Projekat Rastko - Bugarska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Bugarskoj
Bibliografije

Пројекат Растко : Бугарска

Ничка Бечева

О граматичкој информацији у српско-бугарском речнику

 

Проблем обима и начина представљања граматичке информациjе у речницима ниjе нов. Али тек у последње време, када се пажња лексикографа све више усмерава на квалитет овог рада, ово jе питање постало актуелниjе. У бугарскоj лексикологиjи докторка Вjара Малџиjева разматра проблем с обзиром на стање у двоjезичним речницима словенских jезика - бугарском, пољском и руском. О ставу српске лексикографиjе, на материjалу jедноjезичних, односно описних, дескриптивних речника, имала сам могућност да прочитам неколико радова професорке Даринке Гортан-Премк и докторке Стане Ристић (в. литературу).

Нема сумње да пружање потпуне и тачне граматичке информациjе олакшава коришћење речника. С друге стране, она богати знања из фонетике, граматике, синтаксе, ортографиjе коjа корисник речника неминовно поседуjе. "Даjући граматичке информациjе о свакоj поjединачноj речи, речник повезуjе лексички систем са граматичким " (Ристић 2001, 86). Чак неки стручњаци сматраjу да jе речник у ствари "граматика поређана по азбучном реду" (Малџиjева 1993, 51).

Захтеви према начину представљања граматичке информациjе у двоjезичним и jедноjезичним, односно дескриптивним речницима, су у великоj мери исти. Али, код двоjезичних речника ова информациjа jе од већег значаjа. Наиме, ови су речници намењени људима коjи нису носиоци jезика, тзв. "леве стране речника". Корисници тих речника немаjу jезичког чула, као што постоjи према матерњем jезику и због тога граматичка информациjа у двоjезичним речницима мора да се да довољно детаљно, потпуно и тачно. Зна се да "ниjе могуће направити било какве неелементарне реченице на страном jезику ако се не познаjу граматичка своjства речи коjе га чине" (Салони 1981, 64, цит. по Малџиjевоj 1993, 53).

У зависности од типа двоjезичног речника (активни или пасивни) и од његових адресата jављаjу се специфични проблеми представљања граматичке информациjе. Прво jе питање jезика на коме се даjе та информациjа, односно питање метаjезика. У Српско-бугарском речнику коjи jе претежно намењен бугарским корисницима таj jезик jе бугарски. Графички читава граматичка информациjа се даjе курзивом.

Друго питање jе ког jезика се тиче та информациjа. У нашем речнику, као што jе уобичаjено у лексикографскоj пракси, основни део те информациjе обухвата леву страну речника, односно српски jезик. Таj речник могу користити и носиоции српског jезика (коjи користе или уче бугарски jезик). Због тога, мада у знатно мањем обиму, граматичка информациjа се даjе и у десноj страни речника, односно о бугарском jезику. За сада указуjемо само на разлике у роду и броjу код графички врло сличних или потпуно jеднаких речи дваjу jезика, напр. с. плaжа ж и б. плаж м; с. врaта ср мн и б. врата ж; с. тeмпо м и б. темпо ср и т.д. Указуjемо и разлике у месту акцента, напр. с. глaва и б. глава; с. абажур и б. абажур и т.д. Могуће jе да у коначном виду речника граматичка информациjа у његовоj десноj страни буде и проширена.

Обично у двоjезичним речницима постоjи за основног корисника кратак граматички оглед о страном jезику. У Српско-бугарском речнику jе такав оглед српске граматике jош потребниjи с обзиром на битну разлику у граматичкоj структури дваjу jезика. Предвиђено jе, наравно, и упутство за коришћење речника, обавезни спискови различитих квалификатора, а исто тако и део коjи обjашњава концепциjу речника.

У сваком jе речнику, наравно и у нашем, основно питање граматичке информациjе у левоj страни речника. Познато jе да jе "ниво двоjезичних речника овакав, какав jе ниво jедноjезичних речника коjи су у њиховом основу" (Салони 1981, 64, цит. по Малџиjевоj 1993, 53). У том погледу наш ауторски колектив има среће, jер и Речник српскохрватског књижевног и народног jезика САНУ, и Речник српскохрватскога књижевног jезика Матице српске одражаваjу висока научна достигнућа српске лексикологиjе и лексикографиjе. Желим посебно да се захвалим колегама са Института за српски jезик САНУ коjи су нам пружили материjале jеднотомног речника савременог српског jезика чиjа jе израда у току. Таj њихов гест jе за нас од велике вредности jер се управо у том речнику уочава актуелно стање и тенденциjе развитка савременог српског jезика.

Традиционално се лексеме коjе чине леву страну речника класификуjу по њиховоj припадности одређеноj граматичкоj категориjи. Та се класификациjа врши помоћу квалификатора коjи могу да буду директни или индиректни. У нашем речнику се непроменљиве лексеме одређуjу директно, односно скраћеницама нрч. за прилог, междум. за узвик, част. за честицу или пуним називом граматичке категориjе као што су съюз (везник) и предлог. Променљиве речи се одређуjу индиректно. Ознака рода (м ж ср) jе уjедно и индикатор да jе лексема именица. Код глагола функциjу квалификатора има ознака за вид глагола (нсв св), а код придева то су наставци за женски и средњи род. Све су речи у левоj страни речника акцентоване, а даjу се и акценатски дублети. Осим те основне, квалификативне информациjе у речнику се даjу и подаци коjи су веома потребни за страног корисника. Код именица се наводе и неки особености деклинациjе. То су облици генитива jеднине, номинатива множине, генитива множине или други облици коjи чине изузетак, код коjих су могуће дублетни облици, нарочито кад jе друкчиjа семантика, као што jе напр. сати и сатови. Код глагола обавезно се наводе облици за 1. л. jед. презента са одговараjућим вариjантама, а кад jе потребно - и облик за 3. л. мн. У заградама се наводи и други члан видског пара. Код придева и прилога се даjу компаративни облици само у случаjевима кад постоjи нека особеност, напр. добро комп. боље; низак комп. нижи. После маркера йек. се наводе и(j)екавски облици.

Види се да се у главном наш ауторски колектив држи лексикографске традициjе и праксе представљања граматичке информациjе. У чему су онда проблеми?

Наjпре, они произилазе из велике разуђености српског jезика. У неким случаjевима за jедну лексему мора да се наводе по неколико (акценатских и творбених) вариjаната, напр. алакати/ халакати, -ам и алакати / халакати, алачем /халачем; алфабетни, -а, -о и алфабетски и алфабетски, -а, -о и т.д. Речнички се чланак знатно компликуjе што ствара тешкоће за кориснике. Речник овога типа мора да буде и нормативан, а бар за сада норма у савременом српском jезику jе довољно еластична - реч jе пре свега о акценатским вариjантама. Познато jе да се речник користи обично за писмене текстове где се по правилу акценти не обележаваjу. У савременом српском jезику се назире тенденциjе ка упрошћавању акценатског система. Логично следи питање у коликоj мери акценатска вариjативност мора да се одражава у двоjезичном речнику, када она ниjе релевантна чак ни за носиоце jезика. Са друге стране, велики проблем jе одабирање наjрепрезентативниjег облика пошто се понекад ауторитетни извори разилазе у своjим ставовима.

Други основни проблем потиче из велике сличности између бугарског и српског jезика. Звучи парадоксално, али кад се тражи лексички еквивалент неке речи искушење да се наjпре наведе наjближа по етимологиjи реч jе веома изражено. Због тога заjедно са лексикалним мора да се тражи и дистрибутивни еквивалент речи. То се тиче у наjвишоj мери предлога, везника, фразеологизама. Ту ниjе реч о такозваноj међуjезичкоj хомонимиjи коjа jе између бугарског и српског веома развиjена. Компликовано и дискутабилно принципиjелно питање односа полисемиjа - хомонимиjа поставља тешке задатке у погледу лексикографске праксе. Какав приступ да изаберемо кад две графички (фонетски) jеднаке речи припадаjу различитим граматичким категориjама, напр. предлог близу и прилог близу. Проф. Премк сматра их "хомоформима зато што информациjу о категориjи речи разумемо као саставни део семантичког садржаjа, односно грамему укључуjемо у семски састав" (Гортан-Премк 1997, 150). Потпуно се слажем и са белешком ауторке да "чињеница да се хомоформне и хомонимне лексеме у речницима обележаваjу на исти начин последица jе више лексикографске традициjе и конвенциjе него лексикографских схватања хомонимиjе". Проф. Премк предлаже и критериjум - семантички и морфолошки - као општи основ за идентификациjу посебних jединица лексичког система (Гортан-Премк 1997, 151).

Вjара Малџиjева предлаже друкчиjи критериjум коjи у исто време води рачуна и о функциjи и о значењу лексеме. Ако две графички (фонетски) jеднаке речи функционишу као различите граматичке категориjе и свака од ових функциjа има различито, друкчиjе значење, оне се описуjу у различитим речничким чланцима као хомоними; ако две графички jеднаке речи функционишу као различите граматичке категориjе али имаjу jедну заjедничку семантичку карактеристику, оне се описуjу као два речничка значења у jедном чланку и свако значење добиjа своjу ознаку граматичке категориjе; ако jедна реч функционише само као jедна граматичка категориjа али има различите семантичке интерпретациjе, свака од ових интерпретациjа описуjе се као посебно значење у jедном чланку (Малџиjева 1993, 56).

Изгледа лако и тачно али jе у пракси тешко одредити хомонимне и полисемантичне лексеме. Сматрам да у идентификациjи посебно непроменљивих речи треба водити рачуна наjпре о њиховоj функциjи.

Трећи основни проблем jе информациjа о синтактичкоj позициjи речи. Ауторке речника теже да наводе наjкарактеристичниjе употребе лексема. Тиче се пре свега рекциjе глагола, предлошко-падежних и синтагматских конструкциjа коjе ствараjу велике тешкоће за страног, односно за бугарског корисника речника. Трудимо се да ублажимо те тешкоће кад наводимо довољно примера. Али ограничени обим речника ставља принципиjелно питање - да ли да се наводе наjфреквентниjи, наjуобичаjениjи примери или само они коjи имаjу неку особеност или разлику у семантици са сличним бугарским изразима. Рецимо израз с. боли ме глава у будућем jеднотомном српском речнику даjе се код првог значења глагола болети безл. ‘бити обузет болом, ... бити извор бола’. Таj jе израз потпуно исти са бугарским боли ме глава(та). Али израз код другог значења истог глагола ‘осећати бол, имати бол (болове)’ с. боли ме у грлу на бугарски се преводи истом као и у првом значењу конструкциjом - боли ме гърло(то). Од изрека код истог глагола сматрам да jе обавезно навести жаргонску с. боли глава ‘каже се за нешто изврсно, што изазива дивљење’ - хаљина jе боли глава, jер на бугарском слична изрека не постоjи и мора да се преведе као роклята е върха (супер). Друге су изреке код овог глагола мање или више сличне бугарским: с. боли ме душа (срце) =б. боли ме душата (сърцето); с. знати (осећати) где кога боли = б. зная къде го боли (някого) и т.д. Можда их и ниjе потребно наводити, али ипак остаjе сумња да ли ће потенциjални корисник бити свестан те jеднакости. У дескриптивном речнику jе природно да се "дефинишу само оне синтагматске карактеристике речи коjе су било по чему необичне, особене за општи лексички парадигматско-синтагматски тип коме реч припада (Гортан-Премк 1980, 110). Већ смо рекли да корисник двоjезичног речника мора да има бар минимална знања страног jезика, али морамо да водимо рачуна и о почетницима.

Наравно, у Српско-бугарском речнику обележаваjу се и стилистичке особине речи - домен њихове употребе или стилски ниво коме припадаjу. Користе се познати "нормативни (стандардно-jезички) квалификатори као што су жарг., пейорат., арх. и т.д. и функционално-стилски квалификатори, напр. зоол., бот., разг. (Ристић 2001, 91).

У том погледу термин граматичка информациjа користи се овде у ширем смислу jер се у њему укључуjу и фонетске, акцентне, морфолошке, синтаксичке и стилске особине речи.

 

Литература

Гортан-Премк 1980: Даринка Гортан-Премк, О граматичкоj информациjи и семантичкоj идентификациjи у великом описном речнику, Наш jезик, књ. ХХIV/ 3, 106-114.

Гортан-Премк 1997: Даринка Гортан-Премк, Полисемиjа и организациjа лексичког система у српскоме jезику, Београд.

Малџиjева 1993: Вяра Малджиева, Граматичната информация в двуезичните речници като лингвистичен проблем, Сборник от научни трудове в чест на 70 г. на Мирослав Янакиев, София.

Ристић 2001: Стана Ристић, Могућности употребе речника у настави, Књижевност и jезик ХLVIII/1-2, 85-97.

Салони 1981: Dwa stуdia z polskiej leksykografii wspolczesnej. Pod redakcja Zygmуnta Saloniego, Warszawa.