Projekat Rastko : Poljska

Vera Mitrinović (Beograd)

Konfrontativni pristup izučavanju poljskog jezika na beogradskoj polonistici - tradicije i perspektive

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.

A. Tradicije

Začeci polonistike u našoj sredini vezani su za delo velikog slaviste, Radovana Košutića, koji je 1895. godine postavljen za predavača ruskog, poljskog i češkog jezika na Velikoj školi - preteči našeg Univerziteta. U centru Košutićevog rada našli su se ruski i poljski jezik i književnost, što je rezultiralo njegovim poznatim udžbenicima iz obe struke (kao prvi obrađeni su udžbenici iz poljskog jezika).^[1]

Košutić je svoja predavanja iz poljskog jezika i književnosti otpočeo u klimi razvijenog interesa za Poljake i poljsku kulturu u srpskoj sredini. Od 40-tih godina minulog stoleća pojavljuju se u sve znatnijem broju srpski prevodi iz poljske književnosti: pomenimo da je čuvena Mickjevičeva Oda mladosti u prevodu Teodora Pavlovića objavljena u "Serbskom letopisu" već 1837. godine (isp. Živanović 1941:123). Veliko interesovanje za Poljake i poljsku stvar razvilo se kod Srba 60-tih godina, u vreme Omladinskog pokreta. Na znatan odjek u Srbiji - gde je sećanje na sopstvene ustanke bilo još živo - naišao je ustanak Poljaka iz 1863. godine, njihova borba za nezavisnost (Poljska u XIX veku, do 1918, nema državne samostalnosti, podeljena između Rusije, Austrije i Pruske - kasnije Nemačke). Posle neuspelog ustanka kroz srpske zemlje prolaze mnogi njegovi učesnici, novi talas poljskih emigranata, od kojih su za srpsko-poljske kulturne veze najznačajniji: Izidor Kopernjicki, kasnije prevodilac srpskih narodnih pesama na poljski jezik, kao i Teodor Tomaš Jež, pisac romana sa južnoslovenskom tematikom, izabran 1869. godine za dopisnog člana Srpskog učenog društva (zajedno sa istoričarom književnosti Antonijem Maleckim i slikarom Janom Matejkom - isp. Subotin 1966:198).

Zanimanje za poljsku književnost u poslednjim desetlećima minulog veka sve je izraženije. Javljaju se formirane ličnosti prevodilaca: Đorđe Popović-Daničar, Nikola Manojlović-Rajko. Poljska problematika bila je bliska i velikanu naše kulture Stojanu Novakoviću, prijatelju Teodora Tomaša Ježa, koji je u svojoj "Vili" plasirao dosta poljskog prevodnog materijala, a i sam je s uspehom prevodio s poljskog (visoko je vrednovan njegov prevod Mickjevičevog epskog dela Gražina). Kao odraz posebnog interesovanja i simpatije za poljska pitanja i poljsku kulturu potpuno su nam razumljive nadahnute reči Radovana Košutića, prvog predavača poljskog jezika kod nas, upućene velikoj poljskoj spisateljici Elizi Ožeškovoj: "Lepi jezik Mickjevičev razlaže se ... u zidovima [naše Škole]. Imam dvadeset slušalaca i veoma sam srećan..." (isp. Živanović 1982:173).

Među Košutićevim prvim slušaocima bio je najznačajniji srpski prevodilac sa poljskog jezika u međuratnom periodu - Lazar Knežević, koji je obogatio srpsku kulturu prevodima dela najvećih poljskih prozaista kraja XIX i početka XX veka: Prusa, Ožeškove, Rejmonta, nadasve Sjenkjeviča. Još jedan istaknuti Košutićev đak, ali već s početka 30-tih godina našeg stoleća, nastavljač njegovog dela, slavista i polonista koji je dao pečat beogradskoj polonistici naših dana, bio je nedavno preminuli profesor Đorđe Živanović.

Kad je reč o pristupu izlaganju poljskog jezičkog materijala u našoj sredini, osvrnula bih se na neke osnovne naučne i didaktičke stavove Radovana Košutića koji - prihvaćeni i osavremenjeni u delatnosti profesora Đorđa Živanovića predstavljaju još uvek živu tradiciju naše slavističke i polonističke misli.

Izdvojila bih dva momenta:

1. Izučavanje slovenskog jezika (pa i poljskog) u slovenskoj jezičkoj sredini ima svoju specifiku, zahteva poseban pristup, s obzirom na veliki stepen srodnosti jezika slovenske grupe. "Kako je poljski jezik slovenski - pisao je Đorđe Živanović (1969:3) - mora se pretpostaviti da su sličnosti s našim jezikom znatne... U toku... poredbenog puta razviće se i razgranavati ... sve sličnosti i bliskosti, da se preko ovih kasnije pređe na one karakteristike koje bi bile udaljenosti i razlike ...". Obe karakteristike jezičkog upoređivanog materijala, sličnosti i razlike, od velikog su značaja za konfrontativnu proceduru. Kad su sličnosti u pitanju, valja imati na umu da se i u njima mogu kriti određene "zamke", naime onda kada supstancijalnu korespondentnost određenih jezičkih jedinica ne prati njihova sistemska izofunkcionalnost, tj. kada date jedinice zauzimaju različito mesto u sistemu upoređivanih jezika. Ipak, centralno mesto u konfrontaciji zauzimaju razlike između razmatranih jezika. Te su razlike, između ostalog, rezultat nejednakog toka njihovog razvitka, što Pavle Ivić (Ivić, P. 1982:1) izdvaja u posebnu problemsku oblast - dijahronijsku tipologiju. Pionirski rad u smislu isticanja postulata da u konfrontativnu analizu slovenskih jezika - osim sinhronog utvrđivanja razlika u njihovoj gramatičkoj strukturi - valja uključiti i elemente dijahronijske tipologije, predstavlja Uvod u konfrontativnu gramatiku poljskog i makedonskog jezika Z. Topolinjske i V. Vidoeskog (Topolińska-Vidoeski 1984). Jezik-posrednik pri ovako usmerenom konfrontativnom postupku trebalo bi, po mišljenju autora, da sačinjavaju elementi hipotetičkog praslovenskog sistema (o. c., 18).

Sa gledišta kako sinhronijske, tako i dijahronijske tipologije, poljski i srpski jezik predstavljaju naročito zanimljiv materijal za konfrontaciju. Jer, naši jezici pripadaju geografski, pa i tipološki, izrazito udaljenim kompleksima slovenskog jezičkog areala - slovenskom Severu i slovenskom Jugu - pri čemu valja naglasiti da u svom istorijskom hodu nisu imali nijedan period konvergentnog razvoja. C druge strane, obe jezičke sredine pripadaju različitim civilizacijsko-kulturnim krugovima, čijem je proučavanju izrazit doprinos dao N. I. Tolstoj (1988), izdvajajući ih kao Slavia Latina (poljska jezička sredina) i Slavia Orthodoxa (srpski civilizacijsko-jezički krug).

2. Strani jezik se ne može izučavati i predavati kao maternji jezik, niti se pri tom mogu s uspehom koristiti udžbenici namenjeni autohtonim predstavnicima strane jezičke sredine. Izlaganje stranog jezičkog materijala zahteva posebne modifikacione procedure. Taj Košutićev stav, koji je odlučno zastupao između ostalih Šarl Bali (Bally, 1919:61), predstavljao je i polazište prof. Đorđa Živanovića u njegovom naučnom i pedagoškom radu (isp. Živanović 1969).

Pomenutim shvatanjima Košutić je dao izraz pri obradi Gramatike poljskoga jezika iz 1898. godine (u daljem tekstu: Gram. 1898).^[2] Kako sam piše u Predgovoru, pri njenom sastavljanju koristio se Gramatikom poljskog jezika Adama Antonija Krinjskog, koja je izašla u Varšavi 1897. godine, dakle svega godinu dana pre Košutićeve (isp. Kryński 1897). Delo Krinjskog, pisano u duhu genetsko-istorijskih konvencija kraja XIX veka, bilo je u Poljskoj cenjeno gramatičko štivo tog doba. Doživelo je 6 izdanja (poslednje 1917. godine). Autor poljske Gramatike bio je, zajedno s Janom Karlovičem, suosnivač najstarijeg poljskog filozofsko-lingvističkog časopisa "Prace Filologiczne" i jedan od autora poznatog 8-tomnog Rečnika poljskog jezika, tzv. "Varšavskog".

Za potrebe ove analize uporedila sam tekst Košutićeve Gramatike sa Gramatikom Krinjskog da bih ustanovila u kom smislu je naš Autor, kako je istakao u Predgovoru, "udešavao pojedine odeljke tako kako bi knjiga i s naučne i s praktične strane što bolje koristila zavodu kom je namenjena" (tj. Velikoj školi i njenim slušaocima - V. M.). U pogledu rasporeda, načina obrade i egzemplifikacije poljskog gramatičkog materijala Košutićeva Gramatika u principu sledi konstrukciju Krinjskog. Međutim, ono što i danas predstavlja za našu sredinu nepresušnu vrednost, jesu one partije knjige kojih nema kod Krinjskog, čuvene Košutićeve Napomene, Dodaci i Primeri, u kojima je sadržan bogat poljsko-srpski konfrontativni materijal. Ova konfrontativna analiza "avant la lettre" prihvaćena je s entuzijazmom u naučnim krugovima Krakova. Kako beleži Marijan Jakubjec (Jakubiec 1980:26-27), Košutićevo delo ocenjeno je u Krakovu kao pravo "naučno otkriće". U znak priznanja Jagjelonski univerzitet dodeljuje Košutiću 1900. godine počasni doktorat.

U pomenutim, konfrontativno usmerenim delovima svoje Gramatike Košutić, sa sinhronog stanovišta, ukazuje na one gramatičke pojave poljskog jezika koje se - da se poslužimo savremenom terminologijom - drugačije formalizuju u srpskom jeziku.

Evo nekoliko primera:

1. Pri obradi prisvojnih prideva, Košutić (Gram. 1898, 78) skreće pažnju na radikalno smanjenje polja njihove upotrebe kao pokazatelja posesivnosti u poljskom književnom jeziku, uz prevalenciju genitivskog iskazivanja ovog sadržaja, što predstavlja značajnu razliku u odnosu na srpski jezik, gde su prisvojni pridevi u širokoj upotrebi. Kao egzemplifikaciju navodi primer^[3]:

polj. ślub siostry

srp. sestrina svadba

Kao dopunu ovoj Košutićevoj opasci dodajmo, naslanjajući se na radove Milke Ivić (Ivić, M. 1983:182, 1995 b: 213-214), da je u srpskom jeziku, kad je u pitanju imenica pod kojom se podrazumeva osoba bliska učenicima komunikacije, genitiv u posesivnoj funkciji neprihvatljiv, ukoliko uz datu imenicu ne stoji kakva odredba. Dakle, prihvatljivo rešenje u srpskom jeziku, ako bi se želeo upotrebiti genitiv, bilo bi: svadba (moje, itd.) sestre, ali nikako *svadba sestre (što predstavlja pandan poljskog: ślub siostry).

2. Pošto je ukazao da je u poljskom jeziku imenička promena prideva tokom XV i XVI veka zamenjena složenom (Gram. 1898, 78), Košutić ističe razliku prema srpskom, gde je sačuvano dvojstvo oblika (dodajmo, najizraženije u nom. jedn. muškog i srednjeg roda). Dok će se u poljskom jeziku jedinstveni složeni oblik prideva (prosti oblici predstavljaju retke izuzetke) upotrebiti i atributivno i predikativno (Gram. 1898, 82), u srpskom jeziku su kod atributivne upotrebe moguća dva rešenja, tj. neodređeni i određeni pridevski vid. Isp.:

polj. dobry człowiek

srp. dobar čovek i dobri čovek

3. Košutić ukazuje i na izvesne razlike u gramatičkim pravilima koja se tiču iskazivanja izbrojane množine u oba jezika. U Napomeni uz upotrebu prostih prideva skreće pažnju (Gram. 1898, 96) da uz nom. i ak. brojeva koji sadrže reč jedan (ali se ne svode na tu reč) imenica stoji u genitivu množine, dok se u srpskom, da se poslužimo formulacijom Milke Ivić (Ivić, M. 1995a:131), imenici u takvim sintaksičkim sklopovima "dodeljuje singularsko morfološko rešenje" (uz akuzativski oblik brojčanog izraza). Košutić navodi primer:

polj. Mój brat żył tylko trzydzieści jeden lat (gen. mn.)

srp. Mój brat živeo je samo trideset i jednu godinu (ak. jedn.)

4. Košutić markira i izvesne strukturalne razlike u iskazivanju recipročnosti radnje u oba jezika. Skreće pažnju na slučajeve kada poljskoj zamenici siebie u funkciji obeležavanja recipročnosti odgovara u srpskom jeziku zamenički izraz jedan drugog. Evo odgovarajućih primera (Gram. 1898, 67):

polj. Dali sobie słowo

srp. Dadoše reč jedan drugom

polj. Zapomnieli o sobie

srp. Zaboravili jedni druge

5. Specijalne paragrafe u svojoj Gramatici (na mestu kratkih navoda u tekstu Krinjskog) Košutić posvećuje glagolskim izvedenim oblicima, koji u srpskom jeziku imaju izrazito sužene mogućnosti tvorbe i upotrebe: glagolskoj imenici (Gram. 1898, 115-116) - ili pak predstavljaju gramatičku kategoriju nepoznatu srpskom jeziku, kao što je bezlično prošlo vreme (praeteritumi impersonale, o.c., 117).

Prikazaćemo, ukratko, razlike u upotrebi glagolske imenice u oba jezika, koje je uočio Košutić. Dok se u poljskom jeziku - veli Košutić - glagolske imenice izvode skoro od svih glagola (podv. B. M.), u srpskom, dodajemo, postoje određena ograničenja, te ove formacije "treba... češće prevoditi glagolom, nego glagolskom imenicom". Sistemska ograničenja u srpskom jeziku, napomenimo, vezana su pre svega za aspekt glagola (glagolska imenica se, uglavnom, gradi od imperfektivnih osnova), kao i za rod (tvorbenu osnovu čine, po pravilu, prelazni glagoli). Pomenuti kontrast Košutić potkrepljuje sledećim primerima:

1. polj. Po przeczytaniu podkanclerzy wręczył przywilej rektorowi.

srp. Kad drugi kancelar pročita povelju, dade je rektoru.

2. polj. Epoka trudna do poznania...

srp. Epoha koju je teško izučiti (upoznati - V. M.)...

3. polj. Stanisław August dążył do podniesienia swej rodziny...

U svim pomenutim primerima transponovanje glagolske imenice u srpski tekst bilo bi formalno (a i stilistički) neprihvatljivo.

Ova pregršt primera poslužila nam je da, bar ukratko, prikažemo pionirski, kreativni postupak Košutića kao autora gramatike stranog slovenskog jezika. Košutićevo polonističko delo zaslužuje detaljniju, sa savremenog gledišta sprovedenu analizu, što bi dragoceni konfrontativni materijal, koji je u njemu sadržan, učinilo pristupačnim današnjoj generaciji. Kao što je, na relaciji ruski-srpski jezik, učinio Bogdan Terzić osavremenjavanjem Košutićeve ruske Gramatike.

B. Perspektive

Dvadeseti vek doneo je značajan pomak u komparativnom izučavanju jezika: konstituisala se posebna problemska grana lingvistike - konfrontativna analiza, u principu sinhrono zasnovana, shodno načelima klasičnog strukturalizma. Jezici se upoređuju kao sistemi, strukture, čiji su elementi na određen način povezani. Kao važan preduslov uspešnosti konfrontativne analize istaknut je postulat da se jezici mogu upoređivati samo na bazi zajedničke, metodološki jednoobrazne platforme, takozvanog tertium comparationis. Takvu platformu, u saglasju sa semantički orijentisanim pravcima u filozofiji (isp. npr. semantičku teoriju jezika K. Ajdukjeviča i drugih predstavnika lavovsko-varšavske škole) lingvisti, bar u pretežnoj većini, traže na semantičkom nivou, pri čemu se analiza usmerava od univerzalnih pojmovnih kategorija, ka načinima njihove gramatikalizacije i konkretnom supstancijalnom uobličavanju, u konfrontiranim jezicima.

U poslednjim desetlećima u žiži pažnje je jezik kao oruđe međuljudske komunikacije. Ovaj pristup, već prisutan u koncepcijama Praške škole (V. Mathesius i dr.), zahteva da se kao osnovni predmet razmatranja prihvati iskaz, te da se analiza ne zaustavlja na rečenici, već da zahvata šire diskursne komplekse. Pri konfrontativnom postupku uzimaju se u obzir ne samo sistemske razlike između jezika, već i načini korišćenja sistemski uslovljenih jezičkih sredstava u konkretnoj delatnosti govornika. Konfrontativnu analizu uveliko obogaćuje pragmatička problematika, koja proširuje okvire tertium comparationis-a.

U kratkom prikazu istraživačke problematike, koja bi mogla ući u okvire srpsko-poljske konfrontacije, ukazala bih na neke razlike u uobličavanju iskaza u oba jezika, posmatrane sa semantičkog i pragmatičkog aspekta.

I. Odabrane razlike u gramatikalizaciji određenih semantičkih kategorija

1. Veća sprega kategorije roda i kategorije vremena u poljskom jeziku u poređenju sa srpskim

Izdvojena crta poljskog jezika povezana je sa većim učešćem tzv. -l participa, specifikovanom prema rodu (i broju), u građenju glagolskih vremenskih oblika. Valja naglasiti da je u okviru -l formi sprovedena karakteristična za poljski jezik pluralska opozicija kategorije muško-personalnog roda (kojom se oblički izdvaja klasa ljudskih bića muškog roda) i ne: muško-personalnog roda (opšteg roda koji obuhvata imenice muškog roda bez obeležja personalnosti, a takođe imenice ženskog i srednjeg roda) - što daje određeni pečat glagolskim oblicima fundiranim na pomenutom participu. Particip na -l ulazi u sastav dva od tri osnovna glagolska vremena poljskog jezika: prošlog vremena (što je karakteristično za sve slovenske jezike), ali i budućeg vremena (mada samo kad je glagol imperfektivnog vida i uz mogućnost drugačijeg obličkog rešenja).

O sprezi kategorije lica i kategorije vremena u poljskom jeziku svedoči činjenica da upravo u futuru, gde su oblički moguća (kod glagola nesvršenog vida) dva tipa:

1. będę + infinitiv

będę pisać

będziemy pisać

i

2. będę + -l particip

y savremenom govornom jeziku (prema rezultatima najnovijih istraživanja) prevagu stiče drugi tip.^[4] U živom govoru, kada je iskazivanje roda učesnika u komunikaciji bitan uslov njene uspešnosti - progresija futura sa -l formom ima i svoju pragmatičku motivaciju. Tako će srpskom:

Da li ćeš pisati roditeljima? odgovarati poljsko, zavisno od pola adresata:

Czy będziesz pisał do rodziców? (adresat je muškog pola)

i

Czy będziesz pisała do rodziców? (adresat je žena)

2. Veća sprega kategorije aspekta i kategorije vremena i veća doslednost u korišćenju mehanizma perfektizacije i sekundarne imperfektizacije u poljskom jeziku u poređenju sa srpskim.

a) U poljskom jeziku aspekt prodire u samu srž morfologije glagola, što se očituje u formiranju sinkretičkih prezentsko-futurskih oblika od glagola svršenog vida;

b) doslednije korišćenje mehanizma perfektizacije u poljskom jeziku izražava se, između ostalog, u dograđivanju, dodavanjem prefiksa, perfektivnih parnjaka uz glagole stranog porekla, dok u srpskom jeziku, koji karakteriše naglašenija dvovidskost (isp. Grickat 1957/58: 110, 112), mnoge tuđice ostaju bez prefiksa i funkcionišu kao dvoaspekatske. Evo odgovarajućih primera:

polj. nacjonaliwwać - imperf.

Z-nacjonalizować - perf.

srp. nacionalizovati - dvovid.

polj. inicjować - imperf.

ZA-inicjować - perf.

srp. inicirati - dvovid.

polj. emigrować - imperf.

WY-emigrować - perf.

srp. emigrirati - dvovid.

v) doslednije korišćenje mehanizma sekundarne imperfektizacije u poljskom jeziku očituje se u manjim nego u srpskom jeziku sistemskim ograničenjima u dograđivanju imperfektivnih parova uz perfektizovane, po pravilu prefiksirane, glagolske oblike. Nasuprot tome, srpski jezik se odlikuje relativno ograničenom upotrebom sekundarnih imperfektiva, što se - po mišljenju I. Grickat (1967:125) - može povezati sa izvesnom nesklonošću ka građenju složenog glagola u istoriji srpskohrvatskog jezika uopšte. Tako u poljskom jeziku, npr. uz:

przesiedzieć (presedeti) imamo przesiadywać

wyśpiewać (ispevati) imamo wyśpiewywać

dok u srpskom jeziku za imperfektizaciju presedati postoje sistemske prepreke, a sekundarni imperfektiv uz ispevati - ispevavati zvučao bi dosta neuobičajeno.

3. Izrazita nesklonost srpskog jezika, u poređenju sa poljskim, ka odstranjivanju agensa sa površine teksta

Tendenciju da se kao centar rečenice javi personalni a ne impersonalni glagolski oblik, kao specifičnu crtu srpskohrvatskog glagola, isticala je I. Grickat (isp. Grickat 1961:307). Nasuprot tome, impersonalni glagolski oblici u poljskom jeziku su bogatije zastupljeni u sistemu i imaju veću učestalost javljanja u tekstu. Da pomenemo, između ostalih, fundirane na trpnom pridevu bezlične glagolske oblike na -no, -to, uz primere:

1. W wyniku bombardowania miasto zupełnie zburzono.

Usled bombardovanja grad je potpuno srušen.

2. Dzieci bito od rana do wieczora.

Pomenimo takođe zameničku kritiku się (se) pripajanu glagolu, kao sredstvo blokade personalnog agensa u poziciji subjekta. Kao specifičnu crtu poljskog jezika (diferencijalnu, između ostalog, i prema srpskom jeziku - V. M.) Z. Topolinjska (Topolińska 1984:114) ističe:

a) mogućnost da se się u pomenutoj funkciji pripoji svim glagolima koji dopuštaju personalnog agensa, i

b) mogućnost da se, pri upotrebi pomenute konstrukcije, u skup površinski neiskazanih agenasa uključi i sam autor teksta. Evo primera (prema: Topolińska 1984, ibid.):

Wieczorami chodzi się na spacery, czyta się książki...

Uveče idemo u šetnju, čitamo knjige...

ili

Uveče se ide u šetnju, čitaju se knjige...

II. O nekim razlikama između srpskog i poljskog jezika u oblasti pragmatike

Iz bogate pragmatičke problematike izdvojila sam za ovu priliku pitanje razlika u adresativnom sistemu, tj. iskazivanju Ti/Vi odnosa u srpskom i poljskom jeziku. Poljski jezik razvio je izvanredno diferenciran i komplikovan sistem oslovljavanja, što taj sistem, kako je istakao A. Boguslavski (isp. Bogusławski 1995), razlikuje ne samo od drugih slovenskih, već i zapadnoevropskih sistema. Na problemsku sferu adresativnosti mogu se u punoj meri primeniti Grajsove konverzacione implikature (isp. Grice 1981), jer je reč o konvencionalno prihvaćenim formulama koje koriste pripadnici određenih jezičkih sredina. Kako su ove formule odraz širih kulturno-civilizacijskih prilika, koje su se tokom istorije formirale u pojedinim nacionalnim skupinama, pokušaću ukratko da iznesem osnovne razlike u pomenutoj oblasti između poljske i srpske sredine:

1. Šljahtićki karakter poljske kulture

• njena relativno veća elitarnost
• tesne veze sa zapadnoevropskom kulturom;

njena relativno veća demokratičnost

dugotrajna izolovanost od glavnih tokova zapadnoevropske kulture;

1. Razvijenija verbalna etikecija

• jača tendencija ka markiranju distance između učesnika u komunikaciji.

• slabije izraženo markiranje distance između govornika.

Kao što je poznato, poljski jezik za izražavanje Vi-odnosa koristi specijalne leksičke jedinice: pań, pani u sklopu sa glagolom u 3. licu jednine i panowie, panie, państwo - u sklopu sa glagolom u 3. licu množine. Valja naglasiti da su, u odnosu na minule epohe, u današnjoj poljskoj sociolingvističkoj situaciji reči rap/rapi itd. potpuno generalisane. Reč rap, nekad rezervisana za predstavnike viših društvenih slojeva, danas se odnosi na svakog muškog odraslog predstavnika poljske jezičke sredine. Njena upotreba je potpuno neutralna, stilistički "neobojena". Neutralizacija ove reči je tako daleko odmakla, da se ona ponekad može upotrebiti i kao zamena za zamenicu za 3. lice.

Kao karakterističnu crtu poljskog adresativnog sistema valja istaći konvencionalno (u smislu Grajsovih implikatura) dodavanje uz reči pan/pani apozitivnih dodataka - titula, koje obrazuju specijalne, pragmatički motivisane hijerarhijske skale. Takve titularne "skale" predstavljaju, na primer, univerzitetska zvanja, činovi u vojsci, položaji u državnoj administraciji.

Dodavanje titula uz reči pan/pani uvodi u poljski adresativni sistem elemente nerecipročnosti, naime u okviru Vi-odnosa ustaljuju se dva modaliteta (isp. Bogusławski 1995):

pan vs. pan

i

pan vs. pan+titula

Ovaj drugi način oslovljavanja je tipičan za slučajeve kada govornici zauzimaju različita mesta u društvenoj hijerarhiji. Tako će se asistent obratiti profesoru sa pan+titula, tj. sa "panie profesorze", dok će ovaj uzvratiti samo sa pan.

Na još jednu karakterističnu crtu poljskog adresativnog sistema želela bih skrenuti pažnju. Naime, pan+titula javlja se ne samo pri neposrednom oslovljavanju (tzv. "vokativska forma"), već postaje jedna valencijsko-vezana forma ("Valenzgebundene Anredeforme", termin preuzet iz citiranog rada A. Boguslavskog), koja prati sintaksičke konstrukcije teksta kao celine. Kao primer navešću fragmente pismenog obraćanja adresatu, koji zauzima višu hijerarhijsku poziciju u odnosu na pošiljaoca poruke (pisma)^[5]:

1. Szanowny Panie Profesorze

Chciałabym Panu Profesorowi złożyć najlepsze życzenia...

Poštovani gospodine profesore,

Želela bih da Vam uputim najlepše želje...

2. Szanowny Panie Profesorze,

Najzad, karakteristična crta poljskog adresativnog sistema, koja predstavlja bitnu razliku u odnosu na srpski sistem, jeste negativno vrednovanje upotrebe prezimena pri ljubaznom obraćanju. Naime, pri ljubaznom opštenju prezime uz reči pan/pani se ne upotrebljava. Uvođenje prezimena, osim "službenih" situacija, kad je identifikacija adresata neophodna (na sudu, pošti itd.), može imati komične efekte (isp. Pisarkowa 1994:91), može biti izraz sub-standarda, tj. pripadanja govornika nižim društvenim slojevima, može čak zvučati uvredljivo ili biti uvod u imperativne iskaze, kada govornik želi da podvuče svoju nadređenu (najčešće službenu) poziciju u odnosu na adresata.

Na kraju svog izlaganja, u kojem sam mogla samo da naznačim određene elemente srpsko-poljske konfrontativne problematike, želela bih da se obratim našim uvaženim Gostima - Kolegama slavistima iz Poljske sa apelom za saradnju pri uobličavanju konfrontativne gramatike naših jezika. Čini mi se da bi sagledavanje problematike sa dve strane, iz ugla jednog i drugog jezika, bez narušavanja tertium comparationis-a iznedrilo mnoga pitanja koja bi - tek pri tako izoštrenom posmatranju - izašla na videlo. To bi obogatilo našu platformu poređenja. Jer, tertium comparationis nije jednom za svagda dat, to je jedna apstrakcija, teoretsko oruđe koje služi istraživaču za metodološki konsekventnu obradu konfrontiranog materijala. Mislim da bi zajednički napori doprineli proširivanju problematike i usaglašavanju konfrontativne analize srpskog i poljskog jezika sa naučnim dostignućima lingvistike na izmaku našeg veka.

Napomene

[1] Primeri književnog jezika poljskog (književni tekstovi bez napomena i objašnjenja), Beograd 1896; Gramatika poljskoga jezika, Beograd 1898, i Primeri književnoga jezika poljskog (sa napomenama i rečnikom), Beograd 1901.

[2] O značaju tog dela za razvitak polonističkih studija u našoj sredini pisala je Gordana Jovanović (isp. Jovanović 1986).

[3] Sva podvlačenja u ovom i sledećim primerima iz Košutićeve Gramatike - V. M.

[4] U najnovijoj Enciklopediji znanja o poljskom jeziku podvlači se da su oblici sa -l participom karakteristični za govorni jezik, dok su oblici sa infinitivom pre svega odličje pisane verzije poljskog jezika (isp. Encyklopedia 1991, str. 41, s.v. czas przyszły).

[5] Oba primera ljubazno mi je navela prof. Zuzana Topolinjska.

Spisak navedenih dela

Gram. 1898 – Radovan Košutić, Gramatika poljskoga jezika, Beograd, 1898: izd. kralj. srp. Državne Štamparije.

Grickat 1957-1958 – I. Grickat, "O nekim vidskim osobenostima srpskohrvatskog glagola", Južnoslovenski filolog XXII, 1-4, Beograd, 1957-1958, 65-130.

Grickat 1967 – I. Grickat, "Šta daje za proučavanje glagolske semantike čista (gramatička) perfektizacija putem prefiksacije", Naš jezik, n.s. XVI, 3, Beograd, 1967, 119-126.

Živanović 1941 – Đ. Živanović, Srbi i poljska književnost (1800-1871), Beograd, 1941.

Živanović 1969 – Đ. Živanović, "O početnoj nastavi poljskoga jezika", Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1969, IX, 1-26.

Živanović 1982 – Đ. Živanović, "Dosad nepoznat univerzitetski poljski priručnik Radovana Košutića", Zbornik za slavistiku Matice srpske, 23, Novi Sad, 1982, 171-181.

Jovanović 1986 – G. Jovanović, "Polonističke studije u Srbiji i Gramatika poljskoga jezika Radovana Košutića", Slavistički zbornik, knj. I (Radovan Košutić i razvoj jugoslovenske slavistike), Beograd, 1986, 105-111.

Bally 1919 – Ch. Bally, Traité de stylistique française, Paris: Klincksieck, 2 éd.

Bogusławski 1995 – A. Bogusławski, "Deutsch und Polnisch als Beispiele eines "egalitären" und eines "antiegalitären" Anredesystems" (y štampi).

Encyklopedia 1991 – Encyklopedia wiedzy o języku polskim, red. St. Urbańczyk, Wrocław, 1991: Ossolineum.

Grice 1981 – H. P. Grice, "Presupposition and conversational implicature". [U:] P. Cole, ur. Radical Pragmatics, New York, 1981: Academic Press, 183-198.

Grickat 1961 – I. Grickat, "O niektórych specyficznych właściwościach czasownika serbochorwackiego", Zeszyty Naukowe Uniwersytetu Jagiellońskiego, nr 37 (Prace Językoznawcze, z. 4), Kraków, 1961, 307-308.

Ivić M. 1983 – Milka Ivić, "O slovenskim obaveznim determinatorima", Lingvistički ogledi, Beograd, 1983: Prosveta, 179-187.

Ivić M. 1995a – Milka Ivić, "Neka zapažanja o broju i rodu", O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi, Beograd, 1995: Slovograf, 128-156.

Ivić M. 1995b – Milka Ivić, "O nekim gramatičkim fenomenima uslovljenim empatijom", O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi, 206-216.

Ivić P. 1982 – Pavle Ivić, "Faktori koji utiču na razvoj vokala u slovenskim jezicima", Južnolovenski filolog XXXVIII, Beograd, 1982, 1-18.

Jakóbiec 1980 – M. Jakóbiec, "Kilka kartek ze wspomnień slawisty", Slavica Wratislaviensia XX, Wrocław, 1980, 13-30.

Kryński 1897 – A. A. Kryński, Gramatyka języka polskiego, wyd. 1: Warszawa, 1897.

Pisarkowa 1994 – K. Pisarkowa, "Jak się tytułujemy i zwracamy do drugich", Z pragmatycznej stylistyki, semantyki i historii języka - Wybór zagadnień (= Prace Instytutu Języka Polskiego PAN, 89), Kraków, 1994, 81-91.

Subotin 1966 – S. Subotin, Romani Teodora Tomaša Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima, Beograd, 1966: Filološki fakultet Beogradskog univerziteta.

Topolińska 1984 – Z. Topolińska, "Właściwości diatetyczne czasowników w języku polskim, macedońskim i serbsko-chorwackim (założenia opisu typologicznego)". Studia konfrontatywne polsko-południowosłowiańskie (= Prace Slawistyczne. 26), Wrocław, 1984: Ossolineum, 103-134.

Topolińska - Vidoeski 1984 – Z. Topolińska, B. Vidoeski, Polski-macedoński. Gramatyka konfrontatywna (zarys problematyki), zeszyt 1: Wprowadzenie, Wrocław 1984: Ossolineum.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt