Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Зигмунд Красињски

Небожанска комедија

С пољског превео
Др Крешимир Георгијевић

Мостови, бр. 20, Београд

МУЖ (гроф Хенрик) — Младенац

ЖЕНА (грофица Марија) — Млада

АНЂЕО ЧУВАР

ХОР ЗЛИХ ДУХОВА

СВЕШТЕНИК

ЗАО ДУХ

ДЕВОЈКА (Глас Девојчин)

ПРВИ ГОСТ

ДРУГИ ГОСТ

ТРЕЋИ ГОСТ

ЧЕТВРТИ ГОСТ

ОТАЦ БЕЊАМИН

КУМ

КУМА

ЈЕДАН ГОСТ

СЛУГА

ЛЕКАРОВА ЖЕНА

ГЛАС ИСПОД ПОДА, СА СТРОПА, С ДЕСНЕ СТРАНЕ, С ЛЕВЕ СТРАНЕ

ЛЕКАР

ОРЋО (најпре од десет, па од четрнаест

година) — ЈЕЖИ СТАНИСЛАВ (син гро[фов)]

ФИЛОЗОФ

ДАМЕ

КАВАЛИРИ

МЕФИСТО

ОРАО

ЛЕКАР

РОЂАК

ДРУГИ РОЂАК

ТРЕЋИ РОЂАК

СЛУЖАВКА

ДАДИЉА

ПОКРШТЕНИК

ХОР ПОКРШТЕНИКА

ЛЕОНАРД

ПАНКРАЦИ

ХОР (слободних људи)

ДЕВОЈКА

ПРВИ ЛАКЕЈ

ДРУГИ ЛАКЕЈ

СОБАР

ХОР ЛАКЕЈА

ХОР МЕСАРА

БЈАНКЕТИ, генерал

ЗАНАТЛИЈА

ХОР СЕЉАКА

ГОСПОДАР (племић)

ПРОЛАЗНИК

ДРУГИ ПРОЛАЗНИК

ТРЕЋИ ПРОЛАЗНИК

УБИЦА

ДРУГИ УБИЦА

ХОР УБИЦА

ДЕВИЦА, прва, друга, трећа

ХЕРМАН

ХОР ДЕВОЈАКА

ХОР СВЕШТЕНИКА

ХОР ФИЛОЗОФА

СИН ФИЛОЗОФОВ

ХОР АРТИСТА

ХОР ДУХОВА ИЗ ШУМЕ

НАОРУЖАНИ СЛУГА

ЈАКОВ, слуга

ХОР СВЕШТЕНИКА

ПРВИ ГРОФ, ДРУГИ ГРОФ, ТРЕЋИ ГР[ОФ]

НАДБИСКУП

БАРОН

КНЕЗ

ХОР ГЛАСОВА У ПОДЗЕМЉУ

ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ПОДЗЕМЉА

ВОЈНИЦИ

ГРОФ, КНЕЗ, БАРОН

ЗАПОВЕДНИК ОДРЕДА

ГОСПОДА, СЕНАТОРИ, ПЛЕМСТВО,

ЖЕНЕ, ДЕЦА, ВОЈНИЦИ

ГЛАВНЕ ОСОБЕ У I ДЕЛУ: Муж, Жен[а,] Девојка, Кум

ГЛАВНЕ ОСОБЕ У II ДЕЛУ: Муж, Орћ[о]

ГЛАВНЕ ОСОБЕ У III ДЕЛУ: Панкрац[и,] Леонард, Покрштеник; колектив

ГЛАВНЕ ОСОБЕ У IV ДЕЛУ: Муж, Орћ[о,] Панкраци, Леонард; колектив

Грешкама нагомиланим од предака додали су оно што нису познавали преци њихови — неодлучност и страх; и догодило се затим да их је нестало с лица земаљског, и иза њих остаде велико ћутање.

To be or not to be, that is the question.

Хамлет

Звезде су ти око главе, а под ногама валови морски; на валовима јури пред тобом дуга и разбија маглу — и све што видиш, твоје је: обале, градови, људи припадају теби. Небо је твоје. Ништа није равно слави твојој.

Ти доносиш туђим људима неизрецива уживања, везујеш срца и развезујеш их као венац, играчку прстију својих — натерујеш сузе и сушиш их осмехом, и наново га скидаш с уста на један часак, на неколико часака, каткада заувек. — Али шта сам осећаш? Шта сам ствараш? Шта сам мислиш? Кроз тебе тече струја лепоте, али ти сам ниси лепота. Тешко теби, тешко теби! Дете које плаче на крилу материну, цвет у пољу који не зна о мирисима својим, има више заслуге пред Господом од тебе!

Одакле си дошла, празна сенко, која навешћујеш светлост, а не знаш је, ниси је видела, а нећеш ни видети? Ко те је створио у гневу или иронији својој? Ко ти је дао ништавни живот, живот тако заводнички да можеш изгледати као анђео само један тренутак пре но што огрезнеш у блату, пре но што се почнеш као гмизавац вући по блату и гушити се у њему? — Теби и жени један је почетак.

Али и ти страдаш, иако твој бол неће ништа створити, ни за шта неће послужити. Јечање и последњег бедника иде међу тонове небеских харфи, а твоја очајања и уздаси падају у бездан, где их хвата ђаво и весело уплиће у лажи и обмане своје, али ће се Господ једном оглушити и њих, као што су се оне оглушиле о Господа.

Па ипак, ја се не жалим на тебе, поезијо, мајко лепоте и спасења. Само је онај несрећан који мора да те спомиње или да те осећа у исконским световима или у онима који треба да нестану, јер ти упропашћујеш само оне који су се посветили теби, који су постали живим гласовима твоје славе.

Нека буде благословен онај у коме пребиваш, као што Бог пребива у свету: невидљив, неопажен, у сваком делићу својем сјајан и велик, Господ пред којим се свако биће клања и говори:

"Он је ту присутан". Такав ће те носити као звезду на челу својем, а неће се од милости твоје одвајати безданом речи. Он ће волети људе и устрајаће као човек међу браћом својом. А ко те не буде сачувао до краја, ко те пре времена изневери и изда људима за празно уживање, томе ћеш просути неколико цветова на главу и одвратити се од њега, а он ће се играти увенулим цветкама и целога живота плести себи мртвачки венац. — Њему и жени један је почетак.

АНЂЕО ЧУВАР: Мир људима добре воље! Нека буде благословен онај међу живим створовима који има срце — он још може бити спасен. Жено добра и чедна, појави се за њега — и дете нека се роди у дому вашем! (Лети даље.)

ХОР ЗЛИХ ДУХОВА: На пут, на пут, авети, летите к њему! Напред, на челу, лети ти, сенко наложнице, која је јуче умрла. Ти си се у магли освежила и у цвеће обукла! Девице, љубавнице песникова, лети напред!

На пут и ти, славо, стари орле, испуњен у паклу, скинут с коца на који те је у јесен обесио ловац! Лети и шири своја крила, велика и избледела од сунца, изнад главе песникове!

Изићи из наших подрума, трула слико раја, дело Велзевувово; залепићемо рупе и превући лаком, а затим, чаробњачко платно, увиј се у облак и лети песнику, простри се око њега, опколи га пећинама и водама, наизменично ноћу и дању. Мајко природо, окружи песника!

СЕЛО

АНЂЕО ЧУВАР: Ако довека одржиш заклетву своју, бићеш ми братом у лику Оца небеског. (Нестаје.)

УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ

СВЕШТЕНИК (венчава): Памтите ово!

МУЖ: Ступио сам у земаљски брак, јер сам нашао ону о којој сам сањарио. Клетва на моју главу ако је када престанем волети!

ОДАЈА ПУНА ГОСТИЈУ

МЛАДОЖЕЊА: Како си ми лепа у својој посусталости! На косама твојим су цвеће и бисери у нереду — губиш се од стида и умора… О, вечно, вечно бићеш песмом мојом!

МЛАДА: Бићу ти верном женом, како је то мајка рекла, како ми то срце говори. Али ту има толико људи — тако је ту вруће и бучно …

МЛАДОЖЕЊА: Иди и поиграј још једном, а ја ћу ту стајати и гледати те, као што сам не једном у мислима гледао пролебделе анђеле.

МЛАДА: Поћи ћу, кад хоћеш, али ми већ недостаје снаге …

МЛАДОЖЕЊА: Молим те, љубави моја.

МРАЧНА НОЋ

ЗАО ДУХ (у лику Девојке, летећи):

Још недавно сам у тај исти час јурила по земљи — сада ме гоне ђаволи и натерују да се приказујем светицом.

(Лети изнад врта.) Цвеће, кидај се и лети у косу моју! (Лети изнад гробља.)

Ој свежино и руменило умрлих девојака, што сте разливени у зраку и летите изнад гробова њихових, спустите се на јагодице моје!

Ту спава једна црнка — сенке коврџица њених обесите се на моје чело! Под тим каменом угасла су два ока плава — овамо, к мени дођите, у мене нека уђе ватра што је горела у њима! Иза те решетке гори стотину свећа — ту су данас кнегињу покопали; хаљино атласна, као млеко бела, откини се од ње! Кроз решетке лети хаљина к мени, лепршајући као птица — а онда даље, даље!

СПАВАЋА СОБА

МУЖ (кроз сан): Одакле долазиш, одавно већ невиђена и неслушана? Као што вода тече, тако теку стопе твоје, два таласа бела — на слепоочницама твојим је светитељски мир… Све што сам сањао и волео нашло се у теби! (Буди се.) Где сам ја то? Ах, поред жене своје! То је моја жена. (Загледа се у њу.) Мислио сам да си ти мој сан, а ето, после дуго времена вратило се оно и различно је од тебе. Ти си добра и мила, али она… Боже, шта то видим на јави!…

ДЕВИЦА: Изневерио си ме! (Нестаје.)

МУЖ: Нека буде проклет час у који сам узео жену и у који сам оставио драгану из младих дана, мисао својих мисли, и душу своје душе! …

ЖЕНА (буди се): Шта се догодило? Зар је већ дан? Јесу ли кола дошла? Та ми треба данас да обавимо многе ствари.

МУЖ: Још је глува ноћ. Спавај — спавај мирно.

ЖЕНА: Можда се не осећаш добро, драги мој? Устаћу и дати ти етера.

МУЖ: Спавај!

ЖЕНА: Кажи ми, драги, шта ти је, јер је глас твој необичан, а образи ти горе.

МУЖ (дижући се): Треба ми свежег зрака. Остани ту, заклињем те Богом да не идеш за мном — не устај, кажем ти још једном! (Излази.)

ВРТ НА МЕСЕЧИНИ

МУЖ: Од дана венчања својега спавао сам сном човека који је одрвенео, сном прождрљиваца, сном фабриканта Немца уз своју жену Немицу. Читав свет око мене уснио је, као да је заспао слично као и ја — обилазио сам рођаке, лекаре, ишао по дућанима, а сада кад треба да ми се роди дете, бринем се о дојиљи. (На торњу избија два сата.)

Овамо, моја некадашња царства, пуна људи и живота, која сте под окриљем мисли мојих, слушајте надахнућа моја! Некада је звук ноћног звона био лозинком вашом (Хода и ломи руке). Боже, јеси ли ти заиста сам посветио везу два тела? Јеси ли ти сам одредио да је ништа неће моћи раскинути, иако се и душе одбију од себе и пођу свака на своју страну, а тела, као два леша, остану једно поред другог?

Опет си поред мене — о моја — о моја! Узми ме са собом! Ако си варка, ако сам те ја измислио, и ти се створила из мене и сада ми се откриваш, нека онда и ја будем једно привиђење, нека и ја постанем магла и дим, да бих се сјединио с тобом!

ДЕВОЈКА: Пођеш ли за мном, ког дана да долетим по тебе?

МУЖ: Сваког часа сам твој.

ДЕВОЈКА: Памти то!

МУЖ: Остани ту — не расплињуј се као сан! Ако си ти лепота над лепотама и мисао над овим мислима, зашто не трајеш дуже од једне жеље, од једне мисли? (Отвара се прозор на суседној кући.)

ЖЕНСКИ ГЛАС: Драги мој, хладноћа ноћна пашће ти на груди. Врати ми се, најдражи мој, јер ми је самој тескобно у овој црној великој соби!

МУЖ: Добро — одмах … Дух је нестао али је обећао да ће се вратити, а онда збогом, вртићу, и кућице, и ти, која си створена за врт и кућу, али не за мене!

ГЛАС: Смилуј се — све је хладније пред зору.

МУЖ: А дете моје! О, Боже! (Излази.)

САЛОН

ЖЕНА: Била сам код оца Бењамина; обећао је да ће доћи прекосутра.

МУЖ: Хвала ти.

ЖЕНА: Поручила сам код посластичара неколико торти, јер си ти вероватно много гостију позвао на крштење; торте ће бити од чоколаде, с монограмом Јежија Станислава.

МУЖ: Хвала ти.

ЖЕНА: Хвала Богу што ће се већ једном свршити тај обред те ће наш ОРЋО постати потпуни хришћанин, јер, иако је већ крштен водом, чинило ми се увек да му нешто недостаје. (Иде према колевци.) Спавај, дете моје! Сањаш ли већ нешто кад си збацио са себе покривач? Ево, тако — лези сада тако! ОРЋО ми је данас немиран. Мали мој, лепи мој, спавај!

МУЖ (у страну): Запарно је — вруће — биће олује. Тамо ће ускоро ударити гром, а овде ће пући срце моје.

ЖЕНА (враћа се, седа за клавир, свира и прекида, опет почиње свирати и опет престаје): Ни данас, ни јуче, ах, Боже мој, већ читаву недељу, читаве три недеље, месец дана има како ми ни речи ниси рекао — а сви које видим кажу ми да рђаво изгледам…

МУЖ (у страну): Дошао је час — ништа га неће задржати. (Гласно) Чини ми се, напротив, да добро изгледаш.

ЖЕНА: Теби је свеједно, јер ме ти и не гледаш; окрећеш се кад улазим, кријеш поглед кад седим близу тебе. Јуче сам била на исповести и сећала се свих својих греха, али нисам могла наћи ништа чиме сам те могла увредити.

МУЖ: Ниси ме увредила.

ЖЕНА: Боже мој, Боже!

МУЖ: Осећам да сам дужан да те волим.

ЖЕНА: Убијаш ме тим изразом "дужан сам" — ах, боље устани и кажи "не волим" — бар ћу онда знати све — све! (Скаче и узима дете из колевке.) Не напуштај бар њега, а ја ћу се жртвовати твоме гневу! Дете моје воли — дете Хенриче! (Пада на колена.)

МУЖ (дижући је): Не слушај шта ја говорим! Долазе ми често тренуци нерасположења — чаме …

ЖЕНА: Једну реч те само молим, једно обећање само: реци ми да ћеш га увек волети!

МУЖ: И тебе и њега — веруј ми!

ЖЕНА: Шта је то? (Стиска дете на груди.)

ДЕВОЈКА (улази): О мој драги, доносим ти благослов и уживање — пођи за мном!

О мој драги, одбаци земаљске везе којима си спутан! Ја долазим из новог света, без краја и без ноћи. Ја сам твоја.

ЖЕНА: Света Богородице, помози ми! — То бледо привиђење, угашене очи као да су мртве, и глас је као шкрипа кола на којима се вози мртвац.

МУЖ: Чело ти је ведро, коса ти је испреплетена цвећем, о драга…

ЖЕНА: Мртвачки покров пада јој у крпама с рамана…

МУЖ: Светлост се шири око тебе! Да чујем још једном глас твој — па онда нека ме нестане!

ДЕВОЈКА: Та која те задржава је варка. Њен живот је ништаван, њена је љубав као лист који нестаје мећу хиљадама увелог лишћа — али ја сам непролазна.

ЖЕНА: Хенриче, Хенриче, заштити ме, не дај ме! Осећам мирис сумпора и гробни задах.

МУЖ: Жено од глине и блата, не буди љубоморна, не опадај, не хули! Гледај, то је прва мисао Божја о теби, али ти си пошла за змијиним саветом и постала си оно што јеси!

ЖЕНА: Нећу те пустити!

МУЖ: О драга, напуштам кућу и идем с тобом! (Излази.)

ЖЕНА: Хенриче, Хенриче! (Онесвешћује се и пада с дететом — опет грмљавина).

КРШТЕЊЕ

ПРВИ ГОСТ (тихо): Чудна ствар, где ли је гроф нестао?

ДРУГИ ГОСТ: Задржао се негде, или пише.

ПРВИ ГОСТ: А госпођа бледа, неиспавана, никоме не говори ни речи.

ТРЕЋИ ГОСТ: Данашње крштење подсећа ме на бал, на који је позвао госте домаћин који је уочи тога дана прокоцкао вилу, па сада прима госте с усиљеном љубазношћу.

ЧЕТВРТИ ГОСТ: Напустио сам дивну кнегињицу, дошао сам овамо, надајући се да ће бити богат доручак, а кад тамо, како каже Свето писмо, плач и шкргут зуба!

ОТАЦ БЕЊАМИН: Јежи Станиславе, примаш ли свето помазање?

КУМ и КУМА: Примам.

ЈЕДАН ОД ГОСТИЈУ: Гледајте, устала је и корача као да је у сну.

ДРУГИ ГОСТ: Раширила је руке пред собом и, поводећи се, иде према сину.

ТРЕЋИ ГОСТ: Шта кажете? Дајмо јој руку, јер ће се иначе срушити.

ОТАЦ БЕЊАМИН: Јежи Станиславе, одричеш ли се ђавола и његове охолости?

КУМ и КУМА: Одричем се.

ЈЕДАН ГОСТ: Пст — слушајте!

ЖЕНА (стављајући руке на главу детета): Где је твој отац, ОРЋО?

ОТАЦ БЕЊАМИН: Молим да ме не прекидате…

ЖЕНА: Благосиљам те, ОРЋО, благосиљам те, дете моје. Буди песник, да би те отац твој волео и да те се једном не би одрекао!

КУМА: Али допусти, Марисја …

ЖЕНА: Ти ћеш бити достојан свога оца, стећи ћеш љубав његову — па ће он тада опростити матери твојој.

ОТАЦ БЕЊАМИН: Забога, госпођо грофице!

ЖЕНА: Проклињем те ако не будеш песник! (Онесвешћује се — износе је слуге.)

ГОСТИ (сви углас): Нешто необично се дешава у овој кући. Хајдемо, хајдемо одавде!

КУМ (пред колевком): Јежи Станиславе, тек што си постао хришћанин и члан људског друштва, а после ћеш постати грађанин и уз помоћ родитеља и милошћу Божјом одличан чиновник. Имај увек на уму да домовину треба волети и да је чак лепо погинути за домовину … (Сви излазе).

ЛЕП КРАЈ. — БРЕГОВИ И ШУМЕ — У ДАЉИНИ ПЛАНИНЕ

МУЖ: За тим сам тежио, за то сам се дуго година молио и најзад сам близу овојем циљу. Људе сам оставио далеко иза себе. Нека тамо сваки мрав трчкара и игра се својом сламком, а кад је остави, нека скаче од беса или умире од жалости.

ГЛАС ДЕВОЈЧИН: Овуда — овуда! (Пролази.)

ПЛАНИНЕ И ПРОВАЛИЈЕ ИЗНАД МОРА. ГУСТИ ОБЛАЦИ — БУРА.

МУЖ: Куд ми је нестала? Одједном се расплинуше јутарњи мириси, време се натмурило. Стојим на овом врху, пода мном је провалија, а ветрови страховито хуче.

ГЛАС ДЕВОЈЧИН (из далека): Овамо, мили мој!

МУЖ: Колико је већ далеко, а ја нећу моћи прећи преко провалије!

ГЛАС (у близини): Где су крила твоја?

МУЖ: Зли душе, што ми се подсмеваш? Презирем те!

ДРУГИ ГЛАС: На хриди највише планине, твоја је велика, бесмртна душа, која је могла једним махом прелетети небо — на умору — и јадна, моли твоје ноге да не пођеш даље. Велика душа — велико срце!

МУЖ: Покажите ми се, узмите на себе лик који бих могао сломити и срушити! Ако се вас уплашим, онда нека се ни ње никада не домогнем!

ДЕВОЈКА (на другој страни провалије): Ухвати се за руку моју и полети!

МУЖ: Шта се то дешава с тобом? Цветови отпадају од слепоочница твојих и падају на земљу, и чим је се дотакну, гмижу као гуштери, плазе као змије …

ДЕВОЈКА: Мили мој!

МУЖ: Забога, ветар ти је с рамена скинуо хаљину и покидао је у крпе.

ДЕВОЈКА: Што оклеваш?

МУЖ: Киша ти цури с косе — голе кости ти вире из груди!

ДЕВОЈКА: Обећао си — заклео се!

МУЖ: Муња јој је спалила зенице!

ХОР ЗЛИХ ДУХОВА: Стара, враћај се у пакао! Завела си велико и поносно срце, понос људи и самога себе. — Велико срце, иди за својом драгом!

МУЖ: Боже, хоћеш ли ме казнити зато што сам поверовао да је Твоја лепота за читаво небо виша него лепота ове земље, казнити за то што сам јурио за њом и мучио се за њу док нисам постао играчка у рукама ђавола?

ЗЛИ ДУХ: Слушајте, браћо, слушајте!

МУЖ: Куца последњи час. Бура завија у црним вихорима — море удара о хриди и диже се према мени — невидљива сила гура ме све даље — и све ближе… Одостраг ми је на рамена засело мноштво људи и гура ме у провалију…

ЗЛИ ДУХ: Радујте се, браћо, радујте!

МУЖ: Узалудно је борити се! Чари провалије ме вуку — у души мојој је вртоглавица… Боже, непријатељ твој побеђује!

АНЂЕО ЧУВАР (изнад мора): Умирите се, валови морски, стишајте се!

У овом часу на главу детета твога тече вода света!

Враћај се кући и не греши више!

Враћај се кући и љуби дете своје!

САЛОН С КЛАВИРОМ

МУЖ: Где је госпођа?

СЛУГА: Госпођи грофици није добро…

МУЖ: Био сам у њеној соби — празна је.

СЛУГА: Господине грофе, то је зато што госпођа грофица није ту…

МУЖ: А где је она?…

СЛУГА: Одвезли су је јуче …

МУЖ: Камо?

СЛУГА: У лудницу. (Бежи из собе.)

МУЖ: Чуј, Марија, можда се ти само шалиш, сакрила си се негде, да ме казниш? Одазови се, молим те — Марија, Марисја!

Не, нико се не одазива. Јане! Катарина! Читав овај дом је замро, онемео.

Ону којој сам присегао верност и срећу гурнуо сам међу оне који су већ проклети на овом свету. Све чега сам се дотакао, уништио сам, и на крају ћу уништити самога себе. Да ли ме је пакао само зато пустио да бих нешто дуже био његова жива слика на земљи?

На какво ће узглавље она данас положити главу своју? Какви ће је гласови окружити у ноћи? Завијање и певање лудака! Видим је: чело, на којем је увек светлела спокојна, поздравна, пријатељска мисао, сада је оборила, а мисао је своју послала у незнане пределе, можда за мном, и лута јадна и плаче…

ГЛАС ОДНЕКУД: Ствараш драму.

МУЖ: Ха, мој ђаво се одазива! (Трчи к вратима и отвара их широм.) Татарина ми оседлајте! — Огртач мој и пиштоље!

ЛУДНИЦА У ПЛАНИНСКОМ ПРЕДЕЛУ — УНАОКОЛО ПАРК

ЛЕКАРОВА ЖЕНА (са завежљајем кључева стоји на вратима): Можда је господин рођак грофичин?

МУЖ: Пријатељ сам њеног мужа, он ме је овамо послао.

ЛЕКАРОВА ЖЕНА: Знате, нема много наде за њу. Мој муж је отпутовао; он би вам то боље објаснио. Довезли су је прекјуче — била је у грчевима. — Како је врућина! (Брише лице). Имамо много болесника, али ниједан није тако тешко болестан као она. Замислите, господине, тај завод нас стоји око двеста хиљада. Ено, какав је само поглед на планине! Али господин је, како видим, нестрпљив. Дакле, није истина да су јој мужа ноћу уграбили јакобинци? Изволите!

СОБА

МУЖ (улази): Хоћу да будем с њом потпуно сам.

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Мој муж би се љутио кад би…

МУЖ: Пустите ме на миру (Затвара за собом врата и иде према жени.)

ГЛАС СА СТРОПА: У окове сте бацили Бога. Један је већ умро на крсту — ја сам други Бог, такође мећу крвницима.

ГЛАС ИСПОД ПОДА: На гиљотину главе краљева и господе! Од мене почиње слобода народа!

ГЛАС С ДЕСНЕ СТРАНЕ: Падајте на колена пред краљем, господаром својим!

ГЛАС С ЛЕВЕ СТРАНЕ: Комета на небу већ светли — приближава се дан страшнога суда.

МУЖ: Познајеш ли ме, Марија?

ЖЕНА: Присегла сам ти верност до гроба.

МУЖ: Ходи — пружи ми руку! Отићи ћемо.

ЖЕНА: Не могу да устанем. Душа је напустила тело моје, и ушла у главу.

МУЖ: Допусти, ја ћу те изнети!

ЖЕНА: Причекај још неки тренутак, па ћу постати достојна тебе.

МУЖ: Како то?

ЖЕНА: Молила сам се три ноћи, и Бог ме је услишио.

МУЖ: Не разумем те.

ЖЕНА: Откако сам те изгубила, нешто се у мени променило. "Господе Боже" — говорила сам и ударала се у прса — "пошаљи на мене дух поезије!" И трећега дана ујутру постала сам песник.

МУЖ: Марија!…

ЖЕНА: Хенриче, нећеш ме више презирати! Пуна сам надахнућа! Увече ме више нећеш напуштати!

МУЖ: Никада, никада!

ЖЕНА: Погледај ме! Зар нисам постала једнака теби? Све ћу схватити, разумети, исказати, одсвирати, испевати. Море, звезде, олују, бој… Да — звезде, олују, море — ах, измакло ми је још нешто: бој. Мораш ме одвести у бој — да га видим и опишем. Леш, покров, крв, талас, росу, мртвачки сандук.

У бескрајности ћу се утопити и као птица у њој плаветнило ћу крилима развејати и летећи нестати у црном ништавилу.

МУЖ: Проклетство — проклетство.

ЖЕНА (грли га и љуби у уста): Хенриче мој, Хенриче, како сам срећна!

ГЛАС ИСПОД ПОДА: Три краља убио сам својим рукама — још десет их има, и сто попова који служе мису.

ГЛАС С ЛЕВЕ СТРАНЕ: Трећина сунца се замрачила — звезде почињу да се спотичу на путевима својим — јао — јао.

МУЖ: За мене је дошао судњи дан.

ЖЕНА: Разведри чело, јер ћеш ме иначе опет ражалостити. Шта ти недостаје? Чуј, још ћу ти нешто рећи.

МУЖ: Говори, све ћу испунити.

ЖЕНА: Твој син биће песник.

МУЖ: Шта?

ЖЕНА: На крштењу свештеник му је дао прво име — песник, а друго знаш — Јежи Станислав. То је моје дело — ја сам благословила и проклела — он ће бити песник. Ах, како те волим, Хенриче!

ГЛАС СА СТРОПА: Опрости им, оче, јер не знају шта чине!

ЖЕНА: Онај болује од чудног лудила — зар не?

МУЖ: Од најчуднијег.

ЖЕНА: Он не зна шта говори, али ја ћу ти рећи шта би било кад би Бог полудео. (Хвата га за руку.) Сви светови лете сад доле, сад горе — сваки човек, сваки црв виче: "Ја сам Бог!" — и сваког часа један за другим умире — гасе се комете и сунца. Христос нас више неће избавити — он је узео крст овој и бацио га у провалију. Не чујеш ли како се тај крст, нада милиона људи, разбија о звезде, ломи, пуца, распада се у комадиће, а све ниже и ниже тако да је велики облак постао од ивера његових? Света Богородица се још једина моли, и звезде, њене службенице, још је не напустише — али и она ће поћи онамо куда одлази читави свет.

МУЖ: Марија, можда хоћеш да видиш сина?

ЖЕНА: Ја сам му прикачила крила, послала га у свет да би се напојио свим што је лепо, страшно и узвишено. Он ће се једном вратити и обрадовати те. Ах!

МУЖ: Је ли ти зло?

ЖЕНА: У глави ми је неко обесио светиљку, која се њише — неподношљиво.

МУЖ: Марија моја најдража, буди спокојна као што си и пре била.

ЖЕНА: Ко је песник, не живи дуго.

МУЖ: Хеј, у помоћ, у помоћ! (Упадају жене и лекарова жена.)

ЛЕКАРОВА ЖЕНА: Дајте пилуле, прашкова… Не, не, ништа чврсто, боље неку течност. Малгосја, трчи у кућну апотеку! — Ви сте свему томе криви — муж ће ме изгрдити.

ЖЕНА: Збогом, Хенриче!

ЛЕКАРОВА ЖЕНА: То је господин гроф лично?

МУЖ: Марија, Марија! (Грли је.)

ЖЕНА: Добро ми је, јер умирем уз тебе. (Спушта главу.)

ЛЕКАРОВА ЖЕНА: Како је црвена! Ударила јој је крв у мозак!

МУЖ: Али неће јој бити ништа?

ЛЕКАР: Од ње нема више ништа — умрла је.

Зашто, дете, не јашеш на штапу, не играш се лутком, не убијаш муве, не набадаш на чиоде лептире, не ваљаш се по трави, не узимаш крадом посластице, не залеваш сузама сва слова од А до З? Краљу мува и лептирова, пријатељу пајаца, враголане мали, зашто си тако сличан анђелчићу? — Шта значе твоје плаве очи, оборене, па ипак живе, пуне успомена, иако ти је тек неколико пролећа прешло преко главе? Зашто чело наслањаш на беле ручице и као да сањариш, а зашто ти је главица оптерећена мислима, као цвет росом?

А када се зарумениш, запламтиш као столисна ружа, и забацујући уназад своје увојке, погледом пођеш према небу — реци шта онда чујеш, шта видиш, с киме се тада разговараш? Јер се на твојем челу појављују борице као најтање нити, које се испредају с невидљива клупка — Јер се у очима твојим сија искра коју нико не разуме — а дадиља твоја плаче, и зове те, и мисли да је не волиш, а познаници и рођаци зову те и мисле да их не познајеш. Једино твој отац ћути и мрко гледа, док му се у оку не појави суза и онда опет некуда нестане.

Лекар те је ухватио за било, бројао откуцаје и изјавио да си нервозан. Кум ти је донео колачића, потапшао те по рамену и прорекао да ћеш бити грађанин великог народа. Дошао је професор и опипао твоју главу и рекао да имаш способност за егзактне науке. — Просјак, коме си у пролазу убацио грош у шешир, обећао ти је лепу жену на земљи и круну на небу. — Прискочио је војник, зграбио те и подигао увис, викнувши: "Бићеш пуковник!" — Циганка је дуго гледала у твој десни и леви длан, и ништа није могла прочитати, па је уздишући отишла не хтевши узети дуката. — Хипнотизер ти се прстима уносио у очи, дугим прстима ти је кружио испред лица и престрашио се, јер је осетио да се сам успављује. — Свештеник те је припремао за прву исповест, и сам је хтео да клекне пред тобом као пред иконом. — Сликар је дошао једнога дана кад он био љут и ударао ножицама о под, и насликао те као ђаволчића и поставио те на слику Судњег дана мећу проклете духове.

Међутим, ти растеш и постајеш све лепши, али не од оне млечне и јагодне свежине детињства, него од лепоте чудних, несхватљивих мисли, које ти ваљда долазе с другог света, јер иако су ти очи често угашене и лице потамнело, прси упале, ипак се свако ко те види зауставља и говори: "Какво лепо дете!" — Кад би цвет који вене имао душу од ватре и надахнуће с неба, кад би на сваком листу који се нагиње према земљи анђеоска мисао лежала уместо капље росе, цвет би тај био сличан теби, дете моје. Можда су постојали такви пре Адамова изгнанства.

ГРОБЉЕ

МУЖ: Окини шешир и моли се за душу матере своје!

ОРЋО: Здраво Маријо, милости пуна, краљице небеса, господарице свега што цвета на земљи, по пољима и поред потока…

МУЖ: Зашто мењаш речи молитве? Моли се као што су те научили, за мајку која је пре десет година баш у овај час умрла.

ОРЋО: Здраво Маријо, милости пуна, Господин с тобом; благословена међу анђелима, и сваки од њих, кад ти пролазиш, скида са крила својих једну дугу и баца под ноге твоје. — Ти си на њима као на валовима…

МУЖ: ОРЋО!

ОРЋО: Кад ми те речи долазе саме од себе и боле ме у глави, па их, оче, морам изрећи.

МУЖ: Устани! Таква молитва не иде Богу! Не сећаш се мајке — не можеш је ни волети.

ОРЋО: Виђам врло често мајку.

МУЖ: Где, мали мој?

ОРЋО: У сну, то јест не баш потпуно у сну, него онда кад управо хоћу да заспим, на пример прекјуче.

МУЖ: Дете моје, шта ти то говориш?

ОРЋО: Била је врло бледа и слаба.

МУЖ: А је ли ти шта говорила?

ОРЋО: Чинило ми се да хода по некој великој и огромној тами, а ана сама сва бела, и говори:

Ја лутам свуда,
ја свуда допирем
где су крајеви света
где је пев анђела, —
и за тебе скупљам
облика мноштво,
о дете моје!
Мисли и надахнуће.

И од духова виших,
и од духова нижих,
боје и преливе,
звукове и зраке
скупљам за тебе,
да би ти, синко мој,
био такав какви су на небу,
и да би те отац твој
увек волео.

Видиш, оче, сећам се од речи до речи. Драги тата, ја не лажем.

МУЖ (наслања се на стуб гробнице): Марија, зар хоћеш да рођено дете уништиш, да ме двема смртима оптеретиш… Шта ја то говорим? Она је негде на небу, тиха и мирна као за живота на земљи! То се само привиђа јадном дечаку.

ОРЋО: И сада чујем глас њен, али је не видим.

МУЖ: Одакле? С које стране?

ОРЋО: Као да долази иза оне две тисе, на које падају зраци сунца на заласку.

Ја ћу напојити
уста твоја
звуком и снагом,
чело ћу украсити
траком ведрине,
и љубављу мајчином
пробудићу све у теби
што су људи на земљи,
анђели на небу,
назвали лепотом —
да би отац твој,
сине мој,
тебе волео!

МУЖ: Да ли последње мисли пред смрт прате душу, ако она оде и на небо? Може ли дух бити у исти мах срећан, свет и пометен умом?

ОРЋО: Глас мајчин све је слабији, нестаје управо иза зида костурнице, ено — тамо — она још понавља:

О сине мој
да би отац твој
тебе волео!

МУЖ: Боже, смилуј се детету нашем, које си, чини се, у гневу својем осудио на лудило и на прерану смрт. Господе, не одузимај разум својим створењима, не напуштај светиње које си сам себи саградио! Погледај на мухе моје и анђелчића тога не шаљи на муке паклене! Мене си бар обдарио снагом да могу издржати навалу мисли, страсти и осећања, али њега? Дао си му тело слично паучини, које ће растргати свака већа мисао. О Господе Боже — о Боже!

Већ десет година нисам имао мирнога дана. Окружио си ме многим људима, који су ми желели среће, завидели ми и честитали — послао си на мене читав град болова и варљивих слика, и предосећања, и снова. Милост своју уделио си разуму моме, али не и срцу. Допусти ми да у миру волим своје дете, и нека завлада мир између Створитеља и створенога! Сине, прекрсти се и хајде за мном! Почивај у миру! (Одлазе.)

ШЕТАЛИШТЕ

ФИЛОЗОФ: Понављам да је то моје чврсто и слободно уверење да долази време ослобођења жена и црнаца.

МУЖ: Имате право.

ФИЛОЗОФ: И предстоје велике промене у људском друштву у целини и у појединостима — из чега изводим опет ослобођење људскога рода кроз крв и уништење старих облика.

МУЖ: Тако вам се чини?

ФИЛОЗОФ: Слично као што се земљина кугла час исправља час нагиње на својој оси због својих брзих окретаја…

МУЖ: Видите ли оно труло дрво?

ФИЛОЗОФ: С младим лишћем на доњим гранчицама?

МУЖ: Да. — Шта мислите, колико ће још година издржати?

ФИЛОЗОФ: Шта ја знам! Годину, две дана.

МУЖ: Ипак је данас истерало неколико нових листића, мада му корење све више труне.

ФИЛОЗОФ: Па шта онда?

МУЖ: Ништа — само то да ће се оно једнога дана срушити и распасти на угљен и пепео, јер ни столар неће моћи да га употреби.

ФИЛОЗОФ: Па није о томе реч.

МУЖ: Ипак, то је слика твоја, и свих твојих, и столећа твојега, и теорија твојих. (Пролазе.)

КЛАНАЦ У БРДИМА

МУЖ: Много година сам радио да пронађем последњу реч ових наука, уживања и мисли — и пронашао сам — гробну празнину у срцу својем. Познајем сва осећања по имену, али никакве чежње, никакве вере и љубави нема у мени, само неколико слутњи лута у тој пустињи: о сину мојем да ће ослепети — о друштву у којем сам одрастао да ће се распасти — и патим тако страшно као што је Господ Бог блажен сам у себи, сам због себе.

ГЛАС АНЂЕЛА ЧУВАРА: Љуби оне који пате, који су гладни, који очајавају, љуби ближње своје, твоје бедне ближње, и бићеш спасен!

МУЖ: Ко се то јавља?

МЕФИСТО (пролазећи): Слуга покоран. Волим каткада да заустављам путнике даром који је природа усадила у мене. Говорим из трбуха.

МУЖ (дижући руку до шешира): Слично лице видео сам негде на бакрорезу.

МЕФИСТО (у страну): Гроф има добро памћење. (Гласно) Хваљен буди…

МУЖ: На веки векова — амин.

МЕФИСТО (улазећи међу стене): Ти и твоја глупост.

МУЖ: Јадно дете, због кривица оца и лудила мајке осуђено си на вечну слепоћу — без страсти, живећи само у машти, ти си сена анђела који прелеће, који је бачен на земљу и лута у ништавности својој. — Неки големи орао узнео се изнад места с којег је нестао онај човек.

ОРАО: Здраво да си — здраво!

МУЖ: Лети к мени, сав црн. Шум његових крила чини се као звиждање хиљаде кугла у боју.

ОРАО: Сабљом својих отаца бори се за њихову част и моћ!

МУЖ: Раскрилио се изнад мене — погледом змије звечарке пије ми зенице. Ха, разумем те!

ОРАО: Не уступај, не уступи никада, а твоји непријатељи, подли непријатељи твоји, срушиће се у прах.

МУЖ: Збогом остај међу стенама, у којима нестајеш. Било шта било, лаж или истина, победа или пропаст, ја верујем теби, посланиче славе. Прошлости, буди ми у помоћи! А ако се дух твој вратио у крило Божје, нека се опет од њега одвоји, ступи у мене, постане мисао, сила и чин! (Одгурне змију.)

Бежи, одвратни гмизавче! Као што сам збацио тебе, и као што за тобом нико у целој природи неће зажалити, тако ће се сви они срушити у провалију, и нико за њима зажалити неће, и имена остати неће, и ниједан облак неће се на свом путу окренути да би погледао на толико синова земљиних који гину заједно.

Они најпре, потом ја.

Плаветнило бескрајно, ти обавијаш земљу, земљу која је мало дете што шкргуће зубима и плаче, али ти не дршћеш, не слушаш је, ти пловиш у своју бескрајност.

Мајко природо, здраво! Ја те напуштам да бих се претворио у човека: идем да се борим с браћом својом!

СОБА

МУЖ: Ништа му нису могли помоћи — у вас полажемо последњу наду.

ЛЕКАР: То је за мене особита част…

МУЖ: Кажи господину како се осећаш.

ОРЋО: Више не могу препознати, тата, ни тебе ни тога господина. Искре и црне нити лете испред очију мојих;

каткада се из њих одвоји нешто као танушна змија — и онда неки жут облак, који лети увис, пада доле, а из њега искаче дуга — и то ме ништа не боли.

ЛЕКАР: Станите, господине Јежи, у сенку! Колико имате година? (Гледа му у очи.)

МУЖ: Напунио је четрнаест.

ЛЕКАР: Сада се окрените према прозору!

МУЖ: Дакле?

ЛЕКАР: Капци дивни, беоњача сасвим чиста, све жилице у реду, мишићи здрави. (Орћу) Не брините се ништа — доскора бићете здрави као и ја. (Мужу) Нема никакве наде — погледајте, господине грофе, и сами у зенице — не реагира на светлост. Потпуно ослабљење очног нерва.

ОРЋО: Магла ми покрива ове — све.

МУЖ: Заиста — зенице раширене, сиве, без живота …

ОРЋО: Када спустим капке, више видим него отворених очију.

ЛЕКАР: Мисао му је уништила тело. Постоји опасност од каталепсије.

МУЖ (одводећи Лекара на страну): Све што затражите — пола иметка дајем.

ЛЕКАР: Потпуна дезорганизација не може се више довести у ред.

Слуга покоран господина грофа! Морам ићи да скинем једној госпођи мрену с очију.

МУЖ: Смилујте се, немојте нас још остављати!

ЛЕКАР: Можда вас занима име те болести?

МУЖ: И нема никакве наде, никакве наде?

ЛЕКАР: Грчки се назива: анаурозис. (Одлази.)

МУЖ (стискајући сина на груди): Али ти још нешто видиш?

ОРЋО: Чујем ти глас, оче.

МУЖ: Гледај кроз прозор, тамо је сунце, дивно небо!

ОРЋО: Много ликова ми се привиђа између зенице и капака — гледам виђена лица, позната места — прочитане листове из књига.

МУЖ: То још видиш?

ОРЋО: Да, очима душе, али ове су ми се угасиле.

МУЖ (пада на. колена. — Тајац)

Пред ким сам клекао — пред ким треба да се жалим на неправду која је нанесена моме детету? (Устајући) Боље је ћутати! Бог се смеје нашим молитвама, а ђаво проклињању!

ГЛАС ОДНЕКУД: Твој син је песник — шта тражиш више?

КУМ: Заиста, то је велика несрећа — бити слеп.

ЛЕКАР: И врло необично у тако младим годинама.

КУМ: Био је одувек слабашан, а и мати му је умрла од нечега сличног…

ЛЕКАР: Од чега?

КУМ: Рецимо тако — разумете ме — фалила јој је једна даска у глави.

МУЖ: Опростите што сам вас позвао тако касно, али има већ неколико дана како се мој јадни син буди увек око дванаест сати, устаје и говори у сну. Молим вас, пођите за мном.

ЛЕКАР: Хајдемо! Врло сам радознао да видим тај феномен.

СПАВАЋА СОБА

РОЂАК: Тихо!

ДРУГИ РОЂАК: Пробудио се, а нас не чује.

ЛЕКАР: Молим вас да буде мир.

КУМ: То је веома чудна ствар.

ОРЋО (дижући се): О Боже, Боже!…

РОЂАК: Како полако корача …

ДРУГИ РОЂАК: Како је само скрстио руке на грудима!

ТРЕЋИ РОЂАК: Ни трепнуо није оком — тек што мало отвара уста, а ипак из њих излази оштар, отегнут глас.

СЛУЖАВКА: Исусе Христе!

ОРЋО: Даље од мене, тмино небеска! Ја сам се родио као син светлости и песме! Шта хоћете од мене, шта тражите од мене?

Нећу вам се предати, иако је мој вид одлетео с ветровима и јури негде кроз васиону — али он ће се једном вратити, обогаћен светлошћу звезда, и у очима мојим распалиће пламен.

КУМ: Исто као и покојница — бунца, а сам не ана шта. Ствар је врло занимљива.

ЛЕКАР: Слажем се с вама!

ДАДИЉА: Пречиста Дево Ченстоховска, узми моје очи па их дај њему!

ОРЋО: Мајко моја, молим те, мајко моја, пошаљи ми сада слике и мисли да бих унутрашњим животом могао живети, да бих створио други свет у себи, једнак оном који сам изгубио.

РОЂАК: Шта мислиш, брате? Не захтева ли та ствар сазивање породичног већа?

ДРУГИ РОЂАК: Чекај — тихо!

ОРЋО: Не одговараш ми? О мајко, не напуштај ме!

ЛЕКАР (Мужу): Моја дужност је да говорим истину.

КУМ: Тако је — то је дужност — и врлина лекарова, господине докторе!

ЛЕКАР: Ваш син је душевно болестан, што је повезано с необичном растројеношћу живаца, а то каткад изазива, да тако кажем, стање сна и јаве у исти мах, стање слично оном које очигледно овде срећемо.

МУЖ (у страну): Боже, чујеш ли, он ми преноси твоје одлуке.

ЛЕКАР: Хтео бих перо и мастило. — Gerasi laurei^[*] два грама, и тако даље, и тако даље …

МУЖ: Наћи ћете у оној соби. Молим вас, сви изиђите.

ГЛАСОВИ, ИЗМЕШАНИ: Лаку ноћ — лаку ноћ — до виђења! (Излазе.)

ОРЋО (будећи се): Желе ми лаку ноћ! Говорите о дугој ноћи, можда о вечној ноћи, али не о доброј, не о срећној!

МУЖ: Ослони се на мене, одвешћу те до постеље.

ОРЋО: Оче, шта све то значи?

МУЖ: Покриј се добро и мирно спавај, јер лекар каже да ће ти се вратити вид.

ОРЋО: Не осећам се добро. Сан су ми прекинули нечији гласови. (Заспи.)

МУЖ: Нека благослов мој почива на теби! Ништа ти више не могу дати — ни среће, ни светлости, ни славе — а куца час кад ћу се морати борити, радити с неколико људи против мноштва. Где ћеш ти бити, сам самцит усред сто невоља, слеп, немоћан, дечаче и песниче у исти мах, јадни певачу без слушалаца, који душом живиш изван граница земаљских, а телом си прикован за земљу — о ти несрећни, најнесрећнији од анђела небеских, о ти, сине мој!

ДАДИЉА (на вратима): Господин доктор моли да дођете.

МУЖ: Добра моја Катарина, остани уз малог! (Излази.)

Нек се ори песма, нек се ори! Ко ће је почети, а ко довршити? Дајте ми прошлост, сапету у панцир, окићену витешким перима! Готске торњеве подићи ћу пред очима вашим, бацићу сене светих катедрала на главе ваше! Али то није оно право — тога више никада бити неће!

Ко год ти био, реци ми у шта верујеш! Лакше ћеш изгубити живот него пронаћи неку веру, побудити веру у себе. Стидите се, стидите се сви, мали и велики — и поред вас, и поред тога што сте ништавни и јадни, без срца и мозга, свет тежи својим циљевима, вуче за собом, тера пред собом, игра се с вама, преврће, одбацује. Свет се окреће као у плесу: парови нестају и појављују се и ишчезавају заувек, јер је клизаво — јер крви има много — крв је свуда, крви има много, кажем вам.

Видиш ли оно мноштво које стоји на капији града између брежуљака и редова јаблана, видиш ли разапете шаторе, поређане дуге даске на пањевима и кладама, покривене месом и пићем? Врч лети из руке у руку, а где се дотакне уста, тамо се извија глас претње, заклетве или проклетства. Он лети, скреће, кружи, плеше, увек пун, звечећи и блистајући се између хиљада и хиљада. Нека живи врч пијанства и радости!

Видите ли како они нестрпљиво чекају, мумлајући, спремајући се да загрме? Сви су бедни, са знојем на челу, рашчупаних власи, у крпама, опаљених лица, с испуцалим радничким рукама. Једни држе косе, други машу чекићима и рендима; гле, онај високи држи оборену брадву, а онај витла по ваздуху зеленом мотком; а тамо даље, под врбом, неки дечко гура у уста вишњу, а у десној руци стиска дуго шило. Дођоше и жене, матере њихове, гладне и бедне, као што су и они, увенуле пре времена, без трагова лепоте; на њиховој коси види се прашина пређеног пута, на њима су поцепане хаљине, у очима њиховим има нешто угасло, мрачно, као нека карикатура вида. Али одмах оживљују — врч лети свуда, свуда јури. Нека живи врч пијанства и весеља!

Сада настаде велика граја у мноштву. Је ли то радост, или очајање? — Ко би могао распознати какво је осећање у гласовима хиљада људи? Овај који је дошао попео се на сто, скочио на столицу и господари њима, говори им. Глас му је отегнут, оштар, изразит: сваку реч ћеш разабрати, разумети — покрети његови су полагани, лаки, прате речи, као музика песме — чело је високо, широко, а на глави му нема ниједне власи, све су опале, мислима истиснуте — кожа, затегнута на лобањи и лицу, жути се упала измећу костију и мишића — а од слепоочница црна брада у венцу окружује читаво лице; нигде крви не видиш, нигде се на лицу не мења боја — очи су непокретне, управљене у слушаоце — ниједног тренутка не можеш видети сумње или забуне у њима. А кад руку подигне, испружи је, стисне, обарају главе, и чини се да ће одмах поклекнути под тим благословом великог разума

— не срца — доле са срцем, с предрасудама, нека живи реч весеља и убиства!

То је њихова срџба, њихова љубав, то је владар њихових душа и одушевљења — он им обећава хлеба и зараде. Крици њихови чују се, шире се и одјекују са свих страна: "Живео Панкраци! — Хлеба, хлеба, хлеба!" — А код ногу говорникових, наслоњен о сто, пријатељ, или друг, или слуга.

Очи су му источњачке, црне, засвођене дугим трепавицама, руке опуштене, ноге савијене, читаво тело некако немоћно нагнуто у страну, на усницама му нешто сладострасно, нешто рђаво; на прстима му је златно прстење. И он виче храпавим гласом: "Живео Панкраци!" Говорник за часак упире поглед у њега и каже: "Грађанине Покрштени, дај ми марамицу!"

Међутим трају пљесак и поклици: "Хлеба, хлеба, хлеба! Смрт господи, смрт трговцима! Хлеба, хлеба!"

КОЛИБА

ПОКРШТЕНИК: Браћо моја јадна, моја осветничка браћо, браћо драга, сисајмо листове Талмуда као дојку пуну млека, дојку животодавну, из које нама тече снага и мед, а њима пелен и отров.

ХОР ПОКРШТЕНИКА: Јехова је Господ наш, и нико други. Он нас је свуда разбацао, он је нама, као прстеновима једне бескрајне змије, оплео читав свет поштовалаца крста, господара наших, гордих, глупих, неписмених. Трипут пљунимо за њихову пропаст, троструко проклетство на њих!

ПОКРШТЕНИК: Радујмо се, браћо моја! Крст, непријатељ наш, поткопан, иструо, стоји данас изнад каљуже крви, а кад се једном сруши, дићи се више неће. Сада га господа бране.

ХОР: Довршава се рад векова, рад наш тужан, болан, неуморан. Смрт господи! Трипут пљунимо за њихову пропаст, троструко проклетство на њих!

ПОКРШТЕНИК: На слободи без икаквог реда, на покољу бескрајном, на неслози и злоћи, на глупости њиховој и гордости, засноваћемо силу Израела — само да још то мало срушимо господе, и да њихове лешеве заспемо развалинама крста.

ХОР: "Крст је наше свето знамење, крштена вода спојила нас је с људима" — презиратељи су поверовали љубави презрених. — "Слобода људска — то је наш закон, добро народа — то је циљ наш"; синови хришћана поверовали су синовима Каифиним. Пре много векова очеви наши мучили су непријатеља нашег — ми ћемо га данас наново мучити и више ускрснути неће.

ПОКРШТЕНИК: Још само неколико тренутака, још неколико капи змијина отрова, и свет ће бити наш, наш, браћо моја!

ХОР: Јехова је Господ Израела, н нико други. Трипут пљунимо за пропаст њихову, троструко проклетство на њих! (Чује се куцање.)

ПОКРШТЕНИК: На посао! А ти, света књиго, даље одатле, да поглед проклетога не би упрљао листове твоје! (Склања Талмуд.) Ко је?

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Ваш. У име слободе, отварај!

ПОКРШТЕНИК: Браћо, у руке чекиће и повразе! (Отвара.)

ЛЕОНАРД (улазећи): Добро је, грађани, што не спавате и што оштрите каме за сутра. (Прилази једном од њих.) А шта ти то правиш у том ћошку?

ЈЕДАН ПОКРШТЕНИК: Ужад, грађанине.

ЛЕОНАРД: Право имаш, брате. Ко од мача не падне у боју, тај ће свршити на грани.

ПОКРШТЕНИК: Мили грађанине Леонарде, је ли одлучено за сутра?

ЛЕОНАРД: Онај који мисли и осећа најсилније од нас свих, позива те по мени на разговор. Он ће ти сам одговорити на то питање.

ПОКРШТЕНИК: Идем, а ви не прекидајте посла! Јанкјеле, пази их добро! (Излази с Леонардом.)

ХОР ПОКРШТЕНИКА: Поврази и каме, кијаче и сабље, дело руку наших, изићи ћете на пропаст њихову! Они ће убијати господу по ливадама, вешати их по баштама и шумама, а ми ћемо затим њих убијати и вешати. Презрени ће устати у гневу својем, и на славу Јеховину ће се подигнути. Реч његова је откупљење, љубав његова према нама је уништење за све. Пљунимо трипут за пропаст њихову, троструко проклетство на главе њихове!

ШАТОР

ПАНКРАЦИ: Педесеторица их је ту малопре пијанчила и, после сваке моје речи, викала: "Vivat!" Да ли је бар један разумео моје мисли, схватио крај пута, на почетку којега виче? — Ах, servile imitatorum pecus!^[**]

Познајеш ли грофа Хенрика?

ПОКРШТЕНИК: Велики грађанине, више из виђења него лично. Једном ми је само, сећам се, пролазећи на Брашанчево у цркву довикнуо: "С пута!" и погледао ме погледом господара, за шта сам му у себи обећао уже.

ПАНКРАЦИ: Сутра, што раније изјутра, отићи ћеш к њему и рећи да хоћу да се с њим лично, тајно састанем, прекосутра у ноћи.

ПОКРШТЕНИК: Колико ћеш ми људи дати за пратњу? Јер неразборито би било да пођем сам.

ПАНКРАЦИ: Поћи ћеш сам. Моје име биће ти стража, а вешала на којима сте јуче обесили барона биће ти окриље.

ПОКРШТЕНИК: А јао!

ПАНКРАЦИ: Рећи ћеш да ћу доћи к њему прекосутра о поноћи.

ПОКРШТЕНИК: А ако нареди да ме затворе или избију?

ПАНКРАЦИ: Онда ћеш бити мученик за слободу народа.

ПОКРШТЕНИК: Све, све за слободу народа. (По страни) Авај!

ПАНКРАЦИ: Лаку ноћ, грађанине.

ЛЕОНАРД: Зашто то одуговлачење, та половична средства, преговори и разговори? Кад сам се заклео да ћу те обожавати и слушати, сматрао сам те витезом без страха и мане, орлом који лети право к циљу, човеком који ставља и себе и све своје на једну карту.

ПАНКРАЦИ: Ћути, дечко!

ЛЕОНАРД: Сви су спремни, покрштеници су сковали оружје и уплели ужад, мноштво виче, чека на заповест;

издај заповест, и оно ће прснути као искра, као муња, и претвориће се у пламен и грмљавину.

ПАНКРАЦИ: Удара ти крв у главу; то је особина твојих година, а с њом не умеш да се бориш, и то онда називаш одушевљењем.

ЛЕОНАРД: Размисли шта чиниш! Аристократе у својој немоћи затвориле су се у Св. Тројицу и ту чекају наш долазак, као нож гиљотине. Напред, учитељу, без одуговлачења напред, на њих!

ПАНКРАЦИ: Свеједно. Они су изгубили телесну снагу у уживањима, снагу разума у ленствовању — сутра или прекосутра морају пасти.

ЛЕОНАРД: Кога се бојиш? Ко те задржава?

ПАНКРАЦИ: Нико — само воља моја.

ЛЕОНАРД: И треба да јој слепо верујем?

ПАНКРАЦИ: Уистину ти кажем, слепо.

ЛЕОНАРД: Ти нас издајеш.

ПАНКРАЦИ: Као рефрен у песми, тако је издаја увек на крају сваког твога говора. Не вичи, јер кад би нас неко чуо…

ЛЕОНАРД: Ту нема ухода, а и да има, па шта?…

ПАНКРАЦИ: Ништа — само пет кугли у твоја прса, за то што си се осмелио да свој глас подигнеш за један тон у присуству мом. (Прилази му.) Веруј ми — буди миран!

ЛЕОНАРД: Заборавио сам се, признајем, али казне се не бојим. Ако смрт моја треба да служи као пример, да донесе нашој ствари снаге и угледа, заповедај!

ПАНКРАЦИ: Жив си, пун наде и дубоко верујеш — најсрећнији си мећу људима, па нећу да те лишавам живота.

ЛЕОНАРД: Шта кажеш?

ПАНКРАЦИ: Размишљај више, причај мање, а једном ћеш ме разумети Јеси ли послао у магазин по две хиљаде метака?

ЛЕОНАРД: Послао сам Дејца с одредом војника.

ПАНКРАЦИ: А да ли су прилози обућара стављени у нашу касу?

ЛЕОНАРД: С најискренијим одушевљењем сви су до једног приложили и донели сто хиљада.

ПАНКРАЦИ: Сутра ћу их позвати на вечеру. Да ли си чуо што ново о грофу Хенрику?

ЛЕОНАРД: И сувише много презирем господу да бих веровао томе шта о њему говоре. Дегенерисане расе немају енергије — оне је не могу, не смеју имати.

ПАНКРАЦИ: Он ипак сакупља своје сељаке и, уздајући се у њихову оданост, спрема се да пође у помоћ замку Свете Тројице.

ЛЕОНАРД: Ко ће моћи да нам се одупре? Та у нама је оличена идеја нашега века.

ПАНКРАЦИ: Ја хоћу да га видим, да му погледам у очи, да му проникнем у дубину срца, да га привучем на нашу страну.

ЛЕОНАРД: Затуцани аристократа.

ПАНКРАЦИ: Али и песник! А сада ме остави самог.

ЛЕОНАРД: Опрашташ ми, грађанине?

ПАНКРАЦИ: Спавај мирно! Да ти нисам опростио, већ би спавао на све веке.

ЛЕОНАРД: Сутра неће бити ништа?

ПАНКРАЦИ: Лаку ноћ и желим ти пријатне снове! (Леонард излази.)

Хеј, Леонарде!

ЛЕОНАРД (враћајући се): Грађанине вођо…

ПАНКРАЦИ: Прекосутра у ноћи поћи ћеш са мном до грофа Хенрика.

ЛЕОНАРД: Разумем. (Излази.)

ПАНКРАЦИ: Зашто мени, вођи толиких хиљада, стоји на путу један човек? Моћ је његова мала у поравнању с мојом: неколико стотина сељака, који слепо верују у његове речи, везаних за њега љубављу домаћих животиња … То је све јад, све је то ништа. Па зашто толико желим да га видим, да га придобијем? Да ли је дух мој срео дух раван себи и на часак се зауставио? То је последња препрека за мене у овим долинама — треба је оборити, а затим… Мисли моја, зар ти не умеш саму себе очарати, као што очараваш друге? Стиди се, та ти знаш свој циљ, ти си мисао, господарица народа. У теби се скупила воља и моћ свих људи, и што је злочин за друге, то је слава за тебе … Људима простим, непознатим, дала си имена, људима без осећања дала си веру, створила си око себе свет сличан својем, нов свет — а сама луташ и не знаш шта си! Не, не, не — ти си велика! (Пада на столицу и замисли се.)

ШУМА

МУЖ (преобучен, у црном огртачу, с црвеном. капом слободе. на глави, долази, држећи под руку Покрштеника):

Памет у главу!

ПОКРШТЕНИК (тихо): Господине грофе, провешћу вас — нећу вас издати, на часну реч.

МУЖ: Само оком трепни, дигни прст, па ћу ти опалити метак у главу. Можеш ми веровати да ми није стало до твог живота кад сам свој властити ставио на коцку.

ПОКРШТЕНИК: Јао, јао. Железним клештима стискате ми руку. Шта треба да радим?

МУЖ: Говори са мном као са знанцем, с новопристиглим пријатељем. Каква је оно игра?

ПОКРШТЕНИК: Игра слободних људи.

ХОР: Хлеба, зараде, дрва за огрев зими, одмора лети! — хура, хура!
Бог није имао према нама милости — хура, хура!
Краљеви нису имали према нама милости — хура, хура!
Господа нису имала према нама милости — хура, хура!
Ми ћемо се данас Богу, краљевима и господи за доброту захвалити!

МУЖ (једној девојци): Мило ми је што си тако румена и весела.

ДЕВОЈКА: Па ето, ми смо дуго на овај дан чекали. Ја сам увек прала тањире, крпом отирала виљушке, и никада нисам чула лепе речи — а сада је дошло време да и ја једем, да и ја играм! Хура!

МУЖ: Играј, грађанко!

ПОКРШТЕНИК (тихо): Смилујте се, господине грофе, може вас ко познати. Хајдемо!

МУЖ: Ако ме ко препозна, оде ти глава! Хајдемо даље!

ПОКРШТЕНИК: Под овим храстом седи клуб лакеја.

МУЖ: Приближимо му се!

ПРВИ ЛАКЕЈ: Ја сам већ убио свог негдашњег господара.

ДРУГИ ЛАКЕЈ: Ја још непрестано тражим свога барона. У твоје здравље!

СОБАР: Грађани, сагнути изнад калупа, у зноју и понижењу, глачајући чизме, шишајући косу, осетили смо шта су права наша. У здравље целог клуба!

ХОР ЛАКЕЈА: У здравље председника — он ће нас повести путем части.

СОБАР: Хвала, грађани!

ХОР ЛАКЕЈА: Из предсобља, тамница наших, заједно, сложно, у једном трену испадосмо сви. Vivat! Познајемо глупости и развратност салона. Vivat, vivat!

МУЖ: Какви су то гласови, тврди и дивљи, који долазе иза оног жбуна с леве стране?

ПОКРШТЕНИК: То је хор месара, господине грофе.

ХОР МЕСАРА: Секира и нож — то је оружје наше, кланица — то је живот наш. Нама је свеједно да ли кољемо стоку или господу.

Деца снаге и крви, равнодушно гледамо друге, слабије и блеђе. Ко нас позове, он нас и има; за господу обараћемо волове, за народ господу.

Секира и нож — то је оружје наше, кланица — то је живот паш. Кланица — кланица — кланица.

МУЖ: Ови ми се свиђају — они бар не помињу ни част ни филозофију. Добро вече, госпођо!

ПОКРШТЕНИК (тихо): Господине грофе, говорите "грађанко" или "слободна жено"!

ЖЕНА: Шта значи та титула, откуд она? — Пих, пих — смрдиш на стареж!

МУЖ: Језик ми се заплео.

ЖЕНА: Ја сам слободна као и ти, слободна жена, а друштву, зато што ми је признало права, раздајем своју љубав.

МУЖ: Друштво ти је опет за то дало то прстење и тај ланац од аметиста. Ох, двоструко добротворно друштво!

ЖЕНА: Не, те ситнице скинула сам пре ослобођења са свога мужа, непријатеља свога, непријатеља слободе, који ме је држао у ропству.

МУЖ: Желим ти, грађанко, добру забаву! (Пролази даље.)

Ко је онај чудан војник, наслоњен на двосекли мач, с једном мртвачком главом на капи, с другом на појасу, с трећом на прсима? Није ли то славни Бјанкети, данас такав кондотјер народа као што су некада бивали кондотјери кнежева и влада?

ПОКРШТЕНИК: Он главом, господине грофе, тек је недељу дана како је стигао овамо.

МУЖ: Зашто сте тако замишљени, генерале?

БЈАНКЕТИ: Видите ли, грађани, ону просеку измећу јаворова? Гледајте добро, видећете тамо на врху замак. Одлично видим кроз свој дурбин зидове, опкопе и четири бастиона.

МУЖ: Тешко га је освојити.

БЈАНКЕТИ: Хиљаду хиљада краљева!… Може се обићи кроз кланац, начинити лагум, и…

ПОКРШТЕНИК (намигујући): Грађанине генерале!

МУЖ (тихо): Осећаш ли овај запети ороз на пиштољу испод мога огртача?

ПОКРШТЕНИК (на страну): Јао! — (Гласно) Како си то онда намислио, грађанине генерале?

БЈАНКЕТИ (замишљен): Иако сте моја браћа у слободи, нисте моја браћа у генију. После победе свако ће сазнати моје планове. (Одлази.)

МУЖ (Покрштенику): Саветујем вам да га убијете, јер тако се почиње стварати свака аристокрација.

ЗАНАТЛИЈА: Проклетство — проклетство!

МУЖ: Шта радиш под тим дрветом, бедни човече? Што ти је поглед тако мутан и дивљи?

ЗАНАТЛИЈА: Проклетство трговцима, директорима фабрика! Најлепше године, у којима други људи воле девојке, бију се на отвореном пољу, плове широким морима, ја сам се мучио у тесној собици, у ткаоници свиле.

МУЖ: Испразни чашу коју држиш у руци!

ЗАНАТЛИЈА: Немам снаге — не могу да је дигнем до уста… Једва сам се довукао овамо, али за мене више неће доћи дан слободе. Проклетство трговцима који продају свилу, и господи која је носе. Проклетство — проклетство! (Умире.)

ПОКРШТЕНИК: Какав одвратан леш!

МУЖ: Кукавице слободе, грађанине покрштениче, гледај ту главу без живота, која плива у крвавом црвенилу сунца на заласку!

Камо нестадоше сада ваше фразе, ваша обећања: једнакост, савршеност и срећа рода људскога?

ПОКРШТЕНИК (на страну): О кад би и ти убрзо крепао и тело твоје растргли пси на комаде! — (Гласно) Пусти ме! Морам дати извештај о свом посланству.

МУЖ: Рећи ћеш да сам те сматрао за уходу и зато те задржао. (Обазире се унаоколо.) Одјеци говора губе се за нама — пред нама су само борови и смреке, обливене вечерњим зрацима.

ПОКРШТЕНИК: Изнад дрвећа скупљају се облаци — боље би било да се вратите својима, који вас ионако већ одавно чекају у Кланцу св. Игнација.

МУЖ: Хвала ти на бризи, поштовани Јеврејине. — Натраг, хтео бих још једном да погледам грађане у сумраку.

ГЛАС ИЗМЕЂУ ДРВЕЋА: Син сељака шаље лаку ноћ старом сунашцу.

ГЛАС С ДЕСНЕ СТРАНЕ: У твоје здравље, стари непријатељу наш, који си нас терао на рад и зној! Сутра кад будеш изишао, наћи ћеш своје робове при печењу и вину. А сада, чашо, хајде до врага!

ПОКРШТЕНИК: Ту пролази гомила сељака.

МУЖ: Нећеш ми побећи — стој иза тога стабла и ћути!

ХОР СЕЉАКА: Напред, напред, под шаторе, к браћи нашој — напред, напред, у хладовину под јаворове, на спавање, на мили вечерњи разговор — тамо нас девојке чекају, тамо нас чекају заклани волови, некадашње запреге плугова.

ЈЕДАН ГЛАС: Вучем га и вучем, извија се и опире. Хајде у регруте — хајде!

ГЛАС ГОСПОДАРА: Децо моја, смилујте се, смилујте се!

ДРУГИ ГЛАС: Врати ми све дане кметског рада!

ТРЕЋИ ГЛАС: Васкрсни ми сина, господару, који је погинуо под бичевима козачким.

ЧЕТВРТИ ГЛАС: Кметови пију у твоје здравље, господару — моле те за опроштење, господару!

ХОР СЕЉАКА (пролазећи): Вампир је сисао крв и зној наш — имамо вампира, нећемо га пустити. До врага, до врага, ти ћеш свршити високо, као господин, велики господин, узнесен изнад нас свих! Господи, тиранима смрт — нама беднима, нама гладнима, нама уморнима јела, пића, сна! Као снопови у пољу, тако ће бити лешеви њихови — као плева на гумнима, тако ће бити пепео њихових замака. С нашим косама, секирама и млатилима, браћо, напред!

МУЖ: Нисам могао да му угледам лице у маси!

ПОКРШТЕНИК: Можда је то неки пријатељ или рођак господина грофа?

МУЖ: Њега презирем, а вас мрзим. Поезија ће све то једном позлатити. Даље, Јеврејине, даље! (Улази у жбуње.)

ДРУГИ ДЕО ШУМЕ

МУЖ (спуштајући се низбрдо и излазећи иза дрвећа с Покрштеником): Шибље ми је исцепало у комаде моју капу слободе. Какав је то пакао црвених пламенова, који се дижу између тих двеју страна шумске просеке, између та два таласа помрчине?

ПОКРШТЕНИК: Залутали смо тражећи Кланац св. Игнација. Натраг у жбуње, јер ту Леонард обавља обреде нове вере.

МУЖ (ступајући напред): Забога, напред! То сам баш и тражио. Не бој се, нико нас неће познати!

ПОКРШТЕНИК: Опрезно — полако!

МУЖ: Свуда су развалине неке големе грађевине, која је морала проживети векове док се није срушила. Стубови, подножја, капители, разбијени кипови, разбацани украси, којима су били исплетени старински сводови. Сада ми је под ногама засветлуцало полупано стакло. Чини се да је лице Богородичино на часак погледало из таме и сада је опет тамо помрчина. Гле, ту лежи читава аркада — ту је железна решетка засута развалинама; одозго је пао одсјај једне зубље: видим половину витеза, који спава на плочи једне гробнице. Где сам то, предводниче?

ПОКРШТЕНИК: Наши су људи крваво радили четрдесет дана и ноћи, док нису најзад срушили и последњу цркву у овим пределима. Сада баш пролазимо поред гробља.

МУЖ: Ваше песме, ој људи нови, гордо одјекују у ушима мојим. Црни се ликови, одостраг, однапред, и по странама гурају, а ветром ношене светлости и санке шетају се по мноштву као живи духови.

ПРОЛАЗНИК: У име слободе поздрављам вас обојицу!

ДРУГИ ПРОЛАЗНИК: Смрћу господе поздрављам вас обојицу.

ТРЕЋИ ПРОЛАЗНИК: Зашто се не журите? Тамо певају свештеници слободе.

ПОКРШТЕНИК: Немогуће је одупрети се — одасвуд нас гурају.

МУЖ: Ко је онај млади човек што стоји на развалинама храма? Три се ватре под њим пале, лице његово пламти усред дима и пламена, а глас његов ори се лудачки.

ПОКРШТЕНИК: То је Леонард, надахнути пророк слободе. Унаоколо стоје наши свештеници, филозофи, песници, уметници, њихове кћери и љубавнице.

МУЖ: Аха, ваша аристокрација! Покажи ми тога што те је послао!

ПОКРШТЕНИК: Не видам га ту.

ЛЕОНАРД: Дајте ми је на уста, на груди, у загрљај, дајте ми лепу моју, независну, ослобођену, обнажену од вела и без предрасуда, изабрану између кћери слободе, љубљену моју!

ГЛАС ДЕВИЦЕ: Журим се к теби, мој љубљени!

ДРУГИ ГЛАС: Гледај, руке пружам према теби — пала сам од слабости — вучем се по згаришту, љубљени мој!

ТРЕЋИ ГЛАС: Претекла сам их! Преко пепела и жеравице, ватре и дима ступам к теби, љубљени мој!

МУЖ: С распуштеним косама, задиханих груди, пробија се она на развалине страсним скоковима.

ПОКРШТЕНИК: Тако то бива сваке ноћи.

ЛЕОНАРД: К мени, к мени, о миљена моја, кћери слободе! Ти дршћеш у божанском лудилу. Надахнуће, испуни моју душу! Слушајте сви — сада ћу вам изрећи пророштво!

МУЖ: Главу је оборила, губи свест!

ЛЕОНАРД: Ми смо обоје слика рода људскога, ослобођеног, васкрслог из мртвих. Гледајте, стојимо на развалинама старих облика, старога Бога. Слава нама, јер ми смо раскидали удове Његове — сада је остао прах и пепео од њих, а дух Његов победили смо духовима својим. Дух Његов потонуо је у ништавило.

ХОР ДЕВОЈАКА: Срећна, срећна драгано пророкова! Ми ту доле стојимо и завидимо њеној слави!

ЛЕОНАРД: Објављујем нови свет, новом богу предајем небеса. Господару слободе и уживања, боже народа, нека ти буде олтар свака жртва освете, леш сваког тиранина. У океану крви утонуће старе сузе и патње рода људскога;

живот његов одсада биће — срећа, право његово — једнакост, а ко мисли на друго, њему уже и проклетство.

ХОР ЉУДИ: Распала се зграда угњетавања и гордости. Ко дигне од ње само један камичак, томе смрт и проклетство.

ПОКРШТЕНИК (у страну): Саблажњивци Јеховини, трипут пљујем на вашу пропаст.

МУЖ: Орле, држи обећање, а ја ћу ту на њиховим вратовима саградити нову цркву Христову!

РАЗЛИЧНИ ГЛАСОВИ: Слобода — срећа — хура — хеј — хура — хура — хура!

ХОР СВЕШТЕНИКА: Где су господа, где краљеви, који су се донедавно још шетали по земљи, са жезлима и крунама, горди и гневни?

УБИЦА: Ја сам убио краља Александра.

ДРУГИ УБИЦА: Ја краља Хенрика.

ТРЕЋИ УБИЦА: Ја краља Емануела.

ЛЕОНАРД: Идите без бриге и убијајте без гриже савести, јер сте ви изабрани између изабраних, свети међу најсветијима, јар сте мученици, јунаци слободе!

ХОР УБИЦА: Пођимо кроз тамну ноћ, стискајући бодеже у шакама, пођимо, пођимо!

ЛЕОНАРД: Пробуди се, лепотице моја! (Чује се грмљавина.) Одговорите, дакле, живом Богу! Узнесите песме своје! Пођите за мном сви, сви; још једном ћемо обићи и згазити светиште умрлога Бога.

А ти, дигни главу — устани и пробуди се!

ДЕВИЦА: Горим од љубави према теби и богу твојему. Читавом свету раздаћу љубав своју! — Пламтим — пламтим!

МУЖ: Неко му је притрчао — пао на колена — бори се сам са собом, нешто мрмља, нешто јечи.

ПОКРШТЕНИК: Видим, видим; то је син славног филозофа.

ЛЕОНАРД: Шта желиш, Хермане?

ХЕРМАН: Врховни свештениче, посвети ме за убицу!

ЛЕОНАРД (свештеницима): Дајте ми уље, бодеж и отров! (Херману.) Уљем којим су некада помазивали краљеве, помазујем те данас на пропаст краљева — оружје давних витезова и господара стављам у руке твоје на пропаст господе — на прса твоја стављам медаљон, пун отрова. Тамо где не може доспети железо твоје, нека он уништава и пали утробе тирана! Иди и уништавај стара поколења на све четири стране света!

МУЖ: Пошао је с места и на челу поворке пење се на брежуљак.

ПОКРШТЕНИК: Макнимо му се с пута!

МУЖ: Не — хоћу да довршим овај сан!

ПОКРШТЕНИК: Трипут пљујем на тебе. (Мужу.) Леонард би ме могао познати, господине грофе — погледај какав му нож виси на прсима!

МУЖ: Покриј се мојим огртачем. Какве то девојке играју пред њим?

ПОКРШТЕНИК: Грофице и кнегињице, које су — оставивши своје мужеве — прешле у нашу веру.

МУЖ: Некада анђели моји. Народ га је одасвуд опколио — нестао ми је у гужви, само по музици познајем да се удаљује од нас. Хајде за мном, оданде ћемо боље видети! (Пење се на порушен зид.)

ПОКРШТЕНИК: Јао, јао, свако ће нас ту видети.

МУЖ: Опет га видим. Друге девојке гурају се за њим, бледе, бесомучне, у грчевима. Филозофов син, сав запењен, витла бодежом. Долазе сада до рушевина северног торња.

Стадоше — плешу на развалинама — руше још необорене аркаде — бацају ватру на оборене олтаре и крстове — пламен се хвата и диже стубове дима над собом. Јао вама — јао!

ЛЕОНАРД: Тешко људима који се још клањају умрлом Богу!

МУЖ: Црни валови враћају се и јуре к нама.

ПОКРШТЕНИК: О Авраме!

МУЖ: Орле, зар мој час још није дошао?

ПОКРШТЕНИК: Пропадосмо!

ЛЕОНАРД (пролазећи, зауставља се): Ко си ти, брате, с тако охолим лицем? Зашто се не прикључиш нама?

МУЖ: Журим се из далека чувши о вашем устанку. Ја сам убица из шпанскога клуба и тек сам данас стигао.

ЛЕОНАРД: А тај други, зашто се крије у наборима твога огртача?

МУЖ: То је мој млађи брат. Заветовао се да неће показати образа људима док не убије најмање барона.

ЛЕОНАРД: А ти, чијом се ти смрћу можеш похвалити?

МУЖ: Тек два дана пред полазак дадоше ми старија браћа посвећење.

ЛЕОНАРД: А кога мислиш убити?

МУЖ: Тебе првог, ако нас изневериш.

ЛЕОНАРД: Брате, у ту сврху узми мој бодеж! (Извлачи бодеж иза паса.)

МУЖ (вади свој бодеж): Брате, у ту сврху и мој ми је довољан.

ГЛАСОВИ: Живео Леонард! Живео шпански убица!

ЛЕОНАРД: Дођи сутра у шатор грађанина вође!

ХОР СВЕШТЕНИКА: Поздрављамо те, госте, у име духа слободе. У твојим рукама је део нашега спаса. Ко се непрестано бори, убија без оклевања, ко и дан и ноћ верује у победу, тај ће најзад победити. (Пролазе.)

ХОР ФИЛОЗОФА: Ми смо уздигли род људски из детињства. Ми смо изнели истину из мрака на светлост дана. Ти се за њу бори, убијај и гини! (Пролазе.)

СИН ФИЛОЗОФОВ: Друже брате, пијем у твоје здравље из лубање старог свеца. До виђења! (Баца лубању.)

ДЕВИЦА (играјући): Убиј за мене кнеза Јана!

ДРУГА ДЕВИЦА: За мене грофа Хенрика!

ДЕЦА: Молимо те лепо за главу једног аристократе!

ДРУГИ: Буди срећан са својим бодежом!

ХОР УМЕТНИКА: На готским развалинама саградићемо ту нову светињу. У њој неће бити ни слика ни кипова; у њој ће сводови бити од дугих ножева, стубови од осам глава људских, а врх свакога стуба биће као коса с које се цеди крв. Олтар ће бити само један, бео, с једним само знаком на њему:

капом слободе! Хура!

ДРУГИ: Даље, даље, хајдемо, ето већ свиће!

ПОКРШТЕНИК: Хоће ли нас брзо обесити? Где су вешала?

МУЖ: Тихо, Јеврејине! Јуре за Леонардом, не гледају нас више.

Последњи пут обухватам погледом и захватам мишљу својом тај хаос, који се диже из дубине времена, из мрака и таме, на пропаст моју и све браће моје. Гоњене безумљем, захваћене очајањем, мисли моје јуре у ковитлацу свом снагом својом.

Боже, дај ми снаге коју ми никада ниси отказао, па ћу у једну реч скупити тај нови, големи свет! Он самога себе не схвата. Али та моја реч биће поезија читаве будућности.

ГЛАС ИЗ ВАЗДУХА: Удешаваш драму!

МУЖ: Хвала на савету! Освета за осрамоћени пепео предака мојих! Проклетство новим поколењима! Њихова струја ме опкољава — али ме неће понети са собом. Орле, орле, одржи обећање! А сада доле са мном према Кланцу св. Игнација.

ПОКРШТЕНИК: Већ се ближи дан — нећу поћи даље.

МУЖ: Нађи ми пут, па ћу те онда пустити!

ПОКРШТЕНИК: Камо ме то вучете кроз ту маглу и рушевине, трње и пепео? Смилујте ми се, смилујте се!

МУЖ: Напред, напред, доле за мном! И последње песме народа замиру за нама, још само понегде тиња зубља. Посред тих бледих испарења, тога орошеног дрвећа, видиш ли сенке будућности, чујеш ли оне жалосне гласове?

ПОКРШТЕНИК: Магла је свуда пала. Све брже летимо доле.

ХОР ДУХОВА ИЗ ШУМЕ: Плачимо за Христом, за прогнаним, измученим Христом! Где је Бог наш, где је црква његова?

МУЖ: Брже, брже хватај мач, у бој! Ја ћу вам га дати — на хиљадама крстова разапећу непријатеље Његове!

ХОР ДУХОВА: Чувасмо олтаре и споменике свете, вернима смо одјеке звона на крилима носили. У звуковима оргуља били су гласови наши, и у светлуцању прозора катедрале, у сенама њених стубова, у блистању светог калежа, у благослову Тела Господњега био је живот наш. Камо ћемо сада отићи?

МУЖ: Свањује све више — њихови ликови губе се у зракама зоре.

ПОКРШТЕНИК: Туда је ваш пут — тамо је почетак кланца.

МУЖ: Хеј! Христос и сабља моја! (Скидајући капу и завијајући у њу новце.) Узми за успомену и ствар и лозинку заједно!

ПОКРШТЕНИК: Ипак сте ми, господине грофе, дали реч за онога који ће ноћас у поноћ…

МУЖ: Стари племић двапут не понавља своју реч. Христос и сабља моја!

ГЛАСОВИ У ЖБУЊУ: Марија и сабља наша!

МУЖ: Уђи у мене, веро моја! Буди здрав, грађанине! Веро, уђи у мене! Христ и Марија!

НОЋ

ПАНКРАЦИ (својим људима): Лезите лицем у траву, лежите ћутећи, не палите ватре, чак ни луле, а после првог пуцња скочите ми у помоћ. Ако не чујете пуцањ, не треба да се макнете све до белог дана.

ЛЕОНАРД: Грађанине, још једном те преклињем …

ПАНКРАЦИ: Ти се наслони на тај бор и размишљај!

ЛЕОНАРД: Узми бар мене једнога са собом! То је господин, аристократа, варалица!

ПАНКРАЦИ (показује му руком да остане): Старо племство каткада одржава задату реч.

ДУГАЧКА ОДАЈА

МУЖ: Некада у тај исти час, усред највећих опасности и тешких мисли Бруту се указао дух Цезаров.

И ја данас чекам слично виђење. За часак ће пред мене стати човек без имена, без предака, без анђела чувара који се испео из ништавила и који ће почети можда нову епоху, ако га не одгурнем, не срушим опет у ништавило.

Преци моји, надахните ме оним што је вас начинило господарима света! Лавовска срца своја дајте ми у моја прса одлучност ваших чела нека се слије на чело моје! Вера у Христа и цркву његову, вера слепа, непоколебљива, врућа, надахнуће дела ваших на земљи нада на бесмртну славу на небу, нека сиђе на мене, а непријатеље ћу убијати и палити, ја, син сто поколења, последњи наследник ваших мисли и ваше храбрости, ваших врлина и мана.

Сада сам готов. (Устаје.)

НАОРУЖАНИ СЛУГА (улазећи): Господине грофе, човек који је требало да дође, стигао је и чека.

МУЖ: Нека уђе!

ПАНКРАЦИ (улазећи): Поздрављам грофа Хенрика. Та реч "гроф" чудно звучи у устима мојим.

МУЖ: Хвала ти што си имао вере у моју кућу. По старом обичају, пијем у твоје здравље.

Госте, узми пехар!

ПАНКРАЦИ: Ако се не варам, ти црвени и плави знакови зову се грб на језику умрлих. Све мање има таквих знакова на кугли земаљској. (Пије.)

МУЖ: С помоћу Божјом ускоро ћеш их видети на хиљаде!

ПАНКРАЦИ (одмичући пехар од уста): Ето, то ти је старо племство: увек сигурно у себе, охоло, упорно, пуно наде, а без новца, оружја, војника. Оно прети, као што је мртвац у причи претио кочијашу на капији гробља — оно верује или се бар претвара да верује у Бога — јер му је тешко да верује у себе. Али покажите ми громове, послате вам у помоћ, и чете анђела, који су сишли с небеса! (Пије.)

МУЖ: Смеј се својим властитим речима! Атеизам је стара формула, а ја сам се од тебе надао нечем новом.

ПАНКРАЦИ: Смеј се својим властитим речима! Ја имам веру моћнију и јачу од твоје. Јецаји који се од очајања и бола извијају из груди милиона, глад занатлија, беда сељака, срамота њихових жена и кћери, понижење човечанства, спутаног предрасудама, колебањима и животињским навикама — ето, то је моја вера, а мој Бог данас то је — мисао моја, снага моја, која ће им хлеб и част раздати на све веке. (Пије и баца пехар.)

МУЖ: Ја сам ставио силу своју у Бога, који је очевима мојим дао господство.

ПАНКРАЦИ: А читавог живота био си играчка ђавола. Уосталом, остављам ту распру теолозима, ако још какав педант од тога заната живи у овим крајевима. На ствар — на ствар!

МУЖ: Шта, дакле, желиш од мене, спасиоче народа, грађанине Боже?

ПАНКРАЦИ: Дошао сам овамо, јер сам те, прво, хтео упознати, а друго, спасти.

МУЖ: Захваљујем ти на првом — друго препусти мојој сабљи.

ПАНКРАЦИ: Сабља твоја је — стакло, Бог твој — обмана! Осуђен си гласовима хиљада, стегнут си рукама хиљада. Остало вам је још неколико јутара земље — што ће бити доста тек за ваше гробове; не можете се бранити ни двадесет дана. Где су ваши топови, оклопи, храна, а најзад, где је јунаштво?

Кад бих био то што си ти, знам шта бих учинио.

МУЖ: Слушам. Гледај како сам стрпљив!

ПАНКРАЦИ: Ја бих, дакле, као гроф Хенрик рекао Панкрацију: "Добро — слажем се — распуштам овоју чету, своју једину чету, не идем у помоћ Светој Тројици, а зато задржавам своје име и добра, чију ми неповредивост јамчиш својом часном речју." Колико имаш година, грофе?

МУЖ: Тридесет и шест, грађанине.

ПАНКРАЦИ: Још највише петнаест година, јер такви људи не живе дуго… Твој син је ближи гробу него младости… један изузетак не смета целини. Буди, дакле, последњи гроф у овим крајевима, владај до смрти у дому својих предака, наређуј да се сликају њихови ликови и режу грбови! А о оним јадницима не мисли више! Нека се изврши пресуда народа над тим ништаријама! (Сипа себи другу чашу.)

У здравље твоје, последњи грофе!

МУЖ: Вређаш ме сваком својом речју. Чини се да испитујеш хоћеш ли ме моћи претворити у роба на дан свога тријумфа. Престани, јер ти се ја не могу тако одужити. Чува те моја задата реч.

ПАНКРАЦИ: Света част, витешка част ступа на сцену! То је отрцана крпа на застави човечанства. О, знам ја тебе, прозирем те: ти си пун живота, а везујеш се с умирућима, јер још хоћеш да верујеш у касте, у кости прабаба, у реч Отаџбина и тако даље — али у дубини душе и сам знаш да браћа твоја треба да буду кажњена, а после казне да ће пасти у заборав.

МУЖ: А теби и твојима догодиће се што друго?

ПАНКРАЦИ: Победа и живот! Само један закон признајем, и пред њиме се клањам: то је закон по којем се свет врти у све више кругове — он је ваша пропаст и кроз моја уста сада виче:

"Оматорели, црвљиви, засићени пићем и јелом, уступите место младима, гладнима и снажнима!"

Али ја желим да спасем тебе — јединога тебе.

МУЖ: О кад би ти главе дошло то твоје милосрђе према мени! Ја такође познајем твој свет и тебе: посматрао сам из ноћног мрака играње олоша, по чијим се вратовима ти пењеш у висине; видео сам све старе злочине света, обучене у ново рухо, у вртлогу нових игара. Али њихов крај биће исти као и пре хиљаду година: разврат, зло и крв. Тебе тамо није било; ниси изволео да ступиш међу децу своју, јер их у дубини душе и ти презиреш. Још неколико часака па ћеш, ако те разум не остави, и ти презрети самога себе.

Не мучи ме више! (Седа под свој грб.)

ПАНКРАЦИ: Свет се мој још није развио — признајем — још није израстао у дубину, још је гладан хлеба и уживања — али ће доћи време… (Устаје, иде према Мужу и наслања се на стуб где виси грб.)

… време у којем ће он схватити самога себе и рећи о себи: "Постојим!" и неће бити другога гласа на свету који би могао такође одговорити: "Постојим"!

МУЖ: А шта даље?

ПАНКРАЦИ: Из поколења које негујем снагом воље своје родиће се последњи нараштај, највиши, најхрабрији. Земља још није видела таквих људи. Они ће бити људи слободни, господари земље од пола до пола. Читава земља биће једна расцветана башта, један срећан дом, једна радионица богатства и рада.

МУЖ: Речи твоје лажу, али лице твоје је непокретно, бледо, и не уме улити надахнуће.

ПАНКРАЦИ: Не прекидај ме, јер има људи који су ме на коленима молили за такву реч, а ја сам им је ускраћивао.

Тамо почива бог који никада неће умрети, бог којему су и рад и мука поколења скинули вео, бог којега су открила на небу деца његова, коју је он некада поразбацао на земљи, а сада су она прогледала и пробила се до истине. Јавио се бог човечанства.

МУЖ: А код нас, човечанство је већ пре много векова спасено од њега.

ПАНКРАЦИ: Само нека се радује таквом спасењу, јадима две хиљаде година, које су протекле од смрти његове на крсту!

МУЖ: Видео сам тај крст, богохулниче, у старом Риму. Код ногу његових лежале су развалине моћнијих сила него што су твоје — сто богова, сличних твојем, ваљало се у прашини и није смело осакаћене главе дигнути према Њему — а он је стајао на висини, пружао своје свете руке према истоку и према западу, свето чело купао у зракама сунчаним — видело се да је господар света.

ПАНКРАЦИ: Стара прича — празна као звук твога грба. (Удара у таблу.) Али ја сам већ раније прочитао твоје мисли. Ако, дакле, већ умеш да пониреш у бескрајност, ако љубиш истину и тражиш је искрано, ако си човек који служи као узор човечанству, а не као дете у дадиљиним песмицама, слушај, не одбацуј овај тренутак спасења! Од крви коју ћемо обојица данас пролити, сутра већ ни трага бити неће! Последњи пут ти кажем: ако си тај за каквог си се некада издавао, устани, напусти кућу своју и пођи са мном!

МУЖ: Ти си млађи брат ђаволов! (Устаје и шета се по соби.) Празни снови! Ко ће их испунити? Адам је свршио у пустињи — ми се нећемо вратити у рај…

ПАНКРАЦИ (по страни): Дирнуо сам га у срце — погодио сам у нерв поезије.

МУЖ: Напредак, срећа рода људскога! И ја сам некада веровао… Ево вам, узмите главу моју, само кад би се … Али догодило се! Пре сто година, пре двеста година могао се још склопити споразум … али данас, знам: треба се убијати узајамно, јер се данас ради само на истребљењу рода.

ПАНКРАЦИ: Тешко побеђенима! Не колебај се! Понови само једном "тешко!" и побеђуј с нама!

МУЖ: Јеси ли истражио све путеве судбине? Да ли је она у видљиву облику стајала ноћу на улазу шатора твојега и дивовском те руком благосиљала? Или си чуо глас њен у подне кад су сви спавали у жези подневној, а једино ти си размишљао, па ми, ето, сада тако поуздано претиш победом, човече од земље, као што сам и ја, робе свеједно којег метка, свеједно којег ударца мачем!?

ПАНКРАЦИ: Не заваравај се узалудном надом, јер ме неће повредити никакво олово, неће ме дотаћи железо, док се иједан од вас одупире мојој ствари. А шта ће касније бити, вас се то више ништа не тиче.

Време нас кори обојицу. Ако ти је досадио живот, спаси бар сина својега.

МУЖ: Душа његова је чиста, већ спасена у небу, а на земљи га чека судбина очева.

ПАНКРАЦИ: Одбацујеш, дакле? (Часак ћутања.)

Ћутиш? Размишљаш? Добро — нека мисли онај који стоји над гробом.

МУЖ: Даље од тајни које се сада иза граница твојих мисли одигравају у дубини духа мојега! Земаљски свет припада теби — храни га јелом, заливај крвљу и вином, али даље не иди, и даље, даље од мене!

ПАНКРАЦИ: Слуго једне мисли и њених облика, педанте витеже, песниче — срам те било! Гледај мене: мисли и облици восак су мојих прстију!

МУЖ: Узалуд, никада ме нећеш разумети, јер је сваки од твојих предака сахрањен с гомилом олоша, као мртва ствар, а не као човек снаге и духа.

Погледај те ликове: мисао отаџбине, дома, породице, мисао — непријатељска теби, исписана је борама на њиховим челима — и што је у њима било и битисало, данас у мени живи. Али ти, човече, реци ми где је твоја земља? С вечери развијаш шатор овој на рушевинама туђег дома, јутром га савијаш и потуцаш се даље. Досада ниси носио огњишта својега и нећеш га наћи док сто људи буде хтело да понови за мном: "Слава прецима нашим!"

ПАНКРАЦИ: Дабогме, част дедовима твојим на земљи и на небу! У самој ствари, има се шта и гледати!

Овај земаљски поглавар по дрвећу је вешао и убијао жене, а Жидове пекао живе. Овај, с печатом у руци и потписом "канцелар", кривотворио је списе, палио архиве, поткупљивао судије и помоћу отрова убрзао добијање наследства — одатле потичу села твоја, приходи, моћ. Тај црнокоси, ватрених очију, чинио је блуд у кућама својих пријатеља — овај са златним руном, у италијанском оклопу, служио је туђинцима — а она бледа госпођа с црним коврџама чинила је блуд са пажом својим; она тамо чита писмо љубавниково и смеје се, јер је ноћ близу, а ова овде, с керићем на кринолини, била је љубавница краљева. Отуда су ваши непрекинути и неупрљани родослови! Волим тога у зеленом капуту: пио је и ловио с браћом шљахтом, а сељаке је слао да с псима гоне јелене. Глупост и несрећа читаве земље — то је разум и моћ ваша. али дан суда је близак, и тога дана вам обећавам да нећу заборавити ниједног од вас, ниједног од очева ваших, ниједно славно дело ваше!

МУЖ: Вараш се, грађански сине! Нити ти, нити иједан од твојих не би живео да их није отхранила милост и одбранила моћ предака мојих. Они су вам у време глади давали жито, у време зараза градили болнице, а када сте из крда животиња постали одојчад, они су вам подигли цркве и школе; само у доба рата остајасте код куће, јер су видели да нисте дорасли за борбу.

Твоје речи разбијају се на њиховој слави, као некада стрелице незнабожачке на њиховим светим оклопима. Оне не могу помутити мир пепела њихова — оне ће ишчезнути као завијање бесног пса који трчи и пени се, док не крепа негде на цести. А сада је време да одеш из дома мојега! Госте, дајем ти слободу твоју.

ПАНКРАЦИ: До виђења на шанчевима Свете Тројице! А кад вам понестане праха и олова…

МУЖ: Онда ћемо се приближити на растојање сабљи наших. До виђења!

ПАНКРАЦИ: Ми смо два орла, али гнездо твоје разбијено је громом!

Прелазећи овај праг, бацам на њега проклетство, већ према старини. И тебе и сина твојега посвећујем уништењу.

МУЖ: Хеј, Јакове!

Одведите тога човека све до последњих мојих предстража на брежуљку!

ЈАКОВ: Тако ми Господ Бог помогао! (Излази.)

Од бедема Свете Тројице до свих врхова стена, здесна, слева, одостраг и напред, лежи снежна магла, бледа, непомична, ћутљива — као неко привиђење океана, који је некада имао своје обале тамо где су ти црни врхови, оштри и искидани, и дубине своје тамо где је долина која се не види, и сунце које још није огрануло.

На гранитном, голом острву дижу се торњеви замка, усађени у стену радом давних поколења и срасли с њоме као људска прса с коњском кичмом у кентаура. Изнад њих се вије застава на небеском плаветнилу, највиша од свега, једина.

Успавани предели почињу полако да се буде: горе се чује шум ветрова — доле се пробијају зраке — и као да санта од облака јури по том мору испарења.

Тада се друкчији гласови, гласови људски, мешају у ту краткотрајну буру и ношени на магличастим валовима, разбијају се о подножје замка.

Види се сада провалија у том мору магле која се распукла изнад ње.

Црно је тамо у тој провалији, црно од глава људских: читава долина засута је људским главама, као дно морско камењем.

Сунце се с брежуљка пење на пећине, а у злату се дижу, у злату се растапају облаци, а што се више губе, то боље се чује жагор, то боље се може видети светина која се комеша у долини.

С планина су се подигле магле и нестају сада у празнини плаветнила. Долина Свете Тројице светлуца блеском оружја — а народ грне одасвуд према њој, као у долину Страшног суда.

КАТЕДРАЛА У ЗАМКУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

ХОР СВЕШТЕНИКА: Последње слуге Твоје, у последњој цркви Сина Твојега, молимо те за част отаца наших. Од непријатеља ослободи нас, Господе!

ПРВИ ГРОФ: Гледај како охоло гледа на све!

ДРУГИ ГРОФ: Мисли да је читав свет освојио!

ТРЕЋИ ГРОФ: А он се ноћу пробио кроз сељачки табор!

ПРВИ ГРОФ: Сто је људи убио, а двеста је својих изгубио!

ДРУГИ ГРОФ: Не дајмо да га изаберу за војсковођу.

МУЖ (клекне пред надбискупа): Пред ноге твоје полажем плен свој.

НАДБИСКУП: Припаши мач овај, благословљен некада руком светог Флоријана.

ГЛАСОВИ: Живео гроф Хенрик — живео!

НАДБИСКУП: И прими са знамењем Светога крста заповедништво у овом замку, последњој државини нашој: вољом и пристанком свију проглашавам те вођом.

ГЛАСОВИ: Живео — живео!

ЈЕДАН ГЛАС: Не пристајем.

ДРУГИ ГЛАСОВИ: Напоље, напоље! Живео Хенрик!

МУЖ: Ако ко има што да ми пребаци, нека иступи напред, нека се не крије у гомили.

Оче, примам ту сабљу, и нека ми Бог пошаље брзу, прерану смрт ако ми не пође за руком да вас њоме спасем!

ХОР СВЕШТЕНИКА: Пошаљи му снаге, пошаљи му Духа светога, Господе! Од непријатеља ослободи нас, Господе!

МУЖ: Сада се сви закуните да ћете бранити веру и част отаца ваших, да ће вас глад и жеђ одвести пре у смрт него у срамоту, да се нећете предати или уступити макар и једно од права Бога вашега или права ваших!

ГЛАСОВИ: Кунемо се!

ХОР: Кривоклетника нека стигне гнев Твој, Господе! Страшљивца нека стигне гнев Твој, Господе! Издајицу нека стигне гнев Твој, Господе!

ГЛАСОВИ: Кунемо се!

МУЖ (вади мач): Сада вам обећавам славу — а у Бога измолите победу!

ЈЕДНО ОД ДВОРИШТА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

ГРОФ (одводећи Мужа у страну): Шта је? Зар је све изгубљено?

МУЖ: Не све, једино ако вам понестане храбрости пре оног часа.

ГРОФ: Каквог часа?

МУЖ: Пре часа смрти.

БАРОН (одводећи Мужа на другу страну): Грофе, кажу да сте се ви видели с тим страшним човеком. Хоће ли он имати бар мало милости према нама кад допаднемо његових руку?

МУЖ: Одиста вам кажем да о таквој милости нико од ваших отаца није слушао: она се зове — вешала!

БАРОН: Треба се бранити колико се може!

МУЖ: Шта кажете, кнеже?

КНЕЗ: Само неколико речи насамо. (Одлази с њим.) То је све добро за прост народ, али, међу нама, јасно је да се не можемо одбранити.

МУЖ: Шта нам онда преостаје?

КНЕЗ: Изабрали смо вас за војсковођу, па ви треба и да почнете преговоре.

МУЖ: Тише, тише!

КНЕЗ: Зашто?

МУЖ: Јер сте, пресветли кнеже, већ заслужили смрт!

Ко само опомене нешто о предаји, биће кажњен смрћу!

БАРОН, ГРОФ, КНЕЗ (заједно): Ко само спомене нешто о предаји, биће кажњен смрћу.

СВИ: Смрћу, смрћу! Живео! (Одлазе.)

ТРЕМ НА ВРХУ ТОРЊА

МУЖ: Где је мој син? ЈАКОВ: Он седи на прагу старе тамнице у северној кули и пева пророштва.

МУЖ: Утврди најјаче Елеонорин бедем! Не мичи се оданде и сваког часа дурбином мотри на бунтовнички табор!

ЈАКОВ: Добро би било, тако ми Господ Бог помогао, поделити нашима, да би се охрабрили, по чашу ракије!

МУЖ: Ако је потребно, нареди да се отворе подруми наших грофова и кнезова!

МУЖ: Пуним погледом очију својих, пуном мржњом срца обухватам вас, непријатељи моји! Сада се нећу више само празним речима и слабим надахнућем борити с вама, него оружјем и људима који су ми се потчинили.

Како ли је лепо бити ту господар, бити владар, и макар са самртничке постеље гледати на туђе воље, скупљене око мене, и гледати вас, непријатеље моје, зароњене у провалији, одакле из дубина вичете мени, као што осуђени вапе према небу.

Још неколико дана, па ћу можда нестати и ја и сви ти јадници који су заборавили велике очеве своје — али било шта било, — још је преостало неколико дана — искористићу их да уживам у њима — владаћу — борићу се — живећу! То је моја последња песма!

Над пећинама залази сунце у дугом, црном сандуку од испарења. Крв се у зрацима излева свуда у долину. Пророчка знамења мојег последњег часа, поздрављам вас искренија и отворенија срца него што сам икада раније поздрављао обећања радости, обмана, љубави!

Јер нисам подлим поступцима или варком или вештином дошао до испуњења својих жеља, него је то дошло нагло, изненада, онако као што сам увек о том сањао.

И сада ту стојим, на граници вечнога сна, као вођа свих оних који су ми још јуче били равни.

СОБА У ЗАМКУ

МУЖ: Сто људи нека остане на бедемима, а остали нека отпочину после тако дуге борбе.

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Тако ми Господ Бог помогао!

МУЖ: Сигурно си слушао пуцњаву, одјеке нашег излета, али буди добре воље, дете моје: нећемо пропасти још ни данас ни сутра.

ОРЋО: Слушао сам, али то се није дотакло мога срца. Хука је прелетела и више је нема. Нешто друго ми задаје страх, оче!

МУЖ: Побојао си се за мене?

ОРЋО: Не, јер знам да још није дошао час твој.

МУЖ: Сами смо. За данас ми је бреме спало с душе, јер тамо у долини леже телеса побијених непријатеља. Искажи ми све своје мисли! Слушаћу их као некада у дому нашем.

ОРЋО: За мном, за мном, оче! Тамо се сваке ноћи понавља Страшни суд!

МУЖ: Камо ћеш? Ко ти је показао тај пролаз? Тамо су вечно тамни ходници, у којима труну кости давних жртава.

ОРЋО: Где твоје око, навикло на сунце, не види, тамо мој дух уме да крочи. Помрчине, идите у помрчину! (Силази.)

ПОДЗЕМНИ ХОДНИЦИ

МУЖ: Сиђи, молим те, сиђи к мени.

ОРЋО: Зар не чујеш њихове гласове, не видиш њихове ликове?

МУЖ: Гробови ћуте, а зубља осветљава пред нама само на неколико корака.

ОРЋО: Све су ближе — све је видније: иду испод узаних сводова, један за другим, и седају тамо у дубини.

МУЖ: У безумљу твојем — моја је осуда. Лудујеш, дете, и снагу моју уништаваш, када ми је баш толико потребна.

ОРЋО: Видим у духу њихове бледе ликове, озбиљне, како се купе на Страшни суд. Оптужени већ долази и лебди као магла.

ХОР ГЛАСОВА: Снагом, датом за муке наше, ми, некада приковани, бичевани, мучени, гвожђем кидани, отровом појени, пригњечени циглама и шљунком, мучимо и судимо, судимо и осуђујемо, а казну ће извршити сам ђаво.

МУЖ: Шта видиш?

ОРЋО: Оптужени — оптужени, ево, крши руке …

МУЖ: Ко је то?

ОРЋО: Оче, оче …

ЈЕДАН ГЛАС: С тобом се свршава проклети род — у теби последњем скупио је све своје снаге и све страсти своје и сву охолост своју — да би онда свршио.

ХОР ГЛАСОВА: Зато што ништа ниси волео, што ништа ниси поштовао осим себе и мисли својих, осуђен си, осуђен на ове веке!

МУЖ: Ништа не могу да видим, а чујем испод земље и изнад ње, и по странама уздахе и жалбе, пресуде и претње.

ОРЋО: Он је сада подигао главу као и ти, оче, кад се љутиш; и одговорио је охолим речима као и ти, оче, кад некога презиреш …

ХОР ГЛАСОВА: Узалуд — узалуд! Нема спаса за њега ни на земљи ни на небу!

ЈЕДАН ГЛАС: Још неколико дана пролазне славе земаљске, које су мене и браћу моју лишили преци твоји, а онда ћеш погинути и ти и браћа твоја — и сахрана ваша биће без упокојних звона, без плача пријатеља и рођака, као што је некада била и наша на тој истој стени бола.

МУЖ: Знам ја вас, подли духови, нестални пламичци што палацате мећу мноштвом анђела.

ОРЋО: Оче, не залази у дубину! Заклињем те, оче, светим именом Христовим!

МУЖ (враћа се): Реци, реци, кога видиш?

ОРЋО: То је лик …

МУЖ: Чији?

ОРЋО: Тај други лик — сасвим блед — окован… то си ти… Они сада муче тебе! Чујем како јечиш … (Пада на колена.) Опрости ми, оче! Мајка ми је дошла о поноћи и говорила… (Пада у несвест.)

МУЖ (хвата га у наручје): То ми се још никада није догодило! Ха, властито ме је дете одвело на праг пакла! Марија, несмиљени душе! Боже, и Ти, друга Марија, којој сам се толико молио!

Ту почиње бескрајност мука и таме… Натраг! Морам се још борити с људима — а затим долази вечна борба!

ХОР ГЛАСОВА (у даљини): Зато што ништа ниси волео, што ништа ниси поштовао осим себе и мисли својих, осуђен си, осуђен на све веке!

САЛА У ЗАМКУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

Муж — жене, деца, неколико стараца и грофова, који клече пред њим — Кум који стоји у средини сале — У дну мноштво света. — Обешено оружје, готски стубови, украси, прозори.

МУЖ: Не — тако ми сина мојега — тако ми покојне жене моје, не — и још једном вам кажем: не!

ЖЕНСКИ ГЛАСОВИ: Смилуј се! Глад гори утробе наше и утробе деце наше — и дању и ноћу страх нас мори.

ГЛАСОВИ МУШКИ: Још има времена — слушај посланика — не одбацуј га!

КУМ: Читав мој живот био је живот једног грађанина, па се не обазирем на твоје приговоре, Хенриче. Ако сам се примио посланичког звања, које вршим у овом часу, то је зато што познајем своје доба и умем да оценим сву вредност његову. Панкраци је представник грађана, да тако кажем …

МУЖ: Губи ми се с очију, старче!… (В страну према Јакову.) Доведи овамо један одред војника.

БАРОН: Упропастио си нас, грофе!

ДРУГИ: Отказујемо ти послушност.

КНЕЗ: Сами ћемо с тим честитим грађанином одредити услове предаје замка.

КУМ: Велики човек који ме је послао обећава вам живот, само ако му се прикључите и прихватите тежње новог доба.

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Прихватамо — прихватамо!

МУЖ: Кад сте ме позвали, заклео сам се да ћу погинути на тим бедемима, па ћу своју реч и одржати, а и ви сви ћете изгинути заједно са мном.

Ха, хтели бисте још живети!

Ха, запитајте очеве своје зашто су окрутно владали и угњетавали народ!

(Грофу) А зашто си ти угњетавао своје кметове?

(Другом) А зашто си ти провео свој век у картању и у путовањима далеко од отаџбине?

(Трећем) Ти си се улагивао вишима од себе, а презирао ниже од себе.

(Једној жени) Зашто ниси одгојила своју децу да ти буду браниоци — витезови? Сада би ти они били од помоћи, али ти си се љубакала са Јеврејима, адвокатима — моли њих сада за живот!

Зашто тако хитате у срамоту? Шта вас мами на то да упрљате своје последње часове? Радије напред за мном, напред, господо светла, тамо где су кугле и бајонети — а не тамо где су вешала и ћутљиви џелат с ужетом у рукама за вратове ваше!

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Добро говори — на бајонете!

ДРУГИ ГЛАСОВИ: Комадића хлеба више нема…

ЖЕНСКИ ГЛАСОВИ: Деца наша, деца ваша!

МНОГО ГЛАСОВА: Треба се предати — преговори — преговори!

КУМ: Обећавам вам живот — како да кажем, неповредивост вас самих.

МУЖ (приближава се. Куму и хвата га за груди): Света личности посланика, иди па скриј седу главу под шаторе покрштеника и обућара, да не бих упрљао своју крв твојом.

Узмите као мету то чело, изорано борама лажне науке — нанишаните у ту капу слободе, која се на тој глави без мозга тресе од даха мојих речи!

СВИ (заједно): Свезати га — издати Панкрацију!

МУЖ: Часак још, светла господо!

С тобом сам се, чини ми се, пењао по планинама гонећи дивље звери — сећаш ли се, спасао сам те из провалије.

С вама ми се разбио брод на литицама Дунава. — Јерониме, Криштофе, били сте са мном на Црном мору.

Вама сам саградио изгореле куће.

Ви сте побегли к мени од рђавог господара.

А сада кажите: хоћете ли поћи за мном, или ћете ме оставити самога, с осмехом на устима, што између толико људи нисам нашао ниједнога човека!

СВИ: Живео гроф Хенрик! — Живео!

МУЖ: Раздајте им што је остало меса и ракије — а онда на бедеме!

СВИ ВОЈНИЦИ: Ракије — меса — а онда на бедеме!

МУЖ (Јакову): Иди с њима, а за један час буди спреман за борбу!

ЈАКОВ: Тако ми Господ Бог помогао.

ЖЕНСКИ ГЛАСОВИ: Проклињемо те за одојчад нашу!

ДРУГИ ГЛАСОВИ: За очеве наше!

ДРУГИ ГЛАСОВИ: За жене наше!

МУЖ: А ја [вас] за подлост вашу!

БЕДЕМИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

МУЖ (стављајући сабљу у корице): Нема већег уживања него играти на ризик и увек добивати, а када дође време да се губи, онда то само једном у животу.

ЈАКОВ: Засути нашим последњим мецима, непријатељи су одступили, али се тамо, у долини, сакупљају и ускоро ће кренути на јуриш. Узалуд, нико још није избегао своју судбину, откада је света и века.

МУЖ: Нема више картеча?

ЈАКОВ: Нема више кугли, ни крупне, ни ситне сачме. Свега најзад нестаје.

МУЖ: Доведи ми онда сина да га још једном загрлим.

Дим битке замаглио ми је очи — чини ми се као да се долина диже и спушта, док се стене ломе и укрштају у сто праваца… У чудном су нереду моје мисли. (Седа на зид.)

Није вредно бити човек — није вредно бити ни анђео. Први од арханђела осетио је после неколико векова — слично као ми после неколико година живовања — досаду у срцу својем, те је пожелео већу моћ. Треба бити или Бог или ништа.

Узми са собом неколико војника, па обиђи сале замка и потерај на бедеме сваког кога нађеш.

ЈАКОВ: Банкаре, и грофове, и кнезове. (Одлази.)

МУЖ: Доћи, сине, овамо, стави руку своју на длан мој, дотакни се челом уста мојих! Чело твоје матере било је некада исто тако бело и меко.

ОРЋО: Чуо сам глас њен данас, пре но што су твоји људи зграбили оружје. Њене речи текле су лако као мирис;

говорила је: "Данас увече сешћеш поред мене!"

МУЖ: Да ли је бар споменула моје име?

ОРЋО: Говорила је: "Вечерас очекујем сина својега."

МУЖ (у страну): Хоће ли ми нестати снаге на крају пута? Не дај то, Боже! За један часак храбрости бићу ти роб твој читаве вечности. (Гласно.)

О сине, опрости ми што сам ти дао живот! Растајемо се — знаш ли на колико дуго?

ОРЋО: Узми ме и не пуштај — не пуштај! Ја ћу те одвући са собом.

МУЖ: Различни су путеви наши. Ти ћеш заборавити на мене међу хоровима анђеоским, ти ми нећеш бацити одозго ни капљицу росе… О Јежи, Јежи! — О сине мој!

ОРЋО: Какви су то крици? Сав дршћем. Све страшније — све ближе — разлеже се тутњава топова и пушака — приближује нам се последњи, проречени час…

МУЖ: Жури се, жури, Јакове!

ЈЕДАН ГЛАС: Дали сте нам поломљено оружје и наређујете да се боримо.

ДРУГИ ГЛАС: Хенриче, смилуј се!

ТРЕЋИ ГЛАС: Не гони нас слабе, изгладнеле на бедеме!

ДРУГИ ГЛАСОВИ: Камо нас гоне — камо?

МУЖ (њима): У смрт. (Сину) Тим загрљајем хтео бих се спојити с тобом на све веке — али треба да идем на другу страну.

ГЛАС ОДОЗГО: К мени, к мени, чисти душе, к мени, сине мој!

МУЖ: Хеј, к мени, људи моји! (Вади сабљу и прислања је на уста Орћа, који лежи.) Оштрица је светла као и пре — дах и живот одлетели су заједно.

Хеј! Напред! — Већ су се пробили на дужину сабље! Натраг, у провалију, синови слободе!

ДРУГА СТРАНА БЕДЕМА

МУЖ: Шта ти је, мој верни, мој стари?

ЈАКОВ: Нека ти ђаво у паклу наплати за упорност твоју и моје муке! Тако ми Господ Бог помогао! (Умире.)

МУЖ (збацујући огртач): Ниси ми више потребан. — Моји су изгинули, а они тамо, клечећи, пружају руке победницима и лелечу за милост. (Гледа унаоколо.)

Не долазе још на ову страну — још има времена — одморимо се часком! Ха, већ су продрли у северни торањ — нови људи пробили су у северни торањ и гледају не би ли где открили грофа Хенрика. Ту сам, ту сам, али ми ви нећете судити. Ја сам се већ спремио на пут, идем на суд Божји. (Стаје на остатак куле који се наднео над саму провалију.)

Видим њу, вечност своју, сву црну, како тече према мени кроз поља тамо, без обала, без острва, без краја, а у средини њеној стоји Бог, као сунце што вечно гори, вечно светли, а ништа не осветљава.

Трче, опазили су ме! Исусе, Марија! Поезијо, буди проклета, као што сам и ја проклет на све веке! Руке моје, идите напред и сеците те бедеме! (Скаче у провалију.)

ДВОРИШТЕ У ЗАМКУ

ПАНКРАЦИ: Твоје име?

ГРОФ: Кристоф од Волсагуна.

ПАНКРАЦИ: Последњи пут си га изговорио. — А твоје?

КНЕЗ: Владислав, господар од Чарноласа.

ПАНКРАЦИ: Последњи пут си га изговорио. — А твоје?

БАРОН: Александар од Годалберга.

ПАНКРАЦИ: Избрисано из списка живих. Хајде!

БЈАНКЕТИ (Леонарду): Два су нас месеца задржали, а број топова им је тако јадан, утврђења управо смешна.

ЛЕОНАРД: Има ли их још много тамо?

ПАНКРАЦИ: Предајем ти их све — нека њихова крв тече за пример осталом свету! А ко ми од вас рече где се налази Хенрик, њему ћу поклонити живот.

РАЗЛИЧИТИ ГЛАСОВИ: Нестао је на самом крају битке.

КУМ: Долазим сада као посредник између тебе и робова твојих, тих грађана високог рода, који су, велики човече, предали у руке твоје кључеве замка Свете Тројице.

ПАНКРАЦИ: Не познајем посредника тамо где сам победио властитом силом. Сам ћеш се побринути за њихову смрт.

КУМ: Читав мој живот био је живот грађанина, о чему има много доказа, а ако сам се прикључио вама, то није зато да бих властиту браћу племиће…

ПАНКРАЦИ: Зграбите тог старог доктринара — водите га заједно с њима!

(Војници окружују Кума и заробљенике.)

Где је Хенрик? Да ли га је ко од вас видео жива или мртва? Пуну врећу злата за Хенрика — макар за леш његов!

(Одред војника силази са зидова.) А ви, не видесте грофа Хенрика?

ЗАПОВЕДНИК ОДРЕДА: Грађанине вођо, по наређењу генерала Бјанкетија пошао сам према западној страни шанаца одмах пошто смо ушли у тврђаву, и на трећем завоју бедема угледао сам човека рањена и ненаоружана како стоји поред тела неког другог човека. Наредио сам да се удвоји корак да бисмо га ухватили жива, али пре него што нам је то пошло за руком, тај човек је сишао нешто ниже, стао на камен који се љуљао и часак погледао лудачким погледом — а затим је испружио руке, као пливач који треба да зарони, и свом снагом се одбацио напред. Сви смо чули туп одјек тела које је падало по стенама; ово је сабља која је нађена неколико корака даље.

ПАНКРАЦИ (узимајући сабљу): Трагови крви на балчаку — а нешто ниже је грб његова рода.

То је сабља грофа Хенрика. — Он је једини од вас одржао своју реч. Зато слава њему, а вама гиљотина!

Генерале Бјанкети, побрините се за рушење тврђаве и за извршење пресуде!

Леонарде!

(Ступа на кулу заједно с Леонардом.)

ЛЕОНАРД: После толико бесаних ноћи требало би, учитељу, да отпочинеш — на твоме лицу види се умор.

ПАНКРАЦИ: Још није време да заспим, дете, јер ће тек половина посла бити урађана с њиховим последњим уздахом. Погледај ове равнице, овај огромни простор који стоји између мене и мисли мојих! Треба населити те пустиње, просећи те стене, спојити та језера, поделити земљу сваком ко хоће, да би се на тим равницама родило двоструко толико живота колико смрти сада лежи на њима. Друкчије се не може откупити дело уништења.

ЛЕОНАРД: Бог слободе даће нам снаге.

ПАНКРАЦИ: Што говориш о Богу? Клизаво је ту од крви људске. Чија је то крв? Иза нас остадоше дворишта замка — сами смо, а чини се као да је ту био неко трећи.

ЛЕОНАРД: Можда ово прободено тело?

ПАНКРАЦИ: Тело његова поузданика, мртво тело — али ту нечији дух влада… А та капа — сам тај грб на њој — гледај даље, онај камен који стоји изнад провалије. На том месту пукло је његово срце.

ЛЕОНАРД: Бледиш, учитељу.

ПАНКРАЦИ: Видиш ли тамо високо — високо?

ЛЕОНАРД: Изнад оштрог врха видим наднесен облак, на којем се гасе зраке сунчане.

ПАНКРАЦИ: Страшно знамење гори на њему.

ЛЕОНАРД: Ваљда те вара вид.

ПАНКРАЦИ: Милион људи ме је малочас слушало — где је мој народ?

ЛЕОНАРД: Чујеш ли њихове узвике — зову те — чекају те.

ПАНКРАЦИ: Жене и деца су брбљали да ће се он појавити, али тек последњег дана.

ЛЕОНАРД: Ко?

ПАНКРАЦИ: Као стуб снежне белине стоји изнад провалије, обема рукама наслоњен на крст, као осветник на сабљу. Круна од трња начињена му је од сплета муња …

ЛЕОНАРД: Шта се то с тобом догађа? Шта ти је?

ПАНКРАЦИ: Од муње тога погледа умире, ваљда, свако ко је жив.

ЛЕОНАРД: Све више ти нестаје руменила с образа… — Хајдемо одатле, хајдемо! Чујеш ли ме?

ПАНКРАЦИ: Стави ми руке на очи, притисни ми песницама зенице, одвоји ме од тога погледа, који ме мрви у прах.

ЛЕОНАРД: Је ли ти добро овако?

ПАНКРАЦИ: Слабе су руке твоје — као у духа, без костију и меса, прозрачне као вода, прозрачне као стакло — прозрачне као ваздух. Још видим.

ЛЕОНАРД: Наслони се на мене!

ПАНКРАЦИ: Дај ми бар мрву мрака!

ЛЕОНАРД: О учитељу мој!

ПАНКРАЦИ: Мрака — мрака!

ЛЕОНАРД: Хеј, грађани — хеј, браћо, демократи, у помоћ! Хеј, у помоћ, у помоћ, помоћ!

ПАНКРАЦИ: Galilaee, vicisti!^[1]

(Пада у наручје Леонардово и умире.)

НАПОМЕНЕ

^[*] Ловорове капи — Нап. приређивача.

^[**] … ропско стадо подражавалаца; парафраза Хорацијевог стиха (Epist. I 19, 19): O imitatores, servum pecus — Нап. приређивача.

^[1] Galilaee vicisti — Галилејче, победио си! — речи римског цара Јулијана Апостате (361—363), који је за време своје владавине гонио и мучио хришћане.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт