Пројекат Растко : Бугарска

Владика Николај Велимировић

O зближењу нашег и бугарског народа

Кад говорим о задругарству, мени долази у памет једна шира задруга од националних група на нашем светлом херојском и мученичком Балкану. Ми смо браћа по вери и духу са Грцима, Румунима, а још и по крви са Бугарима. Са Муслиманима ми смо без мало једно по култури и многим обичајима. Шта нас на свету спречава да будемо једна благословена задруга?

Наша је црква миротворна по самим начелима јеванђелским. Она је миротворна и по примеру Св. Саве, који се трудио да учини и бугарском народу што више добра и што више услуга. Савино миротворство није било скривено дипломатско и бирократско, засновано на тајним основама од данас до сутра него миротворство активно, отворено, добротворно и братско. То је бугарском народу остало и запамтио је и до дан данас носи у срцу благодарност према нашем славном светитељу. Цар Асен се једва решио после дужег времена да дозволи пренос тела Савиног из Трнова у Србију. Он је то учинио на дуго наваљивање краља Владислава. Но, да се бугарски народ о томе питао, ја верујем, да не би никада дозволио да се тело свечево однесе из Трнова. Вероватно да би оно и данас лежало у трновској цркви Светих 40 мученика, као што у Софији лежи тело унука Савиног Светог краља Милутина.

Многим Србима није познато да се у манастиру св. Јована Рилског налази црква посвећена Св. Сави и Св. Симеону, у којој бугарски монаси служе до данашњег дана. Свакако је то провиђење хтело да 1933. године Патријарх Варнава упути једно изасланство од неколико српских свештеника у Софију. Сећате ли се ви какви су онда односи били између наше државе и Бугарске? Сва је атмосфера била затрована неповерењем на обе стране. Саобраћај између две земље, и путнички и трговински, био је ограничен на званични минимум. Гледали смо се кроз крв проливену у рату. Међутим, наша црквена делегација примљена је и у Софији, и у свим местима куда је ходила срдачно, топло и одушевљено, не ретко и са сузама. Наши црквени изасланици осетили су тада да су у Бугарској запојени добром вољом за сарадњу и пријатељство са Југославијом. Народ, црквена јерархија и већи део интелигенције који дише славенским духом стоји уз народ и цркву. Нећу да говорим о оном мањем делу интелигенције. Рећи ћу само да морамо бити на опрези од ње и то не ми сами, него и Бугари. Но и зар код нас нема људи који би хтели да заснивају срећу народну не на својој домаћој схеми, него на туђинском песку. Лак је посао имитирати и европеизирати се, много је теже, али и славније одржати своју индивидуалност националну и балканску.

Познато је шта се догодило после повратка оне наше црквене делегације. Атмосфера се осетила чистија и подношљивија. Мало и помало и саобраћај наш са Бугарском у свим правцима потекао је као река преко уклоњене бране.

Митрополит Стефан, постојан као Стара Планина, домаћински је прихватао све госте из наше земље и неумукло изражавао хришћанске и словенске чежње и идеале бугарског народа. Српско свештенство у овој ствари стоји неподељено у ставу миротворства Св. Саве, то јест миротворства активног, отвореног и братског. Чули сте да се два српска епископа и сада баве у Софији практичним послом, корисним по обе цркве. Свакако ће се наћи, за корисно од оба Синода да се установи једно стално саветодавно и пословно тело, које ће решавати планове и предлоге за многе заједничке акције наше две цркве. Тако ће да користи и напредује наше опште задругарство црквено, као претходница задругарству политичком и државном између наше две државе. Ко ће се томе више радовати, него ми у Жичкој епархији који су најпозванији следовати стопама Св. Саве миротворца, и кад више него у овом судбоносном времену.