и књижевности у Берлину и Бреслави, на њих су дошли Пољак Цибулски, у Берлину, и чешки песник Челаковски, у Бреслави. За тим примером повела се и француска влада те је 1840 год. одлучила да се на Колежу де Франс оснује слична катедра 4). Први наставник словенских књижевности био је пољски песник Адам Мицкјевич, а као плод његова предавања јесте његова књига у 5 свезака Les Slaves, одн. Literatura Słowiańska у пољском преводу.

Шта је у то време био Колеж де Франс? По речима самог Мицкјевича, то је била висока школа за аматерску публику, те ученика у правом смислу речи није ни било. Професори морају да задобијају своје слушаоце речитошћу (Французима је то било лакше него њему, који није знао савршено у француски језик); места су била сигурна, независна од Министарства 5). Колеж је био намењен нарочито оним наукама које су још биле у повоју, како је после једном рекао Ренан 6). Слобода излагања идеја била је доста велика; па ипак је Мицкјевич баш због својих идеја (политичких) изгубио то место 7). с обзиром на публику била су подешена и предавања. Ствари су излагане у опћим цртама, популарно, без улажења у много појединости. Научни ниво, дакле, није био сувише висок, те су се на тај начин овде популаризовале више научне идеје него научни резултати 8).

Адам Мицкјевич се после свог бега из Русије (15 маја 1829), камо је био депортиран као политички кривац, идући из града у град, из земље у земљу (био је у Немачкој, Аустрији, Италији, Француској, Швајцарској), сместио био најзад 1839 год. у Лозани, као професор латинске литературе у лозанској Академији, а уједно је на лицеју предавао латински језик. У то је време пала одлука министра Кузена (Cousin) и француске владе да се оснује катедра словенских књижевности; позив је упућен Мицкјевичу 9). Ствар је морала најпре проћи кроз француски парламенат, и не без тешкоћа 10). Мицкјевич, иако је можда и желео да то место заузме баш он, ипак није с одушевљењем прихватио овај позив, те је код њега, без сумње, било ломљења. Нерадо је напуштао некако стечену аклиматизацију у Лозани, а с друге стране, биће да се он није осећао сасвим спремним за овако одговорно место. Најзад се ипак одлучио да га прихвати. У писму кнезу Адаму Чарториском, једном од вођа пољске емиграције, који је највише радио за њега код Кузена, пише да ће примити понуђено место да би ту научну установу очувао „од спекулације Немаца, ненаклоњених нашој ствари, и осигурао га у будућности Пољацима” (писмо је од 17/VII 1840 11). У једном другом писму (И. Домејку, 1/XI 1840), пошто је већ стигао у Париз, каже да би катедра пала у руке „moskiewskie lub niemieckie” 12). — У предговору немачком издању својих лекција каже овако: „Кад ме је француска влада позвала на катедру (столицу) словенских књижевности и историјских прилика, напустио сам Лозану, где ме је задржавало све што год може да веже изгнаника за једну туђу земљу, те сам дошао у Париз, схватајући (anerkennend) своју наставничку дужност у тој престоници као службу у ствари Пољске, Француске и словенства” 13). Горњи наводи биће нам разумљивији кад се узме у обзир какви су тада били односи између Руса и Пољака, и кад се зна да су предавања Мицкјевичева била често уперена против деспотске руске владе, да је Мицкјевич нарочито полагао пажњу на осветљење спора и антагонизма пољско-руског, и да је насупрот Русији истицао мисију Пољске у ослобођењу и препорађању словенства и читавог света. Карактеристично је писмо које је упутио министру Кузену, извештавајући га да прихвата позив на катедру: „Ви знате, Господине Министре, какву је сензацију изазвао на страни Ваш пројект да оснујете словенску катедру у Паризу. Северне књижевности сматрају да је та институција врло важна за њихову земљу. Према вестима које нам отуда стижу, тамо су примили са живим интересовањем глас да је њихов језик најзад стављен у ред научних језика, и да ће бити предаван на најславнијем универзитету у Европи ... Све Словене, уверен сам, сједињава заједничко осећање захвалности Влади Њег. Величанства. Као Пољаку, мени ласка што сам позван да први заузмем место претставника наших народа пред париском омладином. Биће ми драго да се вратим студијама. којима сам посветио један део живота и које никад нису престајале де ме интересују” 14). О његовим студијама биће још говора нешто ниже; сада само истичем његово схватање свога задатка и задатка катедре.

О своме задатку говори и са катедре. У I лекцији каже да би се сигурно одрекао опасне почасти да говори с катедре, кад би се бринуо само о свом личном и књижевном достојанству, „јер то понижава човека да иступа пред публику кад не осећа силе која даје лакоћу и драж изражаја” 15). Ми ћемо још видети да недовољно владање француским језиком није био једини узрок Мицкјевичева немира и бојазни; погледајмо сада што он каже даље: „Али врло важни обзири наређивали су ми да примим (место). Позван сам да проговорим у име књижевности народа, с којима је мој народ својом прошлошћу и будућношћу уско везан, да проговорим у часу кад је реч моћ, и на месту, које је — како бих то као странац могао рећи — катедром речи; ништа ме због тога не може задржати” 16). Последње речи су мало мистично обојене, али важна је његова изјава по којој се види да је он био и те како свестан одговорности свога посла, своје мисије.

О Словенима су тада код Француза постојали доста мутни појмови; и не само код њих, него и иначе. Сам министар Кузен у пројекту упућеном Скупштини мисли да се наш језик говори у Чешкој 17)! По његовој замисли, Мицкјевич је имао да одржи један „cours de langue et de littérature slaves” 18); предавач ће најпре имати титулу ванредног, привременог професора језика и књижевности словенске 19). Тако му је већ у писму од 24 јула 1840 саопштавао A. Чарториски, који је због те ствари био код министра Кузена. Прве године биће ванредним професором, а кад стекне натурализацију, постаће редовним, „титуларним”. Кузен је, по утисцима Чарториског, био забринут, јер се бојао да ће имати неприлика с руским и аустријским послаником, па чак и код краља Луја Филипа, који је био бојажљив према слободоумнијим политичким идејама. Чарториски је уверавао Кузена да ће предавач сачувати потребну меру, да „неће излазити на политичко поље и неће се бавити запаљивим и раздражљивим материјама”. Министар замишља да предавач прве године почне „с историјским нацртом словенске књижевности” („od rysu historycznego...”) да би слушаоце „задобио предметом који се ту први пут предаје, и о којему у Француској влада потпуно незнање...”. „Било би најбоље — надовезује Чарториски — кад би Пољак у свом курсу, да тако кажем, указивао почаст („honory czynił”) другим племенима словенским и con аmore излагао њихове књижевности. Како ће велик и користан резултат бити за пољски утицај кад без изузетка сва браћа Словени, њихови песници и њихови научењаци, буду једногласно задовољни оданом им од Тебе пажњом пред просвећеном Европом” 20). Колико је овим задацима Мицкјевич одговорио, видеће се још из каснијих излагања, уколико то има везе с постављеном темом.

С каквим је предзнањем, или да кажемо данашњим језиком, с каквим је квалификацијама дошао Мицкјевич на катедру словенских језика и књижевности, и историјских прилика, како је он писао? Да ли је он доиста имао да се врати само „студијама којима је посветио један део живота и које никад нису престајале да га интересују”? Да ли је он према поимању тадашње науке, специјално према поимању чешке филолошке школе, и према схватањима данашње науке, имао довољно спреме за овакво место? Потребно је да речем нешто о његову школовању, да бисмо могли одговорити на то питање.

Адам Мицкјевич (Mickiewicz) родио се у Заошу код Новогрудека, недалеко Вилна (24-XII-1798). После завршене „окружне доминиканске школе” у Новогрудеку, уписује се 1815 г. на универзитет у Вилну, и то испрва на математичко-природњачко одељење (1815—6), а онда прелази на одељење „књижевности и ослобођених уметности” (1816—9), где је највише слушао класичну филологију код проф. Гродека (Groddeck), историју, националну и опћу, код Љељевеља, и књижевност пољску код Леона Боровског. Његово образовање било је хуманистичко: у првом реду упућено на учење класичних језика, историје, књижевности; у том правцу иду и његови ђачки радови. Да је већ тада обраћао нарочиту пажњу словенским књижевностима, језицима, старословенском језику, који је тада био центар интересовања словенских филолога, немамо података. Завршивши 1819 универзитет са степеном кандидата филозофије, отишао је за наставника окружне школе у Ковну; 1822 полаже испит те постаје магистар филозофије. Пошто је неко време био затворен као члан друштва филарета (патриотско удружење), био је 24-XII-1824 одведен у Петроград, а оданде у Одесу. Средином октобра 1825 долази у Москву, где је пробавио до средине маја 1828, а онда одлази у Петроград, где ће се задржати годину дана, а 15 маја 1829 напушта заувек Русију. У Русији, а нарочито у Москви, у друштву с Пушкином, браћом Кирјејевскима и др. 21), има прилике да се добро упозна с руском књижевношћу, да добро научи руски језик, али ни ту још нема прилике за неке систематске славистичке студије. Уосталом, славистика се тада учила код појединаца, а не на универзитетима и школама; у каснијим маршрутама руским славистима нарочито је стајало да кандидати морају пробавити неко време у Прагу (код Шафаржика, Челаковског), код Копитара у Бечу итд. 22). Путујући из Дрездена у Чешку, Мицкјевич се задржао јула месеца 1829 г. свега два три дана у Прагу, и том се приликом упознао с Ханком, а можда и још с којим чешким књижевником 23); сумњиво је да се за то кратко време могао упознати с чешким филолошким радовима, како је он то касније тврдио. После тога је отишао у Карлове Вари и Маријанске Лазњи, у претежно немачки крај, те је велико питање да ли је могао за време од месец дана, колико је свега пробавио у Чешкој, научити чешки језик. Касније га видимо у разним земљама, али нигде се специјално не бави славистичким студијама. Знамо, додуше, да је 1836 написао Pierwszy wieki polskiej historji (Први векови пољске историје), и ту се дотакао најстарије историје Словена, али то је више историозофски него историјски рад, давање историјске синтезе, а не неко архивско и књишко студирање првих вести о пољској и словенској историји. Год. 1839 видимо га на катедри латинске књижевности у Лозани; за ту катедру имао је потребно универзитетско образовање и студије везане с тиме. Зато је карактеристичан начин Мицкјевичеве одбране против приговора који су изнети у француском парламенту поводом његова избора.

Мицкјевичу је пребацивано, како он сам пише кнезу Чарториском, да не зна других словенских дијалеката осим пољског. Он, међутим, каже да би могао доказати да зна руски а „nieźle” чешки; колико је то било тачно, видели смо горе. На друго питање: да ли су му познати књижевни радови Чеха, он пише овако: „Одговорио бих да сам 1829 путовао у Праг да бих упознао тамошње филологе и разгледао њихова дела. Показао бих, напокон, превод својих дела на чешки и руски језик, што доказује да су ти побратимски народи добро примили моје радове” 24). У томе наводу тачно је то да су му песме превођене на руски језик: преводио их је и сам Пушкин, а исто тако превођен је и на чешки: почевши од 1828 г. имамо читав низ преводилаца његових ситнијих и већих ствари 25). Али то још не може да посведочи о његову знању појединих књижевности, о неким „научним, књишким студијама” 26). Мицкјевич — то је јасно — није био литерарни историчар у смислу Шафаржикову; њему је недостајало за то филолошко образовање у словенским језицима. Он је познавао књижевна дела, руска, пољска, донекле чешка, неколика наша, и о томе је говорио у својим предавањима. О његовим методама рада биће још и касније говора, али речено уопће, он свој позив није схватао као литерарни историчар, него као културни историчар; он даје синтезе културних настојања читавих народа, епоха: он поступа као филозоф, као песник, служећи се многим хипотезама, дајући често догматичке судове, не обзирући се на ситне појединости, као што чине филолози. Наравно да у таквим генерализацијама има увек и доста нетачности. Зато није чудо што је Шафаржик писао руском учењаку Погодину, кад је чуо да ће Мицкјевич почети предавања из словенских књижевности: „Aufrichtig gesprochen, ich erwarte da für die Wissenschaft nicht viel” 27), јер је за њега наука била само онакав рад којим се сам бавио, или којим су се бавили Добровски, Суровјецки, Копитар, Вастоков и др.; један, пак, песник на катедри није му нимало уливао поверења, јер дотадашњој филолошкој науци он још ништа није био дао. Не треба се, затим, чудити што је Шафаржик другом приликом писао да су Мицкјевичева предавања „somnia Mickiewiczii”, јер су она, доиста, с његове тачке гледишта, била дилетантски састављана, с вестима и подацима покупљеним с разних страна, недовољно научно испитанима и проверенима, а каткада и сасвим самовољно модификованима, с многим хипотезама узетима као фактима итд. Већ сама чињеница што је говорио по сећању, без табака, оправдава назив који је дан његовим предавањима: импровизације. Та ознака је сасвим прикладна: предавања су стварана песнички, без неке одређене научне методе, без много старања о егзактност, критичност и др. „Средства и приручнике за овај свој курс — говори песник на једном месту — био сам присиљен да тражим у самоме себи... Што сам осетио и опазио за свога боравка у словенским земљама, што нисам заборавио од ранијих радова о историји и литератури Словена, а, нарочито, што се у мене улило од духа који данас покреће њихове народе, — то сам делио са својим слушаоцима” 28). Зато Мицкјевич не следи само литерарна струјања и не испитује само литерарна дела, него тражи у њима „идејне струје, опће идеје”, које покрећу један народ, словенство уопће. Зато се он окреће историји, тражи у њој дух, мисао, осећања народна 29). Тиме се тумачи оно што он каже да је са својим слушаоцима делио дух који покреће словенске народе. Али то показује да он нема праве свести о методама научног рада, како су се оне тада (а и данас) схватале. Биће да је он и сам каткада осећао своју неспремност, јер пише Заљеском овако (25-XII-1840; дан после прве лекције): „Свака лекција је као битка; сам Бог зна како ће успети... Молите се за мене. Јер то је милост Божја што нисам срамотно пао с катедре. Неки Французи и Руси мисле да се узму стенографи. Идем данас да то спречим” 30). Из тога се види да он није желео да његове лекције буду штампане; да оне за њега претстављају пролажење кроз „пампасе, кроз тигрове и Индијанце”, како је после писао једном пријатељу 31).

Треба имати на уму све што је досада речено кад се просуђују Мицкјевичева предавања о нама, а нарочито о нашим народним песмама, јер бисмо иначе могли бити неправедни према великом песнику, који је први пронео славу наше народне поезије с универзитетске катедре. Како је дошло до тога да се он толико одушеви њоме, да толико дуго говори о њој; када пада прво његово интересовање за њу?

Мицкјевич се за наше народне песме заинтересовао још у Русији, у Москви. Имамо података да је он још у детињству био одгајан у атмосфери народних песама и приповедака белоруских, које је памтио врло дуго 32). Испитивач Мицкјевичева односа према нашој народној поезији, Хенрик Батовски, претпоставља да је наш песник још за студија у Вилну могао бити упозорен на велику улогу и вредност словенског фолклора. Позната је ствар да је народне мотиве узимао у своје баладе, а тиме је био дат основ и за интересовање за словенску народну поезију. Затим, атмосфера је била таква да су се често понављале Хердерове идеје о Словенима и њиховим народним песмама; Батовски, даље, претпоставља могућност да је Мицкјевич видео и имао у рукама књигу Челаковског: Slovanské národni písně, I (Praha, 1822) 33). У кореспонденцији Мицкјевичевој имамо податак да је већ г. 1826 читао преводе наших народних песама. Знамо да је Брођињски г. 1826 објавио у Dzienniku Warszawskom чланак о народним песмама с више преведених словенских песама. Мицкјевич пише пријатељу Одињецу из Москве, 6/Х 1826, да је у Москви добио неке варшавске часописе те је тамо читао песме Заљеског, преводе Елегија, „а такођер словенске песмице Брођињског”. Али се чуди ономе што је написао Брођињски о немачкој и енглеској поезији и пита: „Ko је тај Шафаржик, који назива Бајрона вулканом, који само сева и засипа пепелом?” Жели да се о Бајрону већ једном трезвеније суди у пољској штампи. „Нико не може порећи да у словенским песмицама има сласти, нежности и веселости анакреонтске; али треба ли анакреонтским песмама ограничавати књижевност у доба које је имало Гетеа, Шилера, Мора и Бајрона?” 34) Наведени суд није се односио само на наше песме (њих 10), него и на чешке и моравске (12 пес.), словачке (8) и малоруске (1). Даљи податак који имамо о интересовању Мицкјевичеву о нашим народним песмама у вези је с Пушкином. Како нам је то показао Виноградов у студији Мериме в письмах к Соболевскому (Москва, 1928, 234), Мицкјевич се упознао с Пушкином у првој половини месеца октобра 1826 и с њим се дружио све до краја марта 1829 г. „Мени се чини оправданим — каже Виноградов — да претпоставим да је једна од најближих тема у односу Пушкина с Мицкјевичем била заједничко читање народних песама. Речи Пушкинове о томе да ,поэтъ Мицкевичъ, критикъ зоркій, и тонкій, и знатокъ въ Славянской поэзіи, не усомнился въ подлинности сихъ пĕсенъ’, указују на утисак од дуготрајног личног односа” 35) (ту се ради о оригиналности, одн. о мистификацији Меримеовој с La Guzla). И Д-р О. Беркопец (Словенац), у још нештампаној дисертацији Србохрватска песем в поезији А. С. Пушкина, претпоставља да је Мицкјевич читао преводе срп.хрв. народних песама који су штампани у пољским часописима од 1819 па даље, а нарочито да је познавао преводе К. Брођињског. То мишљење темељи на основу писма које је Мицкјевич писао песнику К. Жуковском 1829 г.: „Casimir Brodziński... Traducteur des poésies populaires des Serbes et des Morlaques... Persuadé que les chansons populaires slaves, après celles des anciens Grecs, sont les plus poétiques, il tâche de former une école poétique slave par excellence ...” 36). То се односи на оно што је Брођињски писао у писму уреднику Dziennika Warszawskog. — Виноградов сматра да је Мицкјевич могао имати у рукама, год. 1828, Караџићево издање песама од 1823-5, што је врло лако могућно, будући да је оно нађено у Пушкиновој библиотеци 37). — Али је нетачно мишљење Виноградова да је Мицкјевич био необично начитан у области словенских старина, књижевности и фолклора: то мишљење неприхватљиво је нарочито у погледу старина и фолклора.

Из тога заједничког бављења Мицкјевичева и Пушкинова народном поезијом произашли су њихови преводи из La Guzla... (Paris— Strassbourg, 1827). Виноградов мисли да су се њих двојица заједно бавила Меримеом, и због тога премешта датум постања Пушкинова превода мистификација с год. 1833-6, како се досада обично узимало да су у то доба настали преводи, на крај двадесетих година, одн. директно на год. 1828. На то упућује, поред осталог, и то што је Пушкин уз свој превод п. Le Morlaque à Venise ставио белешку: „Мицкевичъ перевелъ и украсилъ эту пĕсню” 38). Како већ знамо, у Poezye A. Mickiewicza (Petersburg, I, 282) штампана је 1829 г. п. Morlach w Wenecyi. Пушкинов суд о том преводу је тачан. Пушкин је, по Батовском, био информатор Мицкјевичу у стварима словенске народне поезије 39).

После тог времена немамо никаквог сведочанства да се Мицкјевич занимао нашом народном поезијом све до г. 1840, кад ће започети париска предавања. Занимљиве су вести које разабирамо из песникове кореспонденције, а нарочито са Заљеским (и обратно), које нам показују како се Мицкјевич обавештавао о нама, добијао потребне му књиге, те на основу тога држао осам лекција о нашој народној поезији и о нашим историјским и политичким приликама (крај лекције XV до закључно с почетком лекције XXII, од 16/II—19/III 1841), а осим тога, спорадично нас помиње у лекцијама пре тога, и после тога времена, идућих година.

У лето оне године кад ће Мицкјевич почети предавања, Заљески пише Гошчињском (пољском песнику) да му је Мицкјевич предложио да они обојица дођу „ових празника к њему и заједно напишу једну песму по узору српских рапсодија” 40); значи, Мицкјевич је већ тога лета знао добро шта су то српске песме и „рапсодије”. Путујући у Париз, пише Луцјану Шемјењском (8/Х 1840) да ће му бити врло захвалан, ако може да понесе са собом (ако има) „књиге које се тичу словенства” 41). Дошавши у Париз, настао је да нађе потребне му књиге; свакако да је већ тада имао јасан појам о великом значењу народне поезије наше, јер му је нарочито било стало до тога да нађе народне песме. Третјак говори о том овако: „Мицкјевич је дошао у Париз неколико месеци пре но што ће почети предавања, и тек је тада постао свестан тежине задатка који је био пред њим. Он је знао руску књижевност, нарочито новију, и то толико да је није морао нарочито студирати. Пољску књижевност знао је још боље, али о осталом словенству његови подаци били су врло мршави, а скупљање материјала, потребног за студије у том правцу, претстављало је велике тешкоће” 42). Књиге је било тешко добавити, о чему нам сведоче песникова писма барону Екштајну и Заљеском. Писмо Екштајну датирано је „ce mercredi, 2 decembre...” 43), а молио је њиме немачки превод наших народних песама; Јовановић сматра да Мицкјевич није добио тражену књигу па се зато обратио Заљеском, 25/XII 1840 44). Између осталог пише му: „Чекао сам од Тебе словенске књиге. Смилуј се те ми одмах, не одлажући, пошаљи српске песме, и, ако имаш, немачки или какав други превод! Не знам где да нађем што из историје о епохи Марка Краљевића, а немам снаге да идем тражити у библиотеци... Књиге одмах пошаљи, вратићу ти их” 45). Од истог дана имамо и друго писмо Заљеском, у коме му пише при крају листа да је примио књиге (о. с., XI, 258). Одговор Заљеског из Фонтенеблоа датиран је 4 децембра 1840; пише му овако: „Шаљем Ти, ево, Српске песме у оригиналу и у немачком преводу. Одмах Те упозорујем да тај превод није уопће најбољи („wcale nie osobliwe”). Шафаржикове историје словенске књижевности немам. Уосталом, мало би ти помогла, јер је страшно мизерна.. .” Упућује га даље да Набјелак (пољски емигрант, новинар) вероватно има Јунгманову историју, „а сигурно знам да има Коларову књигу о Словенима, а такођер и неколико граматика словенских дијалеката...” Осим тога, у улици Ришљеовој има књижар, „који има на складишту неколико десетина словенских филолошких дела”. То зна отуда, што је видео каталог тог књижара код Набјелака. „О Марку Краљевићу узећеш историјске податке у Рајићевој Историји Бугара, Хрвата и Срба, 4 део, 1794 у Бечу. Има је краљевска библиотека. Сећам се да сам некад читао у Revue Encyslopédique из год. 1831 опширне чланке о српским песмама од г-ђице Монголфје, а још много боље у новинама Le Catholique од самога Екштајна. Екштајн и Сорго мора да имају много словенских књига”... Шаље му још и Slovanku Добровског; можда ће је моћи употребити... 46). После тога, 23 децембра 1840, пише му у post scriptumu писма ово: „Послао сам Ти недавно српски речник и граматику Гримову. Јеси ли их примио?” 47) Као што је речено, Мицкјевич му је одговорио да је књиге примио (друго писмо од 25 децембра). По мом мишљењу, датум првог листа Мицкјевичева од 25 дец. нетачан је; према одговору Заљеског, логично је да се мисли да је Мицкјевич писао пре 4 дец., те ја претпостављам да је то писмо било датирано и послано 25 новембра, а издавач је погрешком ставио месец децембар. Како пак Заљески није одмах одговорио, Мицкјевич се 2 децембра обратио Екштајну. Тако ја тумачим читаву ствар 48).

Независно од тога што Мицкјевичев саветодавац није био поуздан (његово је мишљење о Талфији и Шафаржику нетачно и неправедно), наш предавач, без сумње, знао је да Заљески има Караџићеву збирку народних песама, те је, тражећи од Заљеског „српске песме”, мислио, свакако, баш на Вукову збирку. Како смо већ раније видели, он је код Пушкина могао видети и читати не само Меримеа него и Вуково издање од 1823—5, Фортиса, превод Талфије и Гецеа 49). Осим тога, он је, вероватно, из ранијих разговора и опћења са Заљеским могао знати да овај има те песме и да их је и преводио на пољски. Даље, из његова се писма види да је нашем предавачу несумњиво био врло потребан и превод народних песама (и то без сумње од Талфи: Volkslieder der Serben) што показује да његово знање нашег језика није било поуздано поред свега тога што је од Заљеског добио Вуков Српски рјечник и Гримов превод Вукове Граматике. Неринг, међутим, каже да песник није говорио више него једном о Гундулићу зато што није имао књига; „то није могло долазити од незнања српског језика, јер је Мицкјевич своје знање доказао лепим преводима српске народне поезије...” 50). О начину Мицкјевичева превођења и квалитету његову говорим у посебном одељку; овде ћу само рећи толико да је Мицкјевич читао и наше текстове, али се највише служио немачким и француским преводом. Неринг, даље, каже да Мицкјевич, „како се чини”, није знао за Шафаржикову Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, а то, како се види из писма, није тачно, али је истина да је у времену кад је говорио о нама није употребљавао. Ми данас чак знамо да је Мицкјевич о Шафаржиковој Geschichte, и то само о пољском делу књиге, написао критику, која се сачувала у рукопису, а потиче из времена његова боравка у Русији 51). — Што, пак, спомиње Шафаржиково „енциклопедијско дело” (Literatura Slowiańska, III, 44), то се односи на Slovanské starožytnosti. — Јунгманова историја, коју помиње Заљески, јесте Historie literatury české (Praha, 1825). Која је то Коларова књига о Словенима? Slávy Dcera? Али то је песничко дело! У библиотеци песниковој нађене су још две ствари Коларове: Gmenoslow čili slowník osobnych gmen sebraný od Pačiće, rozmnožený od J. Kollára, Пешта, 1828, и Hronka, podtatranská zábavnice, I, 2 (Бан. Бистрице, 1836). У Hronci (баш у тој свесци), како је познато, први пут је објављена Коларова расправа: O literarnej vzájemnosti mezi kmeny а nařečími slavskými, која је годину дана касније објављена немачки: Ueber die literarische Wechselseitigkeit... Осим тих дела, Заљески је могао мислити и на књигу Коларову: Rozpravy o jmenách, počádtkách, i starožitnostech národu slavského a jeho kmenů (1830). Врло је лако могуће да је Заљески баш мислио на ту књигу кад је говорио о књизи у којој се говори о Словенима, само је тешко дати о том коначан суд, јер не знамо да ли је Мицкјевич добио ту књигу и да ли ју је употребљавао; можда се то односи на оне књиге Коларове које су нађене после у песниковој библиотеци. — Исто тако је тешко рећи на које је „граматике словенских дијалеката” мислио Заљески, и да ли је те граматике Мицкјевич тражио и добио од Набјелака. Можда Добровског Institutiones linguae Slavicae dialecti veteris, која се нашла у песниковој библиотеци и коју је употребљавао, као и Slovanka и Geschichte der Boehmischen Sprache und ältern Literatur (Праг, 1818) 52). — О Марку Краљевићу говори се у Рајића, део II, 700—1.— Г-ђица Монголфје писала је у Revue Encyclopédique, и њен чланак је, како смо видели, преведен и штампан на пољском језику у часопису Wizerunki i rostrząsania naukowe, 1836, али ми оригинал, нажалост, није био приступачан; нисам могао утврдити у којем је годишту штампан 53). — Екштајн је о народној поезији писао у час. Le Catholique, фебруара и јуна 1826 г.: Chants du peuple serbe уз превод 18 песама (I, 243—269, II, 374—410); о томе ће бити говора још после. Народне песме, које је Заљески послао, јесу Вуково издање од 1823—5 (I—III) и IV књига изд. у Бечу 1833. То се може закључити не само по попису књига у библиотеци песниковој него и по употребљеним подацима из предговора. Мицкјевич је имао и употребљавао преводе Талфијине и Војарове, Вуков Рјечник (1818), Грима: Wuk’s Stephanowitsch kleine serbische Grammatik... (1824) и неке друге књиге које ће бити споменуте на одговарајућем месту.

Пре но што пређемо на расправљање предавања великог песника и пророка о нама, потребно је да се укратко обазремо на историју текста његових лекција, што је од интереса за расправљање читаве ствари.

Као што је речено, Мицкјевич је своја предавања говорио по сећању, пошто би се претходно код куће спремио за лекцију; највише што би доносио биле су цедуљице на којима је исписивао текстове цитата песама које је читао уз предавања. Те цедуљице нису нам сачуване у великом броју због нехата и непажње предавачеве.

Пољски новинар, преводилац и издавач пољског текста Мицкјевичевих предавања, Феликс Вротновски, изложио је у предговору III изд. Literature Słowiańske (1865) постанак и редакцију текста предавања. с његовим излагањима не слажу се новији истраживачи, те га у неким стварима коригују. Један од таквих јесте Александар Семкович: Wydania dzieł A. Mickiewicza w ciągu stulecia (Лавов, 1926); друго дело јесте попис рукописа у Музеју А. Мицкјевича у Паризу: Адам Љевак: Katalog rękopisów Muzeum A. Mickiewicza w Paryżu (Kраков, 1931). Док је прва књига „gawęda bibliofilska” („библиофилска прича”, „наклапања”), дотле нам друга показује шта се све нашло у заоставштини песниковој. За нас је овде од интереса чињеница да се налазе копије стенограма од II—XLI лекције, затим имамо неколико карата с преводом из Pamiętnika Janczara Polaka (o том види ниже!), и с белешкама из историје итд. Нетачно ће, према томе, бити оно што нас извештава Вротновски да је по сећању забележио прве четири лекције, а од пете да је долазио стенограф, који је бележио предавања; тај стенограф долазио је, према Љеваку, већ од II лекције. Долазак стенографа није био иницијативом предавачевом. Емигрантски лист у Паризу, Dziennik Narodowy, доносио је у преводу и изводу Вротновског лекције од 1840—42: „Dodatek do Dziennika Narodowego: „Wyciąg z kursu literatury Sławiańskiej w Kollegium Francuskiem wykładanej przez A. Mickiewicza”. „Мицкјевич није био задовољан с преводима „извода” у Dzienniku Narodowom, и одмах у почетку, после друге лекције, задржао је њихово штампање, да би их, спремљене за штампу, лично прегледао и поправио” (Семкович, о. с., 174). Редакција Dzien. Narodowog, да би скинула сваку одговорност с Мицкјевича — каже Вротновски, — изјавила је да не даје буквалан превод, него само изводе из предавања словенских књижевности; „ја сам, пак, усвојио сталну методу да испуштам или властитим извештавањем надокнађујем ствари које су мање везане с главном основом предавања, а што се осталог тиче, да чувам, колико се може, ухваћену целину од стенографа...” (XI). Да је, дакле, Вротновски неке ствари мењао, о томе не може бити сумње. Нехатан је био и сам предавач, јер његово прегледање штампаних лекција у пољском изводу и преводу, вероватно, није дуго трајало и после није придавао много пажње лекцијама; зато не знамо докада Семкович мисли, и на основу чега мисли, да је Мицкјевич прегледао лекције. Додаци Dziennika Narodowog преламани су после у дванаестини, па смо тако добили прво издање: „Kurs drugoletni Literatury Sławiańskiej wykładanej w Kollegium Francuskiem przez Adama Mickiewicza, wydany przez redakcją Dzien. Narodowego” (Paryż, 1842). „Kurs pierwszoletni...” изашао је 1843 г. (XVI+389,12°). III и IV годиште изашли су 1844 и 1845 год., и то без удела Dzien. Narodowog, у издању новинара Еуст. Јанушкјевича 54). Вротновски, пак, каже да су то били преводи француског стенограма, „читани и кориговани заједно с Мицкјевичем, који је често сам себе преводио, диктирао читаве одломке које раније није рекао француски” 55). „Мицкјевич је највећу пажњу обратио предмету предавања у две последње године” 56) (тј. год. 1842/3 и 1843/4, и то зато што је ту изложио своју месијанистичку филозофију). По мишљењу Семковичеву, Literatura Słowiańska „не припада заправо оригиналним делима Мицкјевичевим, али је ипак изашла пре него издање француско и — превођена под надзором професоровим — учинила је да постану приступачна ширим пољским слојевима његова предавања, издата на пољском језику” 57). Свакако, необјашњено је још колики је био удео Мицкјевичев у издавању тих лекција; по свему изгледа да се предавач само у почетку тиме интересовао, а после је читаву ствар занемарио. То нам показује и предговор немачког издања, које је превод пољског: Vorlesungen über Slawische Literatur und Zustände (Лајпциг, 1843 свеска I и II, 1844 свеска III, 1845 свеска IV); Мицкјевич каже: „У тексту, који нисам имао времена да поправим, налазе се ситне али бројне заблуде, погрешке, у годинама и бројевима, у именима, а каткада и у изразима”. Али се ипак нада да ће се целина моћи схватити, и онај који је ушао у дух њен, моћи ће исправити сам поједине нетачности 58). Сматра да он није „Verfasser” (писац) тог дела, него „Urheber” (зачетник) 59). Та извињавања настала су, по Нерингу, због тога што није био задовољан издањем Вротновског 60); последњи је и недоследан, јер на једном месту у предговору III изд. каже да је Мицкјевич једва и бацао око на стенографске карте (стр. IX), а на другом месту каже да их је марљиво читао (XI).

Год. 1844 Мицкјевич се одлучио да штампа француско издање: „L’Eglise officielle et le Messianisme, Cours de littérature slave (1842—3), publié d’après les notes sténographiées. Première partie: Littérature et philosophie (Paris, 1845)”. „L’Eglise et le Messie, Cours de littérature slave... (1843—4), seconde partie: Religion et politique”. То издање израђено је према стенографским белешкама те се не обазире на пољско. Год. 1849 изашле су још три свеске које садржавају лекције прва два годишта: „Les Slaves. Cours professé au Collège de France...”, I свеска: „Tome premier. Les pays slaves et la Pologne. Histoire et Littérature”. Тим свескама Мицкјевич није придавао велику пажњу. Редакцију је поверио пријатељима. Новинар Леонард Ретл, по савету Јанушкјевичеву, превео је прву, нестенографисану лекцију из превода Вротновског 61). „Да ли су, и како су, искоришћени стенограми при објављивању даљних лекција, то још нико досада није испитао. Сам песник није био задовољан с првим свескама Курса” (Семкович). Француски издавач Лакосад (Lacaussade) прича да се Мицкјевич испочетка мало интересовао, а после је према свему био равнодушан. У год. 1849 говорио је: „То су ситнице, то све припада прошлости, то је за мене свршено” 62). Сумњиво је, дакле, тврђење Вротновског да је Мицкјевич прегледајући коректуру француског текста додавао неке ствари; то се може, према горњем, претпоставити само за мали број лекција. Како је француско издање рађено према стенограмима, у прва три годишта враћено је у пољско издање све што је „редакција извода некада изоставила, а, уместо тога, испуштене су или скраћене целе реченице или одељци, а у некима су мењани изрази због неке сувише велике деликатности, без обзира на то што су они припадали навођеним писцима” 63). У француском издању има додатака којих нема у пољском издању, а, за узврат, у француском издању „недостајало је оно што је у пољском било додано, развијено или поправљено од самог аутора или с његовим знањем” (Вротновски, XIV—XV). „На многим местима, — каже Вротновски,—француски текст био је бољи од пољског, али, на узврат, прешле су у њега из стенограма често грубе грешке из историје, које сам, опазивши их, или сам, или по упутству професорову, исправио за време прве редакције...” (XV). Како је већ речено, у већу сарадњу Мицкјевичеву при издавању мора се сумњати, те зато разлике у издањима француском и пољском падају на рачун издавача, преводилаца и оних који су правили „изводе”. Имамо и једно писмо Мицкјевичево Вротновском (од 26-V-1841) у коме му каже да не може одговарати за редакцију извода, те да би хтео да види стенограме према којима пише, јер су сасвим различни од његових 64).

С тиме је у вези, и разумљиво је, зашто Мицкјевич упућује познањског издавача и књижара Стефањског на Вротновског кад се овај год. 1850 обратио на песника с молбом да му допусти издавање Literature Słowiańske. То је овај и учинио, настојећи да да боље и поправљено издање предавања. Користио се својим белешкама и исправкама самог предавача 65); али издавач је употребио те исправке само за прву књигу, а за остале није. У I књизи, где се налазе предавања о нама, има доиста нешто поправака, али оне више потичу од Вротновског него од Мицкјевича, који је тада био заузет другим стварима (политичким) и који се одрицао својих предавања.

Tреће издање појавило се после смрти песникове († 1855), опет у Познању, и то је релативно најбољи пољски текст предавања: „Literatura Słowiańska wykładana w Kollegium francuskiem przez A. Mickiewicza. Tłumaczenie F. Wrotnowskiego. Wydanie trzecie, nowo poprawione. Rok pierwszy, 1840—1”. (Poznań, 1865, XL+458, 8°; свеске II, III, IV изашле су исте године). O том издању Вротновски каже ово: „Хтео сам, колико се може, приближити пољски текст француском; никада он, ипак, није тачан превод...” (XXVI)... „Уочљивија, а теже објашњива отступања од француског текста — каже Вротновски — настају готово свуда где су наводи и изваци из писмених споменика и новијих дела [научних]. Професор је мање одломке и туђа мишљења преливао у усмени ток француског предавања, дуже изватке и одломке доносио је на цедуљицама разне величине, у властитом преводу, спремљене за читање с катедре. То што читаше, стенограф није записивао [записивао је само каткада; прим. писца], а цедуљице однесене кући некамо су се забацивале, те их се каткада већ сутрадан није могло наћи” (XXVII). „Превод Мицкјевичев, усмен и писмен, био је увек одличан, а често је пута то што је хтео показати странцима давао боље и јасније него сам оригинал; али баш зато је било скраћивања, испуштања, слободног нагињања за тврђење и закључак. За француско издање неке се цедуљице нису могле наћи, а професор их није хтео наново преводити; али оно садржи и неке цедуљице које нису биле у Колежу, а нашле су се међу папирима”. Да не би морао преводити са слободног превода Мицкјевичева и тиме бити још слободнији и непоузданији, преводилац (Вротновски) каже: „За српске [народне] песме послужио ми је савесни превод г-ђице Војар” (XXVIII). Колико има у том истине, видеће се нешто касније.

Из читаве ове историје текста и превода произлази да се француска и пољска редакција не слажу. У чему се све не слажу, то нам Вротновски, а ни један каснији коментатор и издавач не кажу, осим оног о текстовима цитата. Доиста, у лекцијама које се односе на нас, наилазио сам на разна разилажења између пољског текста (у III издању) и француског, и не само у тексту наведених песама; у већини случајева, пољски текст је мало опширнији, развијенији него француски. Ја сам узео пољски текст за подлогу својих испитивања, а у загради сам назначио, на важнијим местима, евентуална отступања у француском тексту, или сам на сумњивим местима давао потврду из француског текста. Тако се мора поступати све дотле док не добијемо критичан текст лекција (који се сада спрема у Варшави, тзв. издање пољског Сејма). Исто тако је поступао и пољски критичар Конрад Гурски, који је у студији Mickiewicz jako historyk i krytyk czeskiej literatury 66) испитивао однос Мицкјевичев према чешкој литератури, само што је он употребљавао и копије стенограма, које се налазе у Паризу (а које мени нису никако биле приступачне). Треба да констатујем и то да разлике између првог и другог и трећег издања нису велике: нашао сам свега неколико ситнијих измена. Што се пак тиче превода песама од Вротновског и од Мицкјевича, о том ћу говорити у посебном одељку; овде ћу рећи само толико да је тачно да Мицкјевич није дословно и верно преводио цитиране текстове, него их је слободно парафразирао, испуштао епска понављања (а то је баш карактеристично за стил и композицију народних песама), скраћивао их, итд.; затим, већина песама које је цитирао налазе се и у преводима Талфије и Војарове, али има два три фрагмента п. II, 49 (у Вука), које оне нису превеле; значи, Мицкјевич је те песме морао преводити с оригинала (како, о том доцније). Најзад, нетачно је што Вротновски каже да је све песме превео према Војаровој; то је учинио само с некима, а већину је преводио према Мицкјевичеву парафразирану тексту.

Упознавши се тако с оснивањем катедре за словенске језике и књижевности на Колежу де Франс и са довођењем Мицкјевича на њу, с предметом који је он имао предавати, с његовим схватањем задатка катедре и свога положаја на њој, затим, с обимом његове спреме и познавањем и интересовањем за народну поезију и Јужне Словене, и, најзад, с питањем текста његових лекција, које је важно с методске стране, морам овде одмах поставити још једно методско питање. Како је Мицкјевич држао своја предавања на француском језику, на француски језик преводио наше песме, да ли је потребно да се о њему говори онда кад се говори о српскохрватској народној песми у пољској књижевности? Ја мислим да је потребно не само стога што су његова предавања угледала светло дана најпре у пољском преводу и издању (те су као таква имала утицаја на касније преводиоце: Заљески је читаве одломке његових предавања једноставно преписао у предговору својим преводима, Зморски се служио њиме у својем уводу уз преводе народних песама, Норвид је превео Хасанагиницу према његову тексту у пољском преводу итд.), него и зато „што је он био достојан амбасадор словенске мисли”. Напокон, његова су предавања била упућена и пољској и словенској публици уопће. Због свега тога сматрао сам да је потребно и корисно да изложим мисли и идеје Мицкјевичеве из партија где се о нама говори те да их критички осветлим.


II

Опћи значај Мицкјевичевих предавања; давање синтезе словенског народног живота. — Метода предавачева. — Подела Словена — дијалекти словенски. — Аутохтоност Словена у Европи; грекобалканска теорија. — Карактеристика византијске државе. — Ћирил и Методије и питање старословенског језика, азбуке и књига. —

У почетку XIX века многи су се пољски научењаци с нарочитом горљивошћу бацили на проучавање и истраживање најстарије словенске прошлости и културе. После устанка број таквих радова је мањи (јер нема ни услова за научни рад: притисак реакционарне и деспотске владавине Николаја I страшно је тежак, у покореној Пољској затварају се универзитети, укида се Друштво пријатеља наука, а у емиграцији су услови за такав научни рад врло неповољни); али повећава се број радова у којима се граде историозофски системи. Знање о словенству је сада све шире и боље; подлога му је опет словенофилство („słowianofilstwo”). „Карактеристична тенденција да се апотеозира словенска прошлост показује се у свој пуноћи и у тим расправама” 67). Настаје ово интерпретирање словенске прошлости, граде се системи на којима се оснива будућа мисија Словена у човечанству. У будућу историјску улогу Словена постоји чврста вера, само што су се у томе формирале две оријентације: група службених пољских панслависта (Маћејовски, Раковјецки и др.), народних отпадника у очима емиграције, признаје Русији да она има протекторат над Словенима те ће до јединства и моћи Словена доћи под царским жезлом; друга група, емиграција (Мицкјевич, Ћешковски, Крашињски и др.), верује у месијанизам Пољске, те објављује будући препород човечанства који ће извршити Словени вођени од Пољака. Та словенска и пољска месијанистичка идеја добија у емиграцији и политички карактер: она поставља у првом реду постулат слободе народа, а носилац те слободе у прошлости била је Пољска; она, даље, поставља постулат словенске солидарности, нарочито с Јужним Словенима, и због тога су слати к њима многи емисари 40-тих и 50-тих година. Устанком аустријских Словена доћи ће и до ослобођења Пољака: словенска идеја постаје мост за повратак емигрираних Пољака у њихову земљу. Мицкјевич је био онај који је дао синтезу историјског живота Словена, најречитије тумачио њихову будућу мисију; „париске лекције Мицкјевичеве могу се сматрати као кулминација тенденције да се пољском мишљу створи целина словенске културе” 68). Мицкјевич је први који је захватио словенство од његових првих тамних прапочетака па до свег богатства индивидуалних облика и идеја словенске савремене стварности. Он је велики импровизатор и визионар; у необузданој управо фантазији гради системе и поставља најсмелије од науке непризнате хипотезе, набацује идеје, а све то с циљем да би „одредио етичке вредности [словенског] племена и на тој основи открио њихову будућу историјску мисију” 69). То последње се види и у приказу црногорског народног живота, о чему ће бити још речи.

Излагања Мицкјевичева често су без система и плана и методе. Код њега је неки пут тешко ухватити смисао, он се каткада понавља, говорећи о једној ствари двапут и трипут. Како је већ истакнуто, њему није циљ да даје историју литературе, него жели да приказује историјске прилике, из којих ће се видети онај дух који покреће живот Словена, који му даје смисао, прожима га. Зато он говори о историји Словена на Балканском Полуострву, поставља хипотезе о њихову пореклу (за њега то нису хипотезе, него чврсте тезе), даје карактеристике Јужних Словена (у лекцијама посвећеним нама, што нас баш овде занима), одређује њихову улогу у будућности. О таквом начину предавања и сам говори у XIII лекцији друге године (15/II 1842): „Настојим због тога [тј. тога ради да не би слушаоцима било досадно] да у оквиру сваке лекције дам неки опћи књижевни поглед, да га допуним појединим примедбама и да на све бацим светло народне историје” (II, 113—4). Али предавачев недостатак јесте у томе што он својим слушаоцима није увек давао јасну слику појединих племена или народа на словенском Југу, њихове историје и прилика, а то због тога што у недостатку потребних књига често није ни сам могао створити себи јасну претставу о свему. У том погледу био је Шафаржик у много срећнијим приликама, те није онда чудо што су његове информације биле боље и тачније; а осим тога, Шафаржик је више био у правом смислу речи научењак него Мицкјевич 70). У првој лекцији Мицкјевич је овако поделио Словене: „Словенство у своме крилу данас обухвата читав низ различних религијских и политичких облика, о чему само могу пружити примере стара и модерна историја. Тако имамо најпре стари црногорски народ, обичајима сличан шкотским горштацима, али у томе срећнији што му је пошло за руком да одбрани своју независност од превласти царства турског, грчког, германског, француског, а вероватно некада, у старини, и римског. Имамо стари град Дубровник (Рагузу), словенску Венецију, супарника оне моћне Венеције, која је, узгредно речено, добила такођер почетке од Словена, стару Илирију, Босну, Херцеговину, чешко краљевство, словенски део маџарског краљевства, све оно становништво које сачињава већи деo Аустрије („toutes ces populations qui forment à elles seules la moitié (le l’empire d’Autriche”) 71); напокон, царство руско и читаву некадашњу краљевину Пољску. Додајмо томе кнежевину Србију и Бугарску, као и оне Словене међу римским народом, тј. у Влашкој и Молдавској, па ћемо имати претставу о земљи или племену словенском” (I, 4—5). Тај географски опис доста је површан и недовољан те не показује где су поједине словенске земље и ко у њима настава. Где је та стара Илирија, што заправо припада словенским земљама Маџарске, Аустрије, које су то земље и ко у њима станује? Ни помена нема о Хрватима, о Словенцима. Али већ ту има нешто што наговештава Мицкјевичева каснија излагања: Црногорци су идеалан горштачки народ, који је одбио навале турског царства (та легенда, у коју се веровало у Мицкјевичево време, оборена је тек у најновије доба), а тобоже и немачког, грчког, па чак и римског царства! Значи, Црногорци су још пре доласка Римљана на Балканско Полуострво били у својим горама, а исто тако је и Венеција основана од Словена. Мицкјевич ту показује своје пристајање уз хипотезу о аутохтонизму Словена на Балканском Полуострву, о чему ће још ниже бити речи. Али идемо даље. „Језик тако велике породице — каже предавач — мора се делити на много дијалеката; али ти дијалекти поред разлика имају јединствени карактер. То је говор (mowa) који се указује у различним облицима и ступњевима свог развоја. Видимо га као језик изумрли, религијски, у старословенском, као језик законодавства и администрације у руском, као језик књижевности и конверзације у пољском, као језик науке у чешком; остао је пак у првобитном стању, у стању језика поезије и музике, код Илира, Црногораца и Босанаца...” (I, 5). Та подела и карактеристика словенских језика стварана је више песнички него научно; хоћу само још да истакнем да предавач овде од Јужних Словена спомиње Илире, Црногорце и Босанце. Како после (лекција IV, стр. 30) упоређује „горске крајеве Илира и Срба” с Астуријом и Каталонијом, не може се тачно знати кога управо сматра Илирима. Додаћу још и то да Мицкјевич мисли да је словенски језик тако стар као индијски или германски, те да га говори 80 милиона људи (лекц. VII, 51) 72).

Како је већ речено, предавач сматра да су Словени од „czasów niepamiętnych” („одвајкада”) били у Европи, а поглавито на Балканском Полуострву. Ту мисао развио је нешто више у лекцији IV, па затим у лекц. XV, а у лекц. XVIII покушао је ту тезу образложити; како је то, пак, било уплетено у ток предавања о нама и како је то у вези с његовим погледима на Јужне Словене, изложићу укратко те његове погледе.

Словени су некада становали на простору од доњег Дунава до северне Грчке, од Карпата до Јадранског Мора, о чему нам се сачувало само мало спомена у грчким књигама и римским натписима. За македонских краљева било је ту неколико словенских држава, од којих су неке Римљани покорили и претворили у своје провинције. Ту је колевка новије историје словенске, ту се прво почело писати словенски, измишљен први алфабет (односно туђа слова прилагођена су словенском говору); ту се један дијалект дигао до значења језика и постао „светим, библијским и литургијским”. Но како су ти крајеви били на „великом путу варвара” („na wielkiem gościńcu barbarzyństwa”, 24; „places sur la grande chemin des peuplades” 73), народ није могао развити већу културу, те је запао дубоко у мрак („dans la barbarie”, 38), морао је да бежи у планине пред најездом дивљих номада; и доиста, „горштаци су ту репрезентанти словенства: у њих се сачувао говор и традиција словенска” (24). Ту мисли опет на Црногорце и њихов патријархалан живот, о чему је касније још опширније говорио.

Пратећи даље ток излагања Мицкјевичевих, видимо да су Словени дошли у Европу из Мале Азије (отуда долази до етимологије Срба од Асираца: Словени су потекли од ових пошто су били осуђени од Бога због уздизања људи изнад Бога те онда распршени по свој Европи да испаштају за своју кривицу 74). Њихов долазак пада још пре објаве („avant toute révélation”), у неизмерно давно време (47); они се крију под именом Хенета, Венеда, после Скита, Сармата, Трачана, јер су били подложни тим племенима која су владала над њима (46). Та чињеница важна је да се утврди стога што страни историчари, а нарочито Немци, настоје да покажу како су Словени дошли у Европу за последњих инвазија за сеобе народа, те би они били, према томе, „ogon barbarzyństwa” („прирепак варвара”; „queue de la barbarie”), „непријатељски интрузи међу европским родом” („ces intrus hostiles à la race européene”, 80). „Словенски писци, идући слепо за делима Грка и Немаца, делили су то мишљење; први је тек Љељевељ подузео да докаже старину Словена, а радови учених Руса и Чеха утврдили су је као необориву истину. Доста је данас у тој ствари прегледати Шафаржикова дела” (46). — Не могу овде износити развој разних теорија и мишљења о пореклу Словена и нагађати које је ту словенске и немачке писце мислио наш предавач; узгредно ћу ипак рећи да је и Немац А. Шлецер (Schlözer) заступао теорију о аутохтоности Словена у Подунављу 75). Љељевељ, најмилији Мицкјевичев професор у Вилну, заступао је такођер теорију о аутохтоности, и на нашег песника вршио је још у Вилну јак утицај. — Занимљиво је овде највише то што Мицкјевич наводи Шафаржикова дела. Која је ту дела мислио? Сасвим сигурно се не може одговорити, али је вероватно да је имао на мисли два дела: Slovanské starožitnosti и Über die Abkunft der Slaven nach Lorenz Surowiecki von Paul J. Schaffarik (Ofen, 1828); но ипак, вероватније, прво наведено дело. Мицкјевич, наиме тврди да су крајеви под господством римским, под опћим називом провинције Илирија и Мезија, били одувек („de tout temps”, 205) наставани од Словена (205). Најстарији спомен о Словенима као о слободном народу потиче из доба Јустинијанова. Учитељ тога цара, Теофил, прича, штавише, да је његов ученик био пореклом словенског рода. Тај је цар називан од својих земљака Uprawda или Wprawda, што излази потпуно на име Justinus (206; у првом пољском издању „Јустинианус”, 105; у француском „Justinien”; 206), јер изрази jus, justitia одговарају словенскоме „prawda”, а глас w је у много језика обичан придах („une simple aspiration”; 206). Отац Јустинијанов у трачко-фригијском језику назван је Sabbatios или Sabbazios, на материнском језику свом називао се Istok, Wostok руски, Wschód пољски; мати је имала изразито словенско име Biglenica или Wiglenica” (128). Шафаржик у обе наведене књиге говори потпуно једнако, али ми се ипак чини да је предавач узео то из Starožitnosti, јер се и текст боље слаже: „Према вестима које нам даје Теофилус... у животопису свога васпитаника Јустинијана о пореклу и домаћим именима тога владара може се, и не без разлога, домишљати да је u наведени цар био из словенске породице, која се већ крајем петога столећа населила у илирској Дарданији. Отац његов, назван у Прокопа и Теофана Sabbatius, звао се према Теофилу по домаћу Iztok (sol oriens), што је словенски превод трачко-фригијског имена Sabbatios, Sabbazios; мајка и сестра његова зваху се Bigleniza или Wigleniza (Βιγλενίζα), а жена Јустинова, стрина царева, Luppicina... Сам цар Јустинијан, према том истом Теофилу, називан је међу својим земљацима Uprawda или Wprawda (Όυπράουδα), што је исто што и латинско име, јер jus, justitia стсл. гласе prawda, а w је обичан придах у разним језицима” 76)... (Слично је томе писао и Грим у предговору превода Вукове Граматике, у бел. на стр. XV, али много краће: не говори ништа о Теофилу итд.). Наравно, то је данас легенда и нема већег значаја, али је било занимљиво истражити одакле је Мицкјевич узео тај податак.

Пре Јустинијана није се, дакле, ништа знало о Словенима, и зато је тешко реконструисати њихову историју; „али новија критика дошла је до проницљивих мисли које имају историјску вероватност” (лекц. XVIII, 158). И сада Мицкјевич доводи у везу неке народе у старој Грчкој са Словенима. При томе се позива на Француза Вилоасона (Villoison), Немца Тирша (Thiersch; пише Thierch) и Енглеза Лика (пише Liek, ум. Leake). Проф. Нидерле, говорећи о пољским присталицама аутохтонизма Словена у Европи и на Балкану (А. Бјеловски, В. Маћејовски, Ј. Љељевељ), нарочито истиче Мицкјевича као писца који је „fantasie plný” — „пун фантазије” (осим њега, такав је и Т. Волањски, а касније Ед. Богуславски; у бел. на стр. 79 наведена дела тих писаца позније су настала него Мицкјевичева предавања), али не наводи одакле је Мицкјевич црпао своје податке 77). Ја мислим да му је и ту био полазна тачка Шафаржик. Ево зашто.

Још за време Хомера — каже Мицкјевич — знало се за Пелазге, народ подјармљен од Хелена, Ахајаца и Дорана. Они касније нестају из историје, али се чини да нису изумрли, него су под другим именима чинили народ потчињен хеленском савезу (савезу грађанском и војничком). Од тих становника највише привлаче пажњу Лаконци, који су преживели своје господаре и у средњем веку били су још на истом месту, на реци Еуротасу. Тамо су били и Мајноти, на истом терену и у истој ситуацији. „Између Науплије и Монтбазиса био је такођер један народ познат под именом Закони (које Немци, незнано због чега, називају Ziekoni). Томе народу чудили су се већ у средњем веку грчки цареви, који нису били упућени у историју старе Грчке. Па ипак, тадашњи писци, Нестор Грегориус и др., држе да су Закони потомци Лаконаца”. Нововеки писци, Вилоасон, Тирш и Лик, настојали су да историју тих Законаца вежу с историјом Пелазга, доказујући да су остаци Лаконаца били пелашко племе. Али предавач сада чини велики скок. „Но што највише уверава — каже он — о вези Словена с Лаконцима, или с ратарским пуком Грка и Пелазга, то су имена градова и места, као, на пр., Warsowa, Polonica итд.78). Доста је прочитати једно од тих имена на карти пелашких или мајношких насеља, па се више о томе не сумња. Доиста, Византинци су мислили да су ти народи дошли у Грчку у VI и VII веку, али истраживања данашњих етнолога побијају њихове податке. По томе се види да су Словени становали не само у северној Грчкој него и на читавом Пелопенезу. Тамо су живели као робови Ахајаца и Хелена, а кад је грчки савез почео слабити, у време врхунца македонске силе, без сумње су заједно с Арнаутима и Албанцима чинили главну силу Александра Великог. Одмах потом наново су били подјармљени кад је римско царство увело у Грчку своју научну („umiejętny”, „savante”) савршену и војничку организацију. После пропасти Рима, византијско царство наследило је, и даље развијало, његово дело...” (лекц. XVIII, 158—9). Мицкјевич, дакле, изводи порекло Словена од Законаца, Лаконаца и Мајнота, а ове опет од Пелазга, тј. то су имена под којима се крију Словени.

Да видимо сада шта о томе говори Шафаржик. Он никако не заступа мишљење да су Словени одувек на Пелопонезу, него сматра да су они тамо продрли у VI в. заједно с Аварима; он уопће не говори о историји Словена за хеленског савеза, него од VI в. па даље. (Slovanské starožitnosti, 626—8). Он се не бави питањем порекла Словена, него само истражује питање њихове старине у Европи. Али његов текст се делимично слаже с горе наведеним: „Имена осталих племена и огранака словенских, растурених по целом Пелопенезу (како то произлази из речи Константина Порфирогенита и из имена земљописних) — нису нам позната. Вероватно је да су и Мањаци или Маниоти, сада Мајноти, постали мешањем Словена с Грцима, јер уверавање цара Константина о њихову чистом грчком пореклу показује да су од других сматрани за Негрке. Према критичном испитивачу Мартину-Лику, то име првобитно и заправо гласи Мани... Маниатис (Μανιάτης = γрађанин, становник), а у словенском језику налазимо име Мањак већ у Јана Егзарха око 900 г. Но Цакони, становници седам села између Науплије и Монембазија, њих око петнаест стотина породица, који говоре нарочитим, осталим Грцима готово неразумљивим наречјем, а од неких су сматрани за одрођене Словене, према најновијим истраживањима остаци су вероватно старог пелашког Пелопонеза. Али иначе имена њихових насеља показују словенски карактер, на пр. Кастаница, Ситина, Прасто... Константин Порфирогенета помиње Цеконе (Tzekony), који су можда исти што и Цакони (Tzakony), а које већ Ницефорус Грегорас и Пахимерес наводе под тим именом и сматрају их потомцима Лаконаца...” (628). У бел. 122 каже овако: „О Цаконима расправљају Villoison Proleg, ad Il. p. XLIX sq. M. Leake Researches (in Greece) p. 66. 196—204. Kopitar у беч. Jahrb. d. Lit. 1822. св. 17, стр. 95. Fallmerayer Ueb. d. Ent. d. h. Gr. 62. sq. Thiersch Ueb. d. Sprache d. Zaconen, v. Denksch. d. Münch, Akad. 1835. св. I.” Нешто даље Шафаржик закључује овако: „А ипак трагови словенског језика у грчком језику и још досад заостала земљописна имена мислим да ће још дуго непристрасном испитивачу давати јасно сведочанство о некадашњој раширености Словена у Грчкој” 79). Као што се види, Мицкјевичу је несумњиво полазна тачка било ово место код Шафаржика, а он је онда (можда) даље допунио своје вести читањем наведених аутора. Др. Бернард Тирш, немачки класични филолог, којега помиње Шафаржик у библиографији, већ је у своме спису Ueber das Zeitalter und Vaterland des Homers... (Halberstadt, 18322, 328) говорио о томе да су се Јоњани називали Пелажанима (Пелазгима). Вероватно да је Мицкјевич ту нашао вести о њима па их је после спојио с Мајнотима (ако се претпостави да је читао литературу коју наводи Шафаржик). Професор грчког ј. на Колежу де Франс, Ј. В. К. д’Анс д’Вилоасон у књ. Homeri Ilias ad veteris codicis veneti fidem recensita... (Venetiis, MDCCLXXXVIII, стр. XLIX, бел. I, Prolegomena) каже да „између Науплије и Епидаура, Лимере или Монембазије, понајвећма у неприступачним планинама, станују Цакони (Tzakones), који потичу од старих Лаконаца... Понајмање их треба везати с Мајнотима, прозванима по Мајни, раније названој Messa, а који станују између Тајгета и Месенијатског Залива... Данас постоје три града Цакона, који су сачували много чистији језик него сами Мајноти; ти градови су непознати нашим географијама и земљописима, а то су: Прасто (можда стари град Prasiae), Кастаница и Ситина... У својим дивљачним и готово неприступачним горама сачуваше многе старе гласове и облике дорске, осталим данашњим Грцима нове и непознате”...

Како се из тога може видети, Вилоасон не заступа мишљење да су ти стари становници словенског порекла; то је тек касније, на основу његова материјала, извео први пут — колико је мени познато — Копитар, а од њега су онда примили Ј. Грим и Шафаржик. Ј. Грим у предговору превода Вукове Граматике каже ово (бел. на стр. I): „Славизми у новогрчком ј., спојени с особинама крањског дијалекта, довели су Копитара до важних закључака (Wien. Jahrb., XVII, 1822. S. 196—7). Можда су Карантанци и Бугари најстарији Метанасти, вековима раније досељени него Срби и Хрвати. Источно од старе Спарте станују Чакони, чији језик показује словенско порекло”. — Копитар доиста у своме приказу књ. Добровског Institutiones linguae slavicae... говори овако: „Чаконски дијалект, најзад, неразумљив осталим Грцима, источно од старе Спарте, пореклом је скоро сигурно словенски (slavisch). Имена чаконских градова Кастаница, Ситина, Прасто јесу словенска... Кад би се нашло више таквих материјалних и формалних славизама у новогрчком језику, онда би се с много више сумње морале примати вести о најстаријим словенским сеобама пре и за време Јустинијана (у VI в.), те би се много озбиљније и строже морала разумети многобројна византијска признања о славизирању читаве Грчке [ту се цитира Константин Порфир.], него што се то досада узимало” 80)... Треба да додам да Копитар даље има опширан лингвистички материјал узет из Вилоасона, али без назнаке извора.

То што је досада било речено било је довољно да побуди „пуног фантазије” Мицкјевича — како каже Нидерле — да изводи Словене као потомке неких племена који су становали у Грчкој још пре Христова рођења. Уместо Кастанице, Ситине он је навео Warsowu и Polonicu, чега нема ни у једног досада наведена аутора, а нетачно је наведена и Монембазиа као „Montbasis”. И на основу тога што су рекли Шафаржик, Грим, Копитар, Тирш, Вилоасон и др., Мицкјевич је изградио теорију којом се прикључује читавом низу кроничара (као што је, на пр., Нестор Летописац), историчара, слависта и учењака (као Шафаржик, Копитар, Шлецер, Штур, Рачки и др.) и романтичарских песника и књижевника (као што су били наши илирци Гај, Драшковић, код Пољака Брођињски и др.), који су горљиво заступали — дакако у разним облицима и у различној дужини трајања — теорију о староседелаштву Словена у Европи, односно на Балканском Полуострву.

Као што је та теорија данас неодржива и оборена (а и у Мицкјевичево време било је учењака који нису у њу веровали), тако су и многи историјски подаци Мицкјевичеви данас застарели и одбачени у науци.

Изложивши своје мишљење о пореклу Словена, Мицкјевич даје карактеристику византијске државе, јер су неки словенски народи (који?) узели много државних облика па чак и дух владе од Византије. Та држава била је саграђена на деспотизму, махинизованој администрацији и војсци, а народ и појединац имају мало значења; ни цар као јединка не значи много. Словени нису имали приступа у јавни живот (осим ретких изузетака; ту ваљда мисли на личности које је набројио Шафаржик у Starožitnostima, 602); они су били у подређеном и ниском стању, као робови, не као грађани. Та карактеристика Византије углавном је тачна. Предавач даље наводи да су се Словени у VIII в. подигли против царства, али су били свладани и у масама слати у Малу Азију против Турака, а онда су прешли на страну ових, те су се у броју од 120—150.000 војника борили против Византије под војсковођом Томом. Те борбе довеле су Византију до пропасти и пада у руке Турцима.

Одакле је предавач узео те податке о Византији и Словенима који су ратовали против ње? Опет из Шафаржикових Starožitnosti! Шафаржик говори о насеобинама Словена у Малој Азији, затим о томе како је Јустинијан велики број Словена преселио из Македоније у Малу Азију (688). Од тих насељеника начинио је јаку војску од 3000 људи, од којих се две трећине, за време рата са Сараценима, одметнуло од Грка (692). Помиње се и јака насеобина бугарских Словена, која се добровољно иселила из своје отаџбине због унутрашњих борба у њој (њих око 200.000). Каква је њихова судбина била у M. Азији, неизвесно је; Шафаржик мисли да су се претопили у друге народе, јаче и многобројније. „Словени који су отпали од Грка и приступили Мухамеду спомињу се још г. 684, а после тога нигде о њима нема спомена. Неки Тома, вођа Сарацена против Грка г. 821, био је, кажу, такођер пореклом словенског рода”. — Наведени подаци не слажу се потпуно с Мицкјевичевима, али показују ипак да се предавач њима послужио приликом предавања, само што их није свуда тачно навео 81).

Пошто је тако приказао однос Словена према Византији, Мицкјевич даље говори о њиховој судбини под Турцима. Они су код Турака служили као јаничари, али су и Турци ослабили. Тим слабљењем искрсао је опет источни проблем, који је у основи проблем словенски, до чијег решења неће доћи без дубоких потреса, који ће из основа изменити Исток, а одјекнуће снажно и у Европи (лекц. XVIII; 161—2). Та пророчка мисао није оригинална Мицкјевичева, него је узета и наведена из једног тада новопокренутог француског, мени непознатог листа, посвећена источном питању; али усвајање тих мисли и њихово изношење с катедре сведочи о пророчкој интуицији великог песника. Тај непознати француски новинар говори даље о економској зависности Словена о Грцима, који у својим рукама имају трговину, индустрију (?), градове и родне равнице, те су ови стварни господари словенских земаља (на југоистоку Европе), иако су и сами у турском ропству; Словени су бедни и станују у планинама. То је узрок што Словени мрзе Грке. То тврђење је тачно утолико што су Грци, а и Цинцари, доиста имали у својим рукама трговину у српским крајевима за време турског ропства.

Кад је већ реч о старијој историји Јужних Словена, потребно је да споменем однос Мицкјевичев према најстаријој просвети Словена, тј. према старословенском језику и Ћирилу и Методију.

У IX лекц. предавач каже да су већ у IV и V в. апостоли ширили кршћанство међу Словенима. Св. Јероним („велики доктор цркве”) био је родом Словен. Њему традиција приписује проналазак словенског писма (66). Нешто касније многи Словени били су цариградски патријари; то је, ваљда, сећање или алузија на оно што Шафаржик (Starožitnosti, 602) набраја Словене који су добили светске и духовне почасти код Грка; али ту је споменут само Ницетас. — У IX в., чини се, долази до подвојења у ширењу кршћанства. То питање везано је с политичким и књижевним питањима, при чијем се решавању грешило. Да би то исправио, Мицкјевич најпре каже да је опћепознато да су Ћирил и Метод били послати из Рима, где су и умрли, те су радили по инструкцијама папиним, признавали врховну власт опће цркве, ширили кршћанство међу Словенима још пре раскола; најзад су обојица умрли у Риму. Према томе, почетак кршћанске цивилизације дошао је Словенима из Рима. То се касније настојало прикрити. — Словени се односе непријатељски према латинском језику, јер је он, по предавачу, уништио њихове књижевне споменике, па су дали превагу грчком језику или „источно-словенском”. Северни писци [протестантски, немачки?] настоје да избришу сваки траг западне цркве, а читаву су ствар још више заплели новији истраживачи словенских старина, желећи означити епоху првог примања словенског алфабета. Који су то истраживачи, то предавач не каже, а из његових алузија тешко је погодити; исто тако није јасно у чему је тај спор. Нејасности има и даље. „Филозофи прошлог века”, наклоњени грчкој цркви, настојаху доказати „да је словенско писмо, примљено од западне цркве, измишљено од калуђера, који су га створили да пресеку пут деловању источне цркве, али су то мишљење оборили Чеси, откривши споменике писане за римокатолички обред”. — Мицкјевич, дакле, жели да покаже да је утицај западне цркве на Словене старији него утицај источне. Та старина види се и из тога што су Ћирил и Методије дошли „au milieu des Slaves” (115) између 860 и 867, а раскол је започео 880 г. „Ти доктори, за време свога апостолства, нису имали никаквих веза с грчким клером” (67). Римска курија дала је Словенима право да обављају службу на свом језику. Та привилегија била је потом повучена, и опет на основу датог оправдања, враћена (67). Мицкјевич не придаје, иначе, превелику важност народном језику као литургичком. Што се тиче алфабета, „старина оба алфабета у најмању руку је једнака”, а то зато што су Чеси открили речене споменике. — У лекц. Х опет се враћа на то питање, расправљајући најпре о старословенском језику. Противи се мишљењу да је то језик из којег се развио српски, па онда руски, а после тек пољски и чешки. Ту се позива на Добровског, „који је по својој природи скептичан, а због тога у свему непристран”; он је доказао да тај језик није био опћи словенски, него само један дијалект (72). Води се борба како да се назове тај језик старих књига: српски, илирски или српско-илирски (Чеси не воле тај назив); Срби приписују тај дијалект себи, учени виде у њему „бугарско-српско-македонски дијалект”. Руси су најзад морали признати да је св. Ћирил, будући да је апостоловао у Чешкој, писао такођер чешки („devait écrire dans la langue bohème”, 124). Што се пак тиче питања ко је био први апостол међу Словенима, води се борба као и у питању језика: писци који држе страну Русима кажу да су први апостоли били Грци, а Чеси и Пољаци одговарају да апостоли, иако су били родом Грци (Ћирил и Метод и ученици?), били су послати из Рима, стално подупирани од папа, а први од њих поумирали су у Риму (72). Ту, свакако, мисли на св. браћу, јер је већ и горе слично рекао. То његово схватање опет је у вези с његовим становиштем према историјском антагонизму Русије и Пољске: он је против мишљења Маћејовског и других панслависта (Раковјецки, Ходаковски) и руских славјанофила да је источни обред првобитан код Словена и да је католицизам поделио словенство; по њему, једини извор кршћанства код Словена био је Рим, а антагонизам пољско-руски потиче још из поганских времена, за ривализације лехитских и нормандских владара око владавине над читавим севером; после тога, врло важан фактор у продубљивању тог дуализма у словенству било је „отцепљење грчке цркве од заједничке [цркве]”, а поред тога, утицало је и монголство (на Русе) 82). Зато није чудно што Мицкјевич сматра (по Добровском) да су св. браћа дошла из Рима. После је ипак, чини се, отступио од тог свог мишљења, јер у лекцији од 7-II-1844 каже да су „Ћирил и Методије дошли из Грчке” (Literat. Słowiańska, IV, 65).

Од интереса је да се овде наведе садржај писма упућена оријенталисти и проф. Колежа де Франс, Лују Седијоу (Sédillot), од 20/I 1842, у коме му Мицкјевич одговара на његово писмо од 18 јан. 1842 83), којим га овај пита о ћирилској азбуци и о разлици њеној према „словенском писму”. Мицкјевич у почетку писма жали што међу својим папирима није могао наћи „рукопис једног од мојих предавања прошле године, где сам с катедре („ex professo”) расправљао питање оба алфабета. Оно што ја у својој белешци називам црквеним језиком („le slave d’Eglise”, јесте мртав језик”. Тај језик је за све Словене источног обреда, и православне и католике, оно исто што и латински језик за западне цркве. Споменици тога језика јесу преводи св. писма, хомилије, молитвене књиге и неколико кроника. Дуго времена веровало се да је стсл. ј. био мати два велика језика: пољско-чешког и московско-руског (у загради: „serbo-russe et vendo-polonaise”) и свих дијалеката који произлазе из њих. Има чак учењака, као, на пр., Мразовић („auteur d’une grammaire slave”) и његови ученици, који су тако заљубљени у стсл. ј. да одбацују све новије књижевности као покварене те су хтели да пољски, руски и чешки ј. доведу на њихове тобоже првотне облике ... Доказано је у последње време да је стсл. ј. само један дијалекат „du nombre de ceux que l’on appelle pannoniens”. Кад је кршћанство допрло у ове крајеве, мисионари су се служили дијалектом тих народа и увели су га у источну цркву Пољске и Русије. „On croit que cet alphabet a été inventé par saint Cyrille, l’apôtre des Slaves, mort à Rome vers la fin du neuvième siècle (868). La tradition populaire attribue l’invention de ces caractères glagolitiques, en usage chez les catholiques, à saint Jerome, né en Dalmatie”. Каноник Капор доказао је у талијански писаној књизи (Рим, 1830) његово словенско порекло. Словенски филолози дуго времена су мислили да је ћирилица старија; тек открићем славног рукописа, познатог под им. Glagolita Clozianus, који је објавио научењак Копитар (Беч, 1836), увидели погрешку.

Како било да било, немогућно је утврдити тачан датум проналаска оба алфабета. „Ја верујем да и један и други потичу из једног заједничког извора, из једног алфабета, старијег, којим су се служили погански Словени. Неколико знакова тога алфабета налазе се у врло старим записима на камену и у металу из првог доба кршћанства. Изгледа да је првотно писмо словенско имало везу са северним рунама („avec les rhunes du Nord”). Први словенски писци изменили су те руне према грчком или латинском узору и додали нова потребна слова. После раскола, свака је црква задржала други алфабет. Најстарији ћирилски споменик јесте Остромирово еванђеље из г. 1056; глаголски Codex Closianus такођер је из једанаестог столећа”. Славни рукопис ремски исто тако је глаголски. Пољак Јастшемпски (Jastrzępski), који га је испитивао, верује да је врло стар, иако му не може одредити датум постанка. Прво словенско дело штампано глаголицом потиче из г. 1483, а штампано је у Пољској. Најстарије дело штампано ћирилицом јесте из г. 1491, а издано је такођер у Пољској. Мицкјевич на крају упозорава Седијоа да буде обазрив према делима која у Паризу излазе о Словенима, јер писци тих дела, ти „учени индустријалци”, ослањају се на руске изворе, хтејући се тиме додворити руској влади 84).

Како се из тог дугог писма види, Мицкјевич је у њему рекао много више ствари него у предавању, а усто је навео и неколико конкретних података, а то вероватно зато што је непосредно пред собом имао, за време писања тога писма, књигу из које је црпао своје податке.

Та књига била је, без сумње, Glagolita Clozianus... издана од Барт. Копитара у Бечу, 1836 г.; Мицкјевич погрешно пише „Closianus”. Осим тога, знамо из пописа његове библиотеке да је имао Institutiones linguae Slavicae... од J. Добровског, а затим од истог писца, на којег се и позива, Geschichte der Boehmischen Sprache und Literatur (Праг, 1818 *). Занимљиво је, међутим, да у читавом том питању о старословенском језику и првој просвети Словена нема утицаја Starožitnosti (бар их ја нисам могао наћи); биће да је у тој ствари евангелик Шафаржик био сумњив Мицкјевичу — горљиву католику. Да се ослањао на Шафаржика, не би рекао да су Ћирил и Методије били послати из Рима, јер је Шафаржик јасно показао њихово грчко порекло; не би рекао да су обојица умрли у Риму, да је Ћирил умро 868 (уместо 869); исто би тако и датуми боравка њихова у словенским земљама били друкчији. Ти подаци имају можда извор у делу Добровског Geschichte der Boehmischen Sprache... Тако, на пр., Добровски означава у изд. од 1792 г. као почетак деловања Ћирилова год. 860 (29); затим, Добровски каже да је Метод почео служити службу на словенском језику, „пошто је брата Ћирила послао натраг у Рим” („da er seinen Bruder Cyrill zu Rom zurückliess...”, 33), што значи да је Ћирил оданде и пошао; године смрти Ћирилове нема у Добровског. Добровски је о Ћирилу и Методију и касније писао у два маха: Cyrill und Method der Slawen Apostel (Праг, 1823) и Maehrische Legende von Cyrill und Method (Праг, 1826), али у обе књиге налазимо плодове дугог и мучног посла „оца словенске филологије” — веома критичне резултате, који и данас још чврсто стоје у науци. Мицкјевичу те књиге вероватно нису биле познате.

Добровски је био скептичан према мишљењу да је св. Јероним изумео глаголицу и да је био словенског порекла (Institutiones, V—VI); он то сматра народним веровањем. Већ тада је тај проницљиви учењак сматрао да је та легенда настала због тога да би се уверио папа да словенска служба и писмо нису јеретични, те да би дао одобрење за њихову употребу (37). Мицкјевич каже да је то народна традиција, али ипак у њу и сам верује. О том је могао читати и у Копитара на више места у његову „praefatio”; тако, на пр. „Видиш и овде, добри читаоче, заједничко мишљење о св. Јерониму, зачетнику глаголске књижевности ...” (V) 85). О забрањивању и поновном одобравању словенске службе могао је такођер наћи у оба писца (Добровски, Geschichte, 36-7; Institutiones, VI; Копитар цитира последње дело, стр. III). — Мишљење о једнакој старини ћирилице и глаголице примио је од Копитара, јер је Добровски сматрао да је глаголица за четири столећа млађа од ћирилице: „Како било да било — закључује Копитар, — мислимо да је тачно утврђено да глаголска азбука, ако није старија, оно је бар једнако стара као и ћирилска” (XI). Код Копитара је предавач нашао цитирано мишљење Добровског о томе да је старословенски ј. само „serbo-bulgaro-macedonica dialectus” (IX); што пак каже да су Руси морали признати да је Ћирил писао чешки, то се по свој прилици односи на ово место: „... Moгаo је онај [Добровски], додуше с правом, одбацити предложени моравски дијалект од Руса Калајдовича (у: Joanne Bulgariae exarcho, Mosquae, 1824)” (IX). Како сам и горе рекао, Мицкјевич, вероватно, није познавао горње две књижице Добровског о раду св. браће, а то мислим зато што се није држао нигде резултата њихових. — Непознато ми је који су то писци побијали назив српски, илирски или српско-илирски за старословенски језик; није искључено да се то односи на ово место у једној белешци Добровског: он каже да се ћирилско писмо „зове још и српско, бугарско” поред руског; само овде се ради о писму, тамо о језику. Ако је то Мицкјевич заменио, онда ће ваљда одатле бити тврдња да Срби сматрају старословенски ј. својим; или је то, можда, одјек Вукових борби против бранилаца славјаносербског језика? Можда је Мицкјевич имао у рукама Мразовићеву Граматику? Или је где шта читао о њој, или је још у Русији слушао шта о њој и о присталицама славјаносербског језика? Ово друго нагађање је вероватније, јер у Руководству къ славенстюй грамматїцю од Аврама Мразовића (Будим, 1811; па ни у издању од 1794) нисам могао наћи ништа слично што Мицкјевич уписује у грех Мразовићу. Извесно је, међутим, да је мишљење о панонској теорији примио од Копитара, који каже: „Овде ће, пак, свако признати панонско порекло (pannonietas; нека ми буде допуштено — каже Копитар — да панонском назовем домовину и извор) светог словенског језика, ко год размотри света слова словенска”... Као што је познато, Копитар је овде изнео и заступао теорију да је старословенски језик био језик панонско-карантанских Словена. — Још неке податке узео је Мицкјевич од Копитара. На стр. XV Копитар каже да је најстарија штампана глаголска књига мисал, штампан у Венецији 1483 г., а Мицкјевич је рекао да је та књига штампана у Пољској; Копитар даље каже: „Ћирилским словима [штампан је мисал] 1491 г. у Кракову, и 1493 у Венецији”; Мицкјевичев податак је одатле. — О Остромирову еванђељу и о старини Клоцова глагољаша читамо код Копитара: „Како ли сам био радостан [управо: каквим ли сам се весељем запалио] кад видех да је глаголски, како га зову, кодекс, ако не старији, а оно поуздано једнако стар као најстарији ћирилски споменик, Остромирово еванђеље из год. 1057” (III). O ремском еванђељу налазимо на стр. Х да се у њему налази ћирилски и глаголски текст, а Мицкјевич говори само о глаголском тексту у њему.

Немогућно је, дакако, ући у траг свакој алузији Мицкјевичевој, наћи порекло сваком његову податку; многе ствари можемо само нагађати, многе ће заувек остати нерешене и нерешиве, већ и због тога што је Мицкјевич многе своје податке, више, свакако, несвесно него свесно, у понечем модификовао, променио. Не знамо који су то „северни писци”, „филозофи прошлога века”, „новији истраживачи словенских старина”; те генерализације каткада су управо песничке! Занимљиво је, најзад, његово мишљење о словенским рунама, које је изнео у писму Седијоу, али у предавањима није о њима говорио. По свој прилици да је ту мисао усвојио опет од Добровског, који је допуштао могућност руна (Geschichte, 31); исто је тако и Копитар сматрао да је глаголска азбука произашла из словенских руна 86).


III

Историјски подаци о Србији; извори предавачеви. — Подаци о Црногорцима и о Његошу. — Неколико речи о Хрватима и Бугарима. — Историјска улога Јужних Словена.

Досада је било говора о Мицкјевичевим погледима на историју Словена, на њихову најстарију просвету, те о изворима његовим. Сада ћемо погледати вести Мицкјевичеве о историји Срба, а с тиме одмах у вези и изворе његових излагања. Као главни извор послужио му је Талфијин предговор у Volkslieder der Serben (књ. I): „Kurzer Abriss einer Geschichte des untergangenen serbischen Reiches als Einleitung” (стр. I—XLVI) 87), а поред тога Шафаржикове Starožitnosti.

Срби су били у сталним везама с Грцима, и ови су им постављали велике жупане (128; Талфи, I, IV—V). Око год. 1120 ступио је на српско престоље („la Serbie était gouvernée”...; 206) Бела Урош, „протопласта” куће Немањића, која је неко време сјала у овим крајевима (128). Tај податак је из Starožitnosti: „Око 1120 год. сео је на кнежевски престо Урош, назван Бела Урош..., жупан рашки, према некима блиски рођак Вуканов, а према другима краља Михаила. Тај Урош, према каснијим летописцима, праотац је дома Немањина”... (645—6). — Талфи говори о „Tschudomilu” и његову сину Стевану Немањи; данас знамо да се Немањин отац звао Завида, а нетачно је оно што кажу Шафаржик и Мицкјевич. — Оно што Мицкјевич каже „jaśniejący” („сјајан”, „светао”) о лози Немањића потсећа на Талфију: „Nemanja beginnt eine glänzendere Periode Serbiens” (X). — Занимљиво је упоредити и даље податке:

Талфија:

„Nemanja hatte drey Söhne, Der älteste entsagte freywillig allen Ansprüchen auf das Reich, widmete sich im stillen Klosterleben den heiligen Wissenschaften, und lebt noch heute unter dem Namen des heiligen Sawwa in Legende und Gesang, im Munde seines Volkes. Der zweyte Sohn Stephan, den die abendländischen Schrifsteller durch den Beynamen Vencyanus bezeichenen (vom serbichen: perwowentschani, zuerst gekrönt), folgte seinen Vater als Grossfhupan von Serbien, der dritte Bruder Wuk, als Fürst von Setsk und Sachulm” (XII—XIII).

Мицкјевич:

„Тај Стефан Немањић имао је три сина. Најстарији од њих, Сава, посветио се калуђерском животу, био је први архиепископ српски и у народној традицији слави се као апостол своје домовине. Средњи, такођер Стефан, назван првовенчани („perwowenczan”), то јест првокрунисани, преузео је владу од оца; најмлађи (син) Вук, добио је у деоби посебан део”... (128)

Слагање је очигледно и несумњиво, а нарочито по погрешном податку да је Сава био најстарији син; Шафаржик, међутим, каже да је Стефан био старији син, а Сава млађи (Starožitnosti, 646). После тога Мицкјевич даје неке генерализације: „Немањићи или породица Урошa, размножена у неколико грана, стално је међусобно ратовала”; велики кнежеви [не краљеви] колебају се између Рима и Цариграда, тражећи помоћ овде и онде, каткада на оба места [то би се могло рећи само о Стефану Првовенчаном]; „притом трају стални напади, издајства и уморства”. „Син збацује оца, отац даје сину ископати очи или га затвара у манастир, брат убија брата или његову малолетну децу. Речју, понављају се политички обичаји Цариграда, и читава та историја, може се рећи, верна је копија декадентног грчког царства”. Најзад у XIV в. долази Душан („Стефан Душан Силни” — као и у Талфије). Он је сјединио сва велика жупанства, поседовао је Босну, Бугарску, Македонију, Албанију, Седмоградску, Далмацију, Дубровник, именовао се царем трибалских Грка (лекција XV, 129; том лекцијом почиње да говори о нама). Талфија не говори да је Душан освојио толике земље, што је сасвим правилно. Шафаржик каже да је Душан освојио Македонију, Албанију, Тесалију, Грчку и Бугарску, али ни он, ни Талфија, не кажу да је Душан освојио Босну, Далмацију, Седмоградску; не знам одакле М. има тај податак. У Талфије је предавач нашао податак да је Душан хтео постати царем Трибала, (XIX); из ње је, даље, нетачна година смрти Душанове (1358, уместо 1355), оснивање ордена св. Стефана (XIX), увођење дворске етикете византијске, уређење државе (М., 130; T., XX). Душана предавач стално назива „оцеубицом”. После његове смрти, држава се распала на више делова: „Југ је добио Акарнанију и Македонију, Вукашин северну, а Лазар „Grebillanowicz” северозападну Србију” (130). Они су одрекли послушност удовици Душановој Јелени, која је становала у земљи краља Вукашина, који је 1366 г. убио Уроша. Талфија о Југу говори друкчије: она се домишља да би лице које неки називају Богдан (тако га називају Срби) или Синиша, неки Симеон (Византинци), а Руси Вратко, могао бити Југ Богдан (XXIV; у Енгела, o. c., 311). Мицкјевич узима тај идентитет као сигуран податак, па је према томе Југ господар грчких крајева, где знамо да је био Синиша (Душанов брат по оцу). — О Вукашину Талфи каже да се његова држава простирала „на северу дубоко у стару Србију”. „Lazar Grebiljanowitsch” имао је североисточни део Србије (XXV); предавач није сасвим тачно репродуковао те податке (у Шафаржика их нема). О свађи и ратовима Вукашина и Лазара говори Талфи на стр. XXV; занимљиво је да она има друкчију годину тобожњег уморства Урошева: 1368, а Мицкјевич 1366.— Биће да је стенографска погрешка што се каже да су Југ и Вукашин пали у битци против Турака код Таганрога (то је у Јужној Русији), а Лазар се спасао (131); Талфија каже да су на реци Тенарусу (Марици) погинула три брата Мрњавчевића (XXVI; можда је тај податак код Мицкјевича одакле другде?). — Лазар је после тога догађаја изабран за краља Србије (131; Талфи, XXVIII); нетачно је што Мицкјевич каже да је Мурат 1389 г. по други пут дошао у Европу („утврдивши се у Азији, искрцао се опет на европско копно...”; 131), јер је он тада већ био освојио Једрене и пошао на Србију. Лазар се обратио на угарског и босанског краља с молбом за помоћ (у Талфије, XXIX); Мицкјевич додаје, и на пољског краља. Као и Талфи, и Мицкјевич има ону легенду о свађи Лазарових зетова пред битку на Косову итд. (131; Т., XXX); ту су чак и неке реченице дословно преведене. — Погубљење Лазарово предавач је приказао према „кроничару пољском”, „Јаничару Пољаку”, тј. према књизи „Pamiętniki Janczara czyli Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy napisana między r. 1496 а 1501”, на којега се и позива 88). — После косовске битке настала је борба између Бранковића и Лазаревића, која је, по предавачу, трајала 150 година; то би значило до средине 16 в. (Талфи говори о том друкчије, XXXVI—XXXVII). Биће да је стенографска грешка што предавач каже да је Мухамед II подузео поход на Србију 1459, ум. 1456 (Талфи, XLI). Пропаст Србије предавач даје према Талфији, само што он не каже тачно кад се то догодило, него износи да је Србији неколико година после Капистранове смрти (који је, по њему, спасао Србију 1459 r. ум. 1456) требала његова помоћ, али је није било, па је морала капитулирати (133). — Предавач не приказује новију историју Србије од устанака даље (што је могао наћи у проширену предговору Е. Војарове у Chants populaires des Serviens...). Занимљиво је још додати да Мицкјевич према Талфијину исказу (кад је говорила о Душану Силном, којом приликом је рекла: „Nach byzantinischen Nachrichten...”, XIX), наводи слично: „Таква је историја Србије према византијским изворима и страним кроничарима” (133); под тим страним кроничарима, без сумње, разумева летопис Константина, „Janczara Polaka”.

Као што сам већ напоменуо, предавач сматра да су Црногорци репрезентанти старог словенства. Такво стање било је код свих Словена још од пре Херодота па до VI в. по Хр. Код њих је владала потпуна једнакост, живело се у заједницама, рад је такођер био заједнички, али према способностима појединаца. Главно занимање било им је ратарство. Они нису знали ни за науку ни за религију; кад су оне допрле до њих, учиниле су крај њиховој срећи. То је било неко идилично стање, о којем је сањао и Фурје; „грчки и средњевековни писци претстављали су их као највеселији, најрадоснији народ на свету” (лекција VII, 50). Та карактеристика је потпуно хердеровска. — Слично стање нашао је Мицкјевич код Црногораца. О њима је говорио на крају XVIII лекције (164—169), у XIX лекцији дао је анализу и садржај п. Женидба М. Црнојевића (169—183); осим тога, при крају XXI л. (209—210) говори такођер неколико речи о стању у њиховој земљи. Како jе утврдио Х. Батовски 89), податке је црпао из књиге „Montenegro und die Montenegriner. Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes” (Stuttgart und Tübingen, Cotta, 1837). Мицкјевич није знао, а ни слутио, да је њен аутор Вук Караџић, јер би га иначе навео, као што наводи друге познатије писце. Можда због тога што књига нема означена аутора, не спомиње је изричито нигде у свом тексту, али ипак каже овако: „У збирци путописа коју су недавно издали Витеман и Харт у Штутгарту, могу се наћи занимљиви примери за ту ствар. Један путник, Немац, био је недавно назочан оваквој сцени...” (191); на стр. 209 говори о „немачким путницима...”, верујући да је писац књиге Немац.

Мицкјевич предајући о Црногорцима дао је најпре податке о Црнојевићима, о начину владе, о „друштвеном животу и кућним обичајима”. Први податак о И. Црнојевићу није тачан, јер се о њему каже да је он „један од владара Босне”, од Турака одбијен у црногорске крајеве, и да он по женској лози потиче од српских царева (164; „chef bosniaque”, 262). Вук каже да је он праунук кћери Лазарове, удате за Балшу, али не каже да је Лазар имао неке везе с лозом Немањића, што је Мицкјевич сматрао као поуздано (подаци у Вука, o. c., 10). Даље историје црногорске, онако како је приказује Вук (10—30), нема. Једино спомиње да је тамошњи владика (Данило?) у прошлом столећу (XVIII) подигао против Турака, које је у земљу довео отпадник Максим, устанак, сличан св. Бартоломеју, тј. „бартоломејској ноћи” у Француској (в. стр. 183, почетак лекције XX); Вук о том говори на стр. 18 (српско издање, 28). —У предавању XVIII (166—7) каже да су Црногорци нападали Турке за ратова које су с њима водиле Аустрија и Русија, али да се оне не брину о њима при склапању мира, иако су их саме побуниле на рат. Вук говори о рату Аустрије и Русије с Турском 1787—91, у којем су суделовали и Црногорци; после склопљена мира (у Свиштову), Махмуд паша напао је г. 1796 Црну Гору (26—27). — Биће нека забуна што Мицкјевич каже да је „силна турска војска” освојила 1834 г. Ц. Гору, али се тамо није могла дуго одржати (167). По Вуку, то није било г. 1834, него 1832, о чему је историчар Ранке писао 1834 г. (Вук каже: „S. dessen politische Zeitung, 1834, 2 Band, 2 Heft”; Вук, 27). Чланак о коме говори Вук јесте Напад на Црну Гору, а објављен је 1832 год; у њему Ранке приказује покушај Решид-паше да покори Црну Гору г. 1832 90). — Исто тако као што Вук замера европским научењацима и дипломатама незнање и непознавање Ц. Горе, а нарочито француском пуковнику Вијали (Vialla) и дипломати де Прату (Pradt), који сматрају да су ти крајеви грчки (Вијала каже да је црногорски дијалект — грчки дијалект 91)! а Прат каже да код деобе Турске треба грчке границе помакнути чак до Дунава, јер дотле наставају Грци! — Вук, 8 92)), — тако исто и Мицкјевич говори о том, слажући се на неким местима с Вуком скоро од речи до речи, само што он додаје (нетачно) и наслов Вијалина дела: Voyage pittoresque dans le Monténégro (165); разлика је и у том што Вук каже да је Вијала био у Ц. Гори 1813 г. 93) и да је „zur Nothdurft” говорио њиховим језиком (8), а Мицкјевич каже да је он тамо био пре двадесет година (значи око 1820) и да је рекао да „одлично” („parfaitement”, 263) говори тај дијалект (165) 94). с географским подацима ствар стоји овако: Вук каже да се Ц. Гора простире између Херцеговине, Зете, турске и аустријске Арбаније (3—4), што је било тачно за оно време, а Мицкјевич, пак, каже да она лежи између Рагузе (Дубровника) и Босне, која је дели од турских провинција (165), што није довољно јасно претстављено. Наведавши по Вуку ону легенду о постанку црногорских планина (Вук, 5; M., 165), предавач каже да Ц. Гора има 50 кв. миља (165), о чему Вук нигде не говори. Тај податак сличан је оном у делу Ами Буеа (Boué) La Turquie d’Europe, etc., I, 7 (Париз, 1840), где се каже да неки мисле да Ц. Гора има 54 квадратне миље, а други да има 95 до 100 миља, што је очевидно, по Буеу, претерано (и наш предавач каже: „...мисле”). — Број становника је нешто различан у Мицкјевича и Вука: Вук каже да се мисли да има 100000 душа и 15000 „waffenfähige Männer” (30), а Мицкјевич каже да „неке статистике назначују 50000 људи, а неке дижу тај број на 100000. Црногорци сами рачунају 20000 пушака, тј. 20000 људи спремних за бој”. Није искључено да је овај податак узео Мицкјевич из Вијале, иако се њиме није иначе служио (тако код Вијале налазимо поделу на пет нахија: катунска, ријечка, пјешивачка — „piessiwaska”, љешанска, црмничка — „czerniska”, а код Мицкјевича имамо свега четири; в. ниже!): у Вијалиној статистици број становника јесте 53.168, а људи који могу носити оружје, има 13292 (I, 87); код Буеа имамо различна мишљења: једни мисле да има 100000 душа (то је Вуково мишљење!), други смањују тај број на 80000, што Буе сматра да је такођер превише, јер се мисли да број становника у почетку XIX в. није био већи од 50000, па зато узима број од 60000 као најближи истини 95); и Буе сматра да се може претпоставити највише 15000 људи спремних за бој (П, 9). После тога и у Вука и у Мицкјевича долазе слична места:

Мицкјевич:

„Ту влада потпуна слобода; то је, вероватно, једина слободна земља на свету, земља слободе и једнакости” (165).

Вук (у прев. Љ. Стојановића 96)):

„У Црној Гори има трагова свијех облика управе, па и опет је ово у Европи једино друштво људи, које нема никаква правитељства у правом смислу те ријечи” (Стојановићев превод, 39; нем. 30). Мало даље: „Овдје влада највећа једнакост којој равне можда нема у цијелом свијету” (Стојановић 41; нем. 33).

У складу са својим историозофским и романтичарским идејама, предавач говори карактеристичне речи: за остале је Словене од интереса црногорска историја, јер је тај мали народ одбијао нападе Турске, Аустрије, а у последње време и Француске (в. о том у Вука, 29—30); али „још више пажње заслужује њихово друштвено стање, јер у њему могу видети најсавршенију слику словенског друштва” (165); то је оно идеално друштво о коме је било раније речи. Црногорци не знају међу собом никакве разлике, ни по рођењу, ни по иметку, немају никакве друштвене хијерархије, те „народ уопће нема никакве владе” (165). У четири округа („obwód”, у Вука „Bezirk-Nahie”, 4) станују 24 племена (ту није споменуто „седморо Брда”; в. Вук, 5); свако племе има наследног начелника („chef”, 264), али он нема никакве власти; исто тако, наследно је и барјактарство, али ни оно не даје никакву власт (165—6). Вук говори мало друкчије: „Осим владике свака нахија има једног сердара, а свако племе једног војводу, кнеза и барјактара, и сва ова звања су насљедна у некијем породицама. Осим овијех има у сваком племену знатнијих људи који уживају неки углед и зову се главарима... Али сва ова звања, која лијепо звуче, у Црној су Гори просте титуле и ништа више” (нем., 32—33; Стојановић, 41). O губернатору („гувернадур”, Вук, 32—33) предавач не спомиње ништа. — Владика или бискуп који је дошао „по изумрћу српске династије” има у својим рукама владу, иако без стварне моћи. Он позива народ на оружје, најугледнији је у већу. Неће бити тачно што предавач каже да владика влада само духовницима, јер је још владика Петар I покушао увести какав такав грађански поредак (Вук, 42—43), а још више Мицкјевичев конгенијални савременик Петар II Петровић Његош, који је ударио темељ световној власти владика (о томе и у Вука, 45). „Прави словенски живот („słowianizm”, 166; „le slavisme”, 265) — наставља предавач — апсорбовао је овде толико религију и кршћанску организацију, да су и духовници изгубили свој самостални карактер. Поп је често уједно и крчмар, продаје вино, пева уз гусле песме, те се ни обичајима ни оделом не разликује од осталих простих сељака” (166). Вук, доиста, на једном месту каже овако: „Auf Cetinje hat einer sogar ein Wirtshaus, und zur Vollendung des Contrastes kann man diesen mit der Pistole im Gürtel, während die Flinte an der Wand prangt, seinen Gästen persönlich Wein und Branntwein einschenken sehen... Aeusserlich unterschieden sich die Weltgeistlichen durch gar nichts von gewöhnlichen Montenegrinern ..” (67) 97), али то не вреди и за калуђере („die Mönche”, Вук, 68), што код Мицкјевича није диференцирано 98). Предавачево тумачење не може се прихватити, јер у њему има помало мистике и подоста романтике. Узрок тој појави био је сасвим материјалне природе: нужда и недостатак прихода натерали су свећенике да буду трговци, световни главари, што Вук лепо објашњава на стр. 66.

Понешто романтике има и у тумачењу крвне освете, Вук каже: „Кад овако, као што смо показали, у Црној Гори нема никакве власти, која би заштићивала од насиља и неправди, то је сваки остављен самом себи, и зато је овде крвна освета постала света дужност” (35; Стој., 43). Мицкјевич, међутим, каже да „то друштво, иако без врховне власти, има свуда поштоване законе и обичаје, који осигуравају становнике и држе у дисциплини њихове узајамне односе”; један од тих закона јесте крвна освета (165). Предавач даље по Вуку даје податке о крвној освети; нетачно је само што каже да је цена убијене главе о мирењу „око сто дуката” (166; „à cents ducats”, 266), а Вук има устаљену цену: „132 дуката, 4 цванцика и 1 пара” (37). Нешто различно него Вук изнео је предавач начин како се проналазе крадљивци (166; Вук, 48—49). — Вук каже да је владика Петар I умро 18 октобра 1830 (по старом календару), а Мицкјевич каже да је умро месец дана после јулске револуције (167); у француском тексту боље: „quelques mois après la révolution...” (267). O њему вели да је био „човек знаменит, врло поштован и неизмерно вољен у земљи”, а штавише и у иностранству; „био је познат с многим европским владарима који су с њим трактовали” (176: il était connu en Europe, plusieurs monarques traitèrent avec lui... très aimé de ses compatriotes et très influent; 267); ја мислим да је то последње, ако није црпљено из којег другог, неаутентичног извора, плод песникове маште. — У описивању последњих владичиних часова и у вести о његовој светости слаже се с Вуком, али је импровизовано тврђење да је владика пред смрт опомињао главаре да „никада не пусте у земљу странце и њихов утицај” (167; Вук, 43). Главари су се тада, у ствари, заклели на шестомесечни мир „да би за то вријеме могли провести унутрашње уређење, и навикли се на промјену управитеља” (Ст. 51; 43, нем. изд.); радило се о умирењу закрвљених племена, о отстрањењу анархије, која је била опћа, а не о опасности страног утицаја 99).

Подаци о владици Његошу су ови: наследник Петра I, активан и способан човек („homme très adroit”; 267), нема његова угледа. Путовао је у Петроград по позиву руског цара, па добивши од њега годишњу плату, настануо је по повратку, не штедећи новаца, да уведе владу, установи полицију, судство и сенат (167; француски текст нема исти, хронолошки ток догађаја; 266—267). Ми знамо да је Његош ишао својом вољом, не по позиву, у Петроград да би се завладичио и да би задобио окриље „цара государа” 100); предавач греши кад каже да сенатори морају сами извршивати своје пресуде, па зато долазе с пушком. То није тачно зато што је ту функцију имала тзв. гвардија 101) (Вук, 45). Вук пише да сенатори имају годишње 80 форинти сребра, а у Мицкјевича имају 200 рубаља, одн. франака; по Вуку је податак да се сенатори сваке године мењају (167; Вук, 45). Од Вукових похвала Његошу предавач мало узима. Имам утисак да се предавач према њему не односи сасвим пријатељски, или, боље рећи, Његош као владар који је ишао у Петроград, (тобоже) по позиву руског цара, који уводи реформе помоћу новца добијеног од њега, није могао задобити симпатије Мицкјевичеве. Зато он не преноси оно што Вук похвално говори о њему: да је талентован, врло образован, најобразованији владика којег је Ц. Гора досада имала, и да је већ дао песама које не заостају ни за каквим продуктом новије српске поезије; куриозитета бар ради, требало је да наведе да је владика „можда највећи и најљепши човјек у Ц. Гори, а Црногорци висином раста не уступају можда ниједном народу у Европи” (45). Али Мицкјевич није рекао ни како се он зове (у Вука, Радоје—Петар, 44), иако је Његош у Вука по своме значењу премашио свога претходника 102). — Вук је био скептичан у погледу успеха Његошевих реформи, и то због недостатка новаца за организовање управе и школа, које би створиле народну интелигенцију. „Кад у земљи буде више људи, који имају појма о правој религији, о части и о љубави према отаџбини, о географији и историји, тада ће им се лако моћи отворити очи да виде како је биједан њихов варварски начин живота, и неће се, као сад, противити поправкама, а законитост и ред сами ће од себе тада доћи. Тад ће се сигурно наћи људи који ће хтјети да држави и без плате послуже, и неће се нико противити да према своме стању плаћа да се најпотребнији издаци покрију. Али се зато мора то образовање вршити у самој земљи, а и даље задржати просто одијевање, чисте нарави и што је добро од досадашњијех обичаја. Ако се пак образовање почне уносити са стране, и млади људи се ради тога буду слали у туђе школе, поновиће се ван сваке сумње старо искуство, да ти људи са знањем донесу у земљу навике угоднијег живота и луксуза, и немогући их у Црној Гори задовољити, они ће се у својој земљи неугодно осјећати, и мјесто да се труде да оно што су научили и у своме народу рашире, вољеће бити у Котору посљедњи пиљар, него у Црној Гори први сенатор” (Ст., 58—9, нем., 51—2).

Тако и толико Вук. Мицкјевич је још више сумњао у успех подузетих реформи, али поради других разлога; он се нада да „од њих [реформи] неће бити ништа” (167). — У доба кад су се због локалне боје и егзотике чинили фалзификати, кад се управо лудовало за нечим новим, недотакнутим од културе, такво примитивно и патријархално стање било је примамљиво Мицкјевичу као филозофу словенске историје и романтичару, јер је у њему видео сачуван прави облик словенског живота, чисту словенску народну душу. Реформе су му стога неспојиве с народним животом; оне морају пропасти. Чини му се да би „сви Словени остали у таквом стању кад би имали [слично као и они] тако сигурна насеља у горама” (168). Чак и у њихову језику види, како је речено, „стање поезије и музике, стање првобитно”. При крају својих предавања о нама, на крају XXI лекције, навео је мисли из горе цитираног пасуса Вукова (о подударању Мицкјевичеву с Вуком у тој ствари, в. у Батовског, у Прилозима, 4), те се ипак приклања мисли да се мора увести нека управа, али да просвета и дизање народа морају доћи из њега самога („такво је мишљење Немаца, који уопће нису наклоњени словенском племену”, 210). Овде још износи да ни Турска ни Аустрија не раде против словенске народности колико се Аустрија мало брине за тамошње Словене, види се по томе што су у једном уџбенику за аустријске средње школе Црногорци убројани међу Татаре. Вук о томе говори на стр. 9, али не о Црногорцима, него о „Морлацима у Далмацији”, који „нису ништа друго до Срби као и становници Ц. Горе, Херцеговине и Србије”. Мицкјевич овом приликом говори и о неуспеху маршала Мармона, који је хтео да сагради цесту од Котора до Никшића, али Црногорци нису дали (Вук, 7). Нејасно је што предавач каже да су Турска и Аустрија стварале од Црногораца „целе пукове и армије”, а Французи то нису могли, јер су њихове реформе (увођење префектурâ, бискупија, жандармерије) изазвале отпор (209) 103). Где? У Далмацији или у Ц. Гори? Вук каже (30) да Црногорци нису хтели примити француског консула, па се из тога може закључити да Мармон није освојио Ц. Гору (па и сам предавач је то рекао; в. горе!). Мицкјевич је ту, свакако, помешао становнике Далмације и Црне Горе.

Још нека обавештења узима предавач из Вука, али уз неке измене. То се види, на пр., у оном што говори о судијама у споровима (168; Вук, 33; овде, и даље, немачко издање); податак о гостопримству (168) налази се код Вука на стр. 71; поводом тога што је предмет многих песама женидба, свадба, говори нешто опширније о свадбеним обичајима (168, Вук, 75 и д), о положају жене (Вук, 95). — Да додам још, на Вуку се вероватно оснива и податак да је немањићка држава сезала од Јадрана до Дунава и Црнога Мора (Вук, 4, Мицкјевич, 25, лекц. IV).

Одмах у почетку предавања о нама, на крају XV лекције, рекао је Мицкјевич неколико речи о Хрватима и Бугарима. Он каже да су Словени, помешани с придошлим варварским народима и покорени од њих, ипак често успевали да се отресу њихова јарма. Тако су најпре Хрвати изм. г. 637 и 640 стресли јарам Авара, а Срби су постали моћни по паду бугарске силе. — Бугари су народ номадски, који је већ у IV в. имао своју наследну владу те се населио крај Дунава, заузевши Молдавију, Влашку и Седмоградску. Словенски народ тако се спојио и помешао с њима да после њихова покрштавања више не видимо првотних Бугара; заједно са сливеним с њима Словенима, у IX в., опседају Цариград. „Кратко време после тога цар Василије, названи „убица Бугара” („le tueur des Bulgares”), после тридесетогодишњег рата, вођеног с нечувеном окрутношћу, уништио је бугарско краљевство, а остала је само једна мала чест слободна. Тадашњи писци и готово сви каснији истраживачи сматрају да су прве црквене књиге биле написане у земљи Бугара, у Мезији, Македонији и Тракији” (127-8. — „Les écrivains contemporains et les savants modernes s'accordent à dire que les premiers livres d'église écrits en langue slave ont été composés dans les pays des Bulgares, dans la Moesie, la Macédonie et la Thrace”, 206). Касније, пишући горенаведено писмо Седијоу, Мицкјевич је под утицајем Копитаровим изменио своје мишљење о месту постанка првих црквених књига и примио панонску теорију. — Предајући, пак, о Бугарима и Хрватима, он се служи Starožitnostima: о Хрватима на сличан начин говори Шафаржик на стр. 664, а на стр. 595 о Бугарима; на њега ће се, вероватно, односити оно што Мицкјевич каже „savants modernes”.

Као што се види, Мицкјевич је доста говорио о историји, географији и обичајима Јужних Словена, иако је то каткада без плана и правог распореда материјала. Нашавши се пред непрегледном масом необрађена а често и неистражена материјала, пред мноштвом нерешених питања, он можда није увек наилазио на најбоље решење, није рекао све што бисмо ми данас рекли; али не треба заборављати да он није написао своја предавања, да је скидао са себе одговорност за њих, да је о нама говорио с катедре онда кад то још нико није чинио. Затим, на његове недостатке (погрешне године, нетачна имена, непотпуности итд.) не сме се гледати строгим очима, јер се не сме заборавити да је он био песник, и филозоф историје: њему није било толико стало до сувих факата, до акрибије филолошке школе, колико до тога да изгради систем прошлости и будућности Словена; он је пророк који одређује улогу Словена у будућности. Јужни Словени заузимају у том систему важно место, како својом народном поезијом, тако и патријархалним начином живота. Не треба, најзад, губити из вида да је главна концепција Мицкјевичева у томе да изложи дивергенцију Русије и Пољске, што — по њему — чини главну ос словенске историје 104), и историјско преодређење Пољске, поред чега иде на други и трећи план и наша историја, и подаци, и бројке, и све што није у вези с тим најбитнијим циљем предавања.


IV

Историјске личности у народном предању. — Подела народних песама на јуначке, „романсне” и лирске; углед за такву поделу у француској књижевности. — Примери јуначких песама и легенди; низ косовских песама. — Оцена јунака народних песама. — Ритам јуначких песама. — Однос Хомера према српскохрватској народној песми. — Због чега Јужни Словени нису добили и створили епопеју?

По Мицкјевичеву схватању, осим овакве историје према „византијским изворима и туђим кроничарима” (какви су то извори, видели смо), постоји и народно предање, које се разликује од историје, јер већ од краја XII века почиње да се у том крају развија поезија; касније, завршавајући своја предавања о нама (лекц. XXII), каже да је историју српске књижевности довео „до XIV века, тј. до времена кад су, kako се чини, почеле настајати јуначке песме и романси” (шта су „романси” и зашто се тако зову, в. ниже!) 105).

У народном предању — по предавачу — кршћанска религија добила је митолошку боју. Из њених легенди чуда и светаца (народни) песници су начинили нешто као Олимп; само, како изгледа тај Олимп, предавач нам није рекао (осим што је касније напоменуо да је громовник Илија сличан Јупитеру). Легендаран лик добиле су и историјске личности: њихове личности обавијене су измишљеним сјајем (134; „...sont ainsi idéalisées”, 217). Сада Мицкјевич наводи неколико најпознатијих историјских личности да би то и показао.

Као први пример наводи Душана. „Тај оцеубица, човек охол и окрутан, постаје узор одличности и моћи. Поезија ништа не прича о његовим кућним злочинима, исто као што је и Хомер прећутао породичне преступе Атрида” (134). Данас сматрамо да је и у Хомера и у народној песми једнак социјално-психолошки извор те појаве, коју Мицкјевич констатује, али је дубље не осветљује: узрок је социјални положај певача аналоган код Грка и код Срба. —Кнез Југ („lе roi”, 217) мало је познат у историји (тако каже зато, што и Талфија само нагађа, дакако погрешно, његову идентичност са Синишом; в. горе); он је код српских песника поштовани патријарха, отац много витезова, други Емон (Aimon) 106). — „Кнез” („le roi”) Вукашин појављује се као вешт политичар и ратник, словенски Уликс. — „Краљ Лазар претставља најсавршенију слику витеза и истинског јунака; у њему видимо идеал тадашњих кршћанских осећања. Чистоћом обичаја, побожношћу и јунаштвом сличан је Готфриду Бујонском, али има словенски карактер, воли гозбе, песму и сјај („la magnificence”); том својом страном веже се са склоностима свога народа” (135). Та карактеристика потсећа на Талфијину: „Frömmigkeit und ritterliche Tapferkeit machten ihm die Geistlichkeit und den ritterlichen Theil des Volkes gleich geneigt...” (XXV). „Aber auch seine Persönlichkeit, wie wir schon oben erwähnten, machte ihn beym Volke und bey der Geistlichkeit gleich beliebt: denn er war tapfer, gütig, mässig und im hohen Grade kirchlich fromm” (XXVIII. — „Побожношћу и витешком храброшћу задобио је наклоност како духовништва, тако и витешког дела народа...” „Али и његова личност, како смо већ горе споменули, учинила га је и код народа и код духовништва једнако омиљеним, јер је био храбар, благ, умерен и у високом степену кршћански побожан”). „У његовој поетичној историји („d'après les poëtes”, 217) — наставља Мицкјевич — све је тајанствено: рођење, осиљење [„wzniesienie się”; франц. нема], смрт”. Предавач сада наводи ону легенду по којој је Лазар био незаконити син Душанов (франц. текст тога нема, 218; да није, можда, Вротновски сам превео из Талфије, XXVIII, одн. Војарове, која је превела и Талфијин предговор, допунивши га подацима из Ранкеове Die serbische Revolution?). Лазар је био одгојен као паж, оженио се ћерком Југовом, јер је тако писало у пророчкој књизи (то је према песми, у Вука, II, 31). Он је мученик за народ па зато ужива опћи пијетет. „Песници не знају да су га Турци заробили, него мисле да је пао у битци, те причају чуда о његову јунаштву” (135). Доиста, по народним песмама (у Вука, II, 45 и 46), Лазар је погинуо на бојном пољу, а у песми Обретеније главе цара Лазара (II, 52; превеле су је Талфи и Војарова) каже се овако: „Кад Лазару одсекоше главу...” (1); не зна се да ли су отсекли у боју или после њега. У Богишићевој збирци 107), која, наравно, није могла бити позната Мицкјевичу, у п. бр. 1 каже се да је Мурат пред смрт дао погубити Лазара. Данас се приклањамо мишљењу које је изнео „Janczar Polak” — Константин Константиновић из Островице да је Бајазит дао Лазара после битке погубити 108).

О тим јунацима говоре песме јуначког циклуса, „роezya bohaterska”. После тога циклуса долази други (то значи и хронолошки други), тзв. „romansowy cykl”, „pośredni rodzaj” („романсни циклус”, „средња врста”). Његов предмет нису више народни догађаји, тј. они који се тичу судбине целог народа, него обично авантуристичка дела појединаца (лекц. XVI, 135), око којих (појединаца) народ концентрише своје претставе и чини их репрезентантима епохе (лекц. XVII, 156). „Поједини витезови, који су ипак у роду с Лазаром, боре се с Турцима”, прелазе на ислам, подузимају нападе због љубави, из славољубивости, због освете (135). На другом месту (XVII, 164) говори предавач мало друкчије: „У време борби с Турцима почиње романсна поезија”, која опева приватне чинове, кућне догађаје, љубавне и друге доживљаје славних људи („une nouvelle poésie commence après l'époque de la lutte contre les Turcs”; „...des exploits guerriers ou amoureux de quelques individus importants de l'histoire serbienne”, 262). Будући да ти производи не обухватају, као епопеја, цели народ, цели свет („un monde entier”), него свакидашњи свет („poziomy”, „plus concentrées”, 262), где није нужна „наднаравност” (митологија; о њој ће бити речи касније), српски песници досегли су ту највиши врхунац савршености”. Пример такве поезије јесте Женидба М. Црнојевића. Из јуначког циклуса узет је у овај циклус Марко Краљевић (и на крају XVII лекц., стр. 156, на сличан је начин карарактеризовао „romansowu — романсну” поезију). — Трећи циклус јесте тзв. „poetycki”; то су „pieśni niewieście”, „pasterska poezya” — женске, лирске, „пастирске” песме.

Према тој подели, јуначким песмама припадале би само песме косовског циклуса, или друкчије речено, само Лазарица. То је карактеристично поред осталог и зато што је Заљески, г. 1836, превео песме Лазарице и Хасанагиницу. — Зашто је Мицкјевич начинио такву поделу песама на „bohaterske” и на „романсне” (или како каже француски, „le roman”)? Ја сматрам да је тако учинио зато што је сматрао да наше косовске песме одговарају француским „chansons de geste”, а друге песме одговарају „дворској епици”, „roman-у courtois”, „Ritterroman”-у, оном што се зове немачки још „höfisches Epos”. Па као што у француској књижевности после народног епоса, „chansons de geste”, које падају у XI и почетак XII века, долази средином XII века „roman courtois”, тако исто после косовског циклуса долази „romansowy” циклус („le roman”), за који предавач једном каже да почиње за време борби с Турцима (164), а други пут после пада Србије (156) 109). Мицкјевич није изричито поставио то поређење, али је из свега видљиво да је он управо тако мислио. Сама његова карактеристика „romansowog” циклуса слаже се с начином на који се данас обичава карактеризовати „roman courtois”. Др. Карел Фореч (Voretsch), у књизи Einführung in das Studium der altfranzösischen Literatur (Halle, 1913), даје ову карактеристику песама дворског епоса: „Ту није реч о борби против спољних непријатеља, за dolce France, него о борбама и доживљајима појединих витезова, за њихову личну славу и њихову личну част. Њихово становиште према „госпођи” друкчије је него оно у chansons de gеste, у којима жена игра одлучну улогу и доста често се баш она такмичи за наклоност (љубав) јунака, као што се у романсама такмиче приказане девојке. Нововеки витез („neumodische Ritter”) друкчији је; његово дворско образовање учи га да према дамама показује галантност, да признаје као меродавно оно што оне хоће и да се њима за вољу на све, па и на немогуће, одважи. Напори витеза око наклоности једне даме, или покушаји да се поврати лакомислено изгубљена милост даме, имају велику улогу у тим приповеткама” (290).

Мицкјевич је, вероватно, негде читао неку сличну карактеристику старе француске књижевности, где се тако карактеризују народна епопеја и дворска епика, па му се учинило да може тако поделити и српскохрватску народну епику. Ми данас тако не чинимо, јер сматрамо да је јуначка песма свака она у којој се опевају јуначка дела, бојеви и сл., иако не одричемо да у многим песмама има и чисто романтичних мотива и елемената уопће, али то иде на другу страну. Што је Мицкјевич тако категорисао наше народне песме, можда је узрок и дидактичне природе: имајући у виду да претежни део његове публике сачињавају Французи, — та, најзад, због њих и јесте основана катедра, — он даје распоред и карактеристику песама онако како ће бити ближе и занимљивије слушаоцима.

Као пример јуначке поезије предавач наводи најпре п. Женидба кнеза Лазара, у којој „краљ Лазар први пут ступа на сцену поезије” (у Вука је та песма прва од оних који се тичу Лазара). Она у себи нема ништа историјско, „сва је обојена фикцијом” (138); о томе нема сумње. Лазар се већ у њој указује идеализован, а после ће бити још више; али у чему је та идеализација, песник нам не каже. О цару Стевану мало је песама; предавач обећава да ће неке навести касније; али после не налазимо ништа. О понављањима у наведеној песми каже да су хомеровска (137). — Као пример „промене кршћанских појмова у митологију”, претварања религиозних претстава у чулну сферу, наводи легенду Свеци благо дијеле. Свеци у српској поезији имају много сличности с грчким боговима: тако св. Илија много личи на Јупитера (према франц. тексту, 224).

Да би поређао одломке који сачињавају словенску епопеју, предавач почиње песмом Зидање Раванице. Цар Лазар, на врхунцу своје моћи, слави дан свога крштења („du jour de son baptême”, 230), „свечани дан у Словена” (142). Мицкјевич је овде погрешно протумачио, можда етимологизујући, да је „крсно име”, „крсна слава” (у песми у Вука, II, 34 стоји управо „служба”) дан крштења (тачније податке могао је наћи у Вукову Српском рјечнику). На свечаност долази царица Милица („la reine”; „la plus belle des femmes de son temps, dit légende”, 231; која легенда? где?), која потсећа цара на немањићке задужбине. Предавач сматра да је место где се набрајају задужбине важно за словенску историју, као и спомени у Илијади о оснивању градова, „толико пута после навођени од грчких историчара” (142; цитиране реченице нема у француском тексту; не каже се ни где ће бити та црква која ће се градити; у нашем тексту: „у Ресави код Равана”, стих 231). Парафразујући даље песму каже да је Милош гледао у пророчку књигу („livres sacres”, 231), која у словенској поезији заступа грчког Калхаса 110) те коју Словени пре сваког важног потхвата, пре сваке одлучне битке, конзултују. Говорећи о тој књизи, у анализи п. Женидба кнеза Лазара, каже да се не зна каква је то била књига; песници, према народним претставама, сматрају те књиге пророчкима, те у њима налазе чак и будуће „атмосферске промене” (136) 111). У народ. песми реч је о „цароставним књигама” (Вук, П, 34, 87), а не каже се да их је Милош имао пред собом, него је само упућивао кнеза на њих; најзад, оне немају онај значај у народним песмама какав им придаје Мицкјевич. Пошто је анализовао п. Зидање Раванице, предавач наводи, не именујући их, „фрагменте од различнијех Косовскијех пјесама” (II, 49, фрагм. I и II), а онда п. Пропаст царства српскога (II, 45). „Нигде се мисао кршћанска... није показала тако јасно и изразито као у тој словенској песми. Познато је да су људи старине били људи срећни, богати, пуни физичке снаге. Хомер увек назива само богате и моћне људе синовима богова, а беду и несрећу сматра као доказ немилости, гнева неба. То схватање основа је грчке епопеје, и код Грка епопеја се завршава онде где почињу неуспеси јунака. У кршћанских песника — minnesängera и трувера — који су с моралне стране виши, а с литерарне бољи од Словена, не може се нигде видети тако еванђеоско узвишење трпљења и сиромаштва, како се оно ту види” („... l'idée fondamentale chrétienne, la réhabilitation du malheur n'est pas aussi clairement expliquée”, 233). Претстава потпуног посвећења Богу припада словенској епопеји која није ништа друго но историја великих падова и несрећа. Јунаци ће за своја дела добити тријумф на небу, а на земљи им епопеја даје само славу” (144—5). Насупрот томе, у новијој поезији поштује се сила.

Та мишљења не могу се примити без неких ограда. По мом мишљењу, није тачно да се епопеја грчка завршава тамо где почињу неуспеси јунака; даље, словенска епопеја утолико је историја падова и несрећа уколико се односи на косовску битку. Најзад, при тумачењу последње песме мора се водити рачуна о томе да је она постала под утицајем манастира, било да је испевана од калуђера, било да су они дали инспирацију за њу, те одатле долази њена спиритуалност.

После примљеног изазова од Мурата, — наставља предавач излагање косовског циклуса — Лазар приређује свечану гозбу („...célèbre une fête”, 234; „wspaniałą ucztę”, 145); „сви, наиме, — по предавачу, — важнији догађаји у песмама почињу и завршавају гозбама”, што, наравно, није овако уопћено тачно (а уопћено је зато, што је предавач имао у виду свега неколико песама косовског циклуса, од којих у три имамо гозбе: Зидање Раванице, Женидба кн. Лазара, Косовска вечера). Мицкјевич наводи даље фрагменте косовских песама (III, IV) и повлачи неке паралеле с Хомером. Тако га оно место кад Косанчић каже да Турака има толико да кад би се Срби претворили у со, не би им могли осолити ручак 112), потсећа на оно место Хомерово кад Агамемнон, да би охрабрио Грке, каже да су они тако бројни, да кад би сваки Тројанац налевао вино једној десетини Грка, многа би десетина остала без пехарника. — Одељак где Косанчић набраја докле се протеже турска „ордија” врло је важан за историју (француски текст мало опширнији, 236). — О косовској битци говори предавач и на том месту, а говорио је и раније излажући српску историју, а такођер већ у IV лекцији, где је рекао ово.

Крајем XIII в., или боље рећи на почетку XIV в., кућа Немањића успела је да успостави своју династију у Србији, те је потчинила под себе неколико суседних држава. Њихова држава простирала се од Јадранског Мора све до планина Грчке и до степа доњег Дунава. Али Турци су ускоро напали ову новостворену државу, чија је независност пропала заједно с њеном политичком егзистенцијом у једној јединој, али страшној битци, у битци на Косову. После те фаталне битке, старешине, племство, клер, једном речи све оно што је било образовано у земљи, било је приморано да напусти земљу. с њима је напустило земљу и богатство, моћ, књижевност, може се рећи и „сећања, све народне традиције”. Само је народ остао, али он је био одвојен од своје прошлости. Он није знао читати, није знао своју историју, а ни будућност; његова политичка историја била је заувек уништена. Од читаве његове историје остала му је само једна успомена. „Све мисли, дакле, народа српског усретсређене су само на једну успомену, на поље косовске битке; сва његова народна поезија слила се у ту катастрофу, или се рађа у боном сећању на њу. Историја те битке, која се десила већ пре много векова, још је без престанка у сећању народном и није бачена у заборав никаквим садашњим догађајем, нити каквим новим радом, те је увек пред његовим очима”; она је за њега још и сада једна актуалност, савремен догађај, што је управо тешко и замислити. Све до данас, Србин, кад пролази Косовским Пољем, плаче кад се ње сети, као да је сам суделовао у битци, у којој су погинули његови преци; о њој говори као о јучерашњем догађају. Косовска битка игра у српској поезији исту улогу као она Ксереса де ла Фронтера у шпањолској. На жалост, Срби немају своју Толозу! — После тога, да додам, Мицкјевич истиче да он говори само о високој националној поезији, а што се тиче осталих родова поезије, као лирских песама, романса, елегија, оне нису никада престале цвасти у тој земљи. Још и данас Илири и Црногорци неретко певају религиозне и љубавне песме, а осим тога, они састављају епске одломке („des morceaux épiques”) о јуначким делима својих предака, па и својим властитим. Али поезија која говори само о слави овог или оног племена, ове или оне породице, не заслужује да се зове народна поезија, јер она не занима нити кршћанску ствар нити словенску. — На тај је начин књижевност, књижевност породице и племена, остала популарна у правом смислу те речи. Она се сва налази у устима певача (рапсода). Може се заједно с песником Коларом рећи, „да док у другим земљама има књижевности које певају за народ, дотле с оне стране Дунава има народ који пева за књижевност” (франц. текст, 40—41). — У тим назирањима предавачевим има и тачности, али и песничког заноса, као и свуда иначе. Не може се рећи да је сва поезија била сконцентрисана око косовске битке: насупрот, о самој катастрофи заправо и немамо потпуне и исцрпне слике. Тачно је додуше да је пропаст остала у народном сећању, али је о њој било мало конкретних појединости. Податак о састављању песама о савременим догађајима вероватно је по Вуку (не могу рећи тачно одакле), а историјски подаци по Талфији. — Али да се вратимо даљем излагању.

Косовска битка — наставља предавач — различно је описана у више фрагмената који се међусобно разликују и у којима се може запазити неколико погрешака које се тичу смрти краља, Југа и његових девет синова 113). Из историје се зна да је Југ са својим синовима погинуо око петнаест година пре битке на Косову, али песник на такав начин увек описује његову смрт. Даће касније још неколико фрагмената, који ће показати више познавања ствари него што би предавач могао дати на основу анализе. Али предавач наводи само две песме: Цар Лазар и царица Милица и Косовка девојка. Оно место кад Милица даје вино Милутину и пере му ране потсећа га на оно место код Хомера кад рањени Антилох, за време испада Тројанаца из града, дотрчи с бојишта, те му Патрокло пере ране; чак и карактери јунака имају исте црте. — Словенски јунаци, као и Хомерови, прости су људи, страсни, наклони одушевљавању, а нада све су ратници („des hommes simples, enthousiastes, passionnés”, 241). Борбеност је њихова највећа врлина, они цене веру, љубе богатство, често су насилни, али не дивљи („... ils sont portés facilement à la violence, mais ils ne sont pas sauvages”, 241).

Рат код њих није као код дивљих Американаца лов на људе; они држе до народног права, одржавају присегу, боре се само правим оружјем. Њихов карактер оплемењен је кршћанством. У српској поезији нема ни страшне освете као у Грка, ни окрутности Тројанаца („... les violences des Troyens ne se retrouvent pas dans le poésie serbienne...”, 241), влада већа човечност, победници штеде заробљенике, не свете се лешевима (150).

И у том мишљењу има доста романтичног заноса за народне песме и њене јунаке, а мање познавања правог стања ствари, а то зато што је Мицкјевич познавао уопће премали број песама да би могао давати овако широке генерализације. Да не идемо далеко, сам Краљевић Марко има особина које противрече таквој карактеристици: служи се неправим оружјем, тј. „гујама од потаје” (у борби с Мусом разбојником), и варком, често је груб и суров, с Арапком девојком до крајности је варварин, уза све то што је на другој страни поетизован и идеализован као тип јунака 114). Али такав је био дух времена у коме је живео и предавао наш песник. Тек данас, након скоро сто година, дају се друкчије, реалистичке оцене о моралним вредностима јунака. Ево што о том каже добар зналац народне поезије наше, Јаша Продановић: „Народ је добро разумео неопходност и корисност обранбене борбе. Зато се у његовој епској поезији вредност људи цени према броју задобивених мегдана, отсечених глава, расплашених и растераних непријатеља. Јунаку се праштају мане и погрешке, страсти и грехови, суровости и свирепости, само ако то не иде на штету народа. Ни један поступак народних бранилаца не мери се осетљивим теразијама, нити убраја у озбиљне кривице: ни варварство, ни притворство, ни обмана, ни превара, ни подвала” 115)... Вук у књизи о Црногорцима исто тако доста реалистички описује Црногорце у рату, а то нису ништа друго него јунаци народне поезије: „Главе убијених непријатеља најславнији су тријумфи, и зато гледају увијек да је одсијеку и однесу, па макар то било скопчано с највећом опасношћу, па чак и по цијену живота. Турци обично набијају главе на коље по градскијем зидовима; Црногорци чине то исто на кућама својијех главара или на дрветима у близини куће. Ријетко кад има заробљеника; ако се то и деси, искупе се доцније новцем” (Стојач., 59—60, нем. 53). Ако је Мицкјевич, можда, и прочитао те редове, он им, вероватно, није придавао важности, јер је мислио да то пише Немац. 116)

Предавање о јуначком циклусу завршава Мицкјевич песмом Косовка девојка, „сликом жене, младе девојке, која међу палима на бојишту тражи знанога јој витеза”; „то је пример како Словени претстављају жене у својој поезији” (шта Мицкјевич говори о словенској жени, о томе ће бити говора касније). Предавачу није могло бити познато да у косовски циклус („који се састоји из много песама или фрагмената”) припадају и тако лепе песме као што су Смрт мајке Југовића и Мусић Стефан, које тада још нису биле штампане.

Али предавач се није ограничио само на излагање садржине и мотива појединих песама косовског („јуначког”) циклуса; он се позабавио и питањем њихова стиха и ритма, обазрео се на природу српскохрватског језика, а узгредно приказује и његов однос према осталим словенским језицима; најзад, расправљаће о питању постајања словенске (=српскохрватске) епопеје, упоређујући је с постанком грчке. Ако ту и нема много тачности и поузданих решења постављених проблема (према данашњем гледишту науке), ипак има новине и оригиналности у самом њихову постављању, има занимљивости у њихову тумачењу, објашњењу, често више песничком него научном. — Прво говори о ритму.

Ритам у јуначким песмама врло је прост: он се састоји од 10 трохеја, 5 двогласних стопа; ту је очевидна погрешка (било стенографова било преводиочева), јер треба рећи пет трохеја; у француском тексту је друга погрешка (сада предавачева?): „Chaque strophe se compose de dix vers de cinq pieds de deux syllabes, dont la césure tombe sur le deuxième pied” (245; „свака строфа састављена је од 10 стихова, које имају пет стопа од два слога, док цезура пада иза друге стопе”), он је, ваљда, хтео рећи да је сваки стих састављен од 10 слогова. Ја претпостављам да је Мицкјевич имао ту на мисли оно што Вук говори у предговору I књ. лајпцишког издања народних песама (1825): „Све су наше јуначке пјесме од десет слогова или пет трохејских стопа и послије друге стопе одмор (cesura, Einschnitt)” (LXII); одатле је, вероватно Мицкјевич узео тај податак. — Због простоте ритма — наставља предавач — лако је стиховање, „и због тога је толика множина песама у том крају; у других Словена је ритам много тежи („très difficile”, 245), те они више воле причати у прози” (153); не противрече ли том мишљењу биљине и думе, које су већ тада биле од чести познате 117)? Тај ритам сувише је подложан музици те је био узрок што се поезија није усавршила, што је постала монотона, што нема слободе, а нарочито, што нема разноврсности причања. Отуда су настале „неке лирске формуле, понављају се једнаки изрази, почеци строфа” („la manière de commencer les strophes”, 245); „то сужава слободу српског ритма” (154). — То мишљење предавачево захтевало би бољу аргументацију и објашњења; овако, оно изазива читав низ питања на која немамо одговора: у чему би се састојало то усавршавање песама? где се показује да нема слободе и разноврсности приповедања? Мисли ли ту предавач на извесне схеме у грађи наших песама? И по чему је на то утицао ритам? Али ипак има нешто у том излагању и тачно. Везаност музике уз ритам одредило је донекле монотоност десетерца; због тачно одређеног, непроменљивог десетерачког стиха певач, народни песник, мора неке речи да понавља, па можда и „лирске формуле”; да ли је било утицаја мелодије на почетке песама (тако ваљда треба разумети оно о почецима строфа), то би се тек морало утврдити.

После тога излагања о ритму предавач полази даље и каже да је „српски дијалект најхармоничнији и најмузикалнији од свих словенских дијалеката”; „то је талијански језик Словена” (154). То мишљење слаже се с оним Гримовим, наведеним у помињаном предговору Вуковој Граматици: „Glücklicher, männlich euphonischer Geforme besitzt der Serbe weit mehr, als einer seiner Brüder, manches erinnert an Italien („Србин има много више срећнијих, мужевно еуфоничнијих облика него и један његов брат; често потсећа на Италију”; XXXIII). После тога нам велики песник, али мање вешти лингвиста, каже ово: консонанти су скелет, тело једног језика, а вокали су душа његова; сви словенски дијалекти слични су међу собом, „сви се њихови изрази састоје од истих консонаната, само друкчије претстављених” (154). Tо није сасвим тачно, а још мање оно што долази иза тога: „Српски дијалект има врло развијен консонантски систем, а вокални сиромашан и мршав. Вокални систем... најбоље је развијен у чешком и пољском језику, који има и назалне вокале” (154). На који се онда начин „łagodzi, zmiękcza twardość spółgłosek” (164; „ублажује, умекшава тврдоћа консонаната”), Мицкјевич нам није одговорио, а ни објаснио по чему је онда српски језик најмузикалнији, талијански језик Словена. Он је свакако сматрао да се богатство вокала види у броју њихову уопће, а не у њихову распореду у речима: отуда, наравно, и пољски и чешки језик имају више вокала. Мицкјевичевој заблуди биће да је крив Грим. У предговору превода Вуковој Граматици има он ово место: „Die südslavischen Sprachen scheinen mir mehr Feinheit der Consonanten, die nordslavischen mehr Feinheit der Vocale kundzugeben. Der Serbe besitzt nur ein einziges у (deutsch u) ohne weitere Abstufung, er schreibt:... разум,... дуг,... гусле... In solchen Wörtern unterscheidet der Böhme u und au (sprich ou): rozum,... dlauhy,... hausle... Der Pole mischt seinen Rhinesmus ein, aber unterscheidet gleichenfals: rozum,... długi,... gęśle,... sąd..” (XXXI-II. — „Чини ми се да југословенски језици показују више финоћу консонаната, а севернословенски више финоћу вокала. Србин има само једно једино у (ћир. у; нем. u) без даљих степена; он пише:... разум,,.. дуг,... гусле... У таквим случајевима разликује Чех u и аи (читај ou): rozum,... dlauhy,... hausle... Пољак ту још домеће своју назалност, али исто тако разликује: rozum,... długi,... gęśle,... sąd”; Грим има још више примера). Ја мислим да се то скоро од речи до речи слаже с оним што каже Мицкјевич. Тако је Грим био вођа нашем предавачу у језичним питањима. 118)

По Мицкјевичеву схватању, одломци јуначког (=косовског) циклуса слични су остацима Хомерове епохе („... аuх fragments homerique”, 248), јер су се стварали на исти начин па су стога важни за објашњење грчке литерарне историје. „Али не треба се варати — каже он — да се тај зборник може равнати с огромним и прелепим (дивним) грчким епом или да ће из делова тога зборника постати некада исто тако сјајна целина” (156). „Неки се учењаци надају да ће се то догодити, а, штавише, страни научењаци, као Ватер [sic] и Грим очекују словенски поемат”. Али проматрајући историју литературе те земље, може се сумњати да ће се то догодити. „Народ је [целину] није досада дао, а ни учени песници неће у том бити срећнији” (154; „les poëtes savants”, 246). Што се тиче првог, упоређивања, сравњивања народних песама с Хомером, може се рећи да је то у оно време била уобичајена мода: то су чинили Хердер, Копитар, Грим, Брођињски и др., па и главне примедбе Мицкјевичеве јесу поређења с Хомером. Не знам где је предавач нашао да Грим очекује словенску епопеју; у списима Гримовим нисам нашао тог места. Што се пак тиче Јох. Сев. Фатера (не Ватера, како стоји у предавањима), мислим да се то односи на једно место у његову чланку у горњем Гримову преводу Вукове Граматике: Über die neueste Auffassung langer Helden-Lieder aus dem Munde des Volks in Serbien; zur Vergleichung mit Homer und Ossian; nebst einer Übersicht des merkwürdigsten und längsten jener Lieder. Говорећи о песмама о Краљевићу Марку, Фатер каже да их скупљач (Вук) још није све сабрао. „У једном, уколико то може бити, хронолошком реду могле би оне бити слика начина живота доброг, честитог и побожног јунака. Али оне се нису нити у устима народа спојиле уједно, нити су биле првобитно намењене за то, иако многе од тих песама имају доста грађе, доста заплета и промена за једну већу епску целину” (LIX). Видимо, дакле, да Фатер овде исказује могућност једне епопеје, или веће епске целине, али не ишчекивање.

Мицкјевич, даље, поставља питање: зашто се код Словена није створила епопеја, зашто одломци нису сливени у једну органску целину, при таквој љубави народа за поезију и при таквом урођеном таленту његову за певање, уз такву народну традицију, уз тако леп и поетичан говор (154)?

Какво је образложење дао Мицкјевич расправљајући то питање? Како је већ раније рекао, Словени немају митологије. По примању кршћанства, они су створили из разних претстава нешто слично грчкој митологији, али она се није могла даље развијати, јер је остала код простог народа. Код Срба се није могла створити, као код Грка, класа артиста, који би даље усавршавали митолошке претставе простог народа, па зато ни она митологија, којом су они заменили грчки Олимп, није могла бити примљена ни од кога више него само од простог народа. Међутим, код суседних словенских народа, који су се даље усавршавали у уметностима и наукама, кршћанска се религија знатно развила те се није дала сложити с грубим појмовима српских песника; на другој пак страни, утицај ислама спречавао је развој кршћанства, те је подјармљени народ остао само у својим предрасудама. „Тако је, дакле, наднаравност („cudowność”), митологија, која је основ, пањ епопеје, одузета Словенима пре него што је њихова јуначка поезија могла скупити елемената потребних за живот” („...de sorte que le merveilleux, la mythologie, le fond, la racine de tout poëme épique, se corrompit chez les Slaves avant...” etc., 247). Што се епопеја створила код Грка, последица је тога што су они имали митологију. Религија је код њих била затворена у светиштима, а народ (у француском тексту и „les prêtres”, 247) био је „bałwochwalczy” („idolâtres”, 247); идолопоклонство је била спољна страна религије. Образованији људи, певачи, артисте, развијали су у народу митолошке претставе; али шта се постигло тим радом певача, предавач није објаснио. У једној ранијој лекцији каже да свеци у нашим песмама имају много сличности с грчким боговима, те проучавање њихово могло решити важна питања што се тиче песничке историје грчке. Већ много пре Хомера, у најстаријим грчким песмама, налазимо врло развијене религиозне претставе, потпуније и развијеније него у Хомера. Тражити код њега почетак митологије исто је што и према народним песмама српским сликати почетак историје кршћанства. Како би тада кршћанство изгледало ништавно, како би његове претставе неједном биле недоречене и смешне! Па, ипак, те су претставе („wyobrażenia”), прерађене у народу, узете из кршћанске религије, само што их је, по уништењу цивилизације у земљи, сам народ прерадио, задржавши остатке предања. Тако, на пр., Илија је сличан Јупитеру итд. (138).

Мисао коју предавач даље износи да је грчка епопеја постала из мањих песама, рапсодија, тачна је; то је позната Волфова теорија о постанку хомеровских епова (основ теорији дао је д'Обињак). Волф је изнео мисао да су песме биле скупљене у Пизистратово време (у Мицкјевича, 155). Тачно је да су хомеровски певачи били образовани људи, артисте; по мишљењу пољског класичног филолога Ришарда Ганшињеца 119), они су били дворски певачи грчких кнезова, те су певали на дворским свечаностима. Њихово певање трајало је више сати, јер су се такмичили, па су од појединих рапсодија, на таквим певачким турнирима, постајале дуже целине, циклуси, епопеје. — Што се пак тиче митологије као услова за стварање епопеје, ствар је у овоме.

Већ је у почетку одељка о Мицкјевичу речено да је наш предавач био класично образован. Још као студент написао је критику о епу Jagiellonida Дизмаса Боњчи Томашевског, у којој је изнео своје мишљење о натприродном елементу у епопеји, које није ни двадесетак година касније у битности променио. Он замера писцу што је из свога дела избацио сву натприродност. Епопеја мора имати озбиљну и занимљиву акцију, а интерес ће се одржати помоћу слика и описа, који ће бити везани с главном акцијом, а својом новином, натприродношћу и чудношћу држаће у напетости машту и пажњу читаочеву. „Укратко, то је читава теорија епске натприродности” („dziwność”). Грци су у својим боговима имали све што је потребно; али кршћански Бог не може бити узет за „махину”, јер кад су то Милтон и Тасо учинили, нису могли избећи непристојности („neprzyzwoitość”). Он зато предлаже да новији песници узимају као натприродни елемент свеце, патроне појединих људи, градова и народа. Њихов утицај на земаљске ствари не може се порећи 120). — То Мицкјевичево тумачење налази се и има свој извор у псеудокласичној француској поетици. „Поетика француска — каже Хмјеловски — сматрала је натприродну махину, тј. видљиви утицај божанства на људске ствари, опеване у епопеји за најбитнију ознаку којом се та врста поезије разликовала од других врста” 121). Северни народи нису тако лепо формирали своју митологију као Грци, па Мицкјевич као да жали што и новији народи, а специјално Словени, нису имали прилике да створе такав митолошки систем као они. Словени немају, дакле, у својој поезији тог натприродног елемента; њихова поезија је „у границама природности, потпуно је земаљска”, каже предавач у XV предавању I године (123, франц. текст). То мишљење, да је „везање чулног света с натприродним најважније у поезији”, Хмјеловски сматра да је производ два фактора: „деловања школске традиције, а уједно и утицаја религиозно-мистичног настројења”. Знамо да је Мицкјевич баш стога и у своје Dziade (II и IV део) унео фантастичне елементе, а и да је баш због недостатка тог елемента назвао Pana Tadeusza „племићком историјом”, а не епопејом 122). Зато је он касније, у предавањима Ш године, захтевао да словенска драма веже чулни свет с натприродним, те је баш зато уздизао Милутиновићеву Трагедију Обиличъ 123). За њега је, како каже Хмјеловски, „cudowność” (натприродност) нужни део у сваком великом делу које има у себи живота, а није само поетска махина, која има да повећа радозналост читаочеву.

Као што се из тога свега види, јасно је зашто је Мицкјевич говорио да се не може очекивати словенска епопеја и зашто је побијао тобожње мишљење Гримово да ће песници створити епопеју. Треба напоменути још и то да је митологија романтичарима, Гриму, Шафаржику (у прво доба) и др., а нарочито Мицкјевичу и Колару, била врло привлачан домен; они је траже код Словена, конструишу је и тамо где је никада није било, итд. —

Осим тога недостатка за стварање епопеје, Мицкјевич налази још један, иако није довољно јасно изразио ту своју мисао. Српски језик примио је — по њему — доста речи из турског језика, али као и сви Словени, тако су и Срби од странаца примили само именице, а не и глаголе; те именице међутим, не узимају у свој унутрашњи организам, не деклинирају их, не стварају од њих глагола, који су основни део језика, почетак његов (лекција XVII, 155—156). Из тога би се могао извести закључак да је српски језик ипак толико очуван од турског утицаја да је способан за стварање епопеје. Мицкјевич, међутим, имајући одређене погледе на услове за стварање епопеје, закључује: „На основу свега тога, ни Словени, ни икоји други народ, неће никада добити другу Илијаду или Одисеју” (156).

И у овом језичном питању нашао је предавач саветодавца у Гриму (код неких других аутора нашао је обавештења о келтским језицима, што нисам могао истраживати). У споменутом Гримову предговору Граматици налазимо место где овај говори да је руски језик помешан с татарским речима, чешки с немачким, а исто тако и пољски, у којем има и француских речи, а српски језик с турскима. „Такве турске речи углавном су имена [Namen]; примљених глагола, који се не могу изводити од тих имена, тешко се може наћи”. Мицкјевич каже да је опажено да се глаголи никада не узимају из турског језика (155); даље, нетачно је и то што Грим каже, јер има доста глагола који су изведени од турских именица, а има и примљених глагола, али, свакако, мање него именица. У бел. на истој страни (XV) Грим каже још ово: „Као и у другим језицима, избегава се промена примљених страних речи, или је потпуно нема, па је тако и у српском, на пр. мор (fuscocoeruleus), салт (solus) не мењају се” („sind indeclinabilia”). Вук у Српском рјечнику (1818) доиста каже да је мор, indecl., салт, indecl.; али то никако не вреди за све турске речи, за велику већину њихову, јер се оне примају у склоп језика, деклинирају и конјугирају. Тако је Грим по други пут завео Мицкјевича на погрешан пут!

Резимирајући што је досада речено о епопеји, можемо рећи да узрок што она није створена не лежи у недостатку словенске митологије, нити у тобожњем непримању у склоп језика турских речи, него у томе што код нас није било онаквих културних и социјалних прилика које су погодовале стварању и развијању грчке епопеје (Ганшињец, о. с., 59).


V

„Романсни” циклус. — Марко Краљевић као симбол успаваних снага Јужних Словена. — Анализа песме „Женидба Максима Црнојевића”. — Однос Срба према Грцима и Млечанима. — Породични односи. — Однос кршћана према муслиманима. — Памћење и предавање песама. — Фантастичне песме. — Вампиризам. — Племенитост стила песама. — Недостатак сатире код Словена. — Комична песма „Женидба Марка Краљевића”.

Прелазимо сада на други, „romansowy” (романсни) циклус (крај XVII, средина XVIII, цела XIX и XX лекција), где није било потребно „наднаравности” — митологије, те су српски песници — по мишљењу предавачеву — досегли највиши врхунац савршености.

Један од главних претставника тога циклуса јесте Марко Краљевић. Мицкјевич о њему говори на крају XVII и у XVIII предавању. „Њему су приписивана сва сјајна јуначка дела српских витезова; он је јунак свих бојева, има у себи црте целе српске народности” (156; у француском тексту мање: „Il est le héros de tous les combats, le représentant de toute la nationalité serbienne”, 249). с те стране сличан је бретањском краљу Артуру, па као што овај, према народној традицији, живи још данас, тако је и Марко у народној поезији бесмртан. Три века видели су га жива, војевао је по целој Европи, у латинским земљама, тј. на западу; он још није погинуо ни умро, него се, пошто се распространила употреба барута и ватреног оружја, ужаснут тиме што најслабија рука може убити најславнијег витеза, сакрио у планине те тамо пребива” (156). То је, несумњиво, из Талфијина предговора: „Im Glauben des Volkes aber lebte er noch viele Jahrhunderte fort; ja, die serbische Sage behauptet, er lebe noch immer, aber seit der Erfindung des Pulvers halte er sich im Waldgebirge verborgen, erschreckt von der Vorstellung, dass die Hand eines schwachen Kindes die Kraft des gewaltigsten Helden bezwingen könne” (XXVII. — „Али у народном веровању живео је он још много векова; штавише, према српској кажи, он још живи али откако је пронађен барут крије се у планинама, престрашен од помисли да рука једног слабог детета може савладати снагу најсилнијег јунака”) 124).

Приказавши у почетку идућег предавања (XVIII) порекло Словена и њихов однос према Грцима и Турцима, предавач наставља излагање о Марку. „Судбина и положај Словена који мрзе Грке, боје се Латина, а подјармљени су од Турака, претстављени су у српској поезији у личности из бајке, у Краљевићу Марку...” (162). Он прелази на ислам („... se fit Turc...”, 260); према историји, прешао је на турску страну и пао у борби против кршћана (податак из Талфије, XXVII). Он је јунак словенско-муслимански; „то је историја потурчених провинција словенских, као Албаније, турске Босне и др., које, чувајући коран, не трпе Турака и сваком приликом устају против султана” (162). „Марко има тврди, изазивачки карактер” (162; „Marko est fier”, 260). Талфија га слично карактеризује: „Gigantische Körperstärke, kecke Unerschrockenkeit...” (XXVI; „гигантска телесна снага, дрска неустрашивост”). Мицкјевич наводи за илустрацију султанског страха и доброхотности султанове према (тобоже) јањичару Марку мотив песме Марков лов с Турцима (Вук, II, 69), али не наводи наслов песме, па каже: „C'est la politique que suivaient les sultans vis-à-vis des janissaires, leur laissant tuer leurs chefs sans les réprimer, de crainte de les mécontenter” (260; од „leur...” па до краја цитата нема у пољском тексту. „То је политика коју су проводили султани према јањичарима, допуштајући им да убијају своје заповеднике, не спречавајући их у томе, из бојазни да не би изазвали њихово незадовољство”). Талфија слично говори о Марку: „Веу den Türken steht er in grossem Ansehn, und der Sultan; selbst zittert vor seinem Zorn” (XXVII; „код Турака је он веома угледан, и сам султан дршће од његова гнева”). У Маркову походу на исток, у Азију и Египат, Мицкјевич види „историју словенских војски, слатих у Малу Азију, и мамелука међу којима је било много Словена” (163). Као што се види, Мицкјевич тражи у појединим личностима или догађајима симболе, којима би појединачно збивање претставио као колективно, или неким догађајима дао шире, опћенародно значење; осим тога, ту се може наћи и која погрешка: Марко је био вазал султанов, а не јањичар (то није исто), није прелазио на ислам.

„Смрт тога јунака [Марка] — наставља предавач, — поетична и као из бајке, може такођер бити примењена за предавање историје и будућности у њему оличених народа” (163). Он је, према песницима, живео 300 година, скоро до почетка XVIII века; тада баш подунавски Словени губе сасвим своју самосталност, „укида се наслов српског деспота” (163) 125). Марко није погинуо од Турака, него је умро природном смрћу, од Бога, „којега Срби називају старим убицом витезова”. Та фраза узета је из п. Смрт Марка Краљевића, у којој вила овако говори Марку: „Већ ћеш болан умријети, Марко, Ја од Бога од старог крвника” (Вук, II, 73, 41—42) 126). Затим предавач парафразира целу песму, па каже да је исто тако, као што је Марко по једној легенди уснуо у горама, и српска народност „замрла или, још боље речено, спава у горама”. После уништења српске државе, песничке и историјске традиције повукле су се с равнице у планине, у Црну Гору и Приморје (164). Марко је, према томе, симбол успаваних снага Јужних Словена. — Додаћу још и то да се — колико сам могао утврдити поређивањем — Мицкјевич није послужио саветом Заљеског да гледа Рајића, јер нема подударности између њихових вести, а исто тако сматрам да се није послужио чланком А. Монголфје, штампаном у Revue Encyclopédique, а преведеном у час. Wizerunki etc. под насловом: Poezya ludu sławiańskiego. Podania o Łazarze. Przygody Marka: то тврдим утолико уколико се то односи на оно што је преведено на пољски ј., где су дате карактеристике Лазара и Марка на основу песама, вероватно по преводу Талфије (одн. Војарове).

После приказа личности Краљевића Марка предавач прелази на анализу песме Женидба Максима Црнојевића, а том приликом чини разне дигресије: говори о односу Срба према Грцима и према Западу, о појединим друштвеним обичајима Црногораца, затим о њихову породичном животу, па о положају жене код Јужних Словена уопће; најзад ће се позабавити питањем постанка „романса” и нарочитом надареношћу народа у памћењу песама.

„Најлепша, а уједно и најдужа песма” „romansowog” циклуса јесте Женидба Максима Црнојевића; она има дужину једног певања Илијаде (још је и дужа, јер има 1227 стихова). Несумњиво, каже предавач, ниједна књижевност нема нешто слично што би било тако добро проведено и савршено у појединостима (164). Приказавши, даље, политички и друштвени живот Црногораца, о чему је већ било говора, у XIX предавању приступа анализи песме да би допунио слику обичаја и карактера „дунавских Словена” (169; „du caractère slave”, 271) и слику њихова домаћег живота. Причање је — каже предавач — верно; песма налази предмет у историји, а у самом предмету јесте план обраде; песник не измишља ништа. Слично је тако у Хомера. „Све је историјско; песник је сликао само стварност, и зато његови описи имају одлику истинитости” (169). Данас знамо да и оно у Хомера, и у нашој народној песми, нема много историјски зајамчених елемената: тако се у народној песми каже да је Иван Црнојевић имао једног сина Максима, а историчари пак тврде да је он имао три сина: Ђурђа, Стјепана и Станишу, којега народна песма назива Максим 127). Осим чињенице да се тај Максим потурчио и постао Скенденберг и као такав био санџак у Црној Гори до г. 1528, нема у тој песми ништа исторично, каже Т. Маретић 128); познато је још само то да је Максимов (Станишин) брат Ђурађ био ожењен Млечанком, Јелисаветом, из породице Ерицо (Errizzo) 129).

Песник предавач има још нешто да каже поводом те песме, у којој се лепо види како песници замишљају однос Србије и њених становника према истоку и западу. Грчко царство не постоји за њих; говоре само о цару као озбиљној и мудрој личности. Не говоре ни о грчким витезовима, него само о грчкој цркви, што се види по томе што песници износе на сцену цркву [тј. гору] Атос. То су словенски Делфи или Лезбос, где се налази много цркава и манастира, а има око „six mille” (у пољском, 600) монаха. „Le célèbre Siméon est enterré dans une de ces églises; mais on n'a pas voulu lui élever un monument de peur qu'il ne fût profané par les Turcs” (273. — „Св. Симеун сахрањен је у једној од тих цркви, али му нису хтели подићи споменик из страха да га Турци не би обешчастили”). Од српских царева наследили су руски цареви заштитништво над манастирима на Атосу и над свима земљама под источном црквом. — Те вести није предавач све нашао, како изјављује, у народним песмама, него једним делом у Талфије, једним у Шафаржика. Талфија на стр. 289 прве књ. говори да је Немања умро у Хилендару, али не каже да је ту и покопан; даље, у бел. на стр. 288 I књ. нашао је предавач податке о гори Атосу. Слично као и Талфија, говори и Шафаржик у Starožitnostima, 646. Није тачан само податак да је крајем XII в. било неке опасности од Турака.

Срби замишљају запад као поље романтичних авантура и витештва; „c'est un pays de chevalerie” (273); на Латинце потсећа их јунаштво и кршћански дух у властитој историји. У средњем веку били су и они повучени струјом крсташких похода, који су прошли и кроз њихове земље. За време првог похода кроз Србију, немачке вође скупљале су војску против неверника. Немци су, углавном, били добро примљени, иако су имали окршаја с горштацима (Талфија о томе говори на стр. XI—XII: то је било г. 1182, кад је кроз Србију пролазио Хенрик Леополд Саски). Раније су код Срба запад претстављали франачки витезови и краљеви [у народним песмама немамо никаквих података о том]; сада, у епохи Црнојевића, њихови појмови сасвим су се променили: „Венеција је постала репрезентантка богатства, уметности и моћи запада” (170). У тој војничкој држави влада дужд, који од свога богатства издржава флоту и војску у којој има и словенских трупа. Његови синови и уопће цела породица велике су личности. И ето, с кћери таквог дужда одлучио је Иван Црнојевић да ожени сина Максима. Мицкјевич сада час наводи час прича садржај песме, а притом ставља своје примедбе; овде нас баш оне занимају.

Вредно је — по предавачу — пажње то што се дужд у народној песми изражава с великом углађеношћу, прети се Ивану без увредљивих речи, говори дипломатским језиком („il menace, mais en diplomate, par une phrase obscure”, 275): ако Иван не одржи реч, могао би имати непријатности (171; „mais s'il n'en est pas ainsi, tu peux toujours venir; mais ton départ d'ici ne serait peut-être pas sans quelques désagréments”; „али ако то не буде тако, ти увек можеш доћи, но твој одлазак одавде можда неће бити без неких непријатности”, 275). Дужд у народној песми говори овако (и то баш не тако „obscure”):

„Ако л’ тако то не буде, пријо,
Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи” (Вук, II, 88, 55—56).

„Сви критичари [у француском тексту још: „qui examinèrent се poëme...”, 275] виде у тој песми нарочити карактер мирноће, умерености, и разборитости” (171). Чак и тамо где јунаци говоре силовитије („wybuchają gwałtownie”, 171; „avec passion”, 275), śихови изрази, иако су каткада оштри, тврди, у целини су ипак разумни и логични. Насупрот томе, у данашњој поезији свуда влада страсно узбуђење („la passion”); испод привидне мирноће избија унутрашњи немир (171; „on peut aperçevoir, malgré la froideur des phrases, un désordre intérieur dans les idées”. — „Може се опазити поред хладноће реченица (израза), унутрашњи немир у мислима”, 275). Та озбиљност и мирноћа долазе од карактера народа. Путници (у франц. „le voyageur”, 276) видели су да су Срби, а нарочито горштаци, на својим скуповима тако озбиљни и стрпљиви као дивљи јунаци Купера. — Ту предавач наводи поступак парничних страна при мирењу због крвне освете, о чему Вук приповеда у Montenegro (37); Мицкјевич је то назвао „већем” („porada”; „dans leur conseils”, 276). Предавач, дакле, жели да сувише страсној, необузданој, а често и извештаченој поезији новијих песника романтичара (једног, рецимо, Словацког, или Бајрона) супротстави класично мирну, природну, здраву поезију простог народа. Што се пак тиче критичара који су писали о Женидби М. Црнојевића, мислим да се то односи на Фатера и Екштајна. Први је већ у помињаном чланку говорио неколико речи и о тој песми и о начину како ју је Вук записао од Милије (LIX—LX). После опширног излагања Фатер даје парафразу песме Die Hochzeit des Maxim Cernojewitsch (LXI—LXXII). Фатеров коментар односи се на разне варијанте у певању појединих места; једино за опис сакупљених сватова каже да заслужује да се упореди са сличним описима класичних песника (LXIV); иначе он не запажа оно што говори Мицкјевич. — Екштајн је такођер, према Војиславу Јовановићу („La Guzla..., 178), парафразовао ту песму: „Et fit une excellente analyse de la ballade des Noces de Maxime Tsernoyévitch” у Le Catholique; ту су дати и чланци и фрагменти песама. Часопис ми, на жалост, није никако био приступачан, па не могу рећи колико је Мицкјевич узео од Екштајна, и колико се то покрива с оним што Мицкјевич говори 130).

Кад је Иван Црнојевић — наставља предавач коментар — предложио дружби да као младожења пође Милош уместо богињава и нагрђена лица Максима, нико није смео подупрети тај захтев, јер су се сви бојали да увреде Максима, знајући да је он „по мајци убилачког рода и готов да се крваво освети” (177; „... dont on connait la nature violente, et qui descend... d'une race sanguinaire, par les femmes”, 283). То се односи на оно што народни певач каже: „Не смијаху кићени сватови, Ел’ је Максим крвничко кољено” (стих 645— 646) 131). — Поводом тога што Милош Обренбеговић тражи све обећане дарове за себе, предавач сматра да је то карактеристична црта јуначке песме, те потсећа на свађу Агамемнона с Ахилом због деобе плена (178). Народни песник слика битку завађених Црногораца због дарова гигантским цртама, ствара нешто слично борби, која се некада у тој земљи водила између Лапита и Центаура (франц., 288; у пољ., 181). — Максим и брат убијеног Милоша („Jan Obernowicz”, 182; француски текст нема) отишли су у Цариград те се потурчише: Јан је постао Махмудбег, Максим—Скенденберг; први је добио „родни Дукађин” (не „Dukaszyn”, 183), други „Скадар на Бојани” (Вук, II, 88, 1220); пољски текст: „околицу Бојане и Скадра”, 183 132); у француском тексту нема тих имена). У Вукову делу о Црној Гори налази се друкчија народна традиција о потурчењу не Максима, него Иванова трећег сина Станише (15; у народној песми то је Максим; в. напред!). Максим [у ствари, дакле, Станиша] довео је у земљу Турке, који су ратовали са својом браћом. Владика је „у прошлом столећу” начинио тамо као неку „бартоломејску ноћ”, те је земља очишћена од муслимана (184). Мицкјевич после тога каже да зборник црногорских песама још није завршен, а не зна се да ли је тај „бартоломејски догађај” дао инспирацију за какав јуначки еп. Он сумња у то, јер се епопеја од XV века и у Црногораца, као и у подунавских Словена, дроби на „ситне романсе” (184; „à se dissoudre en petits romans”, 291). — Ми данас знамо да је о том догађају испевано доста народних песама, а осим тога, као што је познато, он је надахнуо великог савременика Мицкјевичева, Његоша, да неколико година касније испева једно од најбољих дела југословенске књижевности. У тим ситним „романсима” главни чинилац у деловању особа јесте породично осећање; „la familie est се qu'il у a de plus sacré pour le Slave: c'est son monde” (291; „породица је најсветија за Јужног Словена: она је његов свет”; пољски текст не одговара сасвим томе). — Отац („баба”; — предавач каже да се та реч налази у Вукову Рјечнику; тамо је „бабо”) врло је поштован. Узрок томе поштовању код Турака јесте страх, а и религија, а код Словена, где многоженство није уништило топлије породичне везе, јесте љубав. После оца и матере, која такођер саветује у важнијим приликама (алузија и закључак с обзиром на саветовање царице Милице и „свјетовање љубе Иванове”, тј. Ивана Црнојевића; иначе, ја мислим, да тога није било), долазе браћа. Као пример братске љубави наводи мотив из песме Предраг и Ненад (II, 15; наслов песме није наведен). Браћа и сестре плачу, ако немају киме да се заклињу. Цела породица иступа са својом пратњом у свечаним приликама, тј. у свадбама и бојевима. Њој припада и друг („compagnon d'armes”, 292; или „brat przybrany”—„одабрани брат”; у Талфије „erwählte Bruder”, I, 283); „откуд год потицао тај обичај [побратимства], познат у Македонији и Теби, сигурно је да су га Словени имали од најдавнијих времена” (184); данас још постоји тај обичај у Срба, Бугара и Албанаца. Талфија о том каже: „So scheint es erlaubt zu seyn, jenen Gebrauch der Serben (und Bulgaren) aus urältester Zeit abzuleiten” (I, 283; Талфија цитира Фортисово Путовање у Далмацију и Луцијана Токсариса — Wielandische Uebersetzung, Theil IV, — који говори о том обичају код Скита; 283—4). Осим Талфије, Мицкјевич је можда загледао и у Вуков Рјечник (код „побратим”), али не знам где је узео податак да у рату један побратим служи другом као коњушар. — То што је досада речено о породичном животу Јужних Словена, резимираћу речима Кларнеровичеве: „Породично осећање сматра Мицкјевич, слично као и Сапјеха, као главну особину психике Јужних Словена. Оно је главни покретач њихових дела и највиши морални закон... Као тип народа који је у том погледу највише словенски, узима Црногорце, јер су они на својим недоступним висинама успели да сачувају у чистоћи давне родне традиције, нетакнуте од икаквих спољних утицаја...” 133)

Кршћанска и турска породица, по предавачу, различне су; различан је и одгој деце, а то баш чини да нема монотоније у опису разних женидаба. Мицкјевич добро запажа да тиме настају разни заплети, борбе и сл. О муслиманској девојци, затвореној у кући и невиђеној од младожење све до свадбе, ипак се често разноси глас као о лепој девојци: овај или онај паша — прочује се — има дивну кћер, коју ни зрак сунчани није видео (кажу песници). Тада се кршћански јунак упушта у авантуре да задобије ту лепотицу. Одлази паши за јањичара (алузија на другу варијанту Женидбе Ст. Јанковића, III, 22, у којој Стојан иде да служи Синанаги у Удбину као слуга — не као јањичар, а то зато да би отео „Златију дјевојку”? 134), полази му каткад за руком да освоји срце и руку њену, а неки пут јој на циљу већ открива физичке и моралне недостатке, и због тога настају нови заплети. На што ту предавач алудира? На поступак Марка Краљевића према Арапци девојци, која га је спасла из тамнице, а после ју је ујутру посекао кад је видео да је црна (II, 63)? — Као пример таквог „романса” наводи песму Женидба Стојана Јанковића (III, 21). У Вуковој књизи има око 20 сличних романса; једна од њих описује двобој, предмет много пута обрађиван у витешким „романсима” („dans les romans de chevalerie”; 297). Предавач каже да ће ипак цитирати неке одељке да се види какав је међусобни однос Словена и Турака, који наступају у тој песми. Ту говори и о п. Бајо Пивљанин и бег Љубовић (III, 70). Из Мицкјевичева излагања није јасно зашто он сматра да има само 20 песама овакве врсте у Вука.

Наведене песме („poemata”, 190; „les poëmes”, 299) имају по две до три стотине стихова. Женидба М. Црнојевића врло је дуга, те има око 13 стотина стихова (заправо 1227). Узима ли Мицкјевич овде у рачун и јуначке и „романсне” песме? Ја мислим да узима, јер каже „les poëmes”. Предавач, даље, поставља питање: како су се тако дугачке песме, каткада с више од 1000 стихова, могле сачувати преко три стотине година, идући од уста до уста? Некадашњи противници Вукови и Волфови у хомеровским дискусијама — каже предавач — питали су како је варварин могао запамтити толики број стихова. Разумљиво је то у лирској поезији, где се штошта може променити и преиначити; али у епопеји (sic) има основа, потка („un canevas”), има материјалних делова, од којих се не може отступити или који се не могу преиначити („il у a des parties essentielles, pour ainsi dire matérielles, que l'imagination ne peut pas déplacer...”, 299); такви елементи јесу набрајања имена личности, многих војски, имена места, родослови, описи положаја итд. То је баш оно што уметнички песници не могу имитовати: тзв. каталог Тасов и описи Скотови досадни су и тешки, а то зато што човек не може веровати да су „истински док се, напротив, историја с поуздањем ослања на предање Хомерово и на наше народне песме”. „Да би се дакле, објаснио тај необични пример памћења, потребно је познавати историју и све појединости положаја тога народа”; једино вежбањем, тј. понављањем, увежбавањем, не може се објаснити то питање. Мицкјевич зато сматра да „Словени имају нарочити дар памћења прошлости: они су привезани уз њу” (то се односи на Јужне Словене; предавач, како се то већ могло опазити, употребљава као назив за Јужне Словене само Словени „Słowiane”, „les Slaves”). Они, дакле, имају прошлост стално пред очима; „њихова фантазија као да станује у прошлим временима, стално их гледа и увек је спремна да тајно шапће не само о песничким традицијама него и о врло прозаичним, хладним, свагдашњим стварима” (190—191). Чак и у судским процедурама саветник им је прошлост; памћење стараца служи им као архив. Ту Мицкјевич наводи пример из Вукове књиге (наравно, не цитирајући је, али назначивши издање; Вук, 37) о сведочењу стараца (код Вука само један) о случају једне девојке која је била увређена од млетачких војника („un Venitien”); у појединостима навод није сасвим тачан. Други пример нарочитог памћења Словена (Јужних) јесте то што Ивана Црнојевића његови земљаци називају својим старим Иваном, као да он још и сада живи међу њима, што доводи често у забуну странце. Вук о том каже овако: „Успомена на Ивана Црнојевића у Црној Гори је још и сада тако свјежа као да је јучер владао” (13). Навод у погледу „старог” Ивана није сасвим тачан; затим, Иван није умро на почетку XV века (149), него на крају. Вук још каже да је Иванов отац владао у првој половини XV века (10).

Мисао Мицкјевичева да се без те живости памћења не може замислити стварање епопеје у народу (191), без сумње је тачна, кад се очисти од романтичарске примесе, јер се певачи, како нам то сведоче истраживања проф. Мурка 135), одликују необичним даром памћења. Али предавач иначе није свуда на правом путу, а и недоследан је. У XVI лекцији упоређује стварање народне песме са стварањем хомеровских песама. Читава поезија састоји се од мањих одломака, који међусобно немају никакве везе, али се односе на један предмет. У тим одломцима или песмама понављају се неке мисли или стихови, „који су одливени једном заувек”, те их народ ставља свуда, а сам текст причања стално помало преиначује, додаје штошта или испушта, тако да се не зна што је ту ново, а што је старо. То прерађивање одбацује иnдивидуалне црте, манир једног песника; „на тај начин, српска поезија, чувајући своју унутрашњу садржину, а мењајући стално облик, уједно је и старинска и млада”, те живи животом читава народа (140). — Наведено се прилично слаже с оним што је Вук рекао у предговору I књ. лајпцишког издања (1825): „Једни пјесама различно пјевање по народу показује очевидно, да све пјесме нијесу одма (у првом почетку своме) постале онаке, какве су, него један почне и састави што, како он зна, па послије идући од уста до уста расте и кити се, а кашто се умањује и квари, јер какогођ што један човјек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује” (држ. изд., XLVI). Мицкјевич је, вероватно, одавде преузео и мисао о прерађивању и мењању песама, али из његова излагања не види се сасвим јасно шта се мења: облик или садржина; даље, није довољно објашњено какви су то стихови који се стављају непромењени у све песме. У XX предавању он је рекао да се не могу мењати имена места, особа, набрајање војски и сл., а то према данашњем нашем знању о народним песмама и њихову животу није тачно (па донекле већ и према оном што је рекао Вук о стварању народних песама). Мицкјевич је, даље, рекао да се мислило да су варвари сачували народну поезију; према раније реченом, дворски песници створили су и одржали грчку народну поезију (епопеју). Код нас, пак, сви певачи нису били једнаке вредности, па је и предање било разнолико; стварале су се различне варијанте, контаминирале се разне песме; данас чак знамо да исти певач пева исту песму сваки пут друкчије, а не једнако 136). Предавач није тако мислио, па је зато рекао да се историја с поуздањем ослања на предања Хомерова и наше народне поезије („pour tout се qui regarde la généalogie et la géographie”; „на све што се тиче генеалогије и географије”, 300); то је, уосталом, оно исто романтичарско схватање, које се било у прошлом веку укоренило и код нас, и против којег је бојовао И. Руварац. Петар Прерадовић дао је израза том схватању у п. Роду о језику: сва је наша историја „велик само зборник пјесама 137). Историчност старих песама често је врло мала, док су нове и најновије песме (у IV књ. Вуковој) неретко само новинарски извештаји. Проф. Мурко каже: „Уопће узето, читав циклус о косовској битци г. 1389 јесте један мит, али величанствен мит... Мање више основа многих песама, па и оних старих, јесте исторична, а новије песме јесу више или мање блиске историској истини” 138).

Пошто је тако завршио излагање о „романсима”, Мицкјевич каже да се на прелазу између романса и женске поезије налази један средњи род песама, који се може назвати фантастичним: „il y entre un élément merveilleux” (303). Тај елемент јесте вила, измишљено биће; она је нешто као гениус, гном или силф. Песници је претстављају као девојку силне лепоте. Лети по облацима, опасно ју је срести, акамоли сметати у њеној забави. Некада даје добре савете путницима, али их чешће воли да заведе 139). Не зна се откуд је узето то биће и какав му је циљ, а видимо је већ у најстаријим песмама, које допиру чак до епохе Немањине; тако на пр., у легенди о зидању Скадра. После испричана садржаја те песме, предавач каже да је Гојковица „словенска Ниоба” (194). За сам мотив узидавања каже да има татарско порекло, јер се мисао о узидавању људи не слаже са словенским обичајима те потсећа на јавни обичај Монгола. — Проф. Махал налази, међутим, тај мотив не само код свих словенских народа него и другде: он је интернационалан. Наравно, то предавач није могао знати, јер је упоредна етнологија још млада наука. Махал каже: „Док је мотив о узидавању људи обрађен код народа на Балканском Полуострву песнички, налазимо га другде као обичну причу или празноверицу. Са свих крајева света, образованог и необразованог, донесени су богати докази који сведоче о његовој опћој раширености” 140).

Друга мала фантастична песма, „très gracieux” („врло нежна”; 306), описује појаву младића после смрти; то је п. Браћа и сестра. — О куги („zaraza”, „la peste”) каже да је Словени претстављају као жену која на било који начин жели да уђе у кућу и онда све убија (196). То потсећа на оно што Вук говори о куги у Српском рјечнику (стр. 348).

Предавач даље каже да треба обратити пажњу на то што Словени уводе у своју поезију претставе из кршћанске религије [мисли ли ту на „zarazu?”], а избегавају уношење веровања у „upiore” (le vampire); осим виле, која у себи нема ништа страшно ни дубоко, не налази се у песмама никакво натприродно биће; вампири припадају народним бајкама и причама. — Доиста, вампира нема, колико ја знам, у народним песмама, али зато има доста других чудовишта: аждаја, змија, дивова итд. Мицкјевичу нису биле познате песме у којима се они налазе [па ни Талфија их није превела]. Због тога се не бих могао сложити с мишљењем да вампири нису унесени у песме због страха који би могли изазивати. Ја мислим да је томе узрок у неприкладности такве теме у јуначкој песми (то је можда, оно што предавач тачно запажа да „стил словенски не може бити господаром у том предмету”, 197).

Потребно је још да се укратко рекне која реч о Мицкјевичеву мишљењу о вампирима уопће. Та тема га је привлачила, те је о њој говорио у два маха: пре но што ће предавати о нама (лекц. XV) и за време предавања о нама (лекц. XX).

Вера у вампире — каже предавач (лекц. XV) — припада Словенима, а од њих су је примили Немци и Келти, а трагова од ње има у Римљана и Грка. Грчки назив вампира (не каже како гласи) јесте превод српске речи крвопилац (у пољском тексту погрешно krvopilca; у франц. нема); латин. stryx потиче од словен. stryga, strzyga = „upiór”, вампир. То веровање у вампире тако се код Словена усавршило, да су га неки учењаци (у I изд. од 1843: „a нарочито Malianowić”, 104) сложили у систем те га научно расправљају. „Malianowić је недавно издао једну занимљиву књигу о том” (126; франц. текст: „Un écrivain, M. Malianowic, а publié récemment une dissertation très curieuse sur ces phénomènes”, 203; после: „le savant M.”). Вампир има двоструку душу и два срца. Кад младић одрасте, почиње да инстинктом проналази међу другим људима вампира. Они се скупљају ноћу те већају о уништењу људи. Због тога се у Србији, Крањској и Херцеговини сматра да су они узрочници разних невоља (глада, куге), па је зато за последње колере било много људи и жена убијено због претпостављеног вампирства. — Поезија и приче пуне су спомена о вампирима („il existe une infinité de contes et de poésies...”; 204), има о њима помена и у озбиљним кроникама; у народном предању има упута како да се човек брани од вампира (,,да му се отсеку руке и глава, прибије се чавлом у лесу и дубоко се закопа”, XV лекц., 126).

Одакле су узети ти подаци? „Malianowić” и сувише потсећа на „Hyacyntha Maglanovicha” из Меримеове La Guzla, а предавање о вампирима на одељак Sur le vampirisme; али ја ипак нисам могао наћи сличности између Меримеа и Мицкјевича и утврдити неки директни утицај (Мериме не говори да вампири имају две душе и два срца; код њега је друкчије описано препознавање вампира и одбрана од њих). Ја мислим да је у Мицкјевичево време морала изаћи нека француска или немачка, псеудонаучна, дакако, књига о вампирима, под тобожњим именом „Malianowić”, која је била одјек Меримеова фалсификата, те да је Мицкјевич из ње црпао своје податке. У њој су морала бити изложена народна предања о вампирима, о њиховим скуповима, нарочитом говору итд. (предав. XX, 196-7) 141). Осим тога, Мицкјевич спомиње да је и један чешки аутор издао недавно једну књигу о вампирима, те даје пример из ње. Конрад Гурски, који је испитао однос између Мицкјевичевих предавања и чешке књижевности није могао наћи која је то књига, што би, свакако, било врло занимљиво знати 142).

Као што се из тога види, Мицкјевич је радо говорио о празноверју Словена, видећи у њему, вероватно, остатак митологије словенске. Али он није сасвим доследан: најпре је рекао да вампира има у поезији, а онда је то одрекао; на стр. 127 говори о два фантастична бића у словенским бајкама: то су вила и „див” („Dziwo”), а на стр. 196 спомиње само вилу; као што сам већ рекао, песме о дивовима нису му биле познате.

*

По мишљењу предавачеву, сви догађаји, били они важни или свакидашњи („tantôt graves, tantôt naïves”—„сад озбиљни сад, наивни”; 302), причани су племенитим стилом, те је, поред озбиљности, и племенитост њихова одлика, што су опазили критичари одмах по појави Вукових песама у Француској. На питање како да у тој поезији нема ништа грубо (вулгарно), барон Екштајн је одговорио да грубост настаје у градовима, а сељачки се народ изражава „avec noblesse”. Већ је речено да је Екштајн написао у Le Catholique два чланка о народним песмама. Његово је мишљење данас, дакако, застарело, русоовски-романтичарско, али ћу навести, према цитату у књизи В. Јовановића La Guzla..., одељак који потсећа на оно што говори Мицкјевич: „У поезији која је поникла у Босни и Далмацији постоји племенитија узвишеност, с више нежности и чистоће, а у начину изражавања има више деликатности и изабраних речи... У српским песмама има, као и у германским, дела пуних простоте, храпавости, бруталности: али описивање тих дела код Срба увек је уздигнуто племенитошћу („la noblesse”) и достојанством стила („la dignité”), док је код Германа изражавање храпаво и дивље и није никада ублажено” (Јовановић, 178—179). То је у понечем слично излагању Мицкјевичеву. — Предавач, даље, мисли да је с градом везан постанак фарсе и сатире, а како Словени [Јужни?] немају градова, код њих нису могли постати ти књижевни родови. „Сатира уопће — каже он — није својствена Словенима („la satire n'est point un genre slave” — „сатира није уопће словенски род [поезије]; 303), јер они немају оног елемента потребног за њу који се код западних народа назива досетљивост, која у себи садржи неку заједљивост и мржњу („un fond de sentiments haineux et violents” — „пакосна и жестока осећања”; 303). Комедији и фарси основ је досетљивост, ако је она добро развијена; у противном случају она прелази у карикатуру. Међутим, поезија уистину народна тежи узвишености, а ако промаши, онда греши у претеривању, у недоречности, али никада не прелази у смешно („elle devient quelquefois niaise, mais jamais elle n'est triviale”, 303). „Сатира, уосталом, увек означава епоху пада поезије, и на срећу словенских народа, она се још није појавила” (192). Ни у највеселијим песмама, чак ни у политичким песмама Чехâ [Колара?], не може се наћи епиграматичности. — Како нам објашњава П. Хмјеловски, Мицкјевич је сматрао да је сатирична досетка туђа Словенима, те да је она врло ниска ствар, јер она охлађује и спречава стваралачку егзалтацију; она је резултат чисто земаљског настројења, супротна је божанском духу, који је код Словена развијен јаче него код и једног народа. Сатира је келтски продукт, настао у Риму, али не од патриција, него од италског пука, потеклог од Келта. Кад словенски песници желе да стварају нешто у родовима где је потребан развијен разум, они морају да се одрекну своје природе и да из себе искорене божански елемент, тежњу човека узвишеним сферама поезије. Зато сатира никад није успевала Словенима, и вероватно да никада неће ни успети 143). — Мицкјевичева естетика има, дакле, у себи мистицизма: за Мицкјевича је извор праве поезије само опћење са светом духова, а средства која омогућују везу с тим светом јесу интуиција и егзалтација 144). Кад имамо, дакле, то у виду, онда нам неће бити чудан закључак и однос Мицкјевичев према сатири у Словена. Његова пак, „главна напомена о словенској поезији” у погледу сатире тешко ће се данас моћи одржати, јер су Словени дали у књижевности и те како јаких сатиричних и комедиографских талената. Да не идемо далеко, треба се само сетити сјајног дубровачког комедиографа Марина Држића, још бољег Јована Ст. Поповића, а у словенским књижевностима, у руској, Гогоља. Али ти писци, изгледа, нису били познати предавачу. — Не морамо се данас сложити ни с мишљењем да сатира означава пад поезије и књижевности. Она је изазвана социолошким факторима: потребом да се критикује морално или политички опало друштво. Дакако да се она често не може држати на висини те прелази у службу друштвених и политичких потреба одређеног времена, те као таква губи своје првотно значење. У томе је Мицкјевич имао несумњиво право.

Словенској поезији — наставља предавач у XXI лекцији — недостаје комични и сатирични елемент, али она не искључује веселост, „franche, pleine de finesse et de bonhomie” (311). Као доказ наводи шаљиву сцену из јуначке песме о женидби Краљевића Марка (II, 55). Одломак о дужду који је хтео да превари Марка и да заведе његову вереницу и који је због тога обријао браду, јесте комична сцена. Грци такођер доводе у везу почетак своје комедије с Хомером, који је послужио као узор Аристофану. Поменута шаљива сцена у нашој народној песми причана је мирно и озбиљно, „јер не треба заборавити да то причање иде кроз уста слепих стараца, којима би било недостојно рећи неку крупнију шалу или двосмислену реч” (199). — Као што ће се ниже видети, ми данас не мислимо да су народни певачи били само слепци (то није мислио ни Вук), нити им можемо стављати такав ореол чистоће, невиности и наивности. Затим, у предговору I књиге Вукова лајпцишког издања читамо како „шаљиви старци и момчад спјевавају оваке шаљиве пјесме”, а поред тога налазимо тамо доста примера шаљивих, а без сумње и сатиричних песама (XXXVII—XLV); певачи тих песама нису слепци. Осим тога, предавач није објаснио зашто је Женидбу Краљевића Марka назвао „јуначком песмом” („poemat bohaterski”, 198; „poëme héroïque”, 311); под несвесним утицајем Вуковим? Није довољно јасно зашто је авантура дуждева названа „комичном сценом”, кад је нетом раније предавач одрицао комичне елементе у словенској поезији; но знамо да је то мишљење ипак донекле ублажио рекавши да у њој има веселости.


VI

Лирска поезија; скупљање женских песама. — Одушевљење предавача за лирске песме; — парафразе. — Стил и постанак лирских песама. — Ритам. — „Хасанагиница”.

Приказавши тако јуначку поезију, а затим „романсну”, па посредни род или врсту песама између романсне и пастирске поезије, тзв. „фантастичне песме”, предавач прелази на „поезију пастирску или женску, названу тако зато што њу готово искључиво састављају и певају жене и младеж” („et jeunes garçons”, 310). Тим поводом говориће опет о друштвеном положају жене, о чему је већ раније говорио. Словенска [тј. јужнословенска] жена затворена је у кући те „нема никакве улоге у политичком животу, нема значења моралне, слободне особе”. Она још има источне обичаје и „nałogi” („habitudes”); „отуда долазе њена скромност и бојажљивост, које се показују у женској поезији”. Муж поштује жену као своју матер, као матер своје деце, као другарицу своју. У поезији која опева тај живот нема презира према женском полу, као што га има у поетским делима више образованих слојева друштва, а и више покварених. У тој епоси, крајем XIV в., кад се у Европи завршава витешка поезија („la poésie chevaleresque”), а почиње „романс” („lе roman'', 242; Мицкјевич је ту, вероватно, мислио на роман у прози, који је тада доиста почео цветати по паду витешког епа; иначе, тај назив „le roman” означава у предавачевој терминологији епске песме са садржајем из витешког живота), — у то, дакле, време жена привлачи пажњу само дражима тела, занима мушкарца само страстима. У античкој поезији она је друкчије гледана [није речено како], а још различније у српској, у којој није више робиња, иако нема светлости какву јој је признао германски род и нема ореола који је кршћанство дало идеалу жене — Богородици.

Женске се песме певају само у кућама или на забавама сакупљене младежи, па их је силно тешко покупити. Оне долазе у јавност посредством слепих баба, које у односу према њима имају исту улогу као старци према епопеји. Али док старци каткад поправљају композицију („la composition” 313), дотле их бабе кваре, јер им одузимају њихов нарочити печат (у пољ. „арому”), тј. музикалност стила, што је њихова главна особина (стр. 199). У истој лекцији, нешто касније, каже да „старе жене кваре текст песама, а младе девојке неће да певају, те с гневом одговарају да оне нису слепе бабе. Jедини начин да се дође до песама јесу деца: привабљено дете пева, а девојке поправљају погрешке па се тако долази до целе песме” (207).

О тој ствари говори Вук у предговору IV књ., штампане у Бечу 1833 г., и одатле је Мицкјевич црпао своје податке. Вук ту даје „рачуна од женски песама” овако (стр. XXVIII— XXIX у предговору IV књ. државног издања од 1896 г.) 145): краљичке песме добио је од М. Ранковића из Остружнице, сватовске песме у већини је записао „од неке бабе Јелене” из Лежимира (Вук не каже да је била слепа); „остале пак женске песме преписивао сам од различни жена и девојака из различни крајева народа нашега... Женске ми је песме млого лакше било преписивати од јуначкије, јер су кратке, па ко ји зна певати, зна и казивати, а млога се може и упамтити, само док се један пут чује; али сам у скупљању њиовом имао другу сметњу. Младе и девојке обично се стиде пред туђим људма песме казивати и певати, и што се више моле, то се више затежу, а уз то још све су мислиле, да ја песме само од шале и од беспослице тражим и пишем; зато су се не само најбоље певачице често изговарале да не знаду, него су ми гдекоје још одговарале: ,Ми нисмо слепице да вам песме певамо и казујемо’. У таковим догађајима доста пута нисам могао ништа друго чинити, него поклоним што малим девојчицама, које још за тај стид не знаду, те почну певати, а велике ји онда стану поправљати (често карајући ји: ,Није тако, ђаволе!’), док се и оне мало помало не ослободе и не обезобразе”.

Као што се из тог види, Мицкјевич није обратио једнаку пажњу на све податке, него се задржао само на оном што су неке девојке добацивале да нису слепе бабе: изоставио је и податак да су се девојке и младе жене после ослободиле и обезобразиле, тј. стале певати. Оно што каже да старци поправљају „композицију” песама, односи се, вероватно, на оно што Вук говори о прерађивању песама (у предговору I књиге из 1825 г.); не знам по чему закључује предавач да слепе жене кваре музикалност и текст песама. Док Вук каже да је женске песме „млого лакше покупити” од јуначких, дотле Мицкјевичу изгледа да их је „neizmiernie trudno zebrać” (199).

Слично као што су се за лирску поезију одушевљавали Грим и Гете, тако је њоме одушевљен и Мицкјевич. „Ништа нема љупкије од стила тих песмица”: он је бољи и лепши од стила јуначких песама („il surpasse même la correction et la précision du style épique”, 313). „То је највећа савршеност до које се могао дићи словенски стил” (199; у француском друкчије: „la langue slave”...). Та драж долази од чистоће обичаја, навика, склоности. Па као што се не могу имитовати покрети наивног детета, тако исто уметнички песник неће никада моћи дати девичанску невиност словенских песама. — Српска романтичарска поезија поколебала је и тај суд: Б. Радичевић, Ј. Илић, Јовановић-Змај и др. били су под јаким утицајем народне поезије те су је с успехом имитовали.

Лирске народне песме не могу се уместити у школске деобе (неки их деле на лирску и на лирско-епску поезију; да ли ту мисли на Вука, који говори да има песама које су на граници између јуначких и женских? в. Вук, I, XXXVII), а то зато што то није ни лирска ни драматска (sic) поезија. Таквих песама није било у Грка, те једва да се неки остатак чувао у неколико фрагмената „грчке антологије” (199). „То су мале сличице осећања, које немају никаква циља ни артистичке тенденције” (пo француском тексту, 314). Сицилијански Грци створили су, угледајући се на своје народне песме, идиличну поезију, Теокрит јој је дао драматски карактер, али је био и сувише артифицијелан; Мосхус и Бион унели су у њу лирски елемент, али он се нигде не налази „у онаквој првотној чистоћи као код Словена” (по француском тексту, 314). Највише удара у очи хармонија, одлично нађен облик, „un rapport intime entre les sentiments et les paroles, entre les intentions et l'exécution” („интимна веза између осећања и речи, (између) намере и извршења”, 314; пољски, 200). Песник сада наводи и парафразира неколико песама: за песму Српска дјевојка (Вук, I, 599) каже да је сматрана „comme la plus belle par tous nos critiques” (315; у пољском: „од свих писаца који су писали о тој поезији”, 200) 146). Сличних песама имају и Грци. — Песму Дјевојка се тужи ђулу (I, 392) сматра предавач нешто друкчијом; „она се приближава провансалској врсти песама” („ceci se rapproche du genre provençal” 316; у пољском тексту тога нема); таквих песама је мало. Своје мишљење предавач није потање образложио. Друге песме су му просте, сличне најстаријим грчким [по чему?]; то су: у Вука, I, 483, 453, 524, 566, 557, 396, 533; осим тога, у француском тексту налазе се две песме, непреведене на пољски језик: La Trahison и La Séparation (317; у Вука, I, 444 и 555). Предавач мисли да се по ово неколико песама „може добити појам о целом роду”. То су, у ствари, примери само љубавне поезије; остале врсте лирске поезије (обредне и др. песме), изгледа, Мицкјевич или није довољно познавао, или им није придавао већу важност (па ни Талфија их није преводила). Најзад, међу озбиљније песме убраја п. Клетве дјевојачке (I, 368).

Предавач даље истиче да „хармонија стила и садржине у тим песмама долази отуда што се оне рађају у тренутној инспирацији”, спонтано, и то овако: „младићи и девојке на својим шетњама и забавама изражавају брзо, у неколико стихова, што се коме пре одазове у памети или у срцу” (203). Кад цивилизовани човек види лепу природу, он тражи оловку да нацрта пејзаж или зове другове да с њиме уживају и диве се природним лепотама; Србин, међутим, запева строфицу. Ако је створио истинску поезију, она се отискује у духу, не заборавља је ни аутор ни слушаоци. Као „мот” у Француза, тако и у Србији, „свака поетска слика, сваки музички спев, постаје јавно добро, сазнавају га сви”. Нема човека који бар у једном тренутку нема стваралачког надахнућа, а од успомена на такве тренутке настају песме [те реченице нема француски текст]. Али те песме често нису ништа друго до голи мотиви; то су само првотне клице поезије, рудиментарни почеци уметности. Артиста, насупрот, може, а често и мора, развијати мотиве да не би пао у рецитовање и манир (204; франц., 321). — „Као што нам епопеја [епске песме] словенска [дакако јужнословенска] омогућује да замишљамо што су биле рапсодије пре Хомера, тако у овим песмама видимо историју идиле код Грка”. Најзад, у тој примитивној поезији садржај и облик су јединствени, уско спојени; различност стила јавља се развојем уметности.

Досадашња излагања предавачева о постанку и стилу лирске поезије више су резултат интуиције, него проучавања песама и мршаве тадашње литературе о њима. Ипак мислим да његово развијање о постајању лирских песама има основ у Вука, који овако говори: женске песме „пјевају не само жене и ђевојке, него и мушкарци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора...; и зато се у пјевању женски пјесама више гледа на пјевање, него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму...” (I књ., XXXV). — Затим, упоређивање народне поезије с грчком идилом није сувише срећно, јер је њихов психолошки извор и природа њихове инспирације друкчија.

У словенској поезији — наставља предавач — додирују се све врсте стила: у самом облику нема супротности, иако има промена према осећањима и мислима; нема чак ни оштрих прелаза, него су нијансирани. Док се, на пр., код Француза не би могли ставити Беранжеови стихови поред Расинових и Корнејевих, дотле се „одломак женске песме одлично слива с јуначком, ако је ритам једнак”. — То би се мишљење могло примити с извесним ограничењем, али је теже пријемљиво мишљење да се јуначка поезија лако мења у драму, ако се подели на разговоре и одељке. Као доказ за то наводи предавач да је један талентовани словенски аутор („de beaucoup de talent”, 322), Милутиновић, издао трагедију, „која је имала велик успех”. „У тој трагедији има много потпуних места песме о битци на Косову Пољу. Речи Лазарове и одговори његове жене давани су од речи до речи. Песник је у своје дело унео чак и ,камертон’ народне песме, те му је пошло за руком да целом делу да, поред колорита давних времена, тон народне простоте” (204, лекц. XXI). — Како из XVI предавања трећег годишта (4-IV 1843) сазнајемо, овде се ради о Трагедији Обиличъ (Лајпциг, 1837) од Симе Милутиновића-Сарајлије, коју је Мицкјевич ставио у исти ред с Пушкиновом драмом Димитрије Годунов и с Nieboskom komedjom безименог аутора — Крашињског. Батовски, који је упоређивао текст Обилића и народних песама: нашао је нешто сличности између њих 147).

Ритам [не стил!] лирских песама врло се разликује од ритма епопеје [тј. епских песама], — Не знам зашто предавач тврди да се готово сви грчки облици, почевши од најпростијих метара па све до вештачке грађе алкејске и сафичке строфе, могу наћи у њима (205). Ја мислим да је томе мишљењу било извор једно криво схваћено место у Вука, који је у предговору књ. I (стр. LXIII—LXIV) говорио о различним „мјерама” женских песама, показујући да има различан број слогова у појединим стиховима, те их је делио на стопе и одморе.

Женска песма — наставља предавач — лако се уздиже до озбиљног тона трагедије, а најлепше дело те врсте јесте песма о смрти жене Хасанагине, — прва песма која је била позната у Европи. „L'abbé Fortis l'avait entendu chanter, et en a donné une traduction. On l'a reproduite en français” (332; у пољском нетачно: „Кад ју је опат Фортис чуо, написао ју је француски, а касније се указаше други преводи”, 205). Гете ју је превео на немачки, задивљен њеном простотом. „Чудна је ствар да је Гете, који није знао словенски, домишљајући се тексту из три превода, открио свуда где је био погрешан превод те је начинио превод највернији од свију” (205). Мицкјевич не каже какви су то били преводи; ми данас знамо да је Гете имао пред собом Вертесов немачки превод, Фортисов талијански и наш текст, а оригинал му је послужио у томе што је интуитивно осетио његов ритам. Његов превод, дакако, није без погрешака. Ја мислим да је извор тој вести Талфија (или Е. Војарова, која је превела и увод Талфијине књиге) 148), која каже: „С необичном верношћу дао је Фортис, насупрот овоме [тј. Хердеру и његовим прерадама], у својем далматинском путовању, један једини покушај, ону жалоснолепу песму о прогнаној жени Хасанагиној, коју је ускоро после тога упознао немачки читалац помоћу превода нашег мајстора [Гетеа], а која у својој величанственој простоти не допушта да се ни на какав начин наслути неки заобилазни пут преко талијанског и француског језика” (VII— VIII). Из тог предговора потиче, можда, и она вест у I предавању да се Гете и Хердер у својим Volkslieder нису стидели преводити српске народне песме, јер Талфи каже да је Хердер превео неке песме у својим Volkslieder из Качићева зборника, у коме су се, према Талфији, налазиле народне песме, само „verstümmelt, modernisirt, und unkritisch” („осакаћене, модернизоване, некритично дате”).

Хасанагиница је муслиманска песма, јер Словени муслимани певају својим старим језиком, који нису напустили примајући ислам. После парафразе текста предавач каже да има много таквих и сличних песама, али, иако имају више снаге и трагичности, ипак нису тако савршене обликом као Хасанагиница. У муслиманској поезији налази Мицкјевич склоност ка претеривању („une tendence à l'exagération”, 326), која је својствена оријенталним народима и која је била „communiquée par l'Alcoran aux Slaves Bosniaques et Albanais” (326; пољски текст: „...удељена босанским и арбанским Словенима...”, 207). Мисли ту притискује облик, и оне се само силом пробијају кроз њега. Као доказ служи му песма Травник запаљен очима (I, 659). Могло би изгледати да је то шаљива песма, али муслимански песник мислио је врло озбиљно. „C'est le genre sentimental des poëtes musulmans” (326; пољски текст тога нема). Ја мислим да ту Мицкјевич нема право. — На другом месту мати кара девојку што је уништила мир њених синова те се прети да ће синове затворити у кулу. Девојка врло мирно одговара „да ће својим погледом пробити зидове, извалити железна врата и срушити кулу” (207). Народна песма, међутим, каже само оволико: „У мене су очи соколове, отворићу дворе јаворове, Ја ћу унић’ твоме Османаги” (I, 514). Мицкјевич је добро запазио особину муслиманских песама да претерују, али је и сам каткада био наклон томе. — Овде ћу још додати да је у XX предавању (191) навео за илустрацију положаја муслиманки, отиманих, крштених и жењених од кришћана, песму Опет тврђа у вјери (I, 651), која је муслиманског порекла. Однос муслиманско-кришћански даје песницима доста сижеа.


VII

Распрострањеност народних песама и њихово скупљање. — О Вуковим певачима и слепцима као певачима; о Вуку. — Упоређење Мицкјевичевих и Вукових података о патријархалном стању, казивању, рецитовању и певању песама; о певачима. — Преводиоци. — Мериме. — „Аријадна”. — Завршетак предавања. — Закључак.

О распрострањености народних песама, скупљању, о Вуку и певачима, говорио је Мицкјевич у два маха: на крају XVI предавања (140—1) и при крају ХХ предавања (207—209). Али већ је у првом предавању споменуо народне песме и певаче: „Уз то све поставимо илирског или српског песника, слепог старца, који је уз своје гусле певао рапсодије којима су се одушевљавали такви критичари као што су Грим и Екштајн, а Хердер и Гете нису се стидели да их преводе” (5—6). — Ми смо већ видели да је предавач црпао неке податке од Грима, Талфије и Екштајна, па зато и спомиње ову двојицу; овде хоћу само да истакнем да Мицкјевич већ сада прима оно распрострањено мишљење по коме су певачи били жива слика и прилика Хомерова: стари и слепи. У XVI предавању развија даље то мишљење: „Ти рапсоди, ти певачи, а често и творци народних песама, слично као и Хомер, слепи су и убоги” („...[ils] sont aussi chez les Serbiens des aveugles, chose extraordinaire” — „чудна ствар, они су и у Србији слепци”, 227). „Не само у планинама него и у равницама Србије, слепац и песник су синоними” (141). „Ти слепци, просјачећи пролазе кроз села, заустављају се пред сваком кућом и ту скоро увек певају једну рапсодију” (франц. текст; 227). Просјачење их нимало не унизује: „они иду од села до села, певајући молитве, песме, а често рецитују само поетске приповетке” (141). „Главно гнездо поезије те врсте јесу горски крајеви, Црна Гора, Босна и Херцеговина. Ту настају јуначке песме, где их народ понавља у својим дијалектима, мењајући често само неке изразе. Али у равници се јуначка поезија слабо прима, ретко се тамо певају дуже песме; омиљене су приче или историје о разбојницима, аветињама и вампирима” (франц. текст, 228). Вук Стефановић Караџић први је узнастојао да попише песме те их је штампао 1814 и 1815 г. Вук приповеда каквих је тешкоћа имао при скупљању песама. „Просјаци нису хтели певати пред човеком који је по спољашности изгледао као странац. Поред тога, ако неки има леп глас, обично занемарује јуначке песме, а више воли да пева музикалније песмице” (141). „Али највише дивљења заслужују они певачи који само рецитују стихове уз пратњу гусала, инструмента слабо хармоничног („peu harmonieux”), који има само једну жицу. Они певају стихове на рецитативни начин уз пратњу. Врло често певају само одељке где су изражене врло жестоке страсти, а причају догађаје који су врло важни” (франц., 228; пољски текст не репродукује овде добро мисли предавачеве, стр. 141). Даље говори како Вук прича о неком старцу који је знао „готово све песме свога краја и који му је диктовао већи део његове збирке” (228). Био је некада путујући трговац, али због тога што је убио Турчина, побегао је у планине те је „постао хајдук” (229; само француски текст; пољски нема) 149). „Он је за време свога боравка међу Црногорцима, својим сународницима, сабрао благо које је саопштио Вуку” (229, франц. текст; „...био је приморан да се повлачи по горама, где је своју памет обогатио огромним благом народне поезије” — пољски текст, 208). После, у XXI предавању, Мицкјевич наставља своје податке о том певачу. Вук га је нашао у беди где у град носи „снопове” („les fagots”) да би се прехранио. Он га је онда узео у манастир где му је диктирао око сто „de morceaux de poésie épique et de romans” (327; „... комада епске поезије и романса”). Он му је исправио много песама („de chansons”), „јер је он певао и рецитовао једнако добро” („car il chantait et récitait également bien”; „... bo równie dobrze śpiewał jak mówił z pamięci”, 208). На несрећу, у Србији се дигне устанак, те певач оде тамо и погине у борби с Турцима. — Колико су тачни подаци о Тешану Подруговићу — да је о њему реч, не може бити сумње — видеће се нешто ниже 150).

Кад је Вук био на двору — наставља предавач — недавно збаченог кнеза Милоша 151), настојао је да окупи све певаче из земље. Вуку се нарочито радило о старцу „Милиму”, који је „био познат као рецитатор” Женидбе М. Црнојевића, те је кнез Милош, који је био љубитељ поезије, иако се једва умео потписати, наредио да се овај доведе жив или мртав. „Но кад су га пронашли, Вукове се наде нису оствариле, јер је „рапсодиста” био врло стар, није хтео певати без ракије, био је „сав исечен од сабље”, јер је дуго служио у „банди разбојника” [тј, хајдука], затим, није знао рецитовати, него је само певао, а није дао да се прекида („il ne récitait pas, il chantait, et il ne se laissait pas interrompre”, 328). Због тога је неколико писара морало да хвата речи кад је он певао. Кнежева свита, људи образовани у Русији или у немачким школама, чудили су се читавој тој ствари, нису разумели чему ће послужити скупљање „простачких песама”, те су исмевали и Вука и певача. Напокон су уверили старца да то Вук чини зато да би с њим збијао шалу, те овај побегне из двора и више га не пронађоше. — Овде се радило о певачу Милији, не „Милиму”.

Трећи певач, „такођер врло значајан” (франц. 329), био је „хајдук по занату” („un brigand de métier”). Вук га је нашао у затвору, где је седео зато што је убио жену, која је, тобоже, била вештица, те му је урекла дете (то је било г. 1820). Од њега је записао „више песама велике цене” (329; пољ. 208—209). — Ту је реч о хајдуку Стојану.

Вук Караџић издао је досада четири књиге песама, а обећава да ће издати још 5 или 6 књига. Цитиране песме — говори предавач — узете су из тога зборника (207), који је сачувао бар успомену на поетично стање тих крајева (209). — Најзад, да додам још и ово: „Романтични дух који је створио те песме још је у пуном цвату, епски дух изгледа да је малаксао; романси се још често састављају и певају” („L'esprit romanesque qui a produit ces chansons est encore en pleine vigueur, l'esprit épique paraît avoir faibli; le roman, on le compose encore souvent et on le chante”; 327; пољски текст слабије изражава ту мисао; 207).

Сви ти подаци имају мање више извор у Вуковим предговорима, само су каткада мало преиначени у сећању предавачеву.

Видели смо већ да је Мицкјевич имао и употребљавао три књиге песама другог, лајпцишког издања Вукова и четврту књигу издату у Бечу (1833). Предавач је из Вукова предговора могао сазнати (у I књ., а и из цитата Гримова у њему) да је Вук издао већ две књиге песама, г. 1814 и 1815 г.; врло је сумњиво, како је већ речено, да је Мицкјевич имао у рукама и издање из тих година, јер му је тешко могло бити приступачно. У предговорима II изд. могао је наћи података о самом издавачу, а исто тако и Грим, у предговору превода Граматике (XVII—XVIII), којим знамо да се предавач иначе користио, —говори о заслугама Вуковим на језичном пољу. Али о томе Мицкјевич не помиње ништа. Идемо сада редом да видимо како се Мицкјевич користио Вуковим подацима.

О распрострањености и певању песама Вук говори овако (I књ. држ. изд., XXXV—XXXVII): „Јуначке се пјесме данас највише и најживље пјевају по Босни и по Ерцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије”. Ту свака кућа има гусле, те сваки човек, па и жене, умеју гуслати. По доњим крајевима Србије (око Саве и Дунава) већ су ређе гусле по кућама. „У Сријему пак и у Бачкој и у Банату гусле се данас могу виђети само у слијепаца (па и они морају учити у њи ударати, и млоги не пјевају пјесама него само богораде уза њи), а други би се људи врло стидили слепачке гусле у својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову, слепачке) пјесме нико други и не пјева осим слијепаца и по Бачкој ђекоји жена... Женски пак пјесама мислим да има данас највише амо доље (куд је мање јуначкије [тј. у равници]) и у Босни по варошима...” (XXXV—VI). „...Ми видимо да пјесме јуначке и данас постају... Колико сам ја до данас могао дознати, јуначке пјесме понајвише спјевавају људи средовијечни и старци. По реченим мјестима, куд се данас јуначке пјесме највише пјевају, нема човјека, који не зна неколико пјесама... Који човјек зна педесет различни пјесама, (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати. A уз то још и ово ваља знати, да сељаци по оним земљама још немају оваки брига ни потреба као по ришћанским државама, него живе доста налик на она времена, што поете називају златним вијеком...” (XXXVII). Патријархалан начин живота, како из тога излази, био је тада (пре више од 100 год.) сачуван не само у Ц. Гори него и у Србији. Још изразитије Вук говори о певачима на стр. XLVIII: „Пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци, и путници и ајдуци. Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели”... Вук даље говори о певању путника и хајдука и о дијалекатским променама приликом путовања песама.

Из тога произлази да певачи нису само слепци; насупрот, у планинским крајевима певају (одн. певаху!) многи људи, а иначе и хајдуци и путници. Мицкјевич је имао антиципацију о народним певачима као о слепцима, па је зато узео податке само о слепцима, и то се често ad verbum слаже с Вуковим подацима, а по оном што је Вук рекао о слепцима у Бачкој, Срему и др., закључио је да су слепац и певач синоними. Занимљиво је, међутим, да он под утицајем Вукових речи говори о постајању „јуначких песама” (141; „c'est là qu'a pris naissance la poésie heroïque...”, 227), иако после каже да епски дух слаби и да се певају још само „романси”. Међутим, „златна времена”, тј. патријархално-епски начин народног живота, који условљава стварање народне епике, није још ни данас изумро у неким крајевима српским, како нам то показују истраживања проф. М. Мурка 152). Антиципативно одељивање епских песама од „романса” навело је Мицкјевича на тврђење да постоји неки „l'esprit romanesque”, различан од „l'esprit épique”, да је овај изумро, а онај да је још жив. У ствари, ради се само о патријархално-епском начину живота, мишљења, обичаја итд. — Што предавач каже да слепци певају и песничке приповетке, то се можда односи на слепачке песме (Вук, I, 133—154), ако то није плод маште Вротновског, јер у француском тексту то не пише (франц., 227). Тешко је рећи где је предавач нашао да се у равници више воле бајке и историје о хајдуцима (разбојницима), аветима и утварама; други се иначе подаци о раширености песама слажу с Вуковим. —

Вук говорећи о Тешану Подруговићу (XLVII у I књ.; ту је Мицкјевич нашао да је он био трговац, али не путујући!, да је убио Турчина) каже о њему овако: „Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћеo) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи; јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку)”. Осим тога, на стр. LVIII, каже да му је песму о женидби Змије-младожење певао један певач само у одломцима, а нека места му је само приповедао, као што је и сам морао учинити (в. стр. LI—LVII). Слично горе реченоме, Вук понавља у предговору IV књ.: „Никога ја до данас нисам нашао, да онако песме зна, као он [Тешан] што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао) песме разумевао...” (XI). У белешци бр. 2 Вук објашњава: „Песме се, и женске и јуначке, казују, као кад човек чита из књиге, тако, да се познаје и стих и одмор (caesura). Стари људи песме деци више казују, него певају. Сила људи и жена има, које је млого лакше измолити да песму казују, него да певају” (XI). — Из тога јасно произлази да Тешан није певао, како то каже Мицкјевич него је само казивао песме, онако као што се, рецимо, говоре песме напамет у школи и другде. Вук је баш због тога имао муке с певачима што они нису знали казивати песме, него су их само певали, а не зато што је он изгледао као странац; Мицкјевич је ту пренео на слепце и певаче оно што је Вук рекао о стиду младих девојака и жена. И како би се слепци противили да певају! — Затим, Мицкјевич је мислио да је певање уз гусле нешто друго него рецитатив, па је зато сматрао да су најбољи они певачи који само рецитују стихове уз пратњу гусала. Он није добро схватио Вука који говори да је за записивање песама најбоље казивање, не певање; он је мислио да је „казивање” појам за „рецитовање уз гусле” (ту ће понешто бити криво и то што је Вук рекао да Тешан уме ударати у гусле, а не зна певати, па је Мицкјевич помислио да је он казивао песме уз гусле!). Можда се оно о певању осећајних места а причању важнијих (места) односи на цитиране речи Вукове о п. Змија младожења? — Није тачан податак да певачи занемарују јуначке песме, а певају само музикалније песмице („ils [les aveugles] aiment mieux faire briller leur talent en répétant quelques strophes qui prêtent à la musique”, 228). Не знамо које и какве су то песме.

Нису сасвим тачни и неки други подаци предавачеви. Тешан није био старац, него је имао 40 год. (X стр. у IV књ. Вуковој); он није био у Црној Гори (бар Вук не каже), а родио се између (тј. на граници) Босне и Херцеговине (I књ., XLVII); Вук је од њега записао 22 песме, а знао је „још најмање сто јуначки песама” (в. стр. VIII—IX, XI у IV књизи, Вук није записао од њега 100 песама — како каже предавач — и није по њему исправио лирске песме). Најзад, Тешан није погинуо у српском устанку, него су га после, као кириџију у Босни, испребијали Турци, па је од тога умро (књ. IV, стр. X).

О старцу Милији Вук је говорио у предговору IV књ., причајући колико је морао молити кнеза Милоша да му добави старца Милију; исто тако Вук говори да му је Милош окупљао на свом двору певаче, да му је био мецена и сл. (LXX у I књ.). — Мицкјевич је и овде запао у исту погрешку као и с Тешаном: Вук је имао муке с Милијом зато што он није умео казивати песме, него само певати (осим тога је грешио што од старости, што од рана). Мицкјевич тачно каже да он није умео рецитовати (али у нашем значењу речи!), а певати је умео. Вук, даље, јасно каже да је он сам записивао песме, а није било никаквих помоћника (ХV); затим, Милија није био подбуњен против Вука од образоване околине Милошеве, него напротив, од врло необразоване и просте, због које је Вук 1831 г. морао, тако рећи, заувек напустити Србију и службу. Милија је отишао из Крагујевца обдарен од кнеза, а кријући се само од Вука 153).

Занимљиво је што Мицкјевич не спомиње Филипа Вишњића, певача који је био хомеровски слеп, а већ и постарији (кад је Вук записивао од њега песме, било му је 50 година). — Трећи певач на коме се зауставила Мицкјевичева пажња био је „хајдук од заната”: то је „неки Стојан хајдук”, којега је Вук нашао у Крагујевцу у затвору, јер је ,,убио некакву бабу, за коју је мислио да му је, као вештица дете изела” (VI књ., XVII), појела, дакле, не урекла, како каже предавач. Вук је од њега записао свега три песме. Што је он предавачу „врло значајан”, а што Вишњића уопће не помиње, ја тумачим тиме што Мицкјевич, читајући српскохрватски текст, није могао све разумети (до сличног закључка дошао је проф. Илешић анализујући однос Мицкјевичев према Милутиновићевој Трагедији Обилић; о. с., 28). Због недовољног знања нашег језика Мицкјевич није имао прегледа свих ствари, није могао разликовати мање важно од оног што је одиста од значаја.

Податак о Вуковим збиркама узет је из Вукова предговора, стр. XXX, само што Вук не обећава да ће издати још 5—6 свески, него каже да би могао штампати, кад не би одабирао песме, „још пет оволики књига”. Као што је познато, те песме изашле су тек после Вукове смрти, у државном издању.

Пошто је тако обавестио слушаоце о Вуку, његову скупљању песама, певачима и распрострањености појединих врста песама, Мицкјевич у XXII предавању завршава своја предавања о нама и о нашој народној поезији, упућујући оне који не знају словенске језике (у франц. „la langue slave”, 332), а желели би да се упознају с народном поезијом, на преводе, и то енглески Баурингов 154), а „још више на немачки Терезе Јакоб — назване Talvj”. Иако њен превод не обухвата цео зборник Вуков, ипак је „врло веран”. После тога излаже како је у Француској познати аутор „Théâtre de Clara Gazul” издао 1825—1827 г. анонимно „зборник словенске поезије, који је изазвао велику сензацију у северним земљама” (333, у франц.). Мицкјевич не назначује ни наслова збирке ни аутора; нешто даље погрешно каже да је „публикација Фориелова побудила опће одушевљење” (у франц., 333). Ту се, дакако, не ради о преводиоцу новогрчких песама К. Форјелу (Fauriel), него о Меримеу и његовој сензационалној књизи La Guzla, која је изашла 1827 г. Предавач даље говори о оном што је рекао Мериме у I издању својих мистификација о тобожњем постанку илирских песама и о „славном рапсодисти” „Maglanowitchu”. Словенски песници, не могући добити оригинала, стали су преводити, или боље рећи, „препреводити” француски превод. — О своме преводу Morlach w Wenecji предавач не спомиње ништа, него каже да је причање о вампирима побудило сумњу („cette remarque excita nos soupçions”, 333); на основу оног што је раније речено, на основу изјаве Пушкинове (види напред!), ја мислим да у моменту кад су Мицкјевич и Пушкин преводили из La Guzla нису сумњали у аутентичност текста (као што је познато, у то је посумњао први и једини Гете). Пушкин је после тога преко Собољевског сазнао да је то фалсификат те је писмо Меримеово Собољевском објавио у својим Стихотворенија, књ. IV, 1835. У том писму Мериме је рекао исто што и у каснијем предговору II издања La Guzla од 1842 г. Предавач даље каже да је дошло до многих злоупотреба у имитацијама тако да нико није хтео да верује у постојање словенске поезије. То је могло бити узрок неуспеха истинског, правог превода гђе Војар из г. 1834; тај превод је „врло веран, иако је начињен према преводу Терезе Јакоб” (према француском тексту, 334).

После реченог не може бити сумње да је наш предавач знао о Меримеовој мистификацији, о чему је, на пр., сумњао Леже 155). По нагађању Батовског, Мицкјевич је већ од Гетеа могао чути о фалсификату, а после од Сергија Собољевског, који је обавестио Пушкина о читавој ствари с La Guzla (а с којим се Мицкјевич састао 1837 г.; Виноградов, o. c., 255), или је то иначе могао сазнати у Паризу (Батовски, о. с., 38); али, пре свега, из дела Пушкинових. О тој ствари имамо данас још једно сведочанство. Жил Мишле (Michelet), професор на Колежу де Франс, историчар, написао је Мицкјевичу једно писмо о гусли, молећи га за објашњење поводом његова првог предавања. „Нисте ли ви говорили о гусли као о илирском инструменту?” — пита он Мицкјевича писмом од 22 децембра 1840 г. „Уверили су нас да је израз гусла сковао писац de Clara Gazul, чији је то анаграм; та мала ствар, била је, уосталом, предмет једног чланка у Journal des Savants. Ако бисте штампали своја предавања, хоћете ли то мало објаснити? 156). Мицкјевич му на то одговара да „гусла постоји у пркос скептицизму века”. Познаје делце Меримеово. „Он [Мериме] с много духовитости је преводио словенске песме које уопће не постоје, али наслов његова дела, La Guzla, словенски је и изражава једну реалну, опипљиву ствар, коју код нас познаје цео свет и од које један примерак постоји у Паризу, упркос Journal-у des Savants (писмо је од 23 децембра 1840 г.) 157). У одговору на то писмо, Мишле се извињава што је тражио објашњење, али сам издавач Меримеов потпуно извесно је тврдио да је гусла само анаграм од Gazul 158).

Тиме Мицкјевич завршава предавања о „историји српске литературе до XIV в., тј. до времена кад су се, како се чини, почеле стварати јуначке песме и романтичне историје” („powieści romansowe”; 211; „les récits romanesques”, 334). Касније није више опширније говорио о нашој књижевности. Знамо већ да је у XVI предавању трећег годишта говорио о Милутиновићевој Трагедији Обилић: у истој лекцији, нешто пре тога, има неколико речи о Гундулићевој Аријадни. Он каже: „Оставили смо по страни у словенској књижевности цењену Гундулићеву Аријадну, која није ништа друго него либрето талијанске опере” (III, 158). — Мицкјевич је имао у рукама издање од 1829 г.: ,,Ariadna poluſcjalostivo — prikaſagne spjevano od gospara Giva Frana Gundulichja”... у Дубровнику, 1829 159). Ми, доиста, и данас сматрамо да је та драма превод трагикомедије Arianna од Отавија Ринућинија, уз коју је компоновао музику Клаудије Монтеверди, те је као мелодрама приказивана у Фиренци, 1608 г., а Гундулић ју је превео пре г. 1620. Иначе, она није била толико цењена како то мисли Мицкјевич. У његову излагању остала је по страни не само дубровачко-далматинска књижевност него и покрајинске књижевности Хрватске, Србије, Славоније, о чему је могао наћи података у Шафаржиковој Geschichte. Али ја сматрам да он за време својих предавања прве године није имао Шафарикову Geschichte, јер се у подацима о нама не може нигде опазити да ју је употребљавао. К. Гурски, испитујући однос Мицкјевичев према чешкој књижевности, показао је да се Мицкјевич служио Шафаржиком говорећи о Чесима и њиховој књижевности, али то се односи тек на друго годиште предавања (предав. од 21-ХIII 1841, 21-I 1842) 160). Према томе, немамо никаквих разлога да сматрамо да је Мицкјевич имао тај извор за време предавања о нама. Зашто пак није касније говорио, рецимо, о Гундулићеву Осману, то је тешко рећи. Зато што га није познавао? Што је у Шафаржика нашао „Јох. Гондола”, а не Гундулић? (Батовски, 254). О Гундулићу и његову Осману могао је наћи података и у наведену делу Соркочевићеву (Соргову) Fragments sur l'histoire... littéraire de Ragusa или у Соркочевићеву преводу Osman, poème illyrien en 20 chants [c преводом у прози VIII и XIV певања], extrait de la Revue du Nord, бp. 8, 1838. Иначе, може се поставити готово као правило да је Мицкјевич говорио само о делима која је имао у рукама и која је бар делимично читао; изузетак је учинио с Османом, којег је имао, али није извесно да ли га је читао. Мицкјевич је поступао као критичар и као идеолог, и с те тачке проматра разна књижевна дела; он није литерарни историчар, иако је добро познавао пољску, руску, чешку, па донекле и јужнословенске књижевности. Њему није било стало до тога да даде систематски преглед књижевних појава, јер ни његова публика није била спремна за то; он не може да истиче слаба дела, него само оно што је најважније, идеолошки најзанимљивије 161). Његова предавања морала су бити и популарна, очишћена од историчарске и филолошке ерудиције, спремљена за пригодан карактер слушалаца, а опет састављена тако да покажу духовна струјања у словенству. Мицкјевичева предавања била су — по мишљењу Тадеуша Грабовског — „најбоља књижевна синтеза словенског света, а романтична критика досегла је у њима свој врхунац” 162).

Додаћу овде још и то да је предавач навео Вука и у III годишту, у предавању XIX и XX, испитујући словенске старине: „У давним споменицима, у народним песмама, и у драгоценом речнику Вука Караџића има много спорадичних појединости, из којих се може створити целина словенске традиције”, и то о томе да је земља била власништво заједнице, опћине; та опћина постаје само Божјом вољом после одлуке већа стараца (ако би се у неком насељу нашло више породица од седам). — Нисам могао наћи потврду за то у Вукову Рјечнику, а наведена реч „siemia”, III 193, не значи ништа. — На другом месту читамо да Вук каже да се први син зове „први по греху”, што показује да код Словена постоји традиција против првородства, која се сачувала само код Срба. Вук, међутим, у песми Косовска девојка (II, 50, 37) има стих: „Ал’ по греку стара родитеља”, а у белешци објашњава да је, чини се, по народном веровању женидба грех. О „првом сину као првом по греху” нисам могао наћи извор у Вука.

Мицкјевич на крају својих предавања о нама и о нашој народној поезији додаје још и ово: „Тај народ, затворен у својој прошлости („enfermé...”), био је предодређен да буде музик и поета целог словенског племена („de toute la race slave”, 334), не знајући ни сам о том да ће му то некада донети највећу књижевну славу” (211). Слично је томе писао Ј. Грим у Wiener allgemeine Literaturzeitung (1815) о I књизи Вукових песама (тј. о Малој простонародњој пјеснарици), иако не претпостављам да је то Мицкјевич читао и да је био под утицајем Гримовим, јер такво мишљење о Србима, као музицима и песницима словенског племена, било је конвенционално у доба романтизма, па и у Пољској: „Међу свим словенским племенима — каже Грим — Срби, са својим сочним, нада све музикалним (singbar) језиком, одискона су надарени песмом, напевом и причом („mit lied, gesang und sage”), те се чини као да им је добро небо хтело да надокнади оскудицу у књигама (једним) благословом народне поезије” 163).

Из горњег излагања Мицкјевичева о народној поезији Јужних Словена и о њиховим историјским приликама и садашњем стању види се да се он одушевљава Јужним Словенима, али ипак сматра да је њихово стање прелазна фаза у историјској еволуцији човечанства. Они имају у себи вечнотрајних особина, вредности, особина из прасловенског доба, али оне морају бити у будућности развијене и допуњене. Дух народности код њих је у пасивном стању, недостаје им виши степен продубљења и диференцијације духовног живота, о чему сведочи њихова пасивност према конфликту у словенству, персонификованом у сукобу Пољске и Русије 164).

Као што смо видели, Мицкјевич се у својим предавањима ослања на више писаца, цитираних и нецитираних: на Вука у разним списима, Грима, Талфију, Шафаржика, Фатера, Екштајна, Војарову и др. У том његову навођењу и у његовим подацима могу да се нађу и неке нетачности; како каже добар познавалац његова дела, П. Хмјеловски, Мицкјевич је и иначе, не само у предавањима, наводио туђа мишљења, али их је наводио напамет, спајајући с њима и своје погледе и генерализације; Хмјеловски, даље, истиче да је Мицкјевич често грешио у нетачном навођењу година или цитирањем напамет; али тако обично поступају живи и поетски духови, претварајући све утиске у своју безусловну својину и односећи се према њима не као објект него као субјект” 165). — Ако Мицкјевич није имао љубави за солидан научни, кабинетски рад, он је имао много управо песничког и уметничког одушевљења за песме које су изазвале признање људи као што су Гете, Грим, Копитар, Фатер, Бауринг, Талфи итд. Како је он био философ који из писмених и усмених споменика извлачи неке опће закључке који се односе на дух читавог народа, он није како то поступају и чине литерарни историчари и филолози 166) — дао преглед свих песама Вукова зборника, јер је он морао водити рачуна о својој аматерској публици па је могао давати само најопћије ствари, а не минуциозне прегледе и анализе. Његове анализе народних песама сводиле су се, углавном, на паралеле неких спољашних момената у песмама с Хомером, или којим другим класичним песником. Нема ту неких естетско-психолошких удубљивања, упоређивања психолошких момената у народној песми и у Хомера (о томе се пише тек у данашње време; тако, на пр., Н. Вулић и др.). Његов поступак, прилагођен публици, састојао се у парафразирању песама, чему је додавао разне дигресије у историју и народне обичаје, а из тога је онда извлачио синтетичке закључке о карактеру и духу народа. „Као мислилац-естетичар — каже Хмјеловски, — немајући у вишем степену анализаторских способности, не долази он до неког тачно спојеног система истина; штавише, он се каткада пушта да буде понесен до екстрема, који се не слажу с оном скалом хармонизованих духовних снага којој се дивимо у његовим делима; али, било како било, он је свестан пута којим иде, зна услове и изворе стварања, а каткада спорадично изриче дубоке истине, које би му, кад би биле обрађене и развијене, могле осигурати угледно место међу познаваоцима и теоретичарима лепог и уметности” 167).

Код Мицкјевича има недостатака, — то је несумњиво; само се приликом њихова просуђивања не смеју никада губити из вида прилике под којима је он радио. Погрешно је, на пр., његово назирање да су јуначке песме само косовске, а све остале епске песме да су само „романси”. Али, он је у њима интуицијом наслутио романтични дух („l'esprit romanesque”), па ако је тај појам схватао у смислу који му ми данас придајемо, онда му потпуно можемо дати за право, јер би се песме у којима се описују љубавне авантуре појединих јунака и сл. могле и данас назвати романсама. Затим, кад се просуђују Мицкјевичева предавања, мора се, како је речено, имати у виду да је Мицкјевичу „било стало до тога да упозна странце с читавом цивилизацијом мало им познатог племена [словенског], које је тада почело интересовати Европу због значења које је у то време стекла Русија. Књижевни споменици служили су због тога предавачу као средство да би се видела карактеристика расе и њен историјски развој; чисто естетска страна морала је због тога одиграти у предавању другоредну улогу” 168). Томе циљу послужила је и српскохрватска народна поезија, која је показала песничку снагу Јужних Словена. Мицкјевич је на париској катедри говорио о њој с великим одушевљењем, а то је било баш у доба кад се Вук борио с великим тешкоћама да јој извојује достојно место у властитој домовини. То је Мицкјевичева велика заслуга, и у томе му треба одати највећу пошту 169).

***

1) В. о том рецензију дра Ј. Хајденрајха: Srovnáváci dějiny slovanských literatur a Brückneruv „Zarys” ..., Slavia, IX, 392 и д.

2) П. Поповић: Први конгрес словенских филолога, Прилози, X, 15 и д.

3) И. В. Јагич: История славянской филологіи. Санктпетербург, 1910, 296 и 310. — Већ 1826 год. одлучио је министар Шишков да се на свим руским универзитетима оснују катедре за изучавање словенских језика и књижевности, али је то остварено тек Уваровљевом уредбом. Од 1826 води се преписка између руског учењака Кепена и Ханке око доласка његова, Шафаржикова и Челаковског у Русију на катедре које ће се створити (Ханка у Петроград, Челаковски у Москву, Шафаржик у Харков). Као што је познато, читава ствар се изјаловила. Више о том в. код Прелога, о. с., 77 и д., код Јагича о. с., 280 и д.

4) В. Неринг: O paryskich prelekcyach A. Mickiewicza, Pamiętnik Towarzystwa im. Mickiewicza, Lwów, 1891, V, 44.

5) Dzieła wszystkie, писмо Франт. Мицкјевичу од 3/III 1841; XI, 262.

6) Др. М. Петpoвић: Кoлeж-дe-Фpaнc, СКГласник. Бгд, 1931, XXXIV, 288.

7) Предавања Мицкјевичева у трећој и четвртој години (1843-4) добила су под утицајем мистика Товјанског политички, и још више, мистичан карактер, те су се, по речима Лежеовим, потпуно удаљила од свог првотног предмета: историје словенских језика и књижевности. Песник је почео проповедати култ обоготворена Наполеона; предавања имају апокалиптично знамење. Како је то јако деловало на слушаоце – „људи су плакали, жене падале у несвест”, — влада Луја Филипа прекинула је Мицкјевичев курс, али је Мицкјевич задржао две трећине своје плате и место у Националној библиотеци. (Више о том, Louis Leger: Russes et Slaves, II, 225 и д., Paris, 1896; III, 211 и д., Paris, 1899).

8) Петровић, ibidem.

9) M. Марковић, пo A. Мазону (Une correspondance: Mickiewicz, Victor Cousin, Cyprian Robert у Revue de Littérature comparée, juillet-sept. 1934, 555; чланак ми није био приступачан), сматра да је ту било и родбинских утицаја на Кузена преко Пола Фушеа, шурака В. Ига, и Леона Фошеа, директора Француског курјера, ожењена једном ближом рођаком Мицкјевичеве жене (A. Мицкјевич и наша народна поезија, Прилози проучавању народне поезије, новембар, 1934, св. 2, 171). O том је писао и Л. Леже у Russes et Slaves, II, 208-9 (Paris, 1896).

10) О расправи у Скупштини и о противницама катедре в. код Л. Лежеа, Le Monde Slаve au XIX siècle, 1885, стр. 10—11 (наведено код Марковића, 172). Види још Żywot Adama Mickiewicza од Владислава Мицкјевича, Познањ, 19312, II, 490—492.

11) Dzieła wszystkie, XI, 242.

12) O. c., 252.

13) Vorlesungen über slawische Literatur, I, V.

14) А. Мазон, o. c., 560 (наведено код Марковића, 172). О току Мицкјевичева довођења на катедру, в. и код Лежеа, о. с., 208 и д.

15) Literatura Słowiańska..., rok pierwszy, Poznań, 1865, I, 12.

16) Ibidem.

17) Л. Леже, Le Monde Slave, 10—11 (наведено код Маџковића, 172).

18) Писмо Кузеново од 10 авг. 1840, Dzieła A. Mickiewicza, Paryż, 1885, XI, 223.

19) Ibidem.

20) Ibidem. Tо су сугестије Чарториског Мицкјевичу.

21) О боравку Мицкјевичеву у Русији в. и код Прелога, о. с., 49.

22) И. В. Јагич: Истopiя слав. филологіи; в. упутство, рецимо, Бођанском (317), Прајсу (334) итд.

23) Марјан Шијковски (Szyjkowski), Polská účast v českem národnim obrozeni (Praha, 1931, 306—7).

24) Писмо је од 31-VII-1840; Dzieła wszystkie, XI, 243—4.

25) Махал J.: Mickiewicz a Čechy, Česky časopis historický, 1898, 357 и д.

26) Неринг, o. c., 43—4.

27) Н. Поповъ: Письма къ М. П. Погодину из славянскихъ земелъ (1852—1856), Москва, 1895, стр. 277.

28) Vorlesungen..., I, VI.

29) Александар Војтецки: Piśmiennictwo Słowiańskie w świetle wykładów paryskich Adama Mickiewicza, Część I, Warszawa, 1933, 145—6.

30) Dzieła Wszystkie, XI, 258.

31) Ibidem (писмо И. Домејку, који је био тада у J. Америци, од 1-XI-1840; тачан датум?).

32) Żywot A. Mickiewicza przez Wład. Mickiewicza, Poznań, 1890, I, 8 i 9 (наведено у студији дра X. Батовског: Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, Pamiętnik Literacki, Lwów, 1934, 31; в. тамо и другу литературу о том питању). — У књизи Mickiewicz a Słowianie do roku 1840 (Archiwum Towarzystwa naukowego we Lwowie, dział I, tom VIII, zesz. 1, Lwów, 1936), која се појавила за време штампања ове књиге, а у којој је Батовски допунио наведену расправу (одељак V 1, 158—178), наводи аутор да је Мицкјевичу одушевљено писао, 12—14/Х 1819, пријатељ Чечот (Czeczot) о српским песмама, које је читао у Pamiętniku Naukowom, али му Мицкјевич није на то ништа одговорио (161).

33) Батовски, Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 31-2.

34) Dzieła Wszystkie, X, 196. — Махал је показао (о. c., 372) да то није рекао Шафаржик, него Ј. Колар у предговору I свесци Словачких нар. песама (1823).

35) O. с., 230. Пушкин о том говори у Предисловіи къ издaнiю 1835 г. Пĕcняма Западныхъ Славянъ (Сочиненiя A. С. Пушкина, том четвертый, Санктпетербургъ 1838, 140).

36) Dzieła Wszystkie, X, 269. („Казимир Брођињски... Преводилац народних песама српских и морлачких... Уверен да су словенске народне песме, после старогрчких, најпоетичније од свих других, труди се да оснује песничку школу, словенску изнад свега...”).

37) Виноградов, о. с., 237. — Не знајући за последњу чињеницу (то је тек допунио у Addenda), Батовски се противио томе, сматрајући да би о томе Мицкјевич поменуо шта у кореспонденцији и да од Заљеског пред почетак предавања не би тражио неке „српске песме”, него баш изричито Караџићеве; међутим, Мицкјевич на једној страни није морао поменути о томе ништа у кореспонденцији, а на другој, како ће се ниже видети, тражећи од Заљеског песме, имао је зацело на мисли Караџићеву збирку. У књизи Mickiewicz a Słowianie do roku 1840 Батовски каже да се не може са сигурношћу тврдити да је Мицкјевич имао у руци већ тада оригиналне текстове Вукове (стр. 169). Од Пушкина је, пo Батовском, морao дознати да се „илирски језик” (у La Guzla) зове заправо „српски”, кад је испод свога Morlacha w Wenecyi ставио „са српског” (o. c., 170).

38) Пушкин, IV, 190.

39) Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 35. — Батовски у „сфери претпоставки” оставља могућност да је Ханка у Прагу показивао Мицкјевичу своје и Челаковског преводе народних песама (с преводима Челаковског могао се упознати већ у Вилну, како је речено). Затим је при посети Мицкјевичевој Гетеу у Вајмару, 1829, било можда говора о народној поезији, јер Одињец каже да је Мицкјевич с Гетеом „измењао погледе о народним песмама” (Одињец, Listy z podróży, I, 151, нав. у Żywot A. Mickiewicza, II1, 38). Батовски претпоставља да су том приликом говорили о преводу Хасанагинице, а можда и о мистификацији Меримеовој (о. с., 41).

40) Korespondencya J. B. Zaleskiego, I, 175.

41) Dzieła Wsz., XI, 251.

42) J. Третјак: B. Zaleski na tułactwie, II, Kraków, 1914, 126.

43) Писмо гласи овако: „Avez-vous eu la bonté et la patience de chercher parmi vos livres la traduction allemande des chants populaires Serbes? J’espère que vous me pardonnerez de vous importuner ainsi; J’ai grand besoin de cette traduction et je ne sais où la trouver. Je passerai chez vous samedi avant midi, si vous pouvez et voulez me recevoir... Dzieła Wszystkie, XI, 343. — Како је добро запазио В. Јовановић („La Guzla” de Prosper Mérimée, 519), песников син Владимир ставио је погрешан датум, годину 1842, место 1840, јер 2/XII 1842 био је петак, а не среда, док је међутим 2/XII 1840 била доиста среда.

44) Јовановић, ibidem.

45) Dzieła Wsz., XI, 257.

46) Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, I, 185—6. — Сорго је Дубровчанин Антун Соркочевић, бивши посланик Дубровачке Републике у Паризу. Да ли је Мицкјевич тада или касније дошао с њиме у везу, није се могло још утврдити. Батовски претпоставља да је Соркочевић био онај Далматинац за којег се зна да је, уз једног Црногорца (кнеза Николу Васојевића), био на првом предавању Мицкјевичеву (Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 57). Мицкјевич је имао и његову књигу у својој библиотеци: Antoine de Sorgo, Fragments sur l'histoire politique et littéraire de l'ancienne République de Raguse et sur la langue slave, Paris, 1839 (в. Хенрик Батовски, Słowiańska biblioteka Mickiewicza y Sprawozdania Polskiej Akademii Umiejętności, т. XXXVIII, бр. 6, стр. 22). Узгредно додајем да је Сербска летопись за 1828 г. (књ. 12, 154) јавила: „Пише намь нашъ корреспондентъ, да се у Паризу заводи катедра Славонскогъ, шокачкогъ, эзыка, и да ће Графъ Сорго изъ Далмацие Проффесоромъ быти”. Сорго је, дакле, несуђени конкурент и претеча Мицкјевичев!

47) O. c., 188.

48) На то упућује и садржина писма, која се надовезује у почетку на садржину претходног писма од 17/ХI (1840), o. c., 254 (у обадва се говори нешто о књижарима). Али Третјак (о. с., 127, бел. 2) и Л. Плошевски (Przyczynki Mickiewiczowskie..., Pam. Literacki, 1923, 213—221) сматрају да је лист од 2 децембра 1840, не дајући за то доказа.

49) Геце је издао књигу: Serbische Volkslieder, in's Deutsche übertragen von... St. Petersburg—Leipzig, 1827. Претпоставка Батовског.

50) Неринг, o. c., 52.

51) Р. Пилат: Nieznana recenzya Mickiewicza, Pamiętnik Tow. im. A. Mickiewicza, IV, 196—204.

52) X. Батовски: Słowiańska biblioteka Mickiewicza, 15 и 17.

53) У Essai de Bibliographie française de la littérature yougoslave од П. Поповића и M. Ибровца (Le Monde slave, мај 1931, 297 и д.) није назначен тај чланак. Jа мислим да би се тражењем морало доћи до њега кад имамо два сведочанства о његову постојању.

54) Семкович, 180.

55) Предговор III издању, IX.

56) О с., XIII.

57) O. c., 180.

58) Стр. VII.

59) Стр. V.

60) O. c., 61.

61) О детаљима те ретрадукције види код Л. Плошевског: Przyczynki Mickiewiczowskie. Wykład wstępny Mickiewicza w Collège de France, Pamiętnik Literacki, 1924/5, св. XXI, 307 и д.

62) Семкович, o. c., 190.

63) Вротновски, XV.

64) Dzieła Wsz., XI, 266.

65) Семкович, o. c., 212—3.

66) Pamiętnik Literacki, Lwów, 1925/6, књ. XXII-III, 223 и д.

67) З. Кларнеровичева: Słowianofilstwo w literaturze polskiej, Warszawa, 1926, 134; том књигом служим се и даље у овом одломку.

68) Кларнеровичева, о. с., 171.

69) Кларнерсвичева, o. c., 173.

70) Занимљиво је мишљење доброг познаваоца Мицкјевичеве идеологије, Марјана Шијковског, о Мицкјевичу као предавачу из Колежу де Франс: „Мицкјевич читавим својим духовним видокругом удаљује се од мисаоног света „мудраца”, рационалисте, граматичара и филолога у ужем смислу речи. С таквим типом води песник бој од најраније младости — од баладе Романтичност. Мудрачево учење и његову „истину” назива „мртвом”, и насупрот њој ставља властиту истину, „живу”, метафизичку истину људи „осветљених ватреним одушевљењем (заносом)”, која се опире о медиумизам, мистицизам, месијанизам виђења о. Петра [лице III дела Dziada], о теозофску науку. Иако се одликовао великим образовањем, Мицкјевич долази на универзитетску катедру у Колежу де Франс као песник; он инспирацијом надокнађује недостатак знања славистичке науке, Провиђењу поверава вођење свога духа; универзитетско место схвата као борбену позицију, на којој треба бранити права Пољске на живот, посредством Пољске такође и права словенства, а посредством словенства права читавог угњетаваног човечанства. (Polská účast v českém národním obrození, část II, v Praze 1935, 424—5).

71) Л. Плошевски: Wykład wstępny Mickiewicza w Collège de France, 314; ту се налази отштампано и прво предавање, чији је рукопис пронађен у предавачевим папирима.

72) Код Мицкјевича није тај број сталан. У I лекцији каже да Словена има 70 милиона, а у V лекц. 60—80 милиона. Шафаржик у Geschichte (1826) узима да има 50—60 милиона Словена (1).

73) Цитирам по изд. од 1866 (то заправо није ново издање него само нове корице на изд. од 1849: „Les Slaves. Historie et Littérature des nation polonais, bohême et russe par...” Tom premier, Paris, 1866, 8°). — Пољски текст свуда дајем по III издању.

74) Кларнеровичева, 202.

75) О развоју разних теорија види у књ. д-ра Л. Нидерлеа: Slovanské starožitnosti. Díl I. Původ a počátki národa slovanského, sv. I, V Praze, 1902, 5—10, 34 и д., нарочито пак на стр. 8, бел. под 3, затим, Původ a počátki Jižnich Slovanů, 71 и д.

76) Slowanské starožitnosti. Sepsal Pawel Josef Šafařjk. Oddjl děgepisný. W Praze, 1837, 570—1.

77) Др. Л Нидерле: Původ a počátki Slovanů Jižnich, св. I, (Praha, 1906), 79.

78) Француски текст: „Mais ce sont surtout les noms des villes et des divers lieux géographiques qui prouvent jusqu'à l'évidence le rapport qui existe entre les Slaves et les Lacons c'est-à-dire entre tous les peuples agricoles de la Grèce et les Pélagiens” (253). Место ce назива ту „Polonitza” (254).

79) O. c., 628—9.

80) Jahrbücher der Literatur, Wien, 1822, XVII, 96-7 — не 196, као што је у Грима! — Што се, пак, тиче Мицкјевичеве нетачности у навођењу, њу констатује и проф. Шијковски на другом месту („нетачно као обично” — каже за један цитат; о. с., II, 453).

81) Starožitnosti, II, 249 (öитирам пo II изд. од 1863). — О Томином устанку г. 822-4 говори и Ш. Дил у Историји византијског царства, Београд, 1933, 60). — В. и Das Griechentum seit Alexander dem Grossen. Byzanz. Neugriechenland од Рудолфа Скале у Weltgeschichte, IV Band, Лајпциг, 1924, 167. Скала назива Тому Словенином, и каже да је овај подигао против царства ниже слојеве, и то Арабљане, Словене Балканског Полуострва, кавкаске народе и Јермене.

82) Кларнеровичева, о. c., 174 и д.

83) Dzieła A Mickiewicza. Paryż, 1885, Xl, 259.

84) Dzieła Wszystkie, XI, 291-4.

*) Ја сам имао издање од 1792 год., и према њему сам упоређивао податке Мицкјевича и Добровског. Изд. од 1818 г. Није ми било (у Н. Саду) при руци.

85) На стр. III Копитар каже: „... S. Hieronymo, ecclesiae doctori, nato Stridone Dalmatae, et mortuo a Chr. 420”, па даље: „Quid si cuis dicat, glagolicum alphabetum etiamsi non ab ipso S. Hieronymo, et ab alio quocunque demum, fuisse inventum jam ante S. Cyrillum” (X). — Наведени од Мицкјевича Kaпop издао је књигу: „Delia patria di San Girolamo risposta di D. Giovanni Саpor Dalmatino all’ opuscolo del Can. d. Pietro Stancovich Istriano”, Roma, 1828. Капор није заступао мишљење о словенском пореклу Јеронимову, те побија у свом делу бискупа Станковића, који брани то мишљење.

86) Јагич, o. c., 298.

87) Тај предговор рађен је према делу Ј. X. Енгела: Geschichte des Ungrischen Reichs und seiner Nebenländer, III Band. Geschichte von Serwien und Bosnien у Allgemeine Welthistorie, Th. 49, 3 B, Halle, 1801. Нa зависност је већ указао Ћурчин, o. с., 154 (пре њега Миклошић, а има о томе спомена и у Талфијиној кореспонденцији).

88) У редакцији Јана Лоша у Кракову, изд. Akademja Umiejętności, 1912 г. Мицкјевич је, дакако, имао неко раније издање (из г. 1828). — Писац летописа зове се Константин, син Михаила Константиновића. Српски превод издао је с „објасњавајућим уводом” др. Ј. Шафарик: „Историја или љетописи турски, списани око г. 1490 од Михаила Константиновића (треба: Константина!) у Гласнику Срп. ученог друштва, XVIII, 1865, 25—188. — Код нас је о томе летопису недавно писао Ђ. Живановић у Прилозима... П. Поповића, XIV, 1934, 174 и д.

89) Један непознати извор Мицкјевичевих предавања о Југословенима, Прилози..., XIV, 1—5.

90) В. чланак П. Поповића, Вукова Црна Гора, у књ. Из књижевности, III, Бгд, 1926, 6.

91) Вијала каже: „La langue illyrienne est un dialecte du grec, quoiques uns prétendent que c'est l'esclavon ou l'ancien sarmate”. (Voyаge historique et politique au Monténégro etc. psr M. le colonel L. C. Vialla de Sommièries, II, Paris, 1820, 125).

92) Др. П. Шоћ у књ. Bibliografia del Montenegro (Napoli, 1924) нема Прата, а ни Вијале.

93) Вијала је у Ц. Гори заправо био 1810 г. (в. o. c., I, 27).

94) Вук истиче да се J. Словени разликују од Грка не само језиком, пореклом и карактером, „sondern sogar durch Nationalhaas und Verachtung” (8); ту је Мицкјевич могао добити потврду за непријатељство Срба према Грцима.

95) Тај се број слаже с оним који је поставио Јер. Гагић, прочитавши код Вука о броју становника (П. Поповић о. с., 70).

96) Црна Гора и Бока Которска. Написао Вук Стеф. Караџић. Београд, 1922, изд. СКЗадруге, коло ХХIV. бр. 161. Превео Љубомир Стојановић.

97) Не знам зашто је Љ. Стојановић у свом мајсторском преводу испустио ту појединост.

98) Можда је Мицкјевич помешао с тиме оно што Вук говори да је владика рукополагао свећенике и за Далмацију, а после од Дубровника до турске границе; ту је његова власт била само духовна, све до доласка Француза.

99) Види о том у П. Поповића, Вукова Ц. Гора, Из књижевности, III, 83.

100) Милан Решетар, Живот и рад Петра Петровића Његоша, увод у Горски вијенац, Београд, изд. С. Б. Цвијановића, 1920, XIII; в. П. Поповића, Млади Његош, Из књижевности, III, 83 и д.

101) Г. 1831 заведени су настојањем Његошевим сенат и гвардија; сенат од 16 чланова био је велики суд и централна управа, а гвардију су састављали мали гвардијски судови са преко стотину главара „Над свима је био владика”. Његова власт била је, дакле, сасвим световна (Поповић, ibidem, 85). Мицкјевич наводи и ону појединост да је половина зграде сената — стаја као и то да сенатори добијају брашно за хлеб; то је нашао код Вука (срп. изд., 54, 55); знамо да се прво ни Његошу нијe свидело (П. Поповић, Вукова Ц. Гора, 77).

102) И Х. Батовски каже да Мицкјевич није имао симпатија за човека, којег је сматрао безусловно оданим влади Николаја I, те је због тога према њему неповерљив, и сув кад говори о њему. Што га не спомиње као песника, узрок је или у томе што или ништа знао о његовим делима, или што је слушао о Пустињаку цетињском, које [дело] слави руског цара (Николаја I), па му се оно због тога није свидело (Njegoš o Polsce i w Polsce, Slavia, 1934, XIII, 39).

103) „Les gouvernements autrichien et turc réussissent à enrôler dans le Monténégro des régiments, et quelquefois des armées; le gouvernement français, au contraire, n'a trouvé partout que de la résistance” (330).

104) Шијковски, o. c., II, 425.

105) На овом месту налази се подужа дигресија о историчарима. Предавач сматра да историјско и традиционално приказивање дају свако на свој начин истину. Хроничари и историчари „дају само контуре слике, а песници их испуњавају живим бојама”: први су као географи, „који тачно цртају реке и планине”, други као сликари, „који живо претстављају изглед околине и локалног неба”; први су суви и празни, јер „одвајају опћу политику од унутрашњих народних покрета” (у француском тексту јасније: „qui détachaient la politique générale du mouvement des Serbiens”, 216); други, тј. песници, „одвајајући опће покрете од народне историје, ограничавају видокруг да би лакше обухватили догађаје својом маштом”. Народ хвата само главне карактерне црте својих јунака, уздиже их и идеализује у њима своја осећања (134). — У тој карактеристици историчара показује се више песник него научењак. Тачно је запажено да народни песници сужавају свој видокруг (хоризонт), али не само зато да би поједине догађаје лакше обухватили него и због свог социјалног положаја. Како знамо из истраживања проф. Мурка (Bericht über eine Bereisung von Nordwestbosnien und der angrenzenden Gebiete... Wien, 1913, 25; Bericht über eine Reise zum Studium Volksepik in Bosnien und Herzegowina... Wien, 1915, 10; Neues über südslav. Volksepik, Neue Jahrbücher für das klas. Altertum, XXII, 282), и на основу онога што је показао Н. Кравцов у књизи Сербский эпос (Москва, 1933: види нарочито одељак: Социальное происхождение и бытование серб. эпоса, 59 и д.), певачи су живели на дворовима појединих кнезова, бегова, ага, речју феудалних господара, те су имали задатак да опевају и идеализују дела својих мецена; зато је више вероватно да је „поезија прерадила историју по својем” (како каже Мицкјевич) још пре пада Србије, за пуног цветања феудалног живота, а не после пропасти њене, како мисли предавач; дакако, то вреди само за неке циклусе.

106) Синови дордоњског грофа Емона (Аделар, Ришар, Гишар и Рено де Монтобан) опевани су у старој француској књижевности XII в. и касније.

107) Богишић Валтазар: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа. I, Биоград, 1878.

108) Маретић: Наша народна епика, Загреб, 1909, 147.

109) У франц. тексту: „Après ce premier cycle de la poésie épique, commence un cycle romanesque” (218); „après la chute de l'indépendance serbienne, et vers la fin du cycle heroïque, commence un autre cycle qu'on pourrait appeler romanesque” (249); „une nouvelle poésie commence après l'époque de la lutte contre les Turcs... Ce nouveau cycle littéraire est composé de romans” (262; „il y a une vingtaine de petits romans de ce genre dans la collection publiée par M. Karadzicz” (297), итд.

110) Калхас је Тесторов син из Микене или Мегаре: био је пророк, врач по дробу птица, који је својим саветима много помогао Грцима у тројанском рату (саветовао је жртвовање Ифигеније, градњу дрвеног коња итд.).

111) Франц. текст друкчији: „Le roi Étienne continue ainsi: „Dans ces livres célèbres, il cherchera des prédictions sur les temps à venir” (220). То одговара и нашем тексту: „Изнијеће књиге старославне, да казује пошљедње вријеме” (ст. 105-6).

112) О француском и пољском преводу те фразе в. у одељку Мицкјевич—Вротновски.

113) Пољски текст разликује се од горњег навода који је по француском. Батовски мисли (Mickiewicz a serbska pieśń.., 47) да је предавач знао још више песама и да је ту мислио на фрагменте на стр. 166 [заправо 165?] и 170 у изд. од 1823 г. (тј. п. II, 49, III и V). У првом фрагменту, међутим, помињу се само Југовићи. а у другом Бошко Југовић; о смрти њиховој ту се не говори ништа. Али је предавач знао п. II, 44 и 45, у којој је описана смрт Југа и синова му, па зато предавач није морао мислити само на поменуте фрагменте.

114) Н. Кравцов, o. c., 109.

115) Наша народна књижевност, Београд, 1932, 49.

116) Мицкјевичева карактеристика јунака потсећа и на Гримову карактеристику јуначких песама (налази се у Вукову предговору I књ. Лајпц. Издања): „Tapferkeit und kühner Muth, Treue, die Gewalt edler Gesinnung an Freund und Feinden, wunderbare Abenteuer, glückliche Liebesbewerbungen sind ihr Gegenstand” (XXXI).

117) Биљине су први пут штампане 1804 Древнiя руссiя стихотворенiя: Калајдович је г. 1818 издао потпуно тај зборник, који се приписује K. Дањилову. Думе су издавали M. Цертељев (1819) и М. Максимович (1827 и 1834).

118) Не могу, а да не наведем овде једно мишљење Шафаржиково о нашем јeзику: „Српски језик је, не обазирући се на касније утицаје турског језика, у целини чист и пун љупке звучности. Па иако му недостаје политонија — рекао бих — звучног, шуштавог, поигравајућег пољскога језика, ипак он мекоћом, благошћу и методичним звуковима, што произлази из равномерне подељености консонаната и наизменичне игре пунијих вокала, далеко премашује своју осталу браћу, те може после успешног усавршавања — у чему неће без утицаја на њега остати снажни старословенски језик — задобити прво место међу словенским језицима с обзиром на благогласје”. Као што је познато, Шафаржик није узимао учешћа у борби Вуковој са „славјаносербима”, нити је заузимао неко одлучније становиште, него jе био више помирљив; рефлекс тога је оно што каже о утицају старословенског језика. У белешци (2) каже: „Неоспорно је српски дијалект у турској Србији и аустријској Далмацији најбогатији вокалима међу свима Словенима, и у том погледу најближи је талијанском” (204); после тога наводи уверљиве примере (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, 204).

119) Powstanie epopei. Pamiętnik Literacki, XX (1923), Lwów, 39—63.

120) Dzieła Wszystkie, IV, 121.

121) Пјотр Хмјеловски: Estetyczno-krytyczne pogłądy Ad. Mickiewicza (Pamiętnik Towarzystwa liter. im. A. Mickiewicza, II, Lwów, 1888, 11 i d.).

122) o. c., rocz. V, 1891, 37.

123) В. о тој ствари Фр. Илешића, А. Mickiewicza paryskie Wykłady i serbskiego poety S. Milutinovicia „Tragedja Obilič” (1827). War., 1934, 16 и д. В. моју рецензију у СКГласнику, Бгд, 1935, 401.

124) Батовски сматра да је тај податак из Вукове Пјеснарице од 1814 г., стр. 94. С тим мишљењем се не слажем, јер немамо никаква повода да верујемо да је Мицкјевич имао то издање у рукама. Мени је ближе и природније да сматрам да је то из Талфије (Батовски, Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 46).

125) Талфи каже: „Ein halbes Jahrhundert lang dauerte der serbische Despotentitel, und damit der Anspruch auf das serbische Land, in Ungarn noch fort” (XLIII); то значи до поч. XVI в.

126) Др. Х. Батовски у чланку у Прилозима (2) каже да је и за ту ствар био извор Вук у Montenegro. Вук тамо доиста говори и о том, али је ближе веровати да је предавач узео то из песме.

127) Милан Решетар, коментар Горског вијенца, Бгд, 1920, 40 и 46.

128) Наша народна епика, Згб. 1909. Маретић сматра да је Иван имао само два сина: Ђурђа и једног непозната имена, у нар. песмама названог Максим; постојање трећег сина није сигурно.

129) Владимир Ћоровић у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, Згб, 1925, I, 402 (латиницом).

130) Предавачева глоса, у пољском тексту, да је XVIII век, а специјално Волтер, исмејавао Илијаду што слави моћ Пријамову и богатство Тројанаца, нема праве везе са излагањем садржаја песме о женидби Максима Црнојевића. Мицкјевич каже да се песник Илијаде није дивио богатству, него је описивао народна осећања. — Ту сада долази одељак непреведен у пољском тексту: „Lorsqu' Ivan aperçut sa suite dans toute sa grandeur et tout son éclat, il en ressentit autant de fierté que pourrait en avoir le plus puissant monarque de l'Europe à la vue de son armée (280; пољски текст нема, 174). С тим је у вези она белешка о замишљању Словена (Јужних) о чудној моћи топова, чији се пуцањ чује „од Арбаније до Млетака” (175); „Ivan peint ici ses canons comme étant d'une grandeur si immense et d'une calibre si puissant, qu'on entendait leur décharge à Venise lorsqu'on les tirait dans l'Albanie (la forteresse de Schablak était sur le territoire albanais”; 282; пољски текст нема толико). Талфија о Жабљаку каже: „Schabljak. Ortschaft nördlich von Skutari, ohnweit des Sees Labeatis” (I, 192).

131) Војарова је овако превела: „Nul des convives aux noces ne l'ose; Car Maxime est d'une race meurtrière...” (l, 270).

132) У Војарове „Dukachin” (I, 290), Талфија: „Dukadjin” (I, 116): значи, Вротновски има према Војаровој.

133) O. c., 196.

134) И Батовски се домишља ла је на ту песму могао мислити Мицкјевич (Mickiewicz a serbska pieśń, 47).

135) Проф. Мурко каже: „Већини певача довољно је да једанпут слушају песму...” (Bericht über eine Bereisung... Wien, 1913, 17). „Сви причају о незадржљивој тежњи да се прими песма” („die Lieder, einzubohren”) (Bericht über eine Reise... Wien, 1915, 13).

136) Проф. Мурко каже: „Мора се имати у виду да певачи не декламирају један сталан текст, како смо ми то научили, него да до извесног степена увек изнова стварају. Многи од њих додуше мисле да они своје песме увек једнако певају али то се може односити само на особе, мотиве и ток радње, иако и ту долазе промене, и сасвим су природне (тако настају варијанте, контаминације” (Bericht, 1913, 22, Писац даје и примере). Нешто даље од цитираног места Мурко закључује: „Из свега горњега јасно произлази да чак исти певач никада не понавља сасвим једнако исту песму и да су све песме, како их имамо пред нама штампане, биле стварно само један једини пут тако певане, односно диктоване” (24).

137) Djela П. Прерадовића, I књ., приредио др. Б. Водник, Згб, 1918, I, 155.

138) La Poésie Populaire épique en Jougoslavie au debut du XX-e siecle, Paris 1929, 28—29.

139) Батовски претпоставља (Mickiewicz a serbska... 47) да је тај мотив Мицкјевич читао у п. Женидба Грујице Новаковића (III, 6), а нарочито мисли на оно место ,,када ce вила у лику лепе девојке баца за врат Грку који гони српског старца Новака и омогућује овоме да савлада опасног непријатеља”. Али ту се не ради о путнику! — Батовски сматра да је предавач примио поделу песама према „опћеусвојеном начелу” на „јуначке” (тј. епске) и „женске” (тј. лирске), али је у прву категорију убројио и две песме које је нашао у I св. Вуковој, међу женскима: то су песме Тврђа у вјери и Браћа и сестра. У белешци на истој страни 49 каже да Мицкјевич „заправо у народној поезији разликује четири врсте: јуначке, романсне („љубавни доживљаји јунака”), фантастичне, као што су Браћа и сестра и Зидање Скадра, и лирске”. Како се из горњег види, није тачно одређена подела Мицкјевичева. Браћа и сестра није по Мицкјевичу јуначка песма, а како ћемо видети ни Tврђа у вјери, која је наведена само за илустрацију породичних односа муслимана. Није, дакле, била тачна претпоставка Батовског да је предавач узео те песме као јуначке прочитавши у Вуку да те песме стоје на граници између женских и мушких (о. с., 49).

140) Др. Ј. Махал: O bohatýrském epose slovanském, I и., Praha, 1904, 155.

141) Пушкинове речи у предговору Песама западних Слoвена: „...Какой то ученый Нĕмецъ написалъ о нихъ пространную диссертацiю” (Сочиненiя Александра Пушкина, томъ четвертый, Санктпетербугъ, 1838, 140), — односе се на писца о Меримеовим песмама (Герхарда?), а не, можда, на тог описивача обичаја о вампирима.

142) Конрад Гурски: Mickiewicz jako historyk i krytyk czeskiej literatury, Pamiętnik Literacki, Lwów, 1925/6, XXII—III, 292, бел. 2.

143) Хмјеловскн: Estetyczno-krytyczne poglądy A. Mickiewicza, Pamiętnik..., VI, 176—178; код Мицкјевича, III. 108—110, у франц. тексту. Хмјеловски мисли да су ти погледи Мицкјевичеви у супротности с ранијим погледом да је словенска поезија сва земаљска, без натприродних елемената, што је Мицкјевич предавао прве године (в. горе).

144) Хмјеловски, o. c., 172.

145) Како је већ у предговору речено, ту зависност утврдио је и Х. Батовски у помињапој студији о Мицкјевичу и народној поезији, стр. 49.

146) Мицкјевич не наводи број песме или страну књ. код Вука, а често ни назив њихов; jа сам оригинал пронашао помоћу садржаја песама, не знајући да је то већ урадио био Пуцић у књ. Canti popolari illirici, где је навео у оригиналу и талијанском преводу све од Мицкјевича цитиране песме (осим III, 70), а осим тога још девет песама, којих нема у Мицкјевича (в. стр. 124—126 и 276—280).

147) Mickiewicz a serbska pieśń..., 48. О томе какав је успех имала Милутиновићева трагедија и о односу Мицкјевичеву према њој, наћи ће читалац у студији дра Ф. Илешића: A. Mickiewicza paryskie „Wykłady” i serb. poety S. Milutinovicia „Trag. Obilič” (1827). Напоменућу само то да је Милутиновићева драма била забрањена у Аустрији од цензуре, те да је пре била непозната, него да је имала велик успех; данаc више нема нарочите књижевне вредности.

148) У приказу о Бурјановој расправи (Slavia, X) указао сам на зависност Мицкјевича о Талфији, а то је учинио и Батовски (о. с., 54), само што он претпоставља да се Мицкјевич већ раније упознао с Хасанагиницом: у Литви, Русији (с Пушкином) или у Вајмару г. 1829 кад је посетио Гетеа. Зато он мисли да Мицкјевичев суд може бити не само продукт података из Талфије, него и разговора који је водио у Вајмару с Гетеом. Ја се више приклањам мисли да је предавач о преводу обавештен из Талфије, али није искључено да је већ из ранијег времена чуо и знао нешто о Хасанагиници.

149) Батовски (48) каже да у стенографској копији има и име: „Etienne Odrugowitch”.

150) Батовски налази извор у Вуку, али не улази у анализу података, него само истиче курзивом, наведавши Вуков текст, речи: „Тешан Подруговић”, „трговац” и „убија некака Турчина” (49).

151) Милош се захвалио на кнежевској части 1 јуна 1839. Мицкјевич је могао сазнати из новина да се Милош одрекао кнежевске части или да је збачен.

152) „Тек 1924 г. био сам у старом Новопазарском Санџаку, који је до 1913 г. био под турском влашћу, те историјски и административно био везан с Босном и Херцеговином све до окупације тих покрајина од Аустро-Угарске. Ја сам тамо нашао стање слично оном које је могло бити у Босни и Херцеговини пре окупације од 1878 г. и упознао сам се са патријархалним животом, заиста епским, ванредно занимљивим, али врло сировим” (La Poésie épique..., 7).

153) И Грим и Вук говоре у предговору I књ. песама (1825), посвећеној Милошу, врло похвално о њему: Вук с дужном захвалношћу због потпоре при издавању песама (Вук, LXX, Грим, XXXIII). У предговору књиге издане г. 1833, после свађе с кнезом Милошем, Вук је отвореније говорио о „меценатству” Милошеву! (в. у књизи Љубе Стојановића: Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд—Земун, 1921, 383—399).

154) Књига се зове Народне српске пјесме — Servian popular poetry translated by John Bowring... London, 1827, LXVIII, 236. 8. Бауринг је те песме превео према Талфији, а за предговор о историји Србије, књижевним приликама и о народној поезији употребио је Шафаржикову Geschichte... (1826), стр. 191—222. По мом мишљењу, а на основу сравњивања, Мицкјевич се није служио подацима из тог предговора, а није ни (како то мисли М. Марковић, о. с., 176) читао песме у његову (Баурингову преводу; у његовој библиотеци није ни нађена та књига.

155) Russes et Slaves, III, 1889, 239, и у Serbes, Croates, Bulgares, 1913, 153.

156) Dzieła A. Mickiewicza, tom XI, Paryż, 1885, 236.

157) Z. L. Zaleski: A travers une amitié franco-polonaise. Douze lettres inédites d'Adam Mickiewicz à J. Michelet, у Le Monde slave, 1926, juillet-septembre, 245.

158) Dzieła A. Mickiewicza, XI, 236.

159) Батовски, Słowiańska biblioteka..., 17.

160) Гурски, o. c., 308. — Што он каже да је у предавању од 21-I 1841 говорио о понемчењу Чеха, те то налази и код Шафаржика (354—355, то ће бити вероватно штампарска грешка; Мицкјевич је о томе говорио тек 21-I 1842.

161) Војтецки, o. c., 202.

162) Т. Грабовски: Krytyka literacka w Polsce w epoce romantyzmu 1831—1863). Kraków, 1931, стр. 189, 196 (наведено у Војтецког, 218).

163) Ј. Грим, Kleinere Schriften, IV, Berlin, 1869. 436.

164) Кларнеровицева, o. c., 193.

165) Estetyczno-krytyczne poglądy..., Pamiętnik Tow. im. A. Mickiewicza, II, 24 и 27.

166) Упор. Војтецки, 152.

167) Хмјеловски, o. c., део III, Pаmiętnik, V, 42.

168) Ibidem, 27.

169) Узгредно ћу напоменути да је у Подунавци (1843, бр. 30) почео излазити превод Мицкјевичевих лекција: Србльи и ньиове народне пĕcне. У белешци уредник каже да ће настојати да преведе на српски језик „многоважно и у своме роду едино дĕло”, тј. „Часове предаваня кньижеству и станю Славена, држане у колегiи Французкой год. 1840—1842”. У Подyнавци је изишао свршетак XV лекције (16-II-1841) и скоро цела XVI лекција, а преведене су из немачког издања од 1843 г. (бр. 30—34). Наставак је изишао тек идуће године (бр. 45, 47—50), али не крај XVI лекције, него почетак XVII до пред крај њен. За Мицкјевичева предавања показан је интерес још у неколико махова. Исто тако и Danica ilirska има неколико вести о доласку Мицкјевичеву на катедру у Паризу св. бр. 43 и 44 из 1840 г.). Доноси и говор Кузенов у Скупштини о оснивању, катедре језика и литературе славјанске у колегии францезкој у Паризу” (бр. 33 од 1840), а има и доста бележака о Соргу и о његову интересовању за ту катедру: он је „дао један саставак о утемељењу у Паризу катедре језиках славјанских” (бр. 16 од 1840, вест је узета из 11 бр. Tygodnika Literackog, 1840, у Познању). Одјек Мицкјевичевих предавања код вас требало би још истраживати.


Адам Мицкјевич и Феликс Вротновски

Анализа превода Мицкјевичевих на француски језик, Вротновског на пољски. — Анализа превода јуначких песама.—Анализа превода лирских песама. — Закључак о превођењу Мицкјевича и Вротновског.

По ономе што је већ досада речено, види се да је Мицкјевич преводио, парафразирао песме на француском језику; његов, пак, пријатељ и новинар Феликс Вротновски 1) преводио је заједно с текстом предавања (ухваћена стенографима) и цитиране песме. Вротновски у свом предговору о Мицкјевичевим преводима каже да су „увек били одлични” („przewyborne”); „често пута то што је [предавач] хтео рећи странцима казивали су [преводи] јаче и јасније него сам оригинал; али баш зато је било скраћивања, избацивања, слободних нагињања за тврђење или закључак...” Тако, ето, Вротновски оцењује Мицкјевичево превођење. О себи, пак, каже да му је за превод српских песама послужио „солидни француски превод гђице Војар” (XXVII— VIII; госпође, не гђице Војар!). Мене је занимало колико у тим изјавама има истине па сам провео анализу свих песама у преводу и Мицкјевичеву и Вротновског. Не улазећи у испитивање колико је превод песников леп са становишта француског језика (то би прелазило оквире полонистичке и славистичке радње), ја сам желео да утврдим колика је опћа тачност превода, који су извори и какав је начин превођења оба преводиоца. Поћи ћу редом, анализујући песму по песму.

1) Како смо већ напред видели, прва песма коју је предавач навео јесте Женидба кнеза Лазара (II, 31), без наслова и у француском (218—23) и у пољском тексту (135—137) 2). Мицкјевич овако почиње:

„Le vaillant roi Étienne boit son vin dans sa bonne ville blanche de Prizven. Son fidèle serviteur Lazo lui verse du vin...”

Вротновски: „Chrobry car Stefan pił wino siedząc za stołem w białej swojej twierdzy Prizrenie. Nalewał mu jego giermek, wierny Lazar...” (135. — „Храбри цар Стефан пио је вино седећи за столом у белој својој кули Призрену. Сипао му је вино његов момак, верни Лазар...”).

Народна песма: „Вино пије силан цар Стјепане — У Призрену, граду бијеломе, Вино служи вјеран слуга Лазо.. “ (II, 31, 1—3).

Војарова: „Le puissant tzar Stephan buvait le vin, — Assis dans Prisren, la blanche forteresse. Son page, le fidèle Lazare, Le lui verse...” (I, 229).

Талфи: „Trinket Wein der mächtige Zar Stephan, Sitzt in Prisren, in der weissen Veste, Schenkt ihm ein der treue Diener Laso...” (П, 184).

Као што се види, Мицкјевичев превод не поклапа се сасвим с оригиналом, иако има елемената из њега: прва реченица преведена је слободно; израз „dans sa bonne ville blanche de Prizren” („Prizven” је погрешка) потсећа на наш оригинал, а не на Војарову. Исто тако и трећа реченица, ако није настала под утицајем Талфијина текста, одговара нашем оригиналу. Према речи „vaillant” код Мицкјевича превео је и Вротновски „chrobry”, али он иначе преводи по Војаровој. Из тога се већ види да су оба превода (Мицкјевичев француски и пољски Вротновског) у прози, а нешто ниже ће се видети да они често дају само садржај и парафразе народне песме.

Овде је утицај Војарове на Мицкјевича несумњив: Лазар одговара цару: „... mes habits ne sont pas encore usés...” (219); Војарова: „Mes habits ne sont point usés...” (I, 230). У нашем тексту стоји: „Нити ми је рухо остарило” (стих 19), а слично тако и у Талфије: „Noch sind meine Kleider mir veraltet (II, 184). — Утицај Војарове види се лепо и на овом месту:

Вук: „Ја сам за те нашао ђевојку, И за мене добра пријатеља, У онога стара Југ-Богдана, Милу сеју девет Југовића, Баш Милицу, милу мљезиницу; Но се Југу поменут не смије, Није ласно њему поменути, Јер је Богдан рода господскога...” (II, 31, 39—46).

Мицкјевич: цар Стефан каже: „J'ai déjà trouvé pour toi une noble fille, et des amis fidèles pour moi: c'est Militza, la fille chérie, la plus jeune des enfants du vieil Yug Bogdan, la soeur cadette des neuf Jugovitchs... Mais је n'ose pas en parler à Yug, et се n'est pas une chose facile d'en parler; car Yug est vieux, il est de haute naissance...” (I, 219).

Војарова: „Je t'ai trouvé une femme, Et pour moi de braves convives! C'est Militza, l'aimable fille, Le plus jeune enfant du vieux Jug Bogdan, La charmante soeur des Jugovitsch! Mais, il est vrai, се n'est pas chose facile Que de parler de telles choses avec Jug; Car il est d'ancienne et noble race, Bogdan...” (I, 231).

Вротновски: „Ale słuchaj, mój wierny Lazo! Sam ja znalazłem dla ciebie szlachetną, dziewczynę, a dla mnie dostojnego druga. Milica, najmłodsze dziecię starego Juga Bogdana, kraśna siostra dziewięciu Jugowiczów, może być twoją. Tylko nielatwo powiedzieć î tem staremu Jugowi: Bogdan pochodzi ze świętnego rodu...” (136. — „Али слушај, мој верни Лазо! Сâм сам нашао за тебе племениту девојку, а за себе достојног друга. Милица, најмлађе дете старог Југ Богдана, красна сестра девет Југовића, могла би бити твоја. Само није лако споменути о том старом Југу: Богдан је из угледног рода...”).

Пре свега, у Мицкјевичеву преводу нису сасвим добре две ствари: из израза „la soeur cadette des...” могло би се, можда, помислити да она има још старијих сестара, а она је била јединица; друго, Војарова каже да је Југ стара и племенита рода, а Мицкјевич преводи да је Jуг стар, и да је висока порекла, што је разлика. Талфија и Вук имају то друкчије. Иначе, као што се види, Мицкјевич се скоро ad verbum слаже с Војаровом, а сасвим је далеко од Вука. Разликује се од Војарове у томе што каже: „des amis fidèles”, а она „braves convives”; то је, можда, отуда што Талфија у 35 стиху (стр. 185) каже „wackre Freunde”, док оригинал има сингулар: „добра пријатеља” (ст. 40).

У преводу Вротновског виде се разни утицаји, али је сигурно да с оригиналом нема никаква посла! Утицај Мицкјевичева превода види се у хипокористику „Lazo”; szlachetna” (племенита) одговара „noble” (у Војарове, Талфије и Вука нема тога атрибута); исто тако, „dziewięciu” (девет) одговара изразу „neuf”. „Kraśna” (siostra) је или према „schöne” (Талфија) или према „charmante” (у Мицкјевича, „chérie”). Остало, нарочито реченица „Милица...”, преведено је према Војаровој, иако није искључено да је по Талфији, јер она слично преводи, па је често тешко утврдити који је текст у ствари био узор. Из последње се реченице види како се Вротновски не држи својих узора, него слободно парафразира, даје само садржај, а не превод. То је карактеристично и за њега и за Мицкјевича.

На стр. 136 (претпоследња алинеја) Вротновски каже да се после позива царева Југу понавља све како је било предвиђено; Мицкјевич, међутим, у француском тексту има опширније о томе како је краљ („le roi”) позвао Југа, Лазар Југовиће, како је Лазар служио вечеру итд. То није превод него је парафраза, управо садржај; тако исто поступа и Вротновски у односу према Мицкјевичу, а неретко и према Војаровој (односно према Талфији). — У целини узето, може се рећи да Мицкјевич има као основу француски и немачки превод, а можда је гдегде загледао и у оригинал; Вротновски поред ова два превода има још и Мицкјевичев, којега се он каткада држи. Крај песме превео је према Војаровој 3).

2) Свеци благо дијеле (II, 1). (Мицкјевич: 224—225 4), Вротновски: Spór Świętych, 138—140; Талфија, II, 127—130; Војарова, П, 148).

Мицкјевич: „O seigneur, dit le poëte, quel miracle étrange! Est-ce un tonnerre? est-ce un tremblement de terre?” (224).

Војарова: „Grand Dieu, quelle merveille inouïe? Roule-t-il le tonnerre? la terre tremble-t-elle” (II, 148).

Вротновски: „Panie Boże — woła poeta — co za dziwy niesłychane! Czy to grzmot, czy trzęsienie ziemi...” (138. — „Господе Боже — кличе песник — каквог ли нечувеног чуда! Je ли то грмљавина или потрес земље?...”).

Оригинал (у Вука) не долази ту много у обзир: „Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил’ се земља тресе!”

Вротновски је превео према Мицкјевичу све осим речи: „étrange”, преводећи ту реч према Војаровој: „niesłychane” (нечувене), само у плуралу (служећи се правом „licentiae poeticae”!). Вротновски према Мицкјевичу има и реч „Панталеон”, а Војарова, као и Талфија, „Панталемон” (оригинал Пантелија). Крај песме Вротновски несумњиво има према Војаровој, јер Мицкјевич од места где се говори како су свеци затворили седмора небеса те не пуштају „дажда из облака”, даје само кратак садржај, али и његов превод је, дакако, врло слободан. Зависност Вротновског о Војаровој утврђује и Батовски (о. с., 51; Батовски констатује да је пољски текст дужи, али да француски текст има много мање грешака него пољски и да је заправо садржај; о том је тешко говорити баш због тога што код Мицкјевича имамо само садржај).

3) Зидање Раванице (II, 34). Мицкјевич приповеда само садржај песме, немајући нигде директног говора (230—232) 5). Вротновски (142—143) преводи по Мицкјевичу све до здравице Лазарове Милошу, где даје директан говор по Војаровој (II, 155), те се до краја ње држи; последња реченица је ипак слободно преведена по Мицкјевичу. (У Талфије II, 127).

4) I комад од различнијех косовскијех пјесама (II, 49). Војарова и Талфи немају ниједан од ових фрагмената, па је Мицкјевич морао то преводити с оригинала.

Почетак је код Мицкјевича овакав: „Le sultan Amurat, dit le poëte, arrive sur le champ de Kossowo, et arrivé sur се champ, il écrit un petit livret, qu'il expédie pour qu'on le mette sur les genoux du roi Lazare” (232).

Вук: „Цар Мурате у Косово паде, Како паде, ситну књигу пише, Те је шаље ка Крушевцу граду, На кољено Српском кнез Лазару...” (II, 49, 1—2).

Вротновски: „Sułtan Amurat przybył na Kosowe pole, i przybywszy na Kosowe pole pisze pismo do cara Lazara, а napisawszy posyła żeby je położono na kolanie carowi” (143. — „Султан Амурат дошао је на Косово Поље, и дошавши на Косово, пише писмо цару Лазару, и написавши га, шаље га да га ставе на колено цару”).

Као што се види, Мицкјевичев превод је врло слободан: испуштено је понављање, није наведен град Крушевац. Вротновски преводи Мицкјевичев превод. То чини и после, у осталом делу фрагмента, али се с њим не слаже на једном месту: Мурат пише да му Лазар пошаље „хараче од седам година” (12), па док Мицкјевич каже „de cette année”, Вротновски има тачно: „za lat siedem” (143). Да ли је то стенографска или штампарска погрешка (у француском тексту) или Мицкјевичева накнадна поправка (у пољском тексту), или је Вротновски нашао карту с песниковим преводом, у којем је стајало тачно, а стенограф није добро записао?

5) II фрагмент исте песме код Мицкјевича је припојен уз први: пошто је цар примио писмо Муратово, стао је плакати, преклињати и сакупљати војску („ses sujets”). Речи цареве добро су репродуковане (232—233). Вротновски преводи по Мицкјевичу, али не све, него само Лазарове речи, а од осталог даје само кратак садржај.

6) Пропаст царства српскога (II, 45). У Мицкјевичеву француском тексту налази се само идеја те песме (стр. 233), и то Лазарова дилема између земаљског и небеског царства. Вротновски то не преводи, него даје своје слободно тумачење, а затим према Војаровој парафразира песму само до ст. 38; у Вука има 93 стиха. (Код Војарове II, 160, код Талфије I, 249, код Вротновског 144).

7) III фрагмент песме бр. 49. У тумачењу догађаја у песми предавач чини једну погрешку још пре самог превода: „Le roi Lazare se conduit très noblement: dans cette fête, qui précède le combat, il porte le premier toast à Milosch, le plus brave de ses guerriers, et lui donne une preuve de sa confiance (234). Међутим, Лазар Милошу не изражава поверење него обратно: он га прекорава, оптужује. Вротновски је скраћено превео ту реченицу: „Lazar postępuje względem nich szlachetnie i otwarcie” (154; „Лазар према њима поступа племенито и отворено”).

Превод саме песме је овакав: Вукови стихови: „Сву господу за софру сједао, Сву господу и господичиће” (3—4), Мицкјевич је превео овако: „Tous les seigneurs sont assis à sa table; tous les seigneurs et toutes les grandes dames” (234). Преводилац није разумео реч господичићи, мислећи да су то госпође! Вротновски преводи по Мицкјевичу, али нема његова понављања: „Wszyscy wielcy panowie i wielkie panie są u stołu” (145). Није добро преведена реч „сједати” = „поставити кога за сто на његово место” (у Вука „einen Sitz anweisen, colloco”); она је нетачно преведена код оба преводиоца.

Стихови: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро! Сјутра ћеш ме издат на Косову, И одбјећи Турском цар-Мурату. Здрав ми буди! и здравицу попиј, A на част ти пехар!” (31—36) — у Мицкјевича су слободно преведени, местимично и слабо: „A ta santé, ô Milosch! Fidèle ou infidèle, је t'ai vu fidèle, et on te dit infidèle; demain tu dois me trahir sur le champ de Kossowo, me livrer entre les mains d'Amurat; et cependant, Milosch, bois се vin, prends cette coupe!” (235).

Вротновски преводи по Мицкјевичу, али скраћује и импровизује: „Zdrowie twoje, wierny mi czy niewierny, wojewodo Miłoszu! Wypij za powodzenie jutrzejsze. Niech ci się szczęści, chociażbyś miał mię wydać w ręce sułtana!” (145. — „У здравље твоје, веран ми био или неверан, војводо Милошу! Испиј за сутрашњи успех! Нека ти буде на срећу, иако би ме имао издати у руке султанове”). Као што се види, Вротновски не преводи тачно, а нити све оно што је Мицкјевич рекао да је Лазар изговорио, а ни оно што му је Милош одговорио на његову здравицу.

8) IV фрагмент п. бр. 49; Мицкјевич каже „dans un troisième fragment” (235), а то зато што је прва два одломка спојио у један; тих речи у Вротновског нема. — Познату хиперболу: „Сви ми да се у со прометнемо, Не би Турком ручка осолили... “ (10—11), Мицкјевич преводи овако: „... si nous nous changions, nous tous, certes, tant que nous sommes, en bloc de sel, il n'y aurait pas assez de sel pour assaisonner le repas des Turcs” (236). Мицкјевич је дао добар смисао, али Вротновски преводи погрешно: „Gdybyśmy wszyscy ile nas је Serbów zamienili się w bryłę soli, jeszczeby jej nie stało na jedna wieczerzę” (146. — „Кад бисмо се ми сви, колико нас је ту Срба, претворили у комад соли, још је не би било доста за једну вечеру”).

Како је већ напред речено, Мицкјевич не набраја места где је пала на Косово турска војска, него само започиње: „Depuis la montagne jusqu'au fleuve, depuis le fleuve... etc”, па онда каже да су те појединости важне за словенску историју. Да ли та реченица коју сам навео има да одговара нашем стиху: „Од мрамора до сува јавора...” (15)? Вротновски преводи по Мицкјевичу, али слободно: „Obóz rozciąga się od gór do lasu, od lasu do potoku...” (146; „табор се протеже од планина до шума, од шума до потока...”). — Ево још један пример превода: Косанчић говори Милошу: „Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело” (ст. 41—43), тј. Милоша ни крила не би могла спасти кад би дошао у турски табор. Мицкјевич преводи овако: „Si tu prenais des ailes de faucon, si tu tombais du haut du ciel au milieu de се champ, tu ne pourrais pas у pénétrer sans perdre ton plumage!” (237); смисао последње реченице не одговара смислу нашег текста, јер се ту не ради о продирању у табор без опасности, него о одласку, бегу оданде. Вротновски преводи слично тако, али краће и погрешно: „Gdybyś miał skrzydła sokole i mógł zlecieć z góry, jeszczebyś nie dostał się tam bezpieczny i cały” („Кад би имао крила соколова и могао слетети одозго, ипак не би дошао тамо сигуран и читав”). После тога, Мицкјевич даје кратак садржај завршетка песме; Вротновски даје то исто по Мицкјевичу.

9) Цар Лазар и царица Милица (Вук, II, 44; Мицкјевич 237—240, Вротновски, 147—150, Војарова, II, 164, Талфи, I, 253). Мицкјевич преводи песму помажући се преводом Војарове; као и досада, преводи само неке одломке, иначе парафразира, даје само садржај. Вротновски се час држи Мицкјевича, час Војарове. Један пример: Мицкјевич: „A leur tête marchera Bozko portant l'étendard de la croix ..” (238). Војарова: „A leur tête sera le Jugovitz Bojschko, Qui porte devant eux l'étendard de la croix...” (II, 165), а у Талфије: „Vor ihm [dem He#r] her der Jugowitsche Boschko, Der die Kreuzesfahne ihm vorausträgt” (I, 254). Из тога примера јасно се види да Мицкјевич преводи, одн. парафразира по Војаровој. Вротновски преводи овако: „...a przed nimi będzie jechał Bozko Jugowicz z chorągwią krzyża” (147; „а пред њима ће јахати Бошко Југовић с крсташем барјаком”). Занимљиво је да Вротновски пише Bozko као и Мицкјевич (зашто он тако пише?), а иначе се држи превода Војарове, што се види по идућој алинеји, где Мицкјевич каже да се све понавља онако како је Лазар предвидео, а Вротновски има све по реду из Војарове; даље, Мицкјевич нема сцене с Војином, Вротновски је има; Мицкјевич само приповеда о доласку гавранова и њихову извештају с Косова, о доласку слуге Милутина, а Вротновски преводи по Војаровој, дајући управни говор, како је и у песми.

10) Косовка дјевојка (Вук, II, 50; Мицкјевич, 242—244, Вротновски, 151—153). Ево примера Мицкјевичева превода: „...Sur son épaule elle [la jeune fille de Kossowo] porte des pains blancs, et dans chacune de ses mains une coupe d'or. L'une de ces coupes est remplie d'eau fraîche...” (142). Војарова: „Sur sa tête elle porte une pleine corbeille de pain, Et dans ses mains deux vases d'or, L'un rempli d'eau fraîche...” (II, 175). Талфи: „Auf den Schultern trägt sie weisse Brodte, Und zwei goldne Becher in den Händen. Einen Becher füllet frisches Wasser...” (I, 261). — Вук: „На плећима носи леба бела, У рукама два кондира златна, У једноме лађане водице...” (II, 50, 6—8). — Мицкјевич има „épaule” или према Талфији („Schultern”) или према Вуку („плећа”); исто тако према Талфији биће „des pains blancs” („weisse Brodte”); друга реченица избором речи потсећа на Војарову. Али док Талфија каже „das Amselfelder Mädchen”, Војарова „une jeune fille d'Amsel”, Мицкјевич има „la jeune fille de Kossowo”; то је или под утицајем израза „Косовка”, или због тога што је предавач знао да се поље не зове „Amsel” него „Косово” (говори о трагедији на Косову итд.). У том називу држи се Вротновски Мицкјевича, али иначе преводи по Војаровој: „na głowie niesie kosz chleba, w obu rękach dzbanki szczerozłote...” (151; „на глави носи кошару с белим хлебом, у обема рукама златне врчеве...”). — Занимљиво је и ово место: Мицкјевич: „... Cherches tu un frère ou un fils de ton frère...” (243). Војарова: „Qui cherches-tu, ô vierge... Est-ce un frère, ou le fils d'un frère?” (II, 176). Талфи: „Wen doch suchts... Einen Bruder, einen Sohn des Bruders?” (I, 262). Вук пак каже: ,,... Или брата, или братучеда?” (36), тј. тражи брата од стрица, „cousina” (у Вукову Српском рјечнику, 1818, „братучед, брат од стрица, Geschwisterkind, patruelis: прво братучеди, то су од два брата ђеца”; 46). Мицкјевич говори као да тражи нећака, братова сина, а то је или по Војаровој или по Талфији; није онда чудо што Вротновски има ,,synowca” (152). Вротновски иначе већином преводи по Војаровој, а нарочито она места где предавач каже да се нешто понавља или слично говори (сравни М., 243, алин., III — Вр., 152, алин. II; М., 244, алин. II — Врот. 152, алин. II—III; Врот., 153, I—II алин.). У Мицкјевича одговор Павла Орловића краћи је него у Вротновског; он нема ни завршних речи девојчиних, а Вротновски их преводи по Војаровој.

11) Лов Марков с Турцима (II, 69) 6); наслов песме није наведен. Како ове песме нема у лајпцишком издању Вукову, а врло је сумњиво да је Мицкјевич имао издање од 1814 г., сигурно је да ју је цитирао по преводу или Војарове (II, 90) или Талфије (I, 213). Мицкјевич укратко прича садржај па каже да је султан дао Марку „quelque argent”, и онда даље на свој начин импровизује султанове речи (260). Вротновски даје превод садржаја по Мицкјевичу, али загледајући ипак у превод Војарове (Марко је убио „wezyra Murata”, добио је од цара „tysiąc sztuk złota” — хиљаду златника, 162—163; слично тако у Војарове, II, 94); речи везирове преводи по Војаровој (II, 94).

12) Смрт Марка Краљевића (II, 73). У француском тексту (261—262) налази се кратак садржај; нема појединости о постању Шарца; вила одмах виче Марку да се мора раставити са Шарцем. Вротновски каже да се Марку „koń (się) zanarowił i nie chciał iść dalej” (163; „коњ се ушчудио и није хтео ићи даље”); у Вука: „Поче њему Шарац посртати... и сузе ронити” (5—6). Вротновски прича садржај наводећи дијалоге, али скраћено (163); да преводи по Војаровој, може се видети по томе што каже да је Марково тело сахрањено „w klasztorze Kilindaru na górze Athos” (164), а у Војарове читамо: „S'embarqua pour le mont Athos, et aborda au monastère de Chilindar” (II, 129); Талфи каже: „... Landet an der Chilindarerkirche” (I, 245), а у Вука имамо „Вилиндар” и „Света Гора”.

13) Женидба Максима Црнојевића (II, 88) — Mariage du fils d’Ivan (274—289; Вротновски, 170—183, Војарова, I, 247 и д., Талфи I, 71 и д.). Као и иначе досада, Мицкјевич час прича час парафразира говоре појединих лица. Вротновски комбинује превод Мицкјевичев и Војарове, употребљујући први више приликом коментарисања појединих места, други у дијалогу лица и опису догађаја; наравно, ту не постављам неко правило, него само наводим једно запажање.

Ево неколико огледа превода. Мицкјевич: „Iwan Zernoyéwitsch se lève, et il s'en va, à travers la mer bleu, en emportant d'immenses richesses...” (274). Војарова: „Il part, Zernojéwitz Iwan; Il traverse la mer bleue, Emportant avec lui trois charges d'or...” (I, 248). Мицкјевич се слаже с Војаровом у другом и у почетку трећег стиха; што каже “se lève”, то се слаже с оним у Вука „подиже се” (II, 88, 1) и у Талфије: „Es erhebt sich...” (I, 71). Вротновски то преводи овако: „Iwan Zernojewicz bierze trzy pełne trzosy złota i wyprawia się za sine morze...” (170; „И. Ц. узима три пуне вреће злата и путује преко сињег мора...”); како се види, то је сасвим прозаичан превод према Војаровој. Да није према Мицкјевичу, може се закључити по томе што овај каже „en emportant d'immenses richesses”. — Мицкјевич: „Enfin les Latins lui accordent sa demande: les bagues sont échangées” (274). То се мање више слаже с Војаровом осим појединости о мењању прстенова: „Les Latins lui accordent la jeune fille, Et reçoivent de lui l'anneau de promesse” (I, 248). Слично је тако превела и Талфи: „...und empfahn den Ring aus seinen Händen” (I, 71). У нашем тексту стоји овако: „Латини му дадоше ђевојку, Ђевојачки прстен прифатише” (12—13). Мицкјевич је погрешно мислио да се прстенови мењају, иако то ниједна преводитељица (а ни оригинал) не каже 7). По њему и Вротновски погрешно преводи: „Łacinnicy zezwolili na jego żądanie: zamieniono pierścionki” (171; „Латини му удовољише тражњи: изменише прстенове”; то је од речи до речи према Мицкјевичу). — Не знам зашто је Вротновски рекао: „Przyjacielu i kumie, dożo wenecki!” (171), кад то нема ни у Мицкјевича, ни у Војарове, а дабогме није могло бити ни у Вука, јер је то немогућа ствар, коју не би рекао православни певач (као што је био Милија, од којег је песма записана): таст а ни ико од тазбине не може се код православних назвати кумом, јер се кумови не могу међусобно женити. —

Мицкјевич: „Ne vois-tu pas, ô seigneur, que c'est une juste punition du ciel pour ton orgueil? Orgueilleux tu es allé te chercher une bru au-delà des mers...” (277). — Војарова: „Vois! mon seigneur, c'est un châtiment du ciel, Une punition de l'orgueil qui t'a poussé outre mer...” (253). Поуздано се може тврдити да Мицкјевич није покушавао превести те стихове с нашег језика, него их је парафразирао према Војаровој или, према Талфији, јер су у Вука тешко преводиви: „Господаре, да од Бога нађеш! Куд те сила сломи преко мора...” (159—160). Талфи има слично као и Војарова, а Вротновски преводи према последњој, али и по Мицкјевичу: „Widzisz, panie mój, jak cię Bóg skarał za twoją dumę. Pycha popchnęła cię szukać synowej za morzem...” (173. — „Видиш, господару, како те је Бог казнио за твоју охолост. Охолост те је нагнала да идеш тражити преко мора снаху”); „synowej” (снаху) вероватно је узео из Мицкјевичева превода. — У тексту о предавањима навео сам већ један пример из те песме како Вротновски преводи према Војаровој „Dukaszyn”, а Мицкјевич уопће нема никаквих назива у француском тексту, јер даје сув садржај.

14) Предраг и Ненад (II, 15). У француском тексту (стр. 291) има мотив о томе како је брат убио брата не знајући да је то брат; имена нису наведена. Вротновски, наравно, преводи по француском Мицкјевичеву тексту, јер се и не може лако запазити по тој алузији да се ту мисли на неку песму. Мицкјевич ју је читао или у Талфије (I, 127), или у Војарове (I, 184), или, најзад, у оригиналу.

15) Женидба Стојана Јанковића (III, 21). Као и досада, Мицкјевич и ту парафразира Војарову (I, 135), даје често само садржај појединих места. Вротновски 8) преводи по Војаровој, што се види по томе што има нека места опширније него Мицкјевич, или управни говор тамо где М. има садржај. Према Талфији (II, 145) и Војарова има „Кунар”-планина (235), а према њој и Вротновски преводи: „Jechali polować w górach Kunaru, w zielonej puszczy beja” (185). У Вука је Кунор-планина; према изразу Војарове: „dans ses vertes forêts” (I, 235) превео је Вротновски „w zielonej...” Како Мицкјевич мало спомиње имена места (као и у другим песмама) Вротновски их има по Војаровој па пише као и она, на пр., „Удбиња” (м. Удбина). Ипак има и Мицкјевичева утицаја, у грешкама: „Un riche dolman pendait de ses épaules orné de trente boutons d'argent. Chaque bouton valait une livre d'or” (293— 294). Вротновски: „Na plecach dolman zielony, trzydzieści srebrnych guzików u dolmana; za każdy wziąłbyś funt złota...” (185; „на плећима зелена долама, а на њој има тридесет сребрних дугмета; за сваки би узео фунту злата...”). Војарова не каже да су пуцета била сребрна: „Sur le dolman trente superbes boutons; Chaque bouton vaut une mesure d'or” (I, 236). У Вука стоји друкчије: „На долами тридесет путаца, Свако пуце по од литру злата...” (II, 21, 24—25).

16) Бајо Пивљанин и бег Љубовић (III, 70); Duel (Мицкјевич, 297), Вротновски има у садржају: Bajo Piwanicz albo Wyzwanie na pojedynek (189—190; „... ili izazov na dvoboj”), Војарова I, 215, Талфија II, 138. Мицкјевич прича садржај, али не целе песме, него самo до ст. 92 (a има свега 190 ст.). Вротновски преводи само тај одломак, али нешто опширније него Мицкјевич, но сасвим слободно, не бринући се много о узорима (Мицкјевичу и Војаровој).

17) Зидање Скадра (II, 25; код Вротновског у садржају Legenda Założenie Skadry, 183, Војарова I, 207, Талфи I, 117). Мицкјевич прича садржај испреплетен дијалозима (304—306). Вротновски има нешто опширнији текст (193—194); он има појединост о Стојану и Стојанци, које Мицкјевич нема. Код Мицкјевича се не види зашто се руши оно што се дању сагради; Вротновски преводи по Мицкјевичу па ни он не истиче тај важни момент у песми. Мицкјевич је погрешно разумео да су све три жене Мрњавчевића доносиле сваки дан ручак својим мужевима; „la Wila ordonne de murer celle qui arrivera la première” (304). У народној песми јасно се говори да су жене наизменце, сваки дан друга, доносиле ручак мајсторима („...а редак је госпођи краљици..”, 122). Вротновски то преводи слично као и Мицкјевич (193). Према Војаровој погрешно преводи Мицкјевич ово место: „Restez, ô ma mère, à la maison, et bercez mon enfant, је porterai moi-même le diner à mon seigneur, car се serait un péché devant Dieu et une infamie devant les hommes...” (305). Војарова: „... Et berce-moi l'enfant dans le berceau, Afin que је porte moi-même le repas à mon seigneur! Ce serait grand péché devant Dieu, Et pour moi grande honte devant les hommes...” (I, 211). Талфи: „...Dass ich selbst das Mahl den Herren bringe...” (I, 122). Вук: „...да ја носим господскога ручка...” (II, стр. 113, варијанта испод црте). Вротновски то преводи према Војаровој (194). — Из тог примера јасно се види како Мицкјевич парафразира превод Војарове и колико је о њој зависан. Мицкјевич даље нетачно говори о народној традицији по којој тобоже из камена у који се претворила Гојковица теку два извора: један од суза, други од млека (француски текст, 305, Вротновски, 194). У Вука стоји да тече „некаква мокрина” (II, стр. 197, белешка), у Талфије: „Eine feuchte Stelle in einer von Skutari's Mauern, aus welcher Kalk tropft, erhält diese rührende Sage...” (l, 280, белешка 15); Војарова има према Талфији: „Une partie humide d'une muraille de Scutari, et d'où la chaux tombe par gouttes...” (I, 299).

18) Браћа и сестра (II, 8). Мицкјевич даје садржај (306—307), Вротновски (Jelica у садржају, 183) преводи нешто опширније према Војаровој (I, 202). Изгледа да се Мицкјевич при парафрази те песме служио, осим Војаровом, и Талфијом (I, 160), а можда и Вуком. Према Војаровој биће ово место: „La mère les a nourris et élevés jusqu'à l'âge de l'adolescence” (306). Војарова: „Elle les avait tous nourris et élevés Jusqu'à l'âge où les fils purent prendre femmes...” (I, 202). Вук: „Ранила их док их одхранила, Докле били сини на женидбу” (33). Талфи: „Alle hat genährt sie und erzogen, Bis die Söhn' in Bräutigamesalter...” (I, 160). — У Мицкјевича има да кћи треба да се уда за „un grand seigneur qui habitait un pays d'outre mer”; мало даље, тај велики господин назван је „Ban”. У Талфије такођер имамо „der übermeersche Ban” (I, 160, 11); у Вука „с преко мора бан” (10), док у Војарове: „L'aga maritime” (I, 202). У Вротновског је слично као у Војарове. — Поред других јасних индиција да се Вротновски служи њеним преводом јесте и то што он преводи: „Jelica wolałaby wojewodę” (195), што одговара у Војарове: „Plus volontiers Jélitza eût choisi le waiwode” (I, 202), којег стиха нема ни у Вука ни у Талфије. Мицкјевич, вероватно, преводи по Талфији (он нема ту појединост као ни она), али ипак чини неке погрешке: он каже да је брату наређено да остане поред сестре „quelques jours et de retourner au cimetière”, а тако ни у оригиналу ни код наших преводитељица није речено. — Мицкјевич, даље, каже да је Јелица питала брата зашто је тако потамнио тек пошто су дошли материној кући, а у Вука је то одмах по сусрету; он, затим, не каже ништа о том да је брат Јован био три дана код сестре па тек онда да су пошли преко мора. Најзад, ту наилазимо на још једно место како се преводилац служи текстом Војарове: Мицкјевич: „Ilitza demande à son frère pourquoi il est si triste et si pâle, comme s'il sortait du tombeau” (307); Војарова: „Dis, Johann! pourquoi es-tu si pâle? On croirait que tu as déjà été dans la tombe!” (I, 204). Талфија: „Sag', wovon bist Du so grau geworden, Grad' als wär'st im Grabe Du gewesen?” (I, 162); Вук: „Што си тако, брате, потавњео Баш кан'да си под земљицом био?” (66 —67)! Вротновски преводи по Војаровој; има појединост о боравку Јованову код сестре три дана, итд.

19) Женидба Марка Краљевића (II, 55). Мицкјевич даје садржај (312— 313) 9), који преводи и Вротновски (198—199), уз мале допуне из Војарове (II, 40). Нетачан је свршетак у Мицкјевича: „Marco tue le doge de Venise et tous les Vénitiens” (313). Марко је у народној песми посекао дужда и Земљића Стефана, а не и Млечане (код Војарове, Талфије, I, 196, и Вротновског је тачно).

*

Мицкјевич после тога прелази на лирске песме, међу које убраја и Хасанагиницу („la chanson féminine a souvent un ton grave et tragique; une des plus belles de се genre est la chanson sur la mort de la femme de Hassan Aga...”, 322). Ја мислим да је згодније и природније да говорим о њој сада, јер је она на прелазу између епских и лирских песама.

20) Хасанагиница (III, 81). Мицкјевич у садржају има наслов: Le femme d'Hassan Aga (311), а говори о њој на стр. 323—326; Вротновски: Śmierć żony Hassanagi (198), и у тексту (205—207); Војарова није превела ту знамениту песму. Др. Вацлав Бурјан, у помињаној расправи Хасанагиница у пољској књижевности, пошао је од криве тезе да је Мицкјевич суделовао у превођењу песама на пољски језик с Вротновским па је мислио да је Хасанагиница Мицкјевичев превод. У том пољском преводу он налази утицај Талфије, Меримеа, па чак и Заљеског (Мицкјевич је, по Бурјану, добио од њега превод у рукопису). Међутим, од свега тога има само зрнце истине: Вротновски је превео Хасанагиницу на пољски језик с Мицкјевичева француског превода, а Мицкјевич ју је превео с Талфијина немачког превода! 10) Батовски цитира мишљење Бурјаново, али сумња да се Мицкјевич служио и Меримеовим преводом (о. с., 54—55); у оцени Бурјанове расправе ја сам ту претпоставку сасвим одбацио 11). Ево доказа за оправданост таквог мишљења.

а) Вук: „Облази га мати и сестрица, A љубовца од стида не могла” (8—9) 12).

Талфи: „Ihn besucht die Mutter und die Schwester, Doch vor Scham vermag es nicht die Gattin” (II, 165).

Мицкјевич: „Sa mère et ses soeurs vinrent le visiter; mais sa femme ne vint pas, la modestie l'ayant empêchée d'entreprendre un si long voyage” (323).

Вротновски: „Matka i siostry przybyły go odwiedzić, tyłko żona przez skromność nie odważyła się w tak daleka drogę” (205; „мати и сестре дођоше да га посете, само се жена због стида није одважила на тако далек пут”).

Као што се види, превод Вротновског одговара у свему Мицкјевичеву (па и у погрешци: siostry — soeurs; Мицкјевич и Вротновски не слуте како је у оригиналу, тј. у Вукову издању од 1814 г. — у лајпцишком издању није штампана та песма; — тамо је: сестрица); Талфи има „die Schwester”. Мицкјевичево парафразирање места о неодласку женину к рањеном мужу није баш сувише срећно, јер Хасанагиницу није спречавао далек пут, него посета мужа изван куће уопће!

б) Вук: „Јошт стајаше у туги великој” (15).

Мицкјевич: „A cette nouvelle, la noble femme resta immobile de douleur” (323)

Талфи: „Blieb erstarrt sie stehn vor grossem Leide...”

Вротновски: „Na taką nowinę biedna żona osłupiała z żału” (205; „на такву новост бедна жена се скаменила од жалости”).

Ево још и текста Меримеова: „La dame, en entendant ces paroles, se renferme dans son appartement tout triste et accablée” 13).

Мицкјевич и Вротновски нису зависни о овом тексту. Али нема сумње да Мицкјевич преводи по Талфији, која је превела Хасанагиницу према Вукову тексту од 1814 г.

в) Талфи: „Gab den Söhnen goldne Lederstrümpfchen, Gab den Töchtern ungeschnittes Laken, Und dem kleinsten Knäbchen in der Wiege Sendete sie auch ein seiden Kleidchen” (II, 168).

Вук: „Сваком сину местве позлаћене, Свакој ћери чоу нерезану, A маломе у колевци синку, Њему посла свилене хаљине” (81—84).

Мицкјевич: „Elle donna аих filles des bottines brodées, aux fils une pièce d'étoffe précieuse, et au plus petit, qui était au berceau, elle donna aussi un habit en soie...” (325).

Мериме: „A ses deux fils elle donne des souliers brodés d'or; à ses deux filles des robes bigarrées, et au petit enfant, qui était encore au berceau, elle envoie une chemisette” (174).

Вротновски има доста скраћен превод, али без сумње по Мицкјевичу: „... synom haftowane buciki [rozdaje], córkom sztuczkę kosztownej materyi, malutkiemu sukienkę jedwabną” (206; „синовима даје везене ципелице, кћерима комад скупоцене тканине, малом синчићу свилену хаљиницу”).

Као што се види, Вротновски је исправио погрешку Мицкјевичеву о томе да је кћерима ум. синовима дао „везене ципелице”, а синовима ум. кћерима „комад скупоцене тканине”. Слагање Мицкјевичево у неким изразима с Меримеом сасвим је случајно; они се иначе у многом разликују.

г) Мицкјевич и Вротновски немају назива кадије. Талфи: „Kadi von Imoschki” (167); Мериме: „le cadi d'Imoski”. Вук: „Имошки кадија”. — Мериме пише „Asanaga”, Мицкјевич према Талфији, која има „Hassan-aga”, — „Hassan-Aga”. —

*

Прелазимо сада на анализу превода женских песама.

1) Опет тврђа у вјери (I, 651). Мицкјевич је, како је већ речено, навео ту песму да илуструје положај турске жене у односу према кршћанима (301—302). Како те песме у Војарове нема, он је преводи по Талфији (II, 110); дао је, дакако, само садржај с цитираним последњим речима девојчиним. Вротновски преводи по Мицкјевичу, али је занимљиво да и он импровизује, јер реченице „żegnam was po raz ostatni” (191; „поздрављам вас последњи пут”) нема у Талфије и Вука, а Мицкјевич каже овако после цитата: „Ayant salué ainsi la maison et l'école, elle rangea...” (302).

2) Српска дјевојка (I, 599) — La Modestie d'une jeune fille (314—315) — Skromna dziewczyna (200; Талфија, I, 3, Војарова, I, 123). Мицкјевич врло слободно парафразира, а каткада и погрешно. Батовски сматра да Мицкјевич није сувише тачно дао садржај, и да га је дао прочитавши превод Талфијин (о. с., 51—53). Наводи после тога пример који сам и ја нашао:

Мицкјевич: „La belle Militza a des sourcils trop longs, ils jettent une ombre sur sa blanche figure, et même sur ses lèvres vermeilles” (315).

Војарова: „La belle Militza a de longs cheveux bruns; Ils couvrent ses joues mignonnes et rosées, — Ses joues rosées et son blanc visage” (I, 123).

Талфи: „Schön' Militza hat gar lange Brauen, Sie bedecken ihr die rothen Wänglein, Rothen Wänglein und das weisse Antlitz” (I, 3).

Вротновски: „Piękna Milica ma czarne rzęsy tak długie, że cień ich pada na twarz jej białą i aż na usta rumiane” (200; „лепа Милица има тако дуге трепавице да њихова сена пада на бело јој лице, чак на уста румена”).

Вук: „У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице...” (1—3).

У преводу Мицкјевичеву поред утицаја Војарове има и Талфијина, нарочито што се тиче „трепавица”, које Мицкјевич преводи слично као и Талфија: реч „Brauen” (уместо „Augenwimpern”) преведена је тачно француском речи „sourcils”; и Војарова има погрешно, „cheveux”. — Што се тиче Вротновског, који једини тачно преводи, он је, по претпоставци Батовског, или загледао у оригинал, или је морао запазити да се ту не може радити о косама, како је у Војарове, него о трепавицама (Батовски, о. с., 53). Али ни Вротновски не преводи сасвим тачно: у нашој нар. песми је хипербола: трепавице су Миличине тако дуге да су јој сасвим прекриле лице, код Вротновског стоји да сена пада на њено лице. — На крају песме Вротновски преводи по Мицкјевичу: „...je baisse les yeux” (315) — „... i dlatego spuszczam oczy” (200; „и зато спуштам очи”), а у Вука, Талфије и Војарове стоји да она гледа пред себе.

3) Дјевојка се тужи ђулу (I, 392) — Мицкјевич, 315—316 — Вротновски, 200—201; Талфи, II, 22; Војарова нема те песме. Мислим да Мицкјевич није знао оригинал. Један пример: „Стар је војно трула јаворина, Вјетар дува, јаворину љуља...” (8—9). Мицкјевич: „Un vieillard est comme un vieil arbre: quand le vent souflle, il tremble...” (316). То потсећа на Талфију: „Ist ein alter Gatt' ein fauler Ahorn: Weht der Wind — erschüttert schwankt der Ahorn” (II, 22).

4) Жалостива драга (Вук, I, 483, Мицкјевич 316, Вротновски, 201, Војарова I, 128 14), Талфија, II, 41). Мицкјевич даје упрошћен садржај, каткада и нетачан: он каже да је драги добио тамбуру „de mon frère” (316), а према томе има и Вротновски: „od mego brata” (201), а Вук, Талфија и Војарова имају множину: „de mes frères” (Војарова, I, 129). Вротновски иначе преводи по Војаровој, а и Мицкјевич, само је то много теже утврдити.

5) Дјевојка је имање до вијека (Вук, I, 453, Мицкјевич, 316—317, Вротновски: Ogródnictwo — „вртларство”, 201, Boj., I, 133, Тал., I, 14). Мицкјевич има само почетак песме (првих 10 стихова у Вука); Вротновски преводи по Мицкјевичу и Војаровој, али врло слободно, парафразирајући; Мицкјевич се држи Војарове. Према „la tête couchée sur une toufre de narcisses...” (316), Вротновски има „głowę miała na krzaku narcysów” (201; „главу је ставила на жбун нарциса”). Војарова: „Sa tête tomba sur les basilics” (I, 133), слично као и у Талфије и Вука.

6) Пјевала бих, ал’ не могу сама (Вук, I, 524; Мицкјевич, 317, Вротновски: Troskliwość kochanki — „Брига драгане”, 201202; Војарова, I, 161, Талфија, I, 45). Имам утисак да Мицкјевич није знао оригинал, тј. није нашао те песме код Вука, јер ни Талфија ни Војарова не означују број песме, а без тога је често врло тешко наћи оригинал у Вука. Превод Вротновског одговара Мицкјевичеву, али се он служи и Војаровом.

7) Ништа се сакрити не може (Вук, I, 444; Мицкјевич La Trahison, 317; Вротновски те песме нема, Војарова, I, 166; Талфи, I, 56). Мицкјевич је превео само половину песме (до 10 ст. у Вука). Превод је, вероватно, по Војаровој, наравно, само парафраза; нетачно је да је путник рекао тајну пастирову „à un vaisseau” (317), него „au batelier” (Војарова, 167).

8) Варијанта п. Жалосни растанак (Вук, I, 555; Мицкјевич, La Séparation, 317—318; Талфи, I, 38; Војарова и Вротновски немају те песме). Мицкјевич има само одломак: недостаје почетак (1—7 ст. у Вука). Један пример: Талфија: „Pflücke Dir vom Strauch ein Rosenzweiglein! Leg' es auf Dein Herz in Deinen Busen!” (I, 38). — Мицкјевич; „Cueilles-y une petite branche de roses, place-la sur ton coeur” (317). У Вука: „Ти узбери један стручак ружице, Па га метни у недарца до срца” (11—12). Тај пример показује да се предавач служио Талфијиним преводом.

9) Славују да не пјева рано (Вук, I, 566, Мицкјевич, Le Réveil, 318; Вротновски: „Prośba do słowika”, 202; Војарова, I, 156, Талфи, I, 37). Мицкјевичев превод у почетку је по Војаровој, после по Талфији. Ево примера за други извор: „Will in's Gärtchen draussen gehen, Und Basilienstauden pflücken. Und der Liebste wird erwachen” (I, 37). Мицкјевич: „J’irai dans le jardin cueillir une branche de basilic, avec cette branche је veux lui effleurer la joue, et ainsi doucement је l’éveillerai” (318). То се донекле избором речи слаже и с Војаровом, и није искључено да се у преводу предавач и њоме помагао, али се од ње разликује тиме што она има љиљан ум. босиљак: „J’irai dans le jardin vert, J’y cueillerai une tige de lis, J’en caresserai ses joues...” (I, 156). Из Вука није, јер је његов текст друкчији: „Узабраћу струк босиљка, Уд’рићу га по образу: ,Устај, аго, устај, драго!’ И он ће се пробудити” (7—10). У изд. од 1814 није било стиха „Устај...”, а како га Мицкјевич није превео, значи да ту песму није преводио по лајпцишком издању, у коме се и тај стих налази, него можда, по првом; али ја опет изражавам сумњу да је он то издање имао, него мислим да је предавач превео ту песму према Талфији и Војаровој. Израз „уд’рићу га” показује да се не ради о неком нежном буђењу, како преводе Мицкјевич, Талфи, Војарова. У Вротновског имамо место босиљка „lilia biała”; он преводи по Мицкјевичу и Војаровој.

10) Кам жали дјевојка (I, 557), Le Monument (318), Pomnik (Споменик, 202), Талфи: Irdische Denkmäler, I, 56). У Мицкјевича нема почетка: недостаје појединост о овцама; затим „шећер-Марко” постао је женско: „Maria”. После тога парафразира девојчине речи. Вротновски преводи по Војаровој.

11) Опет дјевојка и лице (I, 396), Le Cosmétique (318—319), Niepokój serca (202, Немир срца), Талфи, I, 9, Војарова, I, 129. Мицкјевич даје само скраћен садржај, па се не зна зашто би девојка хтела да пере себи лице пеленом и ружом; нема ни завршетка (у Вука, ст. 14—19). У преводу има трагова превода Војарове. Вротновски преводи песму тачније по Војаровој.

12) Зејнина клетва (Вук, I, 533; Мицкјевич, Malédiction, 319, Przeklęstwo — Проклетство, 202—203, Војарова, I, 152, Талфи, I, 32). Треба овде рећи да је Талфи (а по њој и Војарова) превела ту песму по Вукову издању од 1814 г., у којем се текст разликује од оног у лајпцишком издању. У I издању читамо: „Лепа Смиља по бостану везла, По бостану и по каранфилу”, а у II издању: „Везир Зејна по бостану везла, По бостану и по ђулистану...”; затим, у I издању нема 5 стиха итд. Мицкјевич овако преводи: „La belle Smilia est occupée à broder assise dans un jardin; au milieu des oeillets” (319). Тај се превод скоро потпуно слаже с преводом Војарове: „Dans le parterre brode la belle Smilja, Dans le parterre, parmi les oeillets” (I, 152). Ја сматрам да је то Мицкјевич преводио према Војаровој, а не према I изд. Вукову. — Још овај пример: „Зејна [у I издању Смиља] мајци тијо [I издање: „нато”] одговара...” (6). — Талфи: „Aber sie erwiderte der Mutter” (I, 32). — Војарова: „Mais elle répond à sa mère...” Мицкјевич на длаку једнако преводи: „Mais elle répond à sa mère...” (319); ту нема преведено ни „тијо” ни „нато” — значи да је превођено по преводу: Мицкјевич је тај стих напросто посудио из Војарове. Вротновски слободно парафразира према Војаровој и према Мицкјевичу. —

13) Клетве дјевојачке (Вук, I, 368; Мицкјевич, 319—320, Вротновски, 203, Војарова, I, 180, Талфи, I, 67). За илустрацију превода наводим овај стих: „Проговара Конда из земљице” (9). — Талфи: „Horch! da haucht es aus der Tiefe leise” (I, 67). — Војарова: „Paix! voilà que du sein de la terre s'élève une faible voix...” (I, 180). — Мицкјевич: „Alors une voix sortit du tombeau” (320). Мицкјевич има додуше друкчије речи но Војарова, али је ипак њој најближи, Вротновски слободно преводи по Војаровој: „I cichy głos odpowiedział z pod ziemi” (203; „и тихи глас одговори испод земље...”). Ни Талфија ни Војарова ни Мицкјевич не дају прави смисао ове песме: они говоре о боловима једне девојке, а у народној песми говори се о клетвама много девојака, према којима је Конда кривац, те га оне проклињу! То показује да се Мицкјевич повео за погрешкама ранијих преводилаца (односно преводитељица), а није сам загледао у оригинал и контроловао текст по Вуку.

14) Травник запаљен очима (I, 659), Мицкјевич, 326, Вротновски, 207, Талфи, II, 115; Војарова нема те песме. Мицкјевичев превод је по Талфији. Вротновски преводи по Мицкјевичу, што поред осталог показује и то што пише „nad Travnicem” („de Travnic”, 326); могуће да је видео и Талфијин превод, јер код њега има да је изгорела и „jedna kawiarna”, чега нема у Мицкјевича; у Талфије читамо „neue Schenke”, „нова механа” у Вука (7).

15) Очи соколове и ђаволове (Вук, I, 514; Мицкјевич, 326—327, Вротновски, 207, Талфи, II, 116; Војарова нема те песме). Мицкјевич даје само мотив песме, али, како смо видели, нетачно: мати не каже — у оригиналном тексту и код Талфије — да ће затворити у кулу „ses fils”, него само Османагу. Нетачно је репродукован и одговор девојчин. Вротновски преводи по Мицкјевичу.

На основу тога што је речено о преводима Мицкјевича и Вротновског можемо извући ове закључке:

Мицкјевич је што превео, што парафразирао, што испричао садржај или набацио само мотив (тако, на пр., песме Предраг и Ненад) свега 35 песама, а од тога је из I књ. Вукове 15, а из II и III књ. 20 песама. Његови преводи на француски језик као преводи немају велику цену, јер су то често само фрагменти, најчешће парафразе, садржаји; њихово значење је више, можда, литерарно-историјско у вези с његовим предавањима о народној поезији. Неодрживо је, дакле, мишљење Вротновског да су преводи „увек одлични”. Даље, изузимајући фрагменте п. бр. 49 (II књ.), Мицкјевич је говорио само о оним песмама које су превеле Талфи и Војарова. Видели смо како се он обилато служи њиховим преводима, колико он много узима од њих, док из оригинала црпе мало. Уверен сам да за неке лирске песме није могао наћи међу мноштвом песама у Вукову зборнику песме које одговарају преводима у Талфије и Војарове; то говорим зато што сам и сам искусио тежину тог посла, тражећи по његовим песмама оригинале у Вука. Ја мислим, стога, да су збирке Талфије и Војарове биле управо од пресудног значаја за правац Мицкјевичевих предавања, а и за његово одабирање материјала. Према томе, ја не могу рећи да је Мицкјевич сувише добро знао српскохрватски језик, а нити онолико како то суди Неринг (види напред! уосталом, његов суд да је Мицкјевич преводио са српскохрватског језика не оснива се ни на каквом испитивању и упоређивању, него је обична, нетачна претпоставка).

Вредност превода Вротновског није много већа него вредност превода Мицкјевичевих. Као што смо видели, он се у преводу служио текстом који се налази у француском издању, тј. преводом Мицкјевичевим, затим Војаровом, можда гдегде и Талфијом (што је сумњиво). Да ли је он преводио директно с Мицкјевичевих цедуљица или с преписаног стенограма, то не могу рећи; важно је да је његов превод комбинован према најмање два превода, те је донекле нова творевина. Даље, слично великом песнику, и он често скраћује, даје садржај, импровизује, старајући се о том да би дао садржај песме, а не стара се о том да је уметнички преведе. Као и Мицкјевичеви, и његови преводи су у прози, те као преводи имају малу цену. Да додам још и то, Вротновски се старао о томе да песме да у целини, а не у фрагментима какви су код Мицкјевича; то је, можда, узрок што на два места не преводи Мицкјевичеве одломке, не могући наћи потпун текст.

***

1) Феликс Вротновски (1805-1871) био је новинар, најпре у Вилну, после у Паризу; затим, директор Библиотеке пољске у Паризу.

2) У француском тексту, у садржају пред лекцијама (који не потиче од предавача, него од издавача), имамо наслов: Poëme du mariage roi Lazare (209); Вротновски: Poemat Zaślubiny Lazara (130). — У белешкама даље дајем наслове из садржаја, уколико их има.

3) Нa једном месту, кад Лазар отрчи на кулу по златни пехар, Мицкјевич каже: „Répète de nouveau à la manière d'Homère, l'histoire d'achat de cette coupe” (221). Батовски (o. c., 50) сматра да се „Мицкјевич толико предао фантазији, потакнутој утврђивањем сличности српских јуначких песама с Хомером, да је налазио ту сличност чак тамо где је заправо није ни било”. Jа мислим да тај приговор није оправдан, јер је Мицкјевич, вероватно, ту мислио на оно што долази од ст. 115 па даље, јер се доиста испуњава предвиђање цара Стјепана и догађаји су испричани слично том предвиђању, па је зато предавач с разлогом рекао да се све понавља „xомеровским начином”.

4) „Légende poétique des saints” (209); „Legenda Spór Świętych” (130), и у тексту (138).

5) У садржају: „Légende de la fondation des églises en Serbie” (230); „Założenie Rawanicy” (142).

6) Батовски (o. c., 46) има под бр. 11 „О Марку Краљевићу” према издању Вукову од 1814, 94, али то није песма, него причање, скаска о Марку. Како је речено, Мицкјевич је то узео из Талфије (в. раније). Батовски не у свом табеларном прегледу Мицкјевичевих превода песме Марков лов с Турцима.

7) Слично томе, и у Panu Tadeuszu (XI, 423 читамо: „... Nim zamienim pierścioki, muszę o tem wiedzieć” („пре но што изменимо прстенове, морам о том знати”), — говори Тадија Зофји. Мицкјевич је разумео да је такав обичај и код Црногораца и Млечана.

8) У пољском садржају: „Przygody Stojana Jankowicza” (183).

9) „La fiancée du prince Marco et le doge de Venise” (311); „Wesele królewicza Marca” (198).

10) Sbornik filologický, 1931, IX, 84.

11) Slavia, Praha, roč. XIII, 1934, sešit l, стр. 196.

12) Цитирам по државном издању од 1894, III, 513 и д., уважавајући редакторове и Вукове белешке о изд. од 1814 г.

13) P. Mérimée, La Guzla ou choix de poésies illyriques..., Strassbourg, Biblioteca Romanica, 312—314, 172.

14) Батовски каже да те песме нема у Војарове (46).


Јузеф Бохдан Заљески

Живот и књижевно деловање Заљеског; одлике књижевног рада. — Додир с нашим народним песмама; превођење песама. — Анализа превода јуначких песама; анализа превода женских песама. — Превод „Хасанагинице".

Јузеф Бохдан Заљески родио се 1802 г. у Украјини (у селу по имену Бохатирка — Bohatyrka, на реци Собу); ту је провео своје детињство све до своје осамнаесте године (у гимназију је ишао у Хумању). Његово украјинско порекло било је одлучан чинилац у стварању његове песничке физиономије. Украјинска нота јесте баш оно што је најтоплије у његовим песмама; украјинске народне песме, думе, приближиће га нашој народној поезији; кроз украјинофилство (он је био Пољак, али рођен и одгојен у Украјини) доћи ће до словенофилства (схваћеног, дакако, на властити начин). У његовим думкама и думама понајвећма озвањају сетни тонови; он је мек лиричар.

Боравак Заљеског у Варшави г. 1820—1822 био је врло пресудан у формирању и развијању његових песничких и књижевних наклоности и предиспозиција. У атмосфери се већ осећао нови романтичарски дух, и борбе с противницима из псеудокласичарског табора биле су у току. Мицкјевич, па донекле и Брођињски, били су претставници тог новог духа. — Заљески је ступио под окриље Брођињског и постао његовим сарадником. Одушевљено прима катехизам који проповеда теоретичар новог правца да се песник мора инспирисати поезијом, традицијом и историјом народа у коме се родио и одрастао; у томе је Заљески веран ученик и следбеник Брођињског. Због тога већи део његове тадашње и касније поезије има мотиве из украјинских дума, које су каткада слободно препеване, а каткада су му дале само потицај, надахнуле га. „Монотонија састављена из козаштва, носталгије и звучности, увек је лебдела изнад њега” 1); он није никада изишао из оквира своје Украјине. У великој песничкој хијерархији пољског романтизма (Мицкјевич, Словацки, Крашињски) Заљески је песник другог реда, минор, иако с несумњивим песничким талентом; за живота је доживео већу песничку славу него што му је критика даје данас. Мицкјевич га је у својим предавањима истицао као великог песника и стављао га као свога наследника (он је доиста после његове смрти постао „патријархом” пољске емиграције у Француској). Умро је у Виљпреу (Villepreux) 31 III 1886 2). Заједно с Антонијем Малчевским (Malczewski) и Северином Гошчињским (Goszczyński) сачињава тзв. украјинску школу пољског романтизма.

Још за свога боравка у Варшави Заљески је показивао интерес за словенске ствари, те је већ тада превео две песме из Краљеводворског рукописа („Pieśń staroczeska”), данас познатог као мистификација Ханкина. Кад је Државна комисија вера и просвете у Варшави расписала стечај за стипендију за једног студента, који би пошао у словенске земље и онде се спремао за професора словенских језика на варшавском Универзитету (учинила је то под сугестијом Друштва пријатеља наука и угледајући се у пример Универзитета у Вилну, који је послао у словенске земље Михаила Бобровског 1819 г.), Заљески је 15-VIII 1822 поднео молбу за ту стипендију, наводећи као разлоге и препоруку своје украјинско порекло и познавање старословенског језика. Он је тада слушао предавања из књижевности и администрације. Комисија је одбила његову молбу и упутила га на учење словенских језика и изучавање свега оног што ће му бити потребно кад дође у словенске земље, а у првом реду има да учи латинску грчку граматику и оријенталне језике 3). Заљески, изгледа, није после више имао амбиције за одлазак у словенске земље и за катедру словенских језика и књижевности, јер Комисија изабире А. Кухарског, који је 1825 г. кренуо на пут у Праг и друге словенске земље (1829 г. био је у нашим крајевима). Али Заљески је и после сачувао интерес за словенство, што сведочи ова његова песма:

„Lubuję bardzo w słowiańskim ja gwarze,
Klaskam od mogił w krąg na rozgraniczu,
Tak Szafarzyku, tak, tak Kopitarze,
Pieśni hej dawaj Wuku Karadžiczu,
Resztę my powiem guślary — gęślarze” (Pisma, II, 201).

(„Врло су ми драги словенски говори, тапшем од могила у округ на размеђу (?), Тако Шафаржиче, тако, тако Копитаре, песме давај, Вуче Караџићу, остало ћемо рећи гуслару”).

Већ у доба свога варшавског боравка, а и касније, био је упознат с преводима народних песама од Брођињског, те је, како се види из једног његова каснијег писма (пријатељу K. Вођињском), једном приликом свечано обећао Брођињском да ће превести „херојски део српских рапсодија на пољски језик” 4). Г. 1836 примио је од Вођињског Вуково лајпцишко издање народних песама и Српски рјечник; овај му је, наиме, писао да је (од Заљеског) у Паризу основано друштво „Towarzystwo Polskie Miłośników Słowiańczyzny” (Пољско друштво љубитеља словенства — основано г. 1835) добило те песме и речник из Беча, незнано од кога.

По мишљењу литерарног историчара Третјака, нема разлога да се верује да је Заљески знао наш језик пре 1336 г. „Али нашем песнику — каже он даље — који је добро знао језик руски и малоруски (украјински), није било тешко за кратко време упознати се помоћу речника са српским језиком бар толико да би разумео народне песме, које имају врло просту грађу реченице и да би осетио њихову пластику” 5). То мишљење није тачно. Само помоћу речника не може се научити ниједан језик, па макар се знало три сродна словенска (у овом случају из различних група словенских језика, међу које групе наш не припада); а друго, језик и фразеологија наших народних песама захтевају често не само добро него и одлично познавање његово. Да је тако, видеће се из моје анализе; да ју је проф. Третјак савесно и тачно провео, морао би доћи, поред свих симпатија за свог писца, до сличних закључака. По њему, Заљески је настојао да најверније преводи јуначке песме, и то му је, уз неколико мањих погрешака, пошло за руком; видећемо колико то одговара стварности.

Наше народне песме у преводу Заљеског изашле су у целокупном издању његових дела у Петрограду: Poezye Józefa B. Zaleskiego, I—IV, 1851—1852; свеска IV (из г. 1852): Pieśni serbskie spolszczone („Срп. песме попољачене”). Касније су прештампане заједно с предговором 1877 г. у Лавову: Pisma Józefa Bohdana Zaleskiego. Wydanie zbiorowe przejrzane przez autora, Lwów, I—IV, 1877; свеска III: Pieśni serbskie spolszczone. Како је дошло до тога издања превода?

Преведавши у Молсхајму (Molsheim) у лето 1836 г. прегршт наших народних песама, Заљески пише пријатељу Вођињском о свом преводу те каже да је врло задовољан њиме. Написаће, каже, још једну расправу о словенској поезији, а и биографију Брођињског (зато, ваљда, што га је овај потакао на превођење, а и сам је преводио народне песме). Наслов ће дати Wieczornice Słowiańskie, јер мисли да се временом обрати и другим словенским племенима, те тако створи циклус песама који би био пандан његовој оригиналној поезији. Садашње преводе поклања Вођињском да их он изда и да се тако материјално помогне њима 6). Али како је његов пријатељ умро од туберкулозе већ идуће године (1837), преведене песме остале су неиздате све до г. 1852. Како је дошло до тога издања, мало налазимо података у биографа и у кореспонденцији. У једном писму (Сев. Гошчињком, од 11/II 1851) Заљески пише да је књижар Волф у Петрограду прештампао његове стихове (и да му је дао ауторски хонорар, што сматра као велику савесност Волфову) 7). — Преводи народних песама нису још тада изишли, него тек следеће године. Прештампати их није се могло, јер дотада нису били штампани; вероватно да је Волф, приликом свог боравка у Паризу, г. 1851, добио од Заљеског рукопис с преведеним песмама (кажем вероватно, јер осим наведеног нисам ништа нашао у кореспонденцији Заљеског). Уз издање песама налази се увод о народним песмама. Како је утврдио Владислав Неринг 8), тај увод узет је из париских предавања Мицкјевичевих. По Третјаку, Заљески није смео, због цензуре, да означи у петроградском издању Мицкјевичево име; у лавовском није означено због тога што Заљески уза све то што на корицама пише „прегледано од аутора” (издање), није прегледао цело издање 9). — То објашњење није довољно, те не може да служи као оправдање Заљеском. Ако је већ, уместо своје обећане студије, прећутао свој извор у састављању и исецању из Мицкјевичевих предавања увода о Србима и народној поезији приређујући петроградско издање, морао је свакако да покаже свој извор код другог издања, кад није било опасности од руске цензуре. Обећану, пак, некада студију није вероватно хтео да пише због тога што је сматрао да су његова тумачења народних песама поред Мицкјевичевих непотребна. Занимљиво је да је он изоставио из увода већину песама којима је Мицкјевич илустровао своја предавања, а које је он такођер превео (тако: Женидбу кнеза Лазара, Пропаст царства српскога, фрагменте о изазову Муратову и косовској вечери, Косовку девојку, Хасанагиницу, неке женске песме; осим тога, испуштен је коментарисани превод Женидбе М. Црнојевића, већи део XX лекције и др.). На испуштеним местима начинио је прелазе; тако на стр. 52 10) каже овако: „Те песме [тј. женске, „pasterskie”] нису верни превод као о краљу Лазару; оне су само попољачене („spolszczone”). Песник [тј. сам Заљески] више је волео да се слободно на народну распева, него да окива свој глас и своју словенску лиру”. Из тога се види да је пренос увода учињен свесно и с намером. Узгредно ћу још додати да Лазар Кнежевић у чланку Један пољски преводилац наше народне поезије — Јузеф Бохдан Заљески (1802—1896; Страни преглед, II, 1928, 42—45) говори о том предговору као о оригиналном Мицкјевичеву, не знајући да је то преписано; по њему и Мил. Марковић каже (о. с., 175) да је „Мицкјевичево тумачење безмало истоветно код Ј. Б. Заљеског”. Њима није било познато да је у науци већ одавно утврђено да је Заљески преписао предговор од Мицкјевича.

Анализујући Мицкјевичева предавања о нама и нашој народној поезији, видели смо колико је било његово знање о томе. Али то је било 40-тих година, а после десет, односно тридесет година, знање о нама у страном свету било је много веће и поузданије, те онај ко би се потрудио, могао је исправити доста нетачности и погрешних података који се налазе у том уводу. Заљески за то није имао воље; он је свој посао схватио сувише песнички, што овде значи дилетантски. Без довољно знања нашег језика, без познавања наше историје и географије (уколико се то уопће тридесетих година могло имати), он је под утицајем свога тадашњега надахнућа — како сам вели у једном писму — превео и попољачио најлепше српске песме 11) (колико је то тачно, видеће се ниже). Касније се том ствари више није занимао, а нити се много бринуо о њој, што сведочи његово писмо лавовском издавачу, у којем дословно каже овако: „Српских песама (serbczyzny) нисам поправљао. Cui bono? Немам при руци Вука Караџића [Вуков Рјечник? Мицкјевич му га није вратио!], а, уосталом, не придајем им важности 12). Како се он мало бринуо око тога да савесно преводи, показаће моја анализа; његов се нехај види и по томе што пред песме ставља туђ увод, који поред информација има и стварних погрешака. У неким белешкама испод појединих песама показује такођер недовољну обавештеност: „Дрина — каже он — једна од знатнијих речица у Херцеговини”; пише Милаца, ум. Миљацка; Лаб, река на Косову код њега је Лаба; џамија му је „јутарња молитва с кула на мошејама”; итд. Због незнања наше историје, он и не разуме ове стихове из Зидања Раванице: „Гради, кнеже, биће ти за душу, И за здравље високом Стевану”, те их преводи као да ће црква бити за душу Лазарову и цара Стефана (Душана)!

Сада кад знамо с каквом се спремом подухватио Заљески заметна посла превођења, и какво је мишљење имао о свом послу, можемо погледати које је песме превео. У одељку Rapsody gęślarskie. Car Lazarz czyli Bój kossowski (стр. 67—110) има 7 јуначких песама (рачунајући 3 фрагмента песме II, 49 као једну песму): Вукова књига II, бр.: 31, 44, 45, 52, 50, 49 и 34. У одељку Wiośnianki (сеоске песме) има заједно с Хасанагиницом 49 песама, и на њих се свакако односи наслов: Pieśni serbskie spolszczone. То су књ. I, бр. 599, 650, 467, 732, 524, 669, 738, 477, 583, 378, 576, 562, 311, 453, 416, 432, 444, 600, 673, 613, 423, 548, 608, 538, 446, 595, 315, 717, 602, 659, 598, 614, 395, 597, 568, 687, 324, 468, 735, 527, 547, 571, 492, 589, 655, 463, 459, 300 и из III књиге, бр. 81. Наслов песама је готово свуда промењен, као што је и све друго у њима мењано, па је зато било потребно да се оне наведу редом како су штампане у лавовском издању. Тај исти посао обавио сам и не знајући (тада!) да је то учинио и Л. Кнежевић (у поменутом чланку), само што је он на четири места погрешно навео: ум. песме 669 он има 699, ум. 659 има 609, ум. 395 има 396, ум. 547 има 574. — Због горе наведених великих промена у њима ја их нећу ни узимати као праве преводе и нећу из њих наводити примера, него ћу на крају дати опћу карактеристику.

Биограф и критичар Заљеског, Третјак, вели да превод епских песама није дослован, али је веран и са садржајне и с формалне стране, и „српска епопеја показује у њима свој лик у потпуном свом свечаном изгледу”. Само гдегде је простота улепшавана којим изразом 13). Али ја бих рекао да тај превод осим најгрубљег подударања у броју стихова и слогова, и садржаја у целини, није дао оно што је најлепше и најособеније у народном епу. Јер Заљески многе ствари није разумео, многе није адекватно превео, није чувао тон и боју народне песме, није сачувао њену једноставну али сјајну дикцију. — Кнежевић је дошао до сличних закључака: „Не може се рећи да је преводио, у правом смислу те речи...” О јуначкима песмама каже да су „доста добро попољачене, јер се песник углавном држао и текста и речи; једино што местимице промени по коју реч, или дода понеку” (ту наводи додане стихове у песми II, 49, IV фрагм.). И тај суд је још доста снисходљив. О женским песмама каже да је „њих још више, а могло би се рећи и потпуно попољачио, јер се ни по чему, скоро, не разликују од његових оригиналних dumki, сем што се понегде помене неко наше име или цела наша реч (Миљацка, Сарајево, вила, јунак, чардак итд.”) 14). — Да видимо сада превод!

У почетку песме Женидба кн. Лазара налазе се ови стихови: „Вино служи вјеран слуга Лазо, Па све цару чашу преслужује, A на цара криво погледује” (II, 31, и д.). Вук у Српском рјечнику од 1852, наводећи тај исти стих, даје речи преслуживати значење „überfüllen”, али је у издању од 1818 г. нема. Заљески то преводи овако: „Posługuje powiernik kniaź Łazarz, Ile razy dolewa mu wina, Tyle razy pogląda nań krzywo” (69; „служи верни кнез Лазар; колико му пута долева вина, толико га пута искоса погледа”). Преводилац није, дакле, дао адекватно значење те фразе, не разумевши реч „преслуживати”. — Нешто даље цар пита Лазара што му „преслужује чашу”; превод је сада друкчији: „Czemu, kiedy nalewasz mi czaszę” („зашто кад ми...”); оба пута оригинал није схваћен. — Крај Лазина одговора гласи овако: „...Koје слуге послије дођоше, Све се тебе слуге удворише, Све си слуге, царе, иженио, A ја ти се удворит не могох, Мене, царе, не кће оженити За младости и љепоте моје” (ст. 24 и д.). Заљески: „Ile tyłko sług było u ciebie, Tyś każdego łaskawie, wspaniałe, Uposażył dobrami i żoną; O mnieś dotąd nie raczył pomyśleć, Chociaż czas mi i miana i żony, Pókim jeszcze i młody i rześki (70; „колико је досада било слугу у тебе, ти си свакога наградио добрима и женом, милостиво и богато; о мени досада ниси хтео помислити, иако ми је већ време да добијем и иметак и жену, док сам још млад и снажан”). Као што се види, таква интерпретација је сасвим погрешна. Лазар, очевидно, не говори о слугама које су уопће служиле у цара, него о онима које су после њега дошле; затим, нема оног о удворавању слугу; уместо да преведе како се Лазар није могао удворити цару и како га овај није оженио док је био још млад и леп, он преводи како се цар није удостојио да о њему помисли, иако му је већ време да добије жену и богатство док је још млад и свеж. — Цар овако одговара: „Ја не могу тебе оженити Свињарицом ни говедарицом”; Заљески: „...Ja nie mogę ożenić cię znagła, Jak inszego z nadwornej gawiedzi” („Ја те не могу оженити тако набрзо као друге дворане”). Што имамо овде? Да ли је Заљески имао намеру да полепша, не хтејући превести тако „непесничке” речи као што су „свињарица” и „говедарица”, или је разумео погрешно, заведен можда привидном сличношћу речи: „говедарица” — „gawiedź” (што управо значи: руља)? Било једно или друго, превод даје сасвим друго него оригинал. — Цар даље говори о том како ће Југ-Богдан изнети „књиге старославне” да их чита. У Заљеског налазимо овако: „Podsuń tedy Księgi starosławne”, тј. Лазар, а не Југ, треба да изнесе те књиге (после у стиху 103 преводи добро: „Jug rozlożył...”). Слична погрешка у разумевању глаголског лица је и ово: цар упућује Лазара како ће с „танане куле” донети златну чашу, „штоно сам је скоро куповао” (говори цар). Заљески: „Którą sameś zakupił przed laty” („коју си сам одавно купио”); ту се мисли да ју је купио Лазар, не Душан! — Југ-Богдан умирује синове овако (после царевих речи да би Лазар хтео „Милицу ђевојку”): „Нете, синци, ако Бога знате! Ако данас цара погубите, На вама ће останути клетва” (стих 151—153) = „Stójcie! stójcie! przez Boga żywego! Na gościnie kto dotknie się Cara, Na wiek wieków niech będzie przeklęty!” („Стојте, стојте, тако вам Бога! У гостима ко се дотакне цара, нека буде проклет довека!”). Ако се може бити склон мисли да је Заљески хтео да ублажи у другом стиху тежину његову, не може се мислити да је разумео ту ствар, везану уз народну традицију: Југ каже да ће на синовима остати народна клетва, а он лично не проклиње онога ко се дотакне цара. — Ти примери јасно показују да Заљески није схватао оригинал због недовољног познавања српскохрватског језика. Од читаве гомиле примера погрешног разумевања и превода, навешћу још неколико најкарактеристичнијих случајева.

Царица Милица моли свога мужа да јој остави бар једнога брата, „једног брата сестри од заклетве” (II, 44, 14) = „Brata siostrze — o! błagani pod klątwą” („Брата сестри — молим те заклињући”); не, Милица не моли заклињући! него моли да јој остави једног брата којим би се могла заклињати; бар један брат да јој остане жив (упореди с тиме оно што Вук у књ. Montenegro und die Montenegriner каже у белешци на стр. 99: „Der heiligste Schwur einer Serbin ist, — ,So wahr mein Bruder lebe’” 15), и оно из народне песме Предраг и Ненад: „Како који изасипље благо, Тај се њему и заклиње тешко: Који брацем, а који сестрицом”, II, 15, 28—30). Касније тај стих Заљески преводи овако: „Żebym miała brata ku pociesze”(„Да бих имала брата на утеху”), што опет није добро. — У истој песми слуга Милутин приповеда царици Милици о страшној погибији српске војске па каже: „Још остаде Бошко Jуговићу, Крсташ му се по Косову вија; Још разгони Турке на буљуке, Као соко тице голубове... Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња” (184—189) = „Już był został sam Boszko Jugowicz Pod Kosowem chorągwią wywijał I uganiał za Turków chmarami Jako sokół za śladem gołęby... Ale ugrzązł we krwi po kolana... Obok poległ Banowicz Stroina (sic!)” („Још је остао био сам Бошко Ј., по Косову је вијао заставом и терао гомиле Турака, као соко по трагу голубове... Али је огрезао у крв до колена... Поред њега је пао Бановић Страхиња”). Заљески је превео као да је већ и Бошко био погинуо, огрезавши у крви, а поред њега је пао Страхиња. — Оно сјајно место у Лазарову последњем говору: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!” (II, 49, 31—32) добило је овакву нетачну интерпретацију: „Twoje zdrowie! newiernyś czy wiernyś? Miłyś ludziom z newiarą i wiarą!” (101; „у твоје здравље, био веран или неверан; мио си људима био веран или неверан”). Видели смо напред (види стр. 177) како је те стихове превео Мицкјевич; није искључено да ту има неки његов утицај било на тај начин што је Заљески, дајући 1851 г. књижару Волфу рукопис, поправио то место према преводу Мицкјевича, односно Вротновског, било да је Мицкјевич приликом предавања имао при руци преводе Заљеског. Тај евентуални обострани утицај могућ је и у овом примеру: Косанчић прича Милошу о снази турске војске: „Сви ми да се у co преметнемо Не би Турком ручка осолили” (II, 49, IV, 10—11). Заљески је погрешно превео: „Chyba cudem co uda się Bożym! Bo osolić nam mogą wieczerzę" (103. — „Можда успе штогод чудом Божијим! Јер могу нам осолити вечеру!”). — У истој песми моли Милош Косанчића да криво обавести Србе о снази турске војске и да каже да се турска војска побољела „од болести тешке срдобоље” (стих 617) = „Na chorobę serdeczną na bojaźń” („Од болести срчане — страха”)! —У песми Зидање Раванице (II, 34, 28) каже Милица за Немањиће: „Не трпаше на гомиле благо” = „Żaden bogactw po skarbach nie cierpiał” („Ниједан не трпљаше богатства у ризницама”). Преводиоца је завела привидна сличност речи: трпати — cierpić! (после је добро превео: „gromadził”). —

Многобројни су случајеви када су стихови оригинала добили неадекватан превод, било да су замењени другима који им нимало нису слични, било да су због једне или више замењених речи изгубили своју праву боју, тон, који имају у нашем тексту, а смисао је преводилац мање више разумео. Ево примера за прву групу погрешака, које су у ствари врло сличне већ горе наведенима.

Царица Милица у стиховима 52—54 и 81—82 (II, 44) говори браћи (најпре Бошку па онда Војину): Цар је тебе мене поклонио Да не идеш на бој на Косово И тебе је благосов казао...” = „Car się zmiękczył na moją modlitwę, Abyś nie szedł na bój pod Kosowo: Owszem ciebie pozdrawia — i każe” („Цар се смиловао на моју молбу да не идеш у бој на Косово: поздравља те и заповеда...”). „Поклонити” и „смиловати се” није исто, као што није исто ни „благослов казати” и „поздрављати”. — Војин овако одговара сестри: „Не бих ти се јунак повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо” (88—90) = „ Jeśli taki jest między Serbami, Coby doma dziś wolał pozostać — Oby zaraz padł śmiercią haniebną!” (79; „ако има такав међу Србима који би данас хтео остати код куће, нека одмах падне срамотном смрћу”). Остављам без коментара, јер је разилажење очевидно; додаћу само да је сличне стихове о Бошку приближно добро превео. — Лазар каже слузи Голубану да носи онесвеслу госпу на танану кулу: „Од мене ти Богом просто било! Немој ићи...” (107) = „I na Boga zaklinam cię sługo” (80). Цар каже Голубану да му опрашта у име Бога што неће ићи на Косово; код Заљеског, он заклиње слугу Богом! — Ово је опет један „класичан” пример: Милош одговара кнезу на његову здравицу, пуну тешке оптужбе, те каже, поред другог, и ово: „Јер тако ме вјера не убила! Ја невјера никад био нисам, Нит’ сам био, нити ћу кад бити, Него сјутра мислим у Косову За ришћанску вјеру погинути” (II, 49, III, 43—47) = „Dotąd żyłem miłością a wiarą, — I wiadomo nikogom nie zdradził: Nie gdzieindziej ja stanę śród boju, Jeno kędy krwi będzie potrzebą: Dla Chrystusa i Serbów krew moja” (102. „Досада сам живео у љубави и вери, па је познато да никог нисам издао. Усред боја стаћу само онде где буде потребно крви; за Христа и Србе — крв моја”). Разлике у преводу су велике, очевидне, и на том једном примеру, као у минијатури, види се начин превођења Заљеског и сви његови недостаци: 1) испуштен је први наведени стих; 2) у оригиналу се каже да Милош никада није био издајник, а у преводу да је живео „у љубави и вери”, што је неодређено, нејасно према бистрој јасноћи оригинала; 3) „познато је да нисам никог издао” није еквивалент за: „Нит’ сам био, нити ћу кад бити” (невера); 4) последња три стиха превода су мутна, те не дају оно што је у нашем тексту. Заљески је, дакле, покварио и замутио оно што је било јасно и бистро. — У следећем фрагменту исте песме, Милош пита Косанчића где је чадор Муратов: „Ја сам ти се кнезу затекао, Да закољем Турског цар-Мурата...” (34—35) = „Sam ku niemu zamierzam się przedrzeć, I zakluję Murata...” („Намеравам сам к њему; продрети и заклати Мурата...”). У истом фрагменту, уместо стиха: „Јера није војска од мејдана” (54) налазимо у преводу два стиха: „Możem pobić na głowę pohańców, Bo się nie zda to mnóstwo do bitwy („Можемо хаметице потући погане, јер то мноштво није за битку”); тако у оригиналу није речено.

После ове групе примера с једноставним импровизацијама преводиочевим уместо текста оригинала, долази друга гpyna примера где је промењен тон, или је промењено неколико речи. — Милица зауставља брата те „руке склопи брату око врата” (II, 44, 49) = „Targa brata za rękę u bramy” (исто тако преводи мало даље о брату Војину: „Вуче брата за руку код капије”). Биће да је Заљески овде био заведен привидном сличношћу речи врат — врата! Кад је слуга Голубан, по наредби царевој, однео господарицу на кулу, „свом срцу одољет не може... Посједе га [коња Лабуда], оде на Косово” (44, 115—8) = „Ale w srcu i nudzi i boli... I poleciał manowcem za swymi” (80). У преводу би то гласило овако: „Али се у срцу досађује и боли га [што није пошао на Косово]... И полетео је пречацем за својима”. То је, можда, инвенциозно речено, али то није превод, и није психолошки тачно. Слуга Милутин, вративши се с Косова, говори царици: „Скин’ ме, госпо, са коња витеза, Умиј мене студеном водицом, И залиј ме црвенијем вином” (155—158. — „Pani moja — zsiąść pomóż mi z konia! Daj mi zimnej tu wody na skronie, Pokrop winem czerwonem na członki” (82. — „Госпо моја, помози ми сићи с коња! Стави ми студене воде на слепочице, попрскај ми удове црвеним вином”). Прва два стиха нису преведена адекватно, јер постоји разлика између „помоћи неком да сиђе с коња” и „скинути га с њега”; трећи стих слаби зналац нашег језика није ни разумео ни добро превео. То се види и даље: „Winem członki obmyła zbolałe” (82; „вином је умила болне удове”). — Не пазећи много на интерпункцију, Заљески је чинио велике погрешке у превођењу (видели смо то и горе с погибијом Бошковом); слична погрешка је и ово: Југ-Богдан је погинуо у првом боју, одмах на почетку; а после: „Погибе ти осам Југовића, Ђе брат брата издати не шћеде, Доклегође један тецијаше” (181—183). Осам Југовића погинуло је, дакле, на ономе месту где су се борили, бранећи један другога; нигде не пише да је то исто место где је погинуо Југ-Богдан. Заљески преводи: „Legło przy nim [тј. Богдану] i ośmiu tuż synów” (83; „пало је ту уз њега и осам синова”). — Лазар, примивши „ситну књигу” од Мурата, који је дошао на Косово, „књигу гледа, грозне сузе рони” (II, 49, I, 17) = „Czytał, czytał — zagniewał się wielce” (99; „читао је, читао, љутио се много”); смисао је друкчији, — није дано оно психолошко стање које је у оригиналу, тј. жалост, а не срџба. — Милош завршава свој говор на кнежевој вечери овако: „Везаћу га [тј. Вука Бранковића] уз то бојно копље, Као жена куђељ’ уз преслицу” (61—63) = „Na tę włócznię żywego cię wsadzę, Jak niewiasta na kądziel przędziwo” (102; — „Натакнућу те на копље, као жена предиво на преслицу”). Остављајући по страни што је „przędziwo” шири појам од кудеље, разлика је уочљива нарочито у првом стиху: није Милош рекао да ће натаћи Вука на копље, него је рекао да ће га привезати уза њ, чему потпуно одговара једноставно али пластично поређење народне песме о кудељи и преслици: овако је то поређење доста промашено, јер кудеља се не натиче на преслицу, него се веже уз њу. — Турска војска састављена је, тобоже, од старих хоџа, занатлија и „младих ћардија” (трговаца), ненавиклих боју, „истом пошли да се љебом ране” (II, 49, IV, 58): Милош каже Косанчићу да тако извести Србе о турској војсци. У Заљеског је то овако преведено: „A dziś przyszły by chleba nałowić" (105; „a данас су дошли да налове, нађу хлеба”), уместо да каже да су се тек почели хранити сами, властитом зарадом, јер су их дотада хранили још родитељи, тј. толико су млади, неискусни у животу, а поготову на јуначком мегдану!

После толико погрешака у превођењу, да ли је потребно истицати да има доста места где је Заљески слободније преводио? Навешћу свега два до три примера. Пре свега, овај стих можда и није добро разумео (цар упућује Лазара како ће донети златну чашу, коју је сам купио; видели смо горе да је преводилац разумео да ју је купио Лазар): „...За њу дао товар и по блага” (стих 74) = „I przepłacił nad wartość towaru” (72. — „И преплатио је више него што вреди”). У нашем тексту је хипербола, јер товар је једнако, по Вуку, 100 ока, па би то било 150 ока злата; у пољском „towar” = роба. Слобода или, тачније, нетачност превода долази отуда што је Заљески, вероватно, мислио да је значење речи исто у оба језика. — Косовка девојка „...иде на Косово равно, Па се шеће по разбоју млада” (II, 50, 10—11). = „Chodzi — brodzi — wciąż dalej a dalej, Bojowiskiem krwią serbską ociekłem” (92) („Иде и све даље и даље гази по бојишту, заливеном српском крвљу”, што није сасвим једнако). — Девојка наилази на Павла Орловића: „... Вита су му ребра изломљена, Виде му се џигерице беле” (24—5) = „Sterczą strasznie wskróś żebra złamane, Białe łono pracuje w oddechach” („Стрче страшно поломљена ребра, бела плућа виде се како раде у дисању”); ту је скоро дана и друга мисао, али је преводилац добро разумео. — У песничко-преводилачкој слободи Заљески мења св. Николу у св. Базилија: кад младе кириџије нађоше главу кнеза Лазара, трећи од њих помену Бога, „ист’ног Бога и светог Николу: Помоз, Боже, и оче Никола!” (II, 52, 42—43) = „Oddał pokłon Najwyższemy Bogu: ,Pomóż Boże i święty Bazyli!” (90).

Поред тих погрешака има још и других; оне су у томе што је Заљески самовољно испуштао и додавао поједине стихове, чак и читаве пасаже. Ако не рачунамо као испуштене оне стихове који су замењени другима, од којих су неки већ горе наведени, остаје их ипак велик број, али навешћу само неколико случајева. У Зидању Раванице (II, 34, 30—45) набрајају се задужбине Немањића, а Заљески има само ово: „Mnogie, pyszne — kościoły, klasztory... Ich to wszędy pobożne pamiątki!...” (107. — „Многе, сјајне цркве, манастире... То cу свуда њихови побожни споменици!”). Требају ли овде тачкице да замене набрајање у 15 стихова, за које је Мицкјевич рекао да је важно „за словенску историју”? — У преводу песме II, 45, испуштен је стих: „Да камо ли бојак бити с Турци” (84). — Већ је горе наведено да је у говору Милошеву испуштен један стих. — Додани стихови су ови: помињани већ IV фрагмент Комада од различнијех косовскијех пјесама (разговор између Милоша и Косанчића) добио је овај завршетак: „Przerwał mowę mu Iwo Kosanczyc: ,Zgoda — zgoda — kochany Miłoszu! Powiem wszystko, jako wolisz, Carowi; I tak pocznę jak jeno sam poczniesz. Myśmy twoi — i w życiu i w śmierci, Ja — Kosanczyc — a Milan Toplica!...” (105. — „Слажем се, слажем, драги Милошу! — прекинуо му говор Иво Косанчић. — Рећи ћу све како желиш цару; тако ћу урадити како би ти сам урадио. Ми смо твоји — и у животу и смрти, ја — Косанчић — и Милан Топлица...”). — Кад су на кулу долетела „два врана гаврана”, њихов говор и грактање чу сама царица Милица, „па излази пред бијелу кулу, Она пита два гаврана...” (II, 44, 129) = „Zbiegła prędko po schodach na prawo! Za nią zbiegły dwie córy zamężne, Wukosawa i Mara nadobna (81. — „Потрчала брзо степеницама надесно! За њом потрчале две удате кћери, Вукосава и лепа Мара”); последња два стиха нема у Вука а осим тога, први је стих неадекватно преведен. У истој песми Милица пита слугу Милутина где јој је погинуо муж, отац, браћа и други јунаци. Уз ова питања додано је у преводу, на крају, и ово: „Kędyż? kędyż? î wszyscy poległy?” (83; „где су, где су сви пали?”) — У песми II, 52 после стиха „А убаво на Косову тело” (19), додао је Заљески и овај стих: „Nietykane pod strażą Aniołów (89. — „Нетакнуто [тело] — под стражом анђела”). Поред тога, нашао сам још два примера али мислим да их није потребно наводити, јер се већ из наведеног довољно види поступак Заљеског. —

Промена у репродуковању нашег текста има и друге врсте: мењани су или испуштани поједини стихови који се понављају, или поједини епитети, а, по д-ру Тропшу, „једно (је) од главних обиљежја народне наше пјесме, да се иста мисао изриче истим или готово истим ријечима; да се у истим пригодама употребљују увијек стајаћи изрази” 16); тако исто cу мењани: граматичко лице, број, глаголско време итд. За свестрану илустрацију навешћу за сваку врсту погрешака по неколико примера.

Већ је горе наведен — као први од свих — онај пример с преливањем чаше, зато га нећу овде наново наводити. Рекао бих да је код Заљеског постојала тенденција да варира сличне или једнаке изразе. Она, уосталом, није ни чудна код песника који се више старао о томе да би му превод изгледао што лепши, а не што тачнији и вернији; али постоје, дакако, и непромењени стајаћи изрази. — Милица говори браћи (најпре Бошку, потом Војину): „Car się zmiękczył na moją modlitwę” (78) и „Car zmiękczony...” (оба пута погрешно преведено; в. горе!). Даље, први пут: „Owszem ciebie pozdrawia i każe”, а други пут: „Pozdrowienie i rozkaz przesyła” (79); што би требало бити еквивалент за: „И тебе је благосов казао” (II, 44, 54 и 82). — У песми II, 45, Побожност кнеза Лазара, коју је Заљески релативно најбоље превео, понављају се они познати стихови о избору небеског или земаљског царства: „Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме, Или волиш царству земаљскоме?” (12—14). Цар мисли: „Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? (30— 33)... Цар воледе царству небескоме, A него ли царству земаљскоме” (37—38). Заљески преводи први пут: „Cóż o Carze wybierzesz ze dwojga; Czyli wolisz królestwo na Niebie? Czyli wolisz królestwo na ziemi?” (85); други пут: „Czy wybiorę królestwo na Niebie?... na ziemi?” (85); трећи пут: „Car pogardził [презрео je] królestwem na ziemi, Ale obrał królestwo na Niebie” (86). Глагол „волети” у сва три примера различно је преведен. — Позната понављања у Косовци девојци (ословљавање јунака) сачувана су уз незнатне измене. —

У преводу Заљеског Југ-Богдан није увек „стари”, „вјеран слуга Лазо” бива час „powiem k kniaź”, час само „kniaź”; адекватног атрибута за „голијемно” (благо) нема. Вино није у њега „ладно” (в. стих 37 у Женидби кнеза Лазара), Милица није увек „мила мљезиница”, „мила сеја” (42—43). „Танана кула” или „бијела...” час је према потреби „wieża skarbnica” (кула ризница), час само „wieżyca” (71 и 78—79). За „ишетати” узима час реч „wyjechać” (извести се, поћи на коњу), час „wybiegać” (истрчати). Уместо „тијо говорила” преводи „żałośnie...” (78). —

У овим примерима који следе додати су атрибути и речи којих нема у тексту, каткада из метричких узрока: цар Стјепан пије вино „у Призрену, граду бијеломе” (II, 31, 2) = „W białym grodzie stołecznym Pryzrenie” („У белом престоном граду Призрену”, 69). — „Бесједи му силан цар Стјепане” (стих 30) = „Słodko odrzekł...” („Слатко је одговорио...”). — Стих „Да ја гледам, синци, у књигама” (150) врло је слободно преведен у два стиха: „Lepiej widzieć — o dziatwo porywcza, Komu w księgach Milica sądzona" (75. — „Боље видети, децо неразумна, коме је у књигама Милица суђена”). — У песми II, 44 додато је уз Милоша и Вука „zięć jeden” и „zięć wtóry sławny”, а уз Бановића „kochany” (82). — Стих „Уранила Косовка девојка” преведен јe: „Ranne ptaszę, Kosowska dziewczyna” (93. — „Рана птичица...”). — „Капе камилавке” постале су у нашег преводиоца „kapy złotolite” (91; „капе изливене од злата”). —

Ево сада два до три примера за мењање граматичког лица, броја и времена. Промена глаголског лица види се у наведеном примеру кад Милош говори за Вука да ће га свезати уз копље, што Заљески преводи као да се Милош директно обраћа Вуку. — Овде је промењено време: Југ ће говорити „како који добар јунак јесте” (II, 31, 65) = „Jako dzielny był ten, albo owy" (71; „како је јунак био тај или овај”). Примера има још у већ наведеним пољским текстовима.

Сви ти статистички подаци имају да покажу двоје: како је Заљески нетачно и преко граница „licentiae poeticae” преводио, и како је он преводећи слабио поетску снагу оригинала. Епитети, иако конвенционално давани у народној песми, имају у себи драж простоте народног мишљења и осећања показују можда оскудну инвенциозност, али зато имају у себи простоту, нетраженост и неизвештаченост, некњишкост. У томе и јесте њихова лепота, коју Заљески није свуда очувао, јер је уносио гдегде књишке елементе. То ће се још боље видети кад будем говорио о његову попољачавању женских песама; видеће се и по том што он није сачувао свуда ону дикцију која је својствена народној песми. Овде би у првом реду — после епитета — требало да говорим о репродуковању поређења у његову преводу. — Ево примера: Косанчић говори Милошу Обилићу: „Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело (IV фрагм., 41— 43) = „Żebyś bracie miał skrzydła sokole, I sokołem spadł nagle z obłoków, Nie zostanie kosteczki ni piórka!”, 104). У преводу то гласи овако: „Кад би, брате, имао крила соколова, и као соко пао нагло из облака, не би остало коске ни перца!” Остављајући по страни чињеницу да „из неба ведрога” (у оригиналу) има оно значење које има оно пословично падање „грома из ведрога неба”, тј. Да Милош тако изненадно падне у турски табор да нико не буде нарочито спреман за борбу, па према томе, та фраза није смела бити испуштена, — „перје меса не би изнијело” много је поетичније речено него „неће остати коске ни перца” већ зато што се ту наставља оно поређење о соколу којему крила (тј. перје) не би изнела меса, или другим речма, не би га спасла. Заљески је у свом преводу казао то прозаичније, не издржавши метафору. — У царице Милице, кад је пошетала по царском дивану, на глави је „круна позлаћена” и у њој „три камена драга”: „Сјаје ноћом, како даном сунце” (II, 34, 20) = „W dzień i w nocy jaśnieją jak słońce” („Дању и ноћу сијају се као сунце”). Овде је с једне стране превод неадекватан, а с друге, он нема оне једноставности поређења, нема оне тачности и пластичности наше песме: народни песник је хтео да истакне да оно што је сунце дању, то су ноћу ти каменови. —

Како се наш преводилац односио према другим стилским особинaмa и фигурама народне песме? према тзв. етимолошкој фигури, леонинском слику, палилогији, анафори? Ево како. Етимолошка фигура тешко је преводива у пољском језику и зато она већином није репродукована; то исто вреди о леонинском слику. „Лов ловише по гори зеленој” (II, 31,87) = „Łowy wrzały po górze zielonej” (72; „лов је био у јеку...”). — „Славу слави српски кнез Лазаре” (II, 49, III, 1) = „Sławne gody u Cara Łazarza” (100; „славне гозбе...”). Али у песми II, 34 преведена је та фигура: „Службу служи славни кнез Лазаре” = „Święci świątki przesławny Car Łazarz” (106; „слави свеца...”). Да је Заљески хтео, могао је тако превести и пређашњи стих, али он је избегавао понављање једнаких стихова — тако се бар мени чини, те се по томе може видети да су њему дух и стил наше народне песме били доста страни. — Леонински слик нашао сам репродукован свега у једном стиху: Милош је Косанчићу „нерођени, као и рођени!" (брат) = „Nierodzony lecz jakby rodzony!” (104). — „Милош сједи, ништа не бесједи” (II, 34, 71) = „Siedzi milczkiem nie mówi ni słowa” (108; „седи ћутећи, не говори ни речи”) — У истој песми завршава говор речма: „Oд камена ником ни камена” (113) = „Bо z kamienia — cóż? jeśli nie kamień?!” (110; „јер од камена — што? — ако не камен?”). — У песми II, 44 има неколико стихова с леонинским сликом, али ниједан нисам нашао у Заљеског: Бошко Југовић је „на алату вас у чистом злату” (40) = „Na gniadoszu kapiącym od złota” (77; „на алату, који је имао на себи много злата”). — Два врана гаврана говоре Милици: од Срба је „све рањено и искрвављено” (145) = „Albo ranion, lub we krwi się broczy” (81; „или је рањен или у крви плива”). — У истој песми каже Милица цару: „Одводиш ми девет миле браће, Девет браће, девет Југовића: Остави ми брата бар једнога, Једног брата сестри од заклетве” (II, 14) = „Wyprowadzasz mych braci dziewięciu, Ukochanych braci Jugowiczów: Zostaw, zostaw choć brata jednego — Brata siostrze — o! błagam pod kłątwą” (76; превод је добар осим последњег стиха; види напред!). Палилогије, као што се види, нема. Даље, Милица пита слугу Милутина: „Ђе погибе славни кнеже Лазо?”... и све редом тако за старога Југа, Југовиће, Милоша, Вука Бранковића, Бановића Страхињу (165—170). Заљески понавља како је у оригиналу само три стиха, а да би изменио „монотонију”, умеће, како је већ горе речено, „zięć jeden” (Милош), „zięć wtóry”, „kochany”. — „Уранила Косовка девојка, Уранила рано у недјељу, У недјељу прије јарка сунца” (1—3) = „Ranne ptaszę kosowska dziewczyna; Wstała z jutrznią — po rosie — w niedzielę, Za nim z Nieba przygrzało słoneczko.” (93; „рана птичица, Косовка девојка, устала је о јутрењу [то значење има реч „jutrznia”] — по роси, у недељу, пре но што је с неба загрејало сунашце”); — као што се види, нема ни палилогије, ни анафоре. — У овом случају не само да није сачувао палилогије него је од два стиха начинио један: „Па помену Бога истинога, Ист’ног Бога и светог Николу” (II, 52, 41—42) = „Oddał pokłon Najwyższemu Bogu” (90).

Пре него подвучем црту и изречем суд о Заљеском као преводиоцу — није тешко погодити какав ће он бити после ове анализе — погледајмо још како је свладао метричку страну свог превода. Можда је то оно најбоље, због чега је онако гордо писао свом другу да се преведене песме „блистају пуне сјаја” („błyszczą się przepysznie”)? Заљески се доиста старао да свуда верно да десетерачки стих, што му је скоро сасвим пошло за руком. Настојао је и око тога да би иза четвртога стиха имао одмор, што му је такође успевало. Мање му је полазило за руком да избегне свуда тзв. прекорачења, тј. да на крају стиха сачува одмор; навешћу зато неколико примера. У песми II, 31: „Кад зачуше девет Југовића, || Поскочише на ноге лагане” (141—142) = „Na te słowa wszyscy Jugowicze Poskoczyli równemi nogami” (74; „на те су речи сви Југовићи скочили на равне ноге”). — У песми II, 44: „Од крстова златне ките висе, || Те куцкају Бошка по плећима” (45—46) = „A od krzyża pozłociste kity Biły Boszka po obu ramionach” (77); овде нема одмора на крају првог стиха зато што није преведено „висе”. — У горе наведеном примеру о несачуваној анафори у песми Косовка девојка сличан је случај. — Додаћу још један случај из песме Зидање Раванице: господа говоре кнезу: „Гради, кнеже, биће ти за душу, И за здравље Високом Стевану” (67—68) = „Kościół — kościół niech będzie za duszę — i za twoją — i Cara Stefana!” (108); и ту је испуштена једна реч („гради”; а осим тога, лоше је схваћена мисао о Стевану Лазаревићу; види горе!). Мислим да сам исцрпао све случајеве те врсте.

Не може се порећи да је уз епску народну песму везан десетерац као нешто од ње тешко раздвојиво: то је њена најпопуларнија карактеристика, али и не баш најлепша. То је њено спољашње рухо, формална страна; унутрашња је оно што чини њену праву естетску и етичку вредност. Из целог низа примера несумњиво се види да је Заљески најсамовољније мењао, много грешио у смислу, изопачавао; на другој страни, он је давао беспрекорне десетерачке стихове. Он се, дакле, мало бринуо о ономе што је најбитније а уважавао оно што је споредније; тиме је речено да је вредност тога рада врло мала. „Правило стога мора остати увек да преводилац треба у свом преводу да дâ онај стих и онолико слогова у стиху, односно стихова у целом спеву колико је свакад потребно да се каже песникова мисао. Може ли он ово постићи истим бројем слогова или стихова тим боље; ако не може, он не мора дати више; то је чисто и јасно као дан” (Б. Поповић) 17). Али разуме се, први је услов, „conditio sine qua non”, да се добро разуме и познаје језик с којег се преводи: Заљески тај услов није испунио.

Остаје ми још да говорим о препевима Заљеског женских песама. Третјак о њима каже да им је Заљески додао сликове („потковао је своје стихове блиставим и звучним сликовима, и на тај је начин себи отежао тачност превода”) 18). И не само да је додавао сликове и стварао строфе него је „и садржај модификовао према свом свиђању” 19). Кад тако говори беневолентан према писцу критичар, онда је јасно да ту не може бити говора о правом превођењу, него да су то већином варијације на теме и мотиве песама, или су то најслободније парафразе. Народна се песма у њима више не познаје; уз њу су прилепљени потпуно страни, књишки елементи. Слично је било и с Брођињским, само што је ту ствар још очевиднија. Како у нашим женским народним песмама има често доста недореченог, каткада чак и нејасног, Заљески је по вољи раширивао песме да би боље објаснио, а неки пут је и непотребно разводњавао. У неким песмама сачувао је мање више исти садржај, али је понеки стих или појединост променио. Без рима је превео три песме: Erdelska banowa, XXXII (Што омиље, не омрзну, I, 614), Tak czy owak, zawsześ moja, XXIV (Тако или овако, увек ћеш бити моја; у Вука: Tи си моја свакојако, I, 602) и Żona Agi Hassan-Agi, XLIX, (Хасанагиница, III, 81). Погледаћемо на више примера како је ишло попољачавање Заљеског. Примере ћемо поделити на три дела: I) такви препеви где је узет само мотив из наше народне песме; II) такве песме које су у знатној мери измењене и III) такве које су мање више добро преведене.

I) Песма Tуђа мајка (I, 598) има овај мотив: поред реке Мораве играју се и међу собом говоре коњи: више би волели да иду у рат но да морају газити преко Мораве, која је синоћ утопила момка, а јутрос га је избацила на обалу. То је увод за главно: кад би тај момак имао своју мајку, она би о његовој смрти за дан чула, сутрадан би разумела гласове, а прекосутра дошла на гроб. Али он има маћеху, која ће о његовој смрти чути тек за годину дана, следеће године ће о томе разабрати, а треће доћи на гроб, на коме је израсла „детелина до колена” и на којем пасу паунови, а чува их чобаница (ово је додато без везе). Овде је једноставно исказана истина о величини материне љубави и о нехају маћехинском, и та етичка лепота добила је врло леп израз. Што је од тога начинио Заљески? Ево што казује песма Aż strach (XXXI): коњи се играју уз Мораву и ржу: да их Бог сачува од Мораве, јер је она данас утопила младог војника; његов гроб је на обали. Он нема оца, али има болесну матер, која је осетила судбину синову и дошла на гроб. На њему је већ трава, коју пасу паунови, које чува „czy to Wila, czy to kochanka?” („да ли вила или драгана?”). Као што се види, ту је дато нешто сасвим друго него у оригиналу, слабије, плиће; Заљески није разумео ни осетио где је акцент те песме, није дао оно што је у њој највише поетско, најтоплије, тј. величину материње љубави. Он је додатак схватио као главни мотив песме, а по страху коња дао наслов песми! — У песми Испуњена жеља (I, 600), коју је Заљески превео под насловом Chłopiec bisiorem (XVIII), садржина је оваква (o тој песми било је већ говора и код Брођињског): момче моли Бога да га створи бисером крај мора; девојке које долазе на воду купиће га у недра, низаће га потом на свилу и стављати под гр’оце. Он ће тада слушати говори ли свака девојка о своме драгану, па и његова о њему. Бог му испуни жељу и он чу да свака говори о свом драгану, па и његова о њему. — Овај лепи мотив, који тако нежно и пластично изриче младићке жеље, Заљески мења овако: каткада се може догодити што Бог хоће, па ма само на један дан; тако је он испунио његову жељу и заменио га у бисер на морском жалу. Најлепша од девојака уловила га је, нанизала и ставила на прса, на којима је спавао. Моли још Бога да би му подложио и њену душу и сазнао тајну о чему сања дању и ноћу. И то му се испунило. Али сутрадан, кад је опет постао човеком, стресао се и за сто година није више био радознао! — Без обзира на измењен садржај, упозоравам на измењен тон песме, на придавање песми неког сувише индивидуалног, можда и антифеминистичког, карактера. Поред тога, приметно је рационализовање и недостатак непосредности. — П. Urodziwa (XXXIII) контаминација је двеју варијаната: Дјевојка и лице (I, 395) и Опет дјевојка и лице (I, 396); из прве песме узет је почетак и читав мотив, а из друге узете су неке ситније појединости (као, на пр., о том да ће свако јутро прати лице пеленом, односно ружиним соком, што је преводилац нешто изменио: праће лице и ујутру и увече итд.) и завршетак (друге варијанте): „Lepiej z młodym żyć choć w borze, Niż ze starym w białym dworze; — Lepszy z młodym kamień u głowy, Niż ze starym wór puchowy” (161; „боље је с младим живети па ма у шуми, него са старим у белу двору; бољи је с младим камен под главом неголи са старим душек пернати”). У Вука: „Волим с младим по гори ходити, Нег’ са старим по бијелу двору; волим с младим на камену спати, Нег’ са старим у меканој свили.

II) Радост у надежди (I, 613): три девојке шећу у Бугаре; трећу мајка кара и пита где је била. Она одговара да је била крај Дунава, на коме су пловила у шајци три јунака; један од њих јој је обећао да ће је узети. У Заљеског, у песми I wy tu (XX; какав наслов!), задржан је мотив и о карању мајчину и одговарању девојчину да је била на Дунаву, камо су дошли младићи из далеког краја; о двојици је речено да су поскакивали (није речено зашто), а трећи, који се држао по страни, рекао је да ће девојку одвести у Запорожје! (тј. у Украјину!) — Цетињка и мали Радојица (I, 738) има овај садржај: тридесет Цетињана пило је вино на Цетини; њих је послуживала Цетињка и како је коме додавала чашу, ниједан јој се не маша за чашу, него за руку и за недра. Девојка им каже да не може бити љуба свима, него да ће бити онога који преплива Цетину с оружјем. Једини се мали Радојица одважи на јуначко дело. Кад се враћао, он хотимице потоне да би искушао љубу; ова нато загази у воду да га спасава. — Што је од тога мотива начинио Заљески? Он је мање више слободно препевајући задржао тај садржај до часа када се он („Radula”) враћао на обалу с које је пошао. Тада га она, „w panieńskiej niechęci” („у девојачкој злости”), наново враћа у Цетину — као нека моћна господарица, и он се изнова бори са смрћу (мотив као да је Заљески посудио из Шилерове романсе Der Handschuh). Напокон ипак излази из воде и одводи — окрутну! — девојку кући! Заљески није осетио где је нерв ове лепе романсе и где је њен најљепши драматски момент (кушање Радојичино), тако фино психолошки погођен (види песму Jeden z trzydziestu, VII). — Она тако емоционална песма, с оним лепим поређењем како девојка гази снег и, на питање братово, одговара да јој није зима босој на ногама, него у срцу: „Већ је мени с моје мајке зима, Која ме је за недрага дала” (I, 311), добила је у Заљеског овакав облик: „I ziemia smutna, — i smutne Niebiosa, W szalonych pląsach grzmi zamieć śniegowa” (132. — „И земља је жалосна, и жалосна су небеса, у лудим плесовима хуји снежна вејавица”; каква метафора! зар би је народни песник могао када такву употребити!). Заљески ни овде није осетио где је нерв песме и мотива: снег је пао „о Ђурђеву дану” (а то је почетак маја) те је баш то необично; девојка, која је иначе пре тога ишла боса, прегазила је снег, који није могла „тица прелетјети”. У народној песми тај мотив је разумљив и поетски објашњен; у Заљеског је необјашњиво што девојка иде боса усред зиме (а Заљески је хтео да то учини јаснијим!), кад „мећава свира бесне плесове”. Девојка, код Заљеског, каже брату да они треба да живе без ње, а није јој на ноге толико зима колико јој је страшна зима на срцу; али зашто је то тако, то он не каже. Зар ту није очевидно да је Заљески покварио песму, изменио јој тон, одузео јој психологију и логику њену? — Тако исто промењен је тон и у песми Љуба Морњаковића Јове (I, 735), где је баладично испевана трагедија Иконијина због јаловости („дилбер Иконију” прекрстио је преводилац у „odalisku” [робињу] Људмилу!). Препевајући, Заљески је казнио неверног Јову тиме што је изменио стихове: „Нек се вјеша, код мене је љепша” (стих 35) овако: „,То niech wisi sobie!’ Panią dziś w domu stara, brzydka wdowa”, („,Нека виси!’ Господарицом у кући је данас стара, гадна удовица”,); као што се види, додато је и „наравоученије”! — У песми о славују (Природна слобода, I, 655) уведено је ново лице, Милица, која испушта славуја у шуму (песма LXV). — У песмици Највећа сладост (I, 547) у циљу да је објасни и да је начини више „песничком”, Заљески је импровизовао десет стихова, те она уместо 10 има 20 стихова (XLI). — Ево још неколико промењених песама: у песми I, 599 — то је она позната песма о чедној српској девојци, која неће да дигне очи, па ни онда кад засевају муње, — Заљески, у жељи да објасни, a, у ствари, непотребно разводњавајући, преводи тако као да тај што говори (песма је у првом лицу) изазива олују да би видео очи, а у народној песми Милицу на олују упозоравају друге (олуја сама долази). — Заљески је и полепшавао, уклањао ружне изразе. У песми Јања мљезиница (I, 732) кум пита мајку какво ће наденути име: „Ђени Јања, ђаво је однијо” — одговара мајка, Заљески: „Niech się zwie Jania! a weź ją Wila!” (117; „нека се зове Јања! и нека је однесе (узме) вила!”). У преводу те песме има и морализаторско „наравоученије”: ко је проклео дете, томе не треба дати наде и утехе на земљи ни на небу (то је стављено после стиха кад мати зове натраг ћерку). — Код Заљеског је било, изгледа, и жеље за „оријентализирањем”: зато што се у песми Што је милије него и царев везир бити (I, 467) помиње царев везир, он је одмах метнуо наслов Serb janczar (III); исто тако ствара јаничаре у песми Барјактар дјевојка (I, 583; код Заљеског, IX), иако о њима нема ни спомена. Карактеристично је то за романтичаре, који имају нарочиту љубав према свему што је егзотично; карактеристично је и то што он хиперболише већ хиперболу у песми Podpalaczka (XXX): Јања не запали само два дућана, механу и мешћену (судницу), него и гостионице, најбогатије дућане, баште, винограде! (уп. I, 659). — У вези с његовим мутним појмовима о Црногорцима јесте увођење једног Црногорца у песму Myśliwy (XVI): „To przeklęty Czarnogórzec Gdzieś mnie z boku musiał urzec brzydkiem słowem lub oczyma!” („То ме је прoклети Црногорац морао негде из прикрајка урећи ружном речи или очима!”); о томе, дакако, у оригиналу (I, 432) нема ни спомена. Могао бих још и даље наводити, али то не би имало нарочитог смисла; циљ наш је постигнут тиме што сам показао како је Заљески мењао, те је наш суд већ на основу тога потпуно утврђен.

III) Сада би требало да говорим о песмама које се највише приближују нашем тексту, тј. највише наликују на преводе. Таквих је песама свега неколико. Песма под насловом Erdelska banowa (XXXII — I, 614) била би уз малу измену сасвим добра. — У песми Dziewczyna i słońce (XV; Вук, I, 416) готово све је добро, иако има риме; исто то вреди и за две кратке песмице Kapidzia Aniela (XXXVIII: — I, 468) и Wilk u Driny (XXXVI — I, 687). Доста је верно преведена (мерило за Заљеског!) песма под бр. XXIX (I, 602).

Како је и одакле је преведена Хасанагиница? Заљески је имао лајпцишко издање Вукових песама (од 1823—1825), а у томе издању, као што је већ речено, Вук није штампао Хасанагиницу. Вероватно је да није употребљавао ни издање од 1814 г., јер је оно у Француској било тешко приступачно; то исто вреди и за Фортисов текст, као и за онај који је био штампан у часопису Pamiętnik Naukowy, који су (текстови), уосталом, сасвим неупотребљиви за странца, који би из њих хтео преводити. Упоређујући превод Заљеског с преводом Талфијиним, уверио сам се да има зависности између оба текста, иако је Заљески врло слободно преводио. Против овога говорила би једино чињеница што он пише: Imoski, а Талфија: Imoschki; и Вук има: Имошки. Међутим, у свим француским преводима (или препевима; тако у француском преводу Фортисова дела: Voyage en Dalmatie par M. l'abbé Fortis.... Berne, 1778, I, 143; Oeuvres de Ch. Nodier, Paris, 1832, III, 149; Poésies de Goethe, traduites... par M-me E. Panckoucke, Paris, 1825; Merimee: La Guzla..., 307) свуда стоји Имоски. Тако, на пр., у Меримеа стоји „Cadi d'Imoski”, и то показује вероватну зависност о Меримеу, што поткрепљује својим поређењима и В. Бурјан, који је показао да се Заљески служио и Меримеовим преводом (о. с., 82—84).

Зависност Заљеског о Талфијину преводу потврђујем овим:

1) Вук: „Јошт стајаше у туги великој”.

Талфија: „Blieb erstarrt sie stehn vor grossem Leide...”, (II, 165).

Заљески: „Osłupiała w żalu śród komnaty...” („Окаменила се од жалости усред собе”) 20). Овде имамо израз „окаменити се”, којега нема у Вука, као што нема ни еквивалента за „erstarrt”.

2) Вук: „Пак се вјеша брату око врата”...

Талфија: „Hängt sich jammernd um den Hals dem Bruder...”

Заљески: „Łkając bratu wiesza się na szyję...” („Плачући се веша брату око врата”). У нашем тексту нема израза „плачући”, а такођер ни израза којему би одговарало немачко „jammernd”.

3) Вук: „Гледајући сиротице своје...”

Талфија: „Wenn ich meine Waisen wiedersehe” (II, 166).

Заљески: „Kiedy moje sieroty obaczę” („Кад будем видела своје сиротице”). Овде је у пољском и немачком тексту једнака конструкција реченице.

4) Вук: „А два сина пред њу изиђоше,
Tере својој мајци говорау.

Талфија: „Vor die Thüre traten beide Söhne,
Und sie riefen an die liebe Mutter”.

Заљески: „A na wrotach dwaj mali chłopczyki;
O wołają, wołają ku matce”! („A на вратима два мала дечака; вичу, вичу мајци!”).

У нашем тексту нигде нема спомена о неким вратима, а затим, дечаци код нас говоре, а не вичу мајци. — Ти примери показују, у најмању руку, помагање Талфијиним преводом.

Што се могло рећи о преводима, то се може рећи и о избору песама. Он је врло произвољан, чак не даје ни пуну слику косовске трагедије (како то мисли Третјак), јер недостају неке песме, које је Вук објавио после 1836 г. (као, на пр., Смрт мајке Југовића). Што се пак тиче женских, лирских песама, може се рећи да је избор пао само на љубавне; дате су неке од најлепших, али избор је далеко од антологичног. Преведене су, углавном, оне песме које је превела и Талфи.

Оно што је било писано о Заљеском као преводиоцу наших народних песама захтевало је ревизију, па сам се због тога мало дуже задржао на његовим преводима. Заљески није био дорастао послу којег се био прихватио, не само зато што није знао наш језик него и зато што се његова песничка индивидуалност није дала скучити на чисто репродуктиван рад какав је превођење са својим многобројним захтевима.

***

1) Ст. Тарновски, o. c., V, 340.

2) Подаци су из књ. J. Третјака, B. Zaleski do upadku powstania listopadowego, 1802—1831, Краков, 1911 и B. Zaleski na tułactwie, I—II, Краков, 1913—1914.

3) Тако ствар приказују Францев (Польское славяновĕдĕнiе конца XVIII и первой четверти XIX ст., 390 и CLX) и Третјак. Заљески у једном писму Мицкјевичу (из 1840) каже да је он био именован за професора у Варшави те је на рачун владе требало да пропутује Србију, Чешку итд. „Тадашња моја љубав (romans) и песничка наглост (opryskliwosć) упропастили су целу ствар” (Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, 1900, I, 167). — О Заљеском као кандидату за степендисту в. код Прелога, 46; ibidem о Кухарском.

4) Korespondencya, I, 78.

5) Третјак, J. B. Zaleski na tułactwie, I, 116.

6) Ј. Б. Заљески, Korespondencya, I, 88.

7) о. с., II, 174.

8) Pamiętnik Towarzystwa lit. im. A. Mickiewicza, Lwów, 1891, V, 57.

9) Третјак, o. c., 128—129.

10) Цитирам овде, као и свуда даље, према лавовском издању.

11) о. с., 88.

12) о. с., V, 168, лист књижару и издавачу Губриновичу у Лавову од 27-X 1875. Чудно је да се Третјак није обазрео на то писмо! — Курзив мој! — Можда под ,,Караџићем” мисли народне песме?

13) o. c., I, 118.

14) o. c., 44—45.

15) „Најсветија заклетва Српкињама је: ,Тако ми жив био брат!’” (Стојановићев превод, 100).

16) Њемачки пријеводи народних наших пјесама, Рад Југославенске академије, 166, 63.

17) Огледи из књижевности и уметности, Београд, 1927, II, 145.

18) о. с., I, 122.

19) о. с., I, 123.

20) Заљески, о. с., 182 и д.


Роман Зморски

Зморски као човек и песник. — Прва књига превода песама; подаци о J. Словенима у уводу њеном; подаци о песмама. — Друге књиге превода.

Роман Зморски родио се у Варшави 1822 г. Детињство је провео у селима око Варшаве, у тзв. мазовском крају; ту је завршио и основну школу. После се настанио у Варшави и овде је живео типичним боемским животом те је био претставник варшавске „циганерије” (боемског света) у 40-тим годинама прошлог века. с песничким другом Љенартовичем снује о стварању „мазовске школе” у пољској књижевности: жели да се у поезију уводе мазовски народни мотиви и да се на тај начин створи романтична фантастика. Та два елемента — народни мотиви и романтична фантастика — виде се најбоље у његову спеву Lesław (1843). У њему је избио јак утицај фантастике Бајронове, Мицкјевичеве, Словацког, Гетеа (нарочито Fausta и Werthera); по Војћеховском, Lesław је важна појава вертеризма у пољској књижевности. После 1844 г. Зморски живи номадским животом. Одлази најпре у емиграцију у познањску област, затим је г. 1848 путовао у Брисел и Париз; г. 1849 издаје у лужичко-српском граду Будишину (Bautzen) лист Stadło, посвећен пољским и словенским стварима. Ту записује лужичке народне песме, пише етнографске чланке итд. Год. 1854 видимо га у Паризу, а идуће године одлази у Србију, где се задржао око годину дана. Путовао је, вероватно, у политичкој мисији, као изасланик кнеза Чарториског, али француско Министарство народне просвете дало му је препоруку у којој се каже да путује у научном циљу, а добио је и новчану помоћ за одлазак на словенски југ; пасош му је издало француско министарство иностраних послова 29-IX-1855. Септембра месеца 1856 г. дошао је из Београда у Беч; у Србији и Бугарској провео је око годину дана. После тога живи у Лавову, а г. 1859 у Варшави. Умро је у Дрездену 1867. — Најбоља књижевна ствар Зморског јесте Wieża siedmiu wodzów (Кула седам вођа), с основом узетом из једне скандинавске саге; у предговору је, међутим, рекао да је основу узео из предања народног у мазовској области. „Одушевљени присталица продуката народне фантазије” издаје књигу Podania i baśni ludu w Mazowszu (1852); према тадашњој моди, оригинал је ретушован, додате су неке појединости итд. После тога издаје четири свеске превода наших народних песама, о којима ће ниже бити говора. Писао је о нама у час. Biblioteka Warszawska, 1853, дајући кратак преглед новије српске књижевности према књижици Јована Рајића, изданој на немачком. Путописе из наших крајева штампао је у часопису Tygodnik Ilustrowany, 1866—1867. Превео је и објавио и Банову Мејриму: Merima czyli powstanie w Bosni у часопису Przegląd Powszechny 1).

По Жонжевском 2), Зморски као оригинални песник има високо место у пољској литератури, а као преводилац има такођер велике заслуге за њу, јер ју је обдарио „дивним преводима народних песама српских”. Ти су преводи, по Жонжевском, рађени систематски, те се с њима могу упоредити само Талфијини. И Зморском је било тешко систематски, тачно преводити; „тужио се знанцима да неће издржати, да ће од друге половине превођеног Краљевића Марка начинити варијацију, неки јуначки еп; издржао је ипак до краја” (21). Критичар упоређује две песме Зморскога и Заљеског с оригиналом и долази до врло позитивних закључака о начину његова превођења.

Јеж-Милковски каже 3) да су Зморски и Заљески грешили преводећи, јер су „превише попољачавали”. Њихови преводи имају (по Јежу) великих одлика, али баш те одлике затиру акцент оригинала, који је важна ствар у превођењу са сваког језика па и са српског. То долази отуда што Заљески није био у Србији, а Зморски је само прошао кроз њу па није слушао акценте певаних српских песама. Преводио је као што се преводи са старогрчког или с латинског језика, разумевши књижевне лепоте песама, али не осетивши живих народних тонова „који трепере у српском ваздуху”. Међутим, ове тврдње писац није ничим образложио, исто као што ни Кашевски 4) није аргументовао своје суперлативе о преводима Зморског. Добро је само опазио да у преводу нема израза који не би био у складу с опћим тоном простоте, сировости и снаге, те да ове особине народне песме нису стегнуте „прорачунатошћу артистичке уметности”. — Врстан зналац пољског језика, професор Радован Кошутић, каже у белешци о Зморском, у Примерима књижевнога језика пољског, да су преводи Зморскога одлични; односи се то, наравно, на наведене преводе у књизи 5).

О Зморском је писано и у новије време. Проф. Владимир А. Францев штампао је расправу (написану у Петрограду 1916): „Польскій славянофилъ Роман Зморскій 1822—1867, Kъ исторіи польскаго славяновĕдĕнiя”, Прага Чешская, 1919, стр. 22, вел. 8°. Интересантнија његова мишљења и закључци јесу ови: Зморски припада другој генерацији пољских славјанофила, од којих је најважнија личност поофесор Maћеjоски, с којим ћемо се мало ниже срести; Зморски је „талантливый переводчикъ сербскихъ народныхъ пĕсенъ, основательћ славянскаго литературнаго журнала и ученый путешественникъ по славянскимъ землямъ” (3) 6). У Stadłu, 1849, преводи нешто из Колара (два сонета из Slávy Dcere), Четири врела од П. Прерадовића, Прошлост Словена од М. Поповића, нешто од O. Пучића; поред тога, ту се налазе преведене две наше народне песме. O првим двема књигама његових превода народних песама (изданима 1853, а не 1852, како каже проф. Францев) изриче овај суд: „Две свеске превода Зморског била су необично драгоцен и редак добитак у словенским књижевностима: песник је пољском читаоцу дао у прекрасним, може се рећи доиста примерним преводима, око подруг стотине (141) песама разног садржаја: легенди, традиција, епско-јуначких песама, женских песама, образаца љубавне лирике, обредних песама и др.” Нешто мало даље каже: „Како смо горе показали, преводи Зморског могу се без икаква претеривања назвати примернима; они необично тачно дају садржај оригинала, строго чувају његову форму, а уз то се одликују оном величанственом простотом која је својствена српској народној песми” (18). После тога, проф. Францев цитира из књижице Жонжевског, негирајући вредност превода ранијих преводилаца, похвале по којима је Зморски једини дао пољској књижевности тачне преводе наших народних песама. Да би то и доказао, наводи из цитиране књижице превод песме Соко и орао (Вук, I, 717), коју су превели и Зморски и Заљески, па упоређује њихове преводе. Францев је на основу тога донео суд о квалитету превода. Као што ће се видети, ја сам после упоређивања превода свих преведених песама с оригиналом дошао до сасвим друкчијих, каткада и супротних закључака. Била је, доиста, потребна једна тачно проведена научна анализа, која би одредила праву вредност преводилачког рада Зморског.

Биографски подаци о Зморском доста су мршави. Нарочито је досада остао необјашњен његов први додир с нашим језиком. Чињеница што је дошао на идеју да преводи, могла би се објаснити његовом наклоношћу према фолклору. Али немамо ближег обавештења о првом његову додиру с нашим народним песмама и језику, с нама уопће. Како је научио наш језик? Да га је знао још пре доласка у нашу земљу, то је несумњиво, јер је тек неколико година после првих превода дошао к нама. Штампане кореспонденције, колико ми је познато, нема; она би нам, можда, могла нешто више рећи о њему.

Први превод Зморског датира из 1849, а штампан је у часопису Stadło; то је песма под насловом Zaklęcia, која није преведена — како смо видели — с нашег језика, него из књиге В. Герхарда: Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen. После две године штампане су у часопису Biblioteka Warszawska две преведене песме, без потписа: Wybudowanie Skadru и Ożęnienie króla Wukaszyna, а идућих година спорадично још неколико песама. Год. 1852 излази у истом часопису 8 женских песама и чланчић: Реч о српским народним песмама и овом преводу њихову; то је био један део увода из књиге која је изишла идуће године под насловом: „Narodowe pieśni serbskie, wybrane i przełożone przez Romana Zamarskiego”. Warszawa, I св., стр. 196; II св., стр. 336, 12°. (II издање под истим насловом, у Варшави, 1855; то је, вероватно, само тобоже ново издање, тј. старо издање с новим насловним листом; имао сам у руци само I св.; нашао сам га у Прагу, у Варшави не. Замарски је псеудоним ум. Зморски). Збирка је посвећена Вацлаву Маћејовском, професору Историје словенских права на варшавском Универзитету. Ево што о том каже аутор: „Пре неколико година, жртвујући нешто времена да се упознам с цењеном поезијом српском, превео сам много потпуних песама и фрагмената, али само за властиту употребу, не мислећи о њихову штампању (томе још није тада било време). Недавно, читајући у Вашем цењеном делу Историја литературе неколико страница посвећених српским народним песмама, био сам побуђен речитим указивањем на велике користи, које би могле настати преводом тих песама, да се потхватим да задовољим Вашу врућу жељу и потребу литературе, уколико су ми у том моменту допустили време и прилике” 7). Даље каже да је сабрао раније преводе, допунио одломке, прегледао оригиналну збирку и изабрао из ње оно што му се учинило вредним.

После посвете налази се предговор — увод: Rzut oka na dzieje Serbii, na zwyczaje i wyobrażenia jej ludu („Поглед на историју Србије, обичаје и претставе — традиције њеног народа”). Тај предговор (који у последњем издању обухвата 24 стр. вел. 8°, у I и II изд. 63), рађен је према изјави пишчевој („posługiwaliśmy się w tem głównie...”; види бел. на стр. 10 у II изд.) по Талфијину уводу у књизи Volkslieder der Serben: Kurzer Abriss einer Geschichte des untergegangenen Reiches als Einleitung истим; дакле по извору по којем и Мицкјевич. То није свуда тачан превод, али се писац доста верно држи свог извора све до пропасти Србије; о Милошу Обреновићу не говори онолико и на истом месту као Талфија (види Зморски, 176, издање од 1900 г.; по том издању и даље цитирам; види о том даље! У Талфије на стр. XLIV). Не спомиње ништа о песмама о устанцима и јунацима у њима (види Талфи, XLVI). Друге податке о друштвеном и политичком стању у Србији и о Јужним Словенима те о народним обичајима црпао је из дела Леополда Ранкеа Die serbische Revolution, а нарочито из одељка Osmanische Einrichtungen in Serbien и Zustände und Sinneweise der Serben, у којима Ранке говори о појединим покрајинама и народним обичајима. Зморски се служио тим делом, иако га не наводи; упоређивањем утврдио сам да се служио II издањем Ранкеова дела од 1844, а не I од 1829 г. 8). Осим тога, употребљавао је и предговор у књизи Војарове Chants populaires des Serviens, који је она радила према Талфијину уводу и I издању Ранкеова дела. Говорећи о слободи Црногораца (176), Зморски се држи Војарове (70); даље говори о исламизованој Босни, где становници говоре српскохрватским језиком, не умеју турски, имају народна имена (види Ранке, 291). О султанским бератима, којима су осигурана права неких начелника, налазимо код Ранкеа, стр. 20; о Србији као серфвилајету на стр. 23 (ту се говори и о бератлијама Карапанчићима). После тога Зморски говори о Србима у другим покрајинама, „pod berłem Austryi” („под жезлом Аустрије”), у Угарској, тзв. Војводини, и Војној Крајини; Србима припадају Далматинци и Морлаци (Зморски, 176—177). Тај народ, некада моћан, броји данас око пет милиона, али је верски и политички подељен: једни чине главну силу ислама, други чувају од њих границе; „једни припадају класи владајућих, други су под јармом ропства, или с оружјем у руци чувају своју слободу”; на неким местима, као, на пр., у Херцеговини и Црној Гори, живе у напола природном стању, а другде, у Аустрији, „улазе већ у систем европског образовања”. „Ипак, поред свих тих разлика, дух, говор и обичаји омогућују да у њима лако видиш једну велику породицу”. — Ти назори потсећају на Мицкјевичеве лекције, иако су подаци црпљени из Војарове (70); ово пак што даље следи, показује несумњив утицај предавања, или бар одјек њихов: „Главно гнездо унутрашњег народног живота јесу српске провинције у Турској. Турско владање, колико год је често окрутно и многом тешко подношљиво, не уништава српску народност остављајући јој слободан развој. Захваљујући тој околности, Србији је пошло за руком да у првобитној свежини сачува народна предања, претставе и обичаје”. Српско село даје претставу првобитних старословенских опћина. „То је друштво спојено везама народности и суседства, солидарношћу права и обавеза, само собом управља и само је себи довољно” (Зморски, 177). Даљи подаци су из Ранкеа: о кнезовима и њиховој управи (37), о патронима целог села у Србији (37) о величини појединих кућа и села (34), о патронима или крсним славама (35), о „старјешини” (34), о необично развијеној породичној љубави код Срба, о заклињању браћом, сестрама (35). — Податке о посестримству и побратимству црпао је из белешке Талфије (I, 282), која цитира Фортисов Viaggio in Dalmazia; Зморски има то такођер. Податке за обичаје о братимљењу и сестримљењу у Старој Оршови и Неготину нашао је код Ранкеа, белешка на стр. 35—36. — Податке о „сеоским, симболичним обредима”, који су често везани с црквеним свечаностима, а у ствари су остаци из преткршћанског времена (види стр. 179), узео је исто тако из Ранкеа: о свецу „na pamięć zmarłych” („на спомен мртвих”) у почетку године (39; задушнице у Вукову Рјечнику); затим, о скупу девојака на Цветну недељу (39; Лазарице код Вука), о краљицама (39—40), о Ивањдану (40), о додолама, громовнику Илији, Огњеној Марији, Пантелији, о вечеру на св. Варвару (41), о Бадњаку, Божићу, коледским песмама, божићним обичајима (42). Тај етнографски материјал налази се код Зморскога на стр. 177—181. — Пошто је говорио о тим обредима, који имају особине из преткршћанског времена, он прелази на „wyobrażenia”, претставе, које су остаци из оног времена. Такве претставе јесу виле (Ранке, 44— 45) и вештице (44). Нетачно је што каже да виле уче дванаест школа; то се односи на „грабанцијаше”. (О вили говори и Талфи у белешкама, I, 271—272). — O „Zarazi” или „Moru” или Морији говори и Ранке (44); о вукодлацима говори Ранке на стр. 43—44, али ту је Зморском извор и „wielki nasz poeta”, тј. Мицкјевич, који је, како знамо, о вампирима предавао у два маха. „Претстава која не улази у систем” јесте она по којој онај ко је покопан на гробљу друге вере постаје вампиром; где је Зморски тај податак узео, нисам могао наћи. Занимљиво је како Зморски одељује „систем” Маглановићев од других „претстава” (стр. 181—182). На крају увода додаје да су те „предрасуде и претставе” заједничке Србима свих племена и вера. Оно пак што је речено о обредима и обичајима односи се, углавном, на становнике праве Србије, али се они спорадично налазе и „у свима насељима српским”, латинског и грчког закона. Муслимани се од њих доста разликују својим обичајима.

Ја сам се нешто дуже задржао на уводу Зморског, јер сам хтео да утврдим његове изворе и да изложим најглавније његове податке о нама. После увода долази већ помињано „Słówko o narodowych pieśniach serbskich i niniejszym ich przekładzie. У том предговору има опет мицкјевичевских одјека: одмах у почетку каже да „словенском племену с правом припада назив народа-песника”; што су пак Словени међу другим племенима, то је народ српски међу Словенима: „песник целог племена, вели наш велики песник-пророк” (183). Зморски се позива и на Шафаржикову Geschichte der slawischen Sprache..., у којој се говори о распрострањености наших народних песама, о словенској жени итд. Сасвим у романтичарском духу каже да су песме „заједнички (zbiorowy) плод народних способности и наклоности”. О творцима песама не зна се ништа, нити ко о њима што пита (?). Песма постаје заједничко добро тек онда, ако одговара опћим осећањима, схватањима и народном тону: ако пак не испуњава тај захтев, онда се прерађује све дотле док не одговори том услову. — Ово мишљење је сасвим романтичарско: „Народ сматра песму као готово природни плод своје земље, који се рађа и развија незнано откуд, као ветар и шуме по његовим планинама”. Настављајући ту мисао, држи се Ранкеа (стр. 46): „То је као други језик тога племена, који заједничком кариком спаја све његове чланове, раздељене границама држава, разликама закона, културе и религија, које су међу собом непријатељске или бар нису пријатељске; то је као зрак који ту у све продире и оживљује” (Зморски, 184). После тога наводи мишљење Маћејовкског о народним песмама (о чему ће бити касније говора), па онда наставља овако: „Њихову дубоко проникнутом утицају српски народ несумњиво има да захвали ону моћ духа и јуначки нагон („bohaterski popęd”), који су га после толико година понижења и најтежег ропства учинили способним да добије, иако на малој површини земље стварну независност; њима ће захваљивати, ако му још када засветле светлији дани” (184). Песме имају да буду драгоцена основа и средство развоја „вишег народног живота”, те га образованији људи ни часка не би смели губити из вида. За разлику од других словенских народа, Срби немају писане поезије (!); али песма народна тече као „сјајна, широка и јасна река”.

То су главне напомене Зморског о нашој народној поезији, па кад се одбаци оно што је плод романтичарске занесености, остаје доста тачних запажања. После тога говори преводилац о Караџићевој подели песама на мушке и женске, те даје карактеристику једних и других: лепота женских песама састоји се у „чистоћи и истинитости осећања, која теку право из срца”, у хармонији језика са самом ствари; ту наводи оно нетачно Мицкјевичево мишљење да се оне не могу имитовати 9). Претерано их ипак не хвали, него каже да се лепе особине (а то су: срећно поређење, сличица ухваћена живим бојама, свеж и нов обрт) налазе растурене по песмама, „најчешће поред безбојне обичности и тривијалне плиткоће” („obok jałowej pospolitości i trywialnej płaskości”), тако да су ретке песме, и код Срба и код Пољака, у којима не би било неког недостатка или тона који лажно звучи. Због тога је и Гете имао право кад каже да те песме треба читати у читавој множини, да би се осетила њихова лепота. Гете, међутим, о тој ствари говори у чланку Serbische Lieder овако: „Љубавне песме, које не треба узимати, уживати у њима и ценити их појединачно, него у целом мноштву, имају највећу лепоту; оне су у исти мах духовите, шаљиве, срчане [аnmuthig]... Све што год је тамо, све је кратко, али је претстављено на ужитак, у највише случајева попраћено сликањем природе, осећањем за природу или слутњом једног елемента. Осећања су увек врло истинита...” 10) Као што се види, Гете управо одушевљено говори о љубавним песмама; Зморски чини замерке женским песмама (а специјално онима које имају за предмет домаћи и породични живот, а изнад свега љубав у различним појавама), али те замерке нису оправдане и прихватљиве, као што се не мора прихватити ни то што Гете говори о оцењивању и уживању у љубавним песмама под условом да се читају у множини; најзад, Зморски је зависан о Гетеову суду и у другим моментима: у питању истинитости осећања и сликања живим бојама.

Осим ових женских песама постоји још једна врста у којима се налазе митолошки елементи; оне потичу из поганских времена. Такођер и обредне песме спадају међу женске. — Женске песме су заједничко добро свих Словена, а мушке су искључиво благо српске поезије; данас, кад знамо за биљине и думе, то је мишљење, дакако, нетачно. Ритам песама је монотон, „али у тој простоти неизмерно силан и сјајан” (185). Певање је „скандована рецитација” уз гусле, које имају једну струну. Слично томе говори и Ранке: „Es ist aber mehr ein Sagen als ein Singen: der eintönige Klang des Instrumentes, das nur eine Saite hat, fällt erst zu Ende des Verses ein” (46) 11). Певачи су стари, богаљи, „најчешће по Xoмерову узору слепи”; они разносе песме где год се српски говори. У аустријским крајевима певачи су једино слепци; у другим, планинским крајевима (у Србији, Херцеговини, Босни, Црној Гори) у свакој се кући налазе гусле, па обично старији људи, који имају одраслу децу, „обављају певачки занат”; певају чак и калуђери и игумани. Ти подаци имају опет извор које у Ранкеа (уп. стр. 45—46), које у Вукову предговору I књ. II изд. (Липиска, 1825; у држ. изд. XXV— XXVI).

Како те песме немају пандана код Словена, оне имају сличности с грчким рапсодијама. Поред јасног и мирног тона, њих одликује пластичност, којој нема равне у новијој књижевности. У српским песмама, као и у старогрчким, нема „средстава перспективе, груписања и сенчења слика”; све „се догађа на првом плану, те је свака појединост дата с вајарском изразитошћу”. „Може се рећи да је то низ рељефа превучених живим бојама” (186). Сличност с грчким рапсодијама види се и у ситним појединостима: у употреби истих начина и фигура, обрта у говору и појединих речи. Једном речи „српске песме су наставак и допуна грчких”, али с том разликом што нису тако одличне и савршене као старије друге. Има, пак, међу њима одличних, савршених; али већина има недостатака у појединостима; уза све богатство инвенције, има предрасуда, опћих места, тривијалности, неприродних натезања и сл. Мане ипак нису тако честе; „то су поједине мрље, бачене овде онде, које кваре опћи утисак целине, али се ипак лако могу прогледати и заборавити поред богато расејаних лепота” (186—187). — У поређивању песама с грчким рапсодијама, од којих су настале Илијада и Одисеја, Зморски је вероватно под утицајем Мицкјевичевим; његова пак оцена епских песама садржи и добра запажања.

Зморски је доста добро поделио песме на три групе, само што је он то практички слабо извео (в. ниже!): оно што данас називамо неисторијским циклусом, он назива легендама; други део су „pieśni bohaterskie” (јуначке песме), које опевају „историјске догађаје, витешке доживљаје или судбине историјских особа”; треће су романсе, које причају највише љубавне доживљаје; оне су на средини између мушких и женских песама, „епско-лирске”. Занимљиво је што каже да је имао прилику да упозна једну песму која опева победу српског генерала Книћанина: та песма потиче из последњег рата с Мађарима г. 1848 и 1849. Значи ли то да је Зморски имао веза с нашим крајевима и пре издања наших песама? То је врло вероватно, али података још немамо.

После тога песник даје обавештења о Фортису, који је пред око сто година (?!) у свом путопису дао податке о „старим сагама и песмама Морлака, једног од племена српског народа” (187). Нетачан је податак да је Гете превео Хасанаганицу 1789 г. (она је штампана у Хердеровим Volkslieder, 1778, а преведена је раније, између 1775 и 1777 12); и он понавља оно што је рекао Маћејовски (в. ниже!) да је Гете изразио жељу да неко подузме скупљање и превођење тих песама. Нетачна је информација да је Вук 1814 г. издао три свешчића песама, а није тачно да је то издање, „у неизмерно слабој едицији”, прошло скоро незапажено. Друго, умножено издање од 1824 г., имало је успеха. — Зморски после тога обавештава о преводима Талфије, Бауринга и Војарове; најбољи је превод Талфијин, и то у издању од 1835 г. 13). Чуди се, затим, што се у словенским земљама није појавила ниједна посебна збирка ових песама (а преводи Ханке и Челаковског?!). Познати су му пољски преводи Брођињског и преводи разних аутора, расути по часописима, већином пренесени из друге руке и врло слободни. „Предавања нашег великог песника највише су, без сумње, допринела да пољска публика упозна ту ствар, иако је песник не објашњава свуда верно, јер је песме црпао само из немачког превода” (188); колико је то мишљење тачно, видели смо напред. У збирци коју он издаје сви су преводи из оригинала осим песме Zaklęcia (узете из књиге Wila), те се могу, ако већ немају других особина, препоручити барем својом верношћу. „Осим у неколико песама, које су својом савршеношћу у оригиналу потстицале на брижљиву и што више артистичку обраду у преводу, једина је наша тежња била да сваку песму што боље прелијемо у језик пољски, с њеним одликама и недостацима, како с обзиром на унутрашњу мисао или садржај, тако и на спољашњу форму. Држали смо се притом најпростијег начина: писао сам пољски, а читао српски, и на тај сам начин остављао настали превод готово нетакнут. Можда је он због тога мање тачан и храпав, али, заиста, само је на тај једини начин могао сачувати слободу дикције и простоту које карактеризују оригиналне песме, о чему смо се морали нарочито старати” (188). Тај цитат даје тачну слику тежња и принципа Зморског у превођењу; колико их је он и практично извео, видеће се ниже. Зморски додаје још и ово: у жељи да превод буде што тачнији и вернији, морао је употребљавати скраћенице и обрте који су мање обични у пољском језику. Прво је, по његову мишљењу, нужно због звучности стиха, а друго је добро зато што ће се увођењем неких словенских облика обогатити пољски песнички језик.

Зморски даље излаже да је преводио по издању Вукових песама од г. 1841—1846 (три свеске), али је „нарочито у овом одељку [тј. књизи]” многе песме превео које из пређашњих збирки које из другог „оригиналног извора”; због тога постоје неке мање разлике између његове збирке и наведених (тј. цитираних) песама у Вукову III издању. Разлике између већ раније насталих превода из пређашњих збирки и најновије Вукове редакције тако су, по Зморском, ситне, „да их нисмо сматрали вредним труда мењати” (189). — Који су то „други оригинални извори” он не наводи; чињеница је да је испод наслова сваке песме означавао број и страну код Вука (III издања). Можемо једино нагађати да је Зморски, можда, мислио на песме које ће штампати у каснијој збирци превода песама о Краљевићу Марку, где има 4 преведене песме из Пĕванније С. Милутиновића. Да ли је, можда, већ тада имао готове те преводе па је на то мислио говорећи о другим изворима? Али израз „zwlaszcza w niniejszym przekładzie” („нарочито у овом преводу”) тешко се може сложити с тим нагађањем.

*

* *

У прве две свеске превода Зморског налази се свега 141 песма, а посебице ове (према подели Зморског): 16 легенди (заједно с већ помињаном мистификацијом), 10 јуначних песама, 14 романси, и 101 песма под насловом: „Piosnki miłosne, ucinki, drobne romanse it.p.” („Љубавне песме, фрагменти, ситне романсе и сл.”). Свега, дакле, има 140 преведених народних песама.

Друга књига превода Зморског изишла је под насловом: „Królewicz Marko. Narodove pieśni serbskie przełożone przez Romana Zmorskiego”. Warszawa, 1859, VI+264, 12°. Она има кратак предговор о Краљевићу Марку као историјском лицу и карактеристику о њему као јунаку. Песама има свега 30, убројивши и 4 песме преведене из Милутиновићеве Пĕванније. У њој су песме само о Марку; свега је 26 правих народних песама (Милутиновићеве за такве не узимам). Предговор је рађен према подацима из Ранкеа и Вукова Рјечника, на које се и позива.

Tрећа књига преведених песама јесте: „Lazarica. Ustęp z narodowych pieśni serbskich. Przekład Romana Zmorskiego”, Warszawa, 1860, 98, 8°. Oна има кратак приступ о косовској битци и судбини и значају кнеза Лазара. Ту се још налази легенда о двама зетовима Лазаровим, издаји Вуковој и сл. Аутор се позива на Мицкјевича, Јанчара-Пољака, и дело које ми није познато: „Slaves du Sud — etc. — par Jankovitch et Grouitch” (Париз, 1853). — Песама има 11; у додатку је песма Śmierć Urosza Nemanicza уз назнаку да је узета из Милутиновићеве књиге. Затим говори о судбини Урошевој: како га је убио Вукашин итд. Не рачунајући, дакле, преводе из Милутиновића и његова пријатеља Герхарда, Зморски је превео 177 народних песама, тј. много више него сви остали преводиоци заједно.

Ново издање тих превода (у којем се налазе и преводи прерађене за позорницу Банове Мејриме и Радичевићеве песме Девојка на студенцу) изишло је 1900 г. под насловом: „Роман Зморски: Pisma oryginalne i tłómaczone, Warszawa, 858, вел. 8°”. Песме заједно с предговорима налазе се на стр. 153—581 и 707—757. То није критично издање, али је такво да се може употребити с једнаким правом као и остала. Ја ћу наводити и даље из њега, поглавито из техничких разлога (да не бих морао наводити разне наслове књига).

Заиста, преводи Зморског заслужују озбиљну пажњу, и ми му можемо бити захвални исто толико колико и Пољаци за посао којег се потхватио. Нажалост, наш преводилац није имао помоћ и саветника у стручној критици, која би га упутила на исправљање многих погрешака, како у нетачном разумевању, тако и у небрижљивом испуштању појединих стихова, додавању итд., о чему ће бити ниже говора. Талфији је био много лакши посао с те стране: она је за прво издање својих превода имала као саветнике Вука и Копитара, и они су с њом прегледали превод и исправили добар део погрешака, па ипак их је било доста чак и у другом, поправљеном издању. Зморски је као помоћника имао Талфијин превод, те се доста користио њеним белешкама; да ли се помагао и њеним преводом? Видећемо ниже. Штета само што се он сам није прихватио припреме другог издања, јер би том приликом морао доста тога изменити и поправити.

Као и раније, и овде ћу се служити државним издањем Вукових песама. Нажалост, овде се не може много помоћи. Ко би данас могао утврдити која је песма преведена из једног издања, која из другог, а која из „других оригиналних извора”? За неке би се то могло учинити, али за већину јамачно не. Правде ради, настојаћу да не наводим примере из песама које су доживеле велике измене у разним издањима Вуковим, а ако их будем и наводио и употребио, учинићу то с великом пажњом, обазирући се на белешке уз текст; то је једино што могу да учиним.


I
Начин превођења Зморског. — Погрешно разумевање текста. — Импровизовање речи и стихова.

Како је Зморски преводио? Да ли се користио преводима својих сувременика и претходника у Пољској, поглавито Заљеског? Може се са много извесности тврдити да није, јер је тешко указати на зависност о њима; о томе ће и касније бити речи. За сада треба рећи да је он наш језик познавао несравњиво боље него они. Па ипак, он је доста грешио преводећи, јер није увек репродуковао смисао оригинала. Покушаћу да укажем на поједине особине и начин његова превођења, да проверим колико одговара стварности његово самопоуздање у вредност превода, да укажем, колико узмогнем, како су сачуване песничке лепоте народне поезије у његову преводу.

Има три врсте случајева кад нису добро репродуковане мисли оригинала: 1) случајеви кад је преводилац лоше разумео текст па је криво превео; 2) кад је песник заменио стихове оригинала с потпуно својим импровизованим стиховима; наравно да је ту тешко повући јасну границу између једних и других грешака; 3) случајеви кад је преводилац замењивао поједине речи, те је тиме мисао народне песме добила другу боју. — Број грешака које су настале због неразумевања текста доста је обилан, али релативно много мањи него што је био код Заљеског; не сме се губити из вида релација: 7 песама према 177!

1) Навешћу најпре неколико случајева из „легенди” и јуначких песама I књ. превода. — Триста калуђера моле се да се догоди чудо и да падне ватра из небеса и потече вода из камена: „Кад је било у двадесет сата, У двадесет јоште и четири, Паде њима...” (III, 56, 80) = „Modlili się czasu dobę jednę [грешка место jedną], Modlili się czasu dobę drugą (200; „молили се један дан, молили се други дан”). Зморски је погрешно разумео понављање које певач чини једино из метричких узрока, јер му није стало у један стих „двадесет четири”; њега је збунио и онај „јоште”. — Будимска краљица, кад је родила змију уместо детета, рече овако краљу: „Камен, краље, да се обрадујеш, Обрадујеш од срца породу” (II, 11, 65—66); камен овде, према Академијином Рјечнику, значи „узалуд” или уопће нешто одречно, те је према томе значење ово: „Немој да се обрадујеш...” Зморски то, разуме се, није могао знати па преводи овако: „Bywaj, królu! raduj się dziecięciu! Dziecięciu się uraduj swojemu!” (205. — „Дођи, краљу, радуј се детету! Обрадуј се својем детету!”), — Кад је будимски краљ Милутин дошао призренском цару, стаде пити с њиме вино и ракију; народни песник је овде одлично приказао психолошку ситуацију са свега једном речи: краљ будимски боји се да каже узрок свога доласка, а хтео би да говори; речи су му, тако рећи, на језику, али нема храбрости да каже, тј. да запроси за змију цареву кћер: „Узмучи се краље од Будима, Познаде га царе од Призрена...” па му рече: „...Што је тебе, кака је невоља? Те си ми се тако узмучио?” (105—106. и д.). У преводу је речено слабо и бледо: „Król Budymski ciągle milcząc siedzi. Car Pryzreński jako to rozważy...”, рече му: „Cóż ci jest? co ci za niedola? Że tak milczysz, a nie mówisz zgola?” (206. — „Будимски краљ седи непрестано ћутећи. Призренски цар, кад то виде” рече: „Што ти је? каква ти је невоља? Зашто тако ћутиш и уопће не говориш?”). Док у нашем тексту после речи „узмучи се” природно следи „кака ти је невоља”, ово не мора бити у пољском преводу после речи „ћутати”. — Брат Јово говори сестри да га почека: „Док ја одем за бијелу цркву: Кад смо средњег брата оженили, Ја сам златан прстен изгубио, Да потражим...” (II, 8, 93, и д.) = „Co na chwilę do cerkwy zobaczę. Ostatniego jak żeniłem brata, Złoty pierścień w cerkwi upuściłem: Wstępie...” (222. — „Да на часак погледам у цркву. Кад сам женио последњега брата испустио сам у цркви златан прстен: ступићу...”). Очигледно Јово је изгубио прстен иза цркве, а не у цркви, код женидбе средњег брата, не последњег. — Кад уградише младу Гојковицу, доносе јој чедо у колевци, „те га доји за недељу дана; по недељи изгубила гласа” (II, 25, 235) = „Tydzień cały głosem ję koiła, Po tygodniu głosu jej niestało" (236; „недељу дана гласом га умиривала; после недељу дана не чу јој се гласа”; Талфија је ово добро превела). Преводилац је мислио да је она гласом умиривала дете, заваран, можда, другим стихом у којем се каже да је она умрла, да после једне седмице није више било гласа од ње.

Доста разноврсних грешака има у преводу Женидбе Максима Црнојевића; доста бројне су и такве кад није добро дата мисао текста. Опазио сам да су погрешке чешће у дугим песмама, јер су у њима и мисли мање обичне, нема толико конвенционалних понављања, радња је сложенија, има доста управног говора, где се често налазе лаконске пословице, необичнији обрти и слично. — Ево примера. Кад је Иво „похарчио благо”, „Латини му дадоше ђевојку, Ђевојачки прстен прифатише” (12—13). Зморски је, не познавајући довољно наше свадбене обичаје, схватио као да је Иво добио за Максима веренички прстен: „Zaręczynny pierścień mu oddali” (274. — „Дадоше му веренички прстен”. — Талфија је то добро превела). Због таквог разумевања, односно неразумевања, дошла је и ова погрешка: млетачки дужд пише Црнојевићу Иву: „Кад запросиш лијепу ђевојку, Јал’ је води, јали је не проси” (198) = „Gdy wyprosisz pierścień od dziewczyny, Albo nie proś, albo weź zmówioną?” (278; „кад испросиш прстен од девојке, или је не проси, или испрошену узми”; у Талфије добро; не знам зашто је Зморски ставио упитник). — Иво говори злослутном сестрићу, деверу Јовану капетану: „Но како си мене старјешина, И пошао ђевер уз ђевојку, Ну набрекни на камену граду...” (526—529) = „Więc ot lepiej, jako swadźby głowa, Jako dziewierz narzeczonej młodej, Głośne hasło daj po całym grodzie”, (285; „боље би било да као глава сватова, и као девер младе веренице, даш гласан знак по целом граду”). У оригиналу не пише да је Јован старешина сватова, нити се то старешина односи на његову сватовску функцију: девер није глава сватова. Ту се мисли да он као старешина, племенски главар, има право да заповеда, да „набрекне” већ као такав (а после и као девер). — Кад Милош Обренбеговић заиска уговорене дарове, сви сватови одобрише његов захтев и сви кажу једну реч, тј. сложни су: „Сватови се браћа погодише, Но имају непогодна друга, A на коњу несретну ђевојку” (977). Зморски није знао да „а” нема увек адверзативно значење, па је зато мислио да се други стих односи на Иву: „Wszystkie głosy na jedno się godzą. Jeden tylko milczy chmurny Iwo, I na koniu złowieszcza dziewczyna” (296. — „Сви се гласи у једном слажу. Једини само тмурни Иво ћути, и на коњу злосрећна девојка”; у Талфије је друкчије преведено). — Латинка тешко кунући дозива Максима: „О Максиме, немала те мајка! Мајка нема до тебе једнога, A по данас ни тебе не било!” (1002) = „O Maksymie, matki jedinaku! Bodaj nigdy nie była cię miała, A od dzisiaj bodaj nie widziała!” (296. — „O Максиме, јединче мајчин! О да те никада није ни имала, а од данас те и не видела!”). Овде је речено нешто друго него у оригиналу: док се у њему каже да Максимова мајка нема другог сина до њега једнога а сада треба да га изгуби, у преводу нема те мисли; затим, први стих је ублажен, неадекватно репродукован.

Ево сада неколико случајева из женских песама. — Девојка че платно: „Не могу јој нити устајати, Ни сребрно брдо ударати” (I, 642) = „Białe nici wystarczać jej nie chcą, Ani płocha uderzać srebrzysta” („Беле нити неће да јој достају, ни сребрна плоха да удара”). — Девојка момку одговара да није расла угледајући се у бор, јелу или његова најмлађег брата: „већ сам млада према теби расла” (I, 422, 10) = „Tylkom młoda dla ciebie tak rosła” („Само сам млада за тебе тако расла”), што је добило сасвим друго значење. — Ни ово није добро разумео: „Сину зора, а ја још код двора, Дан превали, а ја у лов пођох” (I, 432) = „Błysły zorza — a ja dalej z loża, Dzień zaświtał — ja w pole na łowy” (354. — „Блиснула је зора, а ја устадох, дан је освануо, а ја у поље у лов”; у та два последња случаја Талфија је добро превела). Следећи стих: „Ја на брдо, а сунце за брдо” потпуно је прикладан у нашој песми, a у Зморског није, иако га је добро превео: „Ja na górę, a słońce za górę”. Зморски је горње стихове сасвим изменио: како је већ напред речено, у нашем тексту ловац је „у зору” још код двора, а пошао је у лов тек кад је дан био на измаку; у Зморског, он у зору устаје кад се разданило, иде у лов, а поента песме и јесте баш у одлажењу у лов у невреме. — „Младо нежењено” говори девојци: „Љуби мене, лепото девојко, Љуби мене, док ја нисам тебе” (I, 604) = „Kochajże mnie, ty cudna dziewczyno! Kochajże mnie, tak jako ja ciebie” (378 — „Воли ме, ти, лепа девојко! Воли ме тако као што ја тебе”). Момак каже девојци да га пољуби, и ту није на месту реч kochać = волети, него би требало całować; даље, он не каже да га воли како он њу воли — та видели су се можда први пут! него јој каже да ће је пољубити, ако га она не пољуби.

После ово неколико примера из превода женских песама прелазим на случајеве из одељка о Краљевићу Марку; они су многобројнији. — Кад је Марко чуо јаук Милошев кад га устрели вила, „трже се иза санка”, „па отскочи с коња шаренога, добро Шарцу колане потеже, Шарца коња грли и љуби: „Јао Шаро, моје десно крило!” (II, 37, 53, 56). Зморски је испустио други наведени стих, трећи је самовољно преиначио, а у четвртом није разумео значење фразе „моје десно крило”: „Na ziem skoczy ze swego Szaracza, Szyję ściska, grzywę mu całuje: ,Ejże! Szarcu, koniu mój skrzydlaty’” (428. — „На земљу скочи са свога Шарца, врат му грли, гриву му љуби: ,Еј Шаро, коњу мој крилати!’”). — Марко зове Милоша да иду да просе „чудно чудо Росанду ђевојку” па ће му рећи: „Гори нам се, брате, посмијаше, И гори се од нас иженише... Ми остасмо, брате, за укора” (II, 39, 121 и д.) = „Co na świecie żywnie tylko żyło, Już się dawno bracie pożeniło... Myśmy dwoje posobkiem zostali” (437. — „Што је на свету бољег само било живо, већ се одавна, брате, поженило. Ми смо двојица сами остали”). По Зморскоме, дакле, та би мисао овако изгледала: кога год је бољег било, већ се одавно оженио, а њих двојица остадоше инокосни. Он није осетио тон Марковог говора: овај само прекорно каже да су се многи гори од њих оженили, исмејали их што се нису и они, и због тога су они за укор, осуду. — Кад позваше Рељу, „Реља био једва дочекао” (184) = „Niedługi czas za Relią czekali” (438; „нису дуго чекали на Рељу”; У Талфије је добро преведено, а овде је очевидна погрешка). — Капетан Лека каже Марку да је било већ 74 просца, али да је Росанда сваком нашла ману: „Код просаца брата застидила” (348) = „Proszącego z wstydem odprawiła” (443. — „Просца је отправила са срамотом”); разлика је између „застидети брата”, којему је било неугодно што их одбија, и „отправити осрамоћене просце”. — Ово баш није нимало разумео: певачев додатак варијанти песме Марко Краљевић и соко (II, 54) гласи овако: „Спомиње се Краљевићу Марко, Као добар данак у години" (64), тј. народ га спомиње због његових доброчинстава. Зморски преводи: „Marko słuchał co powiadał sokół; Wspomniał błogo dzień on i godzinę” (491; „Марко је слушао што је причао соко; споменуо се мило дана и часа”). Зморски је променио овде и „суру тицу орла” у сокола (у тој се варијанти спомиње орао, а не соко). — Арапин на Косову каже да ће Марку отсећи главу: „Да добијем коња према себе” (II, 68, 145) „Co dobędę konia po nim sobie (559; „да бих добио коња његова”); Зморски није разумео фразу „добити коња према себи”, тј. коња који њему доликује.

У Лазарици има доста места где није добро ухваћен смисао. Ево их неколико: „Вољан буди, царе, на бесједи!” = „Wolne żarty tobie, wielki carze!” (713; „слободне су теби шале, велики царе”; Талфија то овако преводи: „Nicht ungnädig, Zar! nimm meine Worte, Wenn ich, was du fragst, Dir offen sage”; II, 184). Видећемо касније да ни Коперњицки није добро превео то место, а Заљески јесте. — Зморски (као раније Заљески) не преводи добро стихове: „Све се тебе слуге удворише... A ја ти се удворит’ не могох” (174) = „Wszystkie slugi... Na własnym już chlebie osadziłeś... Ja sam tylkom bez własnego chleba” (713. — „Све си већ слуге... на властити хлеб поставио... Ја сам само без властитог хлеба”). Царица Милица каже цару Лазару: „Ти остаде у столу њиноме И потрпа на гомиле благо” (II, 34, 46) = „Ty za stolem tylko siedzisz sobie I w gromadę...” (723; „ти само за столом седиш и на гомилу...”); овде је буквално схваћено седење Лазарово; мисли се, дакако, на престо Немањића. — У истој песми одговара Милош Лази: „Вала, кнеже, на бесједи твојој! Што ти хоћеш задужбину градит’, Време није, нити може бити” (84) = „Chwała, Kniaziu, zamiarowi twemu! Że chcesz stawiać cerkiew na cześć Boga, Ale wéźmij księgę starosławną...” (723. — „Слава, кнеже, намери твојој што градиш цркву у част Бога; али узми књигу старославну”). Засада се нећу обазирати на чињеницу да „хвала” у пољском језику обично има друго значење него „chwalą” (= слава); упозоравам само на то да је Зморски криво, скоро обратно схватио: Милош не „пледира” за грађење, како би се могло схватити из текста Зморског, него је баш против њега. Зато преводилац није никако смео испустити један стих (и о том испуштању биће још речи); није смео превести „бесједа” са „zamiar” (намера). — Ни Лазаров говор на вечери косовској није цео добро преведен; и Зморски се спотакао о оне речи о Милошу, „вери и невери”; ево како их је превео: „Bądź mi jak chcesz: wierny czy niewierny, Choćbyś mnie miał zdradzić jutro w boju I zdać w ręce cara Tureckiego...” (726. — „Буди какав хоћеш: веран или неверан, иако би ме имао издати сутра у боју и предати у руке турском цару...”). Док Лазар у нашем тексту говори сасвим одлучно, децидовано, да ће га Милош издати, одбећи у табор султанов, дотле код Зморског он говори кондиционално, говори да ће га предати у руке султанове, што оригинал не казује. Даље, Зморски не преводи добро ону хиперболичну фразу о претварању Срба у со (II, 49, IV): „Żebyśmy się wszyscy solą stali, Nie byłoby Turkom do wieczerzy” (727; „кад бисмо се сви претворили у со, не би било Турцима за вечеру”). У ова два случаја, чини се, утицао је превод Мицкјевичев, јер и он преводи прво место погодбеном реченицом и каже „верни или неверни”, а друго место се такођер по смислу поклапа с првим. (Наравно, овде се ради о тексту Вротновског; в. стр. 177).

Tе погрешке у разумевању нису тако бројне (набројано их је овде више од половине), кад се има пред очима велики број преведених песама. Оне су разумљиве и могу се опростити писцу који није могао да се упозна с етничким, географским и историјским приликама народа, чије је преводио песме, а то је знање у неким случајевима било врло потребно; даље, неки случајеви захтевају фино познавање језика, јер и зналце наводе на двоумљење и проблематичности. Због таквих погрешака било би неправедно осудити један врло трудан, сложен и дуготрајан посао. Много тежу осуду захтевају врло бројни примери — набројао сам их преко осамдесет — у којима су поједини стихови замењивани другима који им нимало не одговарају, те су, према томе, импровизације песника Зморског. Мисао оригинала је преиначавана и изопачавана далеко преко граница допуштеног; додавано је и испуштано, те је то често утицало и на сам садржај. Ево неколико случајева.

У песми I, 207 свршетак је овај: „Нек је [духови жену гаванову] возе по муци, Као шајку по мору” = „Włóczą ją z nim [kamieniem] po wodzie, Na wszystkie wieków wieki” (239. — „Вуку је с њим по води, на све веке векова”). — Овде Зморски није разумео, а усто је импровизовао: „И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега, До једанпут у години дана” (II, 1, 81—83) = „Pozostałym Bóg się umiłował, I dał ziemi swe błogosławieństwo” (195) = „Осталима Бог се смиловао, и дао је земљи свој благослов”; као што се види, мисли оригинала нема. — И овде је исто тако испуштено и замењено неколико стихова: „Уљегоше у дворе цареве, Сви сватови коње провађају, Салт не шета змија Ластавицу, Сама јој се по авлије шета” (II, 11, 195—198). Ова четири стиха замењена су са свега једним, који, усто, не одговара оригиналу: „Kołem dworu, taborem legnęli” (209; „око двора у табору легоше”). — Ово, ваљда, и није право разумео: девојка дајући кошуљу несуђеном Радановићу Лази говори: „Под грлом јој [кошуљи] пуце јадиково, Јадиково и чемериково: Кудгод ходиш, нека јадикујеш; а гди станеш да чемерикујеш (III, 79, 134—137) = „We łzach praną, w goryczy maczaną! Gdzie w niej staniesz, kędy chodzić będziesz, Łez nie otrzesz goryczy nie zbędziesz” (219. — „У сузама прану, у пелену мочену! Где у њој будеш, куда будеш ходио, суза нећеш отрти, нећеш бити без јада”). — У Находу Симеону (II, 13) краљица будимска препознаје свога сина: „У з’о час га рода потражио, A у гори дош’о у Будима” (147; слично је превео и стих 171): „W złą godzinę na świat się rodziłeś..." (229; „у зао час си се на свет родио...”). — Нејачак Јово испричава се сестри што је поцрнео: „Мене јесте голема невоља: Док сам осам брата оженио, И дворио осам милих снаха” (II, 8, 70—73) = „Byłoż dosyć mnie młodemu trudu: Ośmiu braci moich pożeniłem, Ośm razy we swaty jeździłem” (221; „имао сам, млад, много муке: осморицу браће сам поженио, осам пута сам ишао у сватове”). — Кад је Иво видео како су нагрдиле красте Максима, плану „као огањ живи”: „Ко ми дође, да ми је честита [тј. Латинку], Живу ћу му...” (177); у Зморског: „Na cześć klnę się! kto mi wspomni o tem, Żywo temu...” (277. — „Кунем се чашћу, ко ми спомене о том, живо ћу му...”). — Иво Црнојевић се пред снахом правда зашто cу Милоша учинили зетом, младожењом: „У том сам се, снахо препануо” (792), тј. препануо се због тога што је рекао да ће Максим бити најлепши, а сада је најгрђи; Зморски то преводи овако: „Z tą przechwałką alem się przekwapił” (294; „али сам се с том хвалом пожурио”); овде није дато оно психолошко стање које изриче певач. — Латинка одговара свекру: „Ако л’ си се, свекре, препануо, Ђе је Максим још танко дијете” (за трагове од краста већ је рекла; 912) = „Otóż, teściu, jak się przekwapiłeś! Dziarski młodzian został syn twój zawsze!” (294. — „Видиш, тасте, како си се пренаглио! Твој син је ипак остао јуначки младић!”). У оригиналу је разумљиво оно што даље следи: чекала би га још девет година у Жабљаку, зато што је „танко дијете”, а у преводу то није мотивисано: зашто да га чека кад је „dziarski młodzian”? Преводилац то ни не везује с потоњим, с којим је у несумњивој вези, него почиње нову реченицу („Dziarski...”). Та је импровизација, дакле, на штету смисла целог места. — Смртно рањени Јован-капетан говори Иву: „Прођи ме се, мој ујаче Иво! Није тебе Максим погинуо, Но кад дође на коњу помамну...” (1142 и д.). Ти стихови замењени су другима који им нимало не одговарају: „Daj mi umrzeć, już spokojnie, wuju! Żywo uszedł Maksym twój do domu. Jako dopadł szalony rumakiem...” (300. — „Дај ми мирно умрети, ујаче! Твој је Максим хитро одјурио кући. Кад је као луд допао на коњу...”). Талфи је ту песму скоро свуда добро превела и њен се превод не поклапа с погрешкама Зморскога, али на овом месту има сличности: „Lass in Ruh' mich sterben, Oheim Iwan! Nicht gefallen ist Maksim, der Knabe, Fort auf wutherfüllten Rosse floh er...” (I, 113). — Кад је Иво стигао дому, а оно Максим побио копље пред градом, за њега свезао коња (стих „ситна му је зопца устакнута” испуштен је у преводу Зморског; занимљиво је да је то испустила и Талфи, па, можда, ни Зморски није разумео тог стиха; в. Талфи, I, 113), па на колену пише дужду књигу ситну: „а двори га злосретна ђевојка, На мезиле књигу оправио” (I, 158). Зморски други стих не преводи, можда зато што није могао превести „на мезиле” (поштом), а додао је један свој: „Przy nim stoi nieszczęsna dziewczyna. W liście Maksym takie pisał słowa” (300. — „Kрај њега стоји несрећна девојка. У листу је писао ове речи”). Додајем да „двори” није једнако „стоји”, да „злосретна” (=кобна) није једнако „nieszczęsna”. — Из те песме могао бих навести још неколико таквих случајева, али ћу радије навести из других песама, да би ми анализа била свестранија.

Ево најпре неколико места из женских песама (I књ. Вукова). — Она мала, нежна песма о ухваћеном славују, није цела добро преведена: „Метнуше [ловци] га у дворе, Да им драге весели; Неће славуј да пева, Него оће да јади” (I, 655, 15 и д.). Било због неразумевања, било због хотимичног мењања, место није добро преведено: „Zamknęli go we dworze, Żeby miłym ich śpiewał. Alić słowik ani śpiewa, Ani ziarna jeść nie chce" (369. — „Затворили су га у двору да би њиховим љубама певао. Али славуј не пева, а неће ни зрна да једе”). Талфи је то место друкчије превела. — „Горица листом листала, У њојзи братац и сеја” (I, 298) = „Wiatr liściem szumi po górze, Brat z siostrzą siedzi pod górą” (372. — „Ветар шуми кроз лишће по гори, брат са сестром седи под гором”). — „Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку, Не бих ли јој очи сагледао” (I, 599, 7 и д.) = „Raz dziewczęta widzę tańczą koło, A w tym kole dziewica Milica; Pójdę! może dopatrzę jej oka" (390. — „Једном сам видео где девојке играју коло; а у том колу девојка Милица. Поћи ћу, можда ћу јој угледати очи”). Овде је чак и мотив измењен. — У овом стиху можда није разумео реч „бехар” na отуда погрешка: „Снијег паде на бехар на воће” (I, 312) = „Lód na wodzie, śnieg biały na dworze” (393; „лед је на води, а бео снег на двору”); то је потпуно различно. — На овом месту имамо опет једну погрешку, којој је вероватно узрок привидна сличност наше и пољске речи: девојке, ђаволице, муте Дунав, „перунику тргајући, и белећи своје лице” (I, 669) = „Mącą, bijąc pralnikami, Umywając jasne lice" (357; „муте, ударајући пратљачама, умивајући јасно лице”). — То би били готово сви стихови које сам нашао да су импровизовани на 60 страна преведених љубавних песама. Као што су ретки случајеви грешења у разумевању, тако ни ови нису многобројни, па те песме припадају међу најбоље што је Зморски превео. То готово исто вреди и за оне песме које је он назвао романсама.

Много више погрешака има у преводу песама о Краљевићу Марку и косовској битци: импровизација има доста. — Три побратима Марко, Милош и Реља, „ударише покрај винограда” Љутичина (II, 38, 6) = „Staną spocząć koło winogradu” (430; „починуше око винограда”). Марко затим опомиње Рељу да не „ломи грозна винограда” и прича му своју невољу с Љутицом. „Има”, вели, „од тад’ седам годиница, Већ овуда нијесам прошао” (36) = „Będzie temu już lat siedem cale, A zapomnieć do dzisiaj nie mogę” (431; „биће тому већ седам година, а заборавити то ни до данас не могу”). — У преводу песме Сестра Леке капетана има доста таквих грешака, и та песма спада међу најслабије преведене. — Марко је свашта виђао, и виле и којешта друго, али ни ода шта се није препануо: „Баш се Роси бјеше зачудио, И од Леке с’ мало застидише, Погледнуше у земљицу црну” (II, 39, 411—413) = „Alić Rosę kiędy ujrzał krasną, stanął z dziwu, rumieńcem oblany, I olśnione spuścił w ziemię oczy...” (444; „али кад је угледао красну Росу, стао је од чуда, обливен румени, и оборио земљи заблештене очи”). — Марко ће преварити Росу да се обрне к њему: „Е се, Росо, јесам застидио На чардаку од брата твојега...” (524) = „We świetlicy odszedłem od siebie Jak wydziałem, i jak cię słuchałem” (447. — „У дворници сам био изван себе кад сам те гледао и слушао...”): о брату и застиђавању ода њ нема ни помена. — У песми II, 78 двоје Латинчади навали на Новакова Грујицу: „Паде Грујо по земљици црној, Ману...” (445); Зморски: „Wydobędzie szablę swą Gruica” („па извади Грујица своју сабљу...”). — Импровизовано је и ово: „Бога моли Краљевићу Марко Од године опет до године, Да прослави крсно име красно, Крсно име, светог летног Ђурђа” (II, 71, 1 и д.), тј. сваке године моли Бога да му дâ да у миру прослави Ђурђев-дан (летњи, за разлику од зимског): „Święto sławi syn królewski Marko, Święto sławi świętego Jerzego, Święto sławi, Pana Boga prosi” („Свеца слави краљевски син Марко, слави свеца светог Ђурђа, свеца слави, Господа Бога моли”). — Ово ваљда и није добро разумео: везирову соколу било је криво што је Марков соко ухватио утву, „а наваду лошу научио: отимати ловак од другога” (II, 69, 27) = „I z zadrości wielkiej chęć go wzięła Wydrzeć zdobycz złowioną onemu” (527; „и из велике зависти дошло му је да ономе отме уловљен лов”). — Стихови у којима се налази оно поређење Милоша са соколом (Косанчић каже Милошу: „Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело”, II, 49, IV, 41), Зморски преводи овако: „Choćbyś ty miał skrzydła sokołowe, I chciał lecieć przez powietrze jasne, Skrzydła by ci wpierw omdlały, bracie!” (728; „све да имаш крила соколова, и да хоћеш да полетиш кроз јасни зрак, пре би ти, брате, крила онемогла”). — Мусић Стеван наређује слузи Ваистини да гледа на небо „је ли јасан месец на заоду, је л’ даница на истоку звезда” (II, 46, 12—13), а то чини зато да не би закаснили у бој (то су предзнаци зоре, кад имају да полазе). И уистину, Ваистина погледа на „чисто небо ведро”: „Јесте јасан месец на заоду, Јест даница на истоку звезда” (34—5). Зморски оба пута преводи: „Rychlo z nieba zajdzie miesiąc jasny, I na wschodzie błyśnie zorza ranna” (738; „брзо ће с неба заћи јасни месец, и на истоку блиснути рана зора”). Наравно да Зморски неће после тога моћи рећи како је у оригиналу: на „красном пољу равном Косову” „бела и је зора забелила” (104), јер их је зора затекла, по њему, још у двору, него ће већ бити дан и они ће бити тек на по пута до Косова: „Biały dzień ich zeszedł w pośród drogi, U równego Kosowego pola” (740; „бели их је дан затекао насред пута, на равном пољу Косову”). — Још наводим овај последњи пример који показује да преводилац није разумео текст па је самовољно изменио: Ненад пита Гаревицу храни ли у себи јунака: „Предрагога мог брата рођена? Не раниш ли у себи јунака, Који би ме с брацем саставио?” (II, 15, 90 и д.) = „Syna wdowy, na imię Predraga? Jemuż został u matki brat drugi, Brat jedyny, Nienad na przezwisko?” (321. — „...Сина удовице, именом Предрага? Њему је у матере остао други брат, једини брат, Ненад по имену”). Да је несрећни Ненад овако упутио свој позив, можда би му сам Предраг пошао у сусрет, не би га гађао иза бусије и не би дошло до смрти 6раће.

На те погрешке надовезују се они случајеви кад поједине речи нису добро преведене, или су замењене другима које им не одговарају, те су због тога настале мање или веће промене у садржају. Тиче се то у првом реду турских речи као и неких ређих наших речи или израза; затим, речи које су једнаке или сличне у нашем и пољском језику, а имају различно значење, и речи које је преводилац, вероватно, добро разумео, али их је самовољно променио. Као што је већ горе речено, и ова подела појединих врста случајева настала је само због боље прегледности, а мање више, сви су они међусобно једнаки или слични.

a) Иван Црнојевић враћа се из просидбе у Жабљак: „Ждрала коња фати бакрачлијом, A притегну џемом од челика” (67—68, слично је у стиху 744—745) = „Konia wspina, kańczukiem zacina” (275; „коња пропиње, удара бичем”); преводилац је ту стегао два стиха у један, испустио „џемом од челика” (џем=жвале), а реч „бакрачлија” (стремен) превео је с „kańczuk” (бич), јер те речи, вероватно, није разумео, али је чудно да ју је на стр. 290 добро превео. — У песми II, 64, 74 долази „из арова” (из стаја), што Зморски преводи речју „wszystkie” (514; „све”), што није једнако. — У песми II, 58 долази у стиху 46 „шер Митровица” (стегнуто од шехер = град); Зморски: „przestronna Dmitrowica” (475; „пространа...”). — У песми II, 65 долази више пута реч „Стамбол-чаршија”. Зморски, мислећи, можда, да чаршија значи исто што и ћупрuја, или заваран привидном сличношћу обе речи, стално преводи „most stambulski” (543). — У п. I, 514 долази реч „џанум” (срце, душа), а Зморски преводи „młody” (365). — Јерина пише Ђурђу да за чауше узме Рељу Крилатицу, а за војводу Милоша Обилића (II, 78, 43). Зморски, не знајући да у сватовима постоји војвода као сватовска функција, мисли да је то само нормална титула Обилићева: „Na czauszów weź: Relję Skrzydlatego I wojwodę Miłosza Obilicza” (452; „за чауше узми Рељу Крилатицу и војводу Милоша...”). — Ти су примери имали да покажу немар и небрижљивост преводиочеву: имајући Рјечник, он неће да провери значење појединих речи, а често их и брзоплето замењује.

b) Зморски је доста добро разликовао хомонимне речи пољско-српскохрватске, и није с те стране много грешио. Каткада је само био заведен њиховом привидном једнакошћу: тако и он преводи „узенџија” = „uździennica”, коју ниједан преводилац није тачно превео; исто то вреди за реч „љуба” =„luba”, што није тачно, јер „љуба” значи „жена” (супруга), а не љубавница, драгана. — Ни реч „хвала” није добро превођена, јер „chwała” пољски значи „слава”. — Дешавало се неки пут да је превео „lepszy” (бољи) као компаратив од леп: „Лепшим ћу те даривати даром” (II, 46, 155) = „Lepszym, siostro, obdarzę cię darem” (742; „бољим ћу те, сестро...”). Такав случај је и овај: „У ријечи под кулу падоше” (II, 78, 167) = „W rzeczy, jako pod dwór przyjechali, Sługi konie...”: (56; „и доиста, кад дођоше пред кулу, слуге коње...”); ту је, дакле, погрешно схваћена слична реч.

с) Случајева где је самовољно промењена која реч има врло много, али ћу овде навести само неколико. Ево, најпре, како су мењани бројеви, већином из метричких разлога (случајева има око десетак). — Од 300 Дојчинових дуката постаје сто (I, 633; Зморски, 366). — Сестру Лекину просила су 74 просца, а у преводу их има 77 (II, 39, 345; Зморски, 443). — Сирото чедо малог Радојице има 40 дана, а у Зморског је нарасло на „siedmiotygodniowe” (I, 739; Зморски, 327); итд. — У оригиналу, Павловица оде ноћу у градину и закла сокола (II, 5); Зморски преводи као да је пошла „do sokolarni” (214); мислим да се нигде у народним песмама не помиње некаква соколарница. — Већ је горе споменуто да је једном уз Ђурђевдан испуштена ознака летњи; овде је слично тако неадекватно замењена ознака: „У прољеће честит данак Ђурђев” (II, 18) = „W dzień niedzielny, w święty dzień Jerzego” (201; „у недељни дан, на дан св. Ђорђа”). — Зморском се учинило чудно што се Марко дохватио Шарцу „на рамена” (II, 37, 70), па зато преводи „na siodło” (428). У истој песми вила говори о видовиту Шарцу, што је доиста и прикладно, јер ју је он опазио: Зморски је превео „skrzydlaty” (430), што није тачно, јер то није био крилати коњ (из исте песме је и оно горње погрешно преведено место о Шарцу који је Марку „десно крило”). — Светитељ Сава је „patryarcha Sawa” (718), ваљда зато, што преводилац није знао да он то није био; он мисли и погрешно даје објашњење да се песма Цар Сулејман u Саво патријар (III, 11) односи на св. Саву, те зато тамо и ставља погрешни наслов: Sulejman i śwęti Sawa (198). У тој песми трипут се понавља стих: „Старац Саво, влашки патријар”, а само једном се каже да је српски; Зморски преводи први пут „serbski”, други пут „stary”, а трећи пут овако: „Stary Sawo, chrześcian patryarcho” („Стари Саво, патријаре кршћана”), што није тачно. — Завршићу ово навођење једним случајем из женских песама: Војин полази да отима сестру Сењанина Ива: „Танке шајке за двор привезаше, A барјаке нуз двор прислонише, Бојна копља у двор ударише” (I, 721, 12 и д.) = „Lotne łozie przy dworze ukryli, A chorągwie pod dwór przyklonili, Długie kopie o ścianę oparli” (330; „брзе лађе сакрише крај двора, а заставе уз двор прислонише, дуга копља опрше о зид”). Да се овде не ради о неком тајном послу, као што би се то могло закључити из овог превода, сведочи и то што ће сестра Иванова после рећи: „Чудне граје...”.

Било би бесциљно још и даље наводити такве случајеве, јер нам већи број не би могао боље послужити за квалитативно одређивање вредности превода него што нам ти примери служе: Зморског није окивао оригинал, и он је његове везе кидао где год му се то учинило погодним и потребним. Дакле, док с једне стране из горњих случајева видимо да је он импровизовао стихове, на овој видимо да је то чинио и с појединим речима, било због тога што их није добро разумео, било из метричких узрока, а било и сасвим безразложно. У Зморског осим наведених има још више таквих погрешака, али је он ипак, у поређењу са Заљеским, несравњиво мање грешио, те би се могло рећи, да се изразим математички, да се његов превод приближује оригиналу око 75%, док за Заљеског не бих рекао ни 50%; превод Зморског је осредње добар.


III
Слобода у превођењу; чување песничке снаге оригинала

После свега што је досад изнесено не би требало нарочито доказивати слободу превођења Зморског. Ја ћу овде ипак навести неколико случајева где мислим да се он и сувише удаљио од оригиналног текста и где мислим да мисао текста није изражена оном песничком снагом каква је дата у оригиналу.

Оне спиритуалне речи, врло лепе песнички, које изговара цар Лазар у оној судбоносној дилеми, можда је и немогуће тако савршено и лепо репродуковати: „Коме ћу се приволети царству! Да или ћу царству небескоме! Да или ћу царству земаљскоме! Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малена царство, А небеско увек и довека” (II, 45, 30 и д.) = „Jakie-li mi carstwo wybrać sobie? Mam-li przenieść carowanie w niebie? Albo-li też ziemskie carowanie? — Ono mała potrwa jeno chwilkę; A niebieskie trwać będzie na wieki!” (729. — „Какво да изаберем царство? Треба ли да царовање пренесем на небо? Или да земаљско царство [изаберем]? — Оно ће потрајати само кратак часак, а небеско ће трајати довека). — Oсећајну боју, по мом мишљењу, нашим стиховима даје реч „приволети се”, а она није преведена адекватном речи; поред тога, овде је и доста буквално схваћено и преведено: „Пренети царовање на небо”. Најзад, све није ни тачно преведено. — „Не могох је [девојку] од жалости будити, Нит’ је могох од радости љубити” (I, 455). Жао му је, дакле, било да је пробуди, а толико је био радостан што ју је нашао, да је не могаде љубити. Зморски преводи: „Ucieszony, pocałować chciałem, Ale ze snu zbudzić żalowałem” (364; „обрадован, хтедох је пољубити, али сам жалио да је из сна пробудим”); очигледно, то је слободније преведено, али је блеђе, није психолошки верно као у оригиналу. — Милан куне девојку што се удаје: „Колико љеба појела, Толико једа имала” (I, 362). У преводу је материјализовано: „А ile chleba pożyje, Tyle niechaj połknie jadu” (380; „а колико хлеба појела, толико отрова попила”). — Кад изведоше Марка из тамнице, „убила га мемла од камена, Поцрнио, као камен сињи” (II, 66, 69—70) = „Rdzą i pleśnią obeszło ga ciało, Zczerniał jako kamień siny” (525; „читаво тело му је покривено рђом и плесни, поцрнео је сав као сињи камен”); Марко је поцрнео од мемле, влаге, па зато не пристаје реч рђа. — Марку је коса до земље, тј. толика је да „полу стере, полом се покрива” (67), чиме народни песник хоће да каже да је она Марку и постеља и покривач. Зморски није добро репродуковао ту хиперболу: „Jak płaszczem go całego przykryły” (523; „као плаштем га је читава покрила”). — Да је Марку вила, кад се борио с Mусом, довикнула: „Lecz nie masz to noża koło pasa?” (528; „па зар немаш ножа иза појаса?”), како је Зморски превео, Mуса би се без по муке досетио да му отме нож; али ствар је баш у том што је она рекла „гује од потаје”, а Mуса се нашао у чуду! — Царева кћи у очају хоће да се удави у језеру: „У тебе ћу [језеру] вијек вјековати, Удаћу се за тебе, језеро, Волим за те, него за Арапа” (II, 65, 213 и д.). Емоционално тежиште тих стихова јесте у речи „удати се”: њоме је исказана сва туга девојачке душе. Зморски: „Na wieki mi spocząć w tobie przyszło... Wolę ciebie, zielone jezioro! Niż być lubą czarnego Araba” (541. — „Дошло ми је да починем заувек у теби: више волим тебе, зелено језеро, него да будем љуба црног Арапина”). Као што се види, оно што је најосећајније, није добро преведено. — Паша се разљути на Скадарку девојку, па посла по војсци телала „није л’ мајка родила јунака И кобила коња ождребила, Којино ће воду препловити" (I, 751, 33). Зморски није тако лепо превео; његов превод је прозаичнији: „Jest li który dzielny w wojsku junak, Ma li junak dobrego rumaka, Na którym by...” (332; „да ли има у војсци какав добар јунак, има ли јунак доброг коња, на којем би...”). — И на овом месту је пуније речено него у преводу: Петар Мркоњић пусти војводу Тодора из тамнице, „пусти г’ Петар на Бога на јемца” (II, 20, 16 и 25) = „Piotr na słowo odejść mu pozwoli” (223; „Петар му допусти на реч да оде”); тако преводи оба пута. — Пуне једрине народне фразе, као: „Куд те сила сломи преко мора” (II, 88, 159), како грдно рече „једна женска страна” господару Иву Црнојевићу; или после, на крају њеног говора: „Но те сила сломи преко мора” (173), или најзад: „Све се на јад сломи у сватове” (367), Зморски први пут преводи овако (и то је било најбоље): „Cóż to za gwałt za morze ci było” (277; „каква ти је сила била да идеш преко мора”); други пут: „Nie koniecznie trza było za morze” (277; „није било нужно ићи преко мора”); трећи пут: „Wszyscy radzi pociągnąć we swaty” (282; „сви хтедоше поћи у сватове”), што још најмање одговара. — Ево још једног случаја: Мусић иште од Косовке девојке „клобук свиле беле” да види чији је: „A тако ми срећна пута мога, Невере ти учинити нећу” (II, 46, 120); то је песнички речено, и у тим речима је заклетва тако адекватна читавој радњи песме, а невера је у складу с током догађаја (бар како је замишља народни певач). Те, тако лепо употребљене речи, Зморски преводи доста банално и прозаично: „А tak mi Bóg niechaj dopomoże! Że ci, siostro, kołpak nazad wrócę” (741; „а тако ми Бог помогао, повратићу ти, сестро, калпак”). — Из тих се примера, који нису исцрпљени (могао бих навести још десет пута толико!), довољно јасно види да преводиоцу није увек срећно полазило за руком да преточи у свој превод све песничко благо и снагу народне песме. Наравно, има још више случајева кад је лепо и добро преводио, и зато се горње речено не сме генерализовати.


IV
Испуштање и стезање стихова

Већ сам раније истицао да је Зморски у преводу испуштао понеку реч; после горњих примера импровизованих стихова и слободнијег превођења није за то погребно давати многобројне доказе. Навешћу само неколико случајева у којима је то испуштање утицало на садржај (такав је био и онај с испуштањем ознаке летњи за Ђурђев-дан). — Гавранови говоре Милици: „Ми смо јутрос од Косова... Војске су се јуче удариле” (II, 44, 139 и 141) = „Mi lecimy z Коsowego pola... Oba wojska ze sobą się starły” (735. — „Ми летимо с Косова поља... Обе војске су се сукобиле”). — Овде је испуштена реч носилац осећајног тона: најстарија вила прича својим другама да је већ девет година „како се је, јадан [будимски краљ], оженио, и не има од срца порода” (II, 11, 23—24) = „Dziewięć lat dziś jak ją pojął sobie, A nie może doczekać się dziecka” (204; то је слободан превод који се не равна с нашим текстом: „Девет је већ година како се оженио, а не може дочекати детета”). — Туре говори Марку да није наследило од оца сабљу, него: „На мејдану сабљу сам добио” (II, 57, 56; то баш није била права истина, јер то није мегдан кад се неког рањеника убије!). Зморски: „Sam dobyłem damascenkę sobie” (554; „сâм сам добио сабљу димишћију”). — Каткада је изостављено име: Вукашинове слуге завезаше Видосаву коњма за репове, „одбише их испод Пирлитора” (II, 24, 295) = „Rozegnali konie po pod grodem” (256; „потераше коње под градом”). Пет стихова даље стоји: „Одведе је [Јевросиму] Скадру на Бојану” (256), али тај је стих, с том доста важном ознаком, цео испуштен (о испуштању стихова види ниже). — Милош Марку пева „од сви наши бољи и старији” [дакле не о царевима — та један ј’ свега славан био! — како преводи Зморски, 427] „како је који држ’о краљевину По честитој по Маћедонији, Како себе има задужбину” (II, 37, 31—32), тј. како је који владао у Македонији. Зморски је то криво разумео и испустио географску ознаку: „Jakie ziemie trzymali [sławne cary] w dzierżawie, Jakie po nich pozostały dzieła” (427; преводилац за реч „задужбина” употребљава „święto dzieło”: „какве су земље држали под собом, каква су света дела иза њих остала”). — Стена одваљена од Будима поби овце и два овчара: „Шећер Марка и Андрију Злато” (I, 557); иако су овде атрибути употребљени као презимена, ипак их је, наравно, требало превести: „Dwu owczarzy: Marka i Andrzeja” (388; „два овчара, Марка и Андрију”). Али то су релативно још и ситне грешке!

Много тежи грех, неопростиви, учинио је Зморски испуштајући читаве стихове, и то доста често. — Тако испуштених стихова набројао сам преко 130; осим тога, не рачунам ту оних стихова који су испуштени а надокнађени су његовим импровизацијама; поред тога, нисам рачунао ни оне случајеве кад су поједини стихови стегнути у мањи број (таквих случајева има око 30). Свега би, дакле, испуштених стихова било преко 200. — Овде их, дакако, не могу наводити све. Рећи ћу, углавном, само толико да су та испуштања честа у мушкима, а усамљена у женским, песмама; додаћу још и то да су највећа испуштања у песмама о Краљевићу Марку; да има случајева кад су испуштени стихови били мало важни за садржај, да су то, дакле, били стихови у којима се понавља нека мисао изречена у којем већ ранијем стиху. Али су такођер бројни случајеви кад је испуштени стих био важан за разумевање текста; дешавало се да баш због једног испуштеног стиха није разумљив садржај.

Најпре ћу навести два до три случаја из женских песама. У песми I, 527 (Дјевојка избира момка) није преведена читава строфа о трговцу, те је нема преведене ни у једном издању. Даље, припевак није назначен од ових песама (потребно га је било назначити зато да би се знало да се та песма тако пева, а и зато што је ритам одмах друкчији): у песми I, 265 (XXVI), 288 (XLIII), 566 (LXV); ову последњу песму Зморски је, вероватно, превео по првом издању Вукову, где нема припевка, као ни стиха: „Устај, аго, устај драго!...”

Сада ћу навести десетак примера у којима је испуштање стихова довело до промена садржаја. Већ је горе навођен пример из песме Змија младожења, где су испуштена четири стиха, а надокнађена су свега једним. Било је потребно да се ти стихови преведу, јер змија није шетала коња по дворишту као остали сватови, него је отпузала у зид. После је садржајно важно: „Кад то виде змија из дувара, Тад се смиле змија низ дувара” (II, 11, 211; Зморски, 210); курзивом штампано је испуштено, а остало је припојено уз следећи стих. Те мисли, дакле, да је змија била у зиду, уопће нема. Та песма је, јамачно, најслабије преведена. — Кад је Мујо Бошњанин одвезао руке шури Љутици Богдану да би му могао скинути „кадифели руо”, Љутица га ухвати за грло, „у нокти му грло ишчупао” (I, 724, 166); тај стих је важан, јер да тога није било, Мујо не би пао на земљу; не би пао, да га је Љутица само за грло ухватио, како преводи Зморски, испуштајући наведени стих (260); затим, Љутица не би могао узимати Мујову сабљу, јер га не би смео испустити из руку. Да би била још немогућнија ситуација и слика непластичнија, Зморски је превео: „I oburącz ujmie go za gardło” (260; „и с обе руке ухвати га за грло”). — Кад је Лекина сестра рекла оне погрдне речи, застидише се јунаци, а Марко, планувши, „поскочи на лагане ноге, фати бритку сабљу с чивилука” (II, 39, 498—9); Зморски је први наведени стих испустио, а други је нетачно превео: „Ostrą szablę z pochwi wydobędzie” (447; „оштру сабљу извади из корица”). Ако су они, тј. Реља, Марко, Милош и Лека, пили вино и зачамали, како вели песма, недељу дана, онда је природно да им је било „комотније” да оставе сабље на чивилуцима. — Без овога би стиха била непотпуна мисао: Лазарова војска разгони Турке, не да им се ни гледати, „да камо ли бојак бити с Турци (II, 45, 84); у Зморског нема тог стиха (731). — Арапка девојка доведе Марку Шарца и „још себе бољег од Шарина, на обадва бисаге...”, а један стих даље имамо речи Маркове: „Отале се доватисмо коња” (II, 63, 65 и д.). Зморски је другог коња у преводу испустио и на Шарца ставио двоје бисаге (управо „sakwy” = торбе), па ће последњи наведени стих овако превести: „Tak dosiadłszy oboje Szaracza” (512; „па поседнувши обоје Шарца”). — Царица Милица, да би могла склопити руке брату око врата, „ухвати за узду алата” (II, 44, 48): у Зморског, она се приближује и одмах обухвата Бошка „białą ręką” (732). — Овде су испуштена два стиха, иако ти стихови имају функцију контраста: кад Ненад оде да потражи брата „нигди свога он не пушта гласа, нити пљуну, ни на коња викну” (II, 15, 584), а кад дође планини Гаревици, „кличе Ненад, како соко сиви” (87). Зморски је прва два стиха изоставио (в. 321). — Овај стих, ваљда, преводилац није добро разумео, сматрајући га идентичним са следећим: „Не двори га [Јакшић Митар војводу Јанка] да дворбу издвори”, нити га двори да му дворбу плати, него да му види и обљуби сестрицу (II, 95, 4 и 24): Зморски на два места не преводи тог стиха. — Овде је испуштена лепа појединост: Бог каже анђелима да иду до гроба Јованова: „Од гроба му коња начините” (II, 8, 40); Зморски је тај стих испустио, али касније преводи сличан стих, 46 (221). — Павао Зећанин нађе ситни ђердан на води Морачи, „ђе су буле лица умивале” (I, 289, 9): у преводу тога нема, иако је то важан детаљ, који показује ко је ђердан изгубио (317). — Што су испуштени лепи стихови: „Кад говори, канда голуб гуче, Кад се смије, канда сунце грије” (у песми III, 83, 21) и „Тебе мајка како је родила, Одмах те је другом намјенила” (45; у Зморског, 345), биће узрок у томе што те песме нема у лајпцишком издању Вукову, а у издању од 1814 г. штампана је песма без тих стихова; Зморски ју је вероватно превео по I издању (како је сам у предговору рекао за неке песме). —У п. Урош и Мрњавчевићи нису преведена три стиха: „Бјежи Марко, а ћера га краљу, Док су трипут коло саставили, Око б’јеле Самодреже цркве...” (II, 33, 221 и д. — Зморски, 425). Преводилац је то, ваљда, сматрао као баласт, па је, можда, мислио да то може изоставити?

Даље више нећу у том правцу наводити. Ако се начелно мора бити против испуштања стихова, јер се на тај начин даје нешто друго него што је оригиналан текст, мора се поготову бити против таквог којим се квари садржина или неверно даје текст. Уз то се не сме заборављати да понављање истих или сличних стихова припада стилским средствима народне песме, која, иако можда нису увек лепа, ипак су присно везана уз цео њен изражај. Тако је, на пр., овде: турски „чадори као и сњегови: плаха киша не би нигде пала на земљу, „већ на добре коње и јунаке”, што је, свакако, део целовите мисли (II, 49, IV): Зморски испушта те стихове (727), сматрајући, вероватно, да је већ довољно речено идућим стиховима или онима који су пре непреведених.

Слично се догађало кад су два или више стихова стезани у мањи број (стихова): или је окрњена мисао оригинала, или није дата с оним особинама народне поезије које су јој иманентне. Као што је речено, случајева има неколико десетина, а овде ћу их навести (поред већ раније наведених) само толико да бих образложио своје наводе.

„Стаде Марко капији на врата, Броји својих хиљаду сватова, Сватови му на број изиђоше” (II, 78, 279 и д.). Ово не само да је речено тачно, него и врло лепо: Марко је бројао сватове да би видео да није ко заостао у граду Латина, „варалица старих”. Стегнути превод Зморског не даје те мисли и уопће је врло блед и неверан: „Stanie Marko we wrotach od wieży, Sprawia w pochód swoje tysiąc swatów” (457. — „Стаде Марко на кулина врата, спрема на одлазак својих хиљаду сватова”). — Несрећни Предраг овако јадикује: „Ј’о, Ненаде, моје јарко сунце! Рано ти ми беше изишло, Па ми тако рано ти заседе!... Рано ти ми беше процватио [босиљче], Па ми тако рано ти увену!” (II, 15, 184). Зморски је оба пута, иако не баш срећно, стегао те стихове, при чему су они изгубили од своје осећајне боје: „O Nienadzie! jasne słońce moje! Ledwieś weszło, a już mi zagasłoś! Wonny kwiecie w zagrodzie zielonej, Ledwieś wzeszedł, jużci mi zwiedniałeś” (323. — „O, Ненаде, јасно моје сунце! Једва си изишло, а већ си ми угаснуло! Мирисни цвете, у зеленој башти! Једва си изникао, а већ си ми увенуо”). Том преводу могло би се приметити ово: реч „заседе” много је прикладнија за сунце него „загасло”, јер се сунце не гаси, него заседа, запада; затим, несравњиво је емоционалније речено да је босиљак „процватио” него да је „никао” (не гледам на то што то није исто). Поред тога, с нарочитим акцентом се понавља реч „рано”. Што тога нема у преводу, узрок је свакако и у стезању стихова (уместо 5 има 4). — У овом примеру атрибути су наивни, али су самоникли, некњишки, и управо нераздвојни елемент стила народне песме: Мусић пије вино „у Мајдану чисто сребрноме, у свом красном двору господскоме” (II, 46). Зморски је то стегао у један прозаичан стих: „Po za stołem w dworze swym, w Majdanie” (738). — „Кад је била чеду годиница, Колик’ друго од седам година; A кад било од седам година, Колик’ друго од дванес’т година. Чудно Симо књигу изучио” (II, 13, 21 и д.). Ево како лоше преводи Зморски: „Rosło dziecię rok, drugi i trzeci, Od trzeciego do siódmego lata, Od siódmego aż do dwunastego, Od dwunastu aż do lat dwudziestu. A jako miał Nachod lat dwadzieścia, W księgach czytać wyuczył się cudnie...” (226. — „Дете је расло годину, другу и трећу, од треће до седме године од седме до дванаесте, од дванаесте до двадесете. A кад је Наход имао двадесет година, научио се дивно читати у књигама”). Такав превод управо изненађује: с једне стране неразумевање текста, поред свега тога што му је Талфијин превод био при руци, у коме је то добро преведено, и којим се он у превођењу те песме служио (види ниже!); с друге, имамо скраћивање, стезање, испуштање.

Мислим да је даље навођење непотребно. И после ове анализе закључак је исти као и после ранијих: Зморски није преводио с оном солидношћу која је потребна у таквом послу.


V
Додавање стихова; контаминације песама; проширивање стихова

После горе наведених импровизација није потребно опширно доказивати да је Зморски по вољи додавао речи кад му је то требало; исто тако, додавао је и поједине стихове, једном чак и један читав одломак. Тако, на пр., Ђемо Брђанин куне се да ће Марка обесити: „Бога ми ћу њега објесити” (II, 67, 58) = „Jego łotra obwieszę samego” (531; „обесићу њега, разбојника”). — Овде је, на пр., преводилац додао читаву мисао, али је испустио ознаку: „Miej się w pieczy, panie Arabinie” (559. — „Брини се [јао, теби], господине Арапине”), а у оригиналу је овако: „Господине, Арап-прекоморче!” (II, 68, 124). — И још овај пример: Ваистина слуга „шеће се коњма у ахаре” (II, 46, 39), што Зморски преводи: „Więc, gdy czas był, do stajni odnidzie” (739; „па кад је било време, оде у стају”); додатак није потребан, јер се то види из осталог текста. — Случајеви су многобројни, а могу се наћи и у већ наведеним примерима.

Као и раније код испуштених стихова, тако и овде код додатих, одбијам оне који су додати уместо непреведених. Те додате стихове делим у две групе: у оне који су додати а нема их никако у оригиналу, и на оне случајеве кад су поједини стихови раширивани у два или више њих. Првих је близу двадесет, којима треба додати још педесет један стих, које је Зморски уметнуо у песму Змија младожења — Wąż młodożeniec (204), тј. у приповедање краља будимског призренском цару о догађајима који су претходили рађању змије, тј. како је краљица затруднела и како је родила. Ти стихови су парафраза оних којима народни певач приказује (у трећем лицу) краљев лов, разговор вила и др. Зморски их је ставио у прво лице, јер сада говори краљ, те су због тога настале неке мање измене: неки стихови су његови, а већина их је пренесена непромењена. Преводилац их је, јамачно, додао зато што је сматрао да треба објаснити призренском цару како је дошло до тога да је краљева жена родила змију. Примера друге врсте нашао сам 13. Овамо нисам бројао оних случајева кад су неки стихови додавани из других варијаната; као додате рачунам само оне које је Зморски сам импровизовао.

Проговорићу најпре неколико речи о додавању стихова из других варијанти, тј. о тзв. контаминацијама, којих се ни Зморски, као ни Заљески, није сачувао. На стр. 211 његових превода налазимо песму Niewdzięczni synowie, а испод наслова песме Зморски савесно наводи: W. S. К.[араџић], Т(ом) 1, стр. 123, 125, № 204, 205. Под тим бројевима имамо две песме: бр. 204 је Неблагодарни син, бр. 205 Неблагодарни синови. Зморски је узео из прве почетак и неке наративне моменте, а мотив је из друге, али без појединости о добрим унуцима. — На стр. 335 налази се Śmierć Omera i Merimy; аутор наводи као извор бр. 343, 344, 345. Не може се тачно рећи која је варијанта служила као основа. Ипак, највише стихова има из бр. 345, а најмање из 343. Одмах на почетку узети су декоративни елементи из бр. 343, а речи материне из бр. 345; одговор Омеров исто тако. Испуштен је, затим, детаљ о Омерову ашиковању (у песми бр. 345) те га преводилац премешта иза вечере, као што је у варијанти бр. 344, одакле „узима и дозивање мајчино и плач Фатин. Из исте је варијанте и јадиковање Омерово уз тамбуру, а из бр. 345 проклињање Фатино. После тога узима из бр. 344 онај не сувише лепи мотив о скидању махраме с Фатимина лица и о изневеравању Омерову, што није нимало у складу с ранијим Омеровим заклетвама, те их Зморски није смео употребити у једној „еклектичној” песми; итд. Такав поступак не треба коментара, и само се по себи разуме да он није допуштен савесном преводиоцу. Исто се догодило и с песмом Dziewczę licu swemu (361): то је спој двеју песама, у Вука бр. 395 и 396: Дјевојка и лице и њена варијанта. За основу је послужила варијанта. Занимљиво је напоменути да је и Заљески тако учинио. Да Зморски није довољно јасно схватао своју преводилачку дужност, показују и ти наведени случајеви; рекао бих, штавише, да је он то радио с планом где год му се за то указала прилика. Тако, на пр., у Женидби Максима Црнојевића Вук на стр. 551 под цртом каже да „гдјекоји и овако пјевају”, и ту наводи 9 стихова. Зморски их умеће у свој текст, али не на право место, где Вук каже да се тако пева, него 9 стихова касније (298). — На стр. 489 налази се песма Marko i Sokół. То је превод варијанте песме Марко Краљевић и соко, под бр. 54 у II књизи. Али док у првој варијанти долази „соко тица сива”, дотле је у другој „сура тица орле”; Зморски, преводећи другу варијанту, заменио је, дакако, хотимице, те две птице стављајући свуда „sokół”, а стих „састадох се с моји орлушићи” (62) преводи: „Gdzie znalazły moję sokolicę” (491; „где су нашли моју соколицу”). — Песма Wybór (376) је превод песме I, 447; у њој је додат стих 22 из варијанте бр. 448: „Oj, miłe! jakże wy głupie” („О, драге, како сте ви глупе!”), а и цео је завршетак преведен, судећи по реду стихова, из те песме. — Слично је и у песми Dar niespodziany (379; превод песме I, 316), где је додат један стих из варијанте бр. 315: „Све драго с драгим заспало” = „Każde drogie przy swem drogiem“ („Свако драго при свом драгом”), што је у овој варијанти неприкладно, јер се у њој каже: „Сестрица свака уз брата, а свака шћерца уз тајка”, па, према томе, није могло „свако драго” спавати уз своје драго. Затим је додато: „Tylko moja miła sama, Z chłodnym kamieniem pod głową” (380; „само моја драга сама, с хладним каменом под главом”), што одговара стиховима из варијанте бр. 315: „A моја драго насамо, Метнула камен под главу”, а испуштен је стих 15 из варијанте бр. 316: „A моја јадна сама спи”. — Бољег разумевања ради, додат је оваj, стих: „Krwawa ręka na łono [matce Jugowiczów] padnie” (744. — „Крвава рука паде на крило”). — Тиме прелазим на самостално додате стихове. У преводу песме I, 557 додат је стих: „Nie wiem jako czcićbym pamięć twoją?” (388; „не знам како бих се одужила твојој успомени”); преводилац је додао тај стих зато да би попунио осетну празнину у песми. — Уопће се може рећи да овим додавањем — а мислим ту само на оно двадесетак стихова — није учињено велико насиље народним песмама, иако се оно у начелу не може одобрити.

Ево сада неколико примера да се види како је Зморски проширивао поједине стихове. Кад се тражио јунак који ће препливати Бојану и ухватити девојку, сви поникоше, „не пониче Туре азнадаре” (= благајник; I, 751, 42) = „Lecz się znajdzie jeden janczar młody, Co milczący nie spuści ócz w ziemię” (332; „али се нашао један млади јањичар, који није ћутећи спустио очи к земљи”). — „Дојчин Петар, Варадински бан” попио је триста дуката „и још к томе врана коња, златан буздован” (I, 633) = „I buzdygan k temu złoty, perłamy sadzony, I ze rzędem pozłocistym dzielny koń swój wrony” (366; „и к томе златан буздован, окићен бисером, и с позлаћеном опремом свога доброг црног коња”). У тој песми на крају додат је и овај стих: краљ Матијаш попио би и „koronę sławną z głowy i to berło twoje” (366; „и славну круну с главе и своје жезло”). — За демонстрацију ти су примери довољни.


VI
Превођење стајаћих речи и стихова

Како је Зморски поступао са стиховима који се понављају, са стајаћим речима и стиховима? Може се, углавном, рећи да је он настојао да једнако преводи једнаке стихове, па је то донекле случај и са стајаћим стиховима. Негде је опет систематски испуштао: тако, на пр., Максим Црнојевић је готово стално „дијете”, а у Зморскога нема тога нигде. Но о том доцније. Овде ћу навести место где је он једнако превео, вероватно из непажње, а у нашем тексту не понавља се једнако. То се догодило с оним кнежевим проклињањем у песми II, 46: први пут се оно овако указује: „Не имао од срца порода! Ни мушкога ни девојачкога; Од руке му ништа не родило! Рујно вино, ни шеница бела...” (24 и д.), а други пут: „Од руке му ништа не родило! Рујно вино, ни шеница бела; не имао пољског берићета! Ни у дому од срца порода” (79 и д.). Преведено је оба пута овако: „Bodaj Bóg go nie pocieszył dziećmi!... Bodaj syna nie zaznał ni córki!.... Czego dotknie, bodaj nie rodziło, Ani wino, ni pszenica biała! — (739 и 740. — „Да Бог да, не радовао се децом! Не видео сина ни кћери! Чега се дотакао, оно не родило, ни вино ни пшеница бела!”). Овде је епитет уз вино испуштен, а осим тога, није добро преведен ни стих: „Czego...”

Ево сада неколико примера да се види како је преводио неке сталне стихове: стих „Боже мили, чуда великога!” нашао сам у седам различних облика: „Miły Boże! cuda niesłychane!” (193; „...нечувена”); „Miły Boże, byłoż to tu dziwu!” (253; „...било је ту чуда”); „Miły Boże! cuda, wielkie cuda!” (742); „Miły Boże — posłuchać tu cudu!” (717; „послушати ту чуда”); „No, mój Boże! napatrzeć się cudu!” (543; „но, мој Боже, нагледати се чуда”); „Miły Boże, no, to wielkie dziwo!” (543; „мили Боже, то је велико чудо!”). — Чест је такођер стајаћи стих: „Рони сузе низ бијело лице”. Преводи су овакви: „Białe lico łzami opłakuje” (229; „бело лице оплакује сузама”). Десет стихова после тога народни певач мења тај стих овако: „Проли сузе од бијела лица” (II, 12, 153): „Łzami oblał rumiane oblicze” (ту је промењен епитет бело у „румено”: „Сузама је облио румено лице”); даље имамо опет незнатно промењено: „Проли сузе низ бијело лице” (II, 44, 111) = „Łzami zalał oblicze rzewnemi” (734; „горким сузама обли лице”); исто = „Łzami białe zaleje oblicza” (737); исто: „Łzami jasne oblicze zalała” (747). — Клетва „да од Бога нађеш” доста је честа; ево како ју је преводио Зморски (она значи: нека те Бог казни, нека ти он наплати): „Po co? teściu! na żywego Boga!” (294; то говори снаха Латинка свекру Иву Црнојевићу! — „Зашто тасте, тако ти живога Бога!”); „Gospodarzu, a przez Pań Bóg żywy?” (277. — „Господару, тако ти Господа Бога живога”); „О Turczynie, niech cię Bog ubije!” (555. — „O Турчине, да те Бог убије!”). Ти примери мислим да довољно убедљиво показују да се наш преводилац није сувише бринуо о том елементу стила народне песме, а скоро би могли потврдити и то да је он свесно и с намером мењао (у првом наведеном случају то је доста очигледно). — У целини узето, ни Зморски се, као ни Заљески, није систематски старао о том да епитете преведе адекватно оригиналу; он ће, на пр., „виловит” превести с „dziki” (257; „дивљи”); много пута „dostojny” место „sławny” кнез Лазар; „szeroki świat” место „бели свет” (231); у њега је „сјајна месечина” исто што и „chłodny blask miesiąca” (194; „хладни блесак месеца”), фраза, каква не би могла изаћи из уста народног певача.


VII
Промене у граматичком лицу и броју, у врсти реченице. — Ублажавање прејаких израза

Сада ћу на неколико пробраних примера показати како је Зморски чинио и разне друге измене: мењао граматичко лице или број, мењао врсту реченица; после ћемо видети како је ублажавао поједине изразе. У тим случајевима не ради се само о формалној промени: каткада је ту мисао губила од своје пуноће, а каткада је и изопачавана.

Братац и сестрица „руке шире, у лице се љубе” (II, 8, 56; то је иначе стајаћи стих, али га Зморски не преводи свуда једнако) = „Obejmuje [sc. Jelica], lica mu całuje” (221; „грли га, лице му љуби”). Измењен је број на штету тачности. — Овде је промењено лице, а због тога није дат прави смисао: „Мене стара проклињала мајка, Да не љубим...” (II, 55, 202) = „Kiedym ja się matce kląć musiała, Brodatego...” (471; „кад сам се матери морала клети да брадатог...”). — „Одмах бише на крај горе чарне, И углаше [Марко с дружином] у пољу везира с његовијех...” (II, 69, 56). Зморски мења најпре број, затим субјект и број: „Gdy doścignął z łasu na kraj pola, Z dola w polu posłyszał go wezyr Ze swojemi...” (548; — „кад је из шуме дошао на ивицу поља, из долине у пољу зачу га везир...”); разуме се, да то није добро преведено. — „и до сад си на војску ишао, Ал’ нијеси тако дријемао” (вели слуга Голубан Марку; II, 61, 58) = „Nie raześmy na wojnę jeździli, A nigdy...” (514; „неједном смо заједно у рат ишли, а никада...”). Зморски је ту дометнуо и слугу уз Марка.

Већ се из горњих примера могло видети да преводилац често пута мења време. Ево још неколико таквих случајева: два путника траже од љубе Стефанове да им дâ да закољу чедо у колевци и крвљу његовом пошкропе дворе: „Што је немо, проговориће ти, Што је слепо, све ће прогледати” (II, 3, 90). У Зморског је уместо будућег времена погодбени начин и рекао бих да је због тога мисао за једну нијансу блеђа: „Co jest nieme, żeby przemówiło, A co ciemne, żeby przewidziało” (197; „што је немо да би проговорило, а што је слепо да би прогледало”). Реч путника је категорична, апсолутна: догодиће се чудо, али се ђаконовица ипак премишља; у преводу, у којему читамо „да би проговорило, да би прогледало”, још је много условније, непоузданије, па би се у таквом случају ђаконовица много више предомишљала да ли да учини оно што од ње траже путници! — У причању Владете војводе ово је место врло пластично: „Он [Милош] стајаше у пољу Косову, На бојно се копље наслонио, Бојно му се копље преломило, Пак на њега Турци навалише” (II, 48, 45 и д.) = „Stał sam jeden na polu Kosowem, Na bojowej kopii swojej wsparty, — Kopja na wpół była przełamana, Ze wszech stron się waliły nań Turki” (738. — „Стајао је сам на пољу Косову, подупревши се на своје бојно копље; копље му је било напола преломљено. Са свих страна наваљиваху на њ Турци”). Ја се не слажем с таквим тумачењем, те мислим да се овде ради о сукцесији догађаја: Милош се наслонио на копље, а од његове се тежине оно сломило; кад су то Турци видели, навалише на њега (пре тога не смедоше док је копље било читаво!). Талфија је превела слично као и Зморски; мислим да је превод њихов нетачан. Навео сам то само зато да бих показао да мењање субјекта и глаголског начина (види се то у 2 и 3 стиху) може штетно утицати на смисао текста.

Било је већ и досада случајева да је промењена конструкција реченице, а то понајвише зато што су у нашем и пољском језику различни синтактички односи. Тако је, на пр., у пољском језику честа партиципијална конструкција: „Чати, Симо, а сузе просипа” (II, 13, 48) = „I czytając rzewne łzy wylewa“ (227; „и читајући просипа горке сузе”). Али нису само у том промене. Има и друкчијих случајева; ево их неколико. „Можеш ли ми ране преболети? Да подерем танане кошуље, Да те видам и да те завијам...” (II, 15, 173). Прва реченица је елиптична, јер јој недостаје одговор: „Ако јесте, подераћу...” Зморски је импровизовао на овом месту, па том приликом није сачувао ни облик реченице: „Daj odsłoń mi piersi twe zranione, Co opatrzeć i zawinę ranę, Da Bóg dobry wygoisz się może!” (323; „дај, откриј ми своја рањена прса, да ти видим и завијем рану; даће добри Бог, па ћеш се можда излечити”). — Удовица малог Радојице говори својој мајци, која је одводи, да почека док зађе сунце да надоји „нејаку сироту”: „Не би ли се лакше успавала, Да не види, куд јој оде мајка, Да не чезне очима за мајком, Да не гледа откуд ћу јој доћи, Откуд ли ћу слатке сисе дати” (I, 739, 31 и д.). Ово је фино психолошко и усто врло емоционално место; у Зморског оно није добило пуну боју, јер је измењена врста реченице: „Nakarmione by lepiej usnęło, Co nie ujrzy, że odchodzi matka [y оригиналу: „Куд јој...”], Co nie będzie wieźdź za mną oczyma, Wyglądając czyli doń nie idę, Czyli piersi nie podam mu słodkich” (328. — „Да би нахрањено боље уснуло да не види да одлази мајка, да не би управљало за мном очима гледајући да ли идем к њему, да ли ћу му дати слатка прса”). — Овде је промењена одречна реченица у упитну: „Ето нама неће пристат благо, Ни за здравље ни за нашу душу, A ни нама...” (II, 34, 48): „Cóż nam wszystkie skarby dopomógą? Czy do zdrowia, albo do zbawienia?” (722. — „Што ће нам помоћи све богатство? Да ли за здравље, или за искупљење?”). Како Милош ћути, Лазар му каже да и он рече своју: „Јера хоћу задужбину градит” (77) = Mam-li stawiać cerkiew na cześć Bogu” (723; „имам ли дизати цркву у част Божију?”); у оригиналу је узрочна реченица, а овде је упитна, што је разлика у смислу. — У овом случају преведен је неуправни говор у управни или, тачније речено, преведен је у управни говор онај део Ђурђевих речи који није у директном начину: Ђурђе прича мајци како је испросио девојку Јерину и како му је краљ беседио да „када станем купити сватове, да не зовем Срба у сватове: у пићу су...” (II, 78, 79) = „Jako wrócisz do twojego grodu, I weselne poczniesz zbierać swaty, Nie bierz, zięciu, Serbów z sobą w swaty...” (421. — „Кад се вратиш своме граду и почнеш сакупљати сватове, не узимај са собом Срба у сватове”). Осим промене у начину говора, додат је и један стих.

Врло је често бивало да је промењен не само ред речи у реченици, што, најзад, и није тако важно, него и ред мисли и појединих стихова. — „Док постави прстен и јабуку, И пореза рухо на ђевојку, И дарива свасти и пунице, Даде Марко три товара блага...” (II, 55, 53 и д.). Tу је Зморски слабо превео и измешао стихове: „Marko daje trzy wory dukatów, Na weselne szaty dziewczyny, A na dary siostrom jej i krewnym: Samej dziewce pierścień Marko daje I z szczerego złota jabłko drogie” (467. — „Марко даје три вреће дуката за свадбене хаљине девојчине и на дарове њеним сестрама и рођацима: самој девојци даје прстен и скупоцену јабуку од правог злата.”). — Овде је промењен и смисао: „Тако су се они [огњени чауши послани протопопу Недељку] узмакнули. A кад закон Божји савршише, Изљегоше пред бијелу цркву. Тад говори протопоп...” (II, 33, 63). Из тог произлази да су чауши остали у цркви па заједно с попом после изишли; Зморски је то другачије схватио: „Oni na to z cerkwi się umknęli, Przed białą się cerkwią położyli; A gdy święta msza się ukończyła, Rzecze do nich protopop Niedielko...” (421; „они су на то изишли из цркве и легли пред белу цркву; а када се свршила света служба, рече њима...”). У оба последња случаја Талфи је добро превела.

* *

*

Сад ћу показати како је преводилац ублажавао прејаке изразе из стида или да би неке моменте начинио јаснијим и могућнијим. Први се случајеви односе на места где су разне клетве или погрдни изрази ублажавани: „гле курвића Краљевића Марка” (II, 61, стихови 223 и 229); у оба случаја имамо: „Patrzcie łotra...” (518; „гледајте разбојника...”) — Цикну Арапин: „У мен’, курво, вересије...” (II, 68, 195) = „U mnie, łotrze, nic...” (561; „у мене, разбојниче, ништа...”). „Курво кучко, лијепа ђевојко” (I, 514, 515) = „Suko jedna! dziewczyno ty krasna!” (365; „кучко једна...”). Ту је био испуштен стидни израз, а на стр. 256 замењен је на „suka”, а на једном месту испуштен је и тај израз („suka”): „Колико је она кучка лијепа” (Мамут-пашиница; I, 737) = „Jako śliczna sama przez się była...” (343; „како је сама по себи била лепа”). — Ид’т одатле, један љуцки гаде”, говори Костадин бег сирочади (II, 59, 28) = „Idźcie precz stąd, natręty przeklęte!” (502, „идите даље одатле, наметљивци проклети!”"). Ако би се донекле због стране читалачке публике и могао одобрити овакав поступак, он ипак у принципу није добар, јер је то улепшавање, слично оном преправљању које је Зморски проводио скупљајући пољске народне бајке. Народне песме имају своје добре и лепе особине, али и мане; зашто да се оне приказују у неверном облику? Поготову то није било добро онде где је промењен читав осећајни тон, боја, као што је то у овим случајевима. — Момче проклиње реку Саву што не може преко ње да „обљуби девојчицу” (I, 608) = „By uściskać dziewczę mоје” (402; „да бих загрлио...”). — Овде преводилац није задржао метафоричну клетву: „Уста моја очи му испила” (I, 533, 17) = „Moje usta oczy wycałują” (385; „моја ће му уста изљубити очи”); то је зато, можда, што је ту песму превео у римама па му је требао слик за „skują” (о том после!). — „Узабраћу струк босиљка, Удр’ићу га по образу” = „Zerwę bujny kwiat lilii: Dotknę nią miłego twarzy” (391; „узабраћу бујни цвет љиљана: дотакнућу њиме драгог по образу”). — „Шта ће наше робље робовати” (I, 662, 2, 7 и 12) = „Jąką pracę sługom naszym damy?” (406; „какав посао треба да дамо нашим слугама”). — Царева кћи обећава Марку да ће му, ако је спасе од Арапина, царев печат ударити „да те везир погубит не може, док честитог цара не запита” (II, 65, 170). Зморски је ово „погубити” незгодно заменио и ублажио: „Że ci wezyr nie zrobić nie może” (539; „да ти везир ништа учинити не може”; Талфија је то добро превела). — Овде је ублажена хипербола: „На затиљак очи искочише” (II, 88, 1060) = „Czarne oczy wyskoczyły" (298; „црне очи искочише [из главе]”). У три последња случаја промена је настала, вероватно, стога што је преводилац сматрао да ће у овом облику стихови бити разумљивији.

Само у неколико случајева изрази су појачавани: Вукашинова жена говори жени Угљешиној: „Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље пребољет не могу” (II, 8, 126) = „Niezmiernie mnie głowa rozbolała, I ni razu nie chce mi być lepiej” (233; „неизмерно ме је забољела глава и нимало неће да ми буде боље”); у нашем тексту први стих је контрадикторан другоме па је то преводилац у преводу изравнао. — Марко говори дванаесторици Арапа: „Ид’т’ одатле, децо Арапчади!” (II, 62, 35) = „Idźcie sobie, przeklęty Arapy!” (509; „идите, проклети Арапи!”).


VIII
O лепоти превођења Зморског уопће

Из тога што је досада речено види се да је Зморски доста често лоше преводио; врсте његових погрешака разноврсне су. Узгредно сам указивао и на то да се догађало да он није дао ону карактеристичну боју оригинала коју он има, иако је текст, мање више, добро преводио (види одељак о слободном превођењу). При анализи стилских елемената биће још више говора о томе. Овде ћу сада навести један пример за опћу илустрацију превођења: „Сузе рони протопоп Недељко, Сузе рони, па њима говори [чаушима]: Одбијте се, силни од силнијех, Док у цркви закон савршимо, Знати ће се на коме је царство” (II, 33, 58): „Łzami płacze protopop Niedielko, Łzami płacze, do nich się odzywa: Niechajcie mnie! idźcie z cerkwi, dzieci! Aż dopóki mszy nie skończę świętej, Komu carstwo, wtedy pomówimy” (421. — „Сузама плаче протопоп Недељко, [сузама] плаче па им говори: Пустите ме на миру, идите из цркве, децо! Кад свету службу завршим, разговараћемо се на коме је царство!” То је, дакако, буквалан превод). Да се превод не може равнати с оригиналом, показује ово: пре свега, неугодно дира плеоназам „сузама плаче”, који се усто још понавља. Даље, кудикамо је снажније речено: „Одбијте се...” него је то превео Зморски, јер то показује да Недељко није плакао од бола, него од срџбе и жалости, што се то у цркви догађа; затим, чаушима потпуно пристаје епитет „силни од силнијех”. Зморски то преводи: „Пустите ме на миру, идите, децо из цркве!”, што не одговара у оној мери психолошкој ситуацији колико то одговара стилизација народне песме (не обраћам овај мах пажњу на то што то није добро преведено). Сасвим је у том тону, самосвесно и с патосом речено: „Знати ће се на коме је царство”, а Зморски преводи: „Тада ћемо се разговарати на коме је...”, што нема свечаности израза и оне супериорности једног човека који има да каже пресудну реч. Тако је бар дао, по мом мишљењу, народни певач то место иако после протопоп Недељко не одлучује на коме је царство, него само каже да то Марко зна. (Талфија има овако: „Uebermüthigste der Uebermüthigen! Gehet, bis der Gottesdienst vollendet! Wissen solt Ihr, wem der Thron gehöre!” I, 177).

Познато је да и деминутиви и хипокористици дају осећајну боју тексту. Може се рећи да их Зморски у већини случајева није репродуковао, него их је замењивао обичним речима. Најбоље ћу то моћи илустровати на ова два примера: „Лепо пева славујак У зеленој шумици, У зеленој шумици На тананој гранчици” (I, 655). Зморски: „Ślicznie śpiewa słowiczek Wśród cienistej dąbrowy, Wśród cienistej dąbrowy, Na gałązce zielonej” (309. — „Лепо пева славујак, усред сеновите шуме, усред сеновите шуме, на зеленој гранчици”). Од седам деминутива у тој песми свега су два преведена, не рачунајући један произвољно додан. — У п. I, 16 има девет што деминутива што речи од мила; у преводу Зморског има их свега два, што најбоље показује однос репродукције. — За деминутиве као „водица”, „годиница”, „иглица”, „братац”, „ћерца”, „душица”, „сека”, „сићан” итд., Зморски готово редовно нема адекватног по нежности израза; ти изрази су, иначе, присна одлика дикције женских народних песама.

Сада ћу навести једно место да би се видело како је преводилац у целини репродуковао лепоте оригинала; то је песма Ружа сам док немам ружа (I, 412): „Ружа сам, ружа, Док ја немам мужа; Кад узимам мужа, Опаде ми ружа; Цвеће сам, цвеће, Док ја немам деце; Кад узимам деце, Увену ми цвеће”. Зморски има овако: „Różam ci ja, róża, Póki nie mam męża; Jak dostanę męża Uwiednie mi ta róża. Kwieciem ja, kwiecie, Póki nie nam dziecka; Jak będę mieć dziecię, Opadną listeczka” (бp. XXXIX, стр. 375). У нашем преводу гласило би то овако: „Ружа сам ја, ружа, док немам мужа; кад добијем мужа, увенуће та ружа. Цвеће сам ја, цвеће, док немам детета; кад будем имала дете, отпашће листићи”. Овде у трећем стиху израз опаде замењен је с увенуће. Зморски је, ваљда, хтео да градира, па је зато у осмом стиху ставио „опашће листићи”, доследно после вењења. То би, можда, било прикладно онда кад би слика била провођена и даље с ружом, али у народној песми узета је нова слика, цвеће, генералнија, шира од руже, па је за цвеће прикладно речено да ће увенути.


IX
Метричка страна превода Зморског. — Репродуковање стилских фигура

Какви су преводи Зморског с метричке стране? Јесу ли бољи него са садржајне? Да ли је Зморски осетио ритам, осетио да су стихови народне песме подељени на чланке? На основу проведене анализе могу рећи да је преводилац доста добро решио задатак с те стране. Може му се ипак приговорити што је изостављао припевак, који има значаја и с емоционалне стране.

Једна од већих слобода коју је допустио себи Зморски јесте та што је у пет женских песама скратио дужину стиха. Песма бр. I, 542 има дванаестерце, а код Зморског је у шестерцу (бр. VI, стр. 356); значи да је подељена на две ритамске целине, које су адекватне нашој песми. — Песма I, 546 (Зморски, VIII, 357) има с припевком 15 слогова; преводилац, сачувавши једино у тој песми припевак, начинио је три стиха: „Зима прође, душице моја! а пролеће дође...” = „Zima przeszła, Duszeńko moja! I wiosna nastaje” („Зима је прошла, душице моја, и настаје пролеће”). Слично тако је и песма бр. I, 569 у дванаестерцу, а у преводу је у два шестерца (409), што у ствари и није погрешка. Али погрешка је то што је 13-ерац у песми I, 622 подељен на два дела: 8+6, и на тај начин имамо 14-ерац (410). Исто тако је подељен 13-ерац у песми I, 369 (XXXVIII—375), иако она има два одмора у средини стиха, а три чланка. — Ритам није добро репродукован ни у песми Дојчин Петар и краљ Матијаш (I, 633): „Вино пије || Дојчин Петар || Варадински бан” = „Waradyński ban || Piotr Dojczyn || chłodne wino pije” (366). Због једног скраћеног слога (Петар-Рiotr) додао је реч „chłodne”, а тиме је настао 14-ерац без оригиналових одмора иза 4-ог слога. Или овај из исте песме: „Карао га || краљ Матијаш || земљи господар” = „Król węgierskiej ziemi Matjas || lając nań powstanie” („Краљ мађарске земље, Матија, подиже се на њ грдећи га”); ту је 14-ерац и друкчији одмор. — За потврду да је метрички и добро репродуковао навешћу два примера: „У Будиму граду || чудно чудо кажу” (I, 306) = „А w Budimu grodzie || dziwny dziw tam każą” (367; „a у Будиму граду чудно чудо кажу”). — У песми LIII (383) добри су с метричке стране