|
| Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija: Knjiga o Kosovu |
KNJIGA O KOSOVUSRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI POSEBNA IZDANJA
Knjiga DLXVI
PREDSEDNIŠTVO Knjiga 2
Primljeno na VII skupu Odeljenja jezika i književnosti, 25. decembra 1984, na osnovu prikaza samog autora.
Urednik: akademik ANTONIJE ISAKOVIĆ
BEOGRAD, 1986
U okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu" na Internetu objavili: Zoran Stefanović, Nataša Devetaković, Milan Stojić i Mihailo Stefanović, januara 2000.
Dimitrije Bogdanovic: THE KOSOVO QUESTION PAST AND PRESENT
SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS MONOGRAPHS, Volume DLXVI
Accepted at the 7th session of the Department of Language and Literature on December 25,1984, upon author's own communication.
Editor-in-Chief: ANTONIJE ISAKOVIĆ Member of Academy
BEOGRAD 1986
Istorijski pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima našeg vremena pretpostavka je svakoga odgovornog nastojanja da ce ta pitanja reše pravedno, temeljno i civilizovano. Razlog je tome jednostavan: politički fenomeni imaju svoju istoriju bez obzira na to da li to neko hoće ili ne želi da zna. Bez upoznavanja prošlosti takvih pitanja, bez razumevanja njihove geneze i uslova pod kojima su ce formirali neki odnosi, nije mogućno razrešiti ni glavne čvorove problema. Tako i u slučaju Kosova. Nužno je razumeti da je ovo složeno pitanje samo jedan momenat u spletu jugoslovensko-albanskih odnosa, a posebno odnosa između srpskog i albanskog naroda, da to pitanje nije od juče; da ono ima i takve odrednice koje obavezuju na naročitu opreznost i odgovornost u samom pristupu njegovom rešavanju.
Razume ce, nije i ne mora svako okretanje istoriji biti "nacionalistički poziv na istorizam". Takva ce rezerva prema istorijskom raspravljanju aktuelnih političkih pitanja pretvara u antiistorijski pragmatizam, kojim ce najčešće prikriva loša savest ili ostvaruje namera da ce ućutka protivnik. Prigovor "istorizmu" i nema nikakvog osnova ako ce istorijski metod primenjuje valjano, ako ce kritičkim putem hoće da dođe naprosto do istine, do činjenica o jednoj prošlosti koja tek u sukobu političkih interesa postaje sporna. Pogotovu je neumesno da ce u ime tobožnjeg prevazilaženja sporova izbegava naučno razmatranje i raspravljanje o neugodnim pa i mračnim stranama istorije. Odnosi između naroda, a tako i odnosi između srpskog i albanskog naroda, nisu svagda bili dobri, menjali su ce. Razdoblja prijateljstva i susedske saradnje smenjivala su ce sa vremenima neprijateljstva, sukoba i istrage. Ne treba prošlost pojednostaviti ni u kom pogledu. Govoriti, na primer, samo o onome što dva naroda spaja, a ne i o onome što ih razdvaja, tobož radi izgradnje njihovoga prijateljstva ili bratstva u ovom trenutku i u budućnosti, samo je štetna manipulacija njihovom istorijom, nedopustiva intervencija u njihovome stvarnom pamćenju, pamćenju od kojeg zavisi nacionalni identitet i sposobnost daljega samostalnog kretanja naroda kroz iskušenja aktuelne istorije. Umesto toga, treba ce odvažiti na istorijsku istinu i na suočenje sa neprijatnostima istorijske stvarnosti.
Uostalom, čitavo je pitanje Kosova danas već samo po sebi do krajnjih granica istorizovano, te su uzaludne želje, makar one bile i dobronamerne, da ce prošlost zaboravi u ime budućnosti. Bez obzira na trenutna stanja, demografske odnose ili raspoloženje i opredeljenje naroda, u naše sporove su ugrađeni istorijski argumenti. Albanski nacionalizam ce poziva na demografsku situaciju, na relativnu većinu albanske narodnosti u nekim oblastima i njenu teritorijalnu kompaktnost u Jugoslaviji, pa ce iz ovih okolnosti izvlače dalekosežni zaključci i postavljaju iredentistički zahtevi. No i pored svega toga, težište je velikoalbanske propagande i indoktrinacije na formiranju istorijske svesti, u kojoj bi albanska "prava" bila osveštana dalekom, čak i pradavnom prošlošću. Albanci ce već skoro stotinu godina nacionalno formiraju sa svešću da su potomci Ilira, a to znači - starosedeoci Balkanskog poluostrva, prema tome i kosovske oblasti, da su ce nalazili na ovom prostoru još davno pre doseljenja Slovena, te da su ih Srbi samo privremeno i za kratko, u trinaestom i četrnaestom veku, potisnuli na "iskonskoj" albanskoj zemlji, da potom, stihijom događaja i bez nekog ozbiljnijeg diskontinuiteta, bude uspostavljeno pređašnje stanje. Isto tako, poriču ce neki stvarni istorijski događaji - kao što su velike seobe srpskog naroda, ili ce jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina. U prvom planu, namesto toga, nudi ce zato cela jedna razrađena slika o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma". Zaista nije svejedno da li je rat Srbije i Crne Gore 1912. godine bio oslobodilački ili zavojevački; na to ce nadovezuju veoma stvarni i aktuelni politički pogledi i opredeljenja od dalekosežnog, pa i sudbonosnog značaja.
Istorijska znanja su nam, zato, veoma potrebna, a rasprave o pojedinim spornim pitanjima ne mogu izbeći istorijsku dimenziju. Valja ozbiljno razjasniti činjenice. Dve istine ne postoje, ali dva viđenja iste stvarnosti i te kako mogu da postoje. Biti objektivan i pravedan u toj situaciji ne znači prihvatati unapred, ignorantski i nekritički, viđenje druge strane.
Stanje na Kosovu i položaj naroda na tom području predstavljaju plod jednoga dugotrajnog istorijskog zbivanja, drukčijeg nego što ga prikazuje albanska nacionalistička propaganda. Štaviše, i samo sužavanje problema na teritoriju današnjeg Kosova izraz je jednoga pogrešnog viđenja stvari. Kosovo je samo jedna, makar i centralna pojedinost velikoalbanskih pretenzija. Zahtevi iredente odnose ce na sve teritorije gde žive Albanci, u Grčkoj i Jugoslaviji; na udaru njihove akcije su Epir, Makedonija, Srbija i Crna Gora, a u Srbiji - ne samo teritorija pokrajine Kosovo nego i neke druge opštine [Preševo, Bujanovac, Medveđa]. S pozivom na problematične istorijske predstave o raširenosti albanskog naroda u jugoslovenskim zemljama, pretenzije iredente ce pružaju po celoj Srbiji, do Zapadne i Južne Morave. Pitanje ce, dakle, ni u našem razmatranju ne može svesti samo na pokrajinu Kosovo, mada je Kosovo u prvom planu s obzirom na to da su najveću demografsku koncentraciju i najdublji prodor za poslednja dva veka Albanci ostvarili upravo u toj oblasti; tu je težište njihovog pritiska, preko koga bi ce posredno imale ostvariti i druge, daleko veće i šire, balkanske ambicije ovog nacionalizma.
Najzad, sam naziv "Kosovo" upotrebljen je ovde sasvim uslovno jer, ako je reč o pokrajini, njen današnji naziv je tursko-albanski, potiče od naziva "kosovskog vilajeta" [Kosova], koji je obuhvatao pred balkanski rat čitavu teritoriju Sandžaka sa Gornjim Polimljem, zatim teritoriju Kosova i Metohije, severne Makedonije do Velesa i istočne Makedonije sa celim slivom Bregalnice. Insistiranje na tom nazivu, uporedno sa pomeranjem autonomije ka federalnoj jedinici višeg stupnja [1968], imalo je - za svakog ko ce razume u istoriju - prizvuk nacionalističkih velikoalbanskih pretenzija. Time ce htela nametnuti i legalizovati svest o "albanskom" karakteru ovog dela srpske i jugoslovenske teritorije, sankcionisati na neki način koncept Prizrenske lige, koja je 1878. tražila Veliku Albaniju, Albaniju "četiri vilajeta" - kosovskog, skadarskog, bitoljskog i janjinskog. U dokumentima KPJ pre i za vreme rata, i u ustavnopravnim dokumentima nove Jugoslavije, ova ce regija zvala "Kosovo i Metohija", mada ni taj naziv nije bio sasvim tačan jer je teritorija oblasti obuhvatala i druge krajeve sa posebnim nazivima: ne samo Kosovo i Metohiju nego i Malo Kosovo [Lab], i Gornju Moravu sa Izmornikom, i Goru sa Opoljem, i Novobrdsku Krivu Reku, Sredsku, Sirinić, srednji Ibar. Sa stanovišta regionalne geografije, znači, ni taj naziv nije bio sasvim opravdan. Istorijski, pak, i običajno, ni jedan ni drugi naziv nisu ce primenjivali na ovu teritoriju u njenoj celini. Sa najviše opravdanja ce zato govorilo pre 1912. godine o "Staroj Srbiji", jer to i jeste jezgro stare srpske države i kulture. No mi ćemo ipak upotrebiti naziv "Kosovo", ne samo zato što je on već ušao u opštu upotrebu kao oznaka cele oblasti nego još više zato što je to naziv jednog istorijskog i aktuelnog političkog problema, koji je pod tim imenom poznat i u ostalom svetu. Oko "Kosova" i na Kosovu gradi ce složena strategija albanske ekspanzije, kojom ce ugrožava Jugoslavija - ne samo Srbija nego i Makedonija i Crna Gora: "Kosovo" postaje znak, simbol albansko-jugoslovenskih odnosa. Treba konačno shvatiti da ce radi o odnosu celoga jednog naroda prema drugim narodima, a ne samo o jednoj "narodnosti" prema većinskom narodu naše zemlje.
Istorijski okvir Knjige o Kosovu određen je potrebom da ce bar u osnovnim crtama razjasne postanak i razvoj ovog problema: od praistorije i pitanja etnogeneze do naših dana. Istorijom ce dobrim delom razjašnjava sadašnjost; ali ce i našim vremenom, iz perspektive ovog trenutka, mnoga zbivanja u prošlosti razumevaju bolje, i tek u sadašnjosti dobijaju pravi i završni smisao.
//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]