|
|
Лили ЛашковаЉубен Каравелов и српскохрватски језик36орник Матице српске за филологију и лингвистику, Нови Сад 23, 1990, стр. 243-250.
Љубен Каравелов је једна изузетна личност у бугарској културној историји 19. века која концентрише и синтетизује многе културне тековине словенског света, међу којима је и његова целокупна делатност у Србији. У Београду а; Новом Саду он борави око 2 године које су за његову политичку и књижевну делатност изузетно важне. Укључивши се у необично интензивну политичку делатност, почиње да објављује чланке у српској штампи, а скоро по његовом доласку, појављује се и његова прва већа приповетка на српском језику "Је ли крива судбина" (посебно издање Матице српске 1868). Следи још неколико приповедака објављених у различитим издањима. На каквом су се језику та дела први пут појавила у ауторовој свести, у његовим рукописним белешкама и како је дошло до коначне верзије текста? Познато је да је Каравелов пре доласка у Србију око 10 година живео у Русији и у таквој мери савладао руски да је на њему и писао већину од тога што је тамо издао. Да ли је такође знао и српски? У каквој мери? По традицији до пре 25 година сматрало се да је писац објавио у Србији дела која је створио на српском језику. Неки од његових биографа тврде[1] да се Каравелов заинтересовао за тај језик још у време кад је пратио оца на његовом путу кроз Србију а Босну, чега се сећао у затвору у Пешти. Према непровереним подацима он је самостално учио српски још пре одласка у Русију[2]. У то се први пут посумњало тек после објављивања Каравеловљевог архива[3], доста оштећеног[4]. Тамо, осим неких малобројних писама, није нађено ништа друго на српском што би са своје стране сведочило о пишчевом знању поменутог језика. Али место тога пронађен је већи одломак бележака његове прве незавршене српске приповетке (други део) и тај текст је на руском језику. В последњем издању сабраних дела Љ. Каравелова[5] био је коригован и верификован према белешкама и концептима на руском језику текст приповедака, издатих у Србији. На основу свега тога историчари књижевности закључују да Љ. Каравелов није довољно знао српски језик, да су његове приповетке превод са руског језика и да он сам нема ништа с тим[6]. Шта ме је натерало да посумњам у такав категоричан став и да га проверим на основу тих истих текстова? Морам истакнути да досада уопште није вршена никаква лингвистичка анализа српских приповедака Каравелова. О језику његових бугарских текстова одавно постоје радови бугарских лингвиста[7]. Овде ћу се само ограничити на језик Каравеловљеве прве приповетке објављене у Србији Је ли крива судбина? (издање из 1868. и 1938. г.). Анализа се врши на свим језичким нивоима: фонетика, лексика, творба речи, морфологија, синтакса и посебно - графичко оформљење првог издања. Уз њу додајем и анализу руског текста незавршеног другог дела новеле објављене у материјалу Каравеловљевог архива. Начелан преглед резултата и још више - њихово упоређење, приморавају ме да се односим опрезно и ни у ком случају негативно према проблему "Љ. Каравелов и српскохрватски језик" (мада би се његов језик, као што ћемо видети, могао назвати више локалним српским, него српскохрватским). Приликом анализе користим и изузетно важне податке Љ. Андрејчина[8] о специфичности језика књижевне прозе Љ. Каравелова. Ту посебност истиче и београдски издавач тих дела поводом стогодишњице пишчевог рођења (Бугарска лига, 1938. г). Скреће се пажња на карактеристичне језичке облике, па чак и на ортодоксни правопис[9]. Дакле, како издавачи тих дела, тако и лингвисти констатују неко својеврсно обележје језичке реализације Каравелова чисто технички, у смислу обележавања, номинације. Зато сам и своја истраживања усмерила према ортодоксном, ваннормативном, необичном у језику Љ. Каравелова. Руски текст незавршеног другог дела приповетке "Је ли крива судбина" објављене у зборнику архивских материјала[10] потврђује констатацију о тој неуобичајности. Независно од релативно доброг и коректног руског језика аутора и тамо се суочавамо са следећим одступањима од језичких правила и са језичким неправилностима и грешкама, а све је то важно за идентификацију ауторове језичке компетенције и за типологију структурирања текста. 1) Уграђивање српских речи и израза директно у руски текст, понекад - и са руским наставцима (управо зато се и не ради о обичном увођењу, већ о уграђивању): ...глядя на пиляриц... на бирташа... несущего огромную кечигу... играют тамбураши и справляются славы. Любил руку гостью. .. не приказывал затварять ставни окон. .. масляным буреком в рот лезет.. 2) Увођење руских речи са српским наставцима, мешање српских речи са по којом бугарском, бугарских речи са руским: госпожица и ређе барышня, в самој аристократическој гостиницы (локатив) учить нашего брата дивљака имеет речь. тут, в своей сферы (локатив). китайское мудрое изречение.. не сплю ни день ни ночь (и у руском и у српском треба да је темпорални инструментал) ...когда пушки и топове зааукали.. (топове у буг. је облик за номинатив множ., у срп. би требало да је топови, пушки је такође буг. облик множине, српски би требало да је пушке), за один миг ее любви. 3) Грешке у падежима - генитив место локатива, за + акузатив место инструментала и уопште тотално непознавање употребе инструментала (то истичу и издавачи архива), мешање акузатива и локатива у вези са опозицијом "правац : место". Ова последња особина сведочи о чисто балканском начину рашчлањивања језичке стварности која је најизразитија на бугарском говорном подручју, мада је у неким случајевима позната и у српскохрватском, имајући у виду одређене говоре. Примери: выходили в шелковые платья и в модных шляпках. был определен в Новосадской гимнази.. идёт : увидел на променаду если бы мења избрали и за посланика... просиживается по целому часу глядя... говорить о юнацима и женима . проводили по целым часам. Госпожица Н. слыла за отчаянную прогрессистку. 4) Погрешна конгруенција, нестабилан предикативни инструментал. Примери: должен быть чисть и велик сердцем... два молодые суштества... представљалась ему не в виде службы, а как свободнаја и независимаја... учение, которое бы не было ни спиритуализм ни материализм... а совсем иное... рассказывали о земле, находящаяся в Банате.. был недурной мужчиной. 5) Негативна честица не пише се посебно - не долго, не мало, не широки. 6) Погрешан избор предлога под утицајем српског језика (међутим тај предлог се не разликује и у бугарском језику) - изабрати за, проводить по целые часы... десјатица у руку... 7) Мешање фразеологизама афиксације - школьские цепи, характеристическая черта, одушевление, искренно надоедают один другому (упор. сх. и буг. једно другоме, един на друг), обанкротити. Све то несумњиво показује да је пишчева свест већ била усмерена према евентуалној активној репродукцији текста на српском језику, чији се утицај не може оспоравати. Не заборавимо и чињеницу да је у 19. веку било много више сличности између бугарског и српскохрватског језика, него сада - нарочито у лексици и не само тамо. Све то омогућује језичку интерференцију, поготово када су оба језика супротстављена трећем - руском. Српски превод разматране приповетке показује редовно и утврђено, скоро систематско понављање ортодоксних скретања изван уобичајених правила што потврђују и неке констатације Љ. Андрејчина. Ту се већ ради о различитим по хронологији и језику текстовима. Морам унапред рећи да су све неправилности сувише карактеристичне да би биле случајне или произвољне. Понекад су превише "филолошке". Не заборавимо да је Каравелов имао изразите филолошке интересе, да је у Русији похађао универзитетска предавања, писао приказ граматике Ј. Бошковића, чланак о књижевном реформатору Вуку Караџићу[11]. Хтео је да пише историјску граматику од које су нађени и одломци на српском језику[12]. Аутор је неколико чланака о језику и правопису. Њему припада правописна концепција заснована на демократским принципима. И тако, код њега је књижевна делатност постављена на солидној филолошкој основи, што је и важно за његов приступ било ком језику. Једна веома уочљива специфичност српског текста анализиране приповетке јесте веома карактеристична пунктуација која је индивидуална и постаје важно обележје уметничке реализације Каравелова. То истиче и српски издавач његових дела (1938), а такође и Љ. Андрејчин говорећи о његовим каснијим делима на бугарском језику[13] (посебно поглавље "Правописни систем" у монографији). Тежећи ка максималној експликативности својих синтаксичких јединица, књижевник употребљава више него што треба зареза, чак и тамо где се не очекује - испред везника и, или у једнократној употреби, испред да у комбинацији са презентом, место инфинитива, испред појачаних честицом везника - чак и и др. Веома често употребљава тачку и зарез за боље одвајање делова већих периода. Веома је могуће да је та хиперпродукција зареза настала под руским утицајем, али је нама интересантније то да је то устаљена пракса Каравелова, типична за њега и у његовој књижевној пракси касније, по чему он остаје уникалан међу свим нашим књижевницима доба Препорода. Пошто је пунктуација важан доказ за начин семантичког рашчлањивања текста, њу никако не треба запоставити. Нпр.: Они се поносе тиме, што их је природа створила, и назвала синовима човечанским, али њих није могуће назвати људима, па чак ни, скотовима, бојећи се да не увредимо смиреног магарца, ако претресемо.. Јавност је добра, да се износе на видело они, који ходају са златним палетама... живи сретно, и постаје човеком, какав треба да је човек... Ја не говорим о оној јавности, која пронађе по којег ситног, јадног, исцепаног и несретног кокошара, који је украо парче хлеба, да засити свој желудац, који му преде... Посесивни придеви се доследно пишу малим словима: љубомиров, миленков, симин. То се ради доследно, без изузетака и има своје еквивалентно стање и у руском, и у бугарском. Негативна честица не пише се одвојено од облика глагола "јесам": не сам, не си, не је са малим изузецима. То се одниоси исто и на облике помоћног глагола "хтети": не ћу, не ћемо итд. (упор. те исте облике у бугарском: не съм, не си, не е, не ща, не щем, не ще). Ту не може утицати руски, види се по примеру, а и у руском глагол "Јесам" нестаје из редовне парадигме, а футур се не гради глаголом "хтети". Примери: .. .не верујем оним моралистима, којих строгост неје ништа друго... Не ћемо да читамо... да ми ви нећете веровати и рећи ће те. Изведени заменички и прилошки облици, чак и двокомпонентне именице пишу се раздвојено, са незнатним изузецима. Нпр.: ма да је био са свим. празан.. . те тако на пречац умре. .. Сутра дан умре. Већ три дана од како (без асимилације по звучности) кише није. По ноћи је давно превалило... и ко год је погледа, одмах помисли... А од куд ти знаш? Узрок за што је начело осуђивање свију... И сада га често видим предамном (схваћено као прилог за место). За фонетику српског текста разматране приповетке карактеристичан је доследан екавски рефлекс прасловенског јата, укључујући и оне позиције у којима књижевна норма прихвата икавизме (несам, неси - према источним и југоисточним штокавским говорима). То се запажа и код неких других облика, понекад и као хиперкоректност, нпр. опколели, предика. Екавски рефлекс јата познаје како руски језик, тако и говор Копривштице - родног краја Каравелова, при чему се такође ради о доследној бугарској екавштини (нпр. префикс пре- у буг. језику Каравелова се пише увек са е[14]). Изоловани су поједини икавизми и ијекавизми - час под утицајем дијалеката или колоквијалног језика: сикира, хтио, насљедник, насљедница, насљедити, час под утицајем поезије или фолклора: цвијеће, пјесма, а час као резултат претерано честе употребе у друштвеној комуникацији: живио! (Неутрални облик је: Живео!). Карактеристична је и елизија консонанта х која уноси нарочити колорит колоквијалности. Запажа се најчешће на почетку речи: леб, ајде, оладни, алваџија, амалин, арчити, мање - на средини и на крају: занија се, саранити, осмеј, би, патријар. Понекад се употребљавају паралелно са облицима без елизије: хаљина, сахранити, механа, хладан, бих. У репликама образованих људи консонатнт х је присутан. У првом издању приповетке запажају се понекад примери обележавања сонанта р групом рь: умрьо би од страха (кориговано у другом издању). Према подацима Љ. Андрејчина[15] у копривштанском бугарском говору бивше сонантно р развија запостављени редуцирани полуглас који је недовољно издвојен и у својим бугарским текстовима Каравелов га увек обележава. Меки сугласници нису увек означени (нпр. нихати), али је то веома ретко у поређењу са руским текстом (семнадцать, свинство) - с друге стране и руски консонантизам је знатно мекши, него српскохрватски, иначе у родном говору Каравелова напр. ж, ч, с су увек тврди[16]. Местимично се у говору јунака једначи с испред палатала њ (...проговориш шњиме и погледаш му у лице..) и тако се ствара посебан колорит. Без фиксирања позиционог обезвучавања пишу се консонанти д, б, уз неке изузетке (упор. подвластно, подчињено, голубчад - приповетка, српски, каткад). Консонантске групе пт, кћ на почетку речи се упрошћавају (тица, ћер - поред кћер) и то је допринос дијалекатском колориту језика у одређеним ситуацијама. Сугласничка група стн се задржава без промена (подвластно) - као у руском и бугарском. Постоје посебни контрахирани или редуцирани облици, меша се и контаминација, - нпр. немош, јал', скин'те и др. Добро су заступљени и покретни вокали (моме, тиме, овоме, јоште). Неправилности у српском тексту настале су несумњиво под утицајем руског језика при превођењу, али постоје и такве иза којих се крије бугарска основа која се местимично осети у самом начину рашчлањивања и номинације стварности (нпр. у фразеологији, синтаксичком. структурирању, избору синонима граматичког средства, афиксацији и сл.). Можемо издвојити следеће 3 групе: 1) Грешке под утицајем руског језика - већином лексичке и синтаксичке - избор предлога, глаголског облика реченичке структуре, лексема, префикса и суфикса. Најуочљивији су примери буквалног превођења руских фразеологизама, нпр.: ...кад је њен човек давно и давно (рус. давным-давно) отишао некуд... он сам ни у мрву (рус. ни крошечки) неје постао бољим. Превод неких фразеологизама са руског језика (без еквивалентности) сличан је адекватним бугарским фразама, упор. што год му на памет дође : рус. . . в голову придёт, буг. . . каквото ми дойде на ум ...обрнути им леђа: рус. обернуть спину, буг. да обврна гръб. Продор лексичких русизама може такође да буде директан или појачан подударношћу са бугарским језиком. (руско-бугарским паралелама), нпр... онда је худа наша срећа... (рус. худое)... умро, тј. скончао се (рус. скончаться) ., .задале себи питање (буг. задавам). Преко руског језика, као буквалан превод фразеологизма "несмотря на" (сх. без обзира на) ушле су у текст многобројне концесивне зависне реченице типа "не гледећи на...", нпр. ...би био је прави фанариота, не гледећи на његово човечанско порекло. Овде је и прилошки облик погрешан, али то већ припада другој групи проблема (в. ниже 2. тачку). Директно из руског су преузете неке инструменталне предикативне конструкције, нпр. .. , и који се бацају камењем на несретнике (рус. кидаться камнями), ...да ми волимо само кад нас воле и називљу боговима и богињама (рус. называть + инстр.). И овде је презентски облик глагола некоректан, што је утицај руског језика, утицај конјугације глагола на -ивати, -овати, -авати. Љ. Андрејчин[17] указује на ову грешку и у каснијим бугарским текстовима Каравелова. Дакле, очигледно је да је то лично његова специфичност. Нпр. називљу (називати), и ви да измишљавате (измишљати), и презивље се Каљмч (презивати се), ви одрашћујете (рус. одрастајете), они хоћеју да ураде. Такви облици нису ретки и поред њих могу да буду и правилни: казујем (казивати). Основно приповедачко време код Каравелова је перфекат, што је веома чудно, пошто су у то доба били у употреби имперфекат и аорист, али су ом у приповеци веома ретки а употребљавају се као време непосредног сведока радње, најчешће - у дијалогу. Нпр. Е, хвала Богу, што ме се моји критичари једном оканише. Колико беше месеци од како је он отишао. Ако је мало, мишљаше она, али се без новаца не може... Сто је било са женом, те тако на пречац умре? Али та особина је карактеристична уопште за писца, чак и за његове бугарске текстове. Сматра се да утиче дугогодишње писање на руском. Али српски текст потврђује запажања Љ. Андрејчина[18] о употреби перфекта у зависности од структуре текста (однос приповедач: учесник). Упор. И тиме се сврши тај разговор. А од куд ти знаш? - запита га сељак, који се ту десио. Под утицајем руског језика повећана је фреквентност предлога у, даје му се предност при избору - ко у нас не краде? како је у обичају, носили су.. мртваца... у време њихове младости ишао у својим пословима.. Под утицајем руског језика пропушта се копула (Колико ти година?), уводе се објекатске и атрибутивне реакције (љубав човеку, како ти није грехота... како им се треба користити), буквално се преводе и преузимају везници (тим више, јер - рус. тем. более, что..), мења се морфолошки облик и сврставање по роду именица (таква цел), мењају се суфикси и префикси (фанатик, одсудан.). 2. Српскохрватске неправилности - неправилна конгруенција, грешке у употреби падежа, - исте, као у руском тексту (Инстр., Ген., Лок. , Акуз.), неправилна конјугација (в. претходну тачку), у начинима глаголске радње. Нпр... ти видиш пет људи... двоје женских и троје мушких... ишао је сваке године у с в о ј и м п о с л о в и м а у Сарајево... рођен у суботу после вечерња... треба да се с њоме користи... отури од себе тамбури и замучи.. постали полицајима : постали џелати (недоследан предикативни инстр.).. да се износе на видик они, који ходају са златним палетама.. расположење о овоме или ономе предмету.... имате времена да измишљавате грехове ...зар има на овом белом свету таквог лопова, ниткова, кокошара? . .таквим начином човек мало по мало долази. Има доста лексичких неправилности - било као утицај дијалектизама, било под утицајем других словенских језика; нпр. изнети на видик истину, пушио на кратком чибуку и избацивао димове, чачкао нос или показаоцем или малим прстом, дуго времена живети... отпева те две врсте (стиха) . .не маримо слушати истину... изгубио човечански облик, ...па се све (жене) мрзе једна на другу, .. будите благонаклони за овај мах (упор. за пет тренутака опусте кавана). 3. Утицај бугарског језика - оно што се не подудара са руским језиком, а то је у синтакси, лексици и фразеологији. Од синтаксичких особина највише падају у очи зависне адвербијалне реченице са везником без да којима се преводе негативни прилошки облици. Те су структуре доказани балканизми[19] који су утврђени и у бугарском као књижевни (док су у српскохрв. ретки, познати у неким дијалектима). Нпр. ..., без да запазите и у ком саучешћа. (живот) упрегнут у ненавикнут јарам... без икаквог реда, без да навикне... Друга такође неуобичајена специфичност је редовна употреба у већини случајева егзистенцијалних реченица са глаголом "имати": камените земље не може бити ониде, где има мозга човечијег.. доста је и то да има таква мисао. Аналитизиране су често предлошке конструкције са бројем два (разговор између две бабе). Релативно ретки су глаголски прилози (што је типично и за бугарске текстове Каравелова) и место њих се употребљава читав систем зависних реченица. У везничкој употреби су чести облици где, што, који: Као да сада гледам мога оца, где седи пред нашом кућом. Понекад је избор предлога провоциран бугарском говорном основом (Ја говорим у опште за наше друштво, да оно неће моћи појмити истине). То се исто осети и у реду речи: Колико ли сам је пута био и пребијао? Лексичка интерференција може да буде директна (историци, хајде да речемо, да је он стекао доста пара... неколико... кућа, које су наређане једна до друге) и индиректан - у избору средства (. .или изналазе - буг. изнамират. . да се народ није мануо... својих пређашњих обичаја.. или постајете пачавра, којом се трљају неопрани судови). Шта показује поређење резултата анализе? 1) Неке грешке у руском и српском тексту исте су по типу и доследно се понављају. 2) Руски текст припада Каравелову и он греши зато што није носилац тог језика. А коме припада српски текст? 3) У оба текста је симбиоза трију словенских језика - руског, српскохрватског и бугарског који су подељени у различитој пропорцији у зависности од основног језика текста. 4) На неким местима у српском тексту постоје лексичке и граматичке грешке због којих се може закључити да није преводио носилац српског језика и поред читаве књижевне нестабилности у том периоду. 5) Постоје преводна решења под утицајем руског језика, друга су могућа као евентуална бугарска интерференција, а трећа су иста и за руски, и за бугарски. 6) Текст садржи доста дијалектизама (фонетских и лексичких) који нису равномерно подељени. 7) Могуће је да није преводио само један човек, али независно од тога колико је користио помоћ, Каравелов је без сумње учествовао у коначном оформљењу српског текста приповетке. 8) Неопходно је да се анализирају сви његови текстови издати у Србији (оригинални). 9) Коначно решење проблема како су се појавиле "Српске приповетке" Каравелова могао би дати и компјутер.
Напомене1 Б. Пенев, История на новата българска литература, 1978, т. 4; Н. Мирковић, Љубен Каравелов, Београд, 1938. 2 Иван Клинчаров, Любен Каравелов, 1901. 3 Из архива на Любен Каравелов, БАН, 1964. 4 Ибид., предговор. 5 Събрани съчинения, 1984, т. I. 6 Ст. Елевтеров, Приповетке Љубена Каравелова на српскохрватском језику, НССВД, 1983, т. 13. 7 Л. Андрейчин, Език и стил на Л. Каравелов, 1950. В. Попова, Някои средства на художествено-образната реч в полемичните статии на Л. Каравелов, зб. Изследвания и статии за Л. Каравелов, БАН, 1964. 8 Ибид. 9 Ибид. 10 Из архива... 11 В. Събрани съчинения, т. 6. 12 Из архива ... 13 Език и стил... 14 Ибид. 15 Из архива на.., 16 Език и стил... 17 Ибид. 18 Ибид. 19 Л. Лашкова, За развоя на една отрицателна конструкция в българския език, Български език, 1973. |
