Projekat Rastko - Slovenija

 

Савремена словеначка приповетка

избор • превод • предговор
Роксанда Његуш

Београд, 1966

Српска књижевна задруга основана је 1892 године
Иницијал СКЗ нацртао Јован Јовановић Змај

 

Садржај

Предговор

Повући границу између словеначке прозе писане између два рата (па и раније), и оне објављене после ослобођења, готово је немогуће. Живи уметнички токови не прекидају се, представници свих генерација после Цанкара живе и делују још и после другог светског рата, а неколико поколења писаца ствара под неодољивим зрачењем Модерне, а посебно Ивана Цанкара, који им у баштину оставља чудесни ритам своје реченице, дотле неслућено богатство изражајних могућности словеначког језика, искуство савремених европских литерарних школа кристалисано на цанкаревски, непоновљив начин, један изграђен поетски свет и јединствен уметнички израз: једноставан, пун боја, прецизан, продоран, мелодичан. Оставља им у баштину свој револуционарни програм, своја потресна оваплоћења људске чежње за срећом, витке, високо уздигнуте мостове, заграђене изнад бездана туге, безнађа и очаја, мостове час крхке, час чврсте, могуће синтезе и стартна поља са којих се зове у револуцију, на којима се сумња, пати и гори као уметник и као социјалистички активист.
Поред натуралистичке, неоромантичарске и симболистичке традиције, генерације писаца после Цанкара, доживљавају после првог светског рата снажан утицај експресионизма, који добру деценију доминира у словеначкој литератури (Иван Прегељ, Миран Јарц, Подбевшек, Славко Грум, рани Фердо Козак и др.). Истовремено се јавља новелистика (Јуша Козака) ослобођена симболизма и лиризма, стварајући особену мотивику, оригиналан стил и широке фреске градског живота (у роману), уводећи у словеначку литературу нов тип приповедачке прозе у којој се органски преплићу елементи приповетке и есеја. У својој каснијој фази Фердо Козак ствара медитативну реалистичку прозу са наглашеним осећањем за моралне проблеме свог времена и однос словеначког човека, посебно интелектуалца према политичкој, социјалној и културној судбини свог народа.

Средином тридесетих година снажно се афирмише реалистичка социјална литература (Прежихов Воранц, Мишко Крањец, Цирил Космач и др.) ангажована на реализовању револуционарног културног, социјалног и политичког програма. Ова је генерација стала у прве редове бораца, прошла кроз затворе, илегалу и туђину, и све своје способности посветила једном циљу: револуцији. Уметничка снага ових писаца лежала је у њиховом духовном поистовећивању са људима њихова краја, с њиховим начином мишљења, оплођеним сећањима и представама, који воде порекло још из патријархалне заједнице. Снага њиховог критичког реализма лежала је у оживљававању једноставних нагонских људи, у порицању сваке идеализације, поготову идеализације села у приповедачкој прози. Принцип класне борбе одразио се у приказивању људских односа; ликови сеоске сиротиње, сезонских радника и бораца, откривали су материјалне снаге и идејне елементе нових друштвених односа. Крањец је у тај покрет социјалне литературе унео и меки лиризам, мајсторско сликање пастелних пејзажа, родног Прекомурја, увек у складу с расположењима ликова и збивањима у његовој прози.

На истој линији социјалне оријентације стоје и натуралистички писци (Потрч, Инголич) обрађујући подробно сеоски амбијент и ексцесе од алкохола и беде полу излуделих људи.

Служи на част словеначкој култури што се ни једно значајније уметничко и књижевно име није оглушило на позив Освободилне фронте, многа су учествовала у њеном организовању и руковођењу, па су се тако на остварењу програма револуције, на разне начине, али сви у борби, нашли представници свих књижевних праваца и генерација између два рата, од левих католика до комуниста.

Најистакнутији представници свих ових књижевних праваца између два рата (Прегељ, Владимир Левстик, Франце Бевк, Јуш Козак, Фердо Козак, Владимир Бартол, Прежихов Воранц, Антон Инголич, Мишко Крањец, Цирил Космач) заступљени су у Антологији словеначке прозе коју је објавио Нолит 1960, а саставили Бојан Штих и Милан Шега. Осим тога, готово сва стандардна дела ових писаца преведена су на српскохрватски и позната нашој читалачкој публици. Зато нам се чини да се нећемо огрешити ни о словеначку литературу ни о нашу читалачку публику ако овај избор ограничимо на оне ауторе који су своју прву књигу приповедачке прозе објавили тек после ослобођења, а данас, по нашем мишљењу, представљају карактеристичне акценте развојних тежњи словеначке прозе. Границу смо дакле само условно, и само у временском смислу поставили, временском, дакако, у погледу нових књижевних имена која се јављају после рата, јер цела плејада предратних писаца делује и објављује и после рата.

Народноослободилачки рат и револуција још и данас хране стваралачку машту словеначких писаца, а непосредно после ослобођења постају готово једина тема како старијих, поменутих и непоменутих писаца, тако и младих, који тек почињу. Први партизански прозни текстови не могу да се ослободе фактографије, оптерећује их мноштво детаља, а писци су и сведоци који се боје да не изневере историјски податак и судије који бдију над моралним ликом својих јунака.

Прва књига приповедачке прозе Цирила Космача, који се само појединим новелама јавио у кругу револуционарних писаца између два рата, излази 1946. под насловом Срећа и Хлеб, и свакако је најбоља спона између великих синтеза тридесетих година и нове словеначке литературе. У свом даљем развитку Цирил Космач остаје писац лирске нарације, који је вештину класичног приповедања удружио са модерним духом и сензибилитетом, писац чија увек присутна завичајна инспирација налази особени, финим хумором обојени неромантични поетски израз, у коме се та завичајна инспирација згушњава у једно општије лирско језгро из кога израстају карактери и пејзажи општељудског значаја, уочавају се проблеми времена и света у коме живимо. Цео фабулативни свет Космачевих приповетки и новела ослања се на његове доживљаје и успомене из детињства и дечаштва, проведених у долини Идријице, стиснуте између Бањшке Заравни и Шентвишке горе, прелепог усамљеног краја словеначке земље, који је двадесет година трпео Мусолинијеву фашистичку страховладу, био изложен злочиначкој претњи националног истребљења и економске пропасти. Издржљивост и упорну борбу ових горштака, изворе њихове моралне и националне снаге, приказао је Космач кроз изванредно вајане ликове својих јунака, њихове људске судбине и трагичност самог постојања.

Космачева прва збирка приповедака значи и висок уметнички домет у првим послератним годинама, кад ажурно хроничарство, оживели романтизам и сентиментализам сакате природни развој словеначке литературе. Као отпор бирократисању које у то доба влада у култури, као отпор хроничарству, као отпор васкрслом романтизму који је растакао некад силовите синтезе револуционарне реалистичке прозе између два рата, као отпор васкрслом натурализму, јавља се педесетих година читав низ младих приповедача (Бено Зупанчич, Андреј Хинг, Лојзе Ковачич, Саша Вуга и др.) који се хватају у коштац са естетским проблемима нове књижевности, структуром уметничког дела, проблемима савременог човека и друштва, који покушавају да друштву у коме живе кроз уметност пруже могућност сопственог вредновања, који покушавају да освоје свој сопствени начин изражавања и да се боре за неконвенционално уметничко сведочанство о нашем свету и времену, његовим вртлозима и противречностима.

Прилазећи животу аналитички и критички, реалистичка приповедачка проза Бена Зупанчича задржава извесне елементе романтизма, али као нов елеменат уноси у тадашњу словеначку приповетку ауторову слободу у односу на животну грађу, ауторову слободу да критички приђе послератним противречностима нашег друштва, уноси свеж дах ироније и узбудљив живот партизанских илегалаца у граду.

Задржавајући такође извесне елементе романтизма, али само као декоративну допуну, Андреј Хинг ствара приповедачки опус који се одваја од послератних књижевних токова не само по свом моралистичком опредељењу, свом исповедном поступку, већ и по богатству мотива и онтолошким претпоставкама, везујући се у дубљем смислу за поетску прозу Ивана Цанкара, Славка Грума, као и за искуства модерне европске књижевности. Урањајући у суштину човекове моралне проблематике, Хинг је по дубини психолошке анализе, специфичној структури свог дела, богатству језика, ритму реченице и дочаравању атмосфере Љубљане и словеначког предела, створио сасвим особено приповедачко дело у савременој словеначкој литератури.

Сва у побуни против сентименталног хуманизма и романтизма јавља се приповетка Лојзета Ковачича, а његове Љубљанске разгледнице морају да савладају жестоки отпор већег дела критике. Написане о обичним људима у свакодневном животу, оне су прожете тихом резигнацијом, али и унутрашњом ватром која зове на побуну против социјалног мртвила, против бирократског механизма и отуђености. Било да говори о кућним помоћницама, продавачицама НАМЕ, младим силеџијама, лакташима или ситним чиновницима који се боре за позиције и станове, Ковачићева приповетка својим сочним језиком, својом непосредном ангажованошћу и поузданом инвентивношћу успева да оживи сваки призор, да га прожме унутрашњом, психолошком напетошћу и у њему открије значајна етичка жаришта.

Близак њему у порицању сваког сентиментализма, али са изразитим нихилистичким односом према животу, заокупљен судбинама људи изван закона, апсурдом живота и апсурдом егзистенције личности без снаге и идеала, Петер Божич пише своје приче, романе и драме о ранама модерног живота, неку врсту социјалне литературе или "фантастике зла". Изражавајући угроженост човека у свету атомске бомбе и његов страх од уништења, ствара своју апокалиптичну визију тог уништења у причи Животиње беже, свакако најзанимљивијем свом кратком тексту.

У овом колу младих, појављују се и занимљиви ствараоци, по годинама далеко старији, али по тренутку кад се као приповедачи јављају и афирмишу, млађи од њих. Један је Данило Локар, рођен 1892, други Едвард Коцбек, рођен 1904.

Локар објављује своју прву књигу приповедака у шездесетој години, а данас, са своје седамдесет и четири, и обимним књижевним опусом, држи корак с временом. Наставља најбоље традиције реалистичке прозе између два рата, са веома наглашеним елементима животне виталности, а у дочаравању атмосфере и сенчењу ликова користи и извесна експресионистичка искуства.

Нешто млађи, Коцбек, између два рата песник земље који се одваја од експресионизма особеним начином рефлексивне лирске дескрипције, леви хришћански активист, представник хришћанских социјалиста у Освободилној фронти и учесник у НОБ, јавља се после ослобођења као прозни писац својим ратним дневником и збирком новела Страх и храброст и изазива оштре протесте и критике. Кроз мене личних и друштвених збивања, Коцбек у своје раније ставове уноси и елементе егзистенцијалистичког онтологизма, наравно хришћанског, ослобођеног схема рационалне теологије и окренутог ка филозофској синтези хришћанског активизма и персоналистичке етике. Као приповедач, нарочито у оним деловима своје прозе који су лишени форсиране конструкције да би се развила филозофска теза, у оним деловима, односно причама, у којима изражава драму човека у тренутку кад од приватне прераста у историјску личност, повинујући се законима живота и опстанка, у тренутку кад, по речима самог Коцбека доживљава "немоћ хришћанства као религије у савременом свету", Коцбек сугестивном реченицом, пуном унутрашње напетости и ватре, продире у најинтимније сфере људске личности, открива у њима чулне и емотивне светове у којима се рефлектују и широки светови стварног живота, открива снажне пориве који значе афирмацију живота, овог, земаљског и човечанског.

Коликогод осећамо да не бисмо учинили услугу Доминику Смоле, писцу најбоље послератне словеначке драме (Антигона), кад бисмо у овај избор уврстили једну од његових раних приповедака, толико нам се чини потребно да у овај избор уђе рана прича Владимира Кавчича (из збирке Кроз кланац нећеш проћи), којом је, још као студент стартовао. Чини нам се да ове приче на самом почетку обележавају животни став и посебан пут развитка овог аутора, јер су и многи мотиви, обрађени у његовој првој збирци, постали касније грађа Кавчичевих романа. Описивање се овде држи спољних догађаја, али Кавчичеви јунаци носе и одређене субјективне особине, њихова психологија није до краја објективизирана, ликови бораца у рату нису лишени моралних дилема, а очајнички покушаји "скривача" у Безначајним жртвама, сугестивно илуструју психологију сељака који су хтели да побегну од свих војски и свих ратовања, трагику неопредељених у једном рату у коме се није могло остати неопредељен.

Владимир Кавчич израста касније у једног од најзначајнијих словеначких романсијера, његов опус обухвата већ седам књига, од доследно реалистичких до апстрактно заснованих романа са наглашеном исповедном нотом, од стравичне драме поражених и унутрашње разорених белогардејаца у роману Не враћај се сам, до судбине човека под жрвњем бирократске машине у роману Одавде даље.

Тематску разноврсност послератне словеначке прозе обогаћују и два тршћанска писца: Борис Пахор и Алојз Ребула, чији је целокупан опус посвећен словеначком живљу Трста и околине, његовом страдању у време фашизма и у току другог светског рата, као и његовим садашњим напорима да сачува своју националну самобитност. Ребула поседује изразити смисао за пластичност ликова и хумором прожету нарацију, а Борис Пахор, плодан романсијер и приповедач, близак неореалистима, у последњим делима достиже мајсторство савременог аналитичког метода и стила. Он је уз Владимира Краља (из чије се логорске књиге, без велике штете, не може извући заокружен фрагмент), остварио најаутентичније текстове о паклу нацистичких логора, у којима дефилују гомиле унакажене деце и девојака, на колективној смрти и трагедији, мноштву језика и патњи, расту куле људских костију и ужаса, а у околностима потпуне дехуманизације тешко опстаје свака чиста људска мисао и осећање.

Поред ратних тема, ни живот града није више ретка грађа словеначке младе литературе. А све чешћа постаје и савремени живот, како града, коме посвећује низ својих дела Смиљан Розман, писац оштре опсервације, течног стила и живе имагинације, и Марјан Рожанц, са својим причама из предграђа у класичној и касније монолошкој форми казивања, тако и села, односно малог насеља, којим се посебно бави друштвено веома актуелан Марјан Колар.

У реду ових најмлађих, посебно занимљивих због своје заокупљености савременим темама, сасвим изузетно место заузима Павле Зидар, који је своју прву збирку песама објавио 1960, али тек првом збирком приповедака Кип с олтара домовине, 1962, нашао свој прави уметнички израз, а своју зрелост потврдио и уметнички подигао на виши степен у новим својим књигама (С коњима и сам, Свети Павел). Писац изузетне непосредности, великог фабулативног дара, једноставне, мајсторски избрушене реченице, дубоко доживљене трагике ратног активистичког револуционарног дечаштва дубоко узбуђује савест савременог човека. Његови описи детињства и дечјих игара, интимни однос с природом и оним што то дете јунак са предивним хумором сматра богом, опис првих послератних избора, активистичког поједностављивања свега и свачега, битка на селу са мрачним остацима, све то у особеној стилској фактури модерног реализма, лишеног свих натуралистичких детаља, чини ову литературу сигурним знаком даљег значајног успона најмлађе словеначке прозе.

Р. Њ.

Савремена словеначка приповетка

Цирил Космач

Тантантадруј

Касно, по ведрој и благо ветровитој ноћи враћао сам се из Пирана. Пењао сам се полако узбрдо уском и стрмом улицом, мрмљајући понављао рефрен туђинске песме, који ми је одзвањао у ушима, и често се заустављао занесено гледајући и ослушкујући игру јесењег ветра с месечном ноћи. Играо се с њом као с копреном: свилено је зујало око мене и нада мном, бледозлатна светлост меко се преливала по положитим крововима и игриво скакутала по усталасаном мору.

И у мом срцу било је пријатно ветровито и у мојој души необична светлост. Опет су ме обишли они златни часови који ме скроз осветле и узбуне, да у мени запева тако радосно као што запева високи летњи дан застајући усред зелене долине. Било је исувише лепо, зато сам знао да ће све убрзо потамнети у оној незнаној и непојамној чежњи, помешаној с горкослатком тескобом, која ме гони на писање. Па ипак сам био тако срећан да бих свему и свима волео да кажем како је лепо живети. И како нигде није било живе душе, рекао сам то мртвима; управо сам пролазио поред гробља и осврнуо се на посребрени натпис који је светлуцао изнад затвореног улаза.

- Resurrecturis – прочитах тихо, а гласно рекох: – Лепо је живети!

Али гле, мој глас ми се учини некако чудан, дубок и крхак, а још чуднији је био одјек мојих корака.

- Лепо је живети! – намерно понових гласније. И тад ми се учини да чујем како тамо иза црних гробљанских чемпреса, између белих каменова, лако скакуће и губи се одјек мог гласа; скакуће као нежна птица и сасвим птичји ми се благо подсмева:

- Живети... живети... живети...

Било је помало непријатно, али у исти мах тако привлачно да бих вероватно пошао за својим одјеком, да врата нису била затворена. А пошто су била затворена, отишао сам брже узбрдо тврдим путем. Моји кораци су сад тако чудно одјекивали, као да ме ситним корацима прати најмање десет душа. Нехотице се осврнух на широки појас равне цесте. Била је светла и празна све до улаза у гробље, а тамо се сребрни натпис сјао као влажно, у тужне снове утонуло око.

- Resurrecturis... – промрмљах. И тад се без икаква узрока сетих да исто тако пише изнад улаза у наше домаће гробље, мада тамошњи натпис није од гвоздених и посребрених слова, већ га је крута рука дрводеље Подземљича длетом урезала у храстову греду. Сетих се те попречне греде, а онда своје мајке која иза ње почива већ тридесет година. Сетих се тако живо ње, како већ одавно нисам: сетих се њеног лица, њених плавих очију, њеног благог, а ипак тако шеретског осмеха, сетих се њеног топлог гласа и одмах затим њених прича, које је причала тако живо да сам их заправо већ одавно морао написати.

На души сам осећао све већи терет и у срцу све већи немир, као да ме запекла савест. Истекли су златни часови и сломио се високи летњи дан. Дунуо је ветар благотворне чежње и плодоносне тескобе, зато ми се није ишло кући. Скренуо сам са цесте и пошао колским путем који се пео поред сувозида. Убрзо стигох до краљевства старог Берта, који има своју кућицу и своје њивице на самом врху предела, и све то озидано високим зидом, који се понегде додуше већ руши, зато је управо тамо обрастао густим грмљем купине. Улазна врата морала су некад бити монументална као улаз у замак, а сад тамо стоји још само десни стуб и на њему цементом премазано попрсје неког средњовековног ратника са шлемом и накострешеним брцима, али без носа. Ослушнух да ли је све мирно и да ли спава и псето, о коме натпис на дрвеној плочици каже да је веома опасно. Све је било тихо. Лагано и на прстима прођох поред стуба и ђаво нека зна зашто десну руку подигох до слепоочнице, војнички поздравих окрњени кип старог ратника и одсечно рекох:

- Божорно-босерна!

Застадох као укопан. Затим завртех главом питајући се откуд сад одједном искрсну тај необични поздрав. И опет угледах своју мајку, која ми шеретски припрети и осмехну се са сетним враголанством; и тада се сетих да је тако поздрављао полудели зидар Лука из њене приче о Тантантадрују. Заиста су чудне случајности надахнућа! Скоро четрдесет година та је прича била закопана у мени, а сад се усред ветровите јесење ноћи пробудила крај окрњене статуе некаквог ратника, ускрсла и оживела.

Скренух десно, учиних неколико корака поред зида, зауставих се у боровој шумици и седох на зид. Ноћ је доиста била чудесна и јесењи ветар играо се с том ноћи; скривао се, по свој прилици, у борику иза мојих леђа, јер тамо је најјаче шумело. Пода мном је био гусарски Пиран. Као кљун џиновског гусарског једрењака секао је усталасано море, а ја сам седео на врху брежуљка као на високом јарболу и бродио с њим. Био сам остарели гусар, полуслеп од сунчева блеска, испијена на неизмерним површинама океана, полуглув од далеке рике вихора, прогутаних у леденим морским теснацима, и зато сам све видео с пола срца и све чуо с пола душе. Ова слика учини ми се мало претерана, зато се брзо прели у другу, помало непријатну; био сам орао, ланцем прикован за јарбол. Сад, остарели гусар или оперушани орао, бродим, опет бродим у непознато, у нове лудости и мудрости, у патње и страсти. Чаршави, што се суше на пиранским крововима, вијорећи на ветру, заставице су на бродској ужади, Пунта је кљун лађе, изрезано попрсје раскошне сирене, а светионик њено црвено стаклено око. Љуљајући се равномерно, сечемо таласе. Пред нама се, према хоризонту, разлива појас бледо-златне месечине. Далеко на њој види се ситна црна тачка, која се њише, као да ситан човечуљак одлази широким белим друмом.

- Тако је ишао Тантантадруј – промрмљах. – Пођимо сад за њим!

А онда? Онда мој поглед још једном отумара по лепотама ноћи: тумарао је међу белим камењем иза црних чемпреса, по кулама старе тврђаве, по витком звонику, који се диже у небо, по положитим крововима пиранског града. А потом оде широким друмом месечине на отворено море, тумарајући за ситном тачкицом мога сећања, за причом о Тантантадрују...

I

Замрзла земља одзвањала је под њиховим окованим ципелама и хладни месец светлео им је с неба, јер је зимско небо било ведро, а јутро још далеко. Издалека су долазили и људи: сељаци и бајтари [1], трговци и занатлије, трговчићи и торбари, прекупци и мешетари, слуге и слушкиње, момци и девојке, скитнице и ситни лупежи, изгубљене душе, просјаци, лудице од рођења, које су тада звали божјим људима, и они који су померили памећу касније, али нису били тако опасни да би их морали затворити. Појединачно и у гомилама хитали су низ све четири долине које су се отварале пред њима. Ишли су на Мост, ишли су на вашар, зато су корачали ћутке, да би лакше срачунавали, размишљали и сањали о својим потребама и жељама.

На Мост је хитала и наша сеоска луда Тантантадруј. Како се заправо звао, сви су већ заборавили. Звали су га Тантантадруј, јер је сваку реченицу почињао овом чудном речју, која у ствари није била нимало чудна. Док је још био мали и сеоска дечурлија га задиркивала, његова несрећна мати стално се препирала са сусеткама; прстом је показивала на дерлад, што су стајала на пристојном растојању и жалила се вичући да га је задиркивао "тај и тај и тај и тај друј". Друј је на нашем наречју други. Дете је то слушало више пута преко дана, стога није чудно што је од свих тих брзо изговорених речи, које није ни разумевало, за њега настала само једна. А то је била и прва коју је изговорио. "Тантантадруј!" застењао би жалећи се мајци, и "Тан-тан-та друј..." певушио би тихо играјући се на пећи или у прашини пред колибом. Касније, кад је научио да говори, та реч му је остала да њоме дреши гласнице и језик. И тако је постала његово име.

Тантантадруј је био врло ситно биће, и памет је имао ситну, али његова је душица била довољно пространа да у њој носи своју велику и једину жељу: умрети. Откако му је мати некако разложила да ће бити срећан тек онда кад умре, та жеља била је у њему тако жива да је у ствари само за њу живео.

Сад је испуњење те жеље било поново близу, зато је ишао тако брзо да су весело звониле многобројне клепетуше које су му кајишићима биле привезане за дуги конопац, обешен преко рамена, укрштен преко груди и обавијен око појаса. Тантантадруј у ствари није корачао, већ поскакивао, јер је тако захтевао ритам његове песмице, коју му је саставила хрома Тратарева Јелчица. Певао је истрајно и монотоно јасним, топлим гласом, који су старе женице називале анђеоским:


На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а-купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та-ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј...

Сељаци су га сустизали и престизали, и сви врло срдачно ословљавали:

- Добро јутро, Тантантадруј! Зар још ниси умро?

- Тантантадруј, нисам још! – весело би подскочио лудак. – Али сад ћу! Смрт је већ ту и то ће бити она права!

- Заиста? – чудили су се сељаци. – А како ћеш умрети?

- Тантантадруј, то нећу да кажем! тајанствено се извлачио.

- Оо, а зашто нећеш?

- Тантантадруј, прво морам да кажем господину жупнику.

- Аха, аха! – с разумевањем су сељаци климали главама, а онда љубазно питали? – А што је с Јелчицом? Да ли те још воли?

- Тантантадруј, још! – прекорно би подскочио лудак, – Кад и она умре, онда ћу је узети!

- Узећеш је?

- Тантантадруј, узећу је и бићемо обоје срећни!

- Ићи ћете на небо?

- Тантантадруј, нећемо ићи на небо, само ћемо бити срећни!

- Аха, аха! – отезали су сељаци и опружали корак.

- Тантантадруј, а за клепетуше не питате? – потрчао би лудак за њима клепећући гласно у оштром јутру.

- Па доиста! – опет би успоравали корак сељаци. – А колико си их већ скупио?

- Тантантадруј, Јелчица их је избројала и каже да немам још само три – рекао би весело.

- А зашто још три?

- Тантантадруј, Јелчица је рекла да ће за сваког мученика бити по једна, ако скупим четрдесет.

- Аха! Аха! Даћеш их мученицима?

- Тантантадруј, мученицима. Јелчица каже да су сви једнаки и да ће бити веома лепо кад се поредају и сви у исти мах зазвоне.

- О, то ће бити заиста лепо! – потврдили би сељаци и поново опружали корак.

- Тантантадруј, она три, што ми још фале, купићу на вашару! потрчао би лудак за њима. Ваљда их тамо продају?

- Продају, ако имаш новаца.

- Тантантадруј, имам! – весело би подскочио, а клепетуше заклепетале.

- На, узми још коју парицу да можеш боље да изабереш – рекли би сељаци и тутнули му нешто ситнине.

- Тантантадруј, изабраћу, добро изабрати. А онда брзо жупнику!

- Дабоме. А онда жупнику!

- Тантантадруј, а онда ћу умрети! – весело би подскочио. – Тако бих волео умрети!

- Хоћеш! Хоћеш! – потврђивали су сељаци и сад сасвим одлучно опружали корак да би могли обрисати сузе које су им се од хладноће скупиле у очима.

Тантантадруј није могао да иде упоредо с њима, јер је био мали и веома кратких ногу. Заостајао је, али није туговао, јер је веровао да ће сад заиста да умре. Весело би појурио цестом, весело би зазвониле клепетуше и весело би усусрет леденом црвеном праскозорју отпловила његова песма, топлим гласом запевана:


На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а-купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та-ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј...

II

Тантантадруј је напослетку доклепетао на вашар. Тамо је било скоро исто тако лепо као и на небу, али ипак не баш тако лепо, јер је дувао ветар и било је прилично хладно, иако је сијало златно зимско сунце.

На засвођеном улазу у стару Подкоритареву крчму стајао је стражмештар Доминик Тестен у парадној униформи. О боку му је висела дуга сабља, украшена свиленом кићанком, на глави му је сијао шлем с дугим и оштрим шиљком, као да му из темена расте сребрн рог. Био је озбиљан и моћан као сам Бог отац, па је с висине и оштро гледао по тргу.

Тантантадруј се упути к њему, јер је желео да му каже да је сад нашао праву, али Доминик Тестен се тако нагло испрси и тако претећи мрдну накострешеним брцима да се овај уплаши. Људескара је наиме била још потпуно трезна, а морала је да остане трезна до велике мисе, па му ни на памет није падало да сад слуша несувисле лудорије, а најмање такве које говоре о смрти.

Тантантадруј разочарано уздахну и оде на трг. Тамо су у четири реда биле постављене шатре и у њима је било робе за све потребе и чудеса за све жеље. Вртешка се вртела, просјачки верглови певали, хармонике праскале, у дечјим рукама цвилеле усне хармонике и пиштале свирале. И колико је било сајмара! Глава до главе, као на слици Страшног суда, коју је Тантантадруј више пута посматрао код сељака Хотејца, који је био нека врста заштитника свих просјака, лудака и изгубљених душа. Али на слици Страшног суда сви су стајали непомично и ћутали, а овде су се сви вртели, брзали, мували, тискали, говорили, викали, смејали се, поздрављали, тапшали по раменима и руковали, јер је свако налетао на познаника кога већ одавно није видео.

И Тантантадруј је овде сретао своје познанике, јер се на вашару окупи све: добро и зло, праведно и неправедно, паметно и лудо.

Најпре је налетео на Луку Божорно-босерна. То је била људескара педесетих година. Некад је био зидар и по, али је пао с високе зидарске скеле, сав се поломио и добио такав потрес мозга да више није био при здравој памети. Изгубио је десну руку, а уместо леве ноге, одсечене до половине бутине, имао је дрвену, шиљату штаку, потковану правом коњском потковицом. Тумарао је селима и са апостолским жаром тумачио "да не би више смели зидати навише, већ наниже, малко по равнини и онда право у земљу". Где год би налетео на зидаре, стао би да виче на њих и тресе зидарске скеле. Глас му је тутњао, као да говори из бачве, а и снага му је била поприлична, те би се зидарима убрзо затресла колена. Спуштали су се са скела и пријатељски поразговорили с Луком о зидању наниже, малко по равнини и онда право у земљу. Кад би се у свему сложили, весело би се опростио.

- Тако је правилно и божорно-босерна! – загрмео би, по војнички поздравио и кренуо даље.

Лука је доста дуго зидао у Горици и Трсту, зато му је у сећању остало још неколико италијанских речи. Тако је и поздрављао само италијански, али не би рекао Buon giorno и Buona sera, већ кратко и отсечно Božorno-boserna, и увек ове речи заједно, па било јутро, подне или вече. По свему судећи, он више није знао шта значе те речи, јер их је употребљавао такође да њима поткрепи своје тврдње.

Тантантадруј налете на њега код Војскареве тезге, на којој је било изложено за продају ковано оруђе. Лука је претурао по мистријама и чекићима и громким гласом усхићено објашњавао свој начин зидања. Војскар му је исто тако усхићено одобравао, да би га се што пре отарасио. Тантантадруј полете к њему и сав срећан рече:

- Тантантадруј, сад сам је зграбио, и то ће бити она права!

- Божорно-босерна! – загрме Лука, па и њега по војнички поздрави, а пошто је још горео у ватри објашњавања о свом зидању, одмах додаде: – Ако буде навише, неће бити права!

- Тантантадруј, неће бити навише. То ће бити... Не! – подскочи лудак уплашено ставивши руку на уста. – Морам најпре жупнику да кажем!

- Само ти кажи! Али ако буде навише, неће бити права и божорно-босерна! – одсече Лука.

- Тантантадруј, неће бити навише! – одби вртећи главом лудак и окрете се.

- Куда ћеш? – загрме Лука.

- Тантантадруј, идем да купим три звонцета – рече весело.

- Три звонцета? – зачуди се Лука – Ти си луд!

- Тантантадруј, ја нисам луд, ја сам човек божји! – побуни се лудак. – Хотејц је тако рекао.

- Хотејц? – отегну Лука и одмах потом загрме: -Ако је рекао Хотејц, онда божорно-босерна! А сад хајдмо по звончиће!

- Тантантадруј, хајдемо! – обрадова се лудак.

Лука, који је већ разгледао цео вашар и знао где продају звонцад, спусти му своју једну шапу на раме и поче да га гура кроз сајмаре; дрмусао га је тако да је дивље звонило и грмео из дна трбуха:

- Одбиј! Одбиј! Звонце идемо да купимо!

Пре него што се прогураше до Локовчена, који је продавао клепетуше, сударише се с Русепатацисом. То је био стар, висок и веома кошчат Фурлан. Скоро тридесет година био је слуга код тврдице сељака, где су наводно јели само репу и кромпир. Фурлан је већ тада, на питање како је, само слегао раменима и натмурено фрктао: "Пхи! Raщs e patacis!" И пошто је знао да људи не разумеју фурлански, брзо би рекао и на словеначком: "Репа и кромпир!" Никад није био нарочито бистар, али зашто је стварно померио памећу, нико није знао. Једне вечери је из чиста мира побеснео. Бацио је са стола огромну земљану зделу репе и кромпира, па почео дивље да скаче као да убија змаја. Зграбили су га, полили хладном водом и затворили у подрум. Идућег јутра газда му је рекао да скупи прње и оде из куће. Русепатацис је отишао у шталу, где је било његово легало, али није скупио прње, већ је потражио секиру и почео да убија краве и коње. Зачули су чудно мукање и њискање, а кад су дотрчали у шталу, скоро све је било побијено. Газда је завриштао, као да му главу секу, срушио се на колена и подигавши руке молио слугу да му се смилује. Русепатацис се презриво осмехнуо и одбацио секиру. Тад су га зграбили и нељудски измлатили, а затим изручили жандарима, који су га отерали. Али Русепатацис је жандарима и касније судијама на сва питања одговарао само презривим фрктањем: "Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир!" Закључише да имају посла с полуделим човеком, зато су га неко време држали у затвору, а кад су лекари рекли да није опасан, послаше га у завичајну општину. Али Русепатацис није издржао у равној Фурланији. Бежао је и увек би се поново доскитао натраг у Толминску. Био је миран, нимало опасан. Побеснео би само кад би неко ставио преда њ репу и кромпир. Говорио је врло мало. Обично би само одмахнуо руком и презриво фркнуо:

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир!

Тантантадруј се и њему обрадова. Скочи преда њ и брзо му исприча да је сад нашао праву.

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир! – фркну Фурлан.

- Тантантадруј, није репа и кромпир! – увређено се одупре лудак. – То ће бити... – Не! – нагло заврте главом и поново стави руку на уста да не би одао своју тајну. – Најпре морам да кажем жупнику!

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Мир! – загрме Лука. – Нас двојица идемо по звонце и божорно-босерна!

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир! – још презривије фркну Фурлан идући ипак с њима.

Код тезге на којој је Локовчен продавао клепетуше налетеше на Хотејчевог Матица, кога су звали и Савршена Палица. И то је била људескара и по, па ипак је од све четворице био најдетињастији. Није био способан ни за какав рад, стога му је младост била заиста горка. Али и њега је спасао стари Хотејц: кад је једног дан½а Матиц долутао к њему, изгубљено гледајући око себе, а онда сео на зид и почео ударати каменом о камен, Хотејц се сажалио. Потражио је ножић и неколико парчића стакла, одсекао метар дугу и палац дебелу лескову палицу, сео до Матица, палицу најпре ножем ољуштио, а затим почео да струже парчетом стакла.

- Видиш, Матиц – топло је рекао несрећнику – сад ћу ти дати овај нож и парчад стакла, а ти ћеш да одељеш такву палицу која ће бити сва глатка, и то на оба краја, и свуда наоколо, скроз на скроз, уопште свуда подједнака, савршена.

- И уопште свуда савршена – зачуђено је замумлао Матиц, који је увек понављао последње речи које би чуо. Затим се сместа послушно прихватио посла. Тако је несрећник нашао свој животни циљ. Прошло је већ двадесет година, али још није направио такву палицу која би била на оба краја свуда наоколо, скроз на скроз, и уопште свуда подједнака, савршена. Матицу се догађало оно што се догађа сваком несрећнику који хоће да направи нешто савршено: кад би палицу издељао и изглачао на једном крају, на другом је била дебља, а кад би и тај крај издељао и изглачао, била је дебља на средини; а кад би одељао и средину, била је опет дебља на првом крају. И тако је дељао и глачао, док је не би одељао до сржи. Палица, која је сад једва била прут, ломила му се у рукама. Али ништа за то! Бацао ју је, одсекао другу, леске је било на претек, и почео да деље испочетка са стрпљивошћу и упорношћу правог генија који исто тако жртвује године и године да би остварио и изглачао своје велико дело, а од њега падају само опиљци и поломљена парчад.

- Божорно-босерна! – загрме Лука па и њега по војнички поздрави.

- Жорнобосерна – замумла Савршена Палица и упре у њега своје крупне, помућене очи.

- Тантантадруј – весело се јави лудак – сад сам је ухватио и то ће бити права!

- И то ће бити права? – понови Матиц, у неверици избуљи очи, извуче испод пазуха остругану палицу, погледа је и онда заврте главом, као, неће бити права, јер није на оба краја, свуда наоколо, скроз на скроз и уопште свуда подједнака, савршена.

- Тантантадруј, сад ћу да умрем! – срећно рече лудак.

- Сад ћу да умрем? – зачуђено понови Савршена Палица.

- Тантантадруј, ја ћу да умрем! – лудак повиси глас.

- Ја ћу да умрем! – плашљиво повиси глас и Савршена Палица.

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир! – сад презриво фркну Фурлан.

- И кромпир! – престрашено понови Савршена Палица и окрете се њему.

- Мир и божорно-босерна! – загрме Лука.

- Жорнобосерна – устрепта Савршена Палица и загледа се у Луку.

- Тантантандруј, жупнику ћу казати! – ускочи у гужву лудак са својом мишљу.

- Жупнику ћу казати – зачуђено понови Савршена Палица.

- Тантантадруј, сам ћу казати! – узнемири се лудак.

- Сам ћу казати – задрхти Савршена Палица.

- Тантантадруј, нећеш! – љутито повика Тантантадруј и тако се стресе да све клепетуше зазвонише.

Младићи, који су у кругу стајали око несрећника, грохотом се насмејаше.

- Нећеш – престрашено је вртео главом Савршена Палица и буљио у Тантантадруја.

- Тантантадруј, хоћу! – повика лудак и осврну се на Луку, гледајући у њему свог заштитника.

- Ти си луд! – загрме Лука на Савршену Палицу.

- Ти си луд – послушно понови Матиц и уздрхта од Лукиног громког гласа.

- Ти си луд и божорно-босерна! – дивље загрме Лука.

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир! – сад опет фркну Фурлан.

- И кромпир – уплашено понови Савршена Палица.

Људи се опет закикоташе. Али им преседе. Одједном ућуташе као по заповести и почеше да се размичу, јер се пред лудацима појави Хотејц, као да је из земље изникао.

- Срам вас било! – прострели их старац очима испод накострешених седих обрва. – Оставите несрећнике на миру! То се сваком од нас може догодити!

- Божорно-босерна! – загрме Лука и по војнички поздрави Хотејца.

- Тантантадруј, сад сам је ухватио и то ће бити она права! – брзо му исприча Тантантадруј.

- Добро, добро, само ти кажи жупнику – потапша га старац очински.

- Тантантадруј, само три звонца ми још фале – подскочи лудак.

- И сад ћемо их купити – одлучно загрме Лука.

- Добро, добро, децо моја! – климну главом Хотејц, окрете се Локовчену, који је продавао звонцад и нареди му како наређује само имућан сељак: "Локовчене, дај му три звонца!"

- Исусе Христе! – Локовчен подиже руке увис. – Па једва и ове носи!

- Не осећа он тежину! – озбиљно одврати Хотејц.

- Мислите да не осећа? – зачуђено га одмери Локовчен, као да је и Хотејц пошашавио.

- Мислим да не осећа – потврди старац, као да је то најразумљивија и најјаснија ствар на овом свету.

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир – презриво тад фркну Фурлан.

Људи се опет закикоташе. Хотејц се трже, прободе Русепатациса оштрим погледом и умало не заборави да има посла с лудим човеком. Осврну се на људе, који су утихнули и чекали шта ће бити. Изгледало је да је старац хтео да каже нешто оштро, па се предомислио. Поново се љубазно окренуо несрећницима и пријатељски им припретио:

- Чим се смркне, престаните да скитате! Сви к мени на спавање! Јесте ли разумели?

- Разумели! На спавање и божорно-босерна! – загрме Лука и војнички поздрави.

- Тантантадруј, ако буде права, морам прво да умрем – поче да изврдава лудак.

- Добро, добро! – потврди Хотејц. – А онда ћеш доћи на спавање.

- Пхи! Raщs e patacis, репа и кромпир! – фркну Фурлан. Хотејц се нехотице тако нагло окрете да Матиц Савршена Палица уплашено одскочи и скоро повика:

- И кромпир!

Људи се опет закикоташе. А тада, надјачавајући кикот одједном заори звонак, необично леп глас:

Будале, што се сад церите тако?
Припазите да не полудите лако!

Још пре него што су се људи осврнули и пре но што су га угледали, сви су знали да се јавља лепи Наход Перегрин. Размакоше се као на заповест и он приђе у свој својој лепоти. Имао је врану црну косу, велике плаве очи, белу пут и скоро девојачке црте, зато је и важио као мерило лепоте. Кад је неко био заиста леп, говорило се да је скоро тако леп као Наход Перегрин, и то је било велико признање. Причало се да је син лепог Циганина и овдашње лепотице која га је тајно носила и родила, а затим оставила у јарку крај пута. Крстили су га Перегрин, јер су га нашли на дан тога свеца, а звали су га Наход јер је био нахоче. Хотејц га је усвојио, јер сам није имао деце, али га је подигао једва до пастира, јер уколико је више растао, у њему се све више јављала немирна крв. У раној младости је много преплакао, мада не од невоље, а кад је одрастао, плач је затворио у себе, смехом прекрио лице и кренуо по свету. Хотејц то није могао разумети, зато му никад није опростио. Био је лепотан коме није било равна. Свирао је хармонику, виолину, кларинет, цитру и трубу, уопште све што би му допало руку, а певао је тако лепо да су женскиње подилазили жмарци. Био је скитница и нека врста Павлихе. Измишљао је пријатне, а каткад и помало непријатне лудорије. Његова најмилија шала била је замењивање. Ишао би, рецимо, ноћу кроз село и из чистог несташлука код прве куке узео успут с прозора лонац с карамфилом и однео га на други крај села, тамо ставио на прозор, узео лонац са жеравцем и однео у трећи крај, а тамо би жеравац заменио за други цвет и овај опет негде однео. Нечујно се тако потуцао по целе ноћи и тако темељито измењао цвеће да су после девојке и жене недељу дана трчале с лонцима уздуж и попреко по селу, смејале се, гунђале и препирале. И сви су знали да им је то закувао лепи Наход Перегрин. Понекад је исто тако ноћу сељацима замењивао стоку, кола, оруђа, стогове сена по ливадама и чак снопове пшенице или хељде из козолца [2] у козолац. Кад би га сељаци касније срели и гунђали због таквих лудорија, он би се само обешењачки смејао говорећи да то није ништа рђаво, јер је све остало у селу. Иначе је био веома добра срца. Међутим, ако се ни о ког није ни за мрвицу огрешио, сви су га се бојали, јер је имао бистро око и веома оштар језик; живео је, наиме, као цвет у пољу и птица под капом небеском, зато је сваком могао да каже шта мисли. Говорио је као што би цвеће садио, а најрадије у римама које је сипао као из рукава.

Сад се усправио међу увређеним сајмарима, забацио зелени шешир с лепог чела, с висине их одмерио, руком показао наша четири несрећника и гласно пресудио:

Благо њима што су паметни, ал тако
да им је све ваше мудро – наопако!

Људи се размакоше без поговора. Нестаде и Хотејца, који је избегавао сусрет са својим изгубљеним посинком. А Тантантадруј полете к њему и умиљато га замоли:

- Тантантадруј, запевај, Перегрин, запевај!

Перегрин му положи руку на раме и љубазно га упита:

- Је ли сад она права?

- Тантантадруј, јесте! – поскочи весело.

- И умрећеш?

- Тантантадруј, умрећу!

- Па кад је тако, онда ћу ти запевати! – срдачно му се осмехну Перегрин. Скиде гитару с леђа, удари у жице, а затим својим лепим гласом запева Тантантадрујеву песмицу:

На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та-ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј...

Тантантадруј се топио од среће, а и остали су уживали, јер је певао заиста тако лепо да је био ганут чак и Русепатацис, па није ни једном презриво фркнуо. Чинило се као да је над читавим вашариштем запловила необична, сјајна и топла светлост. Кад је Перегрин завршио, Тантантадруј га замоли да запева још једном.

- Доста за сада, други пут рада! – шеретски му се осмехну и нестаде у вреви.

Тантантадруј полете за њим, али се одмах врати, јер је Локовчен, продавац клепетуша, мамећи купце почео да звони:

- Навали, народе, навали! – викао је. – Ево клепетуша! Најлепших клепетуша! Најбољих клепетуша!

Тантантадруј поче да бира. Бирао је и бирао, али кад се најзад одлучио, Русепатацис му одабрану истрже из руке, баци на хрпу и презриво рече да је то репа и кромпир. Али Лука одмах зграби баш њу, тутну је у руку Тантантадрују и одлучно загрме:

- Узећемо ову и божорно босерна!

Локовчен брзо увиде да ће се најпре спасти лудака ако се не буде мешао у избор. Тако је и било. Лука је дограбио све три клепетуше које је Русепатацис истргао Тантантадрују из руку, па их каишићима привезао за конопчић на коме је већ висило тридесет и седам клепетуша. Кад је овај посао обављен, лудак задовољно поскочи:

- Тантантадруј, а сад идем жупнику!

- Божорно босерна! – по војнички га поздрави Лука, а онда довикну за њим: – Ако буде навише, неће бити права. Наниже, малко по равнини, а онда право у земљу. Запамти то и божорно босерна!

- Пхи! – презриво фркну Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- И кромпир! – разнежено промумла Матиц Савршена Палица, јер му се учини да мора нешто да каже, па зато понови последње речи које је чуо.

III

Тантантадруј се уз гласну звоњаву својих клепетуша прогурао кроз вашарску вреву и појурио узбрдо према цркви. Али тек што се нашао на стрмини, намах се сакупи гомила распојасане дечурлије, која заигра око њега преслишавајући га бучно:

- Хеј, Тантантадруј, зар још ниси умро?

- Тантантадруј, нисам још. Али сад је осећам и то ће бити она оправа! – рече им весело.

- Неће бити!

- Тантантадруј, мислим да хоће! – тајанствено се осмехну.

- А каква ће бити? Хоћеш ли скочити са звоника?

- Тантантадруј, нећу! – ужасну се он. – То није била права. Кад скочиш са звоника, не умреш, већ се убијеш! – говорио је деци подигавши прст, исто онако строго како је њему говорио жупник кад му је поверио своју мисао да ће скочити са звоника и тако умрети.

- Хоћеш ли скочити с моста?

- Тантантадруј, нећу! – поново се ужаснуо и подигао прст. – Ни та није права! – Кад скочиш с моста, не умреш, већ се утопиш!

- Хоћеш ли заспати у снегу?

- Тантантадруј, нећу! Кад заспиш у снегу, не умреш, него се смрзнеш!

- Хоћеш ли скочити у пекареву пећницу?

- Тантантадруј, нећу! Кад скочиш у пећ, не умреш, него изгориш!

- Не изгориш! – закикоташе се дерани.

- Тантантадруј, жупник је рекао да ћу изгорети! – рече он строго.

- Не изгориш! Зар хлеб у пећи изгори?

- Тантантадруј, хлеб не изгори – признаде он.

- Ето видиш! И шта ћеш сад? Како ћеш умрети?

- Тантантадруј, знам, али нећу да кажем! – извлачио се он.

- Кажи! Кажи!

- Тантантадруј, не смем! Најпре морам казати жупнику – отимао се он и трчкарао лево десно да би умакао дечурлији.

Најзад тако стигоше до цркве и дечурлија хитро одмагли кроз сакристију, јер је велика миса управо почела. Тантантадруј би радо ушао у цркву, јер је у њој било тако лепо, али је знао да не сме. Пришао је крупном дуду крај црквене ограде и загледао се у три светлосива голуба који су тупкали недалеко од њега. Оргуље су брујале и одасвуд навирале лепе песме. Тантантадруј је занесено слушао и љутио се на врабце који су се ватрено препирали у грању над њим. Погледао је увис и стресао се од љутине. Клепетуше зазвонише и врапци одлетеше, а одлетеше и она три лепа голуба; винуше се ка сунцу које их обли светлуцавим сребром, а затим тако сребрни косимице отпловише у небо.

Тантантадруј се сети Тратареве Јелчице која је рекла да су птичице најсрећније. Замисли како би било лепо да је он птица и да је Јелчица такође птица. Сад би, на пример, најпре одлетели на кров жупникове куће, отуд на чемпресе код гробља, са чемпреса на звоник, са звоника на брдо, па све тако даље.

Сва звона забрујаше и Тантантадруј се прену под дудом. Људи нагрнуше из цркве нагло се разилазећи и журећи на вашар, у гостионицу и на ручак. Појави се стражмештар Доминик Тестен, који није више гледао онако строго, али Тантантадруј се ипак сакри иза широког дебла да тамо сачека жупника.

Напослетку се отворише и врата сакристије. Појавише се четири жупника и сироти лудак просто занеме. Сви су били огромни и сви лепо заобљени, па ипак су се с таквом лакоћом у гушчјем реду њихали према њему. Левом руком су придржавали руб мантије и гледали преда се да не стану у блато, а десном су држали мале црне капице да их ветар не однесе с дебелих, потпуно ћелавих глава. Били су толико слични да је Тантантадруј једва одредио који је из његовог села. Кад се примакоше дуду, он изиђе иза дебла и стаде. Жупници, зачувши необично звоњење, тргоше се, дигоше главе и зачуђено погледаше чудно створење украшено клепетушама.

- Ето, то је тај Тантантадруј, који би хтео да умре – рече сеоски жупник с лаким осмехом својој сабраћи.

- А-а? – отегоше страни жупници истовремено, а онда се исто тако истовремено раскорачише, прекрстише руке на трбухе, нагоше дебеле главе на лево раме, чекајући шта ће се десити.

- Дакле, Тантарадра? – окрете се лудаку његов жупник.

Тан-тан-та-друј! – са стидљивим осмехом и веома љубазно рече лудак, како би жупник запамтио његово име.

- Да, да, Тантантадруј – потврди жупник. – Де, кажи, шта си сад смислио?

Тантантадруј се насмеши, а затим с необичном светлошћу у мутним очима, лагано и свечано рече:

- Тантантадруј, потражићу камењарку, камењарка ће ме ујести и ја ћу умрети!

- Оооо ... – у хору отегнуше страни жупници и завртеше главама.

Домаћи их погледа мало с висине, као да је у неку руку поносан на свог лудака, а онда се поново окрете њему и рече:

- Тантантадруј, сад је зима и нема камењарки! – Подиже прст и настави строго, као да му реч по реч забија у главу: – Али и кад их буде, па ти неку и нађеш, и она те уједе, нећеш умрети него ћеш се отровати!

- Тантантадруј, отровати! – застења лудак и чиста, безгранична туга разли се по његовом ситном, збораном лицу.

- Отровати – поновише у хору страни жупници и припретише му белим кажипрстима.

- Отровати! – потврди домаћи па и сам још једном припрети прстом. – Чекај, док не куцне твој час. Сви морамо трпети, пре него што стигнемо до раке! – Тако рече и крете према жупном двору.

- Сви морамо трпети пре него што стигнемо до раке! – свечано уздахнуше страни жупници, а онда поново задигоше мантије, ухватише се за капице и одоше клатећи се за својим домаћином.

Тантантадруј се обесхрабрено наслони на дуд и загледа за огромним црним приликама којих нестаде у сјајним вратима жупног двора. Затим се врата затворише и он се стресе, као да се затворише за његовом срећом. Стајао је непомично и слушао како му у главици шуми и како му дивље куца срце у нејаким грудима. И њему се учини да га, кроз тај чудни шум и ударање срца, издалека дозивају неки гласови. Лагано отвори очи и зачуђено погледа око себе. Око њега је све било страно, све друкчије, и неописиво хладно.

- Тантантадруј! – звали су га дерани, опрезно се приближавајући и рукама га мамећи.

Полако и с муком он се откиде од рапавог дебла и окрете натраг према тргу. Дечурлија га опет окружи и поче да испитује:

- Зар није била права?

- Тантантадруј, није била права – горко заврте главом.

- А каква је била?

- Тантантадруј, рекао сам да ћу потражити камењарку, камењарка ће ме ујести и ја ћу умрети!

- Хахаха! – закикоташе се дерани ударајући се по коленима. – Свака будала зна да не би умро, него би се само отровао.

- Тантантадруј, отровао? – понови он гледајући их зачуђено, јер, били су још деца, а ипак већ толико мудри да су све знали исто онако добро као и господин жупник.

- Отровао, Тантантадруј, отровао! – повикаше. – То није била права. Мораћеш да нађеш нешто друго! – И онда се завртеше око њега вриштаво певајући његову песмицу:


На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј ...

IV

Тантантадруј се после дугог и мучног отимања једва ишчупао од распојасане дечурлије и утонуо у немирно и бучно море вашарског метежа. Сад на вашару више није било онако лепо као пре. Нимало га нису привлачиле шарене шатре, ни сва добра и чуда која су тамо била изложена да би се напасле гладне очи. И како је нескладно сад трештала музика из вртешке, како жалосно цвилео вергл просјака, како су раздируће пиштале свирале у прозеблим дечјим рукама! И како су крута била тела људи и како сурове њихове речи! Тантантадруј је оборио ситну главицу и спотицао се о њих као капљица чисте воде која међу корењем и камењем утире себи пут до благог студенца.

Напослетку се некако пробио кроз шикару немирних и нестрпљивих тела и доклепетао тамо где је требало: пред стару Подкоритареву гостионицу. Тамо су под високим сводом монументалне дворишне капије већ седели на расклиматаној клупи Фурлан Русепатацис, Лука Божорно босерна и Матиц Савршена Палица. Пред њима, на земљи, налазила се огромна здела говеђих костију које су се још пушиле; њима су грејали укочене руке и утаживали давнашњу глад.

- Божорно босерна! – раздрагано загрме Лука и притискујући велику кост о десну слепоочницу по војнички поздрави.

Тантантадруј се ћутке спусти до њих на клупу, стисну свој штапић између колена и оста да седи као оваплоћење несреће. Дуго је тако седео, не машајући се кости. Чекао је да га најпре питају шта је урадио код жупника. Нико се не огласи, зато је напослетку сам прекорно рекао:

- Тантантадруј, није била права!

- Ако је била на више, није била права! -одврати Лука, који баш у том тренутку баци оглодану кост и сагну се по другу.

- Тантантадруј – повиси лудак глас – рекао сам да ћу потражити камењарку, камењарка ће ме ујести и ја ћу умрети.

Лука и Русепатацис су сувише приљежно глодали да би могли да обрате пажњу на његове речи, а Матиц Савршена Палица је осећао да треба нешто рећи, стога одмакну своју кост од дебелих усана и љубазно понови:

- И ја ћу умрети ...

- Тантантадруј, сад нећу умрети! – одби лудак и окрете му своје жалосно, зборано лице.

- Нећу умрети! – тужно одби и Матиц, а затим поче гласно да срче срж из кости.

Позамашна и не више тако млада конобарица Пепа, дође из подрума с дволитрењаком златног вина. Застаде пред несрећницима и загледа се у снажно Матицево тело. Матиц одмаче од усана дебелу кост, коју је држао обема рукама и зурећи у Пепу као у змију из страха се припи уза зид сав скамењен.

- Ух, ти би и мене оглодао! – шеретски се насмеја конобарица.

- Мене оглодао! – уплашено заврте главом Матиц и тако се припи уза зид као да би у њега да се сакрије. Он се наиме бојао жена још од своје ране младости, кад су га момци једном опили, па је после напао гласоношу Катру. Тад су га ухватили жандарми и, да би га заувек одучили да лети за женама, три дана су га држали у мрачном подруму, добро изморили глађу, затим полили хладном водом и запретили му да ће вечито седети у тамном подруму ако се икад и једне дотакне.

- Зар ме се бојиш? – изазивачки упита Пепа и пружи пуначку руку да га помилује.

- Бојиш! – брзо климну Матиц и хитро се одмаче.

- Ох, па ја ћу тебе, а не ти мене! – насмеја се она добродушно.

- Ти мене! – одахну он и погледа је захвално.

Помиловала га је по челу и Матиц је упро у њу своје велике мутне очи у којима су сад играле сјајне искре среће.

- Ох, туго моја! – гануто уздахну Пепа. Заврте главом и обриса руку о кецељу, а затим се окрете Луки и ваљда баш због те своје ганутости ослови га с висине, с доброћудном заједљивошћу: – А шта је с тобом? – Је ли још увек навише?

- Навише? – увређено загрме Лука. – Наниже! – утврди и држећи кост у руци полако и очигледно објасни покретом и речју: – Наниже, мало по равнини, затим право у земљу!

- Пхи! – фркну сад презриво Фурлан, управо мењајући кост. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- А ти ћути, да ти збиља не донесем репе и кромпира! – запрети му Пепа. – Лука има право! – уздахну. – И ја ћу ускоро поћи наниже, још мало по равнини, а онда полако у земљу.

- Не полако! Право! – загрме Лука усмеривши кост окомито у тле.

- Наравно! – уздахну Пепа, усекну се гласно у крај кецеље и обриса сузе. – Право! Право у раку!

- Тантантадруј, у раку? – јави се сад скоро завидљиво лудак. – Чекај да куцне твој час. Свако мора трпети пре него што стигне до раке!

- А где си то чуо? – зачуди се Пепа, очигледно потресена овим речима.

- Тантантадруј, рекао ми је жупник.

- А, жупник – одахну она.

- Тантантадруј, јеси ли ти већ трпела? – живо запита лудак.

- Јесам. Али се надам да још нисам довољно! – покуша она да се насмеје.

- Тантантадруј, ни ја – уздахну он тужно. – А како бих радо трпео, само да дођем до раке!

- Ох, ти, срећна душо несреће! Престани, престани – узвикну Пепа, хватајући поново руб кецеље да обрише очи. – Ох, што ли се прегоним с лудацима! Скоро ме расплакаше! – наружи она себе, одлучно засука рукаве и брзо нестаде у широкој тамној капији .

Тантантадруј се загледа у врата иза којих је брујало као у ускомешаној кошници, а онда поново застења:

- Тантантадруј, како ћу сад умрети?

- Узми кост и божорно босерна! – загрме Лука тако гласно да се Тантантадруј стресе и нехотице послушно наже над зделу.

Потом су седели ћутке и гласно глодали кости. Кад су све оглодали, Лука устаде и протегну се.

- Момци, кад се смркне, идемо код Хотејца на спавање! – рече заповеднички. – А сад, божорно босерна! – поздрави по војнички и поново клисну на вашар. Русепатацис и Матиц Савршена Палица одоше одмах за њим.

Тантантадруј остаде непомично да седи на клупи крај зделе оглоданих костију. Кад се отворише врата, њега запљусну узбуркани и оштри талас музике и песме. Али он се не помаче; од жалости се просто скаменио, као стена. Поред њега су пролазили сељаци и беземљаши, трговци и мешетари, стари и млади; тешким ногама одгегали би иза куће и поново се враћали. Неки би се на њ грубо обрецнули, други би га пријатељски ословљавали, трећи би му ћутке тутнули у руку нешто ситнине, четврти би га храбрећи потапшали и говорили тужно:

- Благо теби што си луд!

Напослетку је из гостионице изишао и Наход Перегрин, отишао иза куће, па кад се вратио, зауставио се код Тантантадруја, ставио му руку на раме и раздрмао га:

- Тантантадруј, није била права! – жалосно застења лудак. – Нећу умрети!

- О, хоћеш! Хоћеш! – Перегрин га тако обесно продрма да су зазвониле све његове клепетуше. – А сад пођи са мном!

- Тантантадруј, хоћеш ли певати – обрадова се овај.

- Дабогме да хоћу.

Перегрин га одведе право у велику собу и посади поред високе пећи. Ту је било топло и живо. Људи су се тискали. Сва су лица била знојава, а очи влажне и сјајне. И сви су говорили гласно, смејали се, наливали златно вино и пуним чашама наваљивали на Перегрина и вичући га молили да још засвира и запева. Али Перегрин се само лепо осмехивао и бранио својим дугим рукама.

- Доминиче! – викну необично снажан сељак Окрогличар, већ прилично накресан, окрећући се стражмештру, који је седео за засебним столом, умакао дебели кажипрст у просуто вино и цртао по столу чудновате шаре. Над њим је висео велики зидни сат и тешко клатно њихало се изнад саме његове дебеле ћелаве главе, која се пресијавала као да је за тај празнични дан нарочито очишћена и изглачана. Окрогличар схвати да је утонуо у црне мисли, стога подиже глас: – Доминиче, реци му нека засвира!

- У име закона, свирај! – загрме стражмештар из пуних груди, скочи увис и кажипрстом нанишани у Перегрина. При овом одлучном чину удари главом у клатно и оно стаде. Једним покретом он га ишчупа, баци под сто, а затим службено објави: – Полицијског часа неће бити!

- Ура, полицијског часа неће бити! – бучно повикаше сви. – Свирај, Перегрине!

Перегрин се осмехну. Затим приђе Тантантадрују и замоли га да му позајми клепетуше. Лудак, који је имао потпуно поверење у Перегрина, даде му клепетуше молећи га да припази на њих, јер су за мученике.

- И биће за мученике. Мале и велике – осмехну му се Перегрин. Онда је на два стола поставио две столице и између њих затегао конопац са нанизаним клепетушама. Затим узе дрвену кашику, лако удари по свакој клепетуши, ослушну, поче да одвезује и привезује на други крај. Дуго их је тако размештао. Људи су упиљили у њега, неки су се унапред смејали шали коју су од њега очекивали. Кад Перегрин сва звонца распореди на свој начин, затражи још једну дрвену кашику, а онда је засвирао на клепетушама, баш одистински засвирао, и запевао Тантантадрујеву песмицу:

На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а-купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та-ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј...

Кад се последњи звуци песме изгубише, и док су сви још стајали отворених уста, лудак скочи из запећка и радосно запљеска:

- Тантантадруј, тако ће свирати мученици!

- Тако ће свирати мученици! – љубазно му климну Перегрин.

- Тако ће свирати мученици! – гануто и одушевљено потврди снажни Окрогличар, који је стварно већ био готово округао.

- Мученици? – скочи бајтар богомољац Арнац, кога су звали Пресвети Брк, јер се у цркви увек тако дубоко надносио над кропионицом да је у освећеној води сквасио своје дуге, опуштене бркове. – Не помињите узалуд мученике! – закрешта он.

- Арнаце! – заори Перегринов глас. – Зар ми нисмо мученици?

- У име закона, сви смо мученици! – службено потврди стражмештар Доминик Тестен.

- Лудаци! – закрешта Пресвети Брк.

- Иди до ђавола! – прасну Окрогличар, испружи своју тешку руку, спусти је Арнацу на ситну шиљату главу и истим замахом гурну га под сто.

- До ђавола! – потврди стражмештар. Затим службено додаде: – У име закона, сви смо и лудаци. Само сваки на свој начин!

- Тако је! – загрме Окрогличар. – Сви смо лудаци! И сви смо мученици! Перегрине, засвирај још једном!

- Перегрине, још једанпут! Још једанпут! – орило се.

- У име закона, још једанпут! – заурла стражмештар, удари по столу и тако се заблену да му се Перегрин осмехну и климну главом. Засвирао је још једном, па још једном, и после је свирао и певао све до ноћи. А људи су пили, смејали се и плакали.

Кад се смркнуло, у собу уђоше Лука, Фурлан Русепатацис и Матиц Савршена Палица. Дошли су по Тантантадруја да заједно оду Хотејцу на спавање. Али остадоше и они зането слушајући свирку на клепетушама. Била је толико лепа да ни Фурлан Русепатацис није ниједном презриво фркнуо.

Најзад су морали да се опросте. Тантантадруј је пришао Перегрину и замолио га да му врати клепетуше.

- Тантантадруј, остави нам звонца! – замолише дубоко разнежени и узбуђени људи. – Купићемо ти друга! Још лепша! Сасвим нова!

- Не, не! – смејући се заврте главом Перегрин. – За њега су само ова звонца права. То ваља разумети, толико памети ваљда имате!

И разумели су заиста. А Тантантадруј је и њих на свој начин разумео, зато их утеши:

- Тантантадруј, опет ћу вам их посудити, пошто сад нећу умрети.

- Умрећеш! Умрећеш! – љубазно и охрабрујуће загрме са свих страна.

- У име закона, покорно јављам да ћеш заиста умрети! – гукну и пијани стражмештар Доминик Тестен, толико потресен да је пустио крупне сузе да му се котрљају по задриглим образима.

Тантантадруј је захвално гледао у зажарена лица и влажне очи. Перегрин му је у међувремену обесио конопац с клепетушама преко рамена, укрстио га на грудима и обавио око појаса.

- А сад код Хотејца и божорно-босерна! – заповеднички загрме Лука, по војнички поздрави и упути се вратима. Русепатацис, Матиц Савршена Палица и Тантантадруј послушно пођоше за њим.

У истом тренутку отворише се врата и на прагу се појави Батов Јанез, кога су звали Јанез Жашто. То је био лудак посебне врсте, врло озбиљан и мрк. Није био зао, ни опасан, али сви су га избегавали јер је својим вечитим, врскавим "Жашто" доводио многе у забуну и рђаво расположење. Тако га и сад поздрави само Наход Перегрин:

- Хајде, Јанезу, улази, да будемо сви на окупу, иако је земља тако велика!

- Жашто је земља велика? – одмах је упитао Јанез Жашто.

- Зато што је човек мали – осмехну се Перегрин.

- Жашто је човек мали?

- Зато да тешко живи!

- Жашто човек живи!

- Зато да бога слави! – закрешта Пресвети Брк скочивши испод стола.

- Под сто, ти! – загрме Окрогличар и поново му спусти тешку руку на шиљату главу.

- Жашто под сто? – упита Јанез.

- Зато што нас гњави! – отсече Окрогличар.

- Жашто вас гњави?

- Не гњави сад и ти! – с досадом викну Окрогличар и приђе му с чашом вина. – На, пиј! Златно је као сунце!

- Жашто је шунче? – мргодно упита Јанез.

- Зато што није месец! – смејући се одврати Перегрин.

- Жашто је мешеч?

- Зато да нам даје месечину!

- Празне приче! – одбруси Окрогличар Перегрину презриво. – Зато да нам кисела репа не сагњије у кацама!

Сви се закикоташе. Усред грохотног смеха скочи испод стола Пресвети Брк и необичном мржњом завришта:

- Дабогда вам сагњила!

Те речи нису биле тако страшне, јер, напослетку, у крчми је било и неколико таквих домаћина који нису живели само од репе. Па ипак су увредом сви били тако погођени да ућуташе и претећи се осврнуше на Пресвети Брк. Сам ђаво зна шта би се десило с њим да га није спасао стражмештар; он је, наиме, у праведном гневу ударио по столу, дрхтавом руком му показао врата и повикао:

- Напоље! У име закона, напоље!

- Напоље! Напоље! – загаламише сви у хору и Пресвети Брк готово дословце избацише из крчме.

- Жашто напоље? – мрко запита Јанез кад се за богомољцем затворише врата.

- Доста! – сад већ сав изван себе заурла стражмештар. У име закона, нема више никаквог жашто!

Окрогличар скочи Јанезу да га утиша:

- Престани, човече божји! Престани! И тако је довољно тужно! Пепа, дај још две литре!

- Још две литре! – повикаше и други и с неким очајничким јунаштвом ударише по столу. И зашто не би? Били су на великом вашару, вашару потреба и жеља, вашару хиљада питања, која су остала без одговора, а кад би га и добила, он би у ствари био само ново питање. Стога им заиста није било потребно и Јанезово зашто.

- Јанезу, пиј! Јанезу, пиј! – викали су наваљујући са чашама на њега.

- Жашто да пијем? Жашто да пијем – тврдоглаво је Јанез остајао при свом, мрко их гледајући.

- Зашто? – са очајном досадом Окрогличар диже руке увис. – Зато што ће све враг однети!

- Жашто ће све враг однети?

Утом се зачу звекет и грмљавина; стражмештар Доминик Тестен једним ударцем одбаци сто, лагано подиже своје здепасто тело и стегнутих песница пође према Јанезу. Али пре него што је начинио пет корака, врата се широм отворише и на прагу се опет појави Пресвети Брк; подигнутих руку вриштао је из свег гласа:

- Знамења на небу!... Месец је крвав!... Биће рата!...

Сви ућуташе и за тренутак се скаменише.

- Пхи! – фркну у тишини Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

Тантантадруј га одгурну, скочи корак напред и чежњиво запита:

- Тантантадруј, да ли ћу сад умрети?

- Ти си луд! – муну га Лука. – Кад је месец крвав, значи, биће кише. Идемо на спавање! – Одлучно крену према вратима, успут војнички поздрави и загрме: Божорно-босерна!

Тантантадруј, Матиц Савршена Палица и Русепатицис послушно пођоше за њим. И док су напити и пијани сељаци и даље помало изгубљено гледали један у другог, лудаци мирно и паметно изиђоше из гостионице.

V

Тантантадруј застаде под сводом капије, а с њим застадоше и остала тројица. Била је ноћ и у хладној месечини трг је изгледао простран као пустиња. И исто тако празан.

Нигде више није било ни једне шатре, као да их је ветар одувао заједно с робом и сајмарима. Само је на другом крају још стајала вртешка. Али није више била шарена и жива, ни обесно бучна, каква је била преко дана кад је махнито вртела кликтаву млађарију. Сад је била налик на огроман црн костур који је изгубио своју лобању и сад, раширених руку, безнадно занемео у ветровитој ноћи.

Љутито је дувао оштар ветар. Ковитлао прашину, ђубре и комадиће хартије, који су се њихали у ваздуху као крупне прљаве пахуљице. Све се заправо њихало. Њихали су се старински, оковани фењери изнад врата гостионице, и њихале су се плашљиве сенке које су бацали на трг. Њихале су се оголеле гране старог кестена и под њим на земљи црне чипке, које су испреплетене гране ткале својим сенкама. И како су се њихале гране, над њима се њихао месец, висећи под небом. Био је заиста крвав и не више сасвим округао, и висио је ниско, као да над празним вашариштем светли један једини неугашен, али већ окрњен лампион.

- Идемо! – загрме Лука тако одлучно да их одјек његова гласа готово избаци испод свода. Сврсташе се у гушчји ред и кренуше преко трга. Први је клепетао Тантантадруј, други је ишао Матиц, стискајући под пазухом упола одељану палицу, трећи се љуљао кошћати Фурлан Русепатицис, млатарајући дугачким рукама, последњи је корачао Лука Божорно-босерна; корачао је тако чврсто да је испод његове дрвене ноге, потковане коњском потковицом, понекад креснула искра. Ћутке и озбиљно кренуше у дугу зимску ноћ, као да од збуњених људи, које су оставили за собом, носе судбоносну поруку или потребну утеху новом човеку, који тек чека на живот тамо негде у далеком јутру.

Пресекоше трг, заобиђоше црну вртешку и почеше да се пењу узбрдицом према цркви. Пролазећи поред жупног двора осврнуше се на осветљене прозоре, који су тако топло зрачили као да је иза њих затворено само златно сунце.

- Тантантадруј, зашто није била права!- прекорно уздахну лудак.

Нико му не одговори. Ћутке су се пели према широкој заравни, где се налазило све што је вредело: њиве и ливаде, гробље с црквицом и Хотејчев дом.

На заравни се ветар скоро претворио у буру. И то како оштру! Пробијала је до кости. Несрећници се угураше у засвођен трем гробљанске црквице, да у заклону предахну пре него што се отисну преко отвореног поља Хотејцу.

Тантантадруј се загледа у гробље, које је у тој чистој месечној ноћи, и поред мраза, било тако лепо и привлачно. Високи чемпреси повијали су се на ветру као велике свеће, а уместо пламена на свим врховима гореле су звезде. Под њима се белео пут, и поред пута бели камен΀¾ви с позлаћеним натписима.

- Тантантадруј, сва звонца имам! – уздахну лудак.

Нико не одговори. Чинило се да је ветар однео његове речи, зато уздахну нешто гласније:

- Тантантадруј, сад бих збиља могао да умрем!

И даље су сви ћутали. И зато се после извесног времена љубазно јави Матиц Савршена Палица и тужно понови последње речи:

- Могао да умрем!...

- Пхи! – фркну с досадом Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Мир! – загрме на њега љутито Лука. – А зашто да не умре, а? Зашто да не умре?

Фурлан је ћутао, и пошто је ћутао, опет одговори Матиц:

- Зашто да не умре?

- Зашто да не? – још више се наљути Лука, који је био добра срца и жалио Тантантадруја. – Тај жупник је луд!

- Тантантадруј, била су четири жупника! – рече лудак.

- Четири! – зачуди се Лука. – Четири жупника? Четири будале!

- Тантантадруј – жалио се лудак – рекли су, чекај да куцне твој сат.

- Сат? – подскочи Лука. – Какав сат? Зар ти имаш сат?

- Тантантадруј, немам! – весело одврати лудак. – Никад нисам имао никакав сат!

- Ето видиш! Хтео бих да знам зашто онда говоре о сату?

- Тантантадруј, не знам! – застења лудак као да је крив.

- Треба упитати! – загрме Лука. – Сутра ћеш да одеш и да упиташ!

- Тантантадруј, отићи ћу – рече лудак, а онда се поново пожали: – И после су рекли, свако мора трпети пре него што стигне до раке.

- Трпети? – запита Лука. – Зар још ниси трпео?

- Тантантадруј не знам.

- Хја? – почеша се Лука. – То, по свој прилици, јеси.

- Тантантадруј, по свој прилици, јесам – одахну лудак.

- Али зашто треба трпети ако хоћеш да дођеш до раке? – наљути се поново Лука. – Зашто треба трпети кад смо већ стигли!

- Тантантадруј, већ стигли? – зачуди се лудак.

- Рака је тамо! – загрме Лука и победоносно показа на гробље.

- Тантантадруј, рака је тамо! – весело уздахну лудак.

- Рака је тамо! – потврди Лука. – А ако је још нема, ископаћемо је и божорно-босерна!

- Тантантадруј, ако је нема, ископаћемо је! – одушеви се лудак и изиђе испод звоника.

- Куда ћеш? – упита Лука.

- Тантантадруј, у раку! – срећно одговори он.

- Не! – одби Лука. – Сутра. Сад идемо Хотејцу на спавање!

- Тантантадруј, отићи ћемо на спавање после, кад умрем! – замоли лудак.

- Добро! – попусти Лука. – Отићи ћемо на спавање после. Биће то брзо!

- Пхи! – фркну Фурлан. – Raщs e patacis...

- Ћут'! – загрме Лука на њега. – Сад идемо на свето место!

- Свето место! – гласно понови Матиц Савршена Палица, уплашивши се Лукиног громког гласа.

Изиђоше испод звоника, отворише зарђала гробљанска врата, која зашкрипаше на шаркама, и ћутећи пођоше широком стазом између чемпреса који су, савијајући се на ветру шумели. На крају стазе скретоше лево поред мртвачнице и, гле, одједном се нађоше пред раком, пред свеже ископаном раком.

- Тантантадруј, рака! – одушевљено узвикну лудак и стаде.

- Рака! – загрме Лука и поносно додаде: – Зар нисам рекао?

- Тантантадруј, рака! – срећно одахну лудак. – Лећи ћу и умрети.

- Лећи ћеш и умрети, и божорно-босерна!- грмну Лука.

- Пхи! – фркну Фурлан – Raщs e patacis...

- Ти си луд! – цикну Лука. – И сад ћути!

- Ћути! – уплашено понови Матиц Савршена Палица. И ћутали су. И пошто су сувише дуго ћутали, Лука се окрете Тантантадрују:

- Па хоћемо ли?

- Тантантадруј – трже се лудак, као да се пробудио из лепих снова – морам да питам жупника је ли права.

- Је ли права? – увређено загрме Лука.

- Тантантадруј, па морам најпре да кажем жупнику! – застења правдајући се лудак.

- Пхи! – презриво фркну Фурлан.

- Ћути! – одлучно грмну Лука. – Ако мора да пита, онда мора да пита!

- Мора да пита! – брзо понови Матиц.

- И питаће одмах! – одлучи Лука. – Из ових стопа идемо жупнику и божорно-босерна!

- Тантантадруј, идемо! – тако се радосно заврте лудак да његове клепетуше живо зазвонише.

Окретоше се, изиђоше из гробља и сиђоше са заравни. На прстима приђоше жупном двору, на прстима се примакоше прозору и завирише кроз отворе на притвореним капцима – и дах им се пресече, јер је соба била сва златна. Златан је био и Христос на зиду, тамно златан орман са књигама, златни натписи на хрбатима књига. На столу је стајао златан чирак са шест кракова, у њима бледо златне дебеле воштанице, које су гореле живим златним пламеном. Тамно златне су биле и печене гуске на дугуљастом тањиру са златним рубом, бледозлатна је била средина маслене погаче, и тамнозлатна њена кора. Златни цветићи налазили су се на боци и на чашама и сунчано златно било је вино које се пресијавало у њима. Око стола су седели жупници и њихова округла лица била су пурпурно златна; теменима су се наслањали о зид, затварали очи и отварали уста, тако да су им светлуцали златни зуби, и певали пуним тамно златним баритонима:

- Оо... ооо... Оо... ооо...

- Тантантадруј, јесу ли срећни? – упита лудак.

- Пхи! – презриво фркну Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Мир! – загрме Лука. – Ти си луд!

Жупници намах престадоше с песмом. Отворише очи, полако окретоше главе и погледаше тако зачуђено и тако строго да се Тантантадруј уплаши. Одскочи од прозора тако да су зазвониле све клепетуше и даде се у бекство. За њим скочише и остала тројица. Трчали су колико их ноге носе. Зауставили се тек иза црквене ограде. Притајили се иза дебелог дуда, чекајући шта ће се десити.

Тешка врата жупног двора отворише се и широк појас златне светлости просу се по дворишту. Затим се у том снопу појави моћна црна сенка. Заклатила се као да чисти испред прага, а онда строго позвала:

- Тантарадра!

Тантантадруј се стресао и померио, као да би хтео да се врати.

- Не лудуј! – рече Лука и повуче га себи.

- Тантарадра! – затандара сенка гласније и строже. Пхи! – презриво фркну Русепатацис.

- Умукни! – загрме Лука. – Жупник је сад љут!

- Сад љут! – уплашено потврди Матиц и приби се уз Луку.

- Тантарадра! – још једном и, по гласу судећи, неопозиво последњи пут зовну сенка. – Ако си ту, јави се и дођи овамо! Ако ниси, онда нас остави на миру!

Тантантадруј се опет помаче.

- Остави на миру! – нареди Лука и повуче га натраг. Сенка се још једном врло јако заклати, затим је полако нестаде. С њом нестаде и сноп златне светлости, а врата се с треском затворише.

Несрећници гласно одахнуше и ћутаху неко време. А онда лудак очајно застења:

- Тантантадруј, како ћу сад питати да ли је права?!

- Права је! – љутито загрме Лука. – Зар није рекао да треба стићи до раке?

- Тантантадруј, тако је рекао – одахну лудак.

- Онда је права! – утврди Лука. – И сад ћемо се вратити да те закопамо!

- Тантантадруј, закопаћете ме и умрећу! – задовољно рече лудак и одмах крете узбрдо.

- Умрећеш! – поносно загрме Лука. – Умрећеш и божорно-босерна!

- Ижорносерна! – срећно понови Матиц Савршена Палица.

Вратише се на зараван и скренуше ка гробљу. Ветар је још оштрије брисао и црни чемпреси савијали су се скоро до земље. А Тантантадрују је било чудно топло у срцу. Сетио се оних трију светлосивих голубова који су пре подне гацали пред црквом и затим сви сребрени одлетели косо у небо. А сад се на хиљаде и хиљаде истих таквих голубова у великом луку спушта с неба. У непрекидној сребрној траци лете ниско између црних чемпреса који подрхтавају у живом ветру њихових крила. Топлим, паперјастим трбушчићима, скоро додирују Тантантадрујеву главу, а онда опет у великом луку дижу се ка небу. Толико јасно је видео како хитају над његовом главом да му уопште није било потребно да погледа увис.

- Тантантадруј, колико их има! – узвикнуо је весело и подскочио да су зазвонили сви његови звончићи.

- Немој да лудујеш! – укори га Лука. – Овде смо на светом месту.

Тантантадруј се уозбиљи и погледа увис. Голубова више није било. Помисли да су сад над његовим родним селом и сети се хроме Јелчице.

- Тантантадруј – окрете се Луки – хоћеш ли казати Јелчици да сам умро?

- Наравно да хоћу, кад будем онуда пролазио – климну главом Лука... – Да ли и сад тамо зидају?

- Тантантадруј, ништа не зидају.

- Е, кад буду зидали и кад онуда будем пролазио, ја ћу јој казати – мирно рече Лука.

- Тантантадруј, видећеш како ће се радовати. И она би волела да умре.

- У реду! – суво закључи Лука, сад већ нестрпљив. – Ево раке.

- Тантантадруј, ево је! – срећно климну главом лудак. – И сад?

- Сад сиђи у њу! – рече Лука.

- Тантантадруј, зар нећемо ништа да запевамо?

- Сиромасима никад не певају – с висине одби Лука.

- Не певају – мрмљајући потврди Матиц Савршена Палица.

- Тантантадруј, само мало да запевамо! – молио је лудак.

- Пхи! – фркну Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Ћути! – загрме Лука. – Могли бисмо мало да запевамо, али је сувише хладно!

- Тантантадруј, Јелчица каже да певање загрева! – покушавао је да га одушеви лудак.

- Јелчица је детињаста! – одби Лука.

- Тантантадруј, сви кажу да је паметна! – прекорно одврати лудак.

- Па кад толико волиш песме, онда ћемо да запевамо попусти Лука.

- Тантантадруј, али после кад умрем? – упита весело.

- После кад умреш – климну главом Лука. – А сад пожури. Видиш да је доцкан. Хотејц ће се љутити. Ти се само спусти у раку!

- Тантантадруј, ево ме, силазим! – послушно рече лудак, брзо седе на ивицу раке, а онда муњевито склизну у њу.

Лука се наже над таму и нестрпљиво упита:

- Па, како је? Како је?

- Тантантадруј, што је топло! – закликта срећно из таме.

- Топло? – зачуди се Лука. – Зар нема ветра?

- Тантантадруј, нема баш никаквог ветра.

- Чекај, идем да видим – рече Лука. Спусти се у раку, чучну и задовољно констатова: – Стварно, нема никаквог ветра. – Онда загрме поносно: – Зар нисам увек говорио да треба зидати наниже, малко по равнини, а онда право у земљу!

- Право у земљу! – одушевљено понови Матиц Савршена Палица.

- Тантантадруј, а сад излази напоље да легнем – рече лудак нестрпљиво Луки. Спусти се на колена и поче припремати да се опружи, али није имао на шта да наслони главу.

- Матиц, нађи камен! – нареди Лука. – Леп камен!

- Леп камен! – послушно понови Матиц и одмах га нађе.

Лука намести камен како треба и изиђе из раке. Сачека неколико тренутака, а затим упита:

- Јеси ли легао?

- Тантантадруј, јесам.

- Е, онда почнимо! – нареди Лука, зграби прегршт замрзле земље и баци је у раку. Русепатацис и Матиц учинише то исто. У том се из дубине зачу готово уплашени глас:

- Тантантадруј, заборавили смо да звонимо!

- Заиста! – потврди Лука. Окрете се Матицу и нареди: – Матиц, звони! У сва три, и божорно-босерна!

- Ижорносерна! – послушно климну Матиц Савршена Палица, намах се окрете, скоро отрчи до црквице, шчепа конопце и својим снажним рукама заљуља сва три звона.

VI

Усред ноћи разлеже се звоњава. Необични, олујни ударци ваљали су се са заравни као стене и падали на трг. Крчме утихнуше, руке с чашама скаменише се на пола пута од стола до уста, очи се широм отворише, уши у страху ослушнуше.

- Страшни суд! – усред ћутања завришта Пресвети Брк.

- Будало! – прасну Окрогличар и брзо га гурну под сто. – Ватра!

- Ватра! – службено потврди стражмештар Доминик Тестен и тако усплахирено скочи на ноге да је морао одмах поново да седне.

- Ватра! Ватра! Ватра! – повикаше најразличитији гласови. Сви изјурише из крчме, безглаво почеше да се врте по тргу тражећи црвеног петла. Али пошто га нигде не видоше, сви као по команди јурнуше према жупној цркви. Међу њима се храбро спотицао и стражмештар, пошто су ред и мир били у његовим рукама. Толико је био свестан те своје дужности да је у силној ревности заборавио у крчми шлем и сабљу, па је светлео својом ћелом, махао рукама и урлао:

- Одбиј! У име закона одбиј!

Сви се прозори осветлише. Из кућа су навирали полуодевени људи, запиткивали и викали. Одговора није, наравно, било, па су се и они придружили бучној гомили која их је носила према цркви. Тамо су се већ налазили и сви жупници са шеширима и дугим пелеринама, као четири огромна црна споменика, а црквењак је у страху поскакивао испред њих и викао:

- На гробљу звони. На гробљу звони!

- Страшни суд! Мртви устају! – са ужасом врисне Пресвети Брк.

- Лудо! поново заурла Окрогличар. – Ако не ућутиш, тако ћу те одаламити да ни на дан Страшног суда нећеш устати!

- У име закона, ред и мир! – службено се продера стражмештар. Женскадија назад, мушкарци напред! А сад идемо на гробље!

Заповест је била тако одлучна и тако смела да на тргу нису остале само жене већ и приличан број мушкараца сличних женама. А јунаци полетеше узбрдо. Задихани узлетеше на зараван, па ударише према црквици, вичући још издалека:

- Где гори? Где гори?

Кад угледаше Матица, који је из све снаге вукао конопце, најпре застадоше и забленуше се у њега, а затим јурнуше к њему:

- Матиц, где гори?

- Где гори? – уплашено понови Матиц Савршена Палица.

Дотрча и задихани стражмештар, зграби Матица за раме, продрма га и званично загрме:

- У име закона, где гори?

Матиц од страха испусти конопце и показа према гробљу.

Сад се стражмештар запањи и занеме. Затим занемеше сви и загледаше се у црне чемпресе који су шумели на ветру. Иза њих се није видео никакав пламен.

- Гори ли? – после извесног времена упита стражмештар.

- Не види се.

- Не види се – потврди стражмештар, окрете се Матицу и строго дрекну:

- Зашто си звонио?

- Звонио – стресе се Матиц и показа према гробљу.

- Хеј, а где су остали лудаци? – сети се одједном Окрогличар. – Где је Лука? Где је Русепатацис? И где је Тантантадруј?

- Тантантадруј – понови Матиц и опет показа према гребљу.

Чуло се гласно дисање људи док је стражмештар питао:

- И шта раде тамо?

- Раде тамо – преплашено понови Матиц.

Људи се згледаше и поново осврнуше на црне, претеће чемпресе, али нико се не помаче. Стражмештар најзад показа шта је службена дужност и шта је смелост. Привуче Матица, окрете га према гробљу и службено нареди:

- У име закона, напред!

- Закона напред! – уплашено понови Матиц и брзо пође. Људи тихо пођоше за њим. Кад стигоше међу чемпресе, који су претећи шумели на ветру и савијали се изнад њих као ишибани грешници, од мртвачнице најпре допре звоњење клепетуша, а затим необичан терцет. Анђеоски глас и два баса, први пун и громовит, други туп и колебљив, са великим заносом певали су Тантантадрујеву песму:

На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз...

Људи застадоше као скамењени, а Матиц мирно настави да корача белом пешчаном стазом.

- Стој! – хукну стражмештар. Матиц застаде и окрену се.

- У име закона, кажи зашто певају! – службено прасну стражмештар.

- Певају – преплашено задрхта Матиц и показа руком према мртвачници.

Стражмештар још хукну, а за њим хукну цео дуги ред људи. Затим обриса знојаву ћелу, исправи се и гробним гласом објави:

- Људи, моја је дужност да идем напред, а ви – како знате!

Иза њега се зачу одобравајуће мрмљање. Стражмештар се испрси и пође за Матицом. Људи ћутке кренуше за њим. Ишли су на прстима, полако и притајено, као да се приближују опасној звери. Кад су дошли до мртвачнице, песма је била при крају. Само се пуни бас, у заносу, по свој прилици, заборављајући да је песми већ крај, још једном громогласно заорио:

Ју-у-ху у, ју-у-ху-у
ју-ху-ху-ху-хуј...

Матиц скрете лево, и кад стиже до Луке и Русепатациса, они су већ клечали на тлу и рукама бацали замрзнуту земљу у раку.

- Божорно босерна! – загрме Лука и поздрави по војнички.

Стражмештар од запрепашћења једва изусти:

- У име закона, шта радите ту?

Пре него што стигоше да одговоре, из раке се зачу весео глас:

- Тантантадруј, сад сам умро!

- Шта? Шта? – промуца стражмештар и тако се опасно заклати да би пао у раку да га не зграбише снажне Окрогличареве руке.

- Шта је? Шта је? – забруја иза њих.

- Лудака су живог закопали!

- О страхоте! – закрешта Пресвети Брк. – Зграбите их! Зграбите их!

- Ћути! – загрме Лука. – Ово је свето место!

- Тако је! – потврди стражмештар дошавши себи... И нека се нико не меша у моја посла! У име закона, држите их! – показа на Луку, Русепатациса и Матица. Затим се окрете раци и службено позва Тантантадруја: – У име закона, устај!

- Тантантадруј, ја сам умро! – побуни се глас из раке.

- У име закона, устај! – повика стражмештар гласније.

- Тантантадруј, стигао сам до раке и умро сам! – тврдоглаво је лудак терао своје не мичући се.

Стражмештра је та непослушност тако разбеснела да се заклатио и заурлао:

- У име закона, напоље из раке!

- Ко то урла на њиви вечног мира? – загрме сад иза мушкараца. Они се брзо размакоше и начинише пролаз четворици жупника који су се приближавали у дугим пелеринама као четири горостаса. Стражмештар се исправи, колико год је могао, поздрави по војнички и службено са општи:

- Покорно јављам да су лудаци закопали лудака.

- Па још је жив! – брзо рече Окрогличар.

- Жив је – потврди стражмештар али неће из раке! Жупник га одгурну, окрете се раци и строго упита:

- Тантарадра, шта је то сад?

- Тантантадруј, стигао сам до раке и умро сам! – одговори лудак. – Сад је она права?

- Оооо – у хору отегоше страни жупници вртећи главама.

- Не, није права – одврати домаћи. – Кад легнеш у јаму, не умреш, него те само затрпају!

- Тантантадруј, само затрпају – очајнички застења мали лудак.

- Затрпају! А сад устани!

Тантантадруј гласно заплака али ипак устаде, и људи га извукоше из раке.

Жупник уздахну и обриса знојаво чело, па се поново уви у пелерину и заповеднички рече:

- Вратимо се сад цркви!

Сиђоше са заравни и скупише се пред црквом. Жупници се поређаше као судије, а домаћи нареди да се доведу сва четири несрећника.

- То што сте ноћас урадили – рече им строго – велики је, велики грех!

- То је злочин и одговараћете по закону! – утврди стражмештар.

- Пхи! – презриво фркну Фурлан. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Шта! – дрекну стражмештар и полете напред.

- Ти си луд! – загрме на њега Лука.

- Доминиче, не лудуј! – зовну га жупник.

Стражмештар се повуче, а жупник подиже руку и припрети:

- Да ми никад и нигде више нисте ушли у гробље! Јесте ли разумели?

- Разумели и божорно-босерна! – грмну Лука.

- Ижорносерна – уплашено понови Матиц Савршена Палица.

- Тако! – климну главом жупник. – А сад ћете се разићи. Сваки својом долином...

- Господине жупниче! – јави се сад Хотејц и прогура се напред. Оставите их ноћас код мене, да се огреју и преноће.

- У праву си Хотејче – признаде жупник. – Али касно си се сетио. Што сам рекао, рекао сам!

- Па можете да порекнете.

- Никад не поричем! – строго одврати жупник. – Што сам рекао, рекао сам! Сад ће се разићи и сваки ће кренути својом долином. Ти, Лука, навише уз Сочу!

- Наниже! – одлучно се успротиви Лука. – Наниже и божорно-босерна!

- Добро, наниже! – попусти жупник. – А ти ћеш навише – окрете се Фурлану.

- Пхи! – фркну Русепатацис. – Raщs e patacis, репа и кромпир!

- Ти, Матиц, идеш уз Бачу кући!

- Уз Бачу кући – послушно замумла Савршена Палица.

- А ти – окрете се малом лудаку – уз Идријицу и такође кући!

- Тантантадруј, кући! – готово заплака лудак.

- И упамти још нешто! – дубоким гласом рече жупник. – Ти уопште нећеш умрети!

- Тантантадруј, уопште нећу умрети? – задрхта лудак толико да зазвонише све његове клепетуше.

- Не! – потврди жупник. – Ако опет будеш хтео да умреш, онда уопште нећеш умрети!

- Тантантадруј, нећу више хтети умрети! – заплака лудак и склопљених руку потрча према њему. – Нећу више хтети умрети!

- Заиста нећеш? – запита жупник.

- Тантантадруј, нећу, нећу више! – заврте главом лудак и одмах затим с новом надом у гласу запита: – А да ли ћу онда умрети?

- Но, онда ћемо видети – милостиво рече жупник. – А сад се разиђите и мир нека је с вама! А и ви се разиђите – окрете се својим парохијанима – и хвалите бога што није било нешто горе! – Климну затим својој сабраћи и сви се достојанствено упутише ка жупном двору.

Четири несрећника кренуше сваки својим путем, жене нестадоше у кућама, а људи сиђоше на трг. И поново се напунише крчме, и поново заграјаше, јер је необични догађај био довољан разлог да се нови литрењаци довуку на столове.

Жупници се вратише у златну собу пуну златне светлости и златне топлоте. И кад куварица донесе боцу златног куваног вина, које је мирисало на цимет и каранфилић, поново се осмехнуше. Налили су чаше и загрејали прсте, уста и желуце. Сваки је одломио парче тамно златне погаче и сажвакао бледо златну средину. Онда су се поново теменима наслонили на зид, затворили очи, отворили уста и запевали пуним, тамно златним баритонима:

- Оо... ооо... Оо... ооо...

И док су жупници певали у златној соби, а у задимљеној крчми пили и лармали сељаци и бајтари, трговци и занатлије, слуге и слушкиње, прекупци и мешетари, млади и стари, дотле су већ тамо далеко, сваки својом пустом долином, ишла четири лудака. Смрзнута земља одзвањала је под њиховим ногама, а хладан месец сијао им је с неба, јер је зимско небо било ведро, а јутро још далеко...

Ово је крај приче о Тантантадрују. Увод је по свој прилици непотребан, а епилог поготову. Знам врло добро да је сад свака реч сувишна, а ипак ми узбуђена душа не допушта да не кажем још нешто.

Најпре то да ова прича није више онако блистава, каква је била кад ју је причала моја мајка. Крив сам, наравно, сам, Тад сам био још дете, слушао сам да бих се радовао и разонодио, зато је само понекад замирисала на пелен, а сад, кад је после четрдесет година поново оживела, показало се да је у мени постала горка.

Друга ствар је још гора. Од оног тренутка кад сам у машти видео како су четири лудака изишла из крчме и застала, јер су угледала празан трг, костур вртешке и ниски крвави месец, који је као последњи, заборављени и већ улубљени лампион висио над изумрлим вашариштем, почела је да ме прогони још стравичнија визија. Отимао сам се и отимао, тресао главом и затварао очи, да не бих још више загорчао или можда чак разбио визију своје приче. А кад је причи био крај, нисам јој се више опирао. Препустио сам јој се.

И шта сам видео?

Видео сам самог себе, како седим на врху брега, на сувозиду крај борове шумице изнад Пирана. Више није била ноћ, нити још дан. А месечина тако бледа и провидна да је у њеној светлости све изгледало ледено. Подишла ме језа, а затим сам стајао непомично, јер је све заиста било од леда. Од леда су биле куће пода мном, залеђено је било море, од леда су били чемпреси и бели споменици, од леда је било дрвеће и од леда лишће, онако како се следило још пре хиљаду и више година. И нисам видео само предео око себе, видео сам читаву земаљску куглу, и сва је била залеђена и мртва. Ледене и пусте биле су и оне моје четири долине којима су некад отишла четири моја кротка лудака. Све је било мртво. И ветар је већ одавно умро, сасвим умро, умро до последњег даха. На мртвом небу укосо је лежао само један облак, дуг и танак као ледена свећа. И знао сам да то није облак, већ последњи отегнути људски крик, који се следио. Ниско под њим висио је месец. Висио је иза оштрог шиљка леденог звоника старе катедрале и био је пресечен надвоје. И такав је сад сијао над земаљском куглом, над изумрлим вашариштем човечанства. Био сам сам, али ни мене више није било. Ту је лебдео само мој престрашени поглед, који се и сам следио пре хиљаду и више година. И...

Доста! Задрхтах од ужасне хладноће. Скочих, и гле, баш у том часу небо поново оживе и једна звезда паде. Обрадовах се њој, као повратку живота. Али само за тренутак.

Јер одмах ме пресече помисао није ли то само изгубљено међупланетарно тане. И пошто сам још толико детињаст да кад падне нека звезда ја тихо изговорим своју највећу жељу, моја престрашена и старовременска душа прошапута:

- Нек то што је пало збиља буде звезда!

Полако изиђох из борове шумице, по војнички поздравих старо попрсје окрњеног ратника и сиђох колским путем. Са друма се осврнух на гробље. Натпис над улазом сребрно је светлуцао, као да је хтео да ми се охрабрујуће насмеши.

- Raurrecturis!климнух му захвално.

- Raurrecturis! – заискри се сребрно у знак одговора.

Махнух му руком и кренух кући. И поново ме свега обузе благотворна чежња и плодоносна тескоба. Ишао сам друмом и помало се клатио, јер био сам све: мајчин син и туробан гусар без једног ува и с црним завојем преко ока, остарели орао и осиротела вртешка, пресечени месец и гробљански чемпрес, одјек сопственог гласа и отегнути слеђени крик који одјекује у мртвом глувилу; био сам Лука и Русепатацис, Савршена Палица и Тантантадруј. Није било лако, а ипак сам све то носио са несхватљивом радошћу, јер ја сам био и јато светлосивих голубова који су у непрекидној сребреној траци летели мојом душом. Све је шумело око мене и нада мном, и зато признајем, мада би то могло да нанесе штету озбиљности литературе, да сам кадикад поскочио као Тантантадруј. А зашто и да не поскочим? Јер, и његову песмицу сам тихо певушио:

На-а небу је-е сунце,
на земљици мраз.
Ја-а са-а купљам звонца
и сва су за вас.
Та-а-та-ан, та-а-та-ан
та-а-ан-та-друј.
Ју-у-ху-у, ју-у-ху-у
Ју-ху-ху-ху-хуј...

Фусноте

[1] Сеоска сиротиња која поседује колибу, али без земље.

[2] Направа у облику скале са летвама и кровом, за сушење сена.

Едвард Коцбек

Тамна страна месеца

Сад, узимајући перо у руку, знам да сам учинио најважније што се у мом мучном положају могло учинити. Осећам да нисам покренуо само онај механизам који ће ми помоћи да мирно сагледам бурне догађаје последњих дана и да се у њима снађем, већ сам учинио и нешто више можда сам се тиме и спасао. За читаво време то је сигурно живело у мојој подсвести, али оклевао сам да се повинујем унутрашњем зову, узмем перо и почнем да пишем, иако још нисам био сасвим убеђен. Кад год сам се досад одупро том тихом зову, знао сам добро да се само играм, да не мислим озбиљно, а уједно сам слутио да ћу се пре или после предати, да је само питање времена кад ћу то учинити. Сад је тај тренутак дошао.

Око мене је мрак подземља. Сам сам, све ме је напустило. Али језа ме не подилази више, прсти на руци не дрхте ми више. Покушавам да схватим да се са мном пре неколико минута десило нешто одлучујуће. Управо сад, кад почињем да пишем, осећам да се моја колебљивост претвара у спремност. Преображавам се, цео се преображавам. И мада не знам шта ће се идућег тренутка са мном догодити, почињем јасније да гледам и мирније мислим. Напети тренуци тиктакају у мени пријатно као механизам домаћег часовника, обузима ме детективска равнодушност. Сада тек знам да је излагање опасности нешто што је човеку урођено и пријатно кад према њој стекне лични, штавише, сасвим интимни однос. Има нечег љубавничког у тој опијености опасношћу, та ме опијеност сад магично обасјава и прожима. Спољашњи и тупи страх претвара се у заносну бојазан оног тренутка кад се човек нађе усред опасности, говорник пред људима, глумац на сцени, борац на положају, пилот у авиону, мушкарац уз жељену жену, ја пред лицем смрти. Осећам се ведар и очишћен, спреман сам на све.

Не бринем више како ћу то набацити на хартију, иако ни писма никад нисам волео да пишем. Сви моји записи били су увек веома кратки и технички, безбојни; бојао сам се писменог начина изражавања. Хартија мучно гони човека да јој се преда. С великим отпором радио сам школске и домаће задатке. Било је нечег неприродног у оном обавезном красно писању. А сад су такве и сличне унутрашње препреке отпале, неистине су нестале. Унутрашње сам слободан, никакво осећање тегобе не задржава ме више, напротив, осећам неукротиву жељу да јасно и подробно изразим свој положај који ме је целог ставио на пресудну вагу. Хоћу до краја да будем складан и истинит. Можда ми рука, упркос томе, сад, кад почиње да бележи слова на хартију, малчице дрхти, али то је вероватно последица изненадне промене, ишчезавања управо поднете нејасне тегобе, а можда и израз свечане атмосфере која ме окружује док се приближавам решењу – ко зна.

Отворено говорећи ја сам целог свог живота био плашљивац, и досад сам се без успеха борио против ове телесне и душевне муке. Бојажљивост је била од самог почетка саставни део моје природе. А целокупно моје сећање из детињства говори о мом ужасу од непознатог и неочекиваног. У породици ме нико није плашио, чак су се трудили да ме сачувају од глупих застрашујућих игара, преко којих се старији тако радо иживљавају пред децом, па ипак сам, упркос томе, био стално и безнадежно плен страха и немира. Ноћу се нисам усуђивао у мрак, сам никад нисам хтео кроз шуму, тишина собе ме гушила, громови су изазивали у мени дрхтавицу по читавом телу. У вечерњим часовима привиђале су ми се авети, у шуму ноћи чуо сам разбојнике, у пулсирању тишине осећао приближавање бића која се надносе над човека с претећим намерама.

Кад сам у основној школи чуо прва објашњења о свету и животу, она су се накалемила управо на то моје осећање страха. Часови географије будили су у мени нову, још дубљу бојазан. Тумачење да је земља округла и мала међу васионским телима, испунило ме је безданом грозом, којој се придружила очајничка туга. Планетарни страх претворио се у космички. Коперника сам омрзнуо. Птоломеја заволео. Поразно је утицала на мене верска истина о Адамовом паду и оптерећености човечанства прародитељским грехом. Схватио сам да сам биће ухваћено у кавез коначног света, усред неизмерне васионе, а уједно зачарано грехом и злом.

О свему томе размишљао сам, дакако, дечјом памећу, па ипак са силином која је прожела цео мој млади живот опасном, скоро очајничком несигурношћу, а мојој плашљивости почела да даје нов израз. Кад би се увече смркло, нисам се више бојао сабласти, али сам утолико јаче осећао да је живот безнадан и безвредан. Тада ме је шчепала тескоба и више ме није испуштала. Сећам се како би ме, у јесење дане, кад сам пошао у други разред основне школе, обузимао ужас чим бих легао у кревет, такав неописиви ужас да сам вриштао, иначе би ме угушило. То су били тренуци најчистијег и најдубљег ужаса у мом животу. Дуго нисам хтео никоме да кажем шта се са мном дешава, док једном нисам мајци открио свој непојамни страх. Тада су у породици почели да се дошаптавају и променили су однос према мени. Та је снисходљива пажња, међутим, пала на мене као нови терет. Почео сам да се браним јунаштвима на које сам се присиљавао. Ноћу сам добровољно одлазио у суседну гостионицу да купим оцу цигарете, научио сам да возим бицикл и победио сам у дечјем такмичењу, у пењању уз жицу громобрана на црквени торањ био сам други, чак сам почео и да варам у разреду, тако да су ми се школски другови дивили.

Све је то био израз мога двојства. Уколико ме је више стезало, утолико више сам покушавао да се спасем делањем, а с друге стране, утолико више сам тонуо у ужас, уколико више сам покушавао да себе одредим. Кад сам завршио гимназију, посветио сам се студијама математике и физике управо зато да бих се успешније могао борити против свог демона. Али ме студирање ових наука није ослободило.

Математика ме је логичком и формалном јасноћом жалосно затварала у нему иманентност, а физика ми је различитим објашњењима детерминизма и индетерминизма откривала празнину неизмерне васионе. У новом очајању, почео сам да листам модерне филозофске књиге, али и оне су ме водиле у апсурд и стоицизам којима нисам био дорастао. Бојазан и немир слили су се у једно.

Па ипак, нагонску тежњу за миром и смислом нисам више осећао као недостатак јасног погледа на свет, већ као потребу за целовитом, неподвојеном човечношћу. Ја сам, наиме, један од оних само отуђених. За ту отуђеност постоје данас разна објашњења, у сваком има зрнце истине, али ни једно ме не може до краја објаснити нити ми помоћи. Вероватно је човек већ у свом почелу у себи подвојен. То је отворено и тешко људско питање које засад нико не може да реши. Али сам из неких модерних романа сазнао да су досад појединци који су извршили револуционарне подвиге постали најзаокруженије и најцеловитије личности. Можда ћу о могућностима таквог јунаштва ускоро добити скромније мишљење. Сувише лако сам се упустио у то, иако сам, док ово пишем, све ставио на ту карту.

У овај бункер сам дошао веома радо, јер ме, од првог часа окупације, нешто вукло из немирних улица у заклоњен простор, где бих могао несметано да радим као Архимед, док су два моја пријатеља одмах отишла у долењске чете. Хтео сам да се загњурим у посао и веома ми се допало што ме је организација послала у љубљански подземни свет и поверила ми бригу о главној архиви. У почетку није било толико архивског посла, зато сам прихватао и друге задатке, правио пројекте за нове бункере, план курирског система у Горењској и помагао у оснивању прве веће илегалне штампарије. Правио сам планове за послератни рад на селу и у граду, читао национално економске расправе и сањао над албумима фотографија модерне архитектуре. Неколико пута сам мењао место и три месеца био радио телеграфиста. У међувремену сам опремио бункер најразличитијим практичним направама из механике и електротехнике. И из тог пријатног и од улица удаљеног живота био сам отргнут кад су у бункер почели да стижу редовни извештаји партизанских јединица и кад је бункер постао привремено боравиште илегалаца и реконвалесцената.

Тако су у бункер дошли Девин и Барка, и у мени пробудили нови живот. До њиховог доласка живео сам и владао се као месечар, било ми је свеједно да ли сам сам или ми је неко послат у помоћ, нико ме није могао смутити. Био сам као навијен механизам који се неуморно врти и аутоматизованом ревношћу обавља свој посао. Жив сам био само споља, мада сам дан и ноћ дрхтао од занесености и био налик на пометеног пубертетлију. Све сам радио с лакоћом, заборавио сам на родитеље, на семинар и на девојку с којом сам последње године ишао на недељне излете. Прошлости сам се одрекао, одбацио је. Скупио сам се на уском простору садашњости и детињасто веровао да се на свету, упркос новом светском рату, не може догодити ништа нарочито ново, иако сам, приликом доласка окупатора, био међу онима који су изгубили тле под ногама и прва три месеца показивали знаке неуравнотеженог душевног живота. Та сметеност се убрзо слегла, после првих илегалних састанака. Разборито друштвено историјско објашњење ме је необично смирило. Прихватио сам га готово са усхићењем, као истину која ослобађа и смирује. Никад нисам имао никакав однос према историји и политици, а сад сам се ухватио за дијалектичко објашњење судбине народа са страшћу, каквом се бродоломник хвата првог чврстог предмета. У мени су се пробудиле енергије с којима нисам знао шта да почнем. Упркос мом образовању, у мени је одједном било премного вере а премало искуства. Зато сам негде остао да висим и постао жртва плашљиве магловитости. Изгледа да је то код интелектуалаца честа појава.

Код интелектуалаца? Шта пишем? Девин и Барка доказују управо супротно. А осим њих, упознао сам и неке друге. Сви су ти револуционари утицали на мене умирујуће. Ох, и управо тај мир ме је узнемиравао. Кад се Барка први пут појавио не улазећи у бункер, угледао сам његово насмејано лице и чуо речи које су непрестано поигравале, као да скакућу од припросте животне радости. Његовом чару нико није могао одолети. Радовао се највише оним стварима које су биле најбезначајније, тако да је изазивао моје непрекидно чуђење. Благо би се уозбиљио тек онда кад би се сетио својих доживљаја у туђини. Студирао је у Паризу, распуст проводио са морнарима у Калеу, и на крају био командант батаљона у шпанској међународној бригади. ΀¡воје шпанско илегално име донео је овамо и партизани су га брзо повезали са смислом словеначке речи, јер се он, због ране на нози, клатио при ходу.

Дотутњао је у бункер као вихор, говорио гласно и снажно ми стегао руку, а ја нисам знао да ли је насилник или љубазни ветропир. Застао је у затвореном простору, завртео се у њему:

- Ђавоље рупе, ко ли их је измислио! Па то је горе од затвора! И какав ми је то начин ратовања! Од бункера до бункера, све тише и тајанственије. Ко ту може да ради? Ту можеш само да полудиш!

Погледао ме је скоро укочено, а ја сам му се насмејао:

- О, није баш тако рђаво!

- И ти си ми један од бункераша! Саме бункере градите, свака улица га већ има, бункер ради бункера, партизански артизам, мистика подземног света! На споредни колосек сте нас одвукли. Морам што пре из Љубљане!

Корачао је нагло по малој просторији, повијених леђа и опуштене доње усне, очи су му сјале и говорио је све гласније. Смиривао сам га, а он се одједном зауставио и издрао на мене:

- Лепо, богами! Још и то, шапутаћу у тој твојој јазбини! Ви сте у Љубљани све саме кукавице, а најгори паничари су се у бункери посакривали! Немате ни појма како се опасно мењате!

Занемео сам, ни гласа нисам пустио, руке су ми немоћно висиле низ тело. Приметио је моју запањеност и пришао ми. Променио је глас и лако се нагнуо:

- Извини, бесан сам. А бесан сам увек кад морам сувише дуго да чекам. Не знам ког врага мућкају, нешто је запело... – Осврнуо се на причеве. – А где ћу да лежим?

Показао сам му лежај, отишао је до њега и гунђао, а потом се забавио око сточића. Још увек нисам могао ништа да кажем. Тад је угледао прекидаче:

- А шта је ово?

Угасио сам обично светло и упалио плаво које су ми, на мој захтев, донели из моје собице на Мирју. У очевој вили имао сам технички веома удобно опремљену собу на поткровљу, у њој сам наместио разне практичне направе које су сад скоро све биле у употреби у овом новом обитавалишту. Барки поново засјаше очи. Укључивао је светиљчице у разним бојама, сигналне знаке, вентилацију, и осветлио електрични часовник. Затим је почео да отвара разне тајне претинце и најзад укључио мали радио. Зачас је настало ново расположење, мрак је постао привлачан, простор се раширио, учинило ми се да се и мој нови друг ослободио непријатног подземног осећања.

У међувремену сам приставио турску кафу не би ли га орасположио. Приметио је и задовољно зарежао:

- Но, да, можда и неће бити тако рђаво. Још мало па ћу се примирити.

- Наша пећинска цивилизација није мачји кашаљ – покушао сам да држим корак с њим.

- Шта кажеш, цивилизација – упита нагло и намршти се – немој опет да ме љутиш. Управо то ми смета, сувише је инжењера у организацији. Они ће све покварити. Сви су ми досад збуњивали момке својим практичним идејама. Површину земље познајете, али ништа друго. Саме ситнурије вас муче, ваша памет види само ексере, завртње, претинце, курире, мале пројекције и техничке ефекте, ђаво да вас носи!

Кад сам ставио шољицу вреле кафе преда њ, поново је угасио обично светло, а зелено магично око радио-апарата мутно је засјало иза наших леђа. Поглед му се убрзо привикао, видео сам га како сигурном руком подиже шољицу и срче мирисну кафу. Из апарата су допрли звуци Стравинсковог Петрушке. Барка је подигао главу, очи су му зелено засветлуцале.

- Да знаш, бункер је култура, а не цивилизација. Пре неколико година видео сам прави бункер, шпанску алтамирску шпиљу с бизонима, нацртаним на стени. То је један од најстаријих цртежа на свету. То је бункер, а не ово. Такве ствари не може да нацрта ниједан наш сликар, можда још само неки лудак. – Погледао ме зеленим очима и одмах затим додао: – Знаш шта, Петрушку знам напамет, свирао сам га на грамофону кад сам се скривао у долењском граду, а осим тога, могу да га слушам једино ако сам сам. Дај нешто друго!

Послушао сам га, радио је засвирао тихим шумом који је благо падао и поново се дизао.

Одушевио се:

- Види ти њега, види, уме и да учини услугу. Срећа или спретност. Видиш, тако ћеш ме и придобити. – Уво је приближио апарату и гледао ме шеретски. Нисам га разумео. – Зар немаш нимало маште, проклети инжењеру? Страшљивци обично имају ванредну фантазију! – Лупио ме по леђима и одмах затим прошапутао: – То је ипак море! То је океан, момче мој, моја најмилија стварност, моја најсрећнија љубав. – Потом је говорио монотоно као да рецитује: – Чујеш ли валове? Како шуме неограничени, бескрајни? Вечити океан је око нас, вода се пени и шуми, њихамо се на лађи, кљун реже таласе, највећу брзину смо јој дали, вриснуо бих од радости пред старим и непролазним елементом света. Чујеш ли? – гледао сам га као укопан и шапутао: – Чујем, чујем.

Говорио је даље:

- Нема ничег лепшег од позива капетана. Не постоји нигде тако уравнотежено осећање времена и простора као на мору. Капетан сам хтео да будем, па ми је судбина помрсила рачуне – наслонио се натраг и ућутао.

Ућутала је и радио музика, а у апарату је нешто звучало, као да брује тихе машине.

Повукао ме је за рукав и нагнуо се к мени:

- Чујеш ли? Тако звучи на подморници. Сад смо под водом. Изванредна илузија. Она ће ме спасавати. Можда ћемо се и спријатељити.

Из радија се јавила виолина и задрхтала. Нагло је устао, као да се гуши:

- Доста! Не смем више, то може да ме погоди. Кроз неколико дана морам да будем спреман, до краја спреман!

Упалио сам обичну светлост и загледао се у њега притворених очију, јер га нисам разумео. Уместо тајанственог човека, угледао сам, изненађен, јасног и ведрог Барку, који ми се поново насмејао здравим освајајућим смехом. Запалио је цигарету и рекао:

- Ништа не брини, све ћеш сазнати, ствар је јасна и проста. Или ћу пропасти, или ћу се спасти. То је моје животно питање. Сад осећам да се приближава решење. Или ћу пропасти или се спасти. Као и свако од нас. Па и ти!

Добро знам да сам се тада, дубоко у себи, узнемирио и да то нисам могао да покажем, спутавало ме нешто и стегло. Рекао сам блесаво:

- Ја нисам професионални револуционар...

Тада се Барка насмејао тако бурно и гласно да сам пребледео. Гушио се, није могао да дође до речи, и тек после извесног времена рекао је са сузама у очима:

- Тако престрашених очију, па такав шерет! Де, де, можда ћеш их вицевима удесити, Лахе [1] и Швабе! И револуција има своје дворске будале. Буразеру, у теби се скрива величина, ти си спасилац нације! Каква срећа што сам те упознао! Сместа ми је лакнуло! Боже мој, какав виц! – Затим се нагло уозбиљио, па као и раније шапутао у зеленом мраку. – Слушај, професионални револуционар си ти, братац, ти, а не ја. Ти си техничар покрета, службеник револуције, саобраћајац историје, статистичар судбине, професионални човек, инжењер душа... – И намах се поново бучно насмејао.

Можда се сад више не сећам свих појединости, али добро знам да сам устао и некуд отетурао. Кад је Барка видео да сам, као у наглој вртоглавици, десним дланом притиснуо чело, дигао се и пришао ми:

- Извини, нисам хтео да те увредим. Разговарао сам са собом, већ сам ти рекао да сам бесан, бесан сам на себе; са мном није све у реду, зато сам одлучио да измерим своју снагу...

Ништа више није рекао, ућутао је, као да му је одједном постало жао због нагле помирљивости.

Погледао сам га, пиљио је у мене и пипајући рукама сео. Поглед му се ублажио, готово озарио осмехом:

- Па ипак имаш чудне очи. Ни у теби нешто није у реду. Сувише си дуго у бункеру. Послушај ме, што пре кидај из њега. Бункер није ни за јунака, ни за кукавицу. Сувише си се окружио апаратима. Ништа ти не помаже, напашће те подмукло и сатрти. Види ти се из очију.

Опет ми се приближио и ставио ми руку на раме:

- Ништа не брини. И из мојих очију се види. Из мојих можда још горе. – Застао је за тренутак као да оклева, а онда гласно рекао: – Цео живот сам провео у бункеру, младост сам проживео у мраку, окружио се претераном опрезношћу, накалемио себи вештачку, лажну природу, претворио се у бункер. Морам што пре из оклопа, изложити се морам чистом ветру, изићи морам на чистину историје. Дохватити се морам с њом, овакав какав сам, и не смем више да одлажем.

Загледао сам се у њега. Кад је узимао нову цигарету, видео сам да му прсти бескрајно благо подрхтавају. Обузела ме и разгалила некаква благост, постао ми је неизрециво близак.

У мени се покренуло чудно, готово несмотрено усхићење и ја сам га замолио:

- Хајде да седнемо! Више пута сам хтео... Задржао ме је руком, поново се здраво насмејао и показао беле зубе:

- О том више нећемо да разговарамо! Где су ти данашње новине?

Сео је за сточић у углу и почео да чита, као да се ништа није догодило. Али није дуго читао, изврнуо се на лежај, покрио ћебетом и сместа заспао.

Идућег дана курирка је довела Девина, младог човека, за кога сам одмах утврдио да у себи сједињује два човека, нежног лиричара и оштрог мислиоца, да спознаје без умовања, а истовремено рационално упрошћава. Касније сам открио да је само због своје непосредности могао да тако мирно, готово наивно повеже два тако супротна људска својства. Барка га је познавао и обрадовао му се. А мислим да је и Девин, који је, упркос младости, био утицајан члан руководства, изабрао тих дана мој бункер управо ради Барке. Јер он га је криомице поштовао иако га вођство организације није нарочито ценило. Барки је то било мило па су се спријатељили и за неколико дана то пријатељство продубили. У почетку су много насамо разговарали, шапућући, очи у очи, а после неколико дана су се раскравили и почели да се шале, скоро стално на мој рачун.

Једног јутра, не знам више који то дан беше, пробудио ме на лежају њихов тихи разговор. Није ми се устајало, у бункеру је владала тама, зато сам се угодно притајио и ослушкивао. Девин је управо изговарао текст познате поеме.

Морам да напоменем да је Девин волео Рилкеа. Своје илегално име одабрао је по његовим Девинским елегијама. Избор његових песама носио је стално уза се и никад није могао довољно да нахвали случајност што је овај најснажнији модерни немачки песник, своје величанствене творевине назвао по словеначком граду на јадранској обали.

Кад је завршио, чуо сам Барку:

- Молим те, понови још једном!

Девин је поново рецитовао текст, лагано и са истинским заносом. Био је то превод Рилкеове песме о пантеру. Тренутно је у мени изазвао језив утисак који одмах нисам умео да објасним. Лежао сам мирно као у гробу, нисам се усуђивао ни да се померим, само сам у мраку затворио очи и задржавао дах. Препустио сам се невидљивој сили која је почела да се игра са мном. Постао сам одједном расположен за омамљиво дубоке метафоре. Песма је говорила о дивљој звери чији су поглед шипке кавеза тако убиле да изван њих више ништа не види. Последње две строфе одмах сам упамтио. Тако су ме обузеле да сам почео да дрхтим од изненадног страха који ме, све до овог писања, није напуштао. Још и сад ми у ушима звони Девинов глас, његово готово глумачко модулирање и непосредно исказивање значајног садржаја:

У лаконогу ходу снажни корак гине,
у тим се малим просторима вије,
причиња се плесом снаге из средине,
у којој запретана снажна воља зрије.

Тек каткад зјена очију просине,
без шума се отвара у слику или људе,
пролази кроза њу, кроз напете тишине –
у срцу тада престаје да буде.[2]

Кад је завршио, Барка се бучно померио на лежају, као човек који у сну почиње да млатара рукама око себе. Чуо сам га како, напола седећи на причу говори измењеним гласом:

- Ти си сотона!

- Зашто?

- Сликама говориш директно мени.

- Нисам хтео да те позледим.

- Утолико горе по мене.

- У ствари по обојицу.

- Штета што се раније нисмо нашли.

- Зато си сад дужан да ми кажеш неумољиву истину.

- Хоћу, само да се саберем.

Завладала је тишина, свемирска и претећа. Био сам напет као струна. Знао сам да ће међу њима да отпочне немилосрдан разговор. Истовремено ме обузело непријатно осећање да сам нешто заборављено у простору и да се они не обазиру на мене.

Барка се јавио смиреним гласом:

- Ти си мени изрецитовао песму, ја ћу теби причу.

- Слушам те – одговорио је Девин несигурно.

- Знаш ли Сан смешног човека од Достојевског?

- Не знам.

- Мораш да га чујеш.

Почео је да прича повест човека који је од ране младости памтио само понижења и увреде. Нису га вређали само људи, већ и судбина. Уколико је више упознавао живот, утолико више је расла његова тескоба и утолико више је знање компликовало његов унутрашњи живот. Одједном је сагледао да је смешан човек. То осећање се у њему тако стравично појачавало да је најзад дошао до очајничког убеђења да му ученост, коју је стицао на универзитету, немилосрдно доказује да постаје све смешнији, уколико више продире у њене тајне. Доказује му пре свега да је немоћан пред природом и да мора бедно да се подређује њеним законима који се ругају човековим племенитим тежњама. Суштина смешног састојала се у томе да се свака ствар коју је замислио или извео са чистом наменом, без изузетка увек изродила у своју нечисту супротност. Слепо играње природе и историје тако га је увредило да му се силовито одупро. А кад је, напослетку, упркос свих покушаја морао да установи да у животу нема баш ничег важног и да се дефинитивно нашао у потпуној празнини, повукао је црту испод жалосног искуства и одлучио да се убије. Путем према кући, где је себи хтео да одузме живот, налетео је на очајно девојче које се, у смртном страху, обратило њему за помоћ. Ово невино поверење, тргло га је и спасило. Одбацио је самоубилачке намере. Чудан случај открио му је истину да у животу, упркос поразном разочарењу, ипак постоје људски важне ствари.

Барка је ућутао. У глави је почело да ми бучи. Јутарња испаваност и кошмар буђења замрсили су се, у подземној тами, са песмом и причом у нови чвор личне нестабилности. У слепоочницама ми је ударало. Механички сам у себи говорио: Девин лежи поред Барке као невино дете, он не мора да дрхти. Нејасно сам зажудео за хладним чаром ништавила. Пале су ми на ум Ставрогинове речи: Бојим се самоубиства, јер се бојим да покажем величину душе. Моја бојазан је постајала јаснија. Барку сам сматрао срећним због његове опседнутости, његове стрелице нису ме више болеле, знао сам да их не одапиње из својеглавости, већ из немирне тескобе.

Девин је још увек немо лежао поред Барке. Чуло се Баркино питање:

- Знаш ли кад је Достојевски то написао?

Девин се мало помакао, а Барка је наставио:

- Онда кад је спознао да нема штита који би заштитио човека од зла. – Ућутао је, чинило ми се да је вечност прошла пре но што је наставио: – Девине, то је неизрециво страшно искуство. – Поново се бучно промешкољио. – Сад приближно знаш како ствар стоји са мном...

- Не, ти ниси смешан – нагло и одлучно одби Девин.

- Можда то данас друкчије називамо.

Девин је седео на лежају и нагло, скоро заповеднички рекао:

- Свеједно! Што је, ту је! Кажи до краја...

- Да ти не буде жао...

- Како си то доживео? – Девинов глас беше тих и молбен.

Прошло је неколико тренутака пре но што је Барка почео:

- Како да нађем снаге? Уколико интимније судбина живи у човеку, утолико му је непознатија. Док сам противника осећао и знао његов одређен, мада и погрешан суд, знао за његов одређен, мада непријатељски став, могао сам исто тако поуздано и одређено да пркосим његовом поретку и истини. Докле год сам непријатеља видео изван себе, чврсто сам седео у седлу. Такав противник јасно је пркосио мојој истини и истовремено кротио моју лаж. А онда се преко ноћи изменило. Догодило се оно што ме је до краја смутило. Противник се преобразио и стравично проширио, замаскирао и прокријумчарио у све кутиће живота. Не видим више јасно његове устостручене, свуда присутне снаге. Заједно с јасним и одређеним противником, срушио се и мој однос између истине и лажи. измећу добра и зла. Све се заљуљало, разумеш, све. То је једина истина која ми је остала. Заљуљале су се последње бране, зло је безгранично загосподарило. Човек се губи у подивљалом материјалном свету. Данашњи рат је самртна игра злих духова. Љубав је истовремено мржња, живот је истовремено смрт, слобода је истовремено сужањство, стварање је истовремено рушење. Шта још да ти кажем...

Тог тренутка сам неспретно ударио ногом о подупирач прича и уједно се угризао за језик. Протегао сам се и немарно зевнуо да не бих чуо Девинов одговор. У мраку сам погледао на бројчаник ручног часовника који је светлео и бучно сам устао, недостајало је још само неколико минута до прве курирске везе. Упалио сам малу светиљку и пожелео им добро јутро, ништа друго нисам могао да кажем. Одговорили су, видео сам Девина како је спустио ноге с прича и налактио се на колена. Спремио сам се нагло, као да ми се неописиво жури. Кад сам изишао из бункера и брижљиво га затворио за собом, вртоглавица ме натерала да се наслоним на зид. Баркино присуство ме је више него узнемиравало, почело је да ме мучи. Одједном сам схватио да сам смешан човек. Смешан човек сам, крајње смешан човек, говорио сам полугласно.

*

Сутрадан смо, после вечере, отишли код наших домаћина. Бункер је саграђен испод пространих Борунових складишта на југоисточном крају Љубљане, поред саме ограде од бодљикаве жице, коју су Италијани исплели око града. Удовица Борунова, велетрговкиња, станује у двоспратној кући поред складишта; с њом живе ћерка и син. Деца су, упркос свог грађанског порекла, симпатична, син је пре рата завршио високу трговачку школу у Бечу и написао дисертацију о Трсту као пристаништу средње Европе, а кћи је пред рат постала позната по тананој интерпретацији Офелије у последњој представи Хамлета. Из бункера се, покретним пролазом, могло ући у подрум испод стамбене зграде, а одатле на уско степениште које у бољим грађанским кућама користи служинчад. Тек након Девиновог доласка, почели смо, после вечере да их посећујемо. Говорио је да се познаје са сином, а у ствари је желео да види кћерку Мету, пријатну плавојку.

Кад је трговкиња отишла на спавање, нас четворица смо се дуго картали. Радио је тихо свирао, преневши нам претходно неколико незанимљивих извештаја, соба је била задимљена, а прозори пажљиво застрти. Упркос свему, били смо некако су више бучни. И ја сам се помало отарасио тескобе која ме је последња два дана мучила.

Тад се на вратима нагло појавила Мета и узнемирено рекла:

- Тишина! Испред складишта се зауставио аутомобил и чини ми се да су из њега изишли војници.

Скочили смо као одапети, разишли се без речи и отрчали у подрум, а одатле у бункер. Били смо убеђени да је кућа опкољена и да ће почети стравично претраживање. Легли смо на причеве и неко време чамили у мраку, док нам се узбуђена срца нису смирила.

Ћутали смо. Одједном се Барка из чиста мира засмејао.

- Ах, ништа – проговорио је – сетио сам се свог пријатеља Јанеза који је априла четрдесет и прве, као резервни официр, морао да преузме обавештајни део главне поште. Знате и сами какво је тада мрачно време било и каква голготска атмосфера! Пошта је била готово празна, неколико службеника и војника тумарало је изгубљено по просторијама. Али су телефонске везе ипак још све функционисале. Јанез је седео за апаратима које је тек упола познавао и расејано одговарао на кратке и грчевите извештаје. Између празног делања и жалосне свести о том наметало се нешто нестварно. Одједном је његову пажњу привукао глас у апарату. "Јеси ли прави?" "Не знам, можда. Буди кратак, немам времена". Тад је зачуо грохотан смех. "Па то је оно, хтео бих да те питам, како човек умире". "Како?" "Хтео бих да знам, како се весело умире..."

Нико се од нас није насмејао, али он је готово њакао. А онда је казао:

- Шта мислите? Да ли је боље да останемо у мраку или да упалимо светло? Како вам је лакше?

Обојица смо се ухватили за то питање, почели смо да наводимо свако своје разлоге, Девин за, ја против.

Престао сам да дрхтим чим сам изговорио неколико кратких реченица, али сам још увек грчевито стезао руке. Девин се благоглагољиво распричао тихим гласом.

Барка је тад предложио:

- Хајде да причамо вицеве! Ко ће бољи!

Почео је оним љубљанским о муцавцу и грбавцу. Мрак је постајао широк и пријатан. Девин је постао необуздан, отворио је брану блиставим шалама. Али кад је испричао виц о обешеном, завлада тишина.

Потом се Барка одједном поново јави:

- Па ипак је смрт као апсолутни крај тако страна човеку као ниједна друга појава на земљи. Смрти не даје одговор ни једно од безбројних искустава која стичемо у животу.

То је рекао као да нас пита. Нико се од нас није снашао, ни одговорио.

Он настави:

- Човекова смрт је апсурдна, бесмислена. Сасвим случајно учини крај постојању које је од почетка до краја само једно чекање, надање, и неостварено планирање.

- Рођење и смрт су најчистији човекови тренуци, узбуђују ме више од живота и његова зла – рече Девин из дубине мрака.

- Знати умрети, значи савладати зло живота – рече Барка.

Слушао сам са новим немиром.

- Али како, то је оно? – упита Девин.

- Апсолутним смислом којим испуниш сваки тренутак, па и онај који је смешно припрост, наизглед чак празан – одговори Барка. И додаде, као да ставља тачку: – Најбоље је знати велику истину, а говорити о бадему, каже кинеска пословица.

Тишина је зазвучала пуноћом и игривошћу. Смрт ми је постала блиска. Свим силама сам се бранио, али узалуд, У Баркином присуству осећао сам близину смрти. Сагнуо сам главу и окусио благотворну хладну опијеност.

Неко је закуцао на бункер. Подигли смо главе из тишине у којој смо се, свако на свој начин, средили. Познали глас младог Боруна. Дошао је да каже да се испред складишта само покварио један војни аутомобил и да су све досад поправљали. Тек сада су то установили. Аларм је, дакле, био напразно, устали смо и, на Борунов позив, вратили се у кућу. Обузела нас је тренутна веселост, упркос свему лакнуло нам је тек кад смо се разгаламили. Мета нас је чекала, ударала се по бутинама и није могла да дође до даха од чудног смеха. Свакога је од нас пецнула. Видели смо се као у огледалу, мора да смо се бескрајно смешно понашали кад смо сазнали за војнички аутомобил и отрчали у подрум. Био сам последњи, зато ме је најгоре удесила, а помогла су јој и остала тројица. Па ипак ме то није повредило. У том бучном радовању завртело ми се у глави од избрисане границе између смрти и живота. Осим тога, пио сам чашицу за чашицом коњака, док га Мета није свег источила. Алкохол је пробудио у мени необичну храброст, лукаво сам од интровертираног постао екстровертирани човек који је почео да се сам са собом шегачи. Тако сам се напио да су попуцале све унутрашње бране, попео се на сто и почео да подражавам Офелију, пијану од смрти и луду од живота. Мета ме запањено гледала не одвајајући више очи од мене.

Девин те ноћи дуго није заспао од раздраганости. С Барком је тихо певао песму за песмом, и на крају Ko so fantje proti vasi šli, lepe pesme so prepevali... Нову песму су певали посебном милином, и сад их чујем како не знам по који пут понављају речи:... midva bova se ločila, se ne bova vidla več. Барка је затим ућутао, а Девинова глава је висила са горњег прича, он је упалио зеленкасто светло и говорио:

- Свет је најистинитији кад га гледаш дијагонално. Тако раде деца, уметници и велики научници.

Барка је отворио очи и говорио сањиво:

- Како би било да ти малчице ограничиш своја антигравитациона мудровања? Ако паднеш с прича, нећеш пасти дијагонално, него окомито. Шта ће онда наша револуција без инжењера!

Идућег дана сва тројица смо приљежно радили. Тек с времена на време понеко би подигао главу са хартија и крадомице погледао суседа. А увече је у бункер стигао и нови гост кога је нарочито ишчекивао Барка. Нешто сам већ знао да долази ради Барке и његовог тајанственог задатка. То је био Атом, старији друг, коме је организација поверила све илегалне штампарије у граду. Лице му је било некако глумачки искривљено, у мирним тренуцима готово безлично, али кад би отворио уста, чаробно би се преобразио и деловао весело и ослобађајуће. Чим се појавио и проговорио потпуно се изменило стање у бункеру. Његовим доласком отпочело је епско доба нашег живота, нарочито за мене. Обрадовао сам му се као рођеном брату, већ због новог бројног односа међу нама, а поготову због нарочитог расположења које је унео. Није знао да је постао мој тајни савезник.

Убрзо нас је упознао са својим животним путем. Још у време својих ђачких распуста, он је био конобар, фотограф, службеник босанске шумске железнице; а кад је завршио средњу школу, на изненађење својих блиских, посветио се позоришту. Од Марибора до Цетиња ходочастио је с путујућим позоришним дружинама, затим се неколико година бавио новинарством и био дописник београдског дневника у неким страним државама, а пред рат је постао власник радионице за поправку радио апарата. Своју глумачку природу у потпуности је сачувао. Већ прве вечери рецитовао нам је песме из читанки за основне школе, у разним варијантама, имитирајући децу различитог узраста, људе различитих темперамената и познате љубљанске драмске глумце.

Кад смо сутрадан увече поново отишли код Борунових, Атом нам исприча један догађај из свог глумачког живота. За време једног распуста, док су играли у припростом крајишком градићу "Хајдук Вељка", салу су испунили сељаци, већина њих је први пут присуствовала позоришно представи. Били су одевени у празничне народне ношње, са кубурама за пасом. Одмах после првих призора, са дивљим изненађењем су се загледали у глумце. На крају првог чина атмосфера се испунила елементарном пажњом. Симпатије гледалаца према јунацима на сцени почеле су да се претварају у тихи бес и дивљење. Жива игра их је пренела у истински свет, па нису више умели да разликују илузију и стварност. Глумце је ова непосредност народа у почетку заносила. Голицање примитивних осећања опијало их је и још више одушевљавало, па су заиграли још интензивније. Међутим, у једном призору, усред игре, осетише да се силовита присност народне срџбе и љубави развија помало сумњиво и да ће се пре или после незадрживом ерупцијом спојити са драматичним збивањем на сцени. Али тад је већ било прекасно, ток напете игре није се више могао зауставити. Усред одлучујућег сукоба на сцени, у сали се заорио први мушки претећи глас који је запретио Турцима и од кога се пресекао дах женском свету. Глумци се престравише, јер се овом гласу одмах придружи и други, а за њим полете лавина оштрог, бурног протеста. Подигоше пиштоље вичући: «Врати му кћи, сместа му вратите кћерку!» Глумци пребледеше, и мада су, муцајући, почели да ублажавају текст, драма се неумољиво развијала даље. Тада из првог реда скочи на сцену прва узбуђена људина и с пиштољем у руци повика на Турке да се сместа покупе са сцене. При том позва остале гледаоце да устану и докрајче ново турско аговање. Умиривање глумаца није водило ничему, а није помогло ни нагло спуштање завесе. Сала је заурлала, неко је опалио у ваздух, следили су нови пуцњи, глумице су падале у несвест, а жандари су продрли у салу и почели да заводе ред. Људи су се умирили тек кад је управник позоришта, заједно са отетом кћерком, изишао на сцену и саопштио публици да су је Турци вратили. Позоришна дружина отпутовала је исте ноћи из градића.

Атом је причао једноставно и одушевљено, осећао сам како га испуњава и заноси нешто што је било јаче од њега. Сав је био у бујном изразу. Међу Словенцима познајем врло мало добрих говорника. Код њега је реторика била срећан спој логике и дијалектике. Зато ме је поново потресао, учинио да ми се животни поредак разоткрио као привидан, чак нестваран. Говорећи до краја, овај је доживљај био повезан са другим, још снажнијим. Под привидношћу се обесно заљуљала дубока несигурност свемирског кретања. Досад сам такве прекрете откривао само у литерарној машти, сад их је показао сам живот. То причање ми је открило замамну безбедност живота и потпуну недокучивост оних истина које разуму изгледају сталне и сигурне. По природи нисам ни хладнокрван, ни циник, зато ме скривена истина свих ствари почела лудо да мучи.

Погледах другове и Мету. Кад је Атом завршио, сви су се помакли као рониоци на морском дну. Мом оку је изгледало да говоре из велике даљине.

Мета је уздахнула:

- Срећан човек који све озбиљно схвата и цео се ангажује.

- Знаш, зашто – исправи се Атом – зато што не зна за страх. Страх је израз подвојености и релативизма.

Рекох самоуверено:

- За страх има више објашњења, али је најједноставније да је израз ослабелог нервног система.

- Страх? – упита Девин. – Понекад ми се чини да је одбрана подсвесне природе коју наш разум све више ограничава. А понекад мислим да је израз разума и његове тескобе у свету који је коначан.

Мета рече:

- Страх се мора судити по последицама. Страх рађа несрећу за несрећом. Ко се боји постаје слеп и опасан, а из тог осећања опасности рађа се нови страх.

- За мене – проговори Барка последњи – страх је слутња смрти. Страх је у свим облицима отпор духа ништавилу. Страх је нарочита врста љубави. Можда чак нарочита врста јунаштва.

Пресекло ме је као ђачића кад одједном спозна усијану истину живота.

- Барка – дирљиво се огласи Мета – да ли знате да обрнуто истина? Да је и љубав страх посебне врсте?

- Знам – одговори он без оклевања – добро знам.

- О љубави још никад није говорио, мора да је имао необична искуства.

Завлада готово свечана тишина, сви смо чекали да још нешто каже. Тад се он нагло подиже и повика:

- Метка, дај, налиј ми чашицу оног жестоког, шпанског. Време је да вам испричам своју причицу.

Сви смо се куцнули, њему је рука лагано подрхтавала. Поче:

- После рањавања у ногу пред Мадридом, лежао сам три недеље у војној болници и једног преподнева се обријао и уредио, како то човека више пута из чиста мира ухвати. Неко од другова рече да сам сличан свештенику. Погледах га и насамарих:

- Их, зар не знаш да сам носио мантију? Наравно да сам свештеник. Пет година сам носио црну ризу, а онда сам отишао и свукао се. – У истом тону говорио сам даље, тврдња ме повукла за собом. Измишљао сам догађаје и податке таквом лакоћом да сам се касније сам од себе уплашио. Момци су зинули и слушали ме, а ја сам разговор у прави час прекинуо и изишао напоље. Момци у соби су ућутали, само лекар ми се тихо осмехивао кад би ме сусрео. Следећег дана ми се чинило да су на све то већ заборавили. Међутим, после три дана дође лекар по мене јер је, рече, потребно да одем у собу за тешке рањенике. У њој је лежао један момак, извршена операција није успела и он је знао да ће ускоро умрети. Подигао је грозничаву руку и привукао ме себи, тако да сам стајао нагнут над њим:

- Ти си био свештеник... знамења су ти остала... помози ми... умрећу...

Тог тренутка тле се заљуља пода мном, његове ме речи подигоше тако да сам оглушио и ни речи нисам могао да одговорим. Руке, на које сам се одупирао нагнут над умирућим, изгубише сву снагу, морадох сести уз његово узглавље, јер су ми и ноге почеле да дрхте. Густа црна коса лепила се самртнику за знојаво чело, грозничаву руку још јаче је стегао, а истовремено ме гледао тако поверљивим погледом да ме је подишла језа. Још увек нисам могао да проговорим. Младић је ћутање протумачио као моју спремност. Био сам заробљен. Тад у мени, једва једвице блесну искра разума. У магновењу се упитах: "Човеку је потребна утеха. Шта је сад важније, мртва истина или жива лаж?" Привукао ме је још ближе: "Овакав не смем умрети ... збацити морам са себе ... притискује ме..." Те речи ме још више дирнуше. Знао сам да код њега није у питању супротност између кривице и чистоте, већ супротност између крајњег ништавила и потребе за истином, живом истином. Умируће очи су говориле: "Грешио сам..." као да би хтеле да кажу: "Грех је лаж... пун сам лажи... хоћу истину..." Био сам у простору из кога више није било излаза, магнетизам смрти приковао ме уза се. На суседним лежајима стењали су тешки рањеници, мирисало је на хлороформ и гној. Длановима покрих очи да ме страшна вртоглавица не баци наузнак. Чуо сам шапутање младића и нисам га разумео, шапутао је грозничаво, страсно, све брже, али све слабије и тише. Кад сам га погледао између дланова, још су му се само усне мицале, можда је већ молио одрешење од греха. Кад су се и усне смириле, отворио сам очи и погледао га. Био је мртав, али лице му је одражавало неизрециво блаженство. Положио сам длан на његово чело, помиловао непознату срећу. Сматрао сам срећом и што ми није било потребно да учиним обавезни знак. Можда то не бих ни знао, а све кад бих и знао, то не бих могао да учиним, то је превазилазило моју снагу. Тако смо, видите, усрећили један другог.

Престао је и загледао се у даљину. Неколико тренутака је владала потпуна тишина. Кад се поново сабрао, настави:

- У тој шпанској болници упознао сам једну од оних болничарки које су биле узете из цивилних болница и додељене нама. О Изабели не волим да говорим, још ми је сувише блиска, значила је за мене више од иједне друге девојке. Била је лепа, нежна, тајанствена, у њој су се спајале шпанска лепота и нарав својствена словенским девојкама. Зближили смо се на чудан начин. Да би разонодили рањенике, однекуд су донели велики аутомат који је свирао старе шлагере и песме чим убациш новчић. Од свих мелодија највише ми се свиђала стара шпанска Маријина песма, чудесан спој ходочасничког и еротског мелоса. Приметио сам да јој се изванредно допадало кад замолим да ми свирају ову песму. Једном је пришла и ухватила ме за руку: "Хоћеш ли још?" Тад је руку задржала у мојој, очима утонула у моје очи. Тако је почело. Тих дана сам сазнао шта је љубав. А кад је Изабела сазнала за догађај са самртником, пребледела је и истог часа нестала. Нико није могао да је пронађе, нестала је без трага. Ходао сам, поштапајући се, као сенка, ни с ким нисам проговорио ни речи. После два дана дошао је комесар болнице да ми исприча: "Ону младу дувну су нашли." "Какву дувну?" "Изабелу". Тргао сам се, нисам знао да је била самостанска искушеница и да су њен самостан растурили. "Шта је с њом?" питао сам. "Ништа нарочито, из реке су је извукли..."

Наслонио се на столицу и погледао Мету:

- Вероватно имаш право, љубав је страх посебне врсте...

Нико од нас није знао шта да каже, били смо сметени, готово осрамоћени. Онда нас је Мета извукла из неприлике, а истовремено изразила нашу заједничку ганутост. Почела је да пева Баркица по мору плови, сви смо прихватили са олакшањем које смо, свако на свој начин, потискивали. "Баркица" је била Баркина песма, сад је постала и наша. Те вечери се више није разговарало, само смо певали. Много смо их испевали, а једну смо му морали и посебно да отпеваомо, ону Srce je žalostno, moćno je ranjeno, moglo bo umret. Другу строфу смо морали поновити. Барки су се облажиле очи док је певао Hvalim te, stvarniк moj, da si me dal na svet, prosim te, daj mi se to noč preživet...

Кад смо се вратили у бункер, Барка и Атом су сели за сто у углу и примакли главе. Атом је извукао некакве мапе и разастро их по столу, а Барка је узео оловку и нешто цртао. Затим су обојица оловком повлачила дуге црте и с времена на време брижљиво проверавали своја мишљења. Барка се изменио у лицу, постао некако стран и рационално сабран. Гледао сам га испод покривача и добро знао да се припрема за судбоносан чин. Пред крај разговора више пута се преместио. Кад је за тренутак одмакао длан којим је заклањао очи од стоне светиљке, разговетно сам видео како се, мимо хартија распростртих пред њима, загледао у нешто далеко. После извесног времена устао је иза стола и у папучама почео нагло да шета по уском простору, као да се врти око своје осе. Успут се зауставио поред Девиновог лежаја и установио да спава. Учинило ми се да га је хтео упитати: Шта мислиш, како ће испасти?

Лежао сам непомично. Барка је поново сео и загледао се у Атома, који је још увек зурио у папире, као да упорно тражи грешку која би се могла, и поред све пажње, омаћи у рачуну. Осетио сам неку присност и тугу. Сад знам шта је то било, тако настаје свако право другарство. Најрадије бих устао и сву своју судбину укључио у незнану заједничку вољу. Притворене очи сам расклопио и легао на леђа. Осетио некакво право да мирно и мушки учествујем у свему што се догађа. Благо и видовито сам наслутио све што мора доћи.

Не знам зашто ме је обузела носталгија за блиским људима. Сетио сам се студентског распуста, кад сам с двојицом пријатеља пуна два месеца јурцао по Долењској и чекао откровење, као што чекају сви млади људи. Високи, сушичави Полде и добродушни, здепасти Силво ишли су са мном као пустолови, непрекидно пијани од сунца и месечине. Сва тројица смо знали да свирамо на хармонику, а сем тога били смо и складан терцет. Првих месец дана ишли смо Кршком долином до Костањевице, а других месец дана смо се враћали с оне стране Саве преко Кума, и извесно време логоровали изнад Литије, с радницима који су градили нову цесту. Спавали смо по сеницима, преко дана се одмарали у воћњацима, увече у стогодишњим старим крчмама слушали људе, а иначе плашили децу, задиркивали девојке, посећивали парохије и избегавали жандаре. Кад бисмо ћутали, Полде је писао песме, Силво цртао, а ја задовољно гледао у небо и с времена на време их опомињао да сам гладан. И гладан сам био тада не само хлеба, већ и свега што су могла да приме моја чула.

Барка и Атом су идућег јутра отишли веома рано. Кад смо се ја и Девин пробудили, били смо ћутљиви и уздржани. Никоме се није говорило. Цело пре подне смо пролазили један поред другог пазећи да се не заплетемо у дужи разговор. Свако је на свој начин пратио Баркин опасни подухват, Девин одређеније, јер је био упознат са задатком и планом, ја неодређено, јер нисам имао појма о ствари. Зато сам је увек наново дочаравао у својој машти. Једном сам видео Барку како је, преобучен у немачког официра, успео да превари стражу пред неким складиштем и из њега одвезао оружје и муницију, други пут сам га видео, како мајсторски изводи напад на политичку управу и усред бела дана отима важне документе, затим опет како насред улице киднапује човека и предаје га нашој служби безбедности. Све више сам згода измишљао, али све су ми изгледале нелогичне и невероватне. И уколико сам више своју машту кињио тиме утолико ме је занимао Баркин стварни задатак.

Кад је Девин, у подне, припалио не знам коју већ цигарету и одмакао књигу у коју је без пажње зурио, и ја сам затворио своју свеску и изненада му рекао:

- Дај и мени једну!

- Гле, гле – зачудио се – па ти не пушиш! Почешао сам се по глави:

- Цео дан држим палце. Сад мислим да је ствар завршена.

Пружио ми је излизану дрвену кутију за цигарете и уздахнуо:

- Завршена! Надајмо се срећно!

Видео сам да му је чело ознојено. Срце ми је почело ударати, поново сам постао несигуран, рекао сам тек тако:

- Мора да је добио вражји задатак.

Тада се Девину развезао језик. Из чиста мира почео је да прича. Тако сам сазнао за Баркин задатак. Организација га је изабрала да из стана словеначког главешине, повезаног с Немцима, отме важне документе којима се утврђивала војничка сарадња с Немцима, а истовремено одређивали односи према лондонској избегличкој влади. У ту сврху Барка је последњих дана добијао од наше обавештајне службе податке, па је, на темељу ових и Атомовог познавања околности, израдио план. Обавештајна служба је тај план, уз неке исправке, одобрила. У том циљу требало је да користи аутомобил за хитну помоћ. Тај би аутомобил телефоном позвали неком тобожњем болеснику, ту би задржали шофера и особље, у кола би сели Барка као шофер, његов преобучени пратилац као болничар, те се брзо одвезли право у предграђе, у башту оне виле у којој станује издајнички главешина. Барка је изабрао преподне, кад главешина тек устаје и кад је у кући најмање људи. У стан би ушли без сметњи, а тамо би све обавили застрашивањем, без неког већег насиља. Од докумената које би Барка отео очекивало се много, чак да ће у великој мери олакшати развој политичких прилика у Словенији.

- А Барка је – говорио је Девин – прихватио задатак и из једног другог разлога. – Погледао ме је пажљиво и наставио: Осетио је досаду коју ја не разумем потпуно. Хтео је да се суочи са судбином на најрискантнијем подручју. За њега је то подручје поготово опасно, јер се са породицом и лично познаје. Зато се сам понудио, а организација је понуду прихватила.

- Онда је све у најбољем реду – извалио сам.

- Не знам да ли је тако – ухватио се Девин за чело. Некад га је кћерка главешине, која оца љубоморно чува, радо гледала, и по свој прилици није га ни до данас заборавила.

- То не разумем – рекао сам.

Тог тренутка на зиду бункера зачусмо уговорене знаке, неко је дошао с вестима. Отворили смо и угледали Атома. Био је блед и узбуђен. Испричао је да се Баркин одважни подухват одвијао по предвиђеном плану, али се из виле није вратио на договорено место, нити на неку другу уговорену јавку. Сва је обавештајна служба мобилисана, разаслала је момке по граду да утврде Баркин положај и да му у случају потребе помогну. Али Барки се заметнуо сваки траг.

Девин је скочио. Није било могуће задржати га у бункеру. Зачас је откопчао оковратник и разлабавио кравату. Упркос строгим упутствима, која су нас обавезивала, одјурио је у Борунов стан и убрзо се вратио опремљен као шофер. Стезао је зубе:

- Теретњаком, који вози робу у складиште, одвешћу се у град.

Нисмо га задржавали, било би узалуд. Одјурио је, у очима му је горео опасан сјај.

Атом је сео и почео да разговара са мном, као што стар човек разговара са старим човеком:

- Право да ти кажем, на сцени сам се увек сналазио, али у животу мање.

Погледао сам га зачуђено:

- Мислиш да се Барка није снашао?

- Није у питању спољњи ефекат – рече – у питању је човекова снага.

Повукох се као да сам се опекао:

- Данас је у питању пре свега ефекат.

- Да – одговори мирно – сви ми стварамо будућност. Сео је за сто, натакао наочаре и удубио се у свој посао, као да се ништа није догодило, а ја сам легао на прич и одмах заспао.

У сну ми се приближавао широки ред немих људи. Ишли су дивље, укочено и жалосно. Нико ме од њих није погледао, сви су гледали мимо мене. Зачуђено сам се окренуо и пошао за њима. При том сам залутао у ћорсокак пун високих степеништа и уских ходника. Одједном сам ушао у салу, у којој су људи писали одговоре на разна питања. Дошао је човек с белим турбаном на глави и крвавом халебардом у рукама и казао ми да је мој редни број X. Затим је дошла у црно огрнута прилика и рекла: "Време је да се дохватимо, дуго сам те чекао". Подишла ме језа, осетио сам неописив страх и побегао. Трчао сам ходницима, прескакао степенице и поново се губио међу зидовима. Црна прилика се удвостручила, утростручила. Кад ме опасност сколила са свих страна, крикнуо сам и од сопственог се крика пробудио. Сео сам на прич и збуњено промуцао:

- Ко га је видео?

Атом је још увек седео за столом, скинуо је наочаре и лаконски одговорио:

- Ја... Рекао је да ће се брзо вратити...

Тако се и догодило.

Кад је пала ноћ дошао је Девин, блед и подбулих очију. Коса му је била рашчупана. Наслонио се на зид и шупљим гласом рекао:

- Убила га његова некадашња девојка...

Атом и ја побледесмо, остадосмо неколико тренутака немо поред Девина, али он не рече више ни речи. После извесног времена помаче се и понови тише, као да говори самом себи:

- Убила га његова некадашња девојка...

Бункер је остао отворен, Атом је почео да скупља своје ствари, одлучио је да пре полицијског часа оде у град, да помогне у критичном положају који је настао. Окрену се Девину:

- А ти?

Барка је, после завршене акције, требало да оде у Доломите; сад су одредили мене. Мета ће поћи са мном – рече лагано.

- Остаћеш сам – обрати се Атом мени. – Вероватно прилично дуго.

Испуни ме неко тупо, безизразно осећање, какво спопада човека кад га осакати тешка слутња.

Излазио сам у ходник и враћао се, седао и поново устајао, обузимала ме тескоба, тешко сам мислио, глава ми постаде оловна. Кад се Атом опраштао, нисам могао ништа да му кажем. Онда сам испратио Девина и Мету. Одлучили су да се, кад се стража буде смењивала на блоку иза наше куће, испод бодљикаве жице, провуку на слободну територију. У великом воћњаку, одакле им је било најближе до жице и Градашчице, пружих им руку. Затим направих још неколико корака по росној трави.

Тад зачух буку аутомобила. Кроз прозор првог спрата неко тихо зазвижда. Дотрчах и чух шапат господарице Борунове:

- Пазите! Испред складишта се зауставио аутомобил и чини ми се да су из њега изишли војници.

Како је чудно и чудесно човеково сећање! Колико пута ме је у одређеном положају обузело осећање да сам управо ту ствар већ једном доживео. Узнемирило ме и засенило истовремено. Тај доживљај остаће за мене неисцрпан. Упркос томе, што морам да обновим све појединости у вези с њим, разоткрио ми се неограничени обим његовог непознатог смисла. Ноћ је била мирна и блага, тополе на крају воћњака стајале усправно и етерично, из земље је била влажна хладноћа, испод треперавих звезда осећао се поветарац, са цветне леје одједном су се заталасали нежни мириси као најтиши лептири, а испред крова складишта, као у сну, загугутала гугутка. Ту слику сам видео неописиво јасно; мислим да само самртници запажају тако подробно и у исти мах снажно.

Док сам кроз подрум и тајни ходник јурио у бункер, знао сам да почиње пресудно поглавље моје личне историје. Нисам ни најмање сумњао да је ствар овог пута озбиљна. Сад сам био уверен да кућу заиста опкољава непријатељ и да се ова хајка дигла само на мене. Док сам затварао замаскирани улаз у бункер, обузела ме сасвим одређена мисао: досад нисам био ни од какве праве користи, сад ће се видети, колико сам тежак.

Тишина ме притисла. Под језиком се скупила горка пљувачка, обузело ме осећање отуђености и носталгије истовремено, као да сам тек сад постао свестан да сам житељ земаљске планете, да живим своју одређену и непоновљиву судбину, да сам се у незнатном тренутку родио из мука и да ћу се у незнаном тренутку усавршенији вратити у свемирски мук. То двојно осећање у мени се уравнотежило и смирило ме, њиме сам доспео до крајње границе постојања, најскромније и најневиније. Сасвим тачно сам знао да ће за неколико минута почети да се одвијају судбоносни догађаји који ће за мене значити нешто коначно.

Кад сам кроз зидове зачуо један, па други пуцањ, још више сам се смирио. Сад сам тачно знао да се моја судбина закључује. Видео сам огроман точак који је почео да се окреће. Одвијање судбине повратило ми је мир и нежност. Оборио сам главу и зачуо куцање сопственог срца. Чинило ми се да чујем пријатно протицање водене жиле у земљи, гребање ситних животињица у тлу и треперење неизмерног мноштва светова у очима.

Читаво време сам чучао у мраку, часовник на руци фосфоресцирао је знакове времена и будио мисли помало радознале, помало брижне. Ништа више нисам чуо. Размишљао сам: прво су продрли у кућу и претражили је, затим су се бацили на складишта; богзна шта су учинили с Боруновом и њеним сином, ако је у међувремену дошао кући; можда су их одвели, обоје; можда и стару служавку; питање је шта непријатељ тражи и како ће се ухваћене жртве држати кад почну насиља која у последње време немилосрдно примењују; ако непријатељ има податке о бункеру, како ће наставити потрагу и како ће ме пронаћи; шта ћу учинити ако ме нађу, каква ће се показати моја физичка отпорност и морална издржљивост.

Опседала ме је мисао: пре или касније они ће ме наћи, опкољавање куће и пуцњеви намењени су мени. Изоштреном свешћу сам се концентрисао на ту највероватнију могућност, сусрет с непријатељем замишљао сам у свим појединостима. Промозгао сам о његовим питањима и својим одговорима, замислио своје држање пред њим и његову пресуду. И одмах ме обузе стид због таквог мудровања, јер сад је важно само делање. Главно је да непријатеља сачекам с револвером у руци и да се браним до смрти. Боље је умрети на прагу бункера, него после многих срамних испитивања. Међутим, ни одлучнија разборитост ме није смирила, сва моја расуђивања, сводила су се на – смрт. Пред њом сам се увек заустављао као пред најневероватнијим бесмислом. Али тада је мисао о смрти продрла дубоко у мој унутрашњи живот. Веома реално сам се убедио да ћу тешко избећи свој телесни крај, и та страшна сигурност у неминовну смрт, као и њено магловито приближавање изазивали су тескобу. Схватио сам да ће чекање на смрт бити теже од саме смрти.

Тада сам, поред живог и здравог тела, почео полако да умирем, кап по кап смрт у себе усркавам. Знао сам да ни последње часове нећу моћи да проживим без отровног смртног немира. Осећао сам како се све више парализујем и духовно отупљујем. На мене се спуштала оловна тежина, део по део тела губио је покретљивост и само још лено одговарао на бледе команде можданог центра. Почео сам да зевам, умор ме савладао, допипао сам до прича и брзо заспао.

Али већ после пола сата сам се пробудио. Грозница ме тресла. А истовремено се, из опасне дубине, подигла исконска тескоба. Устао сам, нисам више могао да издржим у лежећем положају. Уво сам притиснуо на маскирани излаз и напето ослушкивао. Тело се немирно покренуло. Прстима сам незнатно померио тешки улазни зид. Поново сам ослушкивао и дрхтао. Из ходника је звучала тишина. Дуго сам дрхтећи стајао и слушао. Затим сам опрезно одгурнуо читаву улазну масу. Тишина је још снажније зазвучала. Босоног сам се успузао кроз отвор и изишао у ходник. Добро сам га познавао; те сам, упркос мрклом мраку, клизио корак по корак ходником и дошао до првог пролаза. Тамо сам поново застао и поново ослушкивао. Нешто ме гонило напред. Охрабрио сам се и почео и овај пролаз бескрајно полако да помичем. После првог померања сам застао, гласа није било ниоткуд. Померио сам до краја и изишао на степениште за служинчад. Још увек се ништа није чуло. Крајње опрезно и тихо дошао сам до замреженог прозора и полако га отворио.

Прво сам угледао небо с треперавим звездама. У магновењу ме обузела таква ганутост да ми је дошло да клекнем. Величанственост звезданог неба занела ме и испунила нечим што је најближе осећању вечности. Звезде су трепериле као некад у мојој младости, верно и праисконски. Касни месец је помало расветљавао таму. У магличастој месечини разазнавао сам сенке предмета у дворишту и дрвећа у воћњаку. Задрхтао сам од ноћне хладноће, била је то бескрајно чиста потресеност. Нигде се ништа није мицало, никакав шум се није чуо. Све је било тихо и спокојно. Само је даљина звучала снено, као да се прелива велика и спора река. Онда је негде далеко захуктао воз и одвезао се у непознато, на Вичу је избијао црквени часовник. Ослушнуо сам: било је два часа после поноћи. Премештајући се с ноге на ногу, осетио сам пиштољ у џепу. У одрини крај зида благо је зашуштало, као да је у њој прхнуо птић или се помакао миш. Тад се испод самог мог прозора неко преместио с ноге на ногу. Избуљио сам очи, био је то човек у војничком шињелу. Руке су ми помало дрхтале док сам поново нечујно затварао прозор. Управо тад се иза угла појавила друга дугачка сенка и полако нестала. Око куће су били стражари, један до другог. Коначно и неопозиво јасно сам знао да је непријатељ кућу претражио и испразнио, и да сам заробљеник његових будних стража. Полако и опрезно, као што сам и дошао, вратио сам се у бункер на лежај и одједном уморан заспао. Спавао сам зачудо чврстим и здравим сном.

Пробудио сам се с осећањем да сам спавао необично дуго. Погледао сам на сат, спавао сам пуних десет часова, мој ручни сат показивао је да је прошло подне. Остао сам на лежају. Око мене је једнако владала египатска тама, светло још увек нисам хтео да палим. Иако сам се наспавао, главу ми је стезао обруч бола. Уморан нисам био више, па ипак ми се још спавало. У мом телу није било воље за животом, било је негде на граници стварног и нестварног. Нисам хтео да се покрећем да не бих пребрзо клизнуо на једну или другу страну. Дуго сам зурио у таваницу без иједног покрета. Нисам осећао ни глад ни жеђ, ни бригу ни жалост. Хтео бих да останем на причу непомичан и да се препустим бездушном немару. Ни једна мисао није се покренула, ни једно сећање није се јавило, био сам на средини између жалости и радости, тамо, где је неизрециво самотно. Животарио сам, обузела ме крајња отупелост. Хтео сам да подигнем руку, да се пробудим, али нисам могао. Нервни шок претворио се у глуво мртвило тела и духа. Чим бих у мраку отворио очи, брже би их опет затварао, бескрајна равнодушност вртоглаво ме вукла у влажан и мрачан мир. Тако сам лежао неколико часова затворених очију и непомична тела те био живи мртвац. Ни мисли ни осећања: сећам се само да сам хтео, нејасно као у сну, да дозовем себи у свест чињеницу да доживљавам последње часове свог живота.

Дрхтао сам тако да се више нисам могао савладати. Обузео ме страх какав још никад нисам осетио. Сагледао сам своју ништавност, страх је долазио од гађења над сопственом празнином и немоћи. Сад сам знао шта је смешан човек. Схватио сам да цео живот проводим у бункеру, да живим лажним, извештаченим животом. Неизмеран стид ме обузео кад сам, као у огледалу, видео своје ћифтинско лице, свуда сама рачуница, у односу на прошлост, на садашњост, на будућност, у односу на пријатеља и чак непријатеља. Хтео сам да се са што мање напора сачувам, хтео сам да се сачувам у времену које је једно само жртвовање. Хтео сам да се спасем од револуције која скида маске и на вагу ставља голу човечност. Хтео сам да се прокријумчарим кроз безбројне заседе овог времена и да им се измигољим лажним играма. Згрчио сам се на лежају и као губавац се с мржњом загледао у убитачну таму.

И тад ме је, као да је из мрака искочила, погодила искра. Моје самртничко тело последњи пут је бојажљиво уздрхтало и усправило се. Од наглог покрета готово ми се завртело у глави. У мени је настала борба између самртне омаме и жилаве подсвесне жеље за животом. Поводио сам се од слабости тела и несигурности духа. Подигао сам руке као да бих неизрецивом страшћу хтео што пре из загушљиве дубине.

Учинило ми се да чујем Баркин глас: Опасност је у теби и једино у теби. Шта да учиним? – нагонски сам питао таму. Само од тебе зависи да ли ћеш је савладати, одговорио је глас. Како да је савладам? Кукавица си само зато што сувише мислиш на себе, претерана забринутост је мета непријатељских снага. Осетио сам своје срце и питао даље: Јесам ли жив или мртав? Спасен си, то је главно, није важно јеси ли жив или мртав, одговорио је глас.

Тог тренутка сам осетио у себи бујање нејасне воље, како се извија из обруча и нежно шири по телу. Раширио сам руке и стао на ноге. Чаробна снага појавила се у мени, неиживљена крв се узбуркала и захватила ме као незадржив ток. Искра је палила чуло за чулом, као пламен се ширила по ћелијама омамљеног организма. Непозната снага преплавила је читаво тело. Зажудео сам за чулношћу, прсти на руци су се испружили и грабили по мраку. Бункер сам ноћу познавао боље од сваке своје раније собе, сад бих хтео да га читавог одједном опипам.

Ухватио сам се за потпорањ на причу. Пред очима ми је треперило, груди ми је хтело разнети. Пробудио сам се у последњим тренуцима свог постојања и постостручио жудњу за животом. Немирна похлепа ме зачас свега опсела. Судбине нема, промуцао сам. Како су безмерне могућности живота! И какве безмерне могућности су већ за њим! Протегао сам своје тело, подигао се на гипке прсте и осетио нову равнотежу у себи. Кад бих био плесач, сад бих заиграо своју игру, свој непоновљиви лични плес. Непријатељ у мени био је опкољен. Надчовечанска радост је победила тескобу и изгубљеност. Сад сам знао да су патња и смрт већи творци човечности од мира и удобности. Осетио сам блаженство, с њим се вратила и посебна бистрина.

С револвером у руци поново сам кренуо на пут. Прво сам изишао у тајни ходник, затим сам се бескрајно полако и опрезно помицао по кривим ходницима и степеништима. У кући се ништа није чуло. Дан се примицао крају, напољу је било још понешто светлости, али је унутрашњост простране куће већ била мрачна. Чуо сам страже око зграде. Зачудио сам се томе, јер кућу су претражили и Борунове одвели али зграду нису ни запосели ни опљачкали. Са степеништа сам се опрезно осврнуо на све стране и видео да је кућа затворена. Постао сам обестан. Отишао сам до прве собе, била је откључана. То је била домаћа библиотека, пуна књига, у њој је раније ноћивао Борунов син. Хартије на писаћем столу су биле разбацане, ладице отворене, папири расути по поду. Полиција је свој посао темељито обавила. Кревет је испреметала, али се видело да у њему није никог затекла. Срце ми се стегло. У соби је воњало по старини, књигама и мирисима. У затворен прозор налетала је мува. Нагло сам прегледао полице са књигама и нагонски извукао Мартина Крпана и Самоникле. Књиге сам гурнуо у џеп и поново изишао на степениште. Покушао сам да провирим кроз затворене прозоре. За тренутак сам угледао обрисе доломитских брда, Тошко чело, Грмаду, Стожец и Чрни врх. Плавичасте терасе отварале су се мојим очима и мамиле ме. У себи сам осетио нову дрхтавицу, али је она већ била друкчија, израз нестрпљења и ратоборности. Успут сам ошинуо погледом околину зграде и некако дуго зурио у онај део живице која ме већ јуче привлачила, као што препона дражи тркачког коња. Затим сам се спокојно вратио у своје скровиште.

У бункеру сам први пут упалио електрично светло. Чак сам и радио отворио, засвирала је бескрајно блага музика. Њен ритам ми је отварао границе времена, нестрпљење у мени се повећавало. Прсти су почели да се играју пером. Хтео сам нешто да напишем. Ничег се нисам сетио, ни из прошлости, ни из садашњости, обузимала ме једна једина мука. Осетио сам бесмислицу свог скривања. Било је нечег неприродног и погрешног утоме што се кријем пред непријатељем. Нечег непокретног, немоћног и немаштовитог је било у мом понашању. Усред познатог, многољудног и технички до краја испреплетеног европског света, бункер ми је изгледао застарела опрема смешног витеза. Схватио сам да је скривање имало значаја само у оним индијанским димензијама детињства, какво познаје једино безгранична природа и какво могу да замислим само праћено кретањем, вребањем и истовремено изненађивањем. Чучати у бункеру постало ми је одједном тако смешно као да сам се сакрио у ормар.

Моја нестрпљивост је тражила неодложну одлуку. И одлучио сам да се још исте ноћи пробијем из опкољене куће. Размишљао сам како да то учиним. Размишљајући постадох живахан и домишљат. Размотрио сам све могућности, једну за другом, и до крајњих појединости оцртао њихове добре и рђаве стране.

Бункер ми је поново постао присан, целог сам га преврнуо да бих се што боље опремио и припремио за излазак. У једном орманчету сам нашао неколико заборављених јабука и ораха. Први пут сам у тој изгубљеној осами нешто појео. Почео сам да гледам на сат, казаљке су се помицале сувише споро.

Сео сам и у једном даху прочитао Мартина Крпана. Као никад, обрадовао сам се словеначком човеку. Одједном сам био присутан на свим фронтовима рата и мира на којима се словеначки народ борио. Учинило ми се да чујем разговоре крај логорских ватри. Пожелео сам Барку, хтео сам да га слушам и да га питам. Успламтео сам устао и шетао по уском простору. Нисам могао да се смирим. Био сам пун себе, препун последњих доживљаја. Морао сам да се ослободим страшне напетости. Сео сам, похлепно зграбио перо и писао, са мени непознатим заносом све, до првих јутарњих часова.

Тако сам затворио круг који сам отворио својим првим речима. Засада сам учинио најважније што се у мом опасном положају могло учинити. У том свом писању, као у бистрој води, угледао сам своје ослобођење и спасено лице. Сад, кад перо одлажем, знам да сам се већ спасао. То, наиме, што ћу сад морати да учиним, није више тешко.

Па ипак не могу да схватим да се заиста тако догодило.

Настављам пет часова након што сам одложио писаљку.

Одлучио сам да се спустим кроз прозор на западној страни куће, где је одрина најређа. Месец је у међувремену зашао. Могло се изаћи само кроз прозор на првом спрату, јер су на приземним прозорима биле решетке. Бункер и помични пролаз затворио сам добро за собом да га нови становници што теже открију. Кућа ми се учинила још увек празна и затворена, али ипак сам се шуњао кроз њу полако и опрезно као мачка. Свака два корака бих застао и ослушнуо. Само у чарапама, ногом сам опипавао паркет да бих нашао место које не шкрипи. Одмерио сам сваки покрет и тако дошао до ходника. Али кад сам бескрајно полако отворио прозор, како бих се на конопцу спустио доле, иза угла је наишао војник и почео да шетка на краћем растојању.

Повукао сам се и чекао. Био сам миран и промишљен. Ниједна ствар ме те ноћи није могла да избаци из седла. Размотрио сам све могућности и одмах се одлучио за праву. Сишао сам степеништем доле да погледам какве су решетке на доњим прозорима. Можда би се кроз њих ипак могло провући. Тад сам зачуо како неко отвара врата. Застао сам, крв ми је јурнула у главу. Врата дакле нису закључана. Хтео сам да сачекам тренутак, два, да бих установио ко улази и зашто. Али тај који је ушао, није кренуо даље, него је застао и неколико пута се преместио с ноге на ногу, а онда лупкао некаквим предметом. Полако сам докучио да је довукао столицу и сео. Затим је све утихнуло. Поново сам се упутио у приземље и у мраку провирио иза угла. Очи су ми биле навикнуте на таму, зато сам у нејасним обрисима видео војника како седи на столипи и држи пушку између ногу. У пролећној ноћи почело је, очигледно, да му бива хладно пред вратима, па се склонио у кућу.

Ту на углу почео сам да лупам главу: у приземне собе не могу више, да се враћам горе, сувише је опасно, по свему судећи – морам напред. И коликогод сам мозгао, увек је испадало да се по сваку цену морам борити за излаз на отворена улазна врата. Затворио сам очи, унутрашњи непријатељ имао је намеру да ме последњи пут нападне. Хтео је да ме престраши и да ми предочи сву апсурдност мог поступка. За тренутак ме обузела ледена зебња: ја, тихи и непознати човек који је досад избегавао сваку грубост и насиље, хоћу у овој ноћи да се на смрт дохватим са живим човеком, представником силе и зла. Непријатни унутрашњи глас ме исмејавао и мој поступак сматрао лудилом. Стајао сам наг сам пред собом, као да су се зидови отворили и мене обасјала непријатна јарка светлост. Земља се отварала, поново су се појавили зли дуси. Чело ми се ознојило.

Приближио сам се прозору и загледао у звезде. Тишина је била сувише дубока да бих је поднео. Нагнуо сам уво према ноћном свету и напео слух не би ли чуо и најтише померање лишћа на дрвећу, јер и најмањи глас би ме спасао. Зачуо сам га и грчевито се ухватио за њега. Зачуо сам протицање даљине, клопарање воза према Врхники, лајање пса, детонацију на раковничком блоку и бронзани часовник вишке куле. Његов звук је био сличан гонгу који одзвања неопозивошћу над дубином припремљене позорнице.

Моја представа је почела. Почео је мој велики испит. Обузело ме свечано осећање, сваки мишић је треперио у мени. Осећао сам посебну важност стајања у овој ноћи. На све стране је било подједнако опасно и подједнако безопасно. Знао сам да живим последње тренутке досадашњег живота. Ако ми испит не пође за руком, телесно ћу умрети, а ако пође, зачас ћу се изменити, друкчији од садашњег.

Кад ми је то постало јасно и ја се преместио с ноге на ногу, било ми је лакше. Неописивом усрећујућом слашћу осећао сам како у мени сплашњавају бојазан и тескоба и како се претварају у просту и јасну сигурност. Био сам повезан с нечим што је било веће и трајније од мене. Додирнуо сам непознат свет који мора негде постојати, иначе је механизам човековог личног живота бесмислен и свака страст лудост. Моја радост је у том тренутку била тако силна да сам с напором морао да гушим живахне покрете који су навирали из ослобођене унутрашњости и тражили брз исход. Радост је теже задржавати него жалост.

Моје руке су га зграбиле као да су биле од челика. Стегао сам га тако неочекивано и таквом снагом да сам зашкрипао зубима. Био је јак, и у другим околностима никако га не бих оборио на земљу. Држао сам га и стезао, онда је треснуо и остао непомично да лежи. За све то време није ни гласка пустио. Нагло, али без узбуђења, обукао сам његов шињел, обуо ципеле и натукао његову капу. Ципеле сам завезао на слепо. Зграбио сам његову пушку и изишао тешким, безбрижним кораком кроз капију. Дивље, а истовремено хладнокрвно сам проценио положај: ако се приближи суседна стража, ући ћу у сенку и изигравати стражара, а иначе лежерно отићи до живице, провући се кроз ограду и нестати преко плотова.

Тако се и догодило. Прескочио сам два плота, затим се зауставио. Ништа се није помакло, све је мировало. Чуо сам само своје срце које је дотад чудесно ћутало. А сад је почело да удара, као још никад у животу. Учинило ми се да ће ми искочити из груди. Читаво тело ми је дрхтало, облио ме зној, ноге су ми клецале, морао сам да се наслоним. Истовремено ме је преплавило море новог живота, страног и непознатог. Време се зауставило, са свих страна загледала су у мене радознала лица. Ноћ је изгубила своје неописиво нежне шумове.

Сад корачам по соби свога пријатеља и не могу да се зауставим. Све што дохватим хоћу да стиснем рукама. Сувише је снаге одједном наврло у мене. Извршио бих сваки задатак који би ми био поверен, али пријатељ ме смирује и благо задржава.

Сад такође знам да храбар човек има исто исходиште као и кукавица, обојици је опасност једина стварност. Један се ње боји, други је тражи. Страх и храброст су два пола исте претераности, страх преувеличава опасност, а храброст безопасност. Ах, већ видим, истина ће ми опет измаћи.

Фусноте

[1] Подругљив назив за Италијане.

[2] Превод О. Шолца.

Бено Зупанчич

Другарско вече

Можете замислити како сам се у суботу ујутро осећао стојећи наслоњен на прљаву ограду степеништа и поспано гледајући доле. Синоћ ми је позлило после вечере, тако да сам из мензе (300 калорија на дан је сувише мало) једва дошао кући, а ноћу ми је севало у одсеченој руци, и уопште већ дуже времена рђаво спавам. Могли су ми, додуше, дати кључ па да свако јутро не дреждим наслоњен на ту ограду коју настојник није опрао бар од ослобођења. А овако сам чекао, гледао доле и приметио Јурија, дебељушкастог, руменог радишу, како задовољан трља руке и непрестано понавља мадам Елзи, с којом се пење уз степенице:

- Бистра капљица, кажем вам. Није то никакав бућкуриш.

Мадам Елза, коју зову мадам зато што има позлаћене цвикере са истом таквом дршком (која се може и скинути) снисходљиво се смешкала, а мени је добро познат тај благонаклон осмех жене чији је живот такорећи завршен, али која га се још не одриче.

- Каква магла! Опет ће да ме стегне, милостиви мој боже! – гласно је уздахнула и погледала Јуријево заобљено лице.

Напољу је заиста била магла. Одвратна љубљанска магла која прокријумчари, где год стигне, чађ са железничке станице или дим из фабричких димњака, онемогући дах поштеном човеку и изазове песимистичке мисли о реуматизму. Мадам Елза се, као што је познато, увек бојала магле, реуматизма, зиме и старости. Смрти се није бојала јер се није усуђивала ни да помисли на њу.

- Да, да – смешкао се Јуриј – вечерас ћемо гуцнути.

- Наравно – одврати Елза – вечерас ћемо гуцнути.

Сва задихана додаде:

- А онда ће сви опет да се изопијају!

- Него шта – потврди Јуриј – сви ће да се опију. Не буде ли нико други, опиће се курир. Он вам је капетан дуге пловидбе. Кад почне да пије, не престаје три дана узастопце.

- Последњи пут – горко се жалила Елза – смотали су ми ципелу. Никад је више нисам видела.

- Овог пута припазите мало боље – насмеја се Јуриј. – Свака љубав нешто кошта. И тада је било лето. Могло се у башту бос, без страха од реуматизма.

Ма где је могла да добије реуматизам? помислих и учини ми се да ме је почело пробадати у крстима. А Јуриј је баш безочан! Неће да разуме човека, мада је и сам већ у годинама. Главно да је њему добро. Све друго га се не тиче. А кад се понекад размеће, онда је то сигурно с државним или синдикалним новцем.

А ако понекад избаци неку револуционарну паролу, онда је то стога што је у своје време био жестоки клерикалац, а сада не воли примедбе на рачун прошлости. Знам га добро! Он се и не напије никад у присуству других. Живот га је научио да скрива пужје рогове и да држи језик за зубима. Нека тртљају женске, нико то озбиљно не узима!

Стигли су до врата и ја, с мрским осећањем пристојности, промрмљах:

- Добро јутро!

Мадам Елза је скинула излизани крзнени капут и огледајући се у прозорском стаклу почешљала ретке праменове црвенкасте косе. Затим је села за сто и почела да отвара ладице. Сваког јутра их је тако отварала, зато сам тачно знао коју ће отворити прву а коју последњу. Овог пута ми се учини да јој отварање не полази за руком. Мора да су је растужиле пакосне Јуријеве речи, помислих. А напољу је магла која се већ сасвим згуснула. Једва се још види жмиркава црвена реклама на супротној страни улице, код Златног сунца. Вероватно су заборавили да је угасе или се покварио аутомат. Трамваји возе полако, један за другим, и непрекидно звоне. На окуци шкрипе, и та ми шкрипа сврдла у мозгу, па нехотице помишљам да то још дуго нећу моћи да слушам. Већ ми је наврх главе та шкрипа. Наврх главе магла и празни дани, укус устајалог кромпира у мензи, аспирина које добијам кад одем лекару, разводњеног вина у крчмама и уопште... Нисам се ваљда родио зато да се управо овде (на одељењу за цемент) уплеснивим или сагњијем као семе у мочварној земљи. И Елза прави кисело лице, шмрче у марамицу, трепће црвенкастим капцима, тражи цвикер по ташни од свињске коже и сигурно размишља: чему још да се радује човек у овим годинама? Другарско вече? Ах, све је то већ одавно прошло. Остао јој је још само мамурлук, док не остари сасвим. А Јуриј, бистри подругљивац, и њој иде на живце својим сладуњавим хало, хало, драги, долазиш, биће лома, шта? Могле би и сузе да јој груну, помислих. И мени би, да сам женско. А овако... одмахнух руком као да гоним досадну муву. Онда сам још видео како је Елза, из средње ладице, извукла гомилу папира, натакла цвикере и очигледно заборавила на реуматизам и на цео свет.

А Јуриј се љутио:

- Луција стално закашњава. Треба је притегнути, нехатницу!

Ништа јој неће рећи, Луцији, помислих, јер сам имао богато искуство што се тиче морала чиновника. Никоме неће да се замере. Само им понека јетка реч излети ту и тамо.

Дошла је тек око пола осам. Дахћући је рекла добро јутро и нешто на рачун трамваја. Затим је села за писаћу машину, овлаш превукла руку преко набубрелих усана и из трепавица извукла досадну длачицу. Тек онда је стала ударати по машини. Седела је усправна, млада и пријатна, јер је још била у оним годинама кад се свет врти око женског срца, убеђена да младост и лепоту треба достојно и поштовати. Убрзо је хтела да устане и укључи електричну грејалицу, па је чарапом закачила о рапаву ивицу сточића. Угризла се за усне да не би наглас опсовала, бацила поглед по соби и приметила да је ја и Јуриј гледамо. Пљувачком је наквасила поспану очицу и очајно уздахнула:

- Какав сам ја баксуз! Стално се за нешто закачим.

- Богу хвала, кажи! – подсмехнуо се Јуриј.

- Попреко га је погледала и у ућутала. Ја сам је и даље посматрао, и то најпре њено затегнуто, лако поцрвенело лице, затим ногπƒ коју је љупко испружила. После извесног времена, као да се ништа није догодило, мирно сам оборио поглед и шумно почео да прелиставам јπƒтарње новине.

Ох, та Луција!

Наљутила се што сам је тако гледао, помислих. Уздахнула је и сад сигурно мисли каква ли је цепаница овај курир! Кад немам посла напољу, само читам новине, лепим марке и ударам печате на акта. Тако мирно седим, шуштим хартијама и с времена на време зановетам погледима које не разуме. Никад у ствари не зна да ли јој се дивим или је презирем. Кад бих бар био разговоран, као што су остали, онда би лакше поднела (ако би већ морала) и моје тихо и очигледно језиво присуство. Њој се понекад чини да се у мојим очима још увек скривају мисли на борбу, крв и смрт. О томе она не воли ни да мисли. Већ сама чињеница да немам руку, побуђује у њој осећање излишног саучешћа и никад ми не може једноставно да каже донеси ми ово или оно, него увек мора да узима у обзир да сам инвалид. И приликом последњих отпуштања по канцеларијама, већ се била обрадовала да ће ме можда заменити неким здравим човеком, док није чула како је начелник зевајући рекао инвалид је инвалид, и одмах је знала да ћу остати.

Утом је зазвонио телефон.

Луција се полако дигла, наслонила се лактовима на сто и узела слушалицу. У изрезу хаљине видео сам њене пуне груди. Јављао се књиговођа Пездир, из собе број 114.

- Свакако дођи – викао је у телефон – завртећемо се, Луцијо, ђаволице препредена! Само причекај! Свираће Vesela mahala, видећеш какав ће бити русвај!

Села је поново за машину и извесно време брзо куцала, а онда се неочекивано окренула мени:

- Другарско вече је, куриру. Хоћеш ли доћи?

- А? – промрмљах изненађен, тргнувши се из мисли.

- Другарско вече – понови она. – Зар се нимало не радујеш?

Благо се осмехнух:

- Хоћеш ли плесати са мном?

- Зашто да не? – одврати она.

- Имају ли доброг вина?

Луција се сасвим окрете мени:

- Зашто толико пијеш? Зар ти не шкоди?

- Којешта. Користи ми.

- Ех, и ти си ми чудан сват!

- Шта?

- Чудан си сват – понови она.

- Откуд ти знаш какав сам ја сват? – скочих одједном, у лице ми удари крв док сам се, ослоњен руком о сто, нагињао напред.

- Хоћеш ли да ти кажем? – претећи упитах.

- Не, не, није потребно. Нисам хтела да те узнемирујем – престрашено одговорио она. Тренутак касније, кад сам се већ смирио и сео, она увређено, једва чујно промрмља:

- Човек више не сме ни речи да каже!

Нисам јој одговорио.

Сагнуо сам главу и опет зашуштао хартијама. Поново ми се учини да мислим њеном памећу. Њене мисли су ми се ређале пред очима као да су написане.

Који је то ђаво са мном! Озлојеђен сам, да, огорчен непобитно. Ко зна, можда сам некад очекивао да ћу постати пуковник или нешто слично. Сад сам само курир. Некад су курира звали слугом, то је било пре социјализма. Слуге су обично била старија, ситна чељад, огорчена на људе и на живот који им је подвалио. Сад су вратари и курири млади, инвалиди, а ови су опет озлојеђени особењаци. Луција их познаје, доста их познаје, и сви воле да пију. Недељом поподне често их среће док луњају, по тројица или четворица, од гостионице до гостионице. Наравно да сам огорчен. Можда је чак мрзим, јер је лепа, здрава и јер ће нешто постићи. А шта ћу постићи ја? Остаћу курир за сва времена и ништа ми не помаже што ми дају инвалиднину већу од плате и што примам два пута више од ње, која је школована. Не фали ми, наравно, ништа. На послу се не претржем, новаца имам и сувише, смета ми једино што свако може да ми каже дођи овамо, курир и што сам некад заиста очекивао да ћу постати пуковник или нешто слично. Ах, мука је са мном...

Луција за тренутак престаде да куца и необично љубазно ми рече:

- Да ли би био тако добар и телефонирао да донесу пошту?

Устадох, узех слушалицу и стегох је измећу браде и грудију, док сам прстом окретао бројчаник. Кад се број јавио, ја сметох с ума да слушалицу држим брадом, проговорих померајући вилицу и слушалица се стропошта на под. Сав црвен, бесно је шутнух ногом и брзо изиђох из собе.

- Као да сам му ја нешто крива! – чух Луцију како зловољно довикну Елзи, коју је бука омела у рачунању.

- Остави се тога! – опомињући рече Јуриј. – Може лако да ти се освети. Сувише си млада да би знала.

Кад је у собу ушао Пездир, већ сам се био вратио и смирен седео за својим столом. Сваког дана ми се дешавало да нехотице и из чиста мира планем. Крв ми јурне у главу и чини ми се да бих у таквом тренутку могао и да убијем. После се увек охладим и помислим: зашто се узбуђујем? Да ли заиста лоше поступају са мном? Да ли заиста имам комплексе? као што тврди начелник. Једног лепог дана може да ми се догоди да не успем да се савладам и онда... шта онда? Кадгод се, наиме, сетим свега што сам поднео, моја се немирна, несрећна крв увек поново узбурка.

Пездир се у међувремену, с рукама у џеповима и црвеном оловком за левим увом, шетао по соби. Затим се зауставио код Луције, која је једнако седела за писаћом машином.

- Vesela mahala су отказала. Нека их ђаво носи! Неко им је дао више. То ти је социјалистичка музика. Закон понуде и потражње, то се зна. А иначе би нам и тако пола вина полокали. Ништа, набавићемо грамофон. Шта кажеш, драгичка?

Уштинуо ју је за раме и насмејао се на сав глас. Мадам Елза се тргла и дигла главу са хартија. Пездир се преко рамена осврнуо по соби и одверглао, као да је научио напамет:

- Ти ћеш, Луција, намештати траке, да знаш. Мадам Елза ће правити сендвиче. Карлинца ће припремити прибор за вечеру, укратко, свак има свој посао. А ти, брате, окренуо се мени, ти би могао да стављаш плоче на грамофон, кад не можеш да плешеш. Позајмићеш нам грамофон, зар не, Елза?

- Молим, молим – одговори Елза – али...

- Нема али...

- Па курир може да плеше – осмехну се Луција – има ноге!

- Ах, заиста – зачуди се Пездир и зажмури.

- А хоће ли бити укусни ти сендвичи? – смејући се упита Луција.

- Него шта – брзо одврати Пездир, узе оловку иза ува и стави је у мали џеп на грудима, где је имао још неколико сличних оловака. – Мадам Елза је одлична куварица, ако то још ниси знала, само мало сувише осећајна, откако је почела поштено да седи...

- Погледај себе! – боцну га Луција.

- Да, да – потврди он и почеша се иза ува – али само глава!

Тај Пездир! помислио сам. На шта ли ме подсећа? Тог тренутка се нисам сетио да је некад био књиговођа у фабрици чарапа. Зато је баш као и женске чарапе: скуп, фин и растегљив.

Пездир се грохотом насмеја, намигну Јурију и окрену се. На прагу се судари са Карлинцом, која је носила пуно наручје тањира и шољица. Пездир рашири руке као да хоће да је загрли, а Карлинца повика:

- Остави ме на миру, нерасте, иначе ћу ти све ово разбити о тикву!

Пездир се одмаче, поклони, погледа за њом и цокну меснатим уснама.

- Само брбља тај нечастиви – љутила се Карлинца – а под милим небом ништа паметно не ради. Рђавог просветног референта си изабрао, Јуриј. Само из собе у собу иде и држи придике. Од куће сам донела тањире – окренула се Луцији – немаш појма како су тешки. А чаше још морам набавити. Ако ико уопште хтедне да ми позајми. Али ја не потписујем за њих, лепо ти потпиши, кад си већ председник синдиката. Сигурно ће опет половину разбити, као и последњи пут, сећаш ли се?

Ставила је порцелан на сто и почела да га слаже на ормар. У међувремену је стално говорила. Посматрао сам је с благим осмехом и покушао да погодим зашто ми је пријатно њено тамнопуто отворено лице, које је, упркос њених тридесет година и двогодишњег удовиштва, још тако младо.

- Знаш – окретала се Луцији – доћи ће начелник па се толико бојим да неко пијан не направи лом. Онда ће нам опет одржати придику и дурити се као да је дошао са прве причести. Прошли пут су ишчупали све чивилуке, покидали телефоне, разбили седамнаест чаша и демижану од тридесет литара. Шест месеци сам трчала док сам пронашла бар приближно такву и вратила. А Елзи је неко смотао ципелу. Сазула их је била и оставила под столом док се по башти шетала са оним брадатим правником, што је писао песме. Сви смо се ужасно смејали, а њој је долазило да плаче.

Са тањирима у рукама, окрену се Елзи:

- Да се ниси потужила, ципелу би ти сигурно вратили!

- А шта си то радила у башти? – занимало је Луцију.

- Ох, – брзо је одвратила Карлинца – месечину су гледали и било је тако смешно кад су се вратили, убеђени да их нико није приметио. Онај брадоња је затим сав срећан откинуо гранчицу аспарагуса, намакао је у вино и шкропио нас, замисли, црним вином, и упрљао зидове, а није прошло ни месец дана како су били окречени. А курир, он је био диван! Натрескао се и није видео стаклена врата што воде у собу за седнице и одједном трес, ушао, замисли, кроз затворена врата у собу. Ала смо се смејали!

Луција је значајно погледа. Карлинца се поново окрену мени. Ја сам се осмехнуо и помислио: Ох, женске!

- Кажи, зар није било тако? – узвикнула је и насмејала се као чешњак белим зубима. – Буди срећан што се ниси посекао и што ништа ниси платио. У то време су стакла била ђаволски скупа.

Кад је све посуђе сложила на ормар, села је на ивицу Луцијина стола и замислила се:

- Шта ли сам још заборавила?

Седела је тренутак два, гледала час мене час Луцију и напослетку узвикнула:

- Знам. Прибор за кафу!

Окретно је скочила са стола, обема рукама поравнала тешку зимску сукњу и кренула вратима. На прагу се зауставила:

- Знаш шта – рекла ми је – ти би могао да ми помогнеш. Знаш ли кувати кафу?

Поцрвенео сам и слегао раменима.

- Тај зна да кува само попару – рекао је у шали Јуриј и насмејао се.

- То није тешко – рекла је тешећи ме Карлинца – кад имамо плин у купатилу (као да је у питању плин). Главно је да је у право време смакнеш.

Затим су ме с писмом послали Елзиној кући по грамофон.

Мада Елза станује прилично далеко, није ми се ишло трамвајем. Ако идеш пешице, рекао сам себи, бићеш дуже напољу. Напољу је пријатно, мада још увек притискује магла. Али магла притискује на плућа, а тамо унутра притискује на срце. Изнад ње, већ се наслућује сунце. Код мене је сад сунчано као у недељу. Просто сам видео сламне сеоске кровове и танке перјанице дима изнад њих, које наговештавају ручак. Да, да, код куће.

Путем сам све време размишљао.

Било ми је жао што се Луција тако престрашила, кад ми је рекла чудан сват. Тада сам био у стању да јој сручим много штошта. Већ сам више пута размишљао како бих јој нешто казао. Нисам имао намеру да је престрашим, не, ни најмање, само сам био нерасположен. А учинило ми се такође да хоће да ми дели очинске савете, као што ми их деле сви и свуда. Никад ме, ни као дете, нису толико саветовали као што чине сад, а ускоро ће пола, ако не и више живота бити за мном. А она и не зна да је волим (мада се маже и што се мене тиче нека се маже коликогод хоће), јер је сељачке крви која се не да сакрити. Предобро се сећам, каква је била кад је тек стигла. Престрашена сељачка девојчица која је негде свршила четири разреда гимназије (то је управо толико да ништа не зна) и имала кратке, од рада искрзане нокте. Увек би поцрвенела кад је неко нешто пита и тада је умирала од стида кад би је Пездир уштинуо или салетео масним шалама. А сад већ тера шегу са Елзом, која ју је у ствари научила да рачуна, да пише на машини и да разговара с људима. Истина, Елза је чудна и смешна, али злобна није, не, то не бих могао да кажем. А, напослетку, свака старија особа на свој начин је смешна и чудна. Да, тада бих јој много штошта рекао. То је била прилика. Вероватно је и бојажљивија, помислио сам, него што изгледа. Можда ме држи за не знам какву звер која је убијала људе, па напослетку и сама била на пола убијена. Штета што ме није познавала кад сам био још сасвим млад, вреле крви, кад сам још био војник и знао да лупнем петама и да викнем: разумем, друже командиру. Сад сам само курир и изедох се кад чујем како о мени говоре са сладуњавим хришћанским сажаљењем. Уместо да ме избрусе кад се напијем, они мисле: па инвалид је, па има комплексе; ако нешто разбијем, већином ме жале и кажу: па јадник је, а кад сам ономад разбио стаклена врата рекли су: па нема чиме да плати. И тако ме сви само сажаљевају. А мени не треба њихово сажаљење. Ни од Луције не тражим сажаљења. Тако сам размишљао и видео сам је до најмањих ситница, како се нагиње преко стола док телефонира и како преда мном блеште у изрезу хаљине њене пуне девојачке груди. А ја само гледам, жмурим да не примети, а по читавом телу пролазе ме жмарци. Управо сам жалостан кад помислим како ће је обрлатити стари покварењак Пездир. А, уосталом, ко би знао, кад женама не можеш веровати.

О, кад бих умео да погледам људима у душу! Само за тренутак, кад ми се то учини потребно. Онда бих сигурно знао шта да радим, а овако...

А овако често не знам како ћу и шта ћу.

Кад сам се једном нешто потужио у рејону (тада су још били рејони), рекли су ми:

- Мораш да се бориш, драги мој, а не да очајаваш. Та био си војник. Ако нешто није у реду, дођи и кажи.

Тада сам се ражалостио. Наравно, треба се борити, то знам и сам. Али – чиме да се борим, кад немам руке? Сви остали су паметнији од мене и сви знају толико да причају о социјализму. У бригади је било сасвим друкчије. Тамо сам био војник, овде сам курир. Овде сви имају право, а ја имам само комплексе. Па ипак – све то није тачно. Све је у најлепшем реду. Инвалиднину добијам. Плату су ми из сажаљења дали чак нешто већу него што ми припада. Нико ме не гњави. Слободног времена имам на претек. Сваке године имам месец дана одсуства, попуст на железници и седиште на коме пише Резервисано за ратне војне инвалиде. Шта бих ја још хтео? Могу да читам и Инвалидске новине, где пише о инвалидима, инвалидским домовима, радионицама и протезама. Само да не пишу уместо људи кадрови и да већ једном проговоре о комплексима. Волео бих да једном потанко сазнам шта то заправо значи. А такође – шта треба да чиним. Немам више воље да разговарам онако како сам разговарао у рејону или с начелником који је стално питао: Шта ти је да си такав? Зар немаш довољно материјалних средстава? Немаш стана? Зар се друштво не брине о теби како треба? Као да не зна да немам руке. А ја не умем ни да говорим. Ако сам некад нешто и рекао, увек су ме убедили управо у супротно. Свако може да ме убеди у то да сам секташ, да имам комплексе, да морам издржати, јер сад нисмо више у партизанима. Ни у какву школу нисам ишао. Нисам савладао теорију, укратко, глуп сам и неотесан, па ни оно што знам и осећам не умем да кажем на прикладан начин.

Из мисли сам се тргао тек пред вратима с бакреном плочицом на којој је писало готицом Krьger Elizabeta. Окренуо сам једно од оних звонаца на којима пише Bitte drehen и загледао се у један од оних отирача који су већ давно одслужили и чак већ угрожавају чистоту ђонова. Иза врата сам осетио кораке и некакав шум, најзад су зазвекетали кључеви. Отворила ми је као земља стара жена, сва наборана и бела, огрнута преко рамена дебелим црним пледом. Пружих јој писмо и жена ме позва да уђем.

У ноздрве ми удари чудан задах нафталина и трулих душека. Али у предсобљу се није могло приметити ништа слично. Видео сам само старински ормар с низом дугих фиока с порцеланским ручицама и на зиду слику човека с францјозефинском брадом и ловачким шеширом на глави.

Тада старица отвори врата мале кухиње и поче да тражи наочаре.

- Знатер – рече поверљиво – у последње време некако слабо видим.

Устумарала се ситним корацима, док их није пронашла. Наочаре су биле на средини везане свиленом трачицом плавкасте боје.

- Знате, господине – настави она – оквири се не могу добити. Ове сам, на несрећу, разбила.

Затим отвори писмо и лице јој се развуче у срећан осмех кад је почела да чита, држећи га далеко од себе.

- Ах, Елза – уздахну – наша Елза пише. Тако је добра наша Елза... шта, грамофон?

Чуђење јој прелете преко лица, наочаре подиже на чело и одмери ме испод њих од главе до пете.

- Хтели бисте грамофон?

- Грамофон – потврдих и преместих се с ноге на ногу.

- Онда наша Нини неће имати музике – рече жалосно. – Радио јој ја и Елза не можемо купити.

Очај јој се разли по лицу и већ сам очекивао да ће јој позлити. Заиста се сручила на столицу, склопила руке на прсима и упитала:

- Да га нећете национализовати? Или разбити? Знате, наша Нини га има откако не може да устане. Од своје двадесет и друге године је везана за постељу и нема друге забаве осим грамофона. Читати не може јер слабо види, једино још музику може да слуша. Бојим се да ће је то погодити ако јој га узмемо. Лекари кажу да неће још дуго и да сваки дан очекујемо крај. Шта мислите, господине?

Ја нисам ништа мислио и ништа знао. Само сам зурио у њу као у чудо.

Старица устаде и упути се у предсобље.

- Ходите са мном – прошапута – и отвори врата у дну предсобља, прекривена плишаним застором.

Била је то пространа, мрачна соба, јер су капци били напола затворени. Заударало је на киселину. У углу су стајала два висока кревета, два ормара, веома широка и висока као звоник, а онда још две плишом пресвучене наслоњаче, столић, огромна каљева пећ ИХС и поред ње диван на коме се нешто мицало.

- Јеси ли спавала? – нежно упита старица и застаде крај дивана.

Једва сам наслутио белу женску прилику којој је могло бити тридесет или пак шездесет година, са ланеном, на темену у клупче савијеном косом, за коју нисам знао да ли је већ седа или само безбојна, и две кошчате руке са сувим старачким прстима.

Старица ми понуди столицу која дирљиво зашкрипа пода мном, а она седе на диван.

- Да ти отворим прозор – стално је питала. – Да ти скувам мало чаја? Можда би поморанџе? Елза је јуче донела две. Дао јој је господин Јуриј који је био у Трсту. Тамо су скоро бадава. Да ти можда није хладно?

Нинине очи су зуриле у мене. Нисам могао одмах да установим да ли ме гледа, јер су јој и очи биле као и кожа: без праве боје, чудне, бледе очи.

Као човечја рибица, помислих.

Старица за тренутак ућута и очигледно није знала како би почела.

- Знаш, Нини – замуца потом – овај господин је дошао, но, дошао је с писмом од Елзе да бисмо му посудили... не, не, само за ову ноћ, зар не, тако пише Елза, за једну ноћ – грамофон. Шта мислиш, Нинице?

Нехотице сам поцрвенeо, јер је старица говорила тако као да је мени потребан грамофон.

- Дај му га, дабоме – шапћући одговори Нина. Приметио сам да има сасвим ситне жуте зубе.

- Свакако му га дај, мами – понови – стрпићу се за то време.

Старица се дигла и неколико пута прошла тамо амо по соби, шуштећи својом дугом сукњом. Пратио сам је очима и тражио грамофон. Грамофон је стајао на малом орманчићу иза Нининог узглавља и није ни био тако старински како сам се одједном уплашио.

Не знам, изненада ми је пало на ум да је то можда грамофон какав је код нас имао жупник. Наиме, с огромним звучником сличним бундевину цвету. На бадње вече га је увек стављао на прозор парохијског дома, куварица га је навијала и по читавом селу се чуло Света ноћи, тиха ноћи. Тада сам углавном још ишао босоног и у памучним панталоницама. Снега је већ било, каткад и љуте зиме, а ја сам се увек извлачио из топле собе на праг да чујем грамофон. Било је у томе нечег потресног, нарочито ако је ноћ била мрачна.

Онакав, какав је био онај, не бих могао ни да понесем, помислих. Сам себи се насмејах.

Старица је, међутим, затворила грамофон у кутију, везала га конопцем и онда још мало размишљала. Затим је уздахнула ах, одвезала конопчић, отворила кутију и почела да чепрка по полици где су биле сложене плоче.

- Знате – срамежљиво објасни – хоћу да вам покажем да ради.

Чило га је навила и ставила плочу; већ се чуо шум, потом крештање и како је плоча очигледно већ била јако истрошена, игла је одједном почела да клизи само по једном жлебићу. Ништа нисам разумео осим gardeoficir, gardeoficir. Тако се врти, мислио сам, и никуд не стиже. Како чудно. Какав чудан свет. Да ја не сањам?

- Рекла сам ти – узнемирено викну Нина и лако се придиже – да је та плоча већ одавно шкарт!

Старица се збунила. Подигла је иглу, опет затворила грамофон и упитала:

- Плоче имате?

- Већ ће их набавити ако буду хтели да плешу.

- Заиста – утешила се и поновно запитала:

- Нећеш се љутити, Нина, ако га однесе, зар не?

- Само – прошапта Нина тако да јој је у грлу чудно запиштало – господин неће моћи да га понесе кад је без руке.

Поцрвенео сам и у први мах нисам знао шта бих рекао. Старица зачуђено разрогачи очи и узвикну са жаљењем у гласу:

- О, боже, свети! Па нисам ни приметила. Зашто су послали управо вас? Грамофон има шест килограма, зар не, Нинице?

- Позовите носача – шапну Нина.

- Идем трамвајем – брзо сам рекао. – Ништа се не бојте! – Осмехнуо сам се.

- Да вам помогнем до трамваја? – понуди се старица и ја се поново насмеших.

Онда сам још рекао хвала лепа, до виђења и истрчао право напоље.

- Донећете га сутра ујутро натраг? – викну старица за мном низ степенице.

- Без бриге. Донећу! – довикнух јој.

На улици сам дубоко уздахнуо и помислио: како је чудан ваздух у тој кући!

У међувремену, док сам чекао на трамвај, сунце је за тренутак пробило маглену завесу над градом. На грамофонској кутији нешто је засијало, зато сам је подигао и на лименој плочици, причвршћеној поред ручице прочитао: Нашој љубљеној Нини за четрдесети рођендан Елза и мама, 23. XII 1939.

Тако, дакле, стоји ствар са Елзом, помислих.

Дотад ми је изгледала само смешна, реуматична чудакиња, а сад ми се учинило да је видим у друкчијем светлу. У свему том било је нечега што ме подсећало на оца који је једном суседу потписао меницу, а ускоро затим морао продати виноград да би је могао исплатити.

Ах, револуција, рекао сам у себи, неке је уздигла, а друге прегазила. Само зашто је овде прошла потпуно равнодушно? Зар ту није имала никаква посла? Зар се ту није имало шта да догоди? Зар се заиста ништа неће догодити док не изумру?

Изишао сам замишљен из кола и пожурио, јер сам још пре дванаест морао стићи у банку.

После ручка пошао сам с Мишком у крчму Крим, где смо поручили сваки по два деци истарског црњака. Лактовима смо се ослањали на шанк обложен белим лимом и ћутали. Добро сам знао да ћемо проговорити тек уз трећу чашу, јер је и Мишко сигурно сват. Само што није курир, него вратар.

Тако стојимо наслоњени и пијемо. Онда кажем Мишку:

- Шта мислиш, Мишко, да ли бих погрешио, кад бих отишао кући? Заувек. Да ли би ми нешто пребацили?

- Дођавола са женама! – одговори Мишко и отпљуну. – Узела ме само због инвалиднине. Фуј!

- Слушај, Мишко – настављам – овде не могу више да живим. Нису ме дали међу праве људе.

- Само због новца ме узела, крмача! – каже Мишко.

- Да знаш. Сад иде да спава са свима барабама у комшилуку када сам дежуран. Шта да радим?

Ја не знам шта да одговорим на такве речи. Не бих хтео да верујем да је заиста тако, мада верујем Мишку, јер га познајем. Мишко је навикао да свуда и увек говори истину. Мишко је ћорав и када му оно здраво око засузи, мучно га је гледати, мада је иначе храбар момак. А не знам ни шта би требало учинити. Слегнем раменима, и заиста не знам. Затим га питам:

- Зар тебе никад није вукло кући?

Мишко упорно остаје при своме.

- Кажи ми, до ђавола, ако си ми друг! Та заједно смо јуришали под оном планином... и ти си стално брбљао о некаквој љубави.

То се Мишку све смутило. Тада је још нисам познавао, болничарку са мишјим зубићима. Јест, говорио сам о њој касније, али нисам Мишку, нити било коме другом. Сам са собом сам разговарао. Тада већ нисам имао руку, нисам више јуришао и уопште нисам више много говорио.

- Можда је тако – каже Мишко на то – али шта да урадим?

Ја не умем да га посаветујем, ма колико то желео. А Мишко би могао да посаветује мене.

- Шта мислиш, Мишко, да ли би било дезертерство ако одем кући?

- Ако је отерам – наставља Мишко – ко ће ме прати и кувати ми? У мензи ћу добити сушицу. Само да не иде с другима, све бих могао да поднесем. Знаш, то ме ждере, кад иде с другима. Зашто ме узела ако јој нисам био добар?

Тешко је разговарати с Мишком, кад је тако неизрециво несрећан.

Онда опет сркућемо истарски црњак, дотичемо се главама и гледамо један другог у мутне очи.

- Слушај ме, Мишко! Је ли то бекство или није бекство? Војнику је тешко да бежи. А овако не могу више да живим. Нису ме ставили међу прве људе.

Али Мишково лице се не мења. Као да ме не чује. Oтвара уста и само узвикује:

- Да ли да је убијем, вражју бабу?

- Да ли је то бекство или није бекство ако одем и не кажем никоме ни збогом? Шта да радим? Ништа не могу да учиним. Избачен сам као риба на суво!

Пездир и Јуриј су заврнули рукаве и преносили ормаре из собе у собу. Карлинца је сређивала прибор за јело и пиће. При том је, наравно, читаво време и говорила. Мадам Елза је секла хлеб, а књиговођа Марјета, тридесетпетогодишња удовица са двоје деце, мазала га је путером и облагала рибицама, саламом и киселим краставцима. Луција је вешала о таваницу траке и премештала по соби мердевине. Помагала јој је секретарица Албинца, двадесетогодишња девојка, слабашног тела и још слабашнијег духа. Пездир би с времена на време једну од њих уштинуо за листове, чешће наравно Луцију, јер је Албинца имала сувоњаве и једва приметно криве ноге. Чистачица Пепца, четрдесетгодишња жена са села, стрпљиво је за њима мела, брисала прашину, прала прозоре и трљала месингане кваке. Референт Јеглич и шофер Ловро су претакали вино из буренцета у боце и обојици је лице горело од радосног ишчекивања. Јуриј их је за све време из прикрајка посматрао, и мада сам био помало ошамућен од истарског црњака, тачно сам знао зашто: бојао се да се не напију усред бела дана. А Пездир их је, међутим, завидљиво задиркивао, ко вели: гуцните мало кад вам је већ при руци.

Стајао сам у вратима и посматрао сав тај вашар.

Каквог смисла има све ово? више пута сам помислио (кад год попијем, по два пута претресем сваку ствар). Управо је смешно какве све бриге брину и због чега све стигну да се посвађају.

И откуд су се обрели сви ови људи? питао сам се и нисам налазио одговора.

Они су једноставно ту, премештају хартије, куцају на писаћим машинама и убеђени су да би без њих Земља престала да кружи око Сунца. О социјализму говоре са одушевљењем или гунђајући, већ према расположењу, или према томе колико су искрени или подмукли. Радују се ако их неко похвали, утучени ако их упореди са малограђанима, опортунисти, кукавице и готовани. Чињеница је да би и ти готовани хтели напред, да и они нешто хоће, и чињеница је опет да их сваки љубљански дан обема рукама, као менгелама, држи, и да морају, хтели не хтели, да цапкају као циркуски акробат у обручу. Врти се, врти и никуд не стиже. А живот тече даље и често им, као пренатрпан аутобус на станици, умакне. Ах, аутобус... заиста аутобус: труби на окукама и пази на саобраћајне знаке. Правац је познат, али пут се мора увек изнова тражити. Ако неко клоне или падне у очајање од чекања, остаће да лежи поред пута, остали ће за тренутак да се осврну и већ крећу даље. Само неки смушени литерата на брзину нешто запише и одјури за њима.

Али ко би све то разумео и био правичан судија?

Ја свакако не, јер сам кратковид и неправедан. Знам и сам да бих могао да будем неправедан. Кад бих био код куће, могао бих да кажем: то је у реду, то није. За то смо се борили и за то нисмо. Овде у граду, у том малом Вавилону, не, овде то не могу да кажем. Овде бих морао да имам памет покојног Соломона и материнско срце.

Тако сам неко време стајао и гледао. Затим сам донео Луцији свитак обојеног папира, Елзи нову векну хлеба. Карлинци сам помагао да прекрије столове и Магдалени да распореди чаше. Та Магдалена је сиротица, двоје ванбрачне деце има, од којих је једно слепо, а друго глуво.

- Сила је овај наш синдикат кад се нечег прихвати – задовољно је рекао Јуриј.

- Нарочито кад је реч о другарској вечери – додао је Пездир. – Штета што Ловро није секретар. Онда бисмо чешће имали игранке. Само аутомобил не бисмо му смели дати у руке.

- Само ти ћути! – бранио се Ловро. Широко, пљоснато лице сијало му се као намазано. – Још никад нисам погрешио правац, док се то теби чешће дешава, ако се не варам.

Пездир се правио као да не чује и запита:

- И где је сад грамофон, Елза?

Крв ми се следила у жилама. Мадона, где сам оставио грамофон?

- Заиста – уздахнула је Елза и престала да сече. С ножем у руци окренула се мени:

- Где си оставио грамофон, куриру?

- Како блене! – чуо сам Пездиров шапат. – Да није шенуо?

Сви су ућутали и згрануто гледали у мене.

- У трамвају сам га заборавио, под клупом – једва сам изговорио после извесног времена и сав поцрвенео.

- Е баш лепо! – узвикну Пездир. – У трамвају заборавио грамофон!

- Христе боже! – застења Елза. – Јадна моја Нини! Знала сам, унапред сам знала да ће се нешто десити...

- Којим бројем си ишао? – мирно упита Јуриј. Слегао сам раменима. Какве то бројеве хоће?

- Тај ни бројеве трамваја не зна! – опет повика Пездир.

- Боље телефонирај, уместо што брбљаш! – умеша се Ловро.

Пездир без речи оде у суседну собу и убрзо се врати.

- Или никог нема, или је телефон заузет. Кондуктери су се мењали...

- Наравно! – очајно уздахну Елза и седе. – Изгубљен је. – Сузе јој навреше на очи.

- Бабетине! – презриво се намршти Ловро и устаде. – Ваљда још има поштених људи на свету. Ја идем по њега.

Жалосно погледа Јеглича који је држао боцу под чесмом и брзо отишао. Кад сам хтео да пођем с њим, одгурнуо ме је.

- Није потребно. Наћи ћу га. За двадесет минута сам натраг. – Потом се сјурио низ степениште као млад коњ.

Био сам сав смушен и нисам знао куда да се денем. Упркос томе сам приметио како и Елза мисли само на грамофон. Руке су јој дрхтале. Сажалио сам се на њу. Магдалена је морала да је замени, али је она секла сувише дебеле кришке саламе, па су се убрзо посвађале. Смиривала их је Албинца:

- Ако дође начелник, а вас две се тако ружно прегањате. Ти режи тање, а ти ћути!

Баш ме брига за другарско вече, помислио сам најмање три пута за редом. Кад би у питању било другарско вече, фућнуо бих ја на грамофон. Али због оне несрећне Нини! Како ми се то могло десити? Старим, помислим и сместа израчунах да је већ прошло девет година откако су ми одсекли руку, десет – откако сам отишао од куће. Нервозан сам, имам комплексе и било би већ крајње време да ме преквалификују. И те како ћу се преквалификовати, тако да сву ту прљаву дружину пошаљем дођавола!

Прошло је пола сата, прошао је сат, а Ловро још никако да се врати.

Пепца је и даље трљала кваке, Јуриј и Пездир преносили столице. Луција је ко зна откуд донела вазу са цвећем. Мадам Елза, очајна и увређена, стално је гледала у Магдаленин нож који никако није хтео да реже како ваља, Јеглич је претакао вино и сам се себи смешкао. С времена на време би поправио прамен косе који му је још остао на темену и на крају почео да звиждуће Kaj nam pak morejo. Уопште, било је још толико посла, али сад је изгледало да се припрема за даћу, а не за другарско вече.

За моју даћу, помислих. Ако сад изиђем, рекох сам себи, брзо ће ме сахранити. И збиља сам устао, отишао у суседну собу и нечујно се завукао у ормар у зиду, у коме је чистачица држала метле, пајалице и крпе. Ту сам сео и чекао.

Први је проговорио Пездир:

- Знате шта – рекао је – с тим куриром морамо пречистити. Напослетку ће изгубити и нека документа, па ћемо сви одреда у ћорку. Не знам да ли је заљубљен или саботира.

- Али овог пута нека плати! – узвикну Албинца.

- Нек плати! Плати! – лаким подсмехом рече Јуриј. – Лако је рећи: нека плати! Лако је рећи: доста с тим куриром. Хоћеш ли да га избациш на улицу? Курира? Инвалида? Јесте ли полудели?

- И те како полудели – јави се Јеглич. – Као да нико од вас није никад ништа заборавио. Дођавола!

- Ћути – рече Луција – ти си се већ наљоскао.

- Чињеница је – говорио је Пездир – да се у њега не можеш поуздати. Веома ми је жао што је био у партизанима, али га данас човек не може ни за шта употребити.

- Знаш шта – рече Јеглич – зато тебе може употребити...

- Ни за шта – разљути се Пездир – то смем да кажем пред сваким. Нико ми не може пребацити да сам пристрасан. Наш курир је фућ. То је као један пут један. Најбоље би било да га неком утрапимо, а ми да добијемо здравог, паметног човека.

- Ја бих најпррре утрррапио тебе – полако и мирно загунђа Јеглич.

- Слушај ти – претећи рече Пездир – твог брбљања сам сит. Шта се ту шепириш, као да си ти некакав вајни револуционар!

- Јадан је – говорила је Карлинца. – Али зашто му у лице не кажете, кад имате тако много да му кажете? Зашто о њему говорите увек иза леђа?

- Ти су курири – одговори оклевајући Пездир и осврнуо се око себе – све сами цинкароши.

Напољу се већ хватао густ мрак. Седео сам у ормару и Пепичином крпом за прашину брисао очи.

Кад после тих речи завлада у соби потпуна тишина, као да је самртна сенка легла на веселу атмосферу поподнева, појави се на вратима Ловро с грамофоном у руци. Грамофон је био мало упрљан. Мадам Елза га предаде Пепци да га обрише мокром крпом (а затим сувом) и одахну. Одахнуо сам и ја и осећао се као да сам са жеравице сишао на хладно тле. Извукао сам се тихо из ормара, у купатилу испрао очи и вратио се у собу. Пришао сам шоферу да му се захвалим, али он није изгледао баш добре воље.

Разговетно сам чуо како се шапатом жалио Јегличу:

- Мадона! У рампу сам се зарио. Таква магла. Опет ћу скупо платити!

- Дођавола! – са жаљењем рече Јеглич. – Сувише си журио.

- Де, куриру! – узвикну затим Ловро, угледавши ме иза себе. – Да испереш страх из гуше!

Наточио ми је пуну чашу вина. Чучнуо сам до њих и на душак испио.

- Само га немојте опијати! – забрину се Карлинца. – Вечерас мора да кува кафу!

Кад сам се те вечери вратио од куће, Пездир је у црном оделу шетао по собама и очекивао госте.

Велика соба је била осветљена, столови постављени, столице поређане. У соби за плес, која је била окићена шареним тракама, између којих су висили папирнати лампиончићи, горела је црвена светлост. Јуриј се додуше двоумио није ли можда црвено светло неприкладно, али су га на крају убедили да је црвена боја у ствари државна боја. Радио и грамофон су наместили на сточић између две собе. Пездир је одлучио да га сам навија, јер сам ја таква цепаница и могао бих да га срушим на под.

Прва је, сва задихана, дојурила Карлинца, у ципелицама с високим потпетицама и у краткој бундици. Пездир јој се поклонио и извештачено свечано рекао:

- Поштована госпођо, необично сам срећан што вас видим тако заносну!

Карлинца се насмешила мени и одговорила:

- Поштовани господине, Луција долази ускоро. Сачувајте најлепше цветиће за њу!

Пездир је био изненађен.

- Гле ти ње – промрмљао је – околице женске! Таква ти је, дакле, језичина, препелице црна!

Утом уђе Јеглич вукући за собом шофера. Ловро је, као и увек, био у кожном капуту и једва се држао на ногама.

- Само напррред, дррруже Ловррренциј – муцао је Јеглич и вукао шофера преко прага. – Само напррред, пррросторрр за тенкисте је рррезеррррвисан, заррр не, господине Пездиррре?

- Рано сте се накресали – зловољно утврди Пездир. – Зар вам се толико журило?

- Господине – одговори Јеглич и његово наборано лице доби црте старе девице – господине, тенкисти су изузетак. Дррруг Ловррренциј је возио тенк, заррр не знате? Тенку је потррребно више бензина него аутомобилу или кочији или елијабогену.

- Елијабогену? – зачуди се Пездир.

- То сте ви, господине – пијано настави Јеглич и уз моју помоћ дефинитивно превуче тешког шофера преко прага. – Елијабоген може да прегази само пужа, кокошку или старрру мачку. А тенк, еј, рррећи ћу вам, тенк...

Утом се умеша Карлинца.

- Ех, Ловро – зацвркута она – да ти се није штогод догодило, несрећниче? Да ниси к΀¾га прегазио?

Шофер се свалио на прву столицу и сметено гледао час Карлинцу час Јеглича.

- Ко је та гуска? – с муком упита и прстом показа на њу.

- Карррлинца, Карррлинчица – одвергла Јеглич и погледом потражи боце.

- А, ти си? – зачуди се шофер. – И ти имаш нашушурену косу, као кокошји тур? И бисере имаш око врата? Па ти си слична Мајци Божјој Бистричкој, кад те овако гледам. Покварили су те, Карлинца, кажем ти да су те покварили. Такву те још нисам видео, ђаво нек ме носи.

- А зар ти уопште још нешто видиш осим саобраћајних знакова и милиционера – дурила се Карлинца.

- Видим – надуо се Ловро. – Видим море флаша и океан вина. Њиме ћемо преплавити ову гамад. Али морали бисмо је утопити. У-то-пи-ти, разумеш?

Ушао је Јуриј са женом, дебелом и пргавом, која је много патила од камена у жучи, љубоморе и верских начела. За њима је дошла Марјета-књиговођа са Албинцом. Путем јој је причала какве је муке имала док је децу отерала на спавање. Али Албину то није нимало интересовало. Затим су дошле Луција и Магдалена, као намерно заједно, да би уз сувоњаву и сувопарну Магдалену заблистала Луцијина младост.

- Изгледаш као цветић – поклони јој се Пездир и превиде Магдалену. – Гле, како си се удесила! Само тако и даље!

Луција му тихо рече:

- Начелник долази за нама!

Пездир скочи, на брзину поправи кравату и сјури се низ степенице.

Начелник је био дебељушкаст човек четрдесетих година, без нарочитих спољашњих или унутрашњих ознака. Био је један од оних људи који су пре послушни него својеглави, и немају времена ни слуха за људе, уколико их поближе не познају.

Пездир је говорио да је то разборит човек, који не може тако лако да пренагли, док је Јуриј мислио сасвим супротно: да није разборит, јер сам уопште ништа не разабере док некога не упита. Карлинца је сматрала да је без разлога надувен и да код других види трун, а код себе ни греду. Ловро, који га је возио и сигурно најбоље познавао, могао је да каже само то да се у приватном животу бави историјом дипломатије и ловом.

Жена му је била доста млађа и мања од њега, ситна и слатка, као из кутијице. Стално и свуда га је држала за руку. Разговарајући с њим, увек би се приљубљивала уз њега и из близине пиљила у његове ситне сивкасте очи. Злобни језици су говорили да се веома боји за њега, али да би он за тако што имао много више разлога.

Начелникове очи се најпре зауставише на шоферу. Овај је спавао, наслонивши главу на сто.

- Већ је заспао, медвед непажљиви! – рече начелник.

- А ја га чекам да дође по мене. Тако сам и мислио. Сигурно сте му дали да претаче вино?

- Знате – јави се Јеглич и затетура – њега брррзо ухвати. Чашица, и готов је. Рррањен је био у главу или тако нешто.

- Наравно, наравно – рече начелник – знам га добро. Рањен је био у леђа, ако се не варам, а то уопште не утиче на делатност разних органа у глави, да се тако изразим. Ох, некад је био јунак и послушан, а сад се покварио. Прави анархист је постао. А што се тиче главе: једна девица га је хтела пошкропити кад јој је набацао кола каменчића у прозоре, па јој се омакло ведро из руку. Ха, ха, ха!

Смејао се пригушено и срдачно. Смејао се и Пездир. Чак су му и сузе наврле на очи.

Приметио сам, међутим, како је начелникова жена са нескривеним дивљењем посматрала шофера. А било га је шта и видети. Ловро тежи, помислио сам из пуке злобе, деведесет и пет килограма.

На врата су и даље нагртали људи и ускоро је соба била пуна. Испод светиљака су почели да се вију плавичасти колутови дуванског дима. Радио је свирао народне песме и Пепца је већ почела да разноси вино. Мене је Јуриј сместио у угао собе. С једне стране ми је била Евица, сићушна девојка, тек четрнаест дана у служби и још сва плашљива и немирна као срна. С друге је седела Карлинца. Она је вечерас имала невероватно поган језик. Непрекидно је лајала и оговарала сад једног сад другог, не хајући за отровне Јуријеве погледе и начелниково присуство. Онда је Јуриј, као почетак, одржао ганутљив говор и установио да је одлука синдикалног одбора у погледу другарске вечери такорећи већ спроведена. Нека се људи упознају, спријатеље, и најзад позабаве. Та у социјалистичкој земљи забава није ни забрањена ни штетна. Којешта! Баш напротив. Социјализам је, такорећи, ради забаве на овом свету, зато да би се људи што боље забављали. Наравно, нипошто на некакав неприличан начин, као што раде у капиталистичким земљама (Јуриј је то знао, јер је неколико пута био послом у Трсту) него уљудно и васпитно, као што и доликује пристојним људима. Затим су пили екс за социјализам, екс за живели ми и у соби је одједном завладало живахно и весело расположење. Почео сам да сам себи сипам, и сипао сам све више, не обазирући се на Евицу која се досађивала и неколико пута покушавала да отпочне разговор. Што сам више пио, то су ми очи све више тражиле Луцију. Те вечери је била заиста привлачна, у тамној хаљини од шуштавог тафта, с прекрасним црвеним коралима око белог врата и великом белом ружом у црној коси. Седела је поред Пездира и читаво се време смејала, док је он себи вредно сипао пиће и све више наваљивао на њу лицем и рукама. Постајао сам сетан и очи су почеле да ме пеку. Кад ме Евица упитала да ли плешем, слагао сам је да играм само коло. Она је онда рекла да уопште не плеше, што ми се учинило веома чудно. После више нисам ништа ни видео ни чуо. Глава ми је клонула на руке на столу и пред очима су ми заиграли познати љубичасти колутови.

Опет ме је нешто носило као онда кад ми се чинило да јашем на облацима. Док се нисам пробудио и схватио да лежим на двема повезаним буковим гранама и зачуо дахтање оних који су ме носили. Сва четворица су дахтала док су вукла узбрдо и псовала:

- Дођавола – чуо сам првога – тежак је као да има у себи гранату хаубице, а не само рафал.

- И смрди већ, сиромах – процедио је други кроз зубе. – Сигурно су му се црви закотили под дроњцима.

Трећи је очигледно питао четвртог:

- Па, иде ли, а?

После извесног времена положили су ме на земљу да предахну и кад су видели да сам дошао себи, опет је рекао први:

- Добар си, душе ми. Колико дана си лежао у грмљу? Шест, зар не? Јео си суве крушке и жвакао траву? И белогардисти су се, ђавољи, гањали око тебе, зар не?

- Пет ноћи и шест дана – одговарао сам и смешкао се, јер је ипак већ био крај оног пакла у јулској жези и јер ћу за који час бити у болници, где ће ме окрпити и излечити.

- Пази да се превише не накусаш, тако изгладнео – рекао је други. – Могло би да ти разнесе желудац.

А трећи је питао:

- Откуд ти суве крушке?

Сва тројица су прогутала пљувачку, а ја сам им одговорио:

- У торби сам их имао и сваког дана сам јео по седам. Само сам био жедан ко сто врагова. Ноћу сам као пас лизао росу.

- Могу да замислим – јави се опет први, док је четврти све време ћутке превијао ногу. Обојци су му били већ сасвим црни од згрушане крви, а лице бледо и необријано.

Затим су ме поново дигли на рамена, дахтали, псовали, а болнице нигде ни од корова. Сама ситногорица и што даље све лошији пут. Сунце је пробијало кроз густе крошње и играло по маховинастом тлу. Мушице су зујале. Преко пута нам је претрчао зец, тренутак затим приметио сам веверицу како нас посматра с краја савијене гране и поновно нам је зец укрстио пут. Као да је знао да нико неће пуцата у њега. Мора да је било већ доцкан, кад смо променили правац и најзад нашли болницу. Сместили су ме под шатор и одмах је дотрчала болничарка. Била је још право дете. Носила је чакшире и чизме, капу забачену на тамној коси. Смејала се ситним мишјим зубићима, весело и охрабрујуће. Чим је ушла под шатор, узвикнула је ух и зачепила нос.

- А ти већ гњијеш, брајко – рекла је затим весело и почела да ми одвија крпе с ноге и руке. Онда је још рекла црви и с времена на време питала боли,је ли? Ја сам само ћутао и затварао очи. Грозница ме хватала и јако ми је позлило. Кад је болничарка видела да се не мичем, рекла је ау, момку је рђаво, и скочила по воду. Вратила се са лекаром, старом добричином, који се бојао вашију више него смрти.

- Шест дана је лежао закопан у грмљу – рекла му је тихо и замочила у воду џепну марамицу. Осетио сам је на челу, а ускоро затим нисам више знао шта раде са мном. Чуо сам још лекара како је рекао шта нога, рука, рука, и болничарку која је одговорила снажан је момак, извући ће се. Онда целу вечност нисам ништа ни видео ни чуо, док нисам постао свестан љубичастих кругова који су ми колутали пред очима. Неко је почео да ме дрмуса из све снаге. Отворио сам очи и схватио да ме то тресе болничарка с мишјим зубићима, да ми се смеши сузних очију и шапуће:

- Ништа не очајавај, дочекаћеш ти слободу. Ми здрави још не знамо да ли ћемо...

Овог пута ме тресла Карлинца.

- Слушај – шапутала је – немој да спаваш за столом!

Али ја је нисам слушао , јер сам разговарао сам са собом и јер нисам хтео да слушам.

Ако су она тројица, рекао сам себи, грубо говорили, они су зато поштено мислили. Овде лепо говоре, а прљаво мисле. И кад је болничарка некоме рекла ти заврзламо, то је било сасвим нешто друго него кад ми Пездир каже брајко. Зашто морам да будем управо ту, на одељењу за цемент, као кукавичје јаје, наметљивац, живо сећање на то да нешто није било у реду и да још увек није.

- Слушај – опет је шапутала Карлинца – немој да спаваш за столом!

Пробудио сам се, зачуо буку и музику, а у очи ми је ударила заслепљујућа светлост. Кроз отворена врата угледао сам у соби за игру црвену светлост и Пездира који је управо проплесао с Луцијом поред врата. За столом је, баш насупрот мени, сасвим сама седела Елза и гледала некуд у празно. Ловро и Јеглич су на турски начин седели на прагу између две собе, њихали се тамо амо, гледајући један другоме у лице и промуклим гласом певали cingulingu, tam v hladni senčici. На другој страни собе стајали су Јуриј и начелник, који је већ био обукао мантил, и нешто живо расправљали.

- Принципијелно – разазнао сам начелников глас – ја се слажем с вама. Наш словеначки футбал није онакав какав би могао бити.

Тог тренутка сам се сетио да ми је Луција обећала плес. Дигао сам се и одгегао напола ошамућен у собу за игру. Плес се управо завршио. Луција је стајала крај врата с цигаретом у устима, а припаљивао јој је Пездир својом, коју је исто тако држао у устима. Застао сам неколико тренутака и загледао се у њу. Луција? размишљао сам. Је ли то Луција? Да није заблуда? Да није већ заборавила? Нешто сам мрмљао, видео сам Пездирово лице како се искесило и Луцијине очи како су се наљутиле.

- Па ти си пијан! – рекла ми је љутито. – Иди да спаваш!

- Могао би да те побљује! – рече Пездир. Гледао сам у њих и нисам се ни макао.

- Брзо, брзо! – узнемирио се Пездир и покушао да ме одгурне. Дођавола, помислио сам, доста дуго га подносим. Ћутао сам, убеђивао себе, колебао се и патио. Али сад ћу га ударити, левом руком ћу га ударити посред лица. Муњевито сам подигао руку и песницом га млатнуо међу очи. Луција је крикнула, све се за тренутак утишало, жене су притрчале и сва граја која је настала добила је друкчију боју него раније.

- Пијан је, напоље с њим! – повикала је Албинца притискајући песницама груди.

- Удри по њима! – заурлао је Јеглич.

- Вратио бих ја њему да није инвалид – пригушено је говорио Пездир и брисао сузне очи.

- Шта га изазивате? – рече Јуриј људима и покуша да ме ухвати. Ја га ошинух погледом, он ућута и не дотаче ме се.

- Једног лепог дана донеће митраљез и пострељаће нас! – зацвилела је Албинца.

- О, кад би само хтео! – на то ће Ловро и покуша да се дигне.

Напред се проби начелник и зграби ме за раме.

- Зар те није стид? – прошаптао је. – Опет нас срамотиш! Локаћеш тако дуго док не настрадаш. Онда ће ти све лађе потонути и сви други бити криви, само не ти.

Поново ми дође да ударим. Онда се предомислих и на ум ми паде како би било лепо да га бар увредим. Само – шта да кажем па да га погодим у живац. Размишљао сам за тренутак, чепркао по сећању, а затим сам му погледао право у очи и прошапутао:

- Познајемо се ми, па-ни-ча-ру!

Избуљио је очи и отворио уста. У тај мах ме одостраг ухватила Карлинца. Окренуо сам се и погледао је. Осмехивала ми се и мамила ме за собом.

- Дођи – рекла ми је – обећао си да ћеш ми помоћи кувати кафу!

Не погледавши никога, окренуо сам се и пошао за њом.

У купатилу је на плинском решоу кључала вода. У углу су стајале празне боце. Код умиваоника Марјета се пљускала хладном водом. Прозор у врт био је отворен и кроза њ је блистао комадић ведрог, звезданог неба.

- Сутра ће бити мраза – говорила је Карлинца. Сели смо на низак сточић, поред решоа који је стајао на поду.

- Мхм – промумлао сам, јер сам још био сав напет и узбуђен. Протрљао сам очи и тек тада приметио да се у кади нешто миче. Истовремено сам зачуо пригушен јецај.

- Пусти је, пусти! – шапнула је Карлинца. – То је Магдалена. Савладало је и сад плаче. Ставила сам јој ћилим у каду и угурала је унутра. Нека отпочине, јадница. Врашко вино је изабрао Јуриј. Ни сам не знаш када ти удари у главу и сиђе у ноге. А Магдалена увек плаче чим мало попије. Због деце, знаш.

Из собе се опет чуло cingulingu, tam v hladni senčici.

- Поштено су се наљоскали – рекла је Карлинца, сипала кафу у воду и покрила џезву. – И поред тога су згодни момци, зар не?

- Мхм – потврдио сам и још увек магловито размишљао зашто Магдалена заправо плаче. Дође на игранку и плаче. Цело време сам погледао према кади. Видео нисам ништа, јер је када била дубока, а Магдалена цела целцата није имала више од педесет кила.

Марјета се уто умила, обрисала и ћутке отишла. Карлинца је тихо седела, гледала у решо где је под џезвом пиштао плин плавичастим пламеном и сама се себи осмехивала.

Одједном сам је погледао у лице и помислио: није охола, ова Карлинца. Сигурно јој пут није био никад цвећем посут.

Карлинца је подигла главу, као да је осетила мој поглед, и рекла с чудним призвуком у гласу:

- Луција је вечерас страшно надмена, зар не?

Нисам знао шта да кажем.

- Погордила се због Пездира. Убеђена је да ће је узети. Да ће бити госпођа. Али се врашки вара. Мадона, што је блесава!

Опет нисам одговорио.

- А и Пездир. Убеђен је да ће бити први. Само одавно је њу већ удесио неки милиционер на празник Првог маја. Убрзо затим је побацила. А и начелник ју је већ пробао.

- Дођавола! – зачудио сам се.

- Ваљда не мислиш – осмехнула се Карлинца – да је заиста оваплоћена невиност као што се прави?

- То нисам знао – промрмљах горко и осетих да ми је грло потпуно суво.

- Жедан сам – пожалих се након кратке паузе и осврнух се ка вратима,

- Чекај мало – брзо се дигла Карлинца. Изишла је из купатила и вратила се са боцом и чашама. Онда је наточила обе, дигла своју и рекла:

- Пиј, куриру, једанпут у моје здравље! Данас сам навршила тридесет година. Адио младости!

Зачудио сам се и погледао јој у очи. Очи су гореле полутужно, полуразблудно.

- У твоје здравље!

Дигао сам чашу, куцнуо се да се вино прелило и испио на душак.

- Ускоро ћу их и ја навршити – проговорио сам и помислио: заправо је жалосно што пије са мном. Сигурно нема живе душе с којом би пила.

Карлинца спусти руке на колена, скупи обле ноге као девојчица и прекорно рече:

- Зашто си, куриру, тако неспретан?

У први мах нисам разумео и Карлинца се из свег гласа насмејала.

- Ја сам глупа гуска – додала је – говорим све што ми падне на ум. То није добро, је ли?

- Зашто не? – одговорио сам и помислио да ни ја тако лако не говорим што мислим. – Сигурно човеку одлане кад све што мисли и осећа може и да каже.

Карлинца пружи руку и положи је на моју.

- Слушај, куриру! – шапну ми. Нисам се усуђивао да је погледам у очи. Гледао сам њену ситну, мрку руку која је лежала на мојој, лопатастој и кошчатој.

- Слушај ме, куриру! Зар ти не дође понекад да ни сам не знаш да ли би плакао или се смејао?

Ох, то је оно! развеселио сам се и осетио како ми, од њеног додира, уз руку мили пријатна топлота.

- Дође – одговорих на то. – Не знам како, али дође. Вероватно постајем детињаст.

- Видиш – настављала је Карлинца – мени је сада тако. Сутра ћу се опет сама себи смејати. Једном ћу ти можда казати нешто више о себи.

- То је исто – додадох живахно – као и код мене кад ме боли рука коју већ одавно немам. Знаш ли да је то истина?

Хтео сам још да кажем: то је нешто неизрециво, нешто као изгубљени снови, нешто као само полу заборављена прва љубав. Ипак то нисам рекао, јер ме стегло у грлу и јер уопште не умем да кажем сличне ствари.

- Заиста – осмехну се Карлинца – биће тако нешто. Да.

Затим смо ћутали. У лонцу је клокотала кафа, а кроз прозор струјао свеж ваздух. Кад је кафа била кувана, Карлинца оде по шољице. Затим најпре насу мени. Онда је сипала редом и Марјета је на лименом послужавнику носила у собу.

Ја сам за то време себи марљиво наливао из боце и гледао кроз широм отворена врата купатила у собу. Одједном ми се учинило да све то посматрам са неког другог света. Мирно и трезвено, као да се све то мене баш ништа не тиче.

Јеглич, Ловро, радио и грамофон још увек су бучали. Видео сам мадам Елзу, у капуту, како се с досадом на лицу спрема кући. Онда је завукла своју риђу главу у купатило и упитала ме да ли ћу ујутро донети грамофон. Разуме се: донећу. По очима сам јој видео да ми не верује. Пездир је седео за столом и држао у наручју Луцију. Луција се смејала да су јој се видели сви зуби. Пездирове очи су већ биле мутне и руком је (то сам видео под столом) шарао испод њене сукње. Јуриј није био пијан, јер се начелник задржао прилично дуго. Сад, пошто је болешљиву жену послао кући, покушавао је да пољуби Евицу. Девојка се бранила с гађењем на лицу и обема рукама одупирала о његов гојазан врат.

Магдалена се у међувремену усправила у кади, осврнула се као месечарка око себе и изишла. Обрисала је црвено оивичене очи и ћутке нестала у ходнику. Карлинца нешто викну за њом, а затим опет спокојном руком поче да сипа кафу.

Албинца се у међувремену попела на сто у соби, придигла сукњу тако да сам видео подвезице на чарапама и почела да удара ногама, као да степује. Онда се изненада појавио Ловро, тетурајући пришао столу, зграбио девојку једном руком и немилосрдно, сурово је спустио на под.

- Свиња па на столу! – искесио се, Албинца је престрашено вриснула, нашто се на вратима појавио Јаглич.

- Дед, тенкисту – повикао је – ударрри је, змију гмизаву!

Ловро му погледа у лице, намигну с оба ока и поверљиво запита:

- Хоћу ли?

-Хоћеш – одговори Јеглич и лупи се по кокошјим грудима.

Сад се и Ловро успентра на сто, усправи на несигурним ногама и поче:

- Ви, ви, ви сте сви...

- Престани! – диже се Јуриј и зграби га за руку. Али Ловро га одгурну ногом тако да овај свом снагом тресну о зид.

- Ви, ви, ви сте сви буржујски скотови...

- Удррри! – рикну Јеглич.

- Само би пили – настављао је Ловро – и ваљали се са женскињем, до ђавола!

- Анархист! – повика Пездир и од беса поцрвене. Даде миг Јурију, али се овај више не усуди да му се приближи. Ловро несметано настави:

- Брига вас за социјализам? Зашто се нисам родио сто година касније па да вас не морам ни гледати...

- Још једном попреко погледа око себе, изненада се исцери и упита:

- Јесам ли вас исповедио, а? На састанцима ми нисте дали реч. Добро, овде ћу да кажем шта мислим. Чекајте мало, то је била само исповест. Покора тек долази.

Сишао је са стола, загрлио Јеглича око врата и обојица заједно заурлаше vino teče, naj, naj, če teče kri.

Уто је устала Карлинца и љутито залупила вратима. Зажмурио сам, као да се прекинуо филм, и опет отворио очи.

- Сасвим су полудели – жалосно је рекла Карлинца. – Ово више није никаква забава!

- Знаш шта, куриру, – шапну ми мало затим – ми ћемо ту ствар друкчије организовати. За мој тридесети рођендан.

Загрлила ме обема рукама око врата, привукла моју главу на своје узбуђене груди и рекла ми на уво:

- Веруј ми, ми жене смо више отворене него опрезне. Код вас мушкараца је, нарочито данас, управо обратно.

Нисам тачно знао лежим ли са болничарком мишјих зубића или с Луцијом. Осећао сам само крв како ми струји, жилама, и било, како ми удара у слепоочницама. Удове ми је прожимала пријатна топлота, слична слатком умору. Најпре ми се учинило да бих тако лежао дуго, дуго. Осећао сам и њену меку косу како ми милује образе и како се голим недрима припија уза ме, сва топла и мирисна. Онда ми се замутило у глави и почео ме обузимати ужас. Поновно сам угледао шуму са шаторима, скривеним међу стење и грмље, и чуо болничарку с капом забаченом на тамној коси, како ми говори: а ти већ гњијеш, брајко. Учинило ми се да личи на Луцију, ону Луцију која ми је рекла чудан сват. Видео сам поново мрачну собу и бледе Нинине очи, како су се загледале у мене у тренутку кад сам рачунао од двадесет и прве, то је осамнаест, тридесет, тридесет две године. Мадона! И одмах затим сам поново био у крчми и разговарао с једнооким Мишком. Разговарали смо, разговарали и нисмо се договорили. Како то да се нисмо могли договорити? И већ је ту био Пездир, сузних очију од мога ударца, и с Луцијом у наручју. Руку јој је завлачио под сукњу и Луција се разблудно смејала. На столу је, као Мојсије, са уздигнутом руком стајао Ловро и викао ви сте сви скотови. Онда је певао с Јегличем vino teče, naj, naj, če teče kri, а грамофон је урлао, док игла није скренула на истрошени жлебић и док поновно нисам зачуо gradeoficir, gradeoficir . Полузаборављени или заборављени догађаји страховитом брзином су израњали пред моје очи, као из понора снова и заборава; видео сам самога себе као на филму: прерано остарели инвалид, чучим у ормару за метле и плачем због грамофона и људи. Ја, који сам помагао да се ослободи Европа и да свет стане на ноге, дрхтао сам због грамофона. Одједном ми је дошло да бежим, да вриштим непрестано и из свег гласа. Овде ми не помаже ни пушка ни пиштољ. Уопште ми ништа не помаже. Овде морају да пошаљу друкчије људе да направе револуцију. Не инвалида који једва зна да пише. Не инвалида који има комплексе и може да разуме једино Инвалидски лист.

Док сам се мучио да викнем, пробудио сам се.

Најпре нисам могао да се сетим где сам. Учинило ми се да сам додирнуо нешто хладно. Наравно, лежим у кади а онде је прозор. Напољу је, по свему судећи, већ дан. Магловит дан после звездане ноћи. Дигао сам се и опрезно изишао из каде да не пробудим Карлинцу.

Како ли смо доспели у каду? Ах, то је био њен каприц. Код куће нема места, рекла је, јер су јој после мужевљеве смрти уселили гомилу људи. А то је као намерно тако удешено. Мени је било свеједно. Зашто да човек не лежи и у кади, кад сам већ лежао по јарковима, ђубриштима, сеницима, стенама, под шаторима и на носилима, враг би га знао где све.

Карлинца спава згрчених ногу, са старим чаршавом под главом и смеши се у сну. Можда нешто лепо сања? помислих па се и сам осмехнух. Онда узех њен капут и покрих је све до браде, јер се била открила, а у купатилу је било хладно.

На поду је још увек стајала боца вина. Дигао сам је и гуцнуо. Згрчило ми се лице па сам киселу текућину испљунуо у умиваоник. Затим сам се обукао, отворио врата и опрезно се одшуњао у ходник. Нигде живе душе. Другарско вече је дакле завршено. Свуда смрад дувана и вина. Отишао сам у собу, ставио грамофон у кутију, завезао конопчићем и спустио га пред улазна врата. На прстима сам се вратио у купатило. Карлинца је још спавала и смешила се. Нехотице сам пружио руку и лако додирнуо њену тамну косу. Као свила! помислио сам и тихо се ишуњао напоље!

Отворио сам врата, узео грамофон, затворио их за собом и сишао низа степенице.

Кад сам изишао на улицу, обузело ме осећање да ћу после дугог времена опет испунити своју дужност, а да ми нико није наредио куриру, однеси грамофон. Задовољно сам помислио: магла је и Елза је сигурно у бризи због грамофона и реуматизма!

Лежао сам обучен на нераспремљеном кревету. Горело је светло, јер соба није имала прозора. На ормарићу поред кревета стајао је грамофон и плоча се шкрипећи окретала. У углу је стајао ормар, поред њега столић са вазом без цвећа, на зиду је висила машинка са кундаком који сам изрезбарио и украсио звездама и звездицама. Ту негде стајале су и две столице.

Непомично сам гледао у таваницу и слушао грамофон који је шапутао jaz pa nisem pel, nisem bil vesel.

Уто неко закуца. Нисам се јавио. Упркос томе врата су се отворила и на прагу је стајала Карлинца. Осврнула се по соби, као да још неког тражи. Онда је пришла ближе и упитала:

- Шта је с тобом, а? Заустави тога злодуха! – мрзовољно је додала, дигла иглу с плоче и села на ивицу кревета.

Гледала ме је у лице које јој се сигурно чинило бледо. Био сам необично миран.

- Јеси ли болестан?

Одмахнуо сам главом:

- Нисам болестан. Уопште нисам болестан.

- А грамофон?

- Мој је – тихо сам одвратио и смешећи се гледао у њене зачуђене очи.

Карлинца је слегла раменима и осмехнула се:

- Шаљивчино!

- Мој је – поновио сам. – Елза ми га је дала. Можда ће ми га продати. Синоћ је умрла Нина, убрзо после Елзиног повратка са другарске вечери.

Чудећи се, Карлинца прекрсти руке.

- И сад га навијаш?

- Навијам.

- А служба? – упитала је затим. – Зар не мислиш на службу, откако имаш грамофон?

- На какву службу – зачудио сам се.

Шенуо је, морала је помислити. То сам јој видео у очима. Ухватила ме за руку и сагла се к мени.

- Како какву? К нама!

- Наравно – одвратио сам – не мислим више к вама! Карлинца се насмејала и лупнула ме по руци.

- Бојиш ли се због Пездира?

- Ни најмање се не бојим због Пездира.

- Зашто, дакле, не долазиш?

- Па ваљда је недеља!

- О, то сам мислила, недеља! А већ је одавно понедељак. Бринула сам се и скокнула сам до тебе. Недељу си преспавао, поспанко један.

- Не, не – махао сам главом – ни тренутак нисам заспао. Откако сам се вратио од Елзе навијао сам грамофон. Али – запањено сам додао – ваљда га нисам навијао цео дан, читаву ноћ и јутро – све досад?

- Неће бити – одговори Карлинца смешећи се. У очима јој је блеснуо чудан страх. Погледала је за тренутак у машинку на зиду и онда нагло у мене.

Разумео сам њен поглед и рекао:

- Нећу више у службу. Уопште нећу. У таквој служби не могу ништа да урадим. То је заблуда. Разумеш – за-блу-да! Ништа више нећу да чујем о томе.

Узрујао сам се и крв ми јурну у главу.

Карлинца се смешила.

- Па шта ћеш после?

- Знаш – рекао сам и осмехнуо се – код нас је у своје време био један парох који је имао грамофон. Старински грамофон са огромним звучником, сличним бундевином цвету. За Божић, на Бадње вече увек би га метнуо на прозор парохијске куће, куварица га је навијала и по целом селу чуло се Света ноћи, тиха ноћи. Тада сам још ишао углавном босоног и у памучним панталонама. Понекад је било снега, а зима љута, али ја сам увек излазио из топле собе на праг да слушам грамофон. Нечег потресног је било у томе, нарочито кад је ноћ била мрачна.

Мирно сам гледао у њене престрашене очи.

- Зашто ми то причаш?

- Зашто? Накуповаћу плоче – брзо сам објаснио – и отићи кући. Тамо сам далеко, богу и људима иза леђа, како кажу код нас, и тамо нико нема грамофон. Онај жупник је већ одавно изгорео заједно с грамофоном, куварицом и парохијским двором. Напасаћу краве као и пре. А покаткад, навече, за лепа времена, ставићу грамофон на шупу и цело село слушаће моје песме.

- Твоје песме?

- Но, наше песме.

Карлинца је махала главом. Видело се како јој на очи навиру сузе.

- Идила! – узвикнула је мало затим. – Зар мислиш да је код куће рај?

- Сељак сам – додао сам и погледао у таваницу – и руке немам. А ни овако не могу да живим. Потпуно бих се пропио или једног лепог дана и убио. Морам међу своје људе.

Узео сам њену руку и снажно стегао.

- Верујеш ли ми, Карлинца?

- Верујем – одговорила је.

- Лепо је што ми верујеш. Остали ће рећи: инвалиднину има и више му се не ради.

Ћутали смо неколико тренутака и гледали се. Онда сам додао:

- Тако ти је то. Куле морам да порушим како бих могао да сазидам кућу.

А после извесног времена:

- Знаш, ја ни познавао нисам овакве људе, не. И мене без руке дали су међу њих, као да су у бригаду послали комесара без главе.

- Секташ си – осмехну се она.

- Можда – одвратио сам. – Нећу да паднем у очајање, разумеш, зато морам међу своје људе.

- Ти си дизао револуцију – одговорила је Карлинца – а не ја. И сигурно си зидао куле у ваздуху. Превисоке куле.

- Ах, не – одвратио сам – није реч о кулама. Сељак не зида куле у ваздуху. Обезбеђен сам више но што сам икад могао да очекујем.

А онда Карлинца погледа на сат и уплаши се.

- Морам да идем.

- Остани још – замолих је.

- Морам, знаш и сам да морам. Шта би рекли кад бих изостала?

- Остани још мало – рекао сам одлучније.

- Не могу – одвратила је – заиста не могу.

Устала је, а ја се нисам ни помакао.

- Иди само! – напослетку сам промрмљао.

- А ти? Уопште више нећеш доћи?

- Не – одговорио сам. – Немам рашта.

- И кад одлазиш?

- Што пре. Боље данас него сутра.

- Хоћемо ли се још икад видети?

- Кад ти се тако жури – грунуло је из мене прекорно. – Остани још кад ти кажем.

- Не могу – уздахнула је готово плачући. – Добро знаш да не могу.

- Како хоћеш. Иди онда тамо.

Карлинца се окренула и на прстима изашла. На прагу се још једном окренула и прошапутала:

- Потражи ме пре но што одеш, чујеш ли?

Тада сам у исти мах помислио на Луцију и на њу. И ова је од оних, оштро ме пресекло. Зато јој нисам одговорио.

Кад је отишла, обузела ме чудна снага. Устао сам, наточио хладне воде у умиваоник и први пут од суботе поштено се умио.

Андреј Хинг

Самоћа

Марија Горењак постала је балерина у време кад се грађанске девојке још нису бавиле тим послом. Зато се одвојила од породице. Играла је у Силфидама са извесним успехом. Ограђена својим хладним стремљењем није тражила друштво; цвеће с њених премијера остајало је на столу гардеробе. На лицу, којим су владале сиве, малко одбојне очи, зарана су се појавили трагови спарушеног девојаштва. У годинама кризе, кад је њихова трговина пропала, дошла је једне вечери са свежњем новчаница, да притекне у помоћ, али нико за њ није марио. Са очеве сахране пустили су је да оде тек тако; те ноћи – била је то ноћ са дроњцима облака над реком упитала се да ли је њена самодопадљива усамљеност правична према општем и према сопственом животу. Веровала није. Године тридесет и треће отишла је Швајцарску. У Берну је плесала другу улогу у једном бидермајерском балету, али бледо и без успеха. "То је дух етиде", писао је критичар, "сам себи довољан и без волумена осећајне ангажованости." Тада се упознала са данским студентом математике; волео ју је, а она је била више чувар његовог начетог здравља него љубавница; умро је, проклињући њену хладноћу, у једном планинском летовалишту у Јури. Тада јој се ваљда први пут после детињег вриска отео крик: – Зашто, Алвиде?!... Зашто тако?: ... Али се брзо савладала. Кад му је заклопио очи, лекар је по свој прилици очекивао да ће она младића на опроштају пољубити; дланом му је прешла преко лица, које се полако мењало, а духовним очима пратила га на мутно осветљеном путу на коме је нестајао у ништа, окружен сенком њене душе. – Годину дана касније артритис јој је одузео сваку могућност за балет. Закључала је ловорике, критике, писма; постала је учитељица клавира. То је била читав низ година. Многи људи из Берна још би се могли сетити госпођице којој је нагло седела коса, а њени се ученици одликовали невероватно оштрим, поузданим начином свирања. После рата, четрдесет и девете, вратила се у домовину. Пошто није нашла ученике, тихом, особењачком упорношћу испословала је себи помоћ.

То је кратак опис њеног живота до дана о коме намеравам писати. Отпочео је сновима у рано јутро.

Била је на обронку купасте планине, у колу облака, лептира и орлова. Пред тором ју је дочекала киша. Украшена мирисом белог глога обећала јој је реку и кров. Змије су је напустиле као и тврдоглаво мудријашки гуштери. После је у рачвама јабуке угледала гребене бакрених кровова и звонике града и стрелице сунца у смарагдном кориту реке, а њено срце се и даље носило са музиком ветра који је злоћудно напустила у планини.

Пробудила се, али дуго није нашла стазе из снова. Окружавале су је као магла у којој се нејасно оцртавају обриси ствари: заборављених и оних које се још обећавају. Онда се нагло усправила.

- Почињемо!... – рече.

Прозор је постајао сличан оку, јутро је пристизало. Становала је у некаквом предсобљу; знала је да не сме чувати снове и топлоту под ћебетом, јер би станодавци могли да је изненаде. У мислима је стиснутих зуба прелетела низове таквих буђења. – Утакнула је укоснице. Испод јастука је извукла огледало и упутила се ка чесми поред степеништа. Смрзавала се сваког јутра. Обесила је огледало поред славине и неколико тренутака посматрала своје чунасто тело. Није се заваравала, своје године никад није скривала, па ипак се збунила кад у сувим зеницама није нашла ни одсјај оног сунца којим је управо била овенчана. Прала се плетеном рукавицом и ослушкивала. Док је затезала косу зазвонили су први будилници; као из простране конобе одјекнуо је корак првог железничара на цести. То је све подробно познавала, увек је било исто. – Нагло се вратила у предсобље, ка постељи, и почела, испод ћебета, да се облачи. Затим је увежбаним покретом сложила постељину и привезала је за кофер од картона. Није имала ормара, ништа није имала. Да одахне, села је на ивицу гвозденог кревета. Поглед јој је лутао по златним палмама на зиду и зауставио се у удубљењу прозора, где је прошле ноћи видела сјај града на облаку, а сад само ружу свог сна у распадању. Тог тренутка се у њеној души нешто покренуло: било је још једва као укус, као променљива, драга сенка на заравни свести, као заборављена киша, додир руке које више нема.

Онда је кренула. Шест година је тако одлазила у маглу да утуче дан. Све што је имала носила је са собом. На степеништу је било још мрачно. Из подрума је избијао воњ зимнице, ране јесени. Али то није ни застрло ни сатрло изненада пробуђено, необично осећање које ју је обузело.

Кућа се дизала на крај града. Спустила је пртљаг. Светлост је прелила магле и у паучинама су почели да се указују обриси зграда. Угледала је орача који јој се приближавао. Коњ је био одморан, кратким, чврстим корацима је мрвио груде земље и бивао све већи и све светлији. Нешто по страни од ње сељак се зауставио. Тог тренутка се кроз сумаглицу пробио сунчев зрак и застао на оку коња. Полукружно око је засјало кроз шест дугиних кругова. Пало јој је на ум да је то као знамење, јер одавна се поигравала представом о шест кругова своје усамљености које је звала: крчма, парк, црква, менза, кавана и станични перон. Такав пут је прелазила сваког дана: град је видела у прегледном тлоцрту од шест кругова.

Подигла је пртљаг и кренула према граду. Престизали су је људи који су ишли на посао: неколико аутомобила, бициклисти, жене с торбама; са стране су јој искрсавали пред очи, постајали већи од ње и поново се расплињавали на бакарној црти барака и повртњака. С друге стране вртова, над којима су певале птице, дизали су се напола изграђени солитери. Кран их је облетао као снен, па ипак опрезан плесач. Кофер ју је заносио. Све што је стекла, било је у њему. Све њено...

Три улице се на том месту стичу у мали трг. Сасвим тачно је знала колико је сати. Видела је сивог пса који није хтео да је погледа ниједног јутра. Стрмим степеништем пошла је у гостионицу са кровићем од ливеног железа.

Кукавица је поздрави. Обујми је и прастари воњ наших крчама, онај сличан задаху бунара. На прозорима је играла светлост; два прамена су падала у огледало. Стотину и стотину пута је доживела исти тренутак, одевен у шкрте боје и мало звукова; примала га је као неизбежан, одавна према духу и телу подешен облик свог постојања, али кад је сад повукла кваку иза леђа и њене очи већ биле упрте у под, један једини глас јој угаси оловну капљицу у грудима; падала је у таму сећања као и та капља, па можда није ни била успомена, него увек исто, кором покривено дно сопствене природе.

- Шта... да тек тако оставимо земљу, Франци?... – рече жалостан глас. Одговори му дете.

- Ти не мораш.

Дечакова реч је вриштала и њу стезала за грло. Марија крену ка столу. Увек је седела за истим столом, поред врата која су водила у двориште. Насупрот њој, у углу, висило је огледало у позлаћеном гипсаном оквиру. Било је нагнуто, у слику је хватало добар део простора и њу која је, окружена пртљагом и столицама, одражавала наказни ред своје усамљености. Зрачак сунца падао јој је преко рамена, играо се прашином и разбијао на лицима сељака и његовог сина. Младић је имао ваљда петнаест година, оцу је живот прогутао године. Седели су сваки за себе, на ивици огледала. Сељак је имао на челу шминком нацртан крст. Низ образе су му клизиле сузе; рукама, које су издалека изгледале веће него што би одговарало том лицу, стискао је чашу вина. Тог тренутка Марија угледа изгубљену слику. Као уклештен у друзу чађавог ћилибара, Алвид је седео у башти гостионице. Час је мирно лежао, златан час непомичног поподнева; њене су руке такође биле непомичне у крилу и њен поглед, на лицу по коме су се котрљале сузе, на Алвидовом лицу.

Сељак: И коме да дам?... Коме да завештам?... Само кажи!... Неће ми бити горе...

Син: Већ сам рекао... Не знам!

Сељак: Кућицу?... Да спалим?

Син: Да.

Сељак: Амбар...?

Син: Да.

Сељак се с дугим, плачним уздахом нагнуо над чашу. Марија је седела у бунару крчме и у бунару сећања, у пригушеној светлости; добила је траварицу као и сваког јутра, и сећање јој је узбуркала Алвидова рука која се испружила према њој, жељна додира, али она ју је превидела – стварно, тврдо и разумно загледана у младићеву судбину, у плаве очи које су се удаљавале тако нагло да је њихова молба лепршала као марамица путника на последњем прозору одлазећег воза. За њим су се планине огртале успламтелим маглама. Рекао јој је: – Тако мало времена ми остаје... И увек сам мислио да ћеш на крају бити онај човек који ми је сасвим близак, сасвим близак... Сивозелено гледаш...

Сељак је пио и проливао вино.

Сељак: Па сам размишљао како ће бити кад ти све препустим... Радовао сам се...

Син: Ништа не треба! Не марим!

Сељак: Толико времена сам стицао... Да бих онај амбар подигао шест година сам код туђих људи радио. Шест година сам косио Ромпанову ливаду! И четири Лаврачеве...

На обојици се видело да већ други дан пију. Марија принесе чашу устима. Над ивицом је стајао сељаков поглед, утонуо у сузе. Њено срце се некад само удаљавало од одлазећег воза Алвидових очију – овог тренутка почело се примицати жалби непознатог човека. Маријина душа висила је као међу струнама и струне су се таласале. Знала је где и кад је почело. Ујутро, под прозором, мада је тада било још једва као сањан укус, као пријатност траварице на језику, као лелујава, доброчина сенка на равнини духа, као давна роса... Како дуго није мислила на Алвида... Тада, у оној башти, није отворила срце, јер то није могла. Веровала је у снагу и вредност своје разумне правичности, доброте. Чак и тада, кад је остала сама с његовим лешом, у гостионичкој соби туђе земље: обома туђе. Први пут је чекала јутро поред мртвог човека. Хтела је да чита Гетеову књигу о походу на Француску. Прозори су били широм отворени. Ноћ је стајала непомична између звезда и огледала реке. Далеки лавеж с времена на време пробудио би птице које су почивале у грању липе. Свих последњих дана Алвидов поглед је бежао од ње и склањао се у дубину пуну дрвећа и купастих облака. Нагињала се над књигу и међу речима уписивала јој се мисао: Све сам учинила. До краја сам била с њим... Зашто онда онај крик на самрти?...

Младић одгурну чашу, а отац поново наручи пиће. Марија такође испружи руку, а конобарица, сипајући, нагну се к њој и полугласно рече:

- Већ други дан пију. Стари је синоћ пронашао некакву дрољу. Кармином му је нацртала крст на челу.

Сељак, који је прилично дуго ћутао, тог тренутка се трже из отупелости, усправи се иза стола, ухвати младића за рамена и поче га дрмусати.

- Па шта ти хоћеш, за име божје, Франци...!? Реци, шта хоћеш! Хајде, кажи! Ако не желиш кући... Кажи!

- У фабрику идем! – одговори младић чврсто и јасно.

- Није ти до имања, кажеш...?

- Не.

Реч се забоде у старца. Гледао је дете, као да међу цртама на лицу тражи друкчији одговор, праву, с в о ј у истину. Руке су му дрхтале и он је гужвао цигарету коју није стигао да припали.

- Да упалим?... – поново упита. Глас му је клизнуо надоле. – И тако никога нема да преузме...Да запалим?...

Погледом обухвати крчму. Тог тренутка нађе Марију. Искра кресну. Можда су, међу нејасним сликама које су га окружавале, Маријине очи биле оштрије оцртане, можда су му обећавале саучешће или неку дубљу пажњу, или су му између њених капака сијале у сусрет мирне воде искуства где би могао да усидри своју тегобу. Уз следећу жалбу био је већ сав окренут к њој, а она је оборила главу и кришом га посматрала.

- Сви су отишли... – застења. – Сви су ме оставили... само... То не би смело да буде тако!... Младић је говорио у сто.

- Мене нећеш начинити слугом!

Сељак се откиде од стола и кроз зрачак сунца затетура према Марији. Био је ситан, жилав и сасушен, савијених ногу, какве начине човеку прерано оптерећена рамена; ипак, по свој прилици, није имао више од четрдесет и пет или педесет година. Младић погледа за њим: с мржњом, без икаквог разумевања, издалека, затим се и сам откиде од стола, кришом се упути вратима, отвори их и нестаде. Сељак то и не опази. Ослањао се о сто, и лицем био сасвим близу Марије; зурио је у њу, а она је успела још да га читавог обухвати погледом. Све је на њему изазивало у њој телесну одвратност. А ипак је отпор био као блатњава вода прободена сунцем – јер одједном осети да од изобличеног лица струји у њу тегоба која је исконска и општа, дакле и њена. Осећала је додир самоће коју љубав сплете око човека; њена самоћа била је зид охоле, чак самодопадљиве слабости. Сунце му је стало посред лица. Био је сав обрастао; црвенкасте длаке сјале су на земљаним образима, а очи су му биле мутне, и оно светлости што је било у њима, било је као светлост испод звона. Крст посред чела био је размазан.

Марија је осећала да ће је засути речима које би умела сама да измисли. Алвид је имао последњих дана исту такву полубраду.

- Какво добро...? – питала је.

- Неће да буде слуга!... А ја бих му земљу завештао! Госпођо, ви ћете ме разумети. Знам да хоћете! Зар нисам све учинио за њих? Само реците! И сад никакав просјак није тако одгурнут; сваки просјак има некога. Просјаци имају домаћице, имају кутак... Четири сам имао. Двојицу је рат прогутао. Двојица су отишла... Просто тако, оду од куће и ниједан не мари за земљу, ја сам сам текао, а од колибе сам почео. Ви ћете ме разумети!... Пет сенокоса сам сваке године код других обављао док сам за амбар приштедео. Није га било уз колибу. А сад сам сам. И неће натраг, ова двојица што су остала. Па чули сте момка! Он је најмлађи. Мучно је на свету!... Ништа више не знам...

- А жена?...

Сељак за тренутак не разумевајући погледа; одговор је био сув, као да се дотакао неважне ствари.

- И њу је рат однео. На Рабу.

- То је доста тешко...

Марија у мислима прелете низ година; то су биле године њеног самовања. Поред Алвидовог, приказа јој се и очево затворено лице. У много чему је откривало њ е н у отуђеност. Можда су били слични, и више него слични, па зато није било стазе између њих. Оживела је очев глас сличан сецкању клатна на звонику, потпуно различит од Алвидовог шапата и још различитији од плачног, отегнутог говора сељака пред њом. Па ипак управо сељаков глас проби оклоп око срца, управо је због њега кренула у дотле непознато саучешће, управо због њега ствари су почеле да добијају нове размере – као и оне ноћи у сновима, кад је бакарна стрелица сунца пробила реку и град испод планина. За тренутак јој се учини да је талас саучешћа носи увис вртоглавом брзином, а уста су јој закључана. Сељак се још више нагну према њој. Учини јој се да није тако пијан, да га је тескоба згнуснула.

- Видите ли какав сам?... Пијем. Да, пијем!... Јуче сам почео и пијем све до данас. Са чудним женама. Јуче сам дошао у град. Код куће ми нема опстанка. Празна кућа. Сам сам у кући. Ходам горе доле, ловим бубашвабе, мислим, мислим, непрекидно мислим, али без икакве користи. Радим ли нешто?... Радим. Навикао сам. Али без радости. Знам, ви ме разумете... Већ увече је тешко. У гостионици свира радио. Отишао бих тамо, али се стидим. Кад сам тако сам. Сат више и не навијам. Ноћу слушам само бубашвабе у кухињи и воду на студенцу. Онда изиђем до амбара, до поља. Ни тамо нема ничег. Пси лају. А ја само мислим. Зашто сам стицао ако нико не узме, ако нико неће да узме?... Да ли то уопште неко зна?... Реците само, госпођо!

Сноп светлости се напослетку преломи на ивици прозора, светлост је лежала на столу пред Маријом. Без напора доживе сељакову муку. Указа јој се као нешто велико, па ипак разговетно и разумљиво у свакој појединости до шушкања бубашваба, до лавежа пса, до језе низ хрптењачу. Знала је да би требало нешто учинити, или бар нешто рећи; није ишло – мисао није хтела, није могла у реч. Климнула је, што баш није имало смисла.

- Зашто, госпођо... – питао је сељак – зашто је тако на свету?...

Осетила је празнину својих речи чим их је изрекла; вратиле су јој се и удариле је; казала је:

- Можда ће се младић вратити...

Сељак се окрену на пети. Осврну се по крчми. Било је веома тихо. Вода је капала у корито. Тек је у тај мах схватио да младића нема више. Рашири руке и затетура се према столу за којим је раније седео. Марија помисли: – Синовљеву сенку лови... Огледало га ухвати, као и њу; изгледало је као да их је неко поставио на супротне стране зделе. Марија устаде. Рече себи да је крајње време да се нешто предузме. У њеном сажаљењу било је и захвалности. Пође напред, до средине собе, и из чиста мира се поново заустави. Празнина јој се разјапи у грудима у тренутку кад је сељак застењао. Није имала снаге, никакву утеху није знала. Осећала се као човек кога са супротне обале преклињу неке очи, а река дере и нема моста ни брода ниоткуд. Можда би морала рећи: – Разумем вас... Ништа више. Али ни то није успела. Очи су јој остале суве, мада су јој сузе до врха преплавиле душу.

Вратила се столу, испила остатак траварице и платила. Конобарица је зачуђено гледала.

- Нема ништа од њега...- рекла је и намигнула према сељаку.

- Заиста ништа...

Марија узе кофер уз који је била привезана постељина. Отвори врата, прекорачи степенике и нађе се усред зрелог јутра, на тргу, пред сивим псом. У ствари је већ било пре подне...

Доживљај је дошао изненада, зато ју је помео и никако није умела да распореди мисли.

- Шта све жив човек не доживи!...

С притвореним капцима – сунце је заслепљивало – просто стаде, па и кофер спусти. Сасвим сигурно: сусрет са сељаком дубље ју је погодио у срце него оно давно питање... Кад се десило и шта је тада себи рекла?... Да, заиста, питала се, да ли је њена самодопадљива усамљеност правична према општем и њеном сопственом животу. Враћала се са очеве сахране а над њом и над реком летели су облаци. Сад стоји у сунцу на рубу трга и поставља себи слична питања, јаче погођена. Мање снаге има да сагледа наизглед тако прост рачун свог постојања. Чему реч "самодопадљиво"? Је ли истина?... Вероватно. Стидљивост има хиљаду лица, а једно је и ово: не показујем ти своју слабост, а ни твоју не желим да видим... Правичност јој је била довољна. Ни у најтежим годинама, најтврђу беду није осетила као зло, заслепљена правичношћу и редом који је високо уздигла изнад свести срца и изнад дрхтаја душе. Сушила се као дрво у тесном дворишту. Кад је окренула лице од оца и после од Алвида, који јој је силом хтео измамити сузу као лек за ране на свом срцу, подигла је зид. Овог јутра га је стран човек порушио добрим делом. Кроз отвор се изливала тврда, бела, па ипак и благородна светлост. Није било само саучешће... Важније је било сазнање. Као да стоји сама над собом и посматра се. У магновењу је угледала хаљину са ресама, последње што је купила у Берну, видела кофер, опасан постељином, прашњаве ципеле, суве, жилама испреплетене руке и на крају, у прецизном нацрту, своје путешествије по граду, шест кругова које сваког дана пропешачи да убије дан. Није имала куће. Имала је постељу за ноћ и пртљаг за дан.

- Каква беда!... – прошапута; први пут у животу.

Из сажаљења се роди бол; преко страног човека угледа себе. Дотле су дани протицали као часови, овај се протезао пред њом без обриса. Па ипак је знала да мора даље. Тескоба је спопаде; нечег се сетила. Исто тако је стајала на ивици позорнице пред последњи наступ. Какав ред у музици!... Gli uomini di Prommetto... Срце јој је ударало тачно по ритму који се дизао из оркестра. Било је то знамење судбине. Површина плесалишта светлуцала је као вода којој не видимо дно и зато се бојимо.

Неко прође поред ње и пажљиво је погледа. Она узе кофер и пређе трг. Помисли где је следећи круг. Пред првим кућама градског центра зави улево и дугом, благо нагнутом улицом крену према парку. Престизали су је аутомобили, тролејбуси, групе студената и домаћица са торбама. Никога није познавала, сви су јој били страни. Није се обмањивала. Знала је да нема разлике у генерацијама, да време није поставило препреке између ње и ових људи. У в е к је ишла својим тротоаром, можда чак и у Берну, а тротоар није био тротоар, него некаква гамнастичка греда по којој се кретала вештином плесача или играча на ужету. Против природе ни добра нумера не би помогла. Осећала је умор, али сасвим друкчије него пређашњих јутара. Била је свесна своје невоље, свесна свог смешног потуцања у вреви људи који знају куда ће.

Магле су се тог часа згуснуле у возове облака. Погледа према небу. Осећала је како јој по лицу клизе сенке, осећала доброту невидљиве росе на образима. Троле су зујале при додиру са жицама, гумени точкови шиштали по свеже поливеној улици и сливали се са жагором који се приближавао и удаљавао у неравномерним таласима. Бријачке и Цвећарске фирме огледале су се у излозима. То је био плес, игра Прометејевих бића, али без реда који би годио срцу какво је све дотле било Маријино.

Код железничке пруге се цеста завршава; песком посути путеви развлаче се међу ливадама и засадима. Ишла је дрворедом. По навици. Заправо би морала познавати свако дрво, али није. Читаво време, откако се извукла из вреве, притискало је осећање да неко иде за њом, на приличном одстојању, али ипак...

- И то сам дочекала!...

Учини јој се да јој туђ поглед лежи на потиљку. Осети га као руку. Одавно се већ одвикла близине било каквог тела. Убрза корак, али не хтеде да се окрене, јер се бојала сазнања да је варају пометена чула. Потом застаде: кораке није чула.

Размишљала је: – Досад су ме мориле ноћи, овог пута по белом дану блудим... На игралишту су викала деца, у крошњама дрвећа с обе стране пута цвркутале су птице. Сетила се снова од пре недељу дана. Можда су били наговештај стида који је осетила... Стајала је у сличном парку и никуд није могла, јер није знала пута. Одевена је била у старински комбинезон. Страх ју је гушио, покушала је да пева не би ли га отерала. Тог тренутка сручио се на њу смех. Погледала је увис. У рачвама храста, седео је маскирани мушкарац с Алвидовим рукама. Посегао је у џеп; изнад Марије је засјало огледало, које је човек држао у рукама, и у њему, невероватно тачно, видела је себе: своје јадно тело, па чак и почетак ћеле. Скочила је и побегла. Комбинезон јој се закачио за грм, чипке су се откинуле и вукле за њом, а она је све дубље западала у мочварни травњак.

- Сада нису снови... – рече скоро гласно.

Стигла је до средокраче између покошених ливада, под храстове и платане. На средини је водоскок са шољом од зеленог камена. Неравномерни слапови светлости падају кроз грање, разбијају се на трави, на ронделама са капуцинерима и на површини воде, по којој се лењо и светлуцаво возају златне рибице. Девојачки смех допире иза окуке, чује се како неко оштри косу, испод метеоролошке кућице, пред завесом од врбова грања које је сасвим сребрно, равномерно се крећу грабуљарке. Једна од њих је пришла водоскоку. Рибе гледа.

Марија је села на клупу. Тешки умор разли се по њој, али се осмехну коферу и ћебади привезаној уз њега. У коферу је био шљокицама украшен балетски костим и неколико успомена. – Све, што имам... – помисли. Девојка се окрену и климну јој.

Данас сте задоцнили...

- Задоцнила.

Преварила се: девојка није девојка, него веома крепка четрдесетгодишња жена са отвореним, чак грубим осмехом на лицу. Марија није волела да се упушта у разговоре, али овог пута упита:

- Ви ме познајете?

- Да. Овде радим, у баштованлуку. Сваког јутра вас видим.

Затим прстом показа у корито водоскока:

- Пола земичке су пождерале, мрцине!

Испружи босу ногу и завесла по води тако да се рибе распршише. Поново се насмеја. На њеном кожастом лицу поигравали су одсјаји с воде.

- Нешто с вама није у реду данас... – рече Марији гледајући је испитивачки. – Као да вас је нека утвара сусрела...

- Можда и јесте...

Жена тог тренутка хитро диже главу и притвори капке. Нагло приђе клупи.

- Нипошто га не гледајте, кад је тако...Нипошто се не окрећите! Знам ја како то иде!...

- Шта мислите...?

- Тамо стоји иза грма.

Марија осети како јој намах сва крв навали к срцу и како њени удови постају бестежински. Зашто?... Без правог разлога, мимо расуђивања обузе је тескоба – још пре него што је докучила о чему је реч, али сасвим сигурно због терета који јој је тог јутра с туђим животом легао на душу, а она му није била дорасла. Сунчано јутро није помогло: као у сновима слике су јој се изокретале, желела је да побегне у стари мир или бар нађе снаге за праведне поступке. Нагну се напред и шапну:

- Ко?

- Као пас вас гледа. Не верујте му!

- Је ли пијан?

- Сви су пијани, кад дође до овог...И мој је био...

Марија се окрену. Сељак је стајао иза грма на крају ливаде и укочено ју је гледао. Коса му се слепила за лобању и чело му је светлуцало од зноја.

- Као пас вас гледа!

Није га било шта видети док је тако вребао на ливади, обливен сунцем и сенком. Иза њега је према небу растао зид дрвећа, зид сунчаности. Био је можда петнаест или двадесет метара удаљен, али то није било оно што га је чинило толико јадним. Чим је ухватио Маријине очи, молбено и упитно испружи руку, као: Да ли смем ближе?... У њеној души хитро су се смењивале мисли и слике. Што их је више пристизало из таме, тим више се ширио простор око њих; болело ју је као никад досад, али је осећала да је тог тренутка – мање него икад – кадра да нађе реч помоћи.

Окрену се од њега. Обори главу.

Знала је како је жена гледа, као и то, како је види. Обиље беде. Ћутале су, и зато су се гласови птица, које су сплитале гирланде међу гранама, још јасније оцртавали у бисерном говору водоскока. После неког времена жена се јави:

- Окренуо се. Одлази.

Марија је гледала у врхове ципела које је четрдесет и четврте купила у Берну. У то време још се бринула о свом изгледу, мада уздржано, господски.

- Но, већ је у дрвореду... – рече грабуљарка. – Јадна госпођо!... Познате су ми те ствари... Ох, и те како добро!

- Које ствари?

Кад се мој последњи пут појавио, исто је тако као и ваш стајао у дворишту и буљио у прозоре, а исто тако пијан је био, закрвављених очију. Два дана раније (ја сам била на послу), одвукао је последњи ормар из куће. Тада сам још плакала. Због детета више него због себе. Мушкарци су животиње!

- А шта сте после учинили?

Марија је гледала у широко, сасвим отворено лице по којем је сунчева светлост играла као по њиви; са завишћу је осетила снагу која је избијала из њега.

- Шта сам учинила?... То је читава прича!... Наредила сам му да оде, али није хајао; као пас је три сата стајао на дворишту, плакао и звао ме. Што да лажем: срце ме болело, јако ме стезало, али сам знала да морам остати тврда. Рекла сам му: Ти си несрећа за мене и за дете. Онда се сакрио испод степеништа, тако да нисам знала. Кад сам навече отворила врата, упао је у собу. Клекао је и молио ме да га опет примим у кућу. Знате ли како ми је било!?... Ништа није помогло. Не! рекла сам. То је једини спас; друкчије, биће опет пакао.

- И онда?

- Чим је чуо оно "не"; скочио је, извукао нож и ударио ме. Погледајте!

Жена са необичном простодушношћу, веома окретно откопча три горња дугмета на блузи и показа дојку, преко које се вукла дуга бразготина. Марија би раније окренула главу; показивање тела, ако није било под светлостима позорнице, изгледало јој је бесмислено и одвратно; овог пута издржа, поднесе поверење.

- То ми је учинио...

На женином лицу појави се осмех и скоро збриса жалост.

- Је ли у затвору?

Није.

- Како да није?...

- Никоме нисам казала.

- Нисте?

Грабуљарка ућута за тренутак; осмех јој дође тврд као у замишљених људи. Ногом проћепрка по песку.

- Јадник је. Волела сам га. Некад није био луд, није ни пио толико, и тада сам га волела до краја. Било нам је тако добро.

Марија осети да гледа у срце које је сасвим друкчије од њеног, а и веће. Обузе је мисао да мора прокрчити стазу у властито срце. Испружи руку и немирним дланом додирну женин образ. Да ли је икад иког тако помиловала?... Сећала се Алвида који је усред ноћи тражио њену руку да је положи на срце; срце је замирало у бурним, неједнаким откуцајима, а њени прсти су остали тврди. Кад грабуљарка осети Маријин длан на лицу, она се трже. Широм отвори очи.

- А зашто то, госпођо?

Марија шапну:

- Какав сте ви човек! Како сте чудесни!...

- Зар ви не бисте поступили тако?

Колебала се само часак.

- Не.

Жена се измаче додиру Маријине руке; као да се нашла у неприлици, као да не зна шта ће и како ће, као да је срела човека сасвим туђег језика: полако се окрену и дође до ивице ливаде. Тамо се заустави и рече:

- Могла сам можда да га убијем... али то не бих могла... Да, могла сам да га убијем... Волела сам га...

Онда загази у траву да се придружи осталим грабуљаркама. Сунце ју је огртало, била је крепка и гипка, па ипак се пред Маријиним очима њен лик стапао са Алвидовим. Како дуго јој је лежао на дну свести Алвидов лик; мање од љубави, мање од прекора јој је значио. Сад се све брже издизао у средиште њеног духа, сличан младом утопљенику кога је коров пустио и он се диже према златној површини воде.

Грабуљарка се не окрете. Марија дохвати кофер. Би јој непријатно. Нису се разумеле. Помисли:

- Сељаку нисам могла помоћи, јер је био сувише слаб, с овом женом нисам умела бити љубазна, јер је сувише јака. Је ли то уопште истина? Ко ће сад мени помоћи?

Ујутро је кренула од куће са жељом да убије дан, опасан са шест кругова. Имена кругова су била: крчма, парк, црква, менза, кавана и станични перон. Знала је да ће њено кретање овог пута бити друкчије, да ће у многоме ићи мимо намере. Постала је брвно у бујици. Мисао јој је текла у шуму туђих гласова и саму себе није чула. Како да човек њене природе не уздрхти због пустоловине у коју се тако изненада и неочекивано упустило срце?... Пустоловина...? Да, пустоловина по заповести незнаних гласова. Шта је њено срце икад научило, сем савлађивања? Никоме се није заиста отворило, овог пута су свуда по њему процвале ране и нудиле се додиру још непознате руке. Непознати гласови и непознате руке; где је њен оклоп? Ишла је ивицом парка, поред спортских игралишта, по којима су гола деца јурила за лоптом. Кофер ју је заносио тамо-амо, насмејала се. Сетила се учитеља балета који су јој говорили о стабилности тела и ту ствар називали "апломб". Тврде, сиве, малтене војничке речи балетске поуке – battement tendu par batterie, jete en tournant par terre, sissonne ouverte en tournat: – растапале су се у грозници која је обузимала њен дух.

- Зашто је сељак пошао за мном?... – питала се и даље и није могла да нађе одговора.

Ваљак је равнао пут између игралишта. Чопор паса јурцао је по травњацима. Ишла је без циља, испод окомитог сунца, које су с времена на време застирали облаци. Са планина је долазио ветар, подизао прашину и витлао лишћем кестенова, лепо постројених у дрворед. На крају дрвореда, између старинског павиљона за музику и клозета од кованог гвожђа, простирала се ништавна, смећем посејана ливада. На ивици је стајало неколико забавних барака, вртешка и троја циркуска кола. Светлост се мењала, па су шарене боје вртешке и кола необично живо светлуцале у зеленилу. Марија Горењак, какву су некад познавали, не би се ни по коју цену приближила таквом месту. Каква сила ју је сад гонила према вашаришту? Зар није себи стално наређивала: Апломб?... Мрзела је све циганско. Аскетизам у послу и аскетизам у животу увек су јој се чинили неодвојивим. Осмехну се:

- Болест... болест ме се докопала...

Тек што је у духу изустила те речи, усред корака јој поклецнуше колена. С муком одржа равнотежу. Кофер остаде у прашини и ивица брокатског јоргана се запрља. Потмуо уздах јој се отрже. Обема рукама се ухвати за главу као да хоће потиснути ка извору бол који је одједном пробио под кором лобање. Оштри зраци су јој пробадали вид, земља под њом се заљуљала.

- Дакле, права, стварна, телесна болест – закључи упркос вртоглавици. Осећала је како јој по челу, образима и иза ушију миле капље зноја. Желудац и срце повезали се у једно. Из сумаглице, која јој је покривала поглед, светлуцале су само боје циркуских кола и вртешке. Муњевито се јавила жеља за благородном руком; због ослонца. Први пут. А први пут и телесна слабост. Колико пута ју је већ кињио умор, али њено извежбано очврсло тело није знало за болест.

Избијало је подне. Затвори очи и препусти се гласовима. И жагор у граду био је јачи. Чекала је да јој се крв смири. Прилично дуго је то трајало; после је слабост попустила, али болови у глави су остали. Дохватила је кофер и кренула према вашаришту.

- Сад сам заиста слична пијанцима... – рече у себи.

Вртешка је мировала; никога није било у близини.

Осмотрила је велики плакат са ликом Лоенгрина и лабуда. Слика је била више језива него смешна. Поред ње су стајала брусачева колица и старински аутомобил. Све је било некако нестварно и да до њених ушију нису допирали гласови града, вриска деце и шум ветра који је њихао седишта на вртешки, Марији би се чинило да је у зачараном свету, подешеном намерно за враголије којима ју је подмукло залуђивао данашњи дан. Двоја кола – једна црвена, друга жута, била су модерније врсте и затворена; њима је, по свој прилици, припадао аутомобил; трећа су била скоро безбојна. Пред улазом је стајала каца с лугом, пањ и сноп прућа... Граораста кокош била је узицом привезана за кочић. Марија се с муком довукла до пања и села. Руке су јој, положене на крило, дрхтале. Срце се разгаламило у грудима, као да тамо има сасвим велике просторе. Да ли се тако осећао Алвид кад су се враћали са планине и он се наслонио на капелицу светога Рока, обливен знојем, с пепељавом сенком смрти на очима, те рекао, чак без прекора: – Свако има некога... и овај светац... Ја немам никога, јер сам хтео да имам само тебе, а то је охолост... Да ли се тако осећао Алвид?... Пружила му је руку да га поведе у село, али поглед је скретала у страну, јер је његов захтевао оно што она није могла дати: снове, преданост, нестајање.

Марија је чамила на пању и одједном јој се учини да чује чудан, жалобан говор. Растао је и слабио, као сунчева светлост на њеном темену. Није се чудила, ничему се више није чудила. После су се зачули клизави кораци. Тик иза ње су се зауставили. Марија се окрену: гледала је у два размакнута, необично велика ока. Очи су биле тако велике да их ни набрекли и опуштени капци нису скрили; њихов израз је био прозиран, танак, скоро га није ни било. Уста је жена имала полуотворена и то јој је давало још одсутнији изглед. Одевена је била у избледелу хаљину од тканине за прање, а ноге су јој биле босе.

- Мало се одмарам... – рече Марија. Жена ју је и даље гледала и ништа није рекла, само толико је климнула да су јој на врху главе задрхтали неспретно очешљани увојци платинасто плаве косе. Њен покрет је деловао особењачки, а истовремено свечано, као да се иза њега крије дубље, чак пресудно значење.

- Молим!

Пришла је кокоши. Одвезала је и однела у кокошињац који је стајао иза кола. Кад се вратила, споро јој се откидоше речи:

- Је ли већ одавно попустило...?

Марија не схвати, упитно подиже обрве. Жени су мисли ваљда стизале издалека. После неког времена тек рече:

- Срце, мислим...

- Јест, можда је то...Срце... Данас ме први пут стегло. Отуд сам долазила путем кад ми је позлило.

Извукла је марамицу из торбице и обрисала чело. Спарина ране јесени притиснула је земљу.

- Једном снађе човека... не може друкчије... – мудријашки рече жена и у истом тренутку је ухвати под пазухо.

- Пођите са мном!

Кретња је била тако отресита да јој се Марија није могла одупрети. Устаде, хтеде да узме пртљаг, али је жена предухитри. Веома се зачуди: то плавокосо биће пред њом као да има две природе – једну, што дрема у крупним очима, прекривеним набреклим капцима, и другу, што се чврсто испољава у рукама и заповедним речима. Жена ју је десном руком подржавала, а у левој је носила њен кофер и гурала је према колима. Марија у почетку покуша да се одупре.

- Чајанку ваљда не мислите да приредите...? Чекајте, госпођо!

- Зовите ме Магда. Млађа сам од вас.

Погледаше се. Плавокоса није била много млађа, али је њена увелост била од оних што се на неким лицима јављају веома рано па се више не мењају и не повећавају. Мирно лице.

- Одморићете се. А и иначе је болест у кући. Мој ће отац данас подлећи, осећам... Можете да га погледате.

Гурнула је Марију уза степенице.

Била је то чудна просторија, убога, а ипак са траговима угаслог господства. Запахну је тежак ваздух. Кад јој се око навикло на мрак, прво угледа низ предмета од тулског сребра; по полицама су стајали цизелирани слончићи, фламингоси, чапље, самовари, табакере. Прозори су били застрти правим валансјен-чипкама које је време тако начело да су изгледале као крпе; – ко зна откуд су се прикрале у ова циркуска кола? У дну вагона висило је слепо венецијанско огледало. Покућство је било сиромашно, скупљено са свих страна и врло запуштено, сем столића са ампирским часовником; стајао је у углу, поред фурунице. Марија је погледом прелетела слику – ужаснута, јер није могла да схвати међу какве је то људе залутала.

- Приђите му! Пружите му руку!

У крајњем углу, на уском кревету лежао је старац.

Марија се нагло одбрани од привиђења које ју је заскочило. Не, то није било очево лице, нити оно нестварно са мртвачког одра... На бат корака отворио је очи. Лежале су у дубоким јамама тик орловског носа, гледале право у њу и пробадале је, мада се чинило да у њиховој тамној дубини не живи више никаква мисао. У борама лица, окруженог дугом белом гривом, била је записана судбина човека коме је у веома ћудљивим сразмерама била дата добра и зла срећа. Судбина... – помисли Марија – а не као мој живот. Приђе узглављу и додирну старчеву руку. Заковрнуо је очима да би је боље видео.

Поздрави га. Старац подиже длан са покривача и очима јој даде знак да се сагне. Нагнула се над сува уста која с муком истиснуше реченицу:

- То је ужасно... реците јој да ме остави да умрем.

Очи нису изражавале ништа. Марија се окренула: кћи је стајала два корака иза ње. И рекла:

- Још пре недељу дана ми је забранио да се бринем о њему.

-Зашто?

Магда и не трепну; без узбуђења, као да прича о стварима толико далеким да им не треба приписивати баш никакав значај, баш никакво осећање везивања, па ни трунку љутине, она је говорила:

- Стари лаже. Чак и сад лаже...

Марија заврте главом, као: Немојте тако!... Сенка руменила појави се на Магдиним образима и њен се шапат обоји бојом савладане срџбе:

- Јесте ли већ чули за човека који без тога не може?... Изволите! Погледајте га! Одрасла сам усред лажи и могу вам много штошта испричати. Знате ли какво је име носио? Суворов, највећи јахач свих времена! Краљ арене! Суворов ненадмашни! Кнез Суворов! Мученик и јунак!... У ствари се зове Светек; био је продавац коња у Илирској Бистрици. Кад се вратио из руског заробљеништва, био је две године лош јахач у лошим циркусима. Ово сребро је куповао ради камуфлаже од руских емиграната, у време кад нас је мајка издржавала брусачким колицима. Напослетку му је купила стрељачку бараку. То је, погледајте... Зашто је неким људима све додељено?... Па тек кажу: Срце има!... Фантазију има!...

- Зар га никад нисте волели?

- Седите!

- Хвала!

Жена је примакла малу плетену столицу кревету и сместила Марију. Лице јој се поново умирило, у ведром погледу угаснула је ситна, скоро жалосна сенка.

- Не смете распитивати о таквим стварима!

- Зашто сте ме довели овамо?

- Видела сам да вам је позлило.

- Била сам вам симпатична?

- Не.

- А зашто...?

- Човек не чини само оно што му годи!

Једноставна мисао повуче за собом мноштво Маријиног мозгања. Питала се да ли да јој потврди, или да јој се, с обзиром на нова искуства, одупре. Малаксавала је на столици. Због слабости, која се од срца ширила по телу, није промозгала до краја. Жена је пришла фуруници на којој се у лименој каблици грејала вода.

- Умити га морам.

Марија рече нешто, што још дан раније не би превалила преко усана.

- Помоћи ћу вам.

- Не!

А онда жена, наизглед без везе, па ипак са очигледном жељом да настави ранији разговор, рече:

- Немају сви људи велелепне снове, мада измислимо овако смешну фризуру... Он би рекао: Драги Бог не долази у сваку кућу.

- Снови су јевтини, Магда...

- Не! Они постоје или не постоје. То се не купује.

- Мислите?

- Знам... Чак знам... Искуства је било довољно...

Нешто веома тужно зазвони у њеним речима, али очи је не издадоше, као ни кретње, лење и тврде и поуздане. Жена је принела каблицу постељи и умочила крај пешкира у воду коју је претходно намирисала капљицом смрекове есенције. – Чак и тај воњ – размишљала је Марија – говори о њеној природи... Старац је свом снагом притиснуо руке уз тело. У дубоким црним очима засветлуцала је срџба. Усне су млеле неку реч, али јој нису биле дорасле. Магда није оклевала. Уклонила му је руке с груди и повукла покривач. Појавило се болешћу изједено тело – упали трбух и штрчави кукови. Али и у овом унакаженом облику старчево је тело откривало некадашњу снагу: још је било меса на њему, глатких мишића, преко којих је била разапета сива кожа, још мутнија због светлости просејане кроз мрежу валансјен-чипака. Тамним мрмљањем, у којем се нису разабирале речи, опирао се љубазности. Прала га је на парче и ни за тренутак није застала. Поступала је као милосрдна сестра, ни благо ни сурово; и да није било великих мрља испод њених пазуха, могло би изгледати да је тај посао играчка. Старчеву кожу набирали су ситни грчеви. Читаво време откидао се од њега глас побуне, изненадан – као да га је нешто пресекло. Марија је прилично знала: болови. Мишићи на стегнима су му набрекли, прсти су се искривили. У тај мах се изменило и Магдино понашање. Десну руку је завукла оцу иза леђа, нагнула се још више к њему и уносећи се, са извесном силовитошћу, освајачком благошћу шапутала:

- Мир! Мир! Проћи ће, оче! Мир, оче!

Дуго га је тако држала. Непомично је гледала у црте око очевих уста. Њен поглед се испунио доброπ‚ом. Марија рече:

- Нисте онакви какви сте се у почетку приказали...

- Ја вас не испитујем...

- Испитујте само, Магда.

Старπ‡ево тело се умирило. Вратила га је међу јастуке. Покрила га. Кад се усправила, њено и Маријино лице, једно изнад другога, видела су се у огледалу; светлост их је обухватала са две стране, веома пластично; тад Марија схвати да су сличне и да их је иста строгост нарави уобличила; али ипак је на Магдином лицу било нечег чега се она још није докопала; доброта, дубока жалост. Магда рече:

- Зашто луњате наоколо с тим кофером? Гледале су се у огледалу.

- Никог немам; па ни стана...

Онда се Магда насмејала; Марија помисли: Такав смех се окреће против сопствене природе.

- А шта имам ја од људи и од овог вагона и од свега заједно...? Обоје ме ниподаштавају, откако памтим...

- Ко?

- Он...

Показала је на старца. Још увек је тамним, душманским оком зурио у њу. На челу су му сјале капље зноја. Умивање га је очигледно изморило: дисао је кратко, јецаво.

- Није ме волео јер сам од малих ногу знала ко је и шта је. Хтео је да му сви људи ласкају, с нама заједно, а то ми се увек чинило страшно; ја то нисам могла...

- Зашто се онда ждерете?... Овај тренутак... ако све знате...

Жена је дохватила посуду и однела је вратима. Чуо се пљусак воде.

- Неко стоји код вртешке и гледа овамо...

Марија одмаче завесу са прозора. Тамо је стајао сељак. Одупре се на степеник вртешке, чак се и с те раздаљине видело да му је лице надувено од пића и врућине. Магда се наслонила на довратак и гледала је исто онако као и првог тренутка и речи је опет изговарала тешко, носећи мисао која је очигледним напором долазила из дубине.

- Нешто сте ме питали... Зашто се још увек ждерем кад ми је све јасно?

- Па не морате одговорити...

- Могу да одговорим... – одвратила је. – Зашто да кријем. Погледајте га! Тамо лежи и мрзи ме, мада се ја бринем о њему, док се она скита наоколо. Зашто се ждерем, питате?... Волела сам га. Волела сам га и мрзела непрекидно. Друкчији је од мене. То је вероватно оно. Никад не знам где свршава једно а где почиње друго...

- Ко: она?

- Сестра.

- Је ли друкчија?

- Друкчија од мене. Сад седи у кавани и лови швалера за ноћ.

- Да ли сте...

- Знате, понекад помислим да она заиста верује у његове приче. Замишљам како прича људима о оцу... Чувени господин је био, каже... краљ јахача... краљ арене... кнез... чак је и неколико руских речи научила... Можда му она заиста верује... Знате шта мислим? Дајте ми руку. Десну.

Марија пружи длан, био је знојав. Магда јој ухвати прсте и истегну их.

- Да, исту црту имате... – рекла је полако, са сетном радошћу, без изненађења.

- Као ко...?

- Као ја!

- И шта значи?

- Такви људи ни петлу не верују кад изјутра закукуриче. С правом му не верују; неки петлови певају већ око поноћи. Али то није добро. Ни у љубав не верују. Можда је немају довољно у себи, па не верују да би ко други могао да је има више.

- Вероватно је тако...

- Јесам ли вам доста казала?

- Довољно. Вероватно бих сад морала отићи...

- Не, одморите се још!

Марија, која се већ придигла, осети да је боље ако послуша. Од умора затвори очи. Чула је старчево дахтање и шкрипу врата којима се поигравао ветар. Знала је да би сад требало да и она нешто објасни. Мисао се дуго мотала по њој; у тај мах се разбистрила. Напоредо јој се приказаше Алвид с молбеним осмехом и сељак. Зашто је пошао за њом? Рече:

- Мој отац је био тврд човек. Ја сам његову нарав још усавршила. Вероватно сам му се дивила. Постала сам му сличнија него што је он био сам себи. Видите, ни то није добро...

Као море у зору... На пристану сећања стајао је отац с дугуљастим лицем и шпанском трском, и ниједна црта око очију, око устију, није показивала жељу за смехом или осмехом, мада га је обасјавала зора и светлост из њених управо досањаних снова; очи су му биле затворене, тако далеко, тако припијене уз хоризонт да у ствари није могао видети ништа испред себе, мада је тамо стајао мали човек који је изишао из њега. Да ли се при том добро осећао?...

Одједном се са травњака зачуо висок, скоро вриштав глас.

- Дошла је... – рече Магда. – Она.

- Ко?

- Она...

Марија се дигла и пришла вратима. Сељак се отргао од вртешке, стао пред жену и нешто је убеђивао; није се могло разазнати шта, али се видело да је узбуђен, јер су му чељусти грчевито млеле. Жена је одмахивала руком, као да хоће да га отера.

- Слушај, прљавко пијани, – викала је – само ништа себи не утварај! Синоћ сам седела с тобом, тачно, али нећу сад и одлази! Хеј, шта ти мислиш!?...Да слушам твоје плачне трице? ...То би хтео, је ли? Нема ништа! Преко главе си ми досадио својим јадиковањем без главе и репа. За две чаше нећу се убадати с тобом, није ми ни накрај памети! И да ти још нешто кажем: имају право што су те оставили самог! Паметни људи! Одлази! Не потуцај се овуда, не срамоти ме! Одлази!

Сељак се савио као да га је неко ударио шаком у желудац, а онда му се откинула псовка. Жена се насмејала, а он се окренуо и кривудајући отетурао према граду. Ноге га нису држале. Марија је закључила: није дошао за мном... Жена се гипким кораком приближавала вагону. Нема сумње: лепша је од Магде... Имала је исту плаву косу, али је око ње лежао златан ореол. Била је мања, облија, необично живахна, права ласица. Очи су јој биле тамне као и у оца, али поливене жутим сјајем: летеле су тамо амо, и како би коју ствар додирнуле, тако би је и чврсто обујмиле. Уопште је у њеном погледу и понашању било нечег луцкастог, шашавог, нечег априлског. Попела се степеницама, забацила косу на потиљак и насмејала се.

- Неваљала сестра долази... – викнула је – мораћеш се стрпети, нема друге...

- Стрпећу се! – процедила је Магда.

Жена је држала у рукама букетић циклама. Истицале су се на жутој позадини њене блузе. Одједном је зажмурила, из офарбаних капака Магду је погодио поглед који ју је оптуживао, мада се чинило да плива у сузама.

- Мучила си татицу! Знам да си га мучила!...

Магда се не помаче. Сестра прође поред ње. Заобиђе столицу, сруши се поред очевог кревета на колена. Развеза букетић и засу оца цикламама. Јецала је истом силином којом се раније смејала; а све се догодило у тренутку.

- Јадни тата! Мој добри, јадни татица! Сам... а ја се скитам наоколо!... Гад сам! Одвратна сам!

Марија виде како је старчево тело задрхтало на додир мазне речи. Хтео је да подигне главу; није могао. У црни поглед слила се радост.

Око оца и кћери све застаде, тако се чинило. Животиње од тулског сребра сјале су јаче од огледала у коме се одражавала дубина вагона и два тврда обличја: Маријино и Магдино. Марија чује Магдин шапат; не разуме. Зури у старца. Мисао јој каже: Власт музике, власт благости... Девојка из јецања на мах пређе у цвркутаво причање.

- Тата! – узвикну. – Данас сам говорила с једним који те је видео у Ташкенту! Замисли! Више је причао о теби него што ти сам причаш. Ватра, каже, био је жива ватра. Чујеш ли ме? Срастао је био с коњем: носио је две сребрне кубуре. Имао је петнаест слугу... Тата!... Добри мој... Тако је казао.

Жиле на старчевом челу набрекоше, зној му снажније удари из коже и могло се осетити да би на силу нешто да каже. Споља се чуо жагор града који се после подневног одмора јављао снажнијим гласом. Старац је успео да дигне длан и да га положи девојци на теме, обасјано златном светлошћу.

- Ти си моја... – проговори одједном – ти си моја ћерка... ти си...

Језик му је био одебљао, али речи су ипак биле прилично разговетне, потицале су из последњих снага, из последње сласти. Марија виде крајичком ока: Магдино лице сасвим побеле. Црте с обе стране уста се расплинуше, руке, дотле опуштене низ тело притисну на срце. Чак јој из чела нестаде сва крв, брада јој је подрхтавала и осећало се да је ноге слабо држе. Окренула се зиду. На њему је висила икона, лоша олеографија, Марија рече себи: Шта све човек види у једном тренутку!... Жена се наслонила на зид и из ње је избило јецање, какво Марија није чула: долазило је на махове, кидало се из полуотворених уста, као да сваки пут пробија некакву препреку, као да плива на болу који се скупљао у души са непопустљивом упорношћу, дуге године. Између јецаја могле су се разабрати речи:

- Аја?... А ја?...

Марија приђе да јој помогне; хтеде да је изведе напоље; додирну је; – као да је удари бичем: Магда се заврте, с мржњом се загледа у њу и викну:

- Никакво сажаљење нећу! Никакву утеху! Никакво убеђивање! Ниједног човека нећу! Ништа нећу! Уопште ништа нећу! Чујете ли?! Да ли ме чујете? Оставите ме, кажем вам! Одлазите!

Глас јој се преломио, али поглед није скренула. Марија је све схватила, чак веома добро, зато није оклевала. Узе пртљаг и крену ка вратима. Видела је старца и млађу сестру: девојка је окретала главу према вратима, лаким покретом забацивала косу с лица, па ипак је била као спавач кога си изненада пробудио из сна. Отац је још увек укочено гледао у ћеркино лице.

Упути се степеницама и после према вртешци. Мало пре је тамо стајао њен сељак. Мислила је да је за њом дошао... Смешно. Чула је кораке иза леђа и глас који је викнуо:

- Сачекајте!

Магда је стајала пред њом и гледала у земљу.

- Немојте ми замерити... – рече.

- Не. Чак сам вам захвална.

- Заборавићете?

- Зашто бих заборавила?

- Она има право...

Марија осети силну потребу да јој пружи руку, или да је, можда, пољуби; али је знала: не би било у реду. Климнула је главом, полако рекла:

- Можда... Али ни за шта није прекасно, мислим.

Онда пође. Кад се после извесног времена окренула, Магда је још стајала на ливади, иза циркуских кола и вашарских барака. Поподне је стигло. Марија је осећала опасну лакоћу у телу. Знала је да је то само један од облика болести која ју је мало пре заскочила – прве стварне и вероватно последње болести у њеном животу. Лакоћа је била одмор после првог удара, дубок предах. Све долази уједно.

Прешла је раскрсницу. Циркуска кола ишла су за њом. Сетила се мајке. Због оног оца у колима... Онда је размишљала о њој – како дуго јој је њен лик био даље од најбезначајнијих предмета свакодневне употребе и блед као отисак руке на стаклу, који у првом реду показује ствари с оне стране властите површине – и мама се надносила над њу, тражећи пољубац који није марила да даје, јер је веровала у очеву строгу отуђеност и покушавала да окрене главу, заплићући се у кудељу мамине проседе косе, прожете воњем кухињског сапуна. – Хајде, остави ме! рекла је. Тачно је осећала како су јој отврдњавали мишићи на лицу. Било је то оног јутра кад се спремала за Швајцарску. Мати је полако пошла према прозору, уском прозору њене дечје собе... Наслонила се. Светлост је нагло јачала; мајка је изгледала као лик од зелено протканог стакла, готово бестелесна, само су јој очи у супротној светлости потамнеле и нису скренуле са њеног лица, као да је хтела да му измами тајну пркошења. Над њом, у оквиру прозора подигао се облак, сличан огромном успламтелом божуру. Рекла је: – Очева си... Охолост ће те прогутати и бићеш много сама; можда ћеш схватити да то није лако ...

Марија је знала да тог дана не може уобичајеним путем. Кругови су се саплели као кругови на води у коју је неко бацио камен. Осетила је жељу да себе измери у ширем простору. Знала је путеве око града. Издржаће, мада су јој ноге неприродно велике, као и срце у грудима. Путем је открила лепоте ране јесени. Никад се није предавала чарима природе, овог пута ју је живописна слика збунила и мека рука јој је отворила душу. У сумаглици коју је пробадала светлост, гледала је брижљиво обрађене вртиће, лептирове, и нагађала о оном јутру из детињства, када је лежала у маслачку иза мртвачнице, равнодушна према смрти, прожета припростим сном о светлости позорнице и игре; како се тада живот растворио, тако се сада, судећи по свему, поново затвара. Није се обмањивала. Сваку ствар мораш платити... Отуђеност, мир усамљености па и нова сазнања. Гледати мора, гледати мора свет мимо којег пролази, као да га уопште нема...

Отишла је прилично далеко ван града, у кругу. Била је у Долу и на Пристави. Места нису слична, и то је пријатно. Видела је обе реке нашег града, једну зелену и једну плаву. Људи су још били у пољима, у вртовима су сјале шарене стаклене књиге. Кад се попела на брежуљак код Приставе, није могла да отргне поглед од света који је у ниском сунцу био већи него што га је она видела ових последњих година; и људи је било више а никога није познавала. Једна жена ју је ословила. Са саучешћем је гледала њен пртљаг.

- Прилично тешка ствар, за вас... – рекла је.

Није осећала. Осећала је потребу да иде и да гледа. Све је долазило к њој, мада без појединости какве су јој се дешавале пре подне. Ишла је као у сну. Мислила је на музику ораторијума. Четири годишња доба и на глас евангелисте из Stradanja po Mateju.

У град се вратила кад се већ спуштао мрак. Још је нешто лета било у ваздуху; улице су одзвањале од немирних гласова. Деца су јурила на ролшуама или за лоптом; игре у мраку су двојни живот. Поред осветљених прозора стајале су домаћице са тигањима и позивале за сто. Девојке су певале у дубини тремова. Бријачнице су имале отворена врата, у крчмама су огледала умножавала слику веселих пијаних лица. Била је уморна, неописиво уморна, али мека; осећала је како је заогрће мрежа гласова, мириса и слика, како су јој те ствари одједном важне, и – не размишљајући – тражила је осмех човека који је стајао између саксија са цвећем поред прозора. Како је рекла Магди...? Рекла је: ни за шта није прекасно, мислим...

Држала се старог града. Пришла је реци и села на клупу. Ту је дочекала ноћ. Дигла се с безбројним звездама које је посматрала и у огледалу воде, помешане са грањем крошњатих жалосних врба. Са брда је допирао ветар, пун мириса земље. Марија није никад сањала у сликама; овог пута само се наметнуло: видела је себе за шиваћом машином, кад се пара диже испод пегле на мокрој крпи, видела се у белој кухињи и за тезгом, у духу је срела млекарицу са својим лицем. Видела је многе могућности које је крио њен живот; неискоришћене.

Мало после је устала, пошла поред цркве и ушла. Чим је удахнула влажни мирис тамјана, спопала ју је вртоглавица.

- Никаквог бога немам, а овамо долазим... – стиже још да помисли.

Положила је лице на дланове. Сводови и кипови изгубише се из вида, загледала се у себе, сањала. У почетку једва да су били снови. Оцу је гурала арак хартије на коме је било написано: Драга сестро! У десет редака само то, само су слова постајала све већа и наметљивија. Читала је ред по ред не разумевајући, и онда се, поврх свега, иза њених леђа зачуо неки глас и рекао јој:

- Па ти си јединица?!

Реченица се поновила онолико пута колико је пута на хартији било написано "драга сестро". Туга ју је обузимала. С муком је отргнула поглед са хартије. Осврнула се наоколо: никога није видела. Стајала је уз врата од храстовине. Готово се престрашила изненадног сазнања да заиста чека сестру. Из Берна долази, знала је, и, уздрхталог срца размишљала, каква је; показаће јој свој дом и Алвида. Онда се зачуло звонце. Отворила је. Напољу је стајала жена у белој хаљини и пружала јој руку.

- Дошла сам, сестро .... – мирно је рекла. – Ништа немам, све ћу наћи код тебе.

Нису се пољубиле. Марија ју је позвала да уђе. Није је познавала (имала је лице дугоносе са фреске у Кнососу) – мада је знала да је њена сестра. Водила је ходником и отворила врата. У првој соби није било ничега, само је са таванице висио гротескан лустер од стаклених шипчица. У отвореним прозорима стајало је зелено небо. На зидовима пеге од влаге. Марија је осећала руменило на лицу, али је рекла:

- То је прва соба...

Сестра је остала озбиљна, климнула је. Ишле су даље. Друга соба није имала прозора, осветљавала ју је гола сијалица, под којом је стајала столица и на столици фотографија мушкарца коме се није разазнавало лице. Сестра се није обазирала на слику, него је брзим корацима ушла у трећу собу. На столу је стајала посуда с јабукама од воска, платнене ролетне сакривале су видик, а под су покривале новине.

- Све су однели... – казала је Марија. Сестра упита:

- Да идем даље?

- Да. Иди! Наравно! Морамо наћи Алвида... Мисао да мора показати Алвида, као болест се ширила по њој. Дрхтала је, очи су јој биле замагљене, ноге од олова и с муком је отворила четврта врата. Зидови и прозори у тој соби били су прекривени дебелим баршунастим завесама, у којима се преплитала паучина, очев портрет висио је у куту, нагнут у простор као гостионичко огледало, и, мада није било никаквог покућства, Марији се учинило да је то трпезарија, какву је знала из детињства, читава у власти очевог строгог и правичног погледа.

- Алвиде! – повикала је. – Алвиде, дођи! Сестра се окренула.

- Па рекли су ми да га уопште нема...

Сасвим мирно је рекла, а Маријин глас узрасте, и њој самој допре до кости, кад је вриснула.

- Лажу! Како ружно лажу!...

Иза петих врата дочека их златна светлост. На столу су стајале цитре; струне су сјале на сунцу. Засвођен прозор отварао је поглед у предео: чинило се да соба виси у пећини, да одоздо тече река; позади су се у благим измаглицама простирали брежуљци све до ланца планина у снегу, веома далеких и окруњених облацима. Сестра се приближила цитрама. Неко време је само тако пребирала по струнама. Окренула се и рекла:

- Видиш да га нема...

Онда је села и почела да свира песму "Шумица је већ зелена"; тужна песма је још више згуснула Маријину тескобу, страх за Алвида; ухватила се за главу као људи који не знају више куда, и отргнула се с места и потрчала натраг кроз собе које су се у међувремену промениле, по угловима су стајали људи и гласно разговарали; а међу њима је видела, положеног у старинску наслоњачу, старца из кола. Страх јој је цедио срце и одузимао ноге. Дојурила је у трем, залупила врата за собом, од силне жеље је повикала:

- Алвиде! Алвиде, где си?!...

Стиснула је очи, потонула у мрак.

Неко се благо дотаче њеног рамена. С муком подиже лице са дланова. Њен сељак је стајао поред клупе и гледао ју је. Црквењак је ишао од олтара до олтара и гасио светиљке. Мрак је падао са куполе, са сводова, згушњавао се по угловима, само средина лађе је светлуцала светлошћу коју су уличне лампе претакале кроз витраже.

- Затвориће, госпођо...

- Хвала!

Извукла се из клупе. Ноге су јој биле утрнуле па се морала ухватити за наслон. Осмехну се.

- Јесте ли ме тражили?

Сељак живахно заврте главом.

- Не. Случајно се десило. Видео сам вас крај воде. Седели сте на клупи. Кад сам поподне спавао иза шкарпе. Не, дајте, ја ћу вам понети!

Узео је кофер па су изишли из цркве. Напољу је било још све живо; вероватно није дуго спавала. Весели гласови шетача мешали су се са брујањем аутомобила, звецкањем бицикла и помало удаљеним шумом реке. Марија погледа пратиоца: пијанство се слегло у њему, вероватно га је преспавао али управо то га је чинило још јаднијим. Лице му је било бледо, благо је трескао главом, очи, пре подне још крваве, сад су биле тек само мутне. Прљава кошуља је претесно окивала врат са набреклим жилама.

- Куда ћете? – запита је.

Зачуђено га погледа; зар би хтео с њом...?

- Кофер ћу вам понети. Сами не бисте могли.

- На станицу.

Одједном је схватила да се много не разликује и да је сасвим природно што је прати. Још се сетила: грабуљарка у парку сматрала га је њеним мужем... Заударао је на шталу, на зној и на аклохол који више није баздио из уста него из коже. Није јој сметало. Климнула је главом, као: хајдемо! Ишао је корак иза ње. Прешли су преко реке и по све јаче осветљеним улицама. Упркос умору, лако је почела разговор; рече да се још једва миче, и онда:

- У цркви сам сањала да имам кућу и да ми је сестра дошла у посету...

Одано је климнуо.

- А ја уопште немам сестру!... Уопште немам – додаде.

Он уздахну као да саучествује с њом, али брзо затим утону у властити свет, у властите тегобе. Говорио је исто тако отегнуто и жалбено као и јутрос па му је чак и лева рука, у којој сад није имао ништа, птичје лепршала пред лицем. Хватао је корак с њом иако је ишла полако.

Можда... – рече – можда бих и ја морао да имам још некога свога сем синова... Ништа нисам сањао поподне, а ви јесте...

- Како дуго нисте били код куће?

- Два дана.

- Ко вам намирује живину?

- Комшије.

- И биће све у реду?

- Свеједно ми је, госпођо .. Сад је свеједно...

- Свеједно?...

Ту реч није знала, мада се, на први поглед, могло чинити да сва живи од ње. У дужности је веровала, а ако им није била дорасла, радије би их обишла него занемарила. Можда је и љубав била таква дужност коју је избегла?... Како су подмукло дошли снови!... Подигли се из таме заборава, заиста, само: да ли га је уопште икад тако волела, Алвида?... Тако као сад? Добра му је била. Била је с њим до тренутка када су га положили у аутофургон. Вратио се са сновима у њену старост, у њену прву и вероватно последњу болест. Гледа излоге и младе људе које немир носи осветљеним улицама, и тако, као кроз чаробно огледало, разазнаје поједине делове Алвидова тела, његов мирис, претанку кожу на рукама, његове пожудне пољупце, кад су стигли до прве ноћи, и у одсјају уличне светиљке она посматрала сивозелену воду његових очију у којима се крила смрт и зато се, вероватно, тако наметљиво нудиле увек изнова туђој љубазности. Је ли сад стигла смрт и до ње кад тако несносно живо ускрсава прошлост, а старо јој, измучено тело, дрхти под замишљеним миловањем...?

- Овуда, госпођо! – упозори је пратилац.

Сад је она следила сељака. Из каване груну музика, модерна музика коју није добро разумела, али тог тренутка пожеле да је чује и Алвид; узела би га за руку. Показала би му светлосну рекламу. Упозорила би га на скитницу бернардинца, на сребрни руб димњака код електране, на сенку крана. Некад је то био његов посао. Као грађани путници записивао је слике које су му искрсавале пред очима; хтео је да их и она види жудним очима, његовим очима, јер му се можда учинило да ће се са два различита света разговарати о истој лепоти, кад он оде. Зашто је окретала главу у страну...? Дође јој оваква мисао:

- Тада сам изгубила звање. Изгубила сам циљ. Баш зато сам се бојала да се препустим његовом животу и смрти коју је чекао. До тог тренутка... Мало срце сам имала...

Пресекли су дрворед пред станицом. Марија је једва била свесна кад и како су дошли дотле. Сељак упита:

- Којим возом путујете?

- Ниједним.

Осмехнуо се, а она је била само за тренутак у недоумици. Испружио је руку, као да ће да је подупре, и рекао:

- Па да поседимо.

На перону је било мало људи. Марија се отела из занесености. Њену пажњу привуче група сезонских радника. Седели су у гомили и разговарали; видело се да су уморни и некако изгубљени. При крају је седео веома млад момак са згужваном капом у рукама. Гледао је непомично према трафици. Марија се окрете. У киоску је продавачица ослонила главу на руку, осмех јој је обрубљивао очи, међу прстима је вртела цвет од хартије. Младићев поглед је познавала: то је био Алвидов поглед. Онај који је доскора мрзела.

Уђоше у ресторан. Сељак спусти пртљаг. Седоше. Добише пола литра вина; Марија се није бранила и једва се још крајичком свести сећала својих некадашњих навика, У магли је видела осветљену тезгу, пиљевином посут под, пијанице што певају у углу, заспало дете, огледало. Сељаково лице било јој је ближе и боље га је видела, али и поред тога јој се чинило да су међу њима везе вековног искуства.

- Зашто тако лутате? – неочекивано је упита.

- Не знате...?

- Шта бих знао!...

- Сетите се себе...

- Мене су сви оставили...

- Да. А ја сам друге оставила. Немам никога.

Чим је изустила те речи, сељаково лице се измени.

Притворио је очи, а онда је погледао у чашу као да је у неприлици, јер су ствари кренуле друкчије него што се надао, па чак и друкчије него што би по здравом разуму требало. Марија је хтела још нешто да каже, хтела је да допуни ранију мисао, али изненада осети како се човек од ње удаљава. За њу је то било ново, још није искусила тренутак у коме топли додир отврдне, у коме се охлади. Сипао је и проливао. Гледала га је кроз дим, напослетку је срела његов поглед и разумела. Горко се осмехнула. Разумела је: њему није било до тога да нађе сличног или истог човека; тражио је ослонца. Без праве везе рече:

- Мислите да нема користи, кад слепац слепца води...?

Оборио је главу, ћутали су; он је нагло и похлепно пио. Лице му се заруменило. Мутне очи поново су добиле сјај. Мрмљао је преда се, Марија је разабрала само неколико речи: ливаде, косидба, студенац... Са колосека је допирало пиштање локомотиве, отегнут, тужан глас је надвикао пијанце у углу.

Онда се на вратима појавила Магдина сестра.

Дрхтала је читавим телом и десном руком затварала уста. Одсјај огледала продубио јој је сенке под очима. Још увек је имала жуту блузу. Коса јој је била замршена и већ издалека се видело да је доживела нешто рђаво. Збуњено је гледала око себе. Сељак ју је такође приметио. Хитро је одгурнуо столицу. Пришао јој је; ноге га већ нису добро служиле. Говорио јој је на уво; ваљда га није разумела, поглед јој је стално летео тамо амо, али кад ју је ухватио за лакат, пустила је да је води и несигурним кораком дошла до стола и села. Марију није видела. Све је на њој лепршало, друкчије него у подне, без дражести. Очи су јој биле сасвим надувене од плача. Махинално је узела чашу и испила. Марија је знала шта се догодило, па ипак је непомично зурила у девојку.

- Умро је... Данас после подне је умро...

Сељак је не разумевајући вртео главом. Поручио је још пића. Марија је седела на крају стола, оптерећена малаксалошћу, и сасвим тачно осећала да је смрт коју је најавила девојка део њеног властитог краја. Дошла је као и све ствари тог дана – (чак и као ноћни снови, они о планини и граду прободеном стрелицом сунца): иза угла, лупешки, па ипак свечано. Била је у последњој соби својих других снова. Само ветар је свирао у цитру. С оне стране прозора су биле златне долине, планине у снегу и над њима облаци и орлови. Њој је крај био близу, али се некако није бојала. Кроз паучину је чула речи које су – једно мимо другога – говорили Магдина сестра и сељак. Заиста, њихове речи су летеле свака за себе. Је ли то нешто рђаво ако човек говори само о свом јаду? Вероватно није... – помисли. Важно је да чује суседа и ако не разабире праве речи. Магдина сестра је ускрсавала очев лик, и искрила је у сузама, та је слика расла; сељак је није видео, јер је није могао видети. Марија је разумела обоје. Сељак је говорио о деци. Прво чак разумно и смирено. Али доцније га је одвукло у стари вртлог.

- Чак и ноћу их чекам! – жалио се. – Мислим: можда ће доћи... Сваки човек има анђела чувара, зашто да га моја деца немају. На крају њиве стојим, као да јазавца чекам, стојим, стојим и све ми тачно дође на ум: шта је било те, а шта оне године, и кад смо купили коња, како је родило последње јесени пред рат...

Мали виолинист је на тезги разбио неколико чаша.

Магдина сестра: Донела сам му цикламе. Никад се ничему није тако обрадовао. Плакао је и рекао: Ти си моја ћерка!... Моја једина ћерка!...

Сељак: Читава долина спава. Ником није стало до мене. И разумем. Зашто би им било стало ...? Лужников пас ме познаје, комшијски, не лаје...

Пси су лајали кад је Алвид лежао мртав у гостионици, а она покушавала да чита Гетеову књигу о походу на Француску.

Магдина сестра: Баш се играо са цветовима...

Сељак: Људи мисле своје... Деца су му побегла... Какав је то човек?

Магдина сестра: Некад је командовао пуком: у Ташкенту су о њему причали легенде! И после све то огавно животарење!... Сироти! Драги човек!... Побегла сам од куће јер ме је болело у грудима, јер нисам више могла да издржим... Не то што је умро, не само то... Због његова живота се гризем и мислим шта сам све пропустила, како сам могла да му га улепшам... Никад више нећу наћи мира!

Сељак: Понекад се сетим жене. Раб ју је прогутао.

Врата на ресторацији се треском отворише. Две девојке увукоше пијаног дебељка, а за њима плесним корацима уђе ђак коме је могло бити једва седамнаест година; учини јој се леп; присети се Олега, с којим је плесала у "La fille mal gardйe", а он јоj, пошто је с њом једну ноћ преспавао, рече на проби: – Премало срца, детенце... Скоро га нема... – А сад је то срце одједном испуњено судбинама, пред самим крајем; упоредо чује разговор сељака и Магдине сестре као и гласове оних људи које је раније једва и видела. Сестра је стискала чело длановима, по образима су јој клизиле сузе, јецајући је говорила:

- Волео је животиње од тулског сребра и никад није хтео да се одвоји од њих, јер је то било једино што је спасао... Мама, наравно...

Сељак: За жену ми није било стало. То сам казао.

Магдина сестра: Није га разумела...

Сељак: Роб дечји постанеш...

Магдина сестра: А сестра га је чак мрзела.

Сељак: На Рабу...

Марија схвати да је време... Ни сељак није више запажао њено присуство. Мало псето провуче се кроз врата. Тражило је господара. Магдина сестра ухвати сељака за руку. Преклињала га је да схвати како је морала доћи овамо, како нема мира, како ће је жалост убити. Вероватно се није сећала како је било пред вагоном и вртешком кад ју је поподне ословио; а ни њему није било до тога. Марија је избројала на ивици стола новац за пола литра вина, са старом, неуништивом тачношћу. Осврнула се по просторији, где су се у диму и изломљеној светлости њихали њени ноћашњи сапутници; сви су јој били блиски, мада се томе на свој начин чудила: Олегов двојник, дебељко, благајница, пијани виолинист. Уз шанк су сада стајали и мали сезонски радник и трафиканткиња; измамише јој осмех: у духу је оцртавала обрисе њихове будуће судбине. Стењући је опробала ноге. Болест ју је заскочила тачно онако као у подне, зато је морала пожурити. Желудац и срце се спојише. Из магле, што јој заклони поглед, ипак наново изронише познате прилике, али таквим предасима није се могло веровати.

- Идемо! – заповедила је себи као некад пред блиставим отвором позорнице, док су се звуци увертире губили у сплету ужади, а у оркестру спремао нови звук, чаробни звук, из кога је полетала у скок, у сласт неког новог постојања. Каква јој је мисао још остала...? Можда ова: Страшно је што ћу зид своје самодопадљивости пробити тако касно, на позив човека чији је глас исти као и мој...Узела је кофер и пошла. Сељак. и Магдина сестра нису ни приметили.

Привукла се до кола. Пруга светлости је лежала на трави пошто су врата била отворена.

- Дошла сам, Магда, потребна сам вам... – хтела је да каже, али је језик није више слушао; срушила се на степеник и док је падала, глава јој се окренула: видела је петролејку на фуруници, блиставе животиње, старчев шиљати нос, свећу што је горела на сточићу поред узглавља, и напослетку огледало, под којим је Магда, на коленима, сводила своје рачуне. Видела је још како је Магда окренула лице према њој.

Борис Пахор

Хостије за коње

Улазећи у станицу Челе, воз се зауставио дуж мола, подигнутог нарочито за теретне возове, и, упркос изузетног положаја, у сећању ми за тренутак искрсоше шине тршћанске слободне луке, одакле су, некад давно, пре јутарње светлости, кренули исти овакви сточни вагони, само што је тада кроз врата складишта одјекивало још незнано урлање, док је сада свуда унаоколо владала тишина. Подне је и над пределом виси непомични ваздушни омотач, као да је отровни плин уништио све клице живота; зато су и страже аутомати подчињени даху ништавила које обузима непокретне ствари. И страже не вичу, тако да лагано пузење тела из вагона прати ту и тамо само дозивање оних који не могу да одлепе своје удове од мрачних углова, јер су сувише слаби да би им кости послужиле као полуга. А претећи мук атмосфере, који је парализовао дотле увек оштру дреку чувара, пробудио је у уништеним бићима, својим смртоносним акцентом, страх разговетнији од космичке усамљености последњих тренутака. И требало је услишити те реске молбе, а још више оне, само наговештене погледом који прати твоје покрете; а то тело, тако кошчато, морао би носити, није довољно да га само подупреш. Истовремено се колона већ сврстава, твоје ухо мора да буде тврдо, мора да допусти да се дозиви одбијају од њега као талас од камените обале; а савест се, упркос свему, негде у пругастим дроњцима побуни, и ти се враћаш да охрабриш оног који је на све четири допузио из вагона, и сад седи на отвору, а у очима му се згуснула апокалиптична непокретност атмосфере. Стражари говоре да ће по њих доћи камионима, али како да им човек верује кад су такви чувари који не вичу, не урлају, тако неодређене и малтене нереалне утваре. И тако се развучено крдо једва приметно помиче, истовремено растаче, грчи, распада, и у јарку поред пута оставља сасушену неупотребљиву материју; и нико да је докрајчи, чак и стражари слежу раменима, као да им се тајанственим путевима објаснило да пуцањ из револвера или пушке не би имао никакве важности у шупљем ваздуху, под бледим, на смрт осуђеним априлским сунцем. Јер пропаст није сад више само у вагонима поред локомотиве, пуним сувих остатака, није ни у птичјим глежњевима са којих су успут отпали дрвени натикачи, већ и у осамљеним војницима што лутају по ниским брежуљцима и лењо, скоро сомнамбулистички издалека следе напуштене коње. Такви непокорни, и бесмислени коњи скитнице и месечари вероватно још увек, упркос челику и тенковским дивизијама, спадају у нему слику расула; и тако је затвореник, досад осуђен да на лицу сапатника мумије, као у огледалу, прати потезе смрти, сада укључен у широки круг земље у распадању. И то је готово олакшање које у клецаве ноге уноси искру допунске енергије; тако су Белгијанци, који су дотле у гомили придржавали прокуратора из Антверпена, подигли мршаво тело на рамена, па сад путује као изгладнели Ганди на дрвеном мостићу њихових руку. Прашина се диже испод дрвених ђонова процесије богаља који не очекују никаквог трауматурга, него се мичу по сили инерције која у њиховој унутрашњости представља свест да су кретањем, упркос свему, још у подручју живота. Овај жилави нагон потврђују још јата савезничких бомбардера, која лете ниско изнад брежуљака и коња луталица, тако да је грмљавина челичних птица најпре одјек једног краја, а онда трусни грч савладане земље у коју је ударило жезло победоносног демиурга.

И због тих јата, која се сустижу, сад се мање примећује двориште у које сте доспели, поготову што су сад опет стражари законодавци страха који урлају, а чопори морају да се шћућуре и полежу по неравном и прашњавом простору. Бензинска пумпа стоји са стране, лево, хрпа челичних бензинских буради поред ње; то значи да нисте пред улазом у базу са вечитом пећи, већ пред напуштеном касарном за моторизоване одреде. И тело лежи испружено у жутој прашини, а слика оружја које се откида од летећег јата и изазива пламен у бензинској буради, за тренутак блесне у свести, иако увек будни разум истовремено јемчи да авијатичари све тачно знају о испражњеним зградама и да тачно виде сиротињску пругасту смешу која покрива тле као остаци лешина кужних зебри, тело ипак највише верује матери земљи и најрадије би издубило колевку у њеном жутом телу, зато се прибија уз њу не би ли је пробудило из мртвила, и чини му се да је већ осетило први наговештај разговора који се буди на његов подстицајни, молбени притисак. А кад је тутњава престала и зебрасте гомилице почеле да се дижу са земље, скупине су изгубиле своју одсутну сабраност и постале маса раштрканих Цигана без кола и ватре, али као пси њуше близину људског насеља, мада је оно сачињено само од двоспратних зграда које, све исте, следе једна другу у великим размацима по разгаженој голети. И хитају да их заузму, као да је зидана зграда, већ због те своје особине, јемство сигурности, која више није била ни слутња, откако се њихова судбина нашла заробљена међу даскама барака, поред димњака крематоријума, и, ове последње недеље, у сточним вагонима. И грозничавошћу бродоломца чије су се руке дотакле копна, као крда ΀½асрћу на празне просторије, отуд бучна трка уз поново нађена степеништа, гурање и грабежљиво заузимање напуштених лежаја, претурање по празним ладицама, превртање неупотребљивих сандука, јер се вероватно у људима, који више не знају шта је лична својина, а њихова одећа има само два џепа за промрзле руке, пробуди готово безнадна похлепа. Тако да су опет болничари једини који у том претицању и у тој збрци имају одређен план, као и при одласку из Харцунгена, на станици и свих тих дана у возу. Можда им у свему томе помаже и нагон за самоодржањем, али у сваком случају он нема никакве везе са законом јачег, у питању је разум који одлучује да једна зграда буде болница или, боље, уточиште за измождене и обележене. Не, брига за другог не рађа се из рачунице, нити из другарске благо наклоности, бар свесно не, већ је органска потреба, као дисање или мишљење, и ако је тако повезана с нагоном самоодржања, онда је то стога што је рад за човека пре свега средство да се побегне од самога себе усред погибије која расте као неодољива плима.

Да, али ако човек не поверује у вест коју разноси гладни изазивач, да је наводно свима намењен крај помоћу чорбуљака, у који ће на средњовековни начин сасути отров – ако човек не поверује тој вести, онда то није толико због констатације да је сасвим немогуће пронаћи довољно судова из којих би могла да једе маса, и поред помрлих, још увек многобројна, већ због читаве мреже послова у коју се сам упетљао својим организаторским духом. Преношење и довлачење двоспратних причева из собе у собу, трагање за сламарицама и истовремено одбрана пронађених, подела просторија на одељења за оне са флегмонама, оне са срдобољом, оне са едемима, оне са црвеним ветром, па и оне за високу мумију што непомично стоји у ходнику и коју ларма нимало не занима, јер њене порцеланске очи не упијају више никакве слике у себе. Намештање тела, брига о прикладнијем лежању – да, лежање, непокретност, то је још увек најефикасније средство против заразе смрћу, па и онда кад је та зараза већ у пуном развоју – хоризонтала је једина замена за лекове којих нема, а и најприкладнији положај за лагано клизање у загрљај ништавила; и утолико боље уколико су, због усахлих свих сокова, мишићи и жиле само дрвени ремени кроз које болови више не путују. Дакле, целисходан поредак дрвеног саћа и, као и обично, дијалектика потреба и празних руку; и при том није у питању само храна, мада неки са лежајева окрећу за тобом очи као младунчад кљунове, нарочито они с црвеним ветром, заиста налик на слепу младунчад, јер им са очију висе кобасичасти мехури, није толико у питању настављање осмодневног поста, већ помањкање свега онога без чега не може ни почети болничарски обред. Јер, неколико великих ампула Traubenzuckera, које су се, ко зна зашто, нашле у SS-амбуланти у Харцунгену, па оне двосантиметарске ампуле Coramina – све је то код црвеног ветра и срдобоље неупотребљиво. Па ипак је до ноћи све сређено, распоређено, чак и прва два тела положена на дворишту уз побочни зид зграде; упоредо са зидом леже и ако се наслониш на прозор свог "одељења" и угледаш их под собом, помислиш да су на крају своје одисеје постигли бар то да њихове кости покрива зебраста саргија, сем тога, њихова се пергаментска кожа сигурно неће увијати на ватри, већ ће је неко предати земљи, и мада ће их можда набацати у њу, то ипак неће бити онако понижавајуће као брзи крај у пламену. Да, све сређено и размештено, тако да, осим стењања и молби, у згради влада мир и ред, што се не би могло рећи о другим зградама, из којих допиру удаљени па зато нејасни таласи буке и мукле тутњаве. Али сигурно ће ноћ, ако не укротити, а оно ублажити борбу око лежајева и тражења хране које нема, тако да ће атмосферу поново испунити грмљавина далеког света, где су се, као што изгледа, дохватили небо и земља, тако да је невидљиви хоризонт најпре обруч, а потом развучена линија котрљајућег бубњања; то би требало да буде спасење којем мрак ноћи даје вид стравичног ваљка који се на дневној светлости удаљава и придиже, тако да изгледа као да се трусна тутњава пренела на други крај света.

Не, од тровања вероватно неће бити ништа, а тешко је замислити како би се друкчије све то могло да развија. Белзен-Берген је то, и мада је прави логор негде у позадини, ово је подручје – подручје смрти, зато би било необично кад би се на њу управо у овом случају заборавило. Па ипак ствар није проста. За стрељање би било потребно много више стражара него што их има на расположењу, а питање је да ли имају и довољно оружја; поврх тога није једноставна ствар сатерати на гомилу исцрпљено мноштво које је, свесно да се бије последња битка, бунтовно, и због глади раздражено као рањена звер. Зато су најбољи доказ случајеви канибалства који су, упркос једногодишњег хрвања са погибијом, у нашој заједници први; јер досад се отицање живота вршило нечујно, уништење је било обавијено тишином, да су ту тишину пресекли помахнитали гласови, и које прати узбуркано таласање крда. Тако је било пре подне кад је гомила, упркос забрани, тражила воду у зиданој шупи, преко пута зграде с болесницима. Приметио си их прилазећи прозору да видиш колики је ред оних који леже поред зида. Два младића су управо ушла у приземну зграду, док су се остали разбежали кад су угледали стражара који се појавио иза угла. Млад момак дугуљаста лица и црних очију. Висок, штркљаст, у униформи есесовца. Ништа није рекао, нити је викао, само је за свој рачун полугласно опсовао док је повлачио затварач и опалио у првог који је изишао са врчем у руци. Тело се затетурало, потом срушило и остало да лежи у пљуску воде који је полетео из врча кад је дном ударио о земљу. Онда је младић репетирао, повукао затварач и сам за себе се нешто, као од шале љутио, док га је полако потискивао доле; опалио је у другог, који је спустио врч и погођен у ногу скакутао само на десној. Младић се кезио том поскакивању и опет полако притискао затварач, али сад се више није могло видети шта се десило с побеглим, јер је угао зграде заклањао видик; судећи по задовољству младића док је забацивао пушку на раме, могло се закључити и једно и друго. Јер читаво време се некако идиотски радовао, тако да је човек могао да мисли како би био задовољан и у случају да му је скакутави побегао; али тад су његове псовке постале гласне, поред тела које је непомично лежало крај преврнутог врча, тако да си могао да откријеш да је млади есесовац у ствари хрватски усташа. Али више него стравичност те констатације, више него осећање унутрашње пустоши на звук братских словенских речи у тим околностима, запањивало је тог тренутка ускрсавање већ одавно замрле храбрости зебрастих људи. А то је, упркос тешком положају, био пресудан доказ да је крематоријском свету дошао крај; и можда се управо због тог сазнања мозак балканског стражара разлио као вода из врча поред његових ногу.

Ко зна одакле су немирни прсти ишчачкали оне таблете сулфамида; по свој прилици из неке ветеринарске амбуланте, јер су биле велике као дно чаше и требало их је разломити на четири, па и тако их је болесник једва гутао. Дакако, могли су се измрвити, али није речено да би болесник са црвенкастим пужевима на очима лакше прогутао прах него ћошкасту парчад. Захваљујући овом сулфамиду обред може да се продужи и мораш бити захвалан коњима који су угинули и без тога, или лутају по брежуљцима за изгубљеним циљем. Питање је, наравно, шта ће испружена тела од тога имати, јер сулфамид није никаква храна за дехидриране ћелије; доле, поред зида у дворишту, ред се продужава, али је и поред тога ова зграда сувише мала за све, мада је већ пуно и поткровље. И немаш ни најблеђег појма зашто си се заправо упутио горе, можда из приљежности, да нађеш још неког са црвеним ветром, можда зато да нечим новим пресечеш атмосферу дивљине и неодлучности, а највероватније из потребе коју осећа затвореник да обиђе место свог сужањства. А осим тога, реч поткровље спада у оне речи које су повезане са сликама свих могућих тајни, са предметима који су древни као венци и славолуци паучине у њима. А овде су само греде дебеле и тешке за поткровље високо од тла, па празан простор чија висина и ширина нема никакве сврхе. Зебрасти људи лежали су на поду под јаким косим гредама, у свим могућим правцима, заглављени један у другог, тако да се пруге изгужване одеће запетљавају и ломе као вијуге збрканих мозгова. А у тој смеши крпа и коштаних штапова гласови су мехурићи који се подижу са материје у распадању. Зато је капак на крову отворен. И ваздух који отуд продире, проређују густе слојеве кужног испаравања, а да би се одбранила од оштрог даха, тела су се последњим трзајима нагонски савила у коначну линију око прозора, па изгледају као опиљци које је велики магнет сакупио на свом моћном врху. Само једно лежи испод самог прозора, усамљено у игличавом ваздуху, одплављено од проклете, али збијене људске обале, усред мора ништавила, на оним даскама као на пустом острву, непокретно У својој протегнутој сувоћи. И више но импулс да га одвучеш негде у заветрину, даље од простора на који га је положио нестрпљиви носач, узнемирује те облик опружених удова, њихов нарочити положај; јер тело не мења своје битне црте кад престаје да се држи усправно, а ни онда кад месо не обликује више његове вијуге и избочине. Та угласта дрвена кугла, положена на дрвено подножје, позната ти је, као да је упркос избочених јагодица још увек глава младог сељачета које ти је у младости резало свиралу у Шпиларевој локи; као обријана глава братића којег је Есес у Нацвајлеру повео у купатило, јер ће као бити пуштен, а после је ишчезао без трага и гласа. Не, Иванова је. И те сјајне колутаве очи које те траже баш су његове, јер у њима се, као увек у таквим случајевима, сакупила сва преостала влага из целог тела, у њима светлуцају стаклени одсјаји који су знак последњег преливања светлости, али и страха младог момка, коме су, уместо дечачких пустоловина, наметнули неочекиване слике фабрике смрти. И док те његове зенице опседају, као да се не спасавају окова страха, већ као да хоће да на тебе пренесу несвесну, само телесну, само челичну срџбу, видиш његов упитни и добри осмех као оног преподнева кад је одлазио из Харцунгена. Јер све што је могло да се миче пошло је пешке на станицу, и управо тада, управо оног тренутка кад се морало бежати због клешта источног и западног фронта, управо тог тренутка, ко зна којим путем, Ивану је долутао пакет из словеначког села. "Сам златни двопек", каже, и држи пакет у крилу као млада мајка прворођено дете; као да су код куће наслутили, као да им је најзад успело притећи у помоћ синчићу који је у недрима доносио, из тунела у Дори, парчад дрвета за пећ, а ти би му дао порцију чорбуљака која је тог дана остала од умрлих у твојој соби. Сад је напунио недра двопеком и чврсто стегао појас дроњавог огртача, тако да су се избледеле сивоплаве пруге истакле и надуле као у грбаве изнакажене животиње; и он се опрашта, и поверење се лагано растапа у сумњи која се рађа у дечјим скромним очима. И поново тапше по безобличној грби, чувајући је истовремено длановима, као да му у свест допире светлост брашна које му је родна земља послала на пут дугог и коначног искушења.

"Ти, Иване", бодриш га гласом тако самоувереним код људи који замишљају да им стопала стоје на чврстом тлу и да су им леђа обезбеђена. У том ословљавању је и призвук радости која је искрена, али долази с дна осакаћене, опустошене свести, тако да ће га његове очи још срдитије одбити. Али сад му очи не видиш, јер чучиш поред њега и ослушкујеш уз његова уста, као планинар кад прислања уво на ивицу провалије која му је прогутала друга; знакови живота долазе такође на махове из бездана, у коме се с времена на време окруни прегршт шкриљастих мрвица. Да, каже, све због оног златног хлеба који је као племениту попутбину квасио у устима, лагано извлачио из њега елементе живота, сваког дана, из дана у дан, читаво време тог врћења без циља у отвореном сточном вагону. И слушајући далеке, прошапутане реченице, као да си стварно уз њега у том тренутку и покушаваш да га својом благонаклоном близином заштитиш од тврде гомиле тела која се тиска уз његове испуњене груди, од руку које грабе, колена која ударају, стопала која, упркос тескоби, газе згњечено тело, да на дну вагона прекрштених руку брани поцепане пруге на грудима, док над њим стоји шума немирних, живих линија. А свест о немоћи повећава јалову рањавост у теби, свест о јаловости још више повећава свест о немоћи, тако да је још ништавнија мисао која ти се намеће – да би га вероватно био спасао да си знао да је на дну вагона, поред којег си толико пута пролазио док сте стајали на станицама читава поподнева и односили умрле у вагоне поред локомотиве. Не би имао шта да му даш, али би нашао миран кутак у затвореном вагону, одбио би врх на ампули Traubenzuckera, и улио му слатку воду међу усне; и због те пропуштене могућности трчиш сад по есесовски шприц и по оне велике ампуле виновог шећера, као да би тим обредним предметима хтео да помериш време уназад. Не, све је то само скривалица коју ти намеће напетост у густој мрежи немоћи, али подвргнути јој се мораш да задовољиш нагон за спасавањем, тај наивни нагон који је тврдоглаво преживео пубертет и жилавошћу продужио га у недоглед. И тако дереш са опруженог тела пругасту, увелу, усмрделу кожу и откриваш кости очерупаног младунчета ждрала. Та, хиљаде и хиљаде си их видео, на десетине донео у предворје пећи, али поред његовог тела осећаш се ипак друкчије, сам си покушао да му продужиш дане храном својих мртвих, зато никако не можеш да нађеш за иглу прави пут између костију и танке храпаве коже којом су обавијене. И ма колико је тај поступак безнадан, твоје заузимање није ништа мање, јер то је исти онај Иван који се враћа из V1 и V2 са поверљивим осмехом у твоју собу, отварајући недра у којима је сакрио парчад дрвета; сад је мумифицирано бедро глуво и слатка вода отиче кроз рупицу на кожи, као да цури право из шупље кости. И свестан си бесмислености клечања на поду поред остатака човека савијеног у облику знака питања на даскама, па ипак си непокретан, као да су и твоје очи већ добиле оне ледене одсјаје, знаке бескрајне празнине која се приближава.

Али твоја брига је бар толико вредела да се у њему пробудила реакција на оштар дах који је падао на њега кроз отворен прозор; у његовим очима појавио се тада немир сродан старачкој раздражености, који се није смирио ни тада кад си га превео у затишје мрачног угла. Не, јер није више знао ко га ставља упоредо с другим телима на даску војничког тавана, а кад си се вратио доле и почео да делиш велике сулфамиде, пред тобом је читаво време цурила нит водене текућине из костура управо ископане животиње. Чак је и мисао да ће после подне, заједно с другима, бити у раду на дворишту, под твојим прозором, била мање зло од слике пораза, наивности у поразу, тихог, немог, далеког гађења због немоћи у поразу и наивности у немоћи. И без вере, махинално, преполовљивао си велике коњске сулфамиде као хостије које су биле намењене добрим животињама и зато се одупиру људском телу.

Лојзе Ковачич

Љубљанске разгледнице

Мрак пада на Земљу

На колима су поскакивале и у сандуцима звекетале празне пивске боце, кад су алати у касу завили око угла према цркви Пресветог срца Исусовог. Црвени звоници изнад дрвећа, слични рукама склопљеним на молитву, управо су испуштали јато сивих голубова. – Реци жени – викнуо је кочијаш Мунди, који је стајао иза њега, ослањајући се на мотку од заставе – реци жени, за два сата бићу код куће. На ветру му се лепршала знојава коса, као репићи, око ивице превелике капе. – Хоћу! За два сата! – одврати Мунда повиком. – И још ово јој дај да опет не изгубим. – Кочијаш му тутну у руке зелену кутијицу са новим жилетима. – Само, пази, момче моје, проклето скупо сам их платио!

- Без бриге, стари, до виђења! – викнуо је Мунда. Привукао је заставу себи и искочио из кола на земљу. Први угао загушио је клопарање.

У споредној улици, пред гостионицом, где су стајале каце с галицом, група босих дечака скупљала се око црвене италијанске ламбрете. Дечкић, голобрада лица, као јастребов кљун, чучао је на ивичњаку и стручњачки разгледао мотор. Добра ствар, помисли Мунда, Шибетов је, и, надам се, незакључан. Деца су се размакла по тротоару кад им је пришао.

- Добро вече, господине Мундо!

Мунда је ћутке подигао дечака са земље, гурнуо му заставу у руке и испробао мотор. Режећи и тресући индијански црвеним блатобранима мотор се упалио. Одмах га је угасио.

- Знао сам тачно: ко други, него Мунда!

На врата гостионице наслањао се мали, дебељушкасти мушкарац у коцкастој кошуљи и сивим панталонама, с мотоциклистичким наочарима немарно затакнутим за појасом. Мунда му полако приђе, мрк и витак у својој белој гимнастичкој мајици, дрзак са својом црвеном марамом, савијеном око врата као хреновка.

- Па шта онда, Шибе?

- Ништа, баш ништа! – рече мушкарац тихо, скоро нежно, не гледајући га. – Само дођи са мном пет минута. Овамо, у башту. – Имао је тридесет година и био је једанаест година старији од Мунде.

- Како господин жели! – на то ће Мунда с оштрим осмехом утопљеника. Шибе се окренуо и пошао испред њега. Деца су се ускомешала: кренула су тихо, мачји, за обојицом, мазећи лактове и гризући нокте на рукама.

- Марш, ђавоље семе! – викну мушкарац кад дође до баштенске ограде од прућа и подиже камен с песка. Деца застадоше на углу.

У баштенској високој, безгласној трави, Шибе се окрену Мунди. Образи су му били отромбољени и плавичасти, као смрзнута смрека.

- Знаш ли ти, бастарду, шта бива с оним који се поигра мојим мотором?

Бараба, помисли Мунда. Познајем га још од времена кад сам био балавац. Увек је био таква себична свиња. Увек је имао губицу и све што други нису имали и никад неће ни имати. Извукао је руке из џепова.

- Дедер...

Широка, длакава песница са ланчићем који се клатио на запешћу у магновењу га срушила наузнак.

- То се догађа! – рекао је Шибе и застао поред његових ногу. – И још понешто може такође да се догоди.

Мунда језиком овлажи болне уснице које су добиле некакву пасуљасту боју.

- Добро – рече промуклим гласом – врло добро.

- И те како добро! – искеси се Шибе, узе наочаре иза појаса и спокојно поче да их чисти. Мајмун, како се облачи – рекао је у себи Мунда посматрајући изблиза Шибетову кошуљу за преко појаса и сиве панталоне које су се доњим крајем меко и нежно утапале у светло зелену траву. Као из модног листа. Затим, лежећи, као што је био, опрезно приближи своје ноге његовим, муњевито их стеже, повуче к себи и баци га наузнак у траву. Одмах је био на ногама, на њему, и почео га нагло и усредсређено ударати по лицу, с десног на лево и опет с левог на десно уво. Стезао је зубе од мржње. На, сотоно, обућару, изгубљена душо! – рука му је била врела, као да гори на врховима чланака.

- Разби му јајца, Мундо! – викала су деца иза ограде.

- Разбиј му њушку!

- Боље, набиј му бубреге – рече дечак с наочарима.

Мунда се подигао. Руке су му биле сасвим црвене...

- Бастард – стењао је Шибе. – Бастард! – Извукао је испод леђа дебео, поцрнели завртањ и бацио га на Мунду. Мунда је одскочио с дивље рашчупаном косом, као надстрешницом изнад обрва, и пошао ка вратницама баште.

- Бастард – поновио је ледено. А затим је сатански злобног лица рекао: – Бастард! А каква је то реч? Још никад је нисам чуо. Дедер, објасни ми је ти који стално мислиш само својим дупетом. Бастард! Но! – Кад би могао, сад би ме убио својим проклетим очима, помисли Мунда. Убио као ништа.

- Знао сам – рече, кад је затворио врата. – Знао сам да никад не разумеш оно што говориш.

Пред гостионицом га је мирно, као вредан ученик учитеља, чекао дечак са заставом. Читаво време се није помакао с места.

- Јеси ли га, а? – питао је поверљиво, пријатељски, на ти, јер га је тако дуго и вредно чекао.

- Хм! – климнуо је Мунда и узео му заставу.

- Ваша жена је у дућану – рекао је затим дечак збуњено и празних руку. Деца су се појавила на углу.

- Добро сте га удесили, Мундо! – повикала су.

- Хм!

Млада, витка жена у црвеној, тачкастој сукњи, са буби-фризуром над прћастим носем, опраштала се гласно са купцима на прагу дућана. Проклета клепетуша! Мунда се каменчићем баци на њу; откотрљао се у дућан. Жена се окренула и притрчала му.

- Хајдемо брзо; дете сам оставила само код куће – рекла је кратко и извукла негде из мреже кључ. Ишли су преко малог, пустог трга, на коме није било ни споменика ни зеленила.

- Дођавола, а што носиш ту заставу са собом – питала је.

- Зар да је носим натраг у Сатурнус? Однећу је ујутро, кад пођем на посао. Ала смо клицали за Трст! Чујеш ли, Фани, како сам промукао? – Допадало му се што му је глас тако промукао.

- Чујем. – Осмотрила га је.

- Опет си узео моју мараму. Колико пута сам ти већ рекла да ми је то једина...

- Језик за зубе!

Наместио је мараму. Био је згодан с њом, и у белој, спортској мајици. Сви момци његових година били су слично удешени.

- Мислиш да ћеш неку очарати? – запитала је јетко. Стојећи на степеници отворила је кућна врата, док је он пролазио поред ње и опрезно увлачио дугу мотку од заставе у нејасну таму ходника, претрпаног бициклима станара, кавезима и орманима настојнице.

- Одвратна си!

Забацила је главу и насмејала се пригушеним, кугличастим смехом, као да је сама.

- Дрољо!

- Хаха! Разуме се, сад сам ти одвратна, сад сам ти дроља. Све сам ти.

Гурнула је камен под врата, она су остала отворена и светло је било у ходнику. Још увек се смејала.

- Али, али моју мараму никад више нећеш добити. Да не би неку очарао, знаш – рекла је.

Зграбио ју је за лакат и изврнуо јој руку на леђа. Вриснула је, чучнула као за скок преко козлића и извила му се. Одвратна ми је, боже мој, како ми је одвратна – рекао је у себи. Настојница је отворила врата; мала, са лицем округлим и глатким као тањир, стајала је у снежној светлости своје кухиње.

- А, ви сте! Не трудите се. Ја ћу већ затворити врата. – Насмешила им се здравом малициозношћу и завишћу, како је то чинила са свима младим брачним паровима. Кад је пролазила поред њих, закачила се о Мунду и Мунда је на бутини осетио шипке њеног стезника који је шкрипао при ходу.

- Одвратна си – рекао је жени, док су се пели степеништем. – И ако не ућутиш, поломићу ти кости кад стигнемо горе. Ваљда се сећаш оне игре у среду?

Ишла је испред њега дрвеним ходником који је заударао на мокро рубље, липов цвет и мишеве. Ружичасте пете су јој при сваком кораку искакале из купаћих опанака.

- Знаш шта си ти? – рекла је и застала. – Грубијан си. Велики грубијан.

Њихова соба, малена и мрачна, била је загрејана и осветљена електричним решоом, на коме се тресао алуминијски лонац са узаврелом водом. Воњало је на крпе и крпице које су лежале по столицама и висиле са њих, на свежину жутих ружа с комоде, које су почеле да вену.

Затворили су врата за собом.

- Тата! – зачуо се из угла весели, дечји глас.

- Шта је, Јанко? – Мунда је прислонио заставу уза зид, подигао дете из оградице и опружио се с њим по кревету.

Имао је годину и по дана, црну косу и светле брезове очи. Мунда га је посматрао како неспретно пузи к њему, као да има пераје уместо ногу.

- Данас сам срео жупника Грозда – рекао је и подигао дете за ноге увис, главом надоле. – Ух! ух! – кликнуо – Погледајте ову вестфалску шунку! – (доле на кућним вратима била је прикачена још пре рата лимена плоча са рекламом за вестфалску шунку). – Мршав је као колац. И како се блесаво загледао у мене! Сврака! Највише бих волео да га лупим по зубима! – Дете је завриштало.

- Остави га! Блесане! – повикала је Фани. Премештала се с ноге на ногу пред усијаним решоом, нечујна и витка као балерина у свом кратком свиленом комбинезону. Мунда је бацио дете натраг на постељу:

- Свима нам недостаје неколико точкића у глави – промрмљао је, застајући насред собе.

- А код тебе је иначе све у реду, шта?

- О, шевице! – Загрлио ју је. Истргла му се истог тренутка и додирнула га праменом своје тврде, пустопашне косе.

- Мислиш – исплазила се.

Направио је лице смешно и глупо, као што то раде људи кад су сами, убеђени да их нико не види. – Овако је ходао жупник! – Савио је леђа, ухватио се рукама за груди, као да тамо има златан крстић, начинио ситан корак и загрлио је. Одгурнула га од себе.

- Ти, ти! – рекла је љутитим и од плача суровим гласом. – Сад сам опет трудна! Ти то знаш! А како ћемо живети? То ти мени кажи! То ми кажи!

- О, јој, некако већ. Побацити мораш!

- Ђавола, побацити! Та све сам покушала. Сваке вечери сам се купала. Ништа није помогло.

Кашиком је мешала некакву супу. На дашчици поред ње лежала је, као избројана, хрпица грашка и дивље исецкан першун.

- Лекара ћемо наћи. И помоћи ће.

- Зззз! – направила је круг пред својим челом. – Ни један лекар неће хтети. А ако и хтедне, тражиће ђенги-ђенги. Имаш ли их? Немаш... Пази, дете ће пасти!

Јанко је пузио ивицом кревета ка светлој пегици сунца која је лежала као мртав лептир прикачен на ћебе. Мунда је ставио дете на под.

- Можемо да позајмимо новац – рекао је.

- Ко ће ти позајмити?

- Не знам још!

- Нико ти неће позајмити. Нико од оних које ти познајеш нема толико новаца. Сви заједно немају толико. Шта онда?

- Разговараћемо још о томе. А сад ћути!

- Кад ћемо разговарати. Када? Мислиш да ћу овако млада опет шетати с трбухом наоколо. О, не! Вараш се. И једно дете ми је већ исувише!

Прстом је брисала јетке сузе из углова очију. Удала се кад јој је било шеснаест и по година. Била је дете, право дете, коме је отац – био је келнер – давао сваког првог у месецу нешто новаца. Суботом је чекала пред фотографским атељеом девојке које су становале иза угла да би заједно отишле на игранку у Фискултурни дом. Сваке суботе је била прва и путем је са страховитим апетитом јела мрвице хлеба из врећице у ташни, како би пролазници мислили какве дивне слаткише може она себи приуштити. Или да узима таблете, јер је болесна. Необично би волела да буде болесна. Као она девојчица из замка у Шкотском филму. Замишљала је како је пријатно бити болестан и увијен у карирану ћебад на веранди неког санаторијума у иностранству, где те нико не познаје, а ипак те сви познају. И веома би волела да има таквог момка као Метка из Менцингерове улице: старијег, несрећног и разочараног човека, који већ има проседу косу на слепоочницама, воду у плућима или неку другу болест. О таквом момку сањала је тада Фани: посећивала би га сваког дана у болници и уместо јела кувала му саме љубичице. Зато Мунду није трпела, иако је као лептир облетао око ње. Био је премало озбиљан и превише бараба за њу. Причали су јој више пута причице о томе како су такви момци упропашћавали девојке и остављали их на цедилу. А онда још: Мунду је познавала још као дете и увек јој се чинило да је дете и да је она сама још увек дете, кад је с њим. А то просто није могла да поднесе. После две године почели су да се срећу на игранкама. Мати му је тад већ била умрла. Порастао није скоро ништа, али где год је било туче, тамо је био и он са својим песницама и својом дрском радозналом њушком. Шуњао се за њом као грамзива животиња и на игранци бацао у засенак готово све играче. Никад јој није рекао ништа, само би је, док би играли, тако штипао да је следећег дана била сва модра. Једне вечери отишла је после игранке с Борисом Недогом у парк. На клупи ју је одједном почео гњавити и управо кад јој је раскопчавао прслуче, стигао је Мунда и ударио га актенташном по глави тако да се онесвестио, а њу одвео. Отад се Недог није више појавио у Мостама. Ухватио је на свој лепак некакву козу, по имену Пика, која је наводно била продавачица у Нами. Фани је фућкала за њим: зацопала се у Мунду, а Недог јој је значио управо толико колико празан простор. И све више је волела Мунду, све милији јој је био и веома јој се допадало што се њега сви плаше, а она се ни најмање није бојала кад је с њим. Доцније, кад је затруднела, уселили су се у његову собу. (Још увек је имао кутију са две стотине седамдесет фотографија локомотива, бродова и авиона, с којима су се као деца заједно играли пред капијом.) Кад је родила, напустила је место курира код градског предузећа Кожа. Сад је имала осамнаест, а он деветнаест година. Идуће јесени мораће у војску.

- Нећу дете! Не желим дете! – викала је.

Мунда ју је загрлио, подигао и понео сву копрцаву, као свежањ дивљих мачака, на кревет.

- Није ми стало до тога, сад нећу! – викнула је. Мунда је ставио дете у оградицу, а оградицу прекрио ћебетом.

- Само ти, Фанице, и ја... – рекао је и потапшао је по руци.

- Хтела бих још да почистим собу – прошапутала је. Поломљена дугмад њеног џемпера била су јој пред самим уснама. – Онда бих дошла.

- Ништа онда. Сад ме ухватило.

Вечерње сунце натапало је платнену завесу на прозору и капало у модру таму собе. Урастали су једно у друго и осећали како се приближују предмети из собе, као пред сан, како се подигао под, као сплав на спорој белој реци. Сплав је пловио у силовите воде, сплав је падао у дубину. – Сврши брзо! – шапутала је Фани. – Собу још морам спремити. – Гледали су се: дно њихових очију се удаљило, као да се гледају са два краја бескрајно равног дугог пута. Онда су лежали једно поред другога, уморни и празни, као да су изронили из дубоке црне воде. Мунда се окренуо: ништа више није осећао према њој. Чуо је како се дигла, тражила патике под креветом, наточила воду у ходнику и затим прала његове печате и модрице на рамену. Проклетство, како је пусто на свету – помислио је. Затим је задремао. Пробудио га је Фанин глас.

Стајала је крај отвореног прозора и заливала јужно поврће у сандучићу са земљом.

- Последњих месеци мислила сам да купим толико ствари – рекла је.

- Остави то! – сикнуо је и од беса стиснуо шаке под узглављем.

- Мислила сам да купим платно за два чаршава. Имамо само три. Али ништа неће бити од тога. Не можемо да купимо. И погледај, то сам записала већ пре годину дана.

Стискао је шаке од беса. Проклетство, опет нема мира, опет нема мира.

- На! – Бацила му је нож на кревет и погледала га са мрачним блеском у очима, као да је птица прелетела преко њеног погледа и сенку својих крила оставила у њима. – На, па убиј ме! Мислиш да не видим како стискаш шаке под јастуком? Како их стискаш, како их стискаш!

Извукао је своје црвене, грчевито стегнуте руке, као некакву болесну животињу.

- Дрољо! Дрољо! – Двапут је забио нож у под. Погледао ју је као да му је целог живота била највећи непријатељ и као да се у дивљој радости боји да поверује да га је заиста нашао.

Дете је заплакало.

- Јанко, Јанко – промуцала је. Обузимао ју је ужас од његовог погледа. Окачила је малу шкропионицу на старо место, испод календара Delaveske enotnosti са сликом, преко целе стране, рудареве породице румених образа у трпезарији.

- Убиј ме! – прошапутала је и села с дететом у наручју крај решоа.

- Убићу те. Дабоме да ћу те убити.

Тукао би је. Истукао би је намртво, да је више не осећа поред себе, док не постане ваздух, ништа. Пришао је прозору. На свим капијама стајали су људи у разговору. Из посластичарнице Оријент – у излогу је горела плава сијалица – излазила су деца са сладоледом. Клис – свирао је неко на саксофону, на горњем спрату, иза врата дрвене веранде, клис, клис. Рекао је:

- Идем у биоскоп!

Фани се дигла и стала иза њега.

- Заиста мислиш да идеш?

Окренуо се и стао да шутира празну и лаку кутију Дивке крај зида.

- Заиста.

Јанко је дограбио кутију. Мунда му је узео из руку и шутирао даље по соби. Јанко је гледао за њим; видео је само две немирне живе ногавице и пете које су се појављивале испод њих.

- Хоћеш ли и мене повести? – питала је Фани и полако ишла за њим. Климнуо је главом.

- Заиста!? – кликнула је. Пољубила га у врат и скочила ка решоу.

Кад су вечерали, Фани је положила дете да спава: у чај му је раније помешала раствор од мака да што пре заспи. Обукли су се. Она је на белу сукњу, која је имала широк црвени појас с великом машном са стране – то је сама сашила – ставила стари плави болеро, а он виндјаку. (На виндјаки је још носио прикачене три ударничке значке са омладинске пруге.)

Улица је била празна и сива, само је код месара горела светлост и обасјавала плочник. Ишли су брзо, она га је држала под руку, намештала косу и спотицала се о камење у својим црним ципелама са високим потпетицама. На углу су застали. На сату са звоника избило је седам и по, а иза неке куће пред њима полетео је преко улице, њишући се, точак од бицикла.

- Потрчаћу напред да добијем карте – рекао је нервозно. Одгурнуо је њену руку са свог лакта и потрчао. Ишла је за њим полако, у мраку, малена као девојчица, дуж високе, беле тарабе, над којом се таласало ситно лишће срцастог облика.

Мунда је трчао средином улице, јер је на тротоарима било сувише људи, пентрао се на хрпе песка и камења, поред којих су полако пролазили шетачи, поново се муњевито спуштао са тих хрпа као авион – кад је био дечак имитирао је мотор-рра-ррраа – прескакао баре, трчао дуж љубљанице по мекој трави, пресекао пут попреко, избегавајући бициклисте који су брујали свиленим шумом средином улице и у мраку који је падао личили на коловрате, на чијем врху седе велики скакавци. Само да добијем карте, само да добијем карте, понављао је у себи. Трчао је без престанка, без даха у плућима, као с врећом камења под вратом.

Јожеф Болтар, упаљачи, осветлење, аутомобилске свећице и генератори.

Застао је. Пред осветљеним улазом у биоскоп тискала се црна, густа гомила људи. Шта ако је већ распродано? Ако је већ распродано? Та мисао му се укочила у мозгу као обли камен. Залетео се кроз гомилу – љутита лица окретала су се за њим – и пролактао се до дугачког реда пред благајном. Мунда је неприметно стао иза неке жене у реду.

- Откуд сад овај – рекло је неколико људи.

Висока људина у округлом шеширу сагла се према њему. Златни зуб му је заблистао у углу устију кад их је отворио.

- А шта ти? А шта ти? Покупи се и чекај на крају реда, драги мој! На крају реда! – Људина је изговорила те речи, слог по слог, полако, као да их откуцава на писаћој машини.

- Цело време сам био овде – рекао је Мунда задувано, не дижући очи, зурећи у прозорче благајне и стишћући у руци новац.

- Напоље с њим! Избаците га из реда! Ми чекамо већ читав сат! – повикала је из гомиле жена која је стајала крај Црвенкастог стуба.

- Шта ти ту мени певаш? – рекла је људина гневно. – видео сам те како си се увукао у ред и рекао сам ти – напоље!

Човек га гурнуо тако да је излетео из реда међу људе који су стајали око благајне.

- Уображено дериште! Па ти уопште не би смео тако доцкан у биоскоп.

Мунда је гурнуо руке у џепове да људи не примете његову бурму.

- Читаво сам време стајао у реду – рекао је. – Читаво време! – Просторија је била засићена димом, мирисом парфема и сапуна за бријање. Јасна светлост са таванице искрила се на иглама, на марамицама и шаловима жена, на ланчићима око врата, на витринама са сликама; гутала ју је црнина тамних одела. Мунда је гледао људе и како је био љут видео је само положаје усана и бркова под заслепљујућом светлошћу. Пошао је напред кад га одострага дохватише два мушкарца. Једна од његових значака се при том откачила, пала на земљу и нестала у гужви ногу.

- Читаво сам време стајао у реду! – понављао је својим шупљим унутрашњим гласом. Сачекао је док су га она двојица пустила, а онда је скочио до прозорчића, поред једног који је управо стављао новац и улазнице у џеп. Они који су били иза њега, потискивали су га не би ли га изгурали напоље, као чеп из боце. – Пустите га ипак – рекао је неко. С лактовима прибијеним уз бокове, галамом и псовкама у ушима, стојећи чврсто на раскреченим ногама, Мунда се ΀½агнуо кроз прозорчић у заслепљујућу светлост и пружио жени с љубичастим шалом новац:

- Две карте, близу платна, молим лепо. Две карте. Пробио се напоље, кроз претње људи и ударце у леђа.

- Јеси ли добио карте? – Поред њега у гужви пливало је Фанино лице.

- Добио, добио!

У углу, иза високог шанка са стакленом витрином, црнокоси мушкарац, са секирицом у руци, продавао је алву, бомбоне, и пециво у облику срца. Испред шанка, поред улаза у салу, стајала је празна столица. Мунда је сео.

- На, седни. Мени на колена – рекао је.

- Изгужваћу машну.

- Свеједно. Седи.

Повукла је машну на бок и села. Запалили су цигарете. Пред њим су стајали људи и дим је пловио изнад њихових глава у безбројним спиралама, а њих двоје били су у сенци њихових леђа.

- Можда ћу добити новац за лекара – рече изненада Мунда.

Подигла је главу, дунула дим, држећи цигарету као нешто чаробно међу прстима и погледала доле према њему.

- Где?

- Није далеко – рекао је шапћући. – Роман ме последњи пут питао да ли би из фабрике могле да се добију неке блинде за аутомобиле и моторе. Кажу да има везе...

- Нипошто – рекла је престрашено.

- Не лупетај! – Знам за неке блинде и још за неки лим за који ни црни ђаво не зна. Испод постројења, у шупи. Заборавили су на њих. И ако их не узмем ја, узеће их неко други и онда – готова миса! Само...

- А ако те ухвате и затворе?

- Мене? Ти си блесава, девојчице! Никад ме неће ухватити. Још и то, јест, ђавола! Та диринчим као луд. Нешто је од тога на крају и моје. Кад би свако живео од плате... Али, ђаво је само у томе како да их изнесем...

- Остави то. Радије погледај: то је Рита Хејворт! – рекла је Фани и цигаретом показала на велики, зелени плакат на зиду.

- Где је већ играла? – питао је Мунда са цигаретом у устима.

У салу су ушли мећу првима и сели на глатка, топла седишта на крају реда. Звучник је свирао Hora staccato, а онда, Кад у Нормандији цветају јабуке.

- Нико више неће доћи – рекла је Фани и погледала испуњени ред седишта: немирне руке и спокојна колена, ташне и лица, бледа, жута, црвена, женски шешири и откопчане мушке кошуље. Светлости су се погасиле – платно засијало у мраку, заскакутало и угасило се, као да се ла на заслепљујући белог снега просула поред великог прозора и нестала у дубини, под позорницом. Светлост се поново упалила.

- Какви ли бисмо нас двоје били на филму? – рекла је смејући се Фани, жмиркајући од изненадне светлости. – Ала би се људи смејали!

У крилу је држала отворену ташну, из ње су узимали бомбоне из кесице и јели. Помоћна седишта су шкрипала.

- У Холивуду би пропала, девојчице – рекао је. – Тамо сваку ствар израчунају. Толико сантиметара нос, толико чело, толико усне, онда очи и стас. Таква је Рита Хејворт. Друкчије не би могла на филм.

Светлост се угасила. Помогао јој је да скине болеро и положио га себи на колена.

Ухватили су се за руке и прибили једно уз друго, као и људи пред њима, иза њих и око њих. Филм је почео!

Лојзе Ковачич

Свиће

Пробудио се из благог дремежа, у трему, на својој старој наслоњачи. Од пробдевене ноћи удови му се укочили и постали ледени и тврди као да су од камена. Напољу, пред вратима, на влажној улици и опраним трамвајским шинама лежала је месечина, слична великом, белом покривачу. Са свода над вратима слила би се покаткад прегршт крупних капљица и пала на степеник, као кад карте пљуште по глатком столу. Бррр! Чвршће се завио у свој кишни мантил и угурао озебле уши под своју француску капу. Куд ли се, до ђавола, сад мота Марија, помисли. У том пространом, високом, феудалном трему који заудара на мраве и стари, сасушени малтер, осећао се као у пећини. Пре два сата је свечано обећала да ће се одмах вратити и донети му кафу и штогод да презалогаји. А сад су вероватно прошла и три добра часа, а ње ниоткуд, као да је у земљу пропала. Из ладице на шиваћој машини, на коју се читаво време лактом наслањао и тако одмарао десну страну тела извукао је кутију Ибра. Некаква гамад, паук, шта ли, клизну му преко ока. Он кресну шибицу. Осети се пријатније. Огрејала му је лице и руку, немирним пламичком осветлила трем, крцат нагомиланог покућства. Погледа на сат. Два и три четврти. Упалио је цигарету и шибица се угасила, а ужарена трешћица савијала се као гусеница.

Исусе Христе, рука га још увек боли од оне проклете креветске заставнице што је синоћ пала на њега. Пасја селидба, на крају крајева! Па ипак: богу хвала, стан је добио. После толико година, молби и трке да ноге поломи. Не, не може још сасвим да верује. Кад се нађе у стану, тек онда ће поверовати да је истина и да напослетку ништа није измишљено ни необично у томе. Каква срећа да ти људи одлазе у Београд. А још већа срећа што је он то одмах нањушио. За неколико часова доћи ће камион по њихово покућство и онда ће се – јен, два, три – уселити у празно гнездо. И нико га више неће моћи да помери. У седам, не, још раније, Марија ће скокнути у стамбену управу (тамо отварају око десет) по решење и донеће га у канцеларију да му покаже. Али мораће да буде прва, да је нико не претекне. Јер онда би био баксуз над баксузима. Целе ноћи, са читавим покућством, стражарчити у туђој кући да се неко други не усели (за неколико часова он ће ту већ становати и имаће свој дрвљаник у дворишту, онај на крају зида), а тек да му нека креатура под нос тутне своју хартију: купи се заједно са својом старудијом! На то не сме ни да помисли. Човек мора да буде хитар и окретан као ласица. И канџице такође мора да има, иначе га прегазе као ништавну ствар. Неко ће морати да остане у стану док се Марија не врати из управе. На то још није мислио. Али ко? Он не може. Мора да буде у канцеларији, јер ће га иначе нови шеф првом приликом ногом у тур. Петрушка? Најбоље да га Марија затвори у стану. Али претходно му мора показати како се изнутра повлачи реза. А онда нико, ни настојница с кључевима не би могла да уђе. Али дете опет не можеш да оставиш само међу разбацаним стварима. Може нешто да се сруши, падне на њега, или се разбије. Као прошли пут. Биће најбоље да га привеже, чврсто привеже, па неће моћи да трчи по соби. Петрушка ће већ пазити на себе. Бистар је и препреден и те како. За оно, прошли пут, већ ће добити своје. Добру порцију. Али прво ће се уселити. А затим, затим ће живот потећи. Затворио је очи и мирно седео.

- Хало, ко сте ви?

Нагло се тргао из дремежа. Неко је стајао у вратима и џепном батеријом осветљавао трем.

Придигао се у наслоњачи, збацио ћебе што се око њега омотало као појас за спавање и устао.

- Истим правом могу и ја да питам ко сте ви? – љутито је замумлао.

- Милиционар! А ви?

- Станислав Фајдига – одговорио је млако, поспано се приближавајући вратима. Угледао је гомилу као пена белих облака изнад звоника светог Јакова. Учинило му се да се звоник помиче с њима.

- Чиновник – додао је.

Милиционар му осветли лице тако да је за тренутак морао да зажмири. Мрски су ми сви ти униформисани људи, помисли.

- Питам вас шта ту радите?

- Ах! – Фајдига се збуни, провуче прсте кроз косу. – Намештај ми је овде у трему. Чекам да на другом спрату испразне стан и да се уселим. Знате, иначе други могу да ме претекну. А то никако не бих волео после толиких година тражења.

Милиционар поново осветли трем. Окретао је батерију и млаз беле јаке светлости прелетао је од креденца с брдом наслаганог кухињског посуђа на душеке, сталак са кактусом, прашњаве саонице, скије, на збрку од врећа, дењака и замотуљака рубља у позадини, на неколико бедних наслоњача са звездастим пресвлакама близу врата да би на крају застао на врху полираног ормара, на меци који је из картонске кутије испружио руку као саобраћајац и зурио у њих својим дугмастим очима.

- То је власништво мог сина – непотребно зину Фајдига.

- Хм. Али ипак ми покажите легитимацију.

Пружи му легитимацију и придржа батерију док је записивао његово име крајичком мастиљаве оловке у чворноватој руци, сличној корњачи, која се спокојно помицала по податној хартији нотеса напред и натраг, у страну, према вратима, и опет натраг ка жутом огртачу.

Баш у том тренутку на вратима се појави жена, чврсто умотана у мантил.

- Извини, Стане – рече – Петрушка се... Али шта се догодило? – Узмаче и широм отвори очи.

- Ништа, ништа – јави се милиционар са оловком у устима. Врати Фајдиги легитимацију и угаси батерију. – Само формалност, другарице! – Климнуо је главом, придигао тврди, шкрипави кишни мантил, завукао батерију у џеп и полако отишао улицом, преко светлуцавих трамвајских шина.

- Шта се то догодило?

- Ништа, Марија, баш ништа. Само чудно му се учинило што ме ноћу налази у трему, на фотељи. А и мени се одједном учинило чудно моје понашање – признаде искрено.

- Само да се није ништа десило. Дошла бих раније, али се Петрушка пробудио и пошто-пото хтео да пође са мном.

- Сачекала си да заспи?

- Хм. – Извукла је наслоњачу отпозади и села. – Донела сам ти кафу и неколико палачинки. Сигурно су се већ охладиле. Кафу нисам зашећерила јер ми је понестало шећера. Али поднећеш и то.

Ставила је једно по једно на шиваћу машину.

Седео је, нагнуо термос и пио лагано, наслађујући се. Пријатна, горућа топлота испунила му је груди, чланке и прегибе тела. Онда је одгризао половину млаког кожастог теста, а пекмез му се разлио по језику и непцима.

- Знаш шта сам сањала?

- Опет о старим стварима – рекао је са слатким укусом на језику.

- Не, не! – Одмахнула је главом. – Сањала сам каду купање у новом стану, пуну пенасте сапунице, сасвим беле као шлаг, а Петрушки из свега тога вири само насапуњена глава. Смејао се и звао ме, тако да му је сапун испао из руку и откотрљао се право у кухињу.

- То си видела у филму! – рече он.

- Наравно – одврати она једноставно – а онда ми се приснило.

- Примакла му се ближе. Жвакао је.

- Волела бих да на прозорима имам завесе и цвеће у саксијама. А у кухињи ћеш ми направити сто за прање судова. И једно ти већ данас кажем: ножиће за бријање нећеш више моћи остављати на све стране. У предсобљу ћеш увек морати да навучеш папуче, јер хоћу да ми патос буде чист, чист као сто. Прекосутра ћеш видети. Моћи ћеш руком да превучеш по поду и ни мрвица прашинице неће ти остати на њој. Биће тако лепо!

- Ох, а ти ћеш сад постати права Ксантипа – рече он и осмехну јој се у мраку.

- Јеси ли видео ону оставу горе? – настави она не одговарајући му. – Пространа је. Сад могу да укувам воћа колико год хоћеш. Само се теглице тешко добијају. А највише се радујем купатилу. Замисли: одеш под туш кад год зажелиш, а сваке суботе се окупаш од главе до пете и легнеш у кревет тако чио и свеж да би се само смејао.

Наслонила је главу на његово раме. Тренутак су ћутали, загледани у предивну слику свог дома. Она је читаво време мислила како ће љупко да уреди нови стан, мислила на јастучиће по столицама, прекриваче по столовима, лаке чипкане завесе на прозорима, кроз које сија недељно сунце и испуњава собу комадићима и мрвицама светлости. Замишљао је како неће знати шта да ради од пријатности после суботњег купања: да ли да спава, чита новине, шета по соби у папучама, сече нокте на ногама, или да легне у кревет, навуче чаршав преко главе и ужива у мирису своје чисте коже и сапуна. Изгледаће му прљаво и оно што је у ствари чисто, и осећаће се као веома добро биће које још ником није учинило ништа на жао. То ће бити чудесно.

Ставио је термос на шиваћу машину и натукао чашицу. Затим је казао жени да ће Петрушку оставити у стану кад она оде у стамбени одсек, да ће га пре тога научити како се реза отвара и затвара. Казао је како је мислио да га привежу, да не би могао да јурца по соби.

- Добро си смислио – рекла је. – Најбоље би било да га привежемо оним новим конопцем за рубље. Али мораћемо да га поставимо близу врата како би могао да устане и отвори резу кад се вратим. Биће он добар. И запамтиће да не сме ником другом да отвара. А неће смети ни да се јави ником другом, сем мени. Набацаћу му играчака, а обећаћу му и неку ситницу.

- Само немој сувише да обећаваш, иначе ће опет бити лома у кући. Радије му дај мога Одисеја да га поцепа. И тако га је већ напола рашчупао, па нека га докрајчи.

- Тако ћу и учинити – рекла је и хтела још нешто да каже, али је ућутала.

Неко је ушао у таму, високо одижући ногу, па хитро и опрезно, испружених руку, прошао поред њих, као да их не примећује и не осећа. Осетили су воњ старог мушкарца, његовог влажног капута, и оштрину, свежег ваздуха, кад је прошао. Задржавајући дах пратили су погледом прегибе таме. Испод степеништа се ноћни посетилац зауставио и дуго по зиду тражио прекидач. Кад је упалио светлост, видели су како дахом загрејава руке и одлази горе. Чули су га како кашље и пљује. Пео се све више и више.

- Ти – зачу Фајдига свој безвучни глас и устаде. – Овај је дошао због стана.

- Да!

Није одговорио. На прстима је полетео до степеништа. Марија је напола лежала у дну згњечене наслоњаче и напето ослушкивала, зурећи као скамењена у мужа.

Светлост на степеништу се угасила. Непознати је на одморишту поново упалио, зачуло се чегртање аутомата, направио је неколико корака и неодлучно застао.

Фајдига тихо пљесну рукама.

- Гледај, сотоне, зауставио се тачно пред нашим станом.

- Немогуће! – подиже се Марија.

- Пст! Остани где си!

Слушао је како се странац пред вратима премешта с ноге на ногу, како му шушти капут, шкрипе ципеле. Можда јесте, можда није, мислио је Фајдига. Боље би било да није. Затим је нешто звекнуло. Аха! Подигао је метални поклопчић на кутији за писма да би завирио у предсобље. Узалуд се мучи. Ништа неће видети, јер је кутија изнутра затворена, као што се сам уверио јуче у подне. А и мрак је.

Сад га је спустио. Поново га неће отварати. Премешта се с ноге на ногу. Не усуђује се да зазвони. Сувише је рано. Људи још спавају. Можда ће сести на степеник пред вратима. Данас су људи на све спремни.

- Како је?

- Слушај, до ђавола!

- Нешто се догодило?

Непознати се окренуо. Силазио је полако, врло споро, као да се предомишља или као да чека да се сваког тренутка отворе врата иза његових леђа и да му неко довикне нека, за име божје, не буде тако осетљив и нека уђе. Међутим, ништа се од тога није догодило, тишина мрачне, успаване најамне кућерине остала је непоколебљива, и он убрза кораке.

Фајдига се нечујно одмаче од степеништа и седе, ослоњен руком о колено. Био је немиран и спокојан у исти мах.

Непознати се појави у трему брижљиво пипајући ногом последњу степеницу. Фајдиги је изгледало да је прошао већ читав дан откако је први пут зачуо шкрипање степеница и уходничке кораке непознатог. И да ће проћи још многи дани с батом тих корака и шкрипом степеница у ушима. Целу минуту понављао је у соби: "Нема те сотоне која ће ми одузети стан нема те сотоне..." За тренутак, пре но што се угасила светлост на старом застртом степеништу, видео је његова опуштена рамена и широки обод тамног шешира. Затим је, згушњавајући таму, застао на неколико корака испред њих, чепркао по џеповима и напослетку упалио шибицу. У сјају белог пламичка изгледао је стар, пешчано бледог дугуљастог лица, са сенком под носом и капутом пребаченим немарно, на брзину, преко горњег дела пиџаме.

Тргао се кад их је угледао и, придржавајући шибицу изнад главе, лагано рекао:

- Добро јутро!

- Добро јутро!

Шибица се угасила и он упали нову. Радознало се освртао и загледао нагомилано покућство поред зида. Шибица му је горела у руци крмељивим, немирним пламићком, као прозебао лептир држан за ножице.

- Чије је то покућство? – нагло се окренуо и дивље загледао у њих.

- Наше – рекао је Фајдига са извештаченим миром.

- Мислите да ћете се уселити код Јухаревих, на други спрат?

- Не мислимо, него ћемо се уселити!

- Тако је – рекла је Марија.

Човек их је гледао. Изненада је његово лице облило тамно руменило и оно је, за тренутак, било налик великом комаду старог осушеног дрвета, без очију, без уста, без ичега.

- Нећете се уселити! – скоро је викао.

- Ви ћете нам можда забранити?

Фајдига је устао. Био је исте висине као и непознати. Осећао је његов дах који нити је мирисао нити заударао ни на шта, сем на игличави, јутарњи ваздух улица.

- Ја! – Упалио је шибицу и нервозно буљио у њега испод тршаве косе.

- Од тога неће бити ништа! – рекао је Фајдига јетко.

- Од тога неће бити ништа! – поновила је Марија и нагло се дигла.

- Неће бити?! Годину дана чекам на тај стан. Сваки други дан сам био у овој кући. Тако сигурно, као што сад стојим ту пред вама...

- Баш ме брига!

- А ви... Чекао сам да се иселе, па нису, све док...

- Ваљда сам ја за то крив?

- Тај стан је скоро мој, да знате, вас двоје, и нећете ми га отети...

Добио је напад кашља.

Па макар цркао – рекао је.

- Слушајте ви, стари: шест година тражим стан, па још нисам цркао.

- Увек нам га неко пред носом отме – рекла је Марија.

- Па нисмо губили наде – рекао је Фајдига.

- То исто сад и ви радите – викнуо је човек добацујући јој мрк, непријатељски поглед.

- И сад – рекао је Фајдига – нећемо се повући ни за какво благо, ни за шта на свету.

- Ми смо породица – рекла је Марија.

- И ја имам породицу. Трипут већу од ваше, три такве, као што сте вас двоје!

- То можемо да верујемо и да не верујемо.

- Свако има породицу – додала је Марија.

- Већ пет година спавам на столу, у радионици!

- Много је таквих – рекао је Фајдига.

- А деца по столицама и сандуцима за угаљ, јер је под влажан, а по зидовима плесан. Не могу више да подносим. Сит сам до гуше!

- Мислите да се нас двоје купамо у млеку?

- И ја вам кажем: стан нећете добити, па иако сте овде нагрували сву ту своју старудију, заједно са пацовима и бувама.

- Јеси ли чула, Марија? – питао је Фајдига.

- То ћемо још видети! – одвратио је човеку и погледао га искоса.

- И по чему да вам верујем да се већ дуго интересујете за Јухаров стан? – рекла је Марија. Слагала је некакве ствари и пажљиво гледала човека.

- Дабоме. Зашто?

- Зашто? – поновио је непознати.

Завукао је руку у џеп и извукао кључ.

- Погледајте!

- Шта?

Фајдига је петом ударао конзерву коју је напипао иза ормара.

- То је кључ од стана!

- То може да буде и било какав кључ! – рекао је Фајдига подругљиво.

- Погледајте га!

- Стари сте и довољно разборити, па не мислите ваљда да ћете нас тим кључем преварити?

- Не би вам шкодило да га мало изближе погледате.

- Апсолутно се не разумем у кључеве! Никад се нисам разумевао – рекао је Фајдига.

- Добио сам га још јуче од настојнице. Погледајте натпис на картончићу: II спрат, лево. Где би то могло да буде?

- Код Јухаревих.

Гурнуо је кључ са сломљеном дашчицом Фајдиги под нос.

- Погледајте!

Фајдига пребледе. Марија је зурила у шибицу која се гасила у руци непознатог. У устима је осећала горак укус прегореле коре хлеба, коју је синоћ јела.

- Не можете ми баш ништа. Чим се уселим, закључаћу се и послати вас све заједно до ђавола – рекао је човек и хтео да шибице и кључ поново стрпа у џеп. При том му је кутијица пала на под. Лежала је поред Фајдигове ципеле, наслањајући се једним крајем на капицу. Гледао је крајичком очију, неочекивано се сагнуо и хитро је подигао.

Могао бих да му станем на прсте, помислио је Фајдига, а гласно је рекао:

- Стан свеједно нећете добити, па макар имали још хиљаду шест стотина тридесет и седам таквих кључева.

- Боже сачувај – вртео је човек главом. Закопчавао је капут.

- Кога врага се ту још мувате око нас – рекао је Фајдига љутито. Шутнуо је кутију од конзерве кроз врата, тако да је поскочила са тротоара и откотрљала се на шине.

- Идиотски – фркнуо је.

- Одлазим, одлазим – рекао је странац.

- Причекајте – наредио је рапав глас.

То је била Марија. Дисала је тешко, а истовремено осећала да тог тренутка постоји само због тог човека. Био је њен непријатељ, највећи непријатељ кога је икад имала и кога ће икад имати.

Непознати је застао и нервозно притиснуо крагну на образ и она му је сакрила пола лица.

- А дозвола? – рекла је приближавајући му се. – Имате ли дозволу?

Није одговорио.

- Немате, дакле, решење? – рекао је Фајдига веома разговетно.

Оклевао је.

- Боље да видимо ко ће да има стан! – рекао је напослетку несигурним, крхким гласом.

Заобишао је Фајдигу, одмакао наслоњачу што му је стајала на путу, прешао трем и скоро излетео на врата. Тренутак затим зачули су топот његових ногу по неравномерној калдрми улице.

Фајдига се окренуо Марији.

- За њим!

- Да!

- И гледај да стигнеш пре њега у стамбену управу. Свакако га мораш претећи. А ја ћу у међувремену да изнесем покућство горе.

Увила се и нагло отишла.

Изишао је на улицу. Ваздух је био сув и лак. Гледао је за њом.

Странац је грабио напред, сасвим уза зидове кућа, прозора и црних ролетни на излозима. Марија је ишла за њим ситним корацима, другом страном улице.

- Трчи! – викнуо је за њом.

Потрчала је.

Странац се окренуо испод сјајног, бакреног тањира изнад невидљиве бријачнице у сенци, ћутке скочио и из све снаге појурио узбрдо, одупирући се ногама о камење. Трчали су, ћутке, крупним корацима, улицом пуном месечине, дугом и равном као сто. Учини му се да је некад нешто слично већ доживео. Па се присети игре са дугмићима. Као дечак лежао је једном у дечјој болници и низ одигнути покривач, који је држао у зубима, спуштао два црна дугмета и посматрао које ће прво стићи до његових ногу.

Лагано, али довољно брзо да их не изгуби из вида, кретао се за њима. Сад су се тамне прилике поравнале и заједно потрчале узбрдо према граду. Али само за тренутак су трчале упоредо, онда је једна продорно крикнула и почела да трчкара тамо амо. Био је то непознати. Покушавао је да заустави Марију. Али она га је заобишла у широком луку, шљапнула у бару, свега га упрскала и јурнула напред свом преосталом снагом. Гонила је своје тело све дубље у таму, између кућа и сенки. Непознати је био стар и слаб. Трчао је још неко време ситним корацима и на крају се сав задихан зауставио у сенци велике куће. Отуда је Фајдига зачуо уздрхтали жалосни глас. Стари плаче, шта ли? Није му било јасно. Марија је нестала у тами, била је већ далеко, али још дуго му је у ушима звонило неједнако клопарање њених потпетица.

Све ће се ваљда добро свршити, помислио је смирен.

Владимир Кавчич

Безначајне жртве

Децембарска ноћ, као саткана од најтање домаће пређе, није допуштала ни помисао на светлост. Међу густим, крошњатим јелама и у кланцима, пуним великог, смеђом маховином обраслог камења, било је и дању сумрачно. У тој шуми нису постојале никакве стазе, само је неколико уских точила пресецало стрме падине.

Дубоко сагнут и тешко натоварен мушкарац који се, под сводовима висећих игличастих грана, пробијао према врху, вероватно би обичном човеку био налик на животињу одевену у људске крпе. Очи су му биле навикле на таму. Ишао је у цик-цак линији да би лакше савладао стрмину и што боље заметнуо трагове.

С времена на време би застао. Не зато да одахне или намести тешко бреме. Као да је потпуно заборавио на себе сав је живео само чулима, која су га повезивала с простором. Ослушкивао је. Лети и зими га је окружавала шума. На хиљаде очију, тајанствених шумова и обазривих корачаја било је у њему. Шума више није поуздана, стално је пуна несигурности, па јој се није могао радовати, нити јој умаћи. Али је навикао на њу.

Разликовао је ћудљиве игре ветра у шкрипавим гранама од шкрабавог излета гуштера што на махове јурца по шумском тлу. По шуму корачаја, и не видећи, разликовао је дивљач. На повољном ветру, док је скривен у папрати лежао на сунцу, срне су му каткад прилазиле тако близу да би их једним скоком могао ухватити.

Све те познате звуке већ одавно није слушао. Његов изоштрени слух тражио је нешто друго: тешке, у поређењу са животињским споре кораке, под којима пуцају суварци. Слушао је своје, или кораке другова, и добро их је запамтио: изгледало је да се нешто ваља кроз шуму. Понекад су вежбали подражавање дивљачи у трку. Али су њихова пожутела, скоро до костију омршавела тела, била још претешка. Недостајала им је лакоћа животиња, тле је под њима тутњало. Постати нешто друго него човек, није било могуће. Ћутке су се помирили с тим.

Застао је, ослушкивао према долини. За тренутак је затворио очи, тако се боље чуло. Неопипљиву црнину проверио је у свим правцима. Није било ничег сумњивог. Опет се руком ухватио за стабло и винуо узбрдо, обазриво пипајући ногама да му ексери не би зашкрипали о камен, и да суве гране не би крцнуле.

Онда је врхом ципеле снажно закачио преврнуто дебло. И мада је већ било труло и меко, учинило му се да је у ноћној тишини ударац необично јако одјекнуо. То га је пресекло и већ је замишљао како се одао могућем гониоцу.

Још кад је одлазио из куће учинило му се да је неко стајао иза амбара и посматрао га. На ивици шуме придружио му се неко други. Убрзо га је пратила читава гомила. Кад би се зауставио, заустављали су се и они. То није било тешко, јер се заустављао у готово равномерним размацима, бар му се тог тренутка тако чинило.

Хтео их је преварити. Скочио је напред и сместа се зауставио. То је поновио неколико пута и сваки пут поново ослушкивао. Они позади нису могли погодити његове мисли, а он ће тако ухватити њихове кораке. А можда су наслутили његов план па се притајили.

Направио је педесет корака не ослушкујући. Гониоци се нису дали обманути. Опет су застали кад и он. То га је убедило да их нема. Ништа за то. Као што су сваког дана сами оштро наглашавали, боље је сто пута бити сувише опрезан него једном премало.

У дане, кад се један од њих спремао по храну, а то се дешавало бар један пут недељно, извлачили су се, одмах после подне, из свог скровишта, на трбуху би отпузали у разне правце и испитивали околину. Допузавши до гребена, могли су да виде по падинама разбацана, дубоким долинама одељена сељачка газдинства. Видели су црвену разголићену траку земље, која се вила од куће до куће, и даље око брда у правцу других, широко расејаних села, која су купасти брежуљци с тамним шеширима сакривали од њихових испитивачких очију.

Светлуцава масна иловача пута представљала је једину нит која те крајеве повезује са осталим светом. По њој је долазило све чега су се бојали. Дугачке зелене колоне. То су били Немци или домобрани. Гомиле тамнијих одела. То су били партизани. Ретко само један, а још ређе више од патроле. Само ако целог поподнева не би било ниједног странца, и ако навече, у најближој кући, где су им у тренуцима опасности стављали на стражња врата упаљену петролејку, не би било знака, само тада би, касно у ноћ, један од њих отпузио кући по храну.

Понекад је петролејка одоздо читаву недељу дана опомињала и тад би их, а каткад и без тога, обузимала тиха малодушност, па се, и кад није било ни најмањих знакова опасности, по више дана нису усуђивали изићи из своје јазбине. На то су унапред рачунали и у скровишту стално држали малу залиху хране. Приближавала се зима, наговештавао снег и издајничка пртина претила да затвори пут до куће. На томе су се поцепали. Двојица су била за то да се добро снабдеју и презиме у јами, а трећи је наваљивао да се иде кућама. Сувише га мамила домаћа топлина, а подстицало га и сећање на прошлу зиму, кад су им убитачна досада и камени оков шпиље скоро поткопали животну снагу.

Пре неколико недеља прохујала је последња хајка. Немци су отишли, а партизани се још нису вратили. Зато су сад скоро сваке вечери одлазили кућама по храну, сламу остале ствари које би им преко зиме могле користити.

Сва та путешествија, дрхтава од несигурности, и планови за ближу будућност преплитали су се у Блажоновим мислима, кад се избавио из клешта тренутног страха и задахтан зауставио наврх гребена. Сад је само из навике ослушкивао, спуштајући се с друге стране. Одлучио је да и другу зиму проживи у каменој шпиљи и сусед, који је код куће имао жену, није могао одвратити га од тога. С другим суседом се вредно спремао за зимски сан, како их оштра зима са снегом не би предухитрила.

До оборене смреке дошао је више по сећању него уз помоћ очију. Опипао је корење које је штрчало увис као раширени прсти руке. Испод самог дебелог штита земље, коју је подигло олујом ишчупано стабло, поред дебла налазио се скривен улаз у скровиште. Каменчићем је двапут ударио по маховини, дрво је одјекнуло, нешто је благо шкљоцнуло, и тамо, где је управо опипавао полу смрзнути бусен, осетио је празнину. У њу је спустио набрекли ранац. Мирно га је прогутала. Навиклим покретима и сам се предао дубини.

Кад је већ до појаса био у њој, кад се опет смирио, још једном је ушима у круг обишао околину. Ћутала је. Кошчата рука зграби га за ногу. Тргао се. Требало би да му неко само измакне ногу и већ би се разбијене главе нашао доле на камењу. Тако су се договорили: ко непозван продре у њихово пребивалиште или их сретне на путу, платиће главом. До тог закључка дошли су после заједничког разматрања ствари. Сакрили су се зато јер нису хтели убијати. Али страх им је наметао расуђивање. Увидели су да за сваки случај морају нешто учинити. У јаму су донели пушке и бомбе, и један пред другим озбиљно се заклињали: не дај боже да их икад заиста употребе. Рука испод њега опипала га је по панталонама и препознала. Брзо се спустио доле и тек сад зачуо пригушен глас:

- Је ли све у реду, Блажоне?

Био је то старији сусед који је, као и он, одлучио да ту презими. Те вечери је и он био отишао, па се Блажон чудио да се већ вратио. Мрмљајући му је тврдио да га у таквом мраку ни враг не би видео и помицао се према крају простране шпиље, где је, поред лежајева, шкиљила заврнута петролејка и где су светлуцали метални делови оружја.

- Михача још нема? – упита, празнећи ранац.

- Њему је најтеже – помало подругљиво одврати сусед, а кад на његову примедбу не би никаквог одзива, круто настави:

- Чекаћу га, ноћас ми није до спавања.

Блажон у његовом гласу осети утученост. Истовремено схвати да у последње време он сувише мисли на себе. То је било мучно и сад није хтео да позлеђује ране. Ћутао је и није упитао суседа шта га мори. Полуодевен опружио се на слами и до уста зашушкао ћебадима. У простору се таласала тишина. Светлост се мрко одбијала од влажних стена кречњака и ударала у његове очи. Покрио се преко главе, али спасоносног сна није било. Као да их је дозивао у сећање, навирале су мисли, догађаји.

У последње време био је готово запањен мирноћом којом га је дочекивала мајка. Остарила је још више, још више се погурила, и кад би га угледала, само би јој очи живље успламтеле, али преко усана нису више прелазиле речи страха, жалбе или очаја. Ни свеце није више звала у помоћ, као да ју је рат лишио поверења и у њих. А кад би понекад рекао да ће бити онако како Бог хоће, само би климнула главом.

Бринула се о њему као о детету и погађала сваку његову жељу, пре но што би је изрекао. Ништа није жалила, као у ранија времена. Лаке руке му је давала све што би привредила на запуштеној земљи и што јој је остало након многобројних заплена. Имала је само њега и у том тренутку унутрашње усамљености схватила да ни он нема никог другог сем ње.

Најтеже му је увек било отићи од куће у којој је живео скоро тридесет година. Шапатом и у мраку разговарао је са мајком, а кад је одлазио, у стаји је мукала стока. У једном таквом тренутку обузео га је безумни очај. И било је свеједно да га на месту нађу и убију. Штала је била напола празна и та празнина га је запањила, погодила, иако му је мајка увек причала шта су отерали. Али те су вести биле некако узгредне и он није био свестан шта су све изгубили. Постао је свестан тек онда кад је пред њим зинула незнана празнина штале. Осећао је како полако и са неумитном сигурношћу све враг носи, како све, па и он сам, нестаје у незаситом ждрелу рата. После неколико тренутака опет га савлада страх. Отрезнио се и проклео своју необазривост. Зашто стењати и јадиковати кад се већ одавно помирио с мишљу да ће све пропасти и да ће се морати почети изнова. Само у то, да ће он почињати, није веровао. Знао је да би својим снажним рукама све поправио, али будућност није допуштала ни најмању наду.

Последње године биле су за њега само једно немирно дрхтање за живот, за голи живот. Почело је то доласком у брда првих партизана. Придружило им се домаће становништво и отада више није било мира. Ноћу су долазили његовој кући и захтевали сад ово сад оно.

- Даћеш нам меса – говорили су. – Даћеш нам теле, даћеш нам кромпира, та имаш га толико. Рат је Блажоне. Тебе та ситница неће погодити заиста. Погледај нас. Носимо главу у торби, а ти чучиш код куће. Када ћеш с нама? Једном ћеш се ипак морати одлучити!

Блажон је знао да се не шале, да тој шачици људи што се млати по шумама, смрт стоји за вратом.

Ноћу су долазили партизани, дању Немци. Немци испретурају сваки кутак и сурово наваљују да им каже где скрива партизане и зашто им помаже. Могао им је говорити не знам шта, они се нису смиривали. Из дана у дан постајало је све опасније. После хајки, иза брегова, поигравали су на вечерњем небу црвени петлови, а ветар је отуда, с мирисом ватре, доносио и опрљене комадиће сламе са спаљених сламних кровова. Гледајући наранџасто небо и чађави ветар, срце му се грчило. Гореле су куће исте онакве каква је и његова, а исте овакве људе какав је и он, стрељали су, бацали у ватру и одводили у логоре.

Онда су Немце отерали из оближњих база и настала је пространа партизанска територија, на коју су се Немци враћали само у ретким походима, обично само у хајкама. Тада је пала одлука. Ако су се Немци повукли, то је за њега значило да је свему крај. Војска ће се убрзо распасти. За тих неколико недеља није му изгледало упутно прљати руке ни на једној, ни на другој страни. Са суседом, који је знао за камену јазбину и делио његово мишљење, лепо се договорио, упртили су ранце, позвали и трећег и отишли.

Мисли су му се полако замагљивале. Чуо је да се у његовој близини нешто тихо помакло и да је кроз улаз нешто пало на тле. Као да су вреће напуњене нечим меким. Чуо је глас, који би требало да је Михачев, и једва је још доспео помислити да је од дана њиховог одласка из куће већ протекао бескрајан низ мучних дана, да је негде нешто запело и рату краја нема, да су се у међувремену појавили и домобрани, који, као и Немци и партизани, трагају за онима што се крију и да су због таквих идеја већ падале и главе.

Све те, већ безброј пута прежвакане мисли, расплинуле су се и изгубиле у тешком кошмарном сну из кога се пробудио тек у подне.

Другови су били већ на ногама. У мраку је видео тихо тињање њихових цигарета. И мада у јаму није допирала ни искрица дневне светлости, јер је улаз био брижљиво затрпан, он је знао да је већ одавно свануло. Пре подне обично нису излазили из јаме. Али данас је осећао несавладиву жељу да се опружи на сунцу и жмирка на плаветнило зимског неба, које му се сваког дана чинило друкчије. Отишао би на врх брежуљка, на присојну страну, и гледао у кућу.

- Идемо ли напоље? – упита.

- Не! – рече старији сусед. Кад је повукао дим, ужарена цигарета осветлила је за тренутак његово космато лице, пуно горке малодушности. – Немци увек долазе ујутро. Сад их већ дуго није било...

- Немају шта да траже, партизана нема – одврати Михач.

Блажон се у међувремену већ обукао, Михач је узео пушку и они су полако, пипајући, кренули ка излазу и попели се по исклесаним каменим степеницама. Иза њих се није чуло ништа.

Сланом окречени обронак ћутао је у зимској обамрлости. На супротној страни, по смеђем сенокосу светлуцало је сунце. Убрзали су кораке према врху да би што пре дошли д΀¾ топлог кутка.

Сели су у густу, младу смрековину која их је сакривала од околине, пружајући им ипак добар видик. Михач је положио пушку поред себе, а онда су ћутке, врелим дахом грејали промрзле руке. Ниско над хоризонтом, као охлађен глинени суд висило је сунце и милостиво парило развучене магле на дну долине.

Блажоново имање се добро видело. Исто тако црвенкаста вијуга која води у свет и доводи из света. Пустом атмосфером, до њих је допирало само кукурекање петлова, све друго је ћутало, а остале куће су биле предалеко да би могли пратити њихов живот. Чучале су на развученим крпама земље, окружене голетима. Са својим сламним крововима и потамнелим зидовима, оне су се потпуно слиле са околином.

Дуго су седели и зурили у долину. Све то доле, што је некад било само њихово, сад је било недокучиво, туђе. Одједном је Михач малтене скочио:

- Зар не долазе?

Испруженом руком, која је у запешћу подрхтавала, показивао је доле.

- Већ видим – промрмља Блажон.

Стазом из шуме приближавала се засеоку сивозелена збијена колона. Долазила је иза брежуљка, као змија из рупе, и никако јој није било краја. Прибили су се још јаче уз тле и пратили је погледом.

- Патрола – мислио је Михач.

- Наравно, патрола.

Осећали су се довољно безбедно и мирно чекали. Били су предалеко да би их могли угледати. Пут из села заобилазио је још више њихов логор, па ако зелембаћи ударе њиме, опасност би их лепо мимоишла.

Колона се и даље извијала из шуме, код сваке куће као да се везивала у чвор, а онда испуштала гомилу људи који су, по свој прилици, на брзину претраживали сваку просторију. Уносећи се потпуно у оно што се доле дешава, они су сасвим заборавили на непосредну околину.

Кад је недалеко од њих зашуштало лишће, нису се ни окренули, а кад су зачули пуцкетање суварака, било је прекасно. Скочили су и на неколико метара од себе угледали најпре раскораченог и накострешеног немачког вучјака, спремног да већ у следећом тренутку зарије дуге зубе у њихово месо. По гребену се брзо приближавао Немац с упереном брзометком, а за њим још цео низ војника.

Реске, туђе команде, помешане с домаћим, потерале су им последњу крв у главу, а руке су се саме од себе подигле. Војници су се приближили и опколили их.

- Где су остали? – упитао је домаћи глас Блажона. Овај је дубоко прогутао пљувачку, али уста није могао отворити.

- Сами смо – уместо њега једва изговори Михач. Видели су да не носе никакве знаке, па су брзо погодили ко су. Домобран је нешто објашњавао Немцима, који нису могли да га разумеју.

- Јесте ли партизани? – упита други. Нису могли да се нагледају њихових бледилом испијених лица, дуге косе, изгужване одеће и црних прљавих руку. Чинило се да су из земље ископани и неки их оњушише: како заударају.

- Кријемо се – горко рече Михач и одговор својим мислима потражи на њиховим ухрањеним и равнодушним лицима. Блажон је још увек гутао слину.

- Одакле сте?

- Одоздо... – Михач показа руком на село.

- А ја мислим, где су двојица, мора бити и трећи!

- Сами смо.

- Где вам је скровиште?

- Немамо га.

- Не прави се луд, где спавате?

Михачев глас постаде нешто течнији, и мада још увек престрашен, сад глатко уобличи мисао:

- Спавамо где стигнемо...

Умеша се Немац повишеним тоном. Домаћи је тумачио:

- Командант не верује. Сад вам још даје прилику...

Михач и Блажон се нису усудили да погледају један у другога и ћутали су.

- Но – захтевао је домобран.

- Истина је – потврђивао је Михач главом колико год је могао убедљивије.

- А ти?

Блажон је потврдио само покретом главе.

- Да не зажалите – искоса их погледа домобран. Ако вам главе располутимо...

Сад је све ишло брзо. Везаше им руке. Немац закачи пса на узицу и зазвижда. Вучјак сави главу и реп и поче да тражи. Њима наредише да крену низбрдо, према кућама. Ишли су усред колоне. И нису направили ни двадесет корака, кад се зачуше повици. Псето је открило улаз у бункер. Нов талас ужаса их обузе. Нехотице су задржавали корак и ослушкивали, као да чекају да сад одмах доведу и трећега.

Уместо познатих корака суседа, у хладном ваздуху, дугим рафалом заштекта митраљез. Двапут, трипут. После кратке паузе зачу се пригушена експлозија бомбе. Још се не изгуби одјек прве, а већ уследи друга, трећа... Знали су да је то у њиховој јами. Пошто се на позиве нико није одазвао, а у јаму се нико није усуђивао, они су је засули бомбама. Скровиште није имало другог излаза. Постојала је, додуше, нека рупа која је водила даље у брдо, али је била преуска да би се кроз њу човек могао провући.

- Нашли су брлог – исцери се један пратилац.

- Такве птичице лажу до краја, сви су исти, колико год сам их упознао.

- Зашто то вучемо около – мислио је трећи – што не оставимо онде где смо и нашли.

Те речи, начин на који су с њима поступали, као и још неизгубљени одјеци експлозија у ваздуху, до краја им показаше да их непремостив јаз одваја од тих људи који говоре истим језиком и међу којима имају чак и старих познаника, који се сад праве да их не познају или их посматрају као да их први пут виде.

У магновењу су погледом обухватили већ избледело плаветнило неба и пространо сивкасто зеленило шума које су их издале, благо се зачела мисао да можда још све није изгубљено, али кратки кајишеви, који су на леђима стезали везане руке, убили су и последњу охрабрујућу помисао.

Приближавали су се Блажоновом имању. Ту су се колоне среле. Око куће су трчали њушкави немачки пси. Блажон је очима тражио мајку, али ње нигде није било. Стајали су на путу и вероватно нису мислили да га воде кући. Сад је то осетио као нови бол који ће га сасвим сатрти. Језик му се развезао. Окренуо се стражару:

- Могу ли да кажем мајци?

Стражар је завртео главом као да би хтео рећи да је њему свеједно, али да се не сме. А отпозади се неко подругљиво јавио:

- И сувише брзо ће сазнати!

Блажон га погледа као да га не разуме:

- Друго одело бих узео.

- И то је исувише добро! – немарно пљуну војник и на пети се заврте по испљувку.

После тога Блажон није више ништа ни слушао. Занемео је, укочио се и погурио. Сав сломљен, оборених очију, пође кад су му наредили. Ни о суседу није више размишљао, а кад би га погледао, видео би још већу утученост од своје. Сад више нису ишли заједно, већ један иза другог, јер су их развезали. Ишли су негде на средини колоне. Око њих су трчала три немачка пса, а одмах иза њих смирено звиждукала два млада домобрана.

Пошто су се кретали у приличним размацима, колона се веома развукла. Са средине се није видео ни почетак ни крај, па ипак је то била жива змија чији реп поступа онако како командује глава. Пут се вио поред њива, преко јаруга, поред усамљених салаша, са прозорима начичканим само престрашеном радозналом децом, те се завојито спуштао у долину, у сутеску.

Кад је чело колоне измакло већ далеко из шуме и пси режећи застали, онда је грунуло. Били су партизани. Пре но што пси полетеше у грмље, олово им подреза ноге. Заједно са псима у крви су се ваљали и први људи из колоне. Нашли су се у унакрсној ватри, на готово равној чистини, и нису имали где да се склоне.

Читава дугачка колона је попадала на земљу и тражила заклоне. У дужини од преко пола километра отпоче лагано бесциљно пушкарање. Само је напред пуцало све оштрије.

Кад су, после првих пуцњева, сви полегли, наредише Михачу и Блажону да се такође склоне. Чучали су у трави поред пута, а поглед им је немирно лутао наоколо.

Домобрански командант се брзо снашао. Са предњег краја колоне појурио је узбрдо распоређујући своје људе лево и десно, а онда су почели да се пењу, покушавајући да партизанима зађу за леђа. Угледавши Блажона и Михача, он очима потражи два најмлађа домобрана, управо оне који су читавим путем звиждукали.

- Ти и ти – показа прстом, а затим покретом главе на заробљенике, и руком направи кретњу као да одбацује ништаван одгризак – уклоните их, одмах!

Први је сместа разумео. Пушку је уперио на Михача:

- Ти, са мном, брзо!

Михач се лако одлепио од земље и скоро скочио к њему. Потерао га је јаругом узбрдо.

А другом домобрану, кад је схватио о чему је реч нестаде крви у лицу и рука му задрхта. Непромишљеност, којом је први прихватио заповест, и спремност да је изврши, повукла је и њега у следећем тренутку. Гурнуо је преда се Блажона и кренуо за својим другом. Обојица су тек неколико недеља били домобрани, већином у бази, и на крв још нису били навикли, мада су је већ видели.

Први је слухом упола пратио пуцњаву која је јењавала и био испуњен извесном тренутном снагом које се није смео одрећи. Па то је сасвим једноставно, мислио је. Ту нема шта да се размишља. Зачас се сврши. Потераш га испред себе и окинеш. Добро нациљаш да не би морао поново. Тако ћу учинити, тачно тако, као што сам последњи пут видео нашег десетара!

А други је у себи говорио: Још никог нисам убио. А овога ћу морати. Шта ће онда бити са мном? Кажу да те убијени вечито прати, и као да га је гром ошинуо: Како ћу после доћи кући и мајци погледати у очи...

У међувремену су стигли високо у брдо. Колона се већ била развукла у два правца чији су се крајеви веома удаљили од пута. А доле се борба поново распламтела.

Први је прислонио пушку уз образ и црна се прилика са згужваним шеширом заљуљала, пљоштимице пала на земљу и по песковитој стрмини још мало клизнула напред. Шешир је одлетео неколико метара даље. Домобран, који је пуцао, и не погледа своју жртву, нагло се окрену и потрча натраг.

А други се није могао зауставити. Све даље је гонио Блажона који није изустио ни речи. Само му је глава упала међу рамена, као да сваког тренутка очекује смртни ударац. Домобран га није добро видео, јер су му очи у том тренутку готово отказале, светлост је неодређено треперила пред њим. Већ сад је осећао све муке које га чекају ако се оптерети убиством. Тог човека пред собом није могао сматрати својим непријатељем. Још је био млад и сувише се сећао своје мајке.

- Одлази, бежи! – нервозно повика Блажону. А овај се, као да не верује гласу, још више погрби.

- Нећу те – још једном повика. Тек сад се Блажон полако и опрезно окрете. И кад виде да му је онај окренуо леђа и да се већ удаљава, полете у оближње грмље и погнут, у скоковима, поче да прождире даљину, колико год су му то допуштале његове од скривања изнемогле кости.

Шачица партизана није прихватила даљу борбу, већ се, после првих рафала брзо повукла. Кад су Немци и домобрани то сазнали, било је већ доцкан да их гоне.

Локве крви поред пута и чудно згрчене прилике погинулих притискивале су и даље чело колоне земљи. Тек кад су домобрани из зачеља дошли на место где се управо налазила заседа, пуцњава је престала. Немац, који је сад командовао уместо погинулог заповедника, одмах је у оближње село послао по кола. И тек кад су мртваце наслагали на кола и спремали се да крену, погледом је прелетео дуги ред и намрштено упитао где су она двојица.

Домобрански поручник извести да их је стрељао.

- У реду! – одсечно потврди Немац и оде. Колона крену за њим. Али после неколико корака поново се окрете поручнику и прободе га тамним зеницама:

- Где?

Поручнику је била позната његова неповерљивост и сад му се пружила прилика да га помало боцне, зато је изашао из реда и покретом руке га позвао. Хтео му је доказати да оно што он каже стоји као приковано. Пошли су узбрдо и поручник је одмах нашао момке које је намерно одабрао за тај посао. Момци су били веома млади. Изгледали су сувише безбрижни и готово немарни. Поуздано је знао да их је тај задатак изменио у оном смислу, у коме је он желео.

Оно што је слутио, потврдила су њихова лица. Приметио је како су се намах уозбиљила. Ћутке су се одазвали његовом позиву. Кад су застали, први је кундаком показао тамну масу на којој се белио само део ноге између ципеле и средине голенице. Немац се оклизнуо, то је покренуло читаву малу лавину камења. Чизмом је мунуо мртваца у главу, сагнуо се и погледао га изблиза, а онда се испитивачки окренуо. Поручник упита другог домобрана:

- Где је твој?

Другом домобрану се од сметености језик завезао. У глави није имао ни једне једине мисли, ниједног изговора.

- Где се налази? – скоро повика поручник; глас му задрхта и усне помодреше од навале крви која му, заједно са сумњом, полете у главу. Други домобран се молећиво окрену њему. Све му се тако неописиво смутило. Био је у бази тек неколико недеља. Код куће су се бојали да ће га мобилисати партизани, па су му рекли да оде у домобране. О домобранима се у њиховој кући говорило увек само добро и лепо. Сад су му се полако, али болно очи отварале.

- Побегао ти је?

Чудно, њему таква могућност није уопште падала на памет. Био је сувише потресен да би могао лагати.

- Је ли ти побегао или си га пустио?

Само је неодређено повукао ногом по земљи.

- Хоћеш ли говорити, балавче, и овамо гледај! – Поручник му раздражено опали жесток шамар, тако да се затетурао. Образи му успламтеше. Још увек је ћутао.

- Јеси ли га пустио?

Сад једва приметно климну главом.

- Зашто? – Поручник му се још више приближи и покуша да ухвати његов поглед. Не одговори. Поручник објасни Немцу. Овај у нервозним скоковима појури на обронак и поче да псује.

Другог домобрана више нису ништа питали. Одузели су му оружје, капу и знаке, сопственим појасом везали му руке. Колона је добила новог заробљеника. Његови другови саслушаше без питања командантов извештај.

Увече је одржан парадни збор домобранске посаде. Дошли су и немачки официри у утегнутим униформама, угланцаним чизмама и са свечаним лицима. А ни домобрански командант није изгледао као обично. Није склопио руке, нити почео да моли оченаш, већ је из бочног џепа извукао брижљиво савијен папир и полако, строго читао, као да хоће слушаоцима сваку реч усадити право у срце:

- Због издаје, непокоравања наредбама претпостављеног, због прекршене заклетве, дате домовини у најтежим данима... на смрт! Време, у коме живимо, захтева од нас... Пресуда ће бити извршена одмах...

У збору нико није ни пљувачку гласно прогутао. Осуђеника су довели немачки војници. Био је чудно рашчупан, руке су му лопатасто висиле низ тело. Поставили су га челом према строју и пре но што су му везали очи, прелетео је последњим жалосним погледом ред својих другова.

Поручник је нагло одредио тројицу, они су иступили два корака напред и подигли пушке. По врту, по сувом, отпалом лишћу, чепркао је жутокљуни кос. Далеко иза села прелетале су вране. Било је једно од многих касно јесењих вечери којима је сунце већ махнуло последњи поздрав. Ведро небо још је било празно.

На увелој трави скупило се нешто крви. Војни лекар је потврдио да су сва три поготка била смртоносна. Сва тројица су, дакле, гађала у циљ. То је посебно занимало немачког команданта, јер је из искуства знао да кад више људи пуца у једног, понеко радо помери нишан.

Касно у ноћ Блажон је куцнуо мајци у прозор. Била је сувише престрашена да би се могла обрадовати. Већ се упола помирила с мишљу да га више неће видети. За Михачеву смрт је сазнала истог поподнева. Уцвељени суседи испунише јој кућу плачем, и више није било никакве наде да је Блажон жив, мада га нико није видео мртвог.

Шкртим реченицама објасни мајци шта се догодило и остаде код куће. Негде у себи створи уверење да је несреће довољно и да ће сад бити мира. Лежао је у соби, бдијући целе ноћи отворених очију. Желудац му се грчио и ширио и терао га да избљује сву утробу.

Тек после два дана се нешто смирио. Био је кост и кожа, а на слепоочницама избише читави праменови нових тамно сивих длака. Размишљао је шта да ради. Сам се није усуђивао у шуму. У мислима је већ десет пута претражио сваки кутак куће, у којем би се могао сакрити, али ни један му се не учини довољно безбедан. Сваког дана по три пута је слушао посмртно звоно за суседа, убијеног у јами, од кога су нашли само неколико прња и хрпицу крвавих костију, и за Михача, кога су довезли кући потпуно унакаженог лица.

Чудио се мајци кад је причала како су људи равнодушно примили њихову смрт. Као да мрзе оне који се скривају, па ни за мртве немају добру реч. Није схватао како могу да буду такви, док је он сам у родној кући био пун мртвачког даха и ужаса.

Посмртно звоно је ућутало и дани су се вукли у недоглед, док једне ноћи неко не закуца снажно на прозорско стакло Блажонове куће. Блажон је зачас био на ногама, одевен. Знао је да не сме чекати. Мати се такође дигла.

- Идем – шапну. Мачји се извуче. Она још неколико тренутака сачека док Блажон не напипа стражња врата, ослушну неразумљиве, чинило се туђе гласове, а затим пође да отвори.

Шкрипу кључа надјачаше пуцњеви иза куће. Кад отвори, у мраку не спази никога. Брзи кораци се удаљаваху.

- Ко је? – запита, али је све било тихо. До јутра тако. А кад за дана пође у стају, на стази угледа мртвог сина. Слана му је преко ноћи обелила одело ињем. Руке су му биле раширене, међу прстима руковети траве; кад га окрену лицем према хладном сунцу, виде да су му уста пуна земље.

Данило Локар

Магла

Крајем новембра Бајец је устао прилично рано и, као и обично, почео брзо и окретно да послује око кола. Јутро је било потпуно чисто и ведро, изгледало је да у њему има нечег блиставијег него ранијих дана. Осврнуо се на стрме заравни и обрасле падине на северу, затим скинуо шешир и загледао се у простране шуме на југоистоку, које су лежале прострте под селом завршавајући се тамним, округлим масама на хоризонту. Чинило се да је симфонија јесењих боја већ превазишла свој врхунац и да ће се сваког тренутка сасути и пасти у отужну сиво смеђу једноличност. Широке бронзане простирке нису више тако звонко певале и изгледало је да ће простране букове шуме убрзо оголети, а као жуманце жућкасте и сламнато жуте пеге бреза и ариша, које као да су пре месец дана кануле у бронзано тихо блештавило, већ су чилеле. Бајцу се чинило да их је још пре недељу дана било више, да су се тада биле шире размилеле и оштрије урезале. И по обронцима и каменитим, голим косама, јарко црвени сјај рујног грмља губио је своју једнозвучну засићеност, а из тла, из залеђа, ударала је хладна зарђала сивина.

Бајец заврши посао око кола, спреми у капут хлеб, свињско месо и сир и седе на ниска тешка кола. Сусед, који је седео поред њега и пошао с њим да му се нађе при руци, извуче из џепа, тек толико да Бајец примети, боцу ракије и рече: – Добро! – па коњи повукоше.

Касно у новембру, Бајец је пошао рано ујутру у шуму да пре зиме довезе кући кола већ истесаних греда, које тамо леже још од летос, кад су свакодневно превозили дрво у долину, како би то дрво код куће искористио у мртвој сезони. А и иначе му се журило. Сутра му се удаје кћи, а и Шаруља само што се није отелила. Зато је утолико више желео да се ослободи бриге о дрвету. А сусед ће му помоћи при утовару.

Пут је најпре вијугао низбрдо. Али ускоро је прешао на стрмину и зашао у шикару. Јутро је у шуми било хладно, а цеста после кише испрана, готово бела. У јарцима поред пута и у плитким вртачама још је лежала вода. Пут је засипало лишће и понегде лежало у тамним круговима, како је пало с јаворја. Коњи су се равномерно пели уз брдо, а из ноздрва им се пушила лака пара.

Пре него што ће заћи у простране шуме, пут је избијао на отворену равницу и Бајец погледом обухвати положиту висораван. И обрати се Кобалу, суседу који га је пратио:

- Сад је шума, пре но што оголи, налик на лисичје крзно.

Кобал баци поглед на равницу и само потврди:

- Тако је.

Кад су стигли међу високе смреке и тисовину, постаде хладније, па се обојици учини да их више не греје топлина опраштајући се јесењих боја. Ваздух је овде био још чишћи, небо дубоко, безоблачно, али је међу црним четинарима и пре зиме било нечег леденог и далеког.

После три сата лагане вожње, углавном узбрдо, зауставише се да се оријентишу. Све греде нису биле на једном месту, неке су лежале на непун сат удаљености.

Онда су јели, одморили се, натоварили, возили се још пола сата на полунатовареним колима и тада Бајец утврди:

- То још није све, иако данас нећемо више товарити. Само бих волео да знам шта су тесари оставили испод Злог Врха. Можда још за пуна кола, али ће те греде сачекати до пролећа. За данас је коњима доста. Ти пођи кући сам, животиња иде полако, а ја ћу још скочити горе да погледам и стићи те пречацем, по свој прилици на пола пута. Или ћу доћи касније.

После тога се растадоше.

Пењући се полако уз брдо, Бајец застаде на путу ослушкујући како Кобал креће с места. Ослушкивао је познати топот својих коња и застао је на окуци кад је кочница испод тешко натоварених кола зашкрипала, а њему се учини да види како коњи равномерно корачају и како Кобал иде поред њих, пре него што ће поново скочити у кола.

Али Бајчев пут се није само удаљавао, него и завијао око брда, тако да касније није уопште био сигуран да ли још чује одјек коњских копита у касу и шкрипање кочница на кривинама.

Међутим, на одређеном месту греда није било и Бајец схвати да мора пешачити још пола сата. А већ се налазио иза Злог врха, земљиште се овде опет спуштало и отварало на сасвим другу страну, у широке, плодне равнице које су се налазиле иза леђа његових завичајних шума. Чинило му се да је дан већ на измаку и да мора пожурити.

Кад је стигао на право место, пребројао и измерио греде, седе да се одмори. Затим крете натраг узбрдо, спретно, али насред Злог Врха поче нагло да се смркава – "оклевали смо јутрос код куће и оклевали на путу" закључи – а иза стабла приближавала му се лака магла. Био је то незнатан облачић, и њему се учини безначајан, као облачић дима из цигарете. Ишао је даље. Али иза стабала су се откидале нове лаке маглице и кад покуша да убрза корак, и чак да потрчи, он паде – чини му се да је главом ударио право у бели зид – у густу маглу која му је пресекла пут.

"Не, пут је добро видљив", помисли и пређе на познати пречац.

Сад се нагло поче спуштати вече. Налазио се већ много ниже, одсјај светлог неба постајао је сваког трена слабији, а магла све гушћа. Покушао је да удари другим пречацем, али тај му није био тако добро познат, па га је само завео погрешним правцем.

Тог тренутка схвати да је у магли и мраку изгубио оријентацију, па само по нагибу земљишта оцени да иде како треба. Али стаза се у грмљу потпуно изгуби, а он удари онде негде му се грмље учини најразмакнутије. Дотаче се тла – трава, пружи руку преда се – грмље, а само педаљ даље – магла, изнад главе – магла, иза леђа – магла.

Потпуно се смркло. Он крете стазом натраг уз брдо, али убрзо схвати да не иде њом, већ једино тражи пут који не може да нађе. Седе да размисли шта да уради. Ноћ је дуга, говорио је себи, а до јутра магла неће остати овако густа. И онда ћу ја устати, пожурити и пронаћи стазу, па у право време стићи кући.

Поче да скупља лишће и драчје, колико је могао дохватити руком, да простре лежај. Али лишће је било влажно и хладно од недавне кише, а исто тако и драчје. Онда начупа још неколико руковети траве и наравна пре свега узглавље. Кад је легао, учини му се да неће моћи заспати, да ће читаву дугу јесењу ноћ размишљати и мислима прекраћивати време. Међутим, заспао је брзо.

Била је то ноћ без снова и кад се пробудио посвуда је још владао мрак. Али је осећао да се ближи јутро. Магла је лежала тик изнад њега, пожеле да удари по њој, али се осмехну. Шта би кажипрстом могао против океана?

Пошто му се учини да кроз бели зид пробија нејасно светлуцање, охрабри се и устаде. Рукама се лупкао по леђима и грудима као у оштрој зими и то му је веома пријало. Затим поново леже привукавши колена и одлучи да чека.

Није чекао дуго, сат, можда и мање, кад сјај кроз бели зид постаде разговетнији, па је сад радознало напрезао очи да га добро осмотри. Сјај се заиста не повуче, али постаде стравичнији од саме ноћи, јер му је све разговетније постављао бели зид пред очи, а кроза зид није могао.

Устаде и пође уз брдо.

"На Врху ћу се најлакше оријентисати и онда одлучити".

Али тек сада у потпуности сагледа замку у коју је упао. Дебло је у длаку наликовало на дебло, литица на литицу, грм на грм, биљка на биљку. За њега је то било нешто ново, што досад није видео. Све је било подједнако влажно и све је варљиво светлуцало у провидној светлости.

Правац? Кад би то био правац! Свака стаза је ишчезла, на небу није било ни облака, ни звезда, ни сунца, а ни неба није више било. Дрвеће није бацало сенке ни у једном правцу и изгледало је сасвим измењено, зачарано.

Само је земља пружала извесну сигурност, присност. Корачајући уз брдо, знао је: тамо горе је врх – али и над њим је магла, а небо је сувише високо. Кроз маглу око не допире до њега.

И спуштао се поново у долину. И схватио да се свуда наоколо налази безброј малих и великих гудура, где се земља обрушава, па опет пење, а позади је нова гудура, вртача, засека, крашка земља је варљива, воду пије, сва је избушена и шупља.

Седео је дуго на врху посматрајући маглу. Није лежала непомично, лагано се таласала, тамо амо, као море, и након што је дуго зурио у њу, узвикну:

- Магла преде!

Заиста му се чинило да се бели зид непрекидно обнавља и сплашњава. Али је та његова игра била сувише заморна, јер је била једнолична.

Залутао је силазећи с брда. Чинило му се да хода дуго, да се налази на путу у чудну долину. Само на дну долине није било дрвећа, свуда су наоколо стајала црна влажна дебла, а у уској долиници расла је бујна трава и лопух. Ишао је даље и дошао пред широку отворену шупљину у стени. Учинила му се као улаз у други свет и он уђе у тај свет докле год га је пратио сјај дана. А онда се трже, окрете и пожури натраг према улазу. Леден, устајао дах подземља пође за њим и он убрза корак. Али то одмах и примети, па сам себи рече:

"Гледај, та авет овамо унутра не долази!"

У подземној пећини није било магле.

Одлучи да овде сачека, али пре тога да испита терен наоколо.

Кад се попе изнад улаза у подземну јаму, примети да долиница води даље. Крете уз ивицу долине, не више средином, и дође до места где се преко ње испео готово раван прелаз од кречних стена, како их је створила природа. Попе се на тај мост, пређе преко њега и врати се.

"Чудно!" помисли "у какве сам пределе залутао? Колико ли има до куће? Чуо сам за ове пећине, али их досад видео нисам."

И врати се у шпиљу, где му је изгледало сувље и где магла није хтела.

Сети се своје куће. Терао је од себе ту слику, али она се све разговетније наметала, и није је могао одагнати.

"Данас је субота, до ђавола! Данас се Францка удаје! Дабоме, у петак сам отишао од куће, камо среће да нисам у петак! Можда се због тога све ово и догодило."

Францка је била његово треће дете, а пошто је била добра и паметна, удају јој није бранио. "Нека иде својим путем! И ја сам ишао својим. Она ће се већ снаћи, види јој се по очима. И баш данас да не будем код куће!" Поверова да је можда некад нешто нехотице сагрешио и да га због тога сад стиже казна.

Да, на свог старог оца није можда довољно пазио. Док је стари могао, радио је, ишао у шуму, тесао, киријашио, а сад више не може. Седи у запећку, куња, тешко дише, брзо се умара и жали се да им само смета и да једва чекају његову смрт. Можда и није тачно да баш чекају његову смрт, али му ни помоћи не могу. "Млади се гурају и нас потискују у страну", каже стари, али шта ко може против закона природе? Рођење, растење, смрт – шта се ту може изменити?

И Шаруља само што се није отелила, помисли опет Бајец на своју краву, за њега најлепшу од све његове стоке коју је икад имао или ће икад имати. Посматрао ју је с радошћу и задовољством добро знајући да му Кобал, сусед, на њој завиди.

"Све је то тако, али ја не могу из овог брлога никуд". Сео је на камен пред улазом у подземну јаму, као дивљак у прадавна времена, и зурио у бели, густи зид пред собом који се лагано њихао. Каткад му се чинило да тај бели зид више вуче на жуто, а онда се показало да више вуче на плаво, док није гласно рекао:

- Магла преде и вози се као вештица!

И мисли похиташе у другом правцу.

Видео је како из цркве излази млади пар, застаје на црквеном прагу и осврће се око себе. Млада је веома поруменела у лицу, а очи су јој још мутне од суза. Још је врло млада. Затим одлазе кроз село узбрдо, са звоника тихо покуцава, и кад уђоше у родну кућу, поседаше за трпезу. Из кухиње допире јак мирис печенке. Неко погледа према вратима и каже:

- Зар отац стварно неће доћи?

А у стаји већ целу ноћ и цео дан дармар. Ту су суседи и суседе. Разуме се, Шаруља ће се данас отелити. И баш се сада отелила кад он није ту да је поглади. Животиња се осврће на вратима, а њега нема да јој на длану донесе соли да полиже. Дошла је, међутим, суседа и сетила се уместо њега. Али Шаруља и после тога погледа на врата. На белој длаци има црвене шаре, и очи црне, као жена.

А у запећку седи отац, и он у црно одевен. Млада га воли, и он воли младу, и зато му је заденула бели каранфил у запућак.

Опет се смркава. Магла се сад више не њише, није више провидна, ни жута, ни плавичаста, зид је поново непомичан и велико светло иза њега се гаси. Негде у безмерности опет умире велика пламена кугла, а овде стоји уклет човек, као што је стајао пре много миленијума, и жели, као што је и тада желео, да је угледа, али му није дано да је угледа оног тренутка кад за њом чезне и кад без ње не може ни корак напред.

А у шпиљи, одмах иза улаза, нанесено је нешто сувог лишћа које сад Бајец простире за лежај. При том одлази мало дубље у пећину. То је ипак нешто друго него оно јуче, мисли Бајец, овде је суво; а врата пред подземним ровом управо као да су затворена. Ко их је затворио? Као да врата уопште нема! Све је то сасвим неразумљиво и баш зато што је неразумљиво, треба се предати. И слепац се предаје и можда је баш у томе његова величина.

Кад се идућег јутра пробудио, бела стена је стајала пред њим мирна и непробојна. Загледао се за тренутак у њу, као у немог непријатеља, и тада је нешто у њему вриснуло:

"Пробити!"

Бела стена је стајала као одсечена пред улазом у подземну таму, у њој је и ваздух био друкчији, сувљи, заударао је на трулеж и исто се тако није мицао, као ни бели океан тамо напољу. Бајец схвати да овде, један према другом, стоје два непозната, два туђа елемента.

Као да се игра, уђе у белу непознаницу и пође уз брдо, стално уз брдо, можда читаво пре подне. Каткада се нађе на острву, на коме нема магле. Било је право чудо, како стоји свуда наоколо, као да чува стражу око тог незапоседнутог простора. Застао би и одахнуо. Али чим би учинио само неколико корака, нашао би се поново у безобличној белини.

Дрвеће му је данас изгледало друкчије него јуче. И оно је чекало да се ослободи белог оклопа и да се оријентише. Али светлост је била предалеко, као процеђена, и деловала је нестварно.

Зато он убрза корак, терен је сад био раван, и он се одједном нађе на цести. Зину, као да се пред њим отворио бездан.

- Па овде се познају трагови точкова – рече гласно.

Нагађао је да ли су то његова или нечија друга кола оставила те трагове на путу. "Не, моја!" понови и пожури. Освртао се на дрвеће, на пропланке уз цесту, на голе хридине што су стрчале из тла, покушавајући да погоди јесу ли то оне исте које је гледао пре два дана. Било је немогуће изнудити одговор од ствари. Оне су биле измењене, друкчије осветљене, мокре, и без икакве перспективе.

"Наравно, млади са свадбом нису више могли чекати, божићни пост је пред вратима, а онда пола године опет ништа!"

После неколико сати хода цестом, он се одједном трже, застаде и искриви лице приметивши да се враћа одакле је пошао – у брдо, иза брда, на обронке који леже иза брда, његовој кући за леђима.

Потрчао је цестом у супротном правцу и ускоро се нашао опет онде где је раније стајао пун радости после дуге празнине – на цести која му се чинила позната.

"Стари отац то неће тако лако поднети", помисли и застаде насред цесте која га је водила у кругу око брда.

"Уплашиће се! Може се десити да му попусти срце".

Сад га је све гонило да се избави из круга у који је зашао, па напросто појури у правцу супротном од оног којим је дошао.

Ишао је врло дуго и све више му се чинило да магла има већу моћ над њим него што је имала.

"Трећи дан од куће" помисли.

Магла сад није више имала ону власт над њим која дође и прође – тако ју је осетио први дан, па и јуче – не, сад му је изгледала непроменљива, стална, као судбина. И горко се осмехнуо.

Храна је била понестала, каткад му се чинило да га обузима лагана слабост, али она је брзо пролазила и није му се чинила важна.

"Кад бих могао размислити" шапутао је сам себи, и одмах схватао да нема шта да размисли, на њега се сручило нешто налик на земљотрес и поплаву, и дај боже да извуче читаву кожу.

Дође му да крене низбрдо, стално низбрдо, па ако не данас или сутра, за три, четири дана стићи ће у долину. Тамо је долина! – замахну и показа руком, као официр, правац пробоја непријатељске линије – тамо нема магле. Тамо за њу и не знају.

Храбро је газио, корачао чврсто, али је брзо схватио да од тога ништа не зависи. Зависи од других ствари – од компаса, који нема, од северног ветра, који ће дунути ноћу с оне стране, од распознавања предмета – дрвећа, стена, цесте, јарака, окука, шумских знакова на међашима и раскршћима. А све то он не може да распозна.

Земљина површина сад се таласала. Хумак па удолина, мала вртача, гребенчић, пуста положита осулина, кланац који се изгубио, а није приметио кад – тако је ишло без краја, а магла је непомично лежала – прела. Ниоткуд гласа Да је сковикнула птица, пошао би за њом. Али птица се по свој прилици у право време повукла из те зачаране белине.

"Шаруља!" викну он па се обрадова свом гласу, а пред његовим очима се за тренутак појави утешна слика. Шаруља лежи широко разваљена на слами, а крај ње још сасвим трапаво теленце и Шаруља га лиже.

Добро је то! помисли и осети да га та мисао загрејава, а од топлине му опет постаде пријатно. Проћи ће пометња ових неколико дана – та га је мисао крепила и он одлучи да не пешачи даље. Зашто? Проћи ће.

"Да се човек такорећи у својој властитој шуми изгуби – исувише глупо! Да не нађе пута – неће ми веровати! Због магле? Па могао сам изићи из магле!"

Одело му постаде тешко, осети да је потпуно мокро, као да је на њега све те дане падала лагана роса, а и кожа му се чинила преливена водом – по образима, по коси, а трепавице отежале.

Брисао се марамицом и приметио нешто врло чудно. Приметио је да опет корача. Приметио је да се заправо опет врти, и не знајући – јер друкчије није могао.

Лежати на месту? Сву дугу ноћ и читав дан? То је немогуће. И он би се претворио у маглу. И тако је поново ходао.

Али шта је то? Зар није већ био на овој цести? На овом месту? Јуче, прекјуче? Зар то није траг његових ногу – поред точкова? А траг је баш такав, као да га је сад утиснуо. Да, његов је! Онда само даље око самог себе? Мисао је била заморна.

Сео је на хридину крај цесте која није била покривена ниским бусењем.

"Гром и пакао!" сину му мисао. "Камен не може побећи, али ја могу!"

Поново се јавише слике старог болесног оца у запећку, црвено озарене младе како седи за столом, и Шаруље на слами. А онда зачу Кобала како говори испрежући коње:

"Бајец се задржао у шуми, Бајец ће доћи касније".

И жена је ушла у кућу као да се ништа није догодило. Затворила је врата и размишљала о нечем свакодневном. А Бајецу ни трага ни гласа.

"Нису га ваљда вуци растргли!" говори можда данас Кобал. "А у маглу се не усуђује. Магла је у шумама као море."

И поново простире лежај. Али трава, драчје, чак и камење, све је мокро. Простире свој лежај поред цесте, испод шпиље, сад већ сасвим помирен са судбином.

Али ноћу се пробуди. Учини му се да неко ломи његове затворене капке на прозорима. А онда му се причињава да се Шаруља отима код јасала, па брзо скаче.

Бура ломи труле гране у буковој шуми. Али то су само поједини замаси, који се стиш΀°вају. Не, опет се брдо ваздуха из висине сјурило и Бајецу се чини да се око њега све меша, преврће, ломи.

Охо хо! Прва се звезда указала на широком прозору неба и Бајец је изван себе. Непомично стоји и чека шта ће даље бити. Неколико натрулих суварака пада с дрвета, силно су бучни док падају између грана, на небу се појављују још три, четири звезде, има их све више на северној страни, али крпе поцепане магле и облака опет их скривају.

Сада и ветар дува равномерно. Хладан је, освежавајући, гост из далеке земље. Незнана ноћна блага светлост окружава Бајеца и човеку се чини да би је могао рукама дохватити. Слојеви и облаци магле јуре мимо њега, личе на вештице што језде на Клек, као што је читао у дечјим бајкама. Само још један поглед баце на њега и већ их нема. Па наиђу друге и пројуре крај њега.

Бура, међутим, већ господари простором. Бајец једва у даљини изнад себе разазнаје црне смрекове врхунце планина – има их више. С ове стране није навикао да их гледа. Мора да се ђаволски удаљио од куће.

Онда скиде капут и баци га преко рамена да му га бура продува. Упути се према највишој тачки у шуми, где науми дочекати јутро и одатле се оријентисати.

Испод врха се склонио између камења и заспао. Бура је оштро дувала изнад њега. Кад се пробудио, сунце је већ високо одскочило.

"Како високо!" помисли и погледа у њега. Досети се како је за њим чезнуо и учини му се невероватно све што се догодило.

Кад се оријентисао, схвати да се између њега и његове куће простиру широке шуме.

"Дан хода!" помисли "и можда ћу стићи до ноћи!"

А затим крену на пут с буром која му је дувала у леђа.

Али се пре ноћи склони у шумареву кућицу крај пута – сувише изнемогао од глади и напора.

Тек петог дана ујутро стиже кући.

- Већ смо се за тебе молили! – рече му жена доводећи теле Шаруљи, кад Бајец неочекивано уђе у стају. – Већ смо те избрисали.

- А отац није издржао тај страх. Још је млада седела за столом, кад му је позлило. Синоћ смо га сахранили, а млади пар је отишао до железнице.

Бајеца обли хладни зној. Сео је на пањ и дуго дрхтао. Затим је обрисао капљице зноја и улазећи у кућу рекао:

  • За ово време, рођење, живот и смрт прођоше мимо мене!

Петер Божич

Животиње беже

Црвенело је последње сунце, а у предвечерје су наоколо лутали последњи чопори лисица. Нису више тражиле плен, већ прибежиште од нечег што је, корак по корак, продирало у шуме. Људи ту више било није. Минулог пролећа вратио се, неким неразумљивим случајем, један старац и задремао на згаришту некадашње суседове уџерице. До своје није ни стигао.

Само се с времена на време дотетура још понека изгладнела животиња и чепрка по остацима. А деси се такође да се ноћу дошуња скупина људи у поцепаним униформама и запали малу ватру, нешто закопа, понекад човека, понекад нешто што не може више да носи, и крадом оде даље. Деси се такође да једна група бежи пред другом. Први су подерани и изнемогли, и падају у снег право на лице, други су у новим униформама, али свеједно смртно уморни. Гоне се по овим шумама већ извесно време.

Гудуре застењу и зајече као мале, голе и слепе, тек рођене мачке и бљуну крв. А кад утихну и кад у целој широкој шуми завлада слепа тишина, однекуд се иза снега и грања довуче погрбљена старица с лопатом, а за њом се догега ситна, али већ скоро одрасла девојчица свирајући на усној хармоници отегнуту, готово глупаво веселу попевку.

Старица понекад окрене узбрдо. Тамо неко време брзо и скоро без даха копа и копа у снегу. Затим земљом затрпа лешеве који штрче испод танког снежног покривача, поравна снег и исправи смрчево грање, које у међувремену нанесе девојчица. Затим опет одгегају. Кад ишчезне и последњи звук с мале висоравни, ни оне се више не виде.

Тако раде читаве зиме, и кад је једног дана девојка упитала старицу чему све то, она јој је сасвим мирно, без уобичајене жестине, одговорила:

- Знаш, ако све то сагњије, све те смреке, гране... А шта ћемо онда? Хајде, реци, шта ћемо...

Девојчица није никад знала јасно да одговори, слегла би раменима и досађивала се и даље. Једино је сваки такав пут у гудуру био за њу весео догађај, јер је тада имала шта да ради и то је сасвим једноставно звала – посао.

- Имам посла – мислила је и развлачила оне тонове који су, према мишљењу старице, морали бити бар толико туробни колико и згаришта разрованих уџерица, или њихово принудно склониште, напола спаљено, напола срушено, на силу окрпљено полудогорелим даскама и гредама. Да је ту некада била муљача за вино, о том је сведочио само велики завртањ, на чијем је врху чучао као планина велики камен и претио да се сручи, кад му се то прохте, старици и девојчици на груди.

- Имам посла, имам посла – мислила је девојчица, крећући за старицом на тај пут, па би сваку, и најубиственију и најтуробнију мелодију, некако весело заоблила у поскочицу, поигравајући иза старице по стази. Носила је гране и није више старицу питала чему све то. А кад би их притиснуо тежак дан, и када је изгледало да се камен на завртњу одвио до последњег завоја и да ће сваког тренутка оба тела пригњечити о под од опеке, онда би старица понекад рекла: "То морамо. Једном ће доћи ред на мене, а онда и на тебе."

А девојчица је размишљала како ће закопати ту старицу коју раније није ни познавала, већ су се случајно нашле баш оних дана кад су из тих гудура нестали сви људи. И пошто се сетила да је ту спаљено све што је било сазидано, досетила се и тога да се то десило само зато што она са старицом не би могла становати у свим тим кућама. Да и зашто онда не би изгореле? Зашто их онда не би спалили?

Биле су једна другој туђе и понекад би старица била једва приметно љубазнија, као што су обично странци у међусобном додиру, али би убрзо затим искривила лице, као да се нечег сетила, спустила на земљу ако је нешто имала у руци, и нестала из пребивалишта. Сатима би лутала по шуми, и кад би се вратила, ћутке би преседела читаве сате набирајући боре на лицу. Али су јој сваки пут, кад би се вратила, руке биле као угаљ црне, као да је све време, проведено напољу, бродила само по угљу.

Девојчица, међутим, после сваке такве вечери, није имала шта да мисли. А уколико би јаче напрегла мозак, докучила би само како ће у ствари закопати ту старицу. Замишљала је њено лице, бело од иња, високе и накострешене обрве и крвљу умрљан смеђе обојени вунени плед. Гледала је своје дланове и мислила да ће, истину говорећи, бити довољно јака да лопатом разгрне замрзнуту земљу и онда земљом опет покрије од иња и мраза укрућено тело. Донеће тамо смрековог грања, као што ради бар једном, ако не и два пута недељно, али ако покуша да из оне усне хармоникице извуче неке звуке, они ће бити исто тако чудно отегнути и збркани, као што су боре на старичином лицу. Извијаће се и смејати, смејати... и сваки звук ће посебно мислити: Радостан сам, неописиво радостан, јер сам опет на послу... А кад се буде враћала, ићи ће та сива, погрбљена прилика пред њом, узбрдо, између грана... Али не... Па она ће управо ту прилику закопати.

Боље не мислити на то. Боље не. Али на шта мислити. На посао? То је још далеко, далеко... И кад је онај велики камен на завртњу остао мучно да виси на последњем завоју, изнад њене сићушне прилике, крикнула је и побегла. Кренула је у гудуру, одгрнула снег првим предметом који јој је дошао до руку, бацила у јаму понеку суву грану и све опет затрпала. Донела је смрчево грање, и кад је у руке узела свој инструмент и звуци почели да се претурају по гранама, упоредила је свој посао с оним који је обављала са старицом. Ћутке и сва сломљена вратила се кући. То што је учинила, било је јадно, веома јадно...

Затим су једне вечери немо чучале свака у свом кутку а камен на завртњу клизио је на последњем завоју, смешно, без цвилења, и изгледао као лице веселог војника са отврдлим и побожним ликом, кад је погинуо за...

Гудуре су утихнуле и вечери су се претакале мучно и лено, без икакве сврхе и без икаквог циља. Нико није долазио у шуму да би старица и то девојче могле нешто да учине.

Старица је само мрмљала да треба и њу... можда већ ускоро, и девојчица је свако јутро у цик зоре устајала и напето мотрила њено лице и онај вунени плед, кад ће се на њему показати најпре мала, па све већа и већа црвена мрља, и кад ће... тад ће она...

Али је лице старице остајало увек исто онако бело и непомично, а кад би се пробудила, само би упола отворила очи, сваког јутра исто онако тврде и нарогушене.

А лице мртвог војника над њом из дана у дан се све више церило од неке безнадежне радости. Девојчица је била потпуно опседнута црвеним траговима на старичином белом лицу, одлазила је у гудуру, копала и гребла стврднуту земљу и враћала се натраг по десет пута дневно. Понекад би јој се учинило да се на лицу старице појавио онај црвени траг и тада би крикнула, а старица би је канџастом руком ошинула по лицу: "Будало, шта ти је?"

С муком би угушила крик у себи и уносила се у оно развучено лице над собом.

Онда су једног дана опет застењале јаруге, суво се накашљале и бљунуле крв, као неки остарели, на смрт осуђени болесник. Кад су ућутале, старица је најпре кренула до првог обронка, а девојчица се вукла за њом носећи у мислима само још црвене пеге на старичином лицу или њеном пледу.

Све је било као и раније. Свеже разгажен снег, решеткасто посејан црвеним размазаним мрљама и грудвицама. Старица је тапкала око хрпе снега и разгртала га као полудела лисица. С руку јој је цурило црвено и нокти су се као у живо месо заривали у снег који се меко пушио. С рамена јој је мало склизнуо вунени плед. Кад је девојчица то приметила, бесно је гурнула крајичак погледа у малу црвену бару. Испрва крадомице, а кад је угледала прве црвене мрље на земљано смеђем плетиву, неописиво се уплашила од помисли да можда неће стићи да га цео гурне у ту црвену боју... Цео. Једна једина бескрајно пријатна црвена боја.

Ситним прстићима вукла је свом снагом плед са старице, а старица је махала и својим малим шапама тукла је по глави...

- Мрцино, мрцино! Тако ти...

Девојчица је гурнула старицу у снег и помислила: – Како је пала као сноп. Мали црвени сноп. Старица се дигла и испружила руку:

- Ти, ти...

Право по лицу.

Лице девојчице зајапурило се од напора и у борама на челу није било ни једне мисли. Тупо је зурила преда се. Тупо као животиња. Неко време... А онда је помислила на свој живот. Обузело ју је непознато осећање, непознато и потпуно страно.

- То, то није истинито. Шта... или је можда све то заиста истина? Потребно је измислити нешто сасвим друго. Нешто ново, што нико не зна. Потребно је...

Мислила је напето и заборавила на све око себе, али ничег се није могла досетити. Старица се сасвим усправила и још једном је својом црном руком ударила по образу. На њеном лицу мешале су се две боје. Црвена и црна. У нешто неодређено... То уопште није више била никаква боја.

Девојчица није више марила ни за шта. Препустила се старици и старица ју је вукла у њихово скровиште, као што је била навикла да вуче свеже посејане лешеве војника. Гурнула је унутра и на вратима помислила: Шта је то? То с девојчицом и са мном? С овим сахранама и од ватре наглоданим уџерицама?

Код врата се није зауставила, нешто ју је отерало напоље. А девојчица је замрзела. Учинило јој се да је малочас била на прагу нечег и да је старица није тако... она би праг прешла и... Мрзела је све више и више. Са сваким тренутком – време је ноћу јурило као махнита звер, док је раније само суво лебдело испод таванице од опека – све више и више је прожимало осећање бескрајне мржње према мршавој и погрбљеној прилици. То осећање ју је догурало до врата, затим напоље... гурало је пред собом по снегу све даље и даље, за старицом. Тако дуго, док је није угледала како милује поцрнеле греде, тако црне да ни киша ни снег нису могли спрати с њих ту нагњилу црнину. Старица је на коленима пузила од греде до греде и миловала их длановима, а онда нокте заривала у дрво и на коленима остајала да чами у снегу.

- Но, ако је то нешто, на пример... – Дуго је мислила шта. За живот није знала ниједан израз. Ни једну прикладну реч.

Али мислила је на то.

Тој изненадној мисли вољно је климнула главом, као да је открила оно о чему је тако напрегнуто размишљала док ју је старица малочас у снегу тукла песницама.

Примакла је хармонику устима и засвирала живахну, али развучену мелодију, која је отицала у снег, као и крв малочас. Најпре се потапала, а онда израњала из земље кроз белину снега, у снажном таласу, у току њене мисли која је открила нешто велико, спасоносно.

Била је срећна. Одгегуцала је по снегу и од оног пређашњег осећања мржње није остало ни трага. Изгубила се из гудуре у правцу њиховог станишта.

Кад се старица, касно у ноћи, вратила кући, сва измучена и заплашена, црног лица и потамнелих дланова, нашла је само леш девојчице.

Девојче је на муљачи одвило завртањ и положило главу на древно подножје. Камен је са последњег завоја склизнуо и згњечио њено лице на поду од опеке.

Старица се повила и зацвилила:

- Сад више никога нема да му кажем...

И после извесног времена:

- Само шта?

Алојз Ребула

Виноград римске царице

Једва једном, рекао је, кад је после ручка ушао у канцеларију. Била је празна и благо задимљена; још се осећао задах једне странке, госпође која је ту била пре подне. Окачио је капу са штитом на чивилук, додао цепаницу у пећ у углу и ударио дланом о длан. Био је сам, странке су биле отпремљене, телефон је ћутао и пошта је чекала на писаћем столу, спремна за сандуче. Пришао је прозору, погледао на улицу и ногом лако куцнуо о зид. Кад се окренуо, пословно је протрљао руке. Поподне је његово: новине, телефонски поздрав жени у Трст, партија шаха с другом. Затим вечера и спавање, а сутра опет стари и отрцани живот.

Данас још није било тако, понедељак је имао сада, као и раније, известан изворан, нарочит укус, извесну новину и скоро сврбљив немир који остали дани у недељи немају. И док је седео за великим празним столом и разгртао новине, осетио је да му спортска страна мирише на ручак. Било је то осебујно, малтене празнично расположење, узети тако у руке новине од понедељка, полако их листати и затим застати на трећој страни, крцатој извештајима о фудбалу претходног дана.

"Јувентус" је изгубио, то је на тој страни било једино што му је сметало, иако је за исход знао још прошле вечери кад је слушао пренос утакмице преко радија.

Седео је испруживши ноге далеко испод себе, и док је читао, осећао је да је понедељак заиста нарочит дан, с таквим извештајима у новинама, са том топлом тишином у канцеларији, с буром која хучи тамо напољу. Дивљала је већ недељу дана без престанка, притајила би се за тренутак, а онда дунула неком ослобођеном и крутом, поноћном снагом. Кроз прозор је видео комадић пута, на пушкомет изнад њега пругу, затим висораван са снежним Карином у позадини. Путем би, с времена на време, промакла нека жена, иначе је ту, на крају села, била пустиња. Док је седео, видео је само старо закржљало дрво без сока, са снопом голог шибља које се ломатало у бури.

Али зашто је "Јувентус" морао да настрада? Кад је прошле недеље попуњавао тикет од дванаест колона, с таквим исходом уопште није могао да рачуна. Код састављања комбинација узео је у обзир и изненађења, забележио је и понеки немогућ исход – укратко, играо је као што треба, али нешто тако никако није могао да замисли. Тако је његов тикет отишао још једном до ђавола. Још једном је играо узалуд.

Прочитавши страницу до краја, он устаде.

Сад је у питању било једино то да не поверује више ниједној момчади. С том мишљу потражио је у фиоци велики четвртасти картон и прихватио се посла који га је онда заокупљао до суботе. Стојећи, благо нагнут над столом, почео је да брише великом меком гумом стари тикет. Брисао је стрпљиво, и кад је завршио, сео је, зашиљио оловку и почео да комбинује нови. Усред посла би се, с времена на време, усправио, наслонио на наслон столице и почео да оловком удара по ивици стола. Израз му је постао сув и стваран. Требало би му десет милиона, ништа више, помислио је и искревељио се. На помисао да ће добити десет милиона понекад је сам себи изгледао као суманут. Понекад је био потпуно уверен да ће погодити. Зависило је од расположења. Да је у Трсту, потрошио би са женом по сто лира недељно, а овако је завршио у провинцији, почео да се досађује и да игра. Све би било у реду да му игра није прешла у страст.

Кад је после извесног времена зазвонио телефон, устао је са оловком у руци.

"Овде касарна на Брежини".

То није био женин глас.

"Овде поручник Uglessich", говорио је у слушалицу и ставио руку у џеп.

Разговор се развукао, поручник Uglessich је завлачио оловку у рупу бројчаника на апарату и вртео њоме. Гледао је у оловку док му је слушалица с непотребном подробношћу доказивала ствар коју је одмах разумео.

"У реду", рекао је живахно и службено. "Реч је о томе да не предузимамо никакве мере, него да ствар само извидимо. Само извидимо, да. Едера, то је на три километра одавде. Са џипом смо тамо и натраг за двадесет минута, господине инспекторе", рекао је поручник Uglessich и спустио слушалицу.

То путовање је било сасвим сувишно, нарочито зато што мора напоље, у буру, и то кад се већ удубио у решавање тикета.

"Срећа", говорио је поручник, загледан у друм који је као у таласима јурио према џину. "А ко би се смрзавао, кога би шибала бура по оваквом времену и ко би ишао да се натеже са тим Словенцима и њиховим таблама, када бих ја имао среће?"

"Ти Словенци раде сад све што им се допада", рече каплар.

"Раде шта хоће. Постављају табле", потврди поручник.

"На изборима су добили и сад раде шта хоће".

"У овој општини, да."

"Наравно, говорим о овој општини. У овој општини је добила њихова странка и ова је општина сад њихова. А сад раде."

"Интересује ме шта је с тим таблама", рекао је каплар.

Смркавало се, и кад је шофер запалио светлост, катран се на друму заблистао, очишћен буром.

"Мене то баш ништа не интересује", одби поручник.

"Ако су заиста поставили своје табле, биће занимљиво."

"А чије, ако не своје? Али занимљивије би било седети У топлој канцеларији и попуњавати тикет. Но, стижемо."

Угледали су светлост на раскрсници великог друма поред мора, који је овде заокретао према Трсту. То је место које је означио инспектор.

Инспектор је рекао да су се, према непровереним вестима, на друму поред мора појавиле саобраћајне табле, нове табле са словеначким и италијанским називом села, двојезичне табле. Овог пута није у питању, телефонирао је инспектор, да ли те табле постоје, него да ли су заиста двојезичне, са италијанским и словеначким, или можда са словеначким и италијанским називом села, односно насеља.

Поручнику Uglessichu је тај разговор још био у ушима, и кад је с капларом изишао, није им било потребно да се осврћу наоколо. Нашли су се управо пред једном од тих табли чим су искочили из џипа. Стајала је усред троугла који су правили друмови пре но што ће се спојити. Била је то поприлична табла и стајала је на два гвоздена стуба. Стубови и табла, све је било ново, свеже обојено, као зачуђено. На месту где су стајали стубови земља је била свеже раскопана. На друму поред мора било је све живо од возила, лимузина и камиона, који су засипали таблу жаром својих фарова. Табла се гасила, па се опет палила, изгледало је као да тоне у таму и опет искаче из ње, палила се и гасила, па опет самосвесно проговорила возилима:

Бршљан – Едера

"Бршљан, то је на њиховом језику Едера", рекао је каплар.

"Јасно, на њиховом је Бршљан", рекао је поручник Uglessich и извукао из џепа нотес. Бура му је разлистала странице и он опсова.

"Двојезичније од овог не може бити", рекао је кад је још једном погледао, као да хоће да учврсти тај нови појам – двојезичност.

, Двојезична и по", потврдио је каплар.

Ускочили су у џип да се одвезу даље, до села. Био је то скуп кућа, углавном гостионица, поређаних крај друма дуж мора. Недалеко испод друма била је увала, а између мора и увале шума; лети је ту било све живо од купача. А сад је Бршљан био исто тако мртав као и било које крашко село. Кад је џип стигао до прве гостионице, поручник Uglessich искочио је на друм. С нотесом у руци ушао је у уско двориште, где је, кроз притворена врата, падао сноп светлости. Пред њим је изненада стао дечак, с лампом у руци.

"Да с њим начиним записник?" упитао је каплар напола у шали.

"Је ли, мали, како се зовеш?" одмах поче каплар.

"Пепо."

Мали и округли Пепо остављао је утисак замотуљка од крпа који је бура откотрљала на крај друма. Био је покривен шубаром, откопчани ушњаци вијорили су се око његових ушију, изнад увијеног шала неповерљиво је гледало пуначко и зајапурено, црвено дечје лице.

"Знаш ли што италијански, Пепо?"

Дечак слеже раменима као да не зна како да се извуче из шкрипца. И кад га запиташе да ли је видео табле и када су поставили нове табле, слегао је исто тако тупо раменима, све док одједном није спустио лампу и киднуо друмом.

"Нас питајте за оне табле!" јавио се тада неко који је изнутра отворио врата. Отворио их је широм и дао им знак као да их уљудно зове унутра. Био је то старији човек, просед, судећи по покретима већ мало "под гасом", и кад су полицајци ушли, он им је руком показао према групи мушкараца који су седели око једног јединог округлог стола, показао је на себе и на њих, као, нека питају целу гостионицу, како и шта се догодило са оним таблама.

"Ваше име?" упита поручник Uglessich.

"Зовем се Тробец, клесар у Кавромани. Оне табле смо поставили ми", рекао је без питања.

"У реду. Објасните ствар. Ми смо чувари реда и морамо да направимо записник."

"Ми", поновио је клесар. "Ми, то је наша општина. То је општина Бршљан – Брежина. Законито и по свим прописима изабрана општина. Све је то учинила наша нова општина", журио је да исприча клесар и позивао се на општину са оним безбрижним и урођеним поносом с којим се мали човек позива на име угледног и високог рођака у чији утицај не сумња. Чак се добијао утисак да је у његовим очима општина, појам општине, виши од сваке друге власти, и као да у полицајцима не види ништа више него извршиоце њених наредби. Исто тако стадоше говорити и други. Један за другим устајали су од стола и прилазили гомили која се образовала око полицајаца, долазили су с напола испијеним чашама у рукама и упадајући један другоме у реч позивали се на општину, као да сама та реч "општина", оправдава сву њихову веру у правду. Јер ко може спречити једну општину да постави даску с написима на свом родном језику по свим селима? Зар општина није власт? Оно што је држава у великом, то је заправо општина у малом. Као кад нека странка добије изборе и преузме власт у држави, исто тако преузима власт и општина кад победи на изборима. А у општини Бршљан – Брежина победили су Словенци. Да нису победили, они не би могли постављати по друмовима своје табле. А овако – могу да их постављају, колико год пожеле, јер су богме победили.

"Ми немамо ништа против ваших табли, ми се само обавештавамо", рекао је поручник Uglessich, гласом неког кога се борба двеју противничких странака не тиче, јер је у принципу неутралан.

"А шта ови? Зар ови ништа неће против наших табли?" узвикнуо је неко и гурнуо полицајцима под нос новине, гласило италијанске евангелистичке странке.

"Полиција је неутрална", рекао је поручник Uglessich, заинтересовао се још за неке појединости у вези са постављањем табли и отишао.

Кад је изишао напоље, гневно је пљунуо у буру.

"Полудећу од тих табли", рекао је каплар.

"Не говори ми о томе", одговорио је поручник Uglessich и сео у џип. С друге стране сео је и каплар, обојица су се свалили у кожна седишта и џип је тешко и брзо појурио према Брежини. За време вожње поручник је ћутао, као да је замишљен.

"Хтео бих да знам шта имају од тих табли", рекао је после дужег ћутања.

"У главу су им удариле, као вино", напоменуо је каплар.

"Да спавају с њима не би могли бити загрејанији."

"И мени се чини. Какав народ!" на то ће каплар.

Следећег дана, нарочити курир из Трста донео је општини наређење да неодложно уклони двојезичне табле. Општински одбор, с председником на челу, одупро се том наређењу. Тако се глас о таблама пронео из мале општине Бршљан – Брежина до у девето село, и новине свих странака почеле су да пишу о таблама, за табле и против табли. Људи су све више говорили о њима, заборављали су чак на своју страначку припадност и опредељивали се сад у две нове групе: у таблаше, то јест поборнике табли, и у антитаблаше – оне који су за уклањање табли. А табле су стајале и даље на својим местима, безбрижно гледале својим двојезичним написима у свет и пуштале да их фотографишу. Антитаблаши су као главни аргумент наводили чињеницу да је свака табла која није искључиво италијанска, пљување у лице западној цивилизацији, па макар била реч само о оној табли на којој стрелица показује правац према нужнику. И како би се само могло да назива словеначким именом сеоце, у коме је пре две хиљаде година растао виноград који је давао вино за које је нарочите слабости имала жена римског цезара? Наводили су још и овај аргуменат из културне историје. Највећи француски песник, оснивач романтизма и велики борац за слободу против тираније Наполеона III, сам Виктор Иго изјаснио се против двојезичности, против општине и против председника општине, кад је пре сто година, у коментару једне своје младеначке песмице, написао "Едера" а не "Бршљан". А таблаши су говорили, као што су говорили људи у гостионици. Општина је словеначка, људи говоре словеначки, рађају се, жене и умиру словеначки, зато треба да буду и табле на друмовима у складу с њиховим животом, с њиховим рођењем и њиховом љубављу. Нека буду и у складу с њиховим умирањем, јер ти су људи недавно навелико умирали, и то не у креветима, него у шумама. Под фашизмом партизани су искакали овде из сваког жбуна, ти људи су ишли листом у шуме, а онда су се као победници сручили на море које је њихово. А сад не желе ништа друго него да у миру живе и раде крај свог мора. Али то се не може без табли. Хоће да имају своје табле, бориће се за њих и ако буде потребно, они ће још једном да дигну буну. Ти се људи не предају, и како да то учине данас кад се нису предали читавих хиљаду година, откако су ту, у тој врлети? И напослетку – јесу ли у питању само словеначке табле, због којих би италијански аутомобилисти могли да се забуне и да скрену према Бечу, уместо према Трсту? Не, водила се такође брига и о њима, јер на табли не пише само "Бршљан", већ и "Едера", без обзира на то што се ту не може погрешити, јер постоји само један велики друм и он води према Трсту.

Тако су говорили таблаши.

Норвешки адмирал који је привремено управљао том територијом, темељно је претресао аргументе обе противничке стране, таблаша и италијанских антитаблаша, и коначно се одлучио за последње, углавном на основи историјског аргумента у вези с виноградом из кога се вином напајала римска царица. Тако су двојезичне табле уклоњене и замењене другим, италијанским. Како се општина, заједно с председником, сад као и раније, одупирала да то изврши, тај посао је обавила у јуришу дивизија полицајаца под командом поручника Uglessichа.

"Је ли сад готово?" питао се.

Проклео је табле и све оне који су измислили табле, и заставу, и томе слично, и до суботе испунио тикет. Кад га је у суботу увече носио у кладионицу, обузимала га је ведра слутња, као да му није суђено да целог живота игра узалуд. Пред прозорчићем тискали су се људи који су предавали тикете. И ти су људи изгледали ведри, свеже расположени и пуни наде. Мушкарац који је стајао иза прозорчића, румен трговчић насмејаних очију, обављао је свој посао скоро супериорном спретношћу, непрекидно лепио купоне на листиће и жонглерском хитрином одбрајао новац. Поручник Uglessich предаде свој тикет, а затим се полако кроз село упути према касарни.

У недељу ујутро устао је са пријатним осећањем човека кога поподне чека узбудљиво уживање. Али прилично се запрепастио кад је патрола саопштила да су преко ноћи нестале све табле које су биле постављене уместо ранијих, двојезичних. Ишао је горе доле по канцеларији вртећи оловку у руци. Кад му је исклизнула из руке, није је дигао, него је шутнуо о зид. Неодложна истрага, поручивао је телефон. Истрага у недељу, боже мили? Недеља је или недеља или још безвреднији дан од свих других. Истражуј, али кога, где? Кад је стигао до места где је лежала оловка, још једном је шутнуо у срџби. Сад је био тако разјарен да би најрадије неког ишамарао. Шта заправо виде људи у тим својим таблама да се толико упињу? Зар им помажу при варењу? Табле! Али истрага се ипак мора некако обавити. И одакле да почне?

Наслонио се на прозор и загледао у друм. Како би било да почне са оним који пролазе? Проклетство, рекао је, прекрстио руке, и, тако наслоњен на прозор, чекао каквог пролазника. Кад им је толико стало до тих табли, помислио је. И затим: би ли овога? То није ништа, то је детенце ноћу спавало. Та стара жена такође. Мерио је људе који су се у дугачким временским размацима појављивали на друму, анализирао њихове покрете, тражио код њих некакав нервозан поглед према касарни. Ништа. Безначајно људство које се враћа са последње мисе. Ништа нису ни овај блесави зимски дан, ни табле. А шта овај, изненада се тргао и нагло отворио прозор.

..Еј, младићу!" викнуо је једном здепастом плавокосом младићу, не нарочито празнично обученом, који се, с рукама у џеповима, безбрижно клатио на друму.

"Ко? Ја?"

"Ти!"

"Шта желите?"

"Дођи овамо!"

По понашању нема ничег сумњивог, закључио је поручник Uglessich, кад је момак кренуо према касарни. Кад га је позвао, погледао је као теле. Али. Али, тог момка је познавао однекуд. Одакле ли га познаје?

Сачекао га је у ходнику да му покаже где је канцеларија.

Младић је ушао на врата у трему и застао, с рукама у џеповима. Медвед, рекао је себи поручник Uglessich, кад га је угледао пред собом, осредњег раста, а невероватно угојеног, као да има водену болест у телу, над којим је глава изгледала, као да је од прљавог теста умешена, с малим, због сала, скоро жмиркавим и крмељивим очима. Његова појава остављала је утисак некакве тврдоглаве лености, изгледао је сањив и тежак, као да пати због тела које мора да носи.

"Уђи!"рекао је поручник Uglessich.

"Зашто? Ја хоћу да знам зашто!" рекао је Медвед с дечјом срџбом.

"Одмах ћу ти рећи!"

"Седи!" рекао му је кад је овај ушао за њим у канцеларију.

"Па сешћу", одговори Медвед, скоро с ниподаштавањем.

Осумњичени мора најпре да седне, помислио је поручник Uglessich и пошао према прозору. Ако стоји, то му пружа подршку и даје храбрости. Застао је крај прозора, с руком у џепу, нагнут над оловком коју је другом руком гуркао у браду. Окренуо се и сасвим присно запитао:

"Но, ко је однео табле?"

Кад је то рекао погледао је Медведу у очи. Осумњиченог мораш да изненадиш, то је знао, затим да пажљиво посматраш како реагује, пре но што успе да се притаји. Али у тим воденозеленим очима, у које је сада упорно гледао, није било ничега.

"Какве табле", одби Медвед.

Говорио је кроз зубе, лено, као да се исхркава.

Лукавост или тупоглавост, помислио је поручник Uglessich.

"Интересује ме, кад си их однео?" рекао је.

"Прво ми кажите, шта заправо мислите", одговорио је Медвед.

Да ли је то заиста лукавост, питао се Uglessich. Да ли је могуће да само овај ништа не зна о ствари о којој говори од јутрос читаво село? Како сад да изведем ову ствар? Ову лепу забаву?

,3ар не знаш да су ноћас нестале табле с друмова?"

"Не."

На тај одговор Uglessich учини корак према њему и подиже руку као да хоће да му опали шамар.

"Младићу, ехеј", рече претећи.

Медвед устаде и исто тако испружи руку да му одврати. Стајали су за тренутак, један према другом, док су руке биле спремне за ударац. Uglessich спусти своју. Какав медвед, помисли он. Медвед је такође спустио руку. Сео је.

"Знаш ли да ти се може десити да останеш овде?" рече Uglessich.

"Већ сам се навикао", одговори му Медвед безбрижно. А и седео је тако као да му је свеједно где је. Па ипак се не сећам да је икад био овде, помисли Uglessich. Али га се ипак сећам однекуд. Само одакле? Да, из гостионице.

"Шта си данас радио у селу? Па ти ниси из овог села. Зар ниси из Светог Вида?"

"Да, из Светог Вида."

"Но, а што си овамо долазио?"

"Дошао сам да потпишем пријаву за незапослене."

"Данас, у недељу?"

"Мислио сам да је канцеларија и данас отворена."

Незапослен? Поручник Uglessich је посматрао Медведово тело, као да се замислио над величином његових костију. над његовом леном снагом. Зар такво тело може да буде беспослено, чак и кад седи. Хтео бих да видим како једе, помислио је. Вероватно страшно много поједе. Огромно поједе и огромно попије.

"Где си синоћ био?" запита га изненада.

"Копао сам бели лук."

"Копао бели лук", на то ће поручник Uglessich као да се наслађује изразом, самом сликом, при помисли на бели лук, на копање белог лука у црвеној леји, док је у ваздуху пролеће. "Копао си. Причај нешто у вези с тим."

"Нисте још никад копали бели лук?" упита га Медвед.

"Копање белог лука, то већ разумем. Али где, с ким, до колико сати? То мораш да ми кажеш. О томе ми говори, потанко."

"Са оцем. Отац ради до пет у кречани, затим дође кући."

"А шта ради у кречани?"

"Шта раде у кречани? Копају камење и онда га превозе с брда у пећ. То је она кречана над пругом."

"Знам", рекао је Uglessich. "Настави."

"Отац је дошао кући и нешто појео. Ноћас ћемо ићи да копамо бели лук, рекао је. И отишли смо да копамо. Ископали смо добар део леје, затим се смркло. А копали смо бели лук", рекао је Медвед и слегао раменима. Као да не зна како да себи помогне, кад је већ тако. "Можете доћи да видите где смо копали."

"Је ли сад време за сејање белог лука?" питао је поручник Uglessich без лукавства. Изгледало је као да заборавља на саслушање.

"За бели и за црни лук, за све."

"А за боранију?" рекао је иследник с невиним интересовањем грађанина који је управо дошао до сопствене баште коју мора што боље да искористи.

"За боранију треба још причекати."

"Но, и онда?"

"Онда?" прихвати Медвед. "Онда сам отишао на пола литре код Јанеза."

"Тамо сам те једном видео кад си неком опалио шамар. Сећаш ли се, а", рече Uglessich и осмехну се при помисли на чињеницу да на расположењу има отежавајућу околност.

"Он је хтео да га опали мени, па сам ја њему. Зашто бих му допустио?"

"Јеси ли био партизан?"

"Да, две године."

"Синоћ си, дакле, био код Јанеза. Колико се вас упутило да идете по табле?"

Медвед није одговорио. Гледао је кроз прозор, у пусту светлост зимске недеље, очима које су жмиркале као да га пеку. Друм крај прозора био је празан а старо шибље појавило се на бури. Медвед процеди кроз зубе словеначку простачку псовку. Иследник пречу реч и лактовима се наслони на прозор.

"Дакле ти сматраш да је ова наредба праведна."

"Каква наредба?"

"Па она с којом су уклоњене двојезичне табле."

"И којом су на њихово место постављене само италијанске?"

"Тако је."

"У словеначкој општини? Пошто смо се борили? Пошто смо победили?"

"Рецимо."

"Шта ја мислим?" питао је Медвед. "Ја могу да мислим шта хоћу."

"У реду", прихватио је поручник Uglessich с миром стрпљивог учитеља који тиквану хоће да улије у главу сасвим једноставан појам. "Ти можеш да мислиш шта хоћеш. Ми, дабоме, не зовемо људе овамо зато што нешто мисле. Не ради се о мислима, него о стварима, о таблама. Табле су преко ноћи нестале. Саме се сигурно нису откинуле са стубова, зар не?"

Сад се Медвед окрену према њему. Сав се зајапурио, и кад устаде, његов је израз био крмељив и бесан, као и раније кад је исто тако био устао да узврати шамар.

"Јесам ли их ја узео?" скоро викну својим пискутавим гласом. "Ја не једем децу, а ни натписне табле."

"Седи", рече помирљиво Uglessich . Медвед седе и поново се својим крмељивим очима загледа у прозор. Требало би га везати, помисли иследник, онемогућити га дебелим ужетом. Удари га по колену и рече:

"Смири се!"

Тај се тон Медведу допао. Одмерио је иследника и пружио према њему своју кратку меснату руку другарским покретом мешетара који после дуге препирке коначно предлаже прихватљиву цену. Иницијатива је сад била његова.

"Рецимо да сте ви из Милана", полако и с муком поче он. "Рецимо да сте рођени у Милану, да уопште живите у Милану. Рецимо да једног јутра устанете, изиђите на улицу и приметите да су сви натписи на немачком. Ви лепо стојите насред улице. Италијан сте, рођени у Милану, Италијан дакако а читате "Links", "Rechts", "Achtung – Bandengebiet," "Korpskomondo", као што је писало овде кад су били Немци. То само, рецимо. Ви стојите и гледате."

"Но, да", рече поручник Uglessich с досадом, али још увек толико стрпљиво да се Медвед још више ослободи и још убедљивије пружи своју руку према металној значки на његовој блузи.

"Ви сад стојите тамо на улици. Ја сам Италијан, кажете себи. Милано је италијански град. А ја видим само те немачке написе. И ви стојите тамо као тикван, не, не?" терао је Медвед даље са отвореношћу суровог детета.

"Ми се не упуштамо у то. Ми смо само чувари реда,"

"И сад, рецимо, да сам ја Словенац, да су у овој општини Словенци, да су Словенци победили на изборима. То само, рецимо. Затим, рецимо, да су ти Словенци поставили наоколо по својој општини табле на словеначком и италијанском језику. Не само на словеначком, на словеначком и италијанском језику. Рецимо да сте Словенац и да једног данa устанете и видите да словеначких написа нема више, него да постоје само италијански. Ама какви ли су мангупи то измислили? кажете. Тако лепо тамо стојите и кажете."

Мили боже, уздахнуо је поручник Uglessich . Табле, помислио је. Недеља од табли.

"Јесте", рекао је. "Али то се нас не тиче."

Устао је отишао у угао и леђима се наслонио на пећ. Од свега тога неће бити ништа, помислио је. Кад би бар био сигуран да је тикван. Ђаво би га знао. Док га је тако издалека посматрао, мозгајући о новом и ефикаснијем захвату, ушао је у собу каплар, с тањиром у руци. На тањиру је било неколико сендвича са мортаделом.

"Хоћеш ли да једеш?" запитао је Uglessich Медведа.

"Хоћу."

"Би ли и чашу вина?"

"Да."

"Армандо, стави тањир на сто и донеси још чашу Chiantia."

"Послужи се", рече затим Медведу.

Још увек је стајао у углу наслоњен на пећ, с рукама на леђима, и посматрао га како једе. Сад, кад се искашљао и рекао све што је хтео, о Милану и Словенцима, мора да једе двоструким апетитом, мислио је. Био је мало разочаран кад је видео да не једе облапорно, већ механички и безлично, с преданом и уједно празном невиношћу животиње, као да никад и није јео нигде другде него у касарни, као да му је свеједно где је, само да може јести. Или је то некакав друкчији, неупоредиво гори апетит, апетит медведа?

"Пиј", рече Uglessich .

"Кад је тако, и попићу", на то ће Медвед и испразни чашу, обриса уста једним па другим рукавом, а затим устаде. Бура је дувала у честим замасима и кроз прозор се видела сива зимска светлост, без сунца. Недеља, помисли поручник Uglessich , кад Медвед стаде пред њим. Али шта се то заверило против мене да се баш данас морам бавити с њим? Било је око подне и за неколико часова почеће пренос фудбалске утакмице. "Јувентус" и она навала којој нема равне! Једанаесторица од којих је сваки играч ас! Гром и пакао, рекао је у себи, кад се присетио да нешто мора јавити инспекторату, у вези с нестанком табли, а тај Медвед сад стоји пред њим безбрижан и сит, као да на све то фућка. Прешао је на други крај канцеларије и кад је дошао до прозора, окренуо се.

"Синоћ си, дакле, копао бели лук. Кад си ископао, отишао си на пиће код Јанеза. Тамо сте говорили о таблама. А куда онда?" убацио је стреловито, као да сад хоће привести ствар крају.

"Онда. А куда бих онда? Отишао да спавам."

Поручник Uglessich застаде насред собе. Изгледао је сасвим измењен. И кад је поново проговорио, проговорио је тоном човека који после дугог брбљања сад улази у суштину питања које је досад немарно прикривао.

"Једна особа те видела после поноћи на раскрсници код станице", рекао је.

"Мене?" узвикнуо је Медвед.

"Тебе", потврдио је иследник и погледао га тајанствено и злобно, као да ужива у томе што га је одједном разоткрио. То је последње, помислио је, а онда ће га избацити ногом из канцеларије, јер му је покварио недељу.

Медвед скочи и пружи руку према иследнику.

"Покажите ми гада који је те рекао! Покажите ми га, да га самељем! Сву ноћ сам спавао, спавао сам до девет, кад су се људи већ враћали са прве мисе!"

"А табле су нестале одмах после поноћи и отада си наравно могао да се наспаваш."

"Наспавао сам се како ваља", признао је Медвед.

"Не признајеш да си заједно с неким сељацима скинуо табле?"

"Ја? Ја? Ја?"

"Да свакако знаш, ко их је скинуо? Ко је то организовао?"

"Ја?" опет ускипе Медвед. Стајао је раскречен; тешке, месом набијене ноге стрчале су му у страну.

"Особу која те видела притворили смо још јутрос."

"Може бити."

"Позваћу је", рече иследник, па га је још неколико тренутака посматрао, а затим одлучно премери собу до врата. Отворио их је и сигурним покретом човека који зна шта хоће, мислећи: проклете табле!

"Армандо!" позва заповеднички.

"Желите!"

"Доведите притвореника!" рече гласно.

"Одмах!" одговори каплар.

Поручник Uglessich се вратио и оставио врата притворена. Сад је ходао горе доле по соби, не обазирући се уопште на Медведа, као да је с њим већ свршио и сад чека само сведока који ће својом речи објаснити све. Ко зна, како глумим, помислио је. Погледом је ошинуо Медведа и видео га исто онако спокојног и здепастог, без сенке немира. Можда играм сасвим добро за тог тиквана. Сигурно не тако као навала "Јувентуса". А ако данас не победи? Победиће, говорило му је срце, победиће и у том случају мој систем мора бар нешто да роди. Преподне је било глупо како само може бити. Ако и послеподне буде такво, све заједно ће бити исувише глупо. Срце ми говори да ће се десити нешто нарочито. Срећа на спортској опклади? Нешто слутим. И да ли је тај Медвед заиста тикван?

"Већ је време", рекао је Uglessich и принео очима руку са часовником. Гледао је у њега као да броји секунде које га деле од доласка сведока. ,Још минут. Онда си затворен."

"Можете", рече Медвед и слеже раменима, "можете да гледате на сат до вечери."

"Признај, биће боље за тебе."

"А шта да признам? Да се ноћу вуцарам по друмовима и да једем нове шарене табле?"

Можда их заиста једеш, помисли поручник Uglessich . Медвед си и једеш као животиња и можда си доиста појео и табле. Ко зна шта ти све можеш да пождереш, медведе.

Не помакавши се, он нагло спусти руку.

"Одлази!" пригушено сикну и само главом показа на врата. "Купи се!"

Кад су се врата затворила, он баци капу на сто и бесно одахну. А сад начини записнике из тога, рече. Само им дајте табле, коликогод желе, нека подупру боранију својим двојезичним таблама, али мене оставите на миру.

Сео је на ивицу стола, нога му је висила и клатила се. Кроз прозор је видео друм, затим старо дрво, а с друге стране смеђу пустињу, пашњаке, туђу и неразумљиву земљу табли. Тада је из трема изишао Медвед и упутио се према огради, из џепа је извукао избледелу немачку капу и покрио се. Набијао је на чело и сагињао се према бури која му је ширила ногавице и откривала његове набијене ноге. Овако, од позади, изгледале су искривљене у страну, као да је с платна сишао крашки Чаплин.

Чаплин? Питао се поручник Uglessich. А ако ме је тај Чаплин из чиста мира насамарио. Најео се и исприповедао, а сад се клати као да је заиста дошао у Брежину због пријаве за незапослене. Да не знам да је канцеларија за незапослене затворена? Шта? Нисам ли код саслушавања превидео основну чињеницу која ме наводила на сумњу? Како би се понашао неко ко би ноћу украо табле, затрпао их камењем и затим био изненађен кад пролази друмом поред полицијске станице? Јео би и пио и тврдио да је дошао у општину, јер је заборавио да је недељом затворена. И тикван који би га саслушавао, веровао би му, рекао је поручник Uglessich и ударио се по челу.

Марјан Рожанц

Ваздушна пушка

Против вас, лично, немам ништа, друже судијо, само не дозвољавам да ме по кратком поступку отпремите судији за прекршаје – будите тај судија ви или неко други. Нисам пиљарица која вара. Нисам се ни возио на бициклу без светла па да ме се просто отарасите новчаном казном. Хоћу пред прави суд! Пред поротнике и јавност! Захтевам да своју трибину поставите на Конгресни трг и спроведете звучнике по дрвећу – бар онолико пажње, колико се некад указивало ратним злочинцима.

Иначе се с вама слажем. Вероватно сам доиста сувише осећајан и помало егзалтиран човек. По свој прилици тачно је и све остало што тврдите о мени, али – видите! – управо због тога мој проблем захтева нешто шири и темељитији поступак. Без бриге, никоме нећу казати да је црна металургија болна тачка наше привреде која ни мени није дала да ока склопим, мада бих, као искусан геодетски техничар, могао и о том да кажем много штошта занимљивог... У ствари, ни сам не знам тачно зашто сам постао баш такав, а не друкчији, и шта ме је на крају довело до тог скандалозног чина. Вероватно је томе крива моја тешка младост. Веома рано сам, наиме, изгубио оца, док моја мати – смушена, расејана жена – није имала ни времена ни чула за васпитање деце. Спремала је туђе станове, трчала кући и журила да кува, успут би тркнула до пиљара или до месара, не задржавајући се уопште. Журила је и журила. Осим тога, стално с децом. Млађег брата Васку би зграбила у наручје, мене – коме је било једва две године – шчепала би за руку и вукла за собом, тако да бих витлао и спотицао се иза њених леђа. Хоћу да кажем: већ зарана сам осећао да сам на свет дошао прерано или прекасно, да нисам пожељан ни у породици и да ме, по свој прилици, никад нико неће довољно волети. Стално сам главињао и хватао се за мајчину сукњу, док је млађи брат седео у наручју и дремуцкао.

Остало можете да просудите сами, друже судијо! Неправда и усамљеност, то је било прво што ми се урезало у сећање, свет ми се, од самог почетка, учинио пре непријатељски, него нешто друго... Јасно је онда да је такав човек доцније склон претераној осећајности – поготово кад се и по природи тешко прилагођава и не уме тако лако да нађе мало вернијег пријатеља. Самом човеку – то свакако знате – увек је најтеже. Лако направи неку глупост. Мени је, на пример, било довољно да у разред дође мршав и сметен дечко – Кратохвил, дође усред школске године, негде из Штајерске да падне као с неба међу нас и да се у разреду осети странцем – па да се одмах сажалим на њега. Осетио сам у њему сродну душу. Хтео сам да му се приближим. Поклонио сам му своје бојице и блок за цртање – поклонио, чим сам видео да Кратохвил нема све оно што захтева школовање у граду. После завршене наставе, пратио сам га у Салезијански дом и више се нисам одвајао од њега – у дому је, наиме, било још много исто тако усамљене деце, а и сами салезијанци нису били рђави људи. Прихватили су нас раширених руку. Узели су нас и на певницу. Певали смо у црквеном хору, што је за мене, који имам додуше леп глас, али нимало правог слуха, био од самог почетка најлепши доживљај. Заиста: кад би хоровођа забацио главу и ослушнуо, одмах сам знао да сам ја то отишао превисоко или прениско – осетио сам да ми некако није суђено да слободно запевам с другама, али ми тада то није било мучно. Тада бих само за тренутак ућутао и опет је све било у најлепшем реду – хоровођа би замахнуо, саставили бисмо главе и певали даље. Понекад ми се догађало да најзад ухватим прави глас, одважније повучем са осталима и слијем се с њима у складну песму. Свет ми се – тако ми се бар чинило – одједном широм отварао. Али – видите, друже судијо! – управо због тог салезијанског дома и певања на певници, на крају је на мене пало још горе проклетство. Школски другови, прогласили су мене и Кратохвила поповским подрепашима, у разреду и на улици постали смо такорећи шугаве овце. Чак ми се и мој млађи брат кревељио и подсмевао. Али наопако сам почео.

Много лакше ћу тим запетљаним стварима доћи до суштине уопштеније, друже судијо. Неки људи имају среће, другима она једноставно није дата. Неки су обдарени свим могућим, дођу на свет тако рећи позвани, људи их воле и сва су им врата отворена. Хоћеш-нећеш увек се нађу на правом месту и никад не морају да праве глупости.

На пример, мој брат Васко! Тај дечко је био заправо мајчин љубимац, размаженко и мангуп, мало је шушкао, имао је говорну ману која га чинила привлачним... А био је и ветропираста душа. Ни за кога се није везивао, а свакоме се допадао. Чак су га и одрасли људи радо примали у своју средину, тако да је већ неколико година пред рат, још као прави правцати шмркавац, наступао у првом тиму спортског клуба Слобода. Поставили су га за вратара, храброст му је уливало поверење старијих, па је напослетку тако заиграо да су га гледаоци на раменима изнели са игралишта. Да је спортски клуб Слобода радничко друштво, уопште није знао. Није ни сањао шта у ствари значе оне црне и црвене мајице на леђима његових колега, али је имао нос... Нашао је другарство. Отворених руку су га примили у своју средину и био је тако рећи ту – тачно онде где треба. Снашао се тада и снашао се и доцније. За време рата, на пример, обукао је једне лепе вечери хубертус, испод њега завукао ваздушну пушку, која је остала од оца и лежала у дрвљанику већ ко зна колико година, и шмугнуо на улицу... Ни пет ни шест, шетао је улицама и поразбијао све сијалице на стубовима градске расвете – поразбијао их оне исте вечери кад су илегалци у мрклом мраку растурали летке и ликвидирали Маловрха, једног од издајника, који је по кућама скупљао прилоге за Освободилну фронту па их трпао у свој џеп. Мој брат није ни знао шта је у ствари учинио и коме је његов подухват добро дошао – оне разбијене сијалице и мрак... О револуцији и сличним стварима није имао ни појма. Прохтело му се да пуца и разбија сијалице, међутим, италијанска патрола га је затекла и зауставила, Васко је потрчао, један од карабињера појурио је за њим и припуцао... Погодио је момка у леђа, пре него што се бацио преко ограде и стругнуо преко башта. Треснуо је међу притке за пасуљ и завукао се у двориште, у струготи не испред Колманове столарске радионице. И ујутру је лежао тамо, јер се нико није усудио да му приђе, а ваздушне пушке нигде није било, и ми смо је тек после неколико дана нашли међу приткама у башти. Али сад на Колмановој кући у Метелковој улици стоји спомен плоча и сваке године се на Дан мртвих ту окупи цео терен на комеморацију палим борцима. Ту је цвећа! Венаца! Говора! Какви говори, друже судијо! Само једном сам био тамо и без претеривања могу да кажем: Васко уопште није умро. Људи се још увек скупљају око њега и живе с њим.

Према томе тачно је шта кажем: – неки људи имају среће, док ми остали живимо тако рећи напразно и уопште не знамо зашто смо дошли на свет и зашто ћемо с њега отићи. За другарство уопште не знамо. Рђаво и нелагодно се осећамо на сваком кораку и никад не погодимо оно право. Тачно тако, друже судијо, само немојте мислити да овако говорим због нечисте савести, маније гоњења или нечег сличног! Наглашавам само оно што сам искусио на властитој кожи. Ја сам, на пример, тек сада – с двадесет година закашњења – сазнао да је представник Освободилне фронте за терен Нове Јарше био друг Махкота. Онај исти зидарски радник Махкота који је становао и још данас станује у нашој кући. За све време окупације био ми је, тако рећи, над главом, а после оне несреће с Васком, даноноћно уз моју властиту мајку, и тешио је, али мени је било потребно двадесет година да дођем до њега. За њега знам тек сад, кад није ништа друго до гунђави пензионер коме би власти морале да поткрате језик. Видите, друже судијо, тако заиста могу да кажем да је живот запетљана тајна или слепа игра случаја, коју ја никад нећу сагледати. Ја лично чак сумњам да би уопште могло бити друкчије, све да сам правовремено и дошао у додир с другом Махкотом и с њим се повезао – сумњам. Напослетку човеку преврши због тог проклетства и почне да фућка на цео свет. Томе је свако подложан већ по својој крхкој природи, а ја сам баш у то време негде у Тиволију налетео на Марију, која је похађала Музичку школу, а за Италијане и сличне ствари није хтела ни да чује. Виолина и само виолина, врзмала јој се по глави. Заљубио сам се, дакле, у њу, и она у мене. И колико год сам се раније осећао несрећним и усамљеним, толико сам сад с Маријом био срећан – нарочито кад је занела и ми очекивали дете. Поштовао сам, дакле, полицијски час и поредак. Оженио сам се девојком.

Међутим, таква приватна ствар не би требало да се човеку тако гадно освећује, друже судијо. И ратне године нипошто не би требало тако упорно пребацивати човеку, па да му и данас наносе штету – данас, кад је чак и бивши белогардист Котник у нашем заводу угледан чиновник који се баш лепо угнездио. Кратохвил сасвим сигурно није био задртији непријатељ од њега, а Марија је, у поређењу с њим, управо добра жена. Поред тога – и то вам заправо хоћу да кажем, друже судијо – најзад сам се и ја повезао, одмах после ослобођења ступио сам у редове Освободилне фронте. Како сам видео да се чак и балавци с пушкама возе на бициклу и патролирају, чувају страже пред парохијским дворима и играју се некакве сеоске страже, одмах сам и ја отишао право у Салезијански дом. Пријавио сам се самом команданту.

- Јернеј Краљ, кажете? – рекао је и почео да листа некакве папире, а онда је дигао главу: – Као што видим, ви сте овде у ствари домаћи човек.

У Салезијанском дому заиста нисам био туђин па сам климнуо главом.

- Но, за такве маленкости никога нећемо шиканирати – рекао је командант и отворено ми погледао у очи. – Доказаћемо вам да смо бољи од белогардиста. Али што се сеоске страже тиче, морам да вам кажем да ћемо је ускоро укинути. Револуција је свршена и наше послове ће преузети народна милиција, а за полицију ни старији другови не показују посебне наклоности...

Полицијом ни ја нисам био нарочито усхићен.

- Верујем – рекао је командант – али не смете мислити да хоћемо да вас се ослободимо – ето, пошаљите нам своју жену! Још ово мало времена, колико ћемо постојати, морали бисмо имати жену која ће нам кувати!

Тачно тако, господине судијо. Послао сам, дакле, Марију, али ни ја, због те ситне препреке нисам одустао, прекрстио руке и стајао по страни. Људи су сад били сувише простодушни и отворени да би им могао увређено окренути леђа, па пропустити и ову прилику. Радио сам, дакле, у заводу, а у слободно време прихватао сам се сваког посла и на терену, тако да је теренска канцеларија постала тако рећи мој други дом. Скупљао сам чланарину за Освободилну фронту, ишао од куће до куће, позивао људе на масовне састанке, и сваки пут – без икаквог претеривања – скупио их толико да је чак и капела некадашњег Салезијанског дома била премала да их све прими. А ни ударничког рада се нисам престрашио. На крају сам се натоварио папиром и бојама, па код куће исписивао изборне пароле. Толико сам се уносио да се Марија уплашила за моје здравље:

- Престани да лудујеш! – рекла је. – Ваљда нећеш писати и пароле, а имаш такав рукопис да га ни ја не могу прочитати. На крају крајева људи ће још помислити да се тако претерано упињеш само зато што имаш путера на глави.

- А зашто путера на глави?

Марија ми је без речи окренула леђа. Ништа није рекла, али су ме њене гримасе тако узбудиле да сам залупио вратима и појурио између кућа као без главе. Дођавола рекох – човек ипак не може живети насумице и мимо свих људи! Већ се и онако осећа помало усамљен и несрећан! У свом узбуђењу дошао сам чак у Метелкову улицу и право пред Васкову спомен плочу, и ту се некако смирио и сталожио. Марија је у извесном смислу била у праву. Сувише сам се заправо гурао. Нисам, додуше, упоређивао своју судбину с Васковом – далеко од тога – али упркос томе ми се мој живот учинио много празнији, некако неопипљивији... Па и кад нисам ништа радио и кад се нигде нисам појављивао, у теренској канцеларији никоме нисам недостајао. Све је текло и без мене – састанци су се одвијали у најбољем реду, куће су биле украшене, прозори у заставицама, изборних плаката било је на претек и ударника на сваком кораку. Чак су и статуу свете Терезије, тешку скоро тону и по, уклонили из капеле без мене, натоварили на камион, одвезли некуда... Исто је било и у служби. Могао сам да радим не знам како приљежно – кад год би се мој рад крунисао успехом, моја тачност и савесност биле су свима на сметњи. На крају су ме из аналитичког одељења преместили у алатничаре, да се бринем за прљаве компресоре и сонде. Као додатак, био сам на крају лишен и породичне среће. Марија се почела узбуђивати већ када је морала да постане куварица, а сад је поготово била изван себе. Потајно ме и презирала. Ни ја њу нисам више ценио, па сам јој и казао да је сасвим обична малограђанка која у дому и породици види цео свет, разбио сам јој виолину... Али несрећа је ипак остала несрећа. Најзад ми се, наиме, прилепио и господин Котник.

Ви свакако знате ко је тај човек, друже судијо, имате га у картотеци и није потребно да вам детаљно причам о њему... Вероватно је видео моју усамљеност и неправду која ми се наноси, видео и то да у мојој канцеларији нема телефона, да ме директор не позива к себи и да у заводу уопште немам никаквог утицаја – видео и почео да се мота око мене. Никад га нисам звао. Хтео сам да допрем до дна своје изгубљености, тражио сам паметан савет и покушавао да решим ту бесмислену загонетку – то је тачно, али господин Котник ми при том није падао ни на крај памети. Напротив: од свих људи у заводу, интересовао ме је само директор, док сам се господина Котника управо бојао, али шта сам могао... Сама ситуација га је донела. Мој положај је био такав да се никако нисам могао спријатељити ни са једним поштеним човеком, него само с таквим реакционаром. Осетио је моју несрећу, поче све чешће да седи у мојој канцеларији и да ме крадом прати погледом, поверљиво мумла о овоме или ономе. Можда је знао од чега болујем, а свакако је господин Котник и човек који замишља да је прозрео и последњу тајну на свету – позван да широким гестом соли памет и другима. Права правцата сотона! Није ни помишљао да данас и најтврђи зидови имају уши, него би примакао столицу ближе мојој и натрабуњао ми свакојаких глупости. Почео је колико толико уздржљиво и паметно, рекао помало невино:

- И вама је некако тешко на души, зар не, господине Краљу?

Али чим сам потврдио, одмах је дохватио:

- Некакав страх вас прогони?

Умукао сам и ћутао као гроб, а Котник навалио:

- Некакво осећање да сте сувишни? Непотребни? Признајте!

- Можда, понекад – рекох.

Али чим сам то изговорио, он је већ значајно климнуо главом:

- Занимљиво, врло занимљиво! Ваљда не мислите да сте једини на овом свету, господине Краљу! Има нас много таквих. А човек је човек, везан за људе... и данас, кад је сваки друштвени живот забрањен, кад нема ни вере ни породице, осећа се некако усамљен. Срце му се стеже. Поготову сад, кад се све остало показало... Знате, ваљда, шта мислим?!

Ништа нисам знао, али Котник је терао своје:

- Хоћу да кажем: човеку је потребно осећање да некоме припада и да није препуштен голој случајности... Само тада његов живот има смисла, само тада се не осећа јалов и најчешће се не боји ни смрти. Али у данашњој ситуацији, кад човек одоздо нема никакве речи и све долази некако с врха, зазвони преко телефона, политички мислим... – Севнуо је погледом око себе и из џепа извукао марамицу: – То ја обично језгровито зовем... Не чини ли се и вама, господине Краљу, да је данас невероватно вруће?

Али мени се ништа није чинило. Вруће је било засигурно. Пресекао сам његово трабуњање:

- Оставите ме на миру, Котниче! О чему ви уопште лупетате! Зар ја можда немам жену и дете, породицу!... И какво друштво и смисао још хоћете? Моја несрећа није најзад од јуче да бих кривицу за њу могао свалити на наше политичке другове. Рекао сам му директно, казао: – Данас, друже Котниче, човек има све могућности и његова несрећа лежи негде другде. С човеком је тако – или дође на свет тако рећи позван и људи га приме раширених руку, или се никад не снађе. Једно или друго, али обоје је његова ствар. Други људи нису за то ништа криви, нити му могу помоћи. Зато престаните и оставите ме лепо на миру! И, уопште, нећу више да долазите к мени!

Тачно тако сам му казао. Одбио сам га колико сам могао одлучније и показао му врата, али прекасно – Котник је већ роварио у мени и његова сумњичења нисам тако лако отерао од себе. А ни мира више нисам имао, почела ме прогонити некаква радозналост и интересовање за ствари, о којима раније ни мислио нисам. Посао због тога, наравно, нисам занемарио, напротив: још више сам се удубљивао у проблеме завода и почео управо... чепркати по хартијама, али, одлазећи кући, понекад сам свраћао у цркву, погледао шта се дешава пред олтаром... У сваку ствар сам забијао нос. Почело ме занимати шта се догађа иза овог или оног прозора, о чему разговарају у овом или оном друштву... И директора сам почео гледати радозналијим очима. Негде – тако сам себи говорио – мора да постоји некакав дубљи разлог што су неки људи тако самопоуздани и широки, док ми други чучимо по угловима не усуђујући се ни властитој жени да погледамо у очи. Задржавао сам се у канцеларији. Затрпавао хартијама. Рад је данас највише цењен и отвара човеку и најзатворенија врата, приближава и најокорелије душе – тако сам мислио и радио, кад је једном пред вече дошла Зофија, секретарица нашег завода.

- О! – зинула је већ на вратима – вашој приљежности заиста нема равне, друже Краљу! Као што видим, нисте отишли ни на ручак.

- Нисам – рекох скромно. – Заиста нисам. Радим.

- И нисте гладни?

- Не. Нисам доспео ни да помислим на то – рекох. – Понекад је посао важнији од свега. Ови подаци, наиме, показују да смо најзад дошли до богатијих налазишта нафте и да је судбина наше привреде у многоме решена. Потребна су само још нека подробнија мерења.

- Заиста лепо – рече секретарица – али сад ипак идите на ручак, поједите нешто. У пет имамо овде, у суседној соби, партијски састанак, а ви, знате!... Мислим да још нисте организовани?

- Нисам – рекох. – Нисам још. То, наиме, другарице Зофија, не зависи само од мене...

Али шта сам могао, друже судијо!... Довољно јасно сам јој казао, а секретарица се раскорачила преда мном са списима под пазухом и више није проговорила ни речи. Напослетку сам распремио своје ствари и отишао. Био сам помало осрамоћен и било ми је криво што ме је мурдара штреберска отерала са радног стола, таква једна шкиљава и неотесана женска... Проклињао сам како своју неодлучност тако и Зофију, корачао тако рећи на слепо и давао себи одушке чак и претњама. У својој разјарености, залутао сам, близу куће, у Метелкову улицу и из чиста мира се нашао пред спомен плочом. Васко – рекох жалосно – Васко, не знајући ни сам шта заправо тиме мислим.

Једном речју: потпуно сам био сметен – како те вечери, тако и неколико дана касније. У мене су се ушуњали некакви комплекси, напало ме осећање мање вредности неспособног човека... Директора сам и раније гледао помало чудно: никад право у очи, већ некако искоса и с прикривеним дивљењем – а сад ме утолико више привлачио. Нема никакве сумње: то је била она врста обожавања која самом човеку нимало не помаже да се уздигне, већ му само доказује колико је мали и сићушан. Кад сам директора гледао изблиза, увек сам у њему осећао јаког и срећног човека – тако узвишеног да је било потпуно природно да мене негде доле презире. То је несумњиво био човек који није морао куцати ни на једна врата – изабран и позван да стоји усред живота и благонаклоно води и друге. У канцеларији сам крадом посматрао фотографију с нашег синдикалног излета, упоређивао лица око њега и нагађао у чему се разликује од осталих... Установио нисам ништа суштаственог, никакво мајчинско знамење или нешто слично, али је од сада, као и до сада, важило: директор је све, а ми око њега, тако рећи, ништа. Сад се већ нисам дивио само његовом раду и наступу, већ и његовом увек свеже обријаном лицу, мирису колоњске воде и његовим снежно белим оковратницима, његовим мушким, маљавим рукама и његовој дебљини. То су, на крају крајева, биле руке у које су се стицали сви тајанствени конци живота, а дебљина је била свакако оне врсте коју човек и жене лудачки воле. Али директор је директор. Обично није памтио ни лица ни имена својих службеника, а поготову није никог пуштао ближе себи или позвао у свој интимни круг. Рекао би кратко: "Друже, учините ми то...", затим би отишао другим пословима и напросто би те заборавио. Али то је још више потпиривало моју жељу да му се приближим, поживим с њим бар за тренутак и откријем тајну његовог успеха. Напослетку нисам издржао да га не ословим:

- Друже директоре – рекао сам – само тренутак! Нећу вас дуго задржавати, али ствар је тако рећи неодложна. У заводу, наиме, има људи, за које ви у својој широкогрудости и не знате, али су они ту, постоје. Ти људи нису ни најмање загрејани за процват нашег друштва. Напротив: сваки посао им смрди, па и друге тако рећи плански ометају у раду, заводе на стрампутицу. Мислим, у ствари, само на једног од њих, господина Котника... Долази к мени и ровари, говори и о вама, али не смете мислити да сам и ја његовог мишљења. Ја одлучно стојим на вашој страни. По мом мишљењу, такве би људе требало послати на сигурно место... Укратко: рекао сам му све што ми се учинило потребно.

- У реду, друже... – рекао је директор и потапшао ме. Знам и ја да ми нисмо баш најсложнија дружина, али на неколико ретких појединаца нећемо се ипак обазирати. Штета времена. Њих ће одстранити сам друштвени развој. – Показао ми је столицу у свом кабинету, сео према мени и насмејао се: – С ким управо имам част?

- Геодетски техничар Краљ – рекох. – Јернеј Краљ. Наравно, Краљ...! Чуо сам, дабоме! – ударио се по челу. – Дакле, друже Краљу, кажите ви мени радије како стоји ствар с оним предвиђањима која нашој привреди наводно много обећавају и којима би требало да се прослави и наш завод. Ја лично мислим да би било паметније да саставимо техничку екипу и пошаљемо је на терен.

Поверљив разговор и кафа! Секретарица Зофија, која се сад просто спотицала од уљудности. Друже судијо, колико год сам желео интимнију размену мишљења и ближе познанство с директором, овај наш разговор је ипак превазишао сва моја очекивања и жеље. Био сам дословце ошамућен. Два или три пута ми је дошло да директору усред разговора пољубим руку. Толиком се поверењу једноставно нисам надао. Шољица кафе, за читаво време разговора, опасно ми је поигравала на тањирићу, тако да сам напослетку морао све заједно ставити на сто и прекрстити руке на грудима. Али тиме је тек почело.

Недељу дана касније Завод ме је већ послао на терен – из оне досадне, празне, никакве канцеларијске собетине право у најчудеснију прекомурску природу! Каква ширина и какви момци, друже судијо! – Пестатор, Мерхар, Прекла, Енгелберт, Иван Хладник и ја! Сви смо били инжењери и сви обични радници, сели бисмо лепо заједно и поразговарали кад је потребно. Међу нама није било никаквих размирица и никаквог подметања или дволичности. А пре свега никаквог дебељушкастог директора, пред којим бих се осећао мали и запостављен. Иван Хладник имао је, додуше, аутомобил, али никад ништа није питао или говорио – ујутру би нас лепо потрпао у кола и развезао нас, сваког на његово радно место. Најстаријег од нас – Пестатора – обично смо остављали код куће да нам у Мури налови рибе, а ми бисмо остали сложно упрли и за њега. Посао нас је, наиме, радовао. Временом сам се навикао чак и на бушилице и сонде, према којима сам осећао отпор још из времена практичне наставе у школским клупама, а још више због посла у алатници. Чудо, друже судијо, али најзад није тако просто кад човек види како ће сопственим рукама пробити се до хлеба за сиромашне људе, који су у буљуцима ишли за нама и питали кад ће покуљати нафта и кад ће бити посла и за њих. Све се некако изменило. Сваке вечери смо седели с Пестатором за столом прекривеним белим, најели се рибе, напили токајца, а онда обесно потегли до најближег циганског села и запевали. Не бојим се казати, друже судијо: наша дружина ме подсећала на најлепше дане моје младости, кад сам с Кратохвилом певао на певници, па бих понекад и сам успевао да ухватим мелодију. Живот ми је некако омилио. Постао сам ведрији. Кад сам подносио извештај директору, први пут ми се догодило да с њим говорим самоуверено, као са себи равним човеком, а каткад чак помало супериорно. Сад сам се и ја на свету осећао некако домаћи, и то нисам ни пред ким крио, напротив: свакоме сам дао на знање, већ после две три речи. "Доста за данас", закључио бих, "подробнији извештај поднећу техничком и радничком савету."

Али моје усхићење убрзо ми се осветило. Два дана сам ходао наоколо сасвим измењена корака, најзад дошао у завод, дошао једном и још једном, па одједном прогледао да је свему томе лепом у ствари већ давно крај. Пестатор, Мерхар и сви остали другови разиђоше се по собама, седели смо опет свако у свом одељењу и сретали се још једино у ходнику, тако рећи, успут. Сваки пут би се, наравно, насмејали, застали, поразговарали реч две и извалили понеку сочну, али одмах затим свако је морао својим путем. Ни трага од пређашњег братства не остаде међу нама. У заводу је опет све било тачно онако као и раније. Између нас је опет био само телефон. Директор је опет стајао изнад нас као утвара. Чак се и Котник опет појавио код мене и стао ме гњавити старим питањима, наваљивати још наметљивије него икад раније. Затворио сам се у канцеларију, чамио у њој и лупао главу, али размишљањем нисам ама баш ништа преиначио – тек сад сам се осећао заиста усамљен и изгубљен. После рада нисам знао више да одем кући, већ сам стајао пред заводом, шећкао горе доле по улици, чекао у крчми с друге стране улице и вребао кроз прозор... Међутим, Пестатор, Мерхар, Прекла, и сви остали, одмах после два би одјурили кући. Најзад бих у крчми или на улици увек остајао потпуно сам – малко накресан или управо болесно трезан. У души сам осећао тескобу и мучнину истовремено – баш као да лебдим негде у ваздуху и не могу да се ухватим ни за шта чврсто. Ништа ме није привлачило. Накуповао бих хрпу новина, сео код Фиговца или у неку другу башту-рестаурант и читао их – читао ред по ред, као да ћу у новинама наћи оно што ми недостаје. Али вероватно сам хтео само да се заварам. Изнутра ме је, наиме, све време гризло: зашто и колеге не траже мене, зашто сам само ја тако глуп, несрећан човек... С времена на време би ме, упркос томе, нешто дигло са столице и усмерило у правцу овог или оног, али замислите, друже судијо...! Ти моји људи су ипак живели сваки у свом поштовања достојном стану и свако својим породичним животом. Напослетку, нисам могао напросто да им упадам у кућу и жалостиво им се обесим о врат. И тако сам већ био наметљив и пресладак, хватајући их по ходницима за руке и задржавајући их. И тако су већ у заводу почели подмуклички да намигују на мене, па су чак и последње дактилографкиње међусобно шапутале да сам – опростите, друже судијо, и мени је тешко превалити преко уста, али вам сад ипак морам казати – хомосексуалац! Рођеним ушима сам чуо кад сам једном изненада ушао у канцеларију.

Хомосексуалац, чујете ли! Кад бих бар био хомосексуалац! Истина је у ствари била гора. Ја сам се у ствари, с новинама на коленима, осврћући се за људима и покушавајући разрешити своју загонетку, почео окретати и за женама. Заправо: очи су ми се просто саме почеле лепити за њих – у најмању руку као да ми је потребна и њихова помоћ и као да ме још само жена може да спасе најгорег. Тако сам на крају и намамио једну љубљанску намигушу. Пиљио сам у њу, тако рећи, и не знајући, прекасно сам одвратио поглед и – девојчура је већ била крај мене. Села је, испружила голе ноге... Већ сам скоро био заборавио како се осећа човек кад се мало загреје и кад га узбуђење обузме, зато сам се у трен ока потпуно изгубио. У очи је, додуше, нисам гледао, али жмарци су ме подилазили од њених голих, слатких ногу којима је шарала испод стола. Стезао сам ознојене руке међу коленима и позвао конобара, поручио два аспирина, али све узалуд – заправо сам само чекао да ме то узбуђење до краја обузме и прогута. Управо тај заборав пожелех.

Међутим, то ни издалека није све, друже судијо! Розалија је била заиста чудесна жена. Ујутро сам се, додуше, отргао од ње и отишао на дужност, али кад сам сав сломљен дошао кући, сео на ивицу кревета и развезао ципеле – ноге су ми страшно натекле – пред Маријом су ме из чиста мира облиле сузе.

- Остави ме на миру! – загрцао сам, кад је, забринута лица, почела наваљивати на мене. – Некаква дроља стала ми је на пут, али већ видим да се тако лако нећу моћи одбранити од ње. Потпуно сам у њеним рукама. И ноћас ћу можда опет отићи к њој. Расплакао сам се као мекушац. Нисам се, додуше, осећао крив, нити сам знао зашто заправо плачем, али сузе су ми користиле и ја сам плакао. Жена се подигла од мојих ногу, без речи отишла у спаваћу собу и врата за собом двапут закључала, одвукавши и дете. Тако сам остао на кревету у кухињи потпуно сам. Осетио сам се до краја одбачен, а ни помисао на Розалију није више помагала. Убијао сам се својом несрећом и тражио паметан излаз, док ме сан није савладао. Ујутру сам се пробудио сав укочен и пребијен се одвукао на посао, кад ми успут паде на ум спасоносна мисао – бар тог тренутка ми се учини спасоносна.

Извештај! У канцеларији сам сео за писаћи сто, позвао дактилографкињу и отпочео исцрпан извештај о нашим мерењима на терену. Навео сам доказе да у непосредној близини садашњег нафтоносног поља, лежи још једно, вероватно чак и богатије од првог. Расписао сам се о резултатима погодног сондирања на том терену, о неоцењивој вредности узорка и јевтиној индустријској експлоатацији која ће се моћи повезати са већ постојећим индустријским објектима, о могућности дугогодишњег искоришћавања... Укратко: радио сам такорећи непогрешиво и написао и подробан предрачун – убеђен да ћу убедити како директора тако и раднички савет у то да ћемо овим налазиштем моћи да решимо све тешкоће црне металургије. Извештај сам закључио предлогом да је на терен потребно послати мерачку екипу и још једном проверити све резултате – наравно: најбоље у старом саставу који је већ уигран и најпре ће дати жељене резултате. Затим сам отпустио дактилографкињу, пажљиво сложио папире у фасциклу и однео директору. Са посла сам отишао још сломљенији и исцрпљенији него што сам дошао, али са искрицом наде.

Толико, друже судијо. Неколико дана потом живео сам као у грозници, нестрпљиво чекао одговор и ловио у предузећу сваки поглед који би ми могао казати нешто одређеније. Код куће сам нервозно куцао на врата спаваће собе и звао жену најнежнијим именима.

Најзад ме је директор позвао.

- Потпишите! – рекао је и гурнуо преда ме некакву хартију. – Имате двомесечни отказни рок!

Потписао сам, а директор је рекао:

- Мислим да се не можете жалити, друже Краљу! Могли бисмо вам напртити све трошкове администрације и поновних лабораторијских анализа већ обрађених минерала, могли бисмо да вас предамо тужиоштву... То је, наиме, друже Краљу, привредни криминал. Тако рећи саботажа!

Привредни криминал и саботажа! Али најгоре ме снашло код куће. Марије није било нигде. Дочекала ме је само њена цедуљица. Са два три реда ми је саопштавала да после свега не може више остати са мном и да с дететом одлази мајци у Ново Место. Тужбу за развод већ је поднела. Са цедуљицом из календара седео сам за кухињским столом и остао тако све до вечери – сад сам коначно заборављен и одбачен човек, смушена креатура којој једноставно није суђено да икад сазна зашто је заправо дошла на свет и зашто ће на крају с њега отићи. Тако све до мрклог мрака. Тада сам, упркос свему, устао и иза ормара извукао ваздушну пушку – ону исту коју је некад употребио и наш Васко – обукао хубертус и извукао се на улицу. Шетао сам улицама нашег терена и поразбијао све сијалице – чак и оне на највишим стубовима. Плинк! Плинк! Плинк! И још једном плинк! Свуда, куд год сам прошао, за мном је остајала срча и мркли мрак.

Можда заиста нисам био сасвим при себи, аи реците сад сами, друже судијо управо због тога мој проблем захтева тим шири и темељитији поступак. Никако ме се не можете отарасити простом новчаном казном. Оправдано захтевам да ме изведете пред прави суди да ми укаже те бар толико пажње колико се некад указивало ратним злочинцима.

Смиљан Розман

Вешала

Било им је забрањено да иду у биоскоп. Забрањено, јер би могли да се саблазне гледајући како се на платну љубе, а читава дворана звижди као полудела. Али су одлазили на трг, где су гледали како вешају људе. Тамо су више пута вешали људе, јер је био рат. То им нико није забрањивао.

Сунце је сијало на зидовима старих кућа. Сунце је сијало на мноштву које се тискало на тргу. Сунце је сијало на тргу и вешалима усред трга, где се налазио комадић празног простора, ограђен светлуцавим бајонетима, један до другог, у правој линији. На вешалима омче, омче од нове жице која се, сјајна, искрила на сунцу као округле нити паучине. Људи су се тискали на тргу, људи су гледали са прозора и балкона старих кућа. Празнично расположење и сунце као велики ужарени балон. У простору између бајонета стајала су три осуђеника, са рукама завезаним на леђима. Даље се у празном простору налазило још неколико других људи, у униформама, с дугметима која су сјала на сунцу.

На стаблу уз плочник седели су у рашљама Милан Стрнад, Фурланов Дрејц, кога су називали Цуп, Ромеров Јака, кога су називали Коко, и Радо Маркич, који није имао никакав надимак. Седели су у рашљама као велике чавке, а највише се био попео Стрнадов Милан. Он би с времена на време пљуцкао на људе под собом и смејао се разјапивши своја крезуба уста. Цуп, Коко и Радо Маркич седели су ниже, на дебелим гранама што су допирале све до кафане пред којом су људи пили.

- Ако би хтели да ме убију, више бих волио да ме стрељају – рекао је Цуп.

- И ја. Не бих хтео да ме посматра толико људи. Не волим да ме гледа много људи – рекао је Коко.

- И језик не исплазиш кад те стрељају.

- Свеједно. Кад си мртав, мртав си – рече Радо Маркич. – Кад бих једном био мртав, било би ми свеједно шта о мени људи говоре!

Сунце је припекло на људе, на кровове и зидове кућа, на полусасушено дрвеће. Жена с црвеном марамом, у првим редовима, пала је у несвест. Онда су је три човека као врећу однели пред кафану. Осуђеници су стајали на празном простору усред трга и зурили у земљу. Неко је крај вешала нешто викао. Бајонети су се њихали изнад глава мноштва. Онда се неко попео на припремљену столицу поред вешала и читао. Мноштво се усталасало, зажагорило, а онда је завладала тишина. Човек је читао. На тргу је било тихо. На црквеном торњу избијао је часовник. Затим је човек савио хартију и скочио са столице. Испод вешала су поставили столице и осуђеници су се попели на њих. Сад су стајали високо изнад мноштва, као три напуштене мисли, без прошлости, без будућности. Бајонети су се њихали у ваздуху, и над њима су се дизала вешала, а под вешалима сагнуте главе. Пред кафаном је завијао пас. Неко га је ударио ногом и викнуо: "Марш!" Пас је зацвилио још јаче и побегао у споредну улицу.

- Сад ће почети – рече Коко.

- Већ је и време. Топло је – рече Цуп.

- Да си ти тамо, друкчије би говорио – рече Радо.

- Њима је свеједно, пре или касније – рече Милан.

Људи су стајали на столицама без речи. Онда је неко измакао столицу првоме, а он се заљуљао као страшило на ораници. Измакао је столицу и другоме, па се и он заљуљао као страшило на ораници, а трећи је, искривљена лица, повикао: "Свиње, свиње, свиње, свињ..." и заљуљао се као страшило на ораници. Последња вешала лако су се нагнула у страну. На тргу је владала тишина. Затим је једна жена завриштала пискавим гласом. Жена је вриштала, неко је покушавао да јој руком запуши уста и да је одстрани с трга. Жена је плакала и вриштала пробијајући се кроз гомилу према празном простору. Нато су је два човека зграбила и стала одвлачити с трга, тако да су јој се ноге вукле по земљи. Људи су висили на вешалима и лагано се њихали изнад бајонета. Мноштво се разилазило. Столови пред кафаном били су заузети до последњег. Људи су пили и говорили о онима на вешалима. Кафеџија је изнад столова навукао платнени кров како људима не би било тако вруће. Затим се трг готово испразнио. Поред вешала је чувао стражу војник. Људи су висили благо нагнутих глава.

Спузали су с дрвета и пришли вешалима. Цуп је рекао да је свињарија што тако вешају људе. Радо је рекао да су људи на вешалима ужасни. Коко је рекао да сад свуда вешају, јер је рат, јер у рату тако мора бити. Кад не би вешали, не би било рата. Онда су пошли кући, према предграђу. Прошли су поред кафане, људи су тамо седели и пили. Сенке су се издужиле, а над крововима кућа, преко улице, клизнуше три штуке. Пред солдатенхајмом зауставила се колона камиона. Иза брда се чула пуцњава.

- Докад ли ће висити? – запита Радо.

- Сигурно три дана, као и прошли пут – рече Цуп.

- Зашто их остављају тако дуго да висе? – питао је Радо.

- Да их се људи више боје.

- Кога то? – упита Коко.

- Па, Немаца – рече Цуп.

- Њих се и онако сви боје – рече Радо.

- Неки их се не боје – рече Милан Стрнад.

- Шта ли уче у њиховим школама? – упита Коко.

- Исто што и код нас. Рачунати, писати и читати.

- Мислим, да ли уче да се не сме убијати?

- Свуда убијају – рече Цуп.

- Лепо је умро – рече Радо.

- Ко? – упита Коко.

- Онај што је викао.

- Свеједно је умро као и прва двојица.

- Он је викао. Зато што је викао, лепо је умро.

Становали су у баракама у предграђу. Иза барака налазиле су се рушевине војних складишта, а још даље цеста је водила ка реци. Играли су се у рушевинама и на ливади изнад рушевина, тамо где је била ниска трава, а кукуруз после допирао скоро до шуме, где су храстови имали своју тврђаву, саграђену у рашљама храста. Зато су их називали храстовцима. Они су такође имали своју тврђаву. Имали су је у рушевинама. Била је то добра тврђава. Боља од оне у храсту. У тврђави су имали пећицу, у којој су пекли кромпир. Зидови су били ишарани угљеном. Било је много имена, глава Индијанаца с великом перјаницом и више мртвачких глава које је цртао Милан. Милан је стално цртао мртвачке главе. Зид уз полицу није био ишаран.

Били су поносни на своју тврђаву, на пећицу у њој, на сламу и полицу, на којој су крили цигарете и шибице. Откако су у граду вешали људе, Милан је цртао и вешала и обешене на њима. У граду су обесили петорицу. На зиду је нацртао пет вешала, заједно са обешенима.

Седели су на слами поред пећице и јели печен кромпир. По лименом крову добовала је киша. Било је топло и пуно дима. Увек је димило кад би падала киша.

Цуп је упитао:

- А зашто нису сва вешала исте величине?

- Онога који је викао, нацртао сам већег – рекао је Милан.

- Зашто?

- Онај који виче, већи је јунак.

- Они који вичу пре смрти, умиру лепо. Добро је што си их нацртао веће – рекао је Радо.

Киша је престала. Засјало је сунце и бацило на зид с вешалима жути квадрат. Доле на улици чула се бука камиона. Иза кућа лајало је псето.

- Идуће недеље напашћемо храстовце – рече Цуп.

- У тврђави чувају две сабље – рече Милан.

- Да имамо две сабље, били бисмо јачи – рече Коко.

- Па и јачи смо од њих – рече Цуп.

- Знам, али да имамо сабље, били бисмо још јачи.

- Онда бисмо били као права војска – рече Милан.

- Па и јесмо као права војска – рече Цуп.

- Сабље су право оружје. Кад бисмо имали сабље, били бисмо заиста права војска – рече Коко.

- Узећемо им сабље и срушити тврђаву – рече Цуп.

- Сабље ћемо обесити изнад мртвачких глава – рече Милан. – Овако високо, унакрст.

Сунце. Трава је била мокра. Корачали су наоружани луковима и стрелама, газећи влажну, ледену траву. Ишли су преко поља, а затим кроз кукуруз. Земља им се лепила на мокре ноге које су пропадале у блато. Застадоше с друге стране њиве и шћућурени стадоше посматрати храст. Налазио се на ивици шуме, велик и моћан. Завидели су храстовцима на тврђави у храсту, мада су знали да је њихова боља, јер се у храсту не може пећи кромпир. А ни пећице, ни мртвачких глава нису имали. Можда полицу, полицу и ништа више. Па ипак су им завидели, јер је била на храсту. Неко је спузао с храста и кренуо према кукурузу. Легли су на мокру земљу и чекали. Момак се изгубио у кукурузу. Допузали су на другу страну и видели га како је скренуо на пут према реци.

Потрчали су пречацем и сакрили се у грмљу. Па кад је наишао, бацили су се на њега и везали га.

Кад су га довели у тврђаву, нису знали шта би с њим. Момак је имао светлу косу и плакао је тако да су му крупне сузе текле низ образ и квасиле марамицу којом су му била запушена уста. Одвезаше му марамицу. Заплакао је наглас и сви су се томе толико смејали да су се ударали по коленима.

- Ако се будеш драо, измлатићемо те тако да ћеш имати зашто да вичеш – рече Цуп.

- Престани да се дереш! Ако престанеш да се дереш, све у реду – рече Коко.

- Престани да се дереш и реци кад у тврђави неће бити никога и шта у њој имате! – рече Цуп. Дечак обриса рукавом сузе и нос.

- Дедер, хоћемо ли – рече Цуп.

- Нећу да кажем – рече дечак.

- Ако не кажеш, премлатићемо те.

- Нећете се усудити да ме бијете.

- Зашто да се не усудимо. Рекао сам ти, ако не кажеш, премлатићемо те.

- Ако ме истучете, казаћу оцу.

- Па шта онда, ако кажеш оцу?

- Отац има познанике у полицији – рече дечак. – Доћи ће и све вас позатварати.

- И мој отац има познанике у полицији – рече Цуп.

- Твој отац нема никаквих познаника.

- А кад ти кажем да их има! Ако испричаш, даћемо ти бомбона.

- Не требају ми бомбони.

- Али ја знам да их волиш. Свако воли бомбоне.

- Упркос томе нећу казати.

- Боље да кажеш. Добићеш бомбоне, а можеш да останеш и у нашој војсци.

- Не желим да будем у вашој војсци.

- Боље би ти било да си у нашој војсци. Ми имали бољу тврђаву. У њој можемо да будемо и кад пада киша.

- Можемо и ми у нашој, ако пада киша.

- Ми у њој можемо и кромпире да печемо, и топло је

Дечак је ћутао.

- Не морамо се пентрати на дрво.

- Па ипак нећу к вама.

- Боље ти је да дођеш к нама. Добићеш бомбоне и постаћеш наредник.

- Код нас сам поручник.

- Добро, бићеш поручник и код нас. Даћемо ти бомбона и постаћеш поручник.

- Ако он буде поручник, ја ћу бити капетан – рече Коко.

- Ћути! Већ ћемо се договорити – рече Цуп.

- И шта још – рече дечак.

- Шта? Већ ти је довољно. Бићеш поручник, добићеш бомбоне и нећемо те млатити.

- Млатити ме нећете, јер мој отац има познанике у полицији.

- Магарче! Па рекао сам ти да има и мој отац.

- Нешто бих још хтео.

- Шта?

- Овчију кожу.

- Какву овчију кожу?

- У тврђави имамо овчију кожу. Ако заузмете тврђаву на храсту, морате ми дати овчију кожу.

- Добро – рече Цуп. – Добићеш овчију кожу, бићеш поручник, и уз то ћеш добити и бомбоне.

Одвезали су га. Испричао им је да свако поподне иду на купање и да у тврђави остаје само један. Да се над деблом налази врећа песка која се сручи на свакога ко покуша да се успентра, да у тврђави имају две сабље, заставу, овчију кожу и цев старе пушке. Дали су му бомбона и рекли да их обавести кад ће он бити на стражи. Тад ће напасти тврђаву и он ће добити овчију кожу. Узео је бомбоне, искесио се, претрчао преко ливаде и нестао у кукурузу.

- Само да се врати – рече Милан.

- Сигурно ће доћи – рече Радо.

- Ако он постане поручник, ја ћу бити капетан – рече Коко.

- Већ ћемо то уредити – рече Цуп.

- Биће лепо, кад будемо имали две сабље. Обесићемо их на зид изнад мртвачких глава – рече Милан.

Сипи ситна киша. Магла виси над крововима кућа. На тргу двоја вешала. Око вешала њишу се бајонети. Војници гацају по блату, а на тргу је само мало људи. Кафана је пуна. Људи се тискају уз велике прозоре гледајући трг, где стоје вешала, бајонете и кишу која густо сипи. Врата се полако отварају и према вешалима хита војник или жандар. Други долази са трга у кафану, пије чашицу ракије и опет излази на кишу.

Стајали су испод стрехе кафане, припијени уза зид. Било им је хладно, и стајали су збијени један поред другог, с рукама дубоко у џеповима.

Изнад бајонета су се појавиле две главе. Неко им је намакао омче. Прва глава је повикала да је све одјекивало на тргу. Војник је ударио. За тренутак је ућутала, а онда опет узвикивала и певала, док јој је млаз крви текао из уста и киша га испирала. Затим се глава изгубила међу бајонетима и ућутала. Друга ћутљива глава тупо је зурила преда се, туп ударац и она се изгубила међу бајонетима. Круг бајонета се размакао и лепо су видели како је жица била предугачка и како обешени у ропцу поскакује на прстима у блату. Скакутао је као медвед, и грчио се, а Милан се насмејао на сав глас.

- Магарче – рече му Цуп и звизну га по устима.

- Свиње – рече Коко.

Онда су човека скинули, скратили жицу и још једном га обесили.

- А ти се још смејеш – рече Цуп Милану.

- Па нисам хтео, дошло је само од себе – рече Милан.

Жандари и војници су отишли, само је један остао да стражари поред вешала. Оба човека су мирно висила на киши. Коса им се прилепила на чело. Сада је киша падала јаче и лила по њиховој слепљеној коси, по лицу, сакупљајући се око браде у танак млаз који је текао на поцепане мокре кошуље. Киша је лила на жандара поред вешала, на сиве кровове и празан трг. Људи у кафани поново су сели за столове, а они су још увек стајали уза зид и гледали вешала.

- Штета што данас није било људи – рече Радо.

- Зашто? – упита Коко.

- Штета што је данас било тако мало људи, кад је толико викао.

- Лепо је умро – рече Милан. – Заиста лепо.

Трчали су испод надстрешница према предграђу, где су имали тврђаву. Киша је још увек лила, а онда су потрчали преко вртова, до рушевина, и преко рушевина у тврђаву. Киша је добовала по лименом крову, а затим се у великим млазевима сливала на земљу. У тврђави је било тамно. Запалили су ватру, по зидовима су се гањале сенке, играле се једна с другом, с мртвачким главама, вешалима и главом Индијанца.

- Добро је што не стрељају – рече Коко.

- Зашто? – рече Цуп.

- Добро је што не стрељају. Да стрељају, не бисмо могли гледати. Кад стрељају, не дозвољавају да ико присуствује. Увек стрељају у фабрици.

- Лепше је, кад вешају. Све је тако тихо. Ни крви нема! – Рече Милан.

- Некада су људима секли главе. Тада је било још више крви него кад стрељају – рече Цуп.

- Та нису људима секли главе. Само кокошима секу главе. Људи нису кокоши! – рече Коко.

- И људима су секли главе као кокошима. Ставио би главу на пањ и они би је одсекли...

- Добро је што вешају. Кад вешају, боље се види такође – рече Милан.

Дечак се вратио тек трећег дана. Казао им је да ће сутра бити на стражи сасвим сам. Сви остали одлазе на купање. Биће потпуно сам са псом.

- Је ли љут? – упита Цуп.

- Није, ама баш ништа.

- Добро. Онда долазимо поподне. Само га завежи да некога не угризе.

- Неће. Дођите око три. Кад заузмете тврђаву, даћете ми овчију кожу.

- Добро.

- И постаћу поручник.

- Постаћеш.

- А ја капетан – рече Коко.

- Ћути!

- А ја капетан.

- Добро.

Трава је била сува и земља врела, тако да је пекло табане. Ишли су пољем и кроз кукуруз, заустави рубу њиве. Лествице су биле повучене, а под дрветом је лежао пас на ланцу.

- Велик је – рече Коко.

- Ко? – упита Цуп.

- Пас.

- Обичан пас, уопште није велик.

- То ти се само чини. Сад кад лежи, чини ти се да није велик.

- Ништа ми се не чини. Сасвим обичан пас. Ни љут није.

Сунце је било изнад шуме. Преко поља је летео лептир. Кукуруз је шуштао на благом поветарцу. Буљили су у храст. Чинио им се близу, па опет далеко. Желели су да се налазе већ горе на њему, да покупе ствари и кидну у своју тврђаву.

Цуп је зазвиждао. На дрвету је зазвиждао дечак и спустио лествице. Претрчали су ливаду. Пас је почео да лаје отимајући се на ланцу. Застадоше.

- Дед, умири пса! – позове Цуп.

Дечак скочи с дрвета и придржа пса. Узверали су се на дрво, побацали из тврђаве сабље, овчију кожу, цев пушке, лукове и копља, те заставу. Затим су порушили тврђаву и сишли са стабла.

- Шта ћемо са псом? – упита Милан.

- Узећемо га са собом – рече Цуп.

- Шта ћемо с њим?

- Чуваће нам тврђаву. Води га са собом! – рече Цуп дечаку.

Трчали су преко ливаде, онда кроз кукуруз и опет преко ливаде. Тек у тврђави одахнуше.

- Дајте ми сад кожу! – рече дечак.

- На, ево ти је – рече Цуп и пружи му је.

- Јесам ли сада поручник?

- Разуме се да јеси – рече Цуп.

- Да ли је пас љут? – упита Радо.

- Није. Ни најмање – рече дечак.

- Чекај, идем да видим.

Седели су у тврђави и ослушкивали. Напољу је залајао пас, онда зарежао, па поново залајао. Ослушкивали су гледајући мртвачке главе и вешала и главу Индијанца. Пас је лајао, а онда је Радо крикнуо и ушао у тврђаву окрвављене руке.

- Свиња, угризао ме је. Лагао си. И те како је бесан – рече он.

- Та није љут, сигурно си га дражио – рече дечак.

- Ајде и ти да погледаш – рече Цуп Коку.

Оклевајући овај изиђе напоље. Онда се врати.

- Не могу му прићи. Ујешће ме.

- Шта ће нам пас који уједа? – рече Милан.

- Навикнуће – рече дечак.

- Уопште се неће навикнути.

- Хоће.

- Ја већ знам шта бих с њим урадио – рече Радо.

- Ја бих га пустио – рече Цуп.

- Ако га пустиш, они ће га опет имати – рече Милан.

- Ја већ знам шта бих с њим урадио – рече Радо.

- Шта?

- Ја бих га обесио.

Сви су ћутали.

- Зашто га не би обесили? Ако га пустимо, добиће га опет храстовци.

- Навикнуће се – рече дечак.

- Уопште се неће навикнути – рече Милан.

- Ујео ме. Већ зато бих га обесио – рече Радо.

- Ја га не бих обесио – рече Коко.

- А шта би ти учинио? – упита Милан.

- Не знам.

- Ето видиш, обесимо га, па готово.

- Навикнуће се – рече дечак.

- Ти ћути!

- Обесићемо га – рече Цуп.

Смркавало се. Небо је било црвено. Милан је ископао јаму и у њу усадио вешала, утврдивши их зарђалим ексерима. Вешала су се дизала на равном, чистом простору усред развалина. Стајали су пред тврђавом око пса. Дечак га је држао за ланац. Пас је режао.

- Ко ће га обесити – упита Цуп.

- Ја – рече Радо.

- Дај му брњицу! – рече Цуп дечаку.

- Али, навикнуће се – рече дечак.

- Шоњо – рече Милан – стави му брњицу.

- Стави му брњицу јер ћемо ти иначе узети кожу, а и поручник више нећеш бити.

Дечак је натакао псу брњицу, затим су му везали ноге и однели га на сандук испод вешала. Пас је у почетку режао, затим цвилио и бацакао се на сандуку испод вешала.

- Навикнуће се – плакао је дечак.

- Шоњо – рекао му је Милан.

Радо му је натакнуо омчу и лагано је стегао. Пас је цвилио и забацивао главу с једне стране сандука на другу. Жица је играла над њим и сандук се клатио.

- Пази да не падне доле – рече Цуп.

Радо га је наместио на средину сандука, тешко, јер му је рука била завезана. Пас је цвилио, дечак плакао. Стајали су с луковима и стрелама око вешала и дечак је на себи имао кожух, привезан жицом око врата.

- Али, привикнуће се. Оставите га!

- Шоњо – рече Милан.

Пас је цвилио. Врх вешала већ се налазио у сенци. Небо је било црвено. Иза кукуруза мукале су краве.

- Дај, заврши већ једном! – рече Цуп.

Пас је цвилио. Дечак је плакао. Радо је ногом ударио сандук тако да се откотрљао пред Кокове ноге, а пас се зањихао под вешалима и вешала су се климала онако како се љуљао пас, слева на десно и натраг.

Дечак је завриштао и рукама покрио очи, а онда је са себе бацио кожух и побегао у поље. Видели су га како трчи преко поља и узвикује:

- Обесили су га, обесили су га, обесили су га!...

- Шоња – рече Милан.

Поново је завладала тишина. Стајали су око вешала. Тело пса се грчило и опружало. Најзад се смирило. Њихало се, а даска је на врху вешала лагано шкрипала.

Седели су у тврђави. Изнад мртвачких глава висиле су укрштене две сабље. Испод мртвачких глава било је нацртано девет вешала заједно са обешенима. Испод последњих, деветих, највећих, био је нацртан пас.

Саша Вуга

Црни коњић

Пред кућом је месец сребрно нестајао у снегу, пећ је чибукастом цеви дахтала жутим колутићима, из зеленог ока, у углу, циганка је тихо тамбурала: "Крај Мораве, на обали, вранци су се разиграли, златне узде покидали..." На столу недирнута вечера: телећи језик, печени кромпири, цвекла и лимунада у високој чаши. У пепељари нагореле цедуљице: Цилко је сат писао, два сата читао, па шибицом брисао речи које му је сећање сиктало у перо. Благо је зауздавао црног коњића у срцу и с дланом у коси зурио у прљава врата браварске радионице и у смрт, белим ексерима приковану на телеграфски стуб.

У кухињи је син, пегава сарделица Примож, срицао из читанке. Жена је отворила врата од собе, склонила вечеру, климнула и – дебељуша са набраним рукавима – изишла на прстима. Кључићем је отворио ормарчић у коме је чувао новац, хартије, златан женин накит и слике из партизаније. То су ствари које не тону, душевна плутовина: загњуриш је дубоко у вир заборава – плинк!... – и већ те поново лупка са свих страна. Шапат косе на обрвама, згрчени прсти: као шкорпијица на месечини, као шкорпијица преко замишљеног ока ... Из шкрињице, обложене баршуном, извукао је пиштољ на бубањ, заденуо га за појас, огрнуо кожни капут и узео шешир са спуштеним ободом. Између завеса у магновењу угледа женино лице, затвори лесу, гурну руку у џеп и код натрулог распећа скрену на мост.

Најављивала се ноћ с крхким звездама. Пут се, на окукама смрзнут, на ивицама подмукао, стрмо пењао између црних стабала. У клисури се, пошећерен жутим сјајем, ломио лед, клизио преко брзака, пуцао о подводне стене. Пре неколико дана новине су писале како су вуци сахранили планинског поштара: у лапавици лежале су чизме с ногама, шубара од јагњеће коже, часовник с римским бројчаником и џепни нож. Шуме проређују, писали су, звери се селе, власт расписује награде и ловци јуре за свињама. Обожавао је ризик. Плашљивце је сматрао свиленим бубашвабама. У предвечерје краја, гологлав, као комита опасан кајишевима, бдео је са четом над закаснелим изабраницима који су с медењацима и клозет папиром долазили у брда на чашицу слободе. У штали је горела свећа, киша је добовала. Са троношца за мужу, гледао их је како немирно дишу у старом сену, и презирао их: Јегуље, тас је претегао, а ви, налик на побожне учитеље, дођосте да поберете политички рузмарин.

Реком је на крхотинама леда бродоломио Месец.

С људима се није смејао. Замишљен и усамљен, личио је на црнкасту музејску прилику.

Жуљила га је чизма, набрана као прасећа губица. Сличну обућу носили су заробљени белогардејци у филму Чапајев... Из ишараног зида гробљанске црквице јављала се птица грабљивица, а испод поткресаних кестена, поред светиљке, командир милиције читао је хартије разасуте између мастионице и врча с воштаним ружама. Златна такушо, промрмља, на прославама рецитујеш и изгараш за уметност, Само Ореху: зевнућеш, оштро протрљати очи и руком правде, ујутро, с напором притиснути моју кваку. Или можда и нећеш.

Иза старих ораха и павити чучале су три запуштене куће. Сваког часа могу се располутити као расечена јабука. У баштици је вејавица поломила хризантеме, испод снега, као смрзнути потиљци, извиривале су грудве кеља. Брдо је подупирало одроњено камење, поље је четком бреза падало у сутеску. Тамо дакле:

Тичек Вриск, жилав, проћелав ковач. С Цилком је панталоне цепао, млинове у потоку градио и ноћу маниће крцкао. За Божић су се отиснули и у праскозорје бомбама преврнули у јарак немачки аутомобил. Из прострељене гуме пиштао је ваздух, кад је Тичек бацио окрвављеног возача у траву, скинуо му капут, покупио чизме, а Цилко наслепо притиснуо ороз: мрка једноцевка угасила је у црном диму рањеног подофицира који је, иза међаша, подигао пиштољ. Тичек му је, блед и ознојен, стегао руку. Цилко ју је стидљиво извукао. Благо је зашумело као флис-папир: Немчева крв, као антитурским побратимима, слепила им је дланове.

Онда је Тичек издао.

По црвеној црти географске карте газили су снег и у магловитом седлу, код три камена, уз вику заседе, расули се као мрави из надимљених ровова. Тичек је намерно превидео договор – бачију с разједеним кровом и аришима – па као месечар прикрио пушку и опасач с бомбама у јазбину. Код куће се обријао, најео, наспавао, куцнуо на зелена врата, поздравио нос и брчину у окованом прозорчету:

- Покорно јављам...

Ослањао се на ограду завојитих степеница, брисао сузе, клецао, као ранац се истресао, на Цилкова леђа натоварио разлупани аутомобил и нестао у граду да повећа бедну домобранску оскудност. Немци су Цилковог болесног оца бацили на санке, црвеним запечатили врата, жену привезали за ам и потерали ка железници. Вратила се отеклих ногу: лице као уљем насликано на свилену чарапу. Отац је остао у сандуку за сапун, на корушком гробљу, код пилане, која је даноноћно клопарала у пустом пределу. Кад је Цилко, прашњав и збуњен широким друмовима, скренуо ка огради, дочекала га је, иза пролећних ружа, у жутој хаљиници, одана као младо живинче. Одгурнуо ју је и треснуо вратима одаје: у корпици је, испод копрене, спавало дете. Испод распећа у углу прела је дебела старица:

- Уљез је, плави лепотан – доброћудно је прогунђала.

- Зашто паучина кад још нема мува – одврати он.

Код капије је напућио уста, кажипрстом помиловао жену и скочио у теретњак.

Тражио је Тичека, пуцао на Немце, детету дао име Примож и скинуо шаторско крило. Ноћу су жене-гласоноше комушајући кукуруз шапутале да је Тичек у Трсту, у складишту пиринча и тестенина. Да је, као корпа, ребраст од врећа. Да би хтео преко мора, али лашки чиновници само Лахе гурају на бродове. И зато се у јавној кући карта у ракију с једнооком Шпањолком, слаби и плаче у ноћи. Цилко је климао главом, коса му се сребрила, трбух гојио, лице старило. Немачки Приможек препустио је колевку црној Гаљи, кроз баштицу су провели камениту стазу, купили завесе с наранџастим зечићима, шпорет, бео као сапун за бријање, и отоман с плишаним наслонима на лављим ногама.

Живот: часовник коме тако лако не шкрипи опруга.

До вечери с љубичастим сенкама на снегу. У сумрак је покуцала Викторија, модра од невремена и пића. Добродушна, и лети и зими у црној лисици, црним салонкама и црним чарапама, рупичавим као чађава паучина, брза и сама са црним псом преко пута Тичекове куће. Вашара је после рата било све мање, замрли торбари са свиралама, лецедерским колачима, џепним ножићима и бојеном свилом. Досада ју је гонила у цркву. Зиме је на пећи преседала, са оштрим дуваном попушила катехизме и мисале покојника, дохватила Прегељове Толминце, па одустала: нису се, као побожност, драговољно претварали у дим. Засвођену кухињу изнајмљивала је регрутима за пијанчења, уз завијање кларинета се нацугала и с црним псом нестала у горњу собу. У праскозорје би, у кошуљи и црној лисици, ушла међу весела тела, разастрта уздуж и попреко и – постарија косовка девојка – из котлића стављала облоге на јечећа чела.

- Разбијам главу да ли сам поштено дошла.

- Размисли – рекао је Цилко.

- Сви у ствари сиромаси, побеђени и победници.

- Хм, немачки кувар што те куршумима испод цесте вијао, у роду је са седокосим слугом...

- И са оцем који се голишав као штука показује ђацима и жандарима с моноклом!

- И то знаш!

Оборила је палац:

- Пресецимо! Тичек је код куће.

Прилика беле Викторије с црном лисицом распршила се у дугу: као да ју је камен у срчу раздробио.

- Свако зло, Цилко, има свој почетак.

Гурнуо јој је стотинарку: разголитила је омлитавело бедро, завукла новчаницу иза црне подвезице, затворила врата. И кад је код вратница закевтало црно псетанце, Цилко је схватио да ће ноћашња ноћ бити испуњена сабластима, црној бајци слична.

Чизме су крцкале снег, месец је из кртичњака извлачио сеновите браде. Под шљивама, тишина је шумела као у кошници. Откинуо се камен, клизнуо према реци, бућнуо. Пред Тичековим вртом, тромим покретом затегнуо је пиштољ и палцем покрио ороз. Око му је одлутало у бројаницу облака. Јурили су, напред надувени војвода, позади војници с поцепаним сламним шеширима. Дахтали су, дахтали, па је заповедника одједном разнело, а војску месец златним мачем посекао. У кудраво плаветнило клекнуо је свети Петар, као мирна пијаница намигнуо, па се, не трепћући више, док су му из очне дупље дотандркале поштанске кочије с прапорчићима, као брадати снешко белић истопио. Кочије су јуриле, на јарцу је слепи меца дувао у рог, испустио дизгине, треснуо у месец. Неми пуцањ и – кочије су с грдним димом изгореле у ведрој ноћи.

Вратнице су зашкрипале, скочио је преко прага, стао уза зид и подигао цев: капци затворени, квака на вратима дебела као патлиџан. Трем је заударао на цеђ и плесан, у соби је месечина обасјавала сто с флашом и дугим ножем. Иза запећка су устале мачје очи. По ознојеним леђима миловао га је ледени длан, круг недоумица сунуо је из сенки: Можда је Викторија видела беле пухове и на предњој страни кошнице самотарске маште нацртала бегунца. Пијанцима се, наравно, приказују слатке утваре, црвени мишеви, несахрањени мртваци, одерани зечеви, сутрашњи дан: и Тичек који ноћу гази преко баште по момачку утеху.

Гађење му се увлачило у грло: као да му плеснив мртвац нуди из мрака уста на пољубац. Иза собе, одаја са замреженим прозорчићем, креветом и дрвеним свецем. Да се Тичек није тамо сакрио. Ако се уопште сакрио. Тичекове мајке бојао се као дете, због велике брадавице на усни. Вриснуће, а село: "Код старице је ноћу с пиштољем провалио!" Забележиће га у хронику која тиња из генерације у генерацију, а кад јој понестане уља, она се изроди у бајку, и поаветињи. Шаком је лупио у збуњеност, набреклу као водена болест, врч с божићним кактусом преврнуо се са столице и треснуо на камено тле. Није било краја буци. Скочио је, врата су се – стуб месечине – сјала између прага и греде. Уврх степеништа упали се светлост и рапав глас, присан као вода код камених монаха, упита:

- Заимебога, ко је...?

Цилко осети мирис воска и шкиљавог фитиља. Сакри пиштољ иза леђа и у Тичековој руци потражи оружје. Иза ограде је, грозничавим капцима, жмиркао малтене старчић, дуге длаке засукивале су му се до оковратника кошуље. На телу излизан сомот, на ногама гојзерице од говеђе коже...

- Опростите, ако смем да питам...

Из џепа, у злој слутњи, натакну коштане наочаре. Цилко придигну шешир, скиде палац са ороза и као да циља у јабуку на плоту, промрмља:

- Сам си?

Тичек климну главом.

- Рискираш много!... Чежња за завичајем? Погрбљени Тичек диже руке увис и мрмљајући и оклевајући крену низ степениште.

- Стој! – викну Цилко. – Пуцам!

Тичек се с немоћном пажњом кретао. Степенице су, као на смрт осуђене, шкрипале:

- Окини, побратиме, преузми нечисту савест!... – Шаком је млатарао око ува. – Дуго те носим на плећима, као Јоб гнојаве ране, измет у коси... Јутрос... последње платити... остао... видиш, голуб гушан, а без крила... и са старим перјем покривен... Пуцај, Цилко!

На железном отирачу стресао се грчевито. Увукао је дебелу главу, крчао, па скочио к Цилку и πƒз њега се, као узицом привезао. Заударао је на зној, дуње и лоше воштанице.

Цилко му је упро пиштољ у трбух. Црни коњић се бацакао, гризао узде, фрктао, ударао копитама. Тичеку је масан зној покрио земљану ћелу. Цилку се смучила ова јецава беда: хајде, млео је, метак ће пробити кичму, намах га сасећи.

- Лепа смрт!

Тичек је престао плакати:

- Угасила се, као ноћ у јутру. Две сузе, звонило је на рану мису.

Зграбио је пиштољ и јурнуо уз степениште. Пред вратима се облизивала мачка. Одаја испреметана, преко прозора ћебе. На двема столицама свеће у боцама, посред кревета Тичекова мајка забрађена црвеном марамом. Уста злурадо насмешена. Нокти на израђеним прстима прљави, испод носа, као мува, поиграва сенка брадавице.

Цилко је скинуо шешир, погледом прелетео беду која га забљеснула прашњавим грлићима стакленки, зграбио Тичека за оковратник и шапнуо му у поцрвенеле очи:

- Губи се, сместа!... И никад се више не враћај преко поља!

Тичек је оклевао пред шкрињом, на којој је чекао развезан ранац. Помиловао је мајку, загрцнуо се, сапуном јој скинуо венчану бурму с мезимца и навукао чаршав преко лица.

- Вратићу се... ако власти на граници...

Цилку крв ускипе у шамар:

- Ми смо због тебе патили, а не власт!

Тичек је жмурио.

- Који судија треба да ми оконча Голготу? С каменом ћу се у море бацити, али напољу не могу више... Код куће, по оштрицама, по срчи!...

Цилко подиже пиштољ:

- Рекао сам: губи се!

Тичек се искривљена лица сруши на колена:

- Пред мртвом мајком, Цилко!

По порцији у ранцу зазвекета кашика.

Мачка лењо скочи на кревет и оњуши чаршав. Цилко дуну у свеће:

- Врати се, јави, али сад одлази!

У мрачном трему Тичек је марамицом отро сузе, закопчао капут и крај дрвећа се спотакао о шљунак и снег. Цилко је с цигаретом застао пред вратима: Викторији је бура оголила слеме, трули орах јој се наслонио на стреху, баштенска ограда пијано полегла, као пшеница после олује. Погледао је у брдо: налик на просјака од лутака, Тичек је са снегом покривеног темена планине тонуо у месечину. Опалио је два хица у накострешени орах, затакао пиштољ за појас, сишао низбрдицом и код телеграфског стуба избио на реку. Један прозор осветљен: бабица, у кожух умотана, журила је с фењерчићем у помоћ. Сутра ће у планинској кухињи бити празник: камилице, пеленице, блатњаве ципеле суседа. Боже мој, лепо.

На небу је црни коњић пасао облак.

Павле Зидар

Дете

У ствари је све скупа глупост. О томе да деца беже, ако хоћете, право у бездан, није потребно губити речи.

По читаве сате сам разговарао сам са собом, а кад би том разговору дошао крај, наишло би нешто друго. Ословљавао сам дрвеће или воде, далеке редове кућа, све што је било заогрнуто ћутањем. Што је само мој начин изражавања, моје речи разумевало. За сву ту шаролику дружину, био сам оно што сам хтео; био сам кад бих, рецимо, прескочио јарак, краљ Петар II. Тад бих златну круну ставио у црвену кадифу и вратио се по њу тек после неколико недеља. Али, гле, ластавице су за то време савиле гнездо око ње. Три голуждравца молила су његово величанство за милост. Осмехнуо сам се, јер учитељица ми је већ испричала зашто морам бити добар с птицама.

Круна је била само искушење за мене.

Одгодио сам венчање своје најмилије кћери, док птичја дружина не напусти гнездо. Знао сам да ће младунац и младуница цео свет потрести вешћу о мојој доброти и великодушности. А птице ће чак песму испевати, која ће се од зоре до мрака разлегати по травама и водама. Чуће је и мој зет, рђав човек. Спопашће га завист и он ће убити младунца и младуницу. А пошто сам у смреки имао врану, коју је пробудио блесак старог злата, зета смо ухватили и бацили у исушен бунар. И само су неутешни вапаји за мојом кћерком ублажили моје строге заповести. Извукли смо га на светлост дана, али је ослепео и оглувео. Лечили смо га дан и ноћ. Здрав је, затим, сахранио ластавице, а за спроводом се вило цело јато птица. Опроштено му је било тек после много, много година, кад су и његову круну озидале ластавице и у њој подигле младунце. Тог дана смо славили венчање и засули бунар, његову срамоту.

Не знам колико преображаја доживи дете. Ја сам се преображавао у животиње, у траве, цвеће, па чак и у камење; био сам оваплоћење моћи.

Казна и помиловање погађали су свакога ко се одупирао мојој машти. Рецимо облак, ма где се налазио, далеко изнад мене или изнад планине, уловио би мој глас.

- Ту ћеш остати – рекао бих му – ујутру и увече бићеш бела капа на Столу!

И, можда, после месец или више дана, кад би се нит узвишеног заноса прекинула и ја тражио нову, облак би заиста обавијао чело планине. Дозволио сам му да се дохвати с муњама, да их уништи или њима утоли своју глад.

А с камењем су изненађења била још жешћа. У њихов мир и достојанство уносио сам праве вихоре страсти. Пролазио бих поред њих као да ме не интересују: камен је камен. Стајали су, и сад их видим, испречени на путу, а иза тврде коре чуле су се речи. Као, ти људи чују шта чују, и знају шта знају. Покупио бих један за другим и на длановима осећао њихове хладне и презриве мисли. Говорили су: играће се, у луку ћемо одлетети у циљ и можда се разбити. А ја бих се само спустио у папрат, распоредио их пред собом и ословио. Дочекали су ме ћутањем. Дуго смо се играли породице, браће. И сваки ми је испричао, како је жалосно бити камен. У папрати сам им затим нашао безбедан кутак с кровом над главом.

Ти преображаји никад, међутим, нису били претерани. Ја сам их одбацивао по милој вољи, чим би ми дојадили. И од њих није остајало ни трага до новог дана, кад би ме усамљеност поново вратила њиховом изобиљу.

Теже је било у школи, кад бисмо читали бајку о Ивици и Марици. Не због пркошења старој вештици. Њу сам у трен ока могао да претворим у огавног зелембаћа. Вештица ме као жена узбудила. Да ли да будем он или она, од једног часа до другог кињило је моју вољу. Сећам се да су ме болеле брадавице, некакве куглице помицале су се болно под кожом. Сачекао бих да то прође и да опет осетим стару, раскошну чаробницу у својим удовима. Чуо сам је, нека будем она, а не он. Имаћу сукњу и куваћу, распремаћу. Помешао сам оба говора, женски и мушки, код куће су ме чудно погледавали и оставили ме на миру. Чуо сам само гласове ове тешке игре.

Куће сам се држао само због кревета и хране, док је већина мојих пријатеља с родитељима делила сваки тренутак среће и тегобе. Колико бих сад дао да ме неко чује, саслуша! Пријатељи су данас као и ја, људи. А док су још били деца, трава им је била трава, а камен, мислим, никад нису узимали озбиљно. Разговор с дрвећем, камењем и водом сувише издуби човека. Односи га непознатим обалама и оставља тамо где те људи онда примају као поклон.

Споро, веома споро сам се пробијао из света снова.

Ухватио сам се за Финжгарицу, зазвучао, како се њој допадало. Носила је воду из нашег дворишта и, по обичају, застајала пред својим високим вратима да предахне. Седео сам на њеним трупцима и пасао ћурке. Приближила би ми се и ногом стала на доњи трупац.

- А тебе млате, је ли? – рекла је тихо и погледала наоколо. Рекла је меко, заинтересовано, гласом који сузама отвара бране.

Гледао сам преда се и шибом ударао по дрвету. Потражила ме очима.

- Довде се чује – наставила је – довде! Ух, знам га још од раније, твог оца, увек је био зао.

То је за сузе било довољно. Шмугнуо сам за њом у двориште. Псето Иљон је заударало на гнилу иловачу. Одвратни задах ширио се из његове сиве коже. Био је насртљива и препредена звер. У одрини, која ме одмах освојила, већ су дозревали гроздови. Финжгарица је у ладици потражила цигарету.

- Само запали, ту неће доћи!

Узео сам цигарету и с великим поверењем пушио.

- Видим ја тебе често, кад потежеш – насмеја се она. – Кад бих то рекла Јожи, било би батина, а?

Претећи подиже глас, као да смо у рату с мојим оцем:

- Не бој се ништа, само не смеш казати ко ти даје.

Поново отвори ладицу. Пружи ми фелдпост дописницу да је прочитам. Писао јој је млађи син с фронта.

- Знаш – рече – узимајући опет дописницу, писала бих му, али ме очи не служе. А и глава ми није ни за шта, ни руке. Погледај!

Раширила је руке као крила. Биле су рапаве и прекривене љубичастим жилама. И сама се згранула.

Обећао сам да ћу јој написати писмо.

Њена се уџерица налазила на обали Саве. Од самог бетона. Покривена кровом од шиндре, који би сваке зиме понегде сагнио. Зато се дугачки Тонеј, кад нестане снега, по цео месец протезао по крову. Ми, деца, додавали смо му клешта, тестеру, конопац, секиру и ексере. Ако ниси био довољно брз, подигао би те, кад би сишао доле, изнад главе и спустио на трбух. А онда би, с крова, на сав глас објавио да си напунио гаће.

Тонејева колиба била је пуна свакојаких тајни које су побуђивале страх и поштовање не само деце, већ и одраслих. Наслућивао си не само Иљона, који је смрдео као куга, већ и близину пушке и револвера. О Тонејеву наклоност морали смо се сваког дана отимати. Ако си му јуче помагао и због тога код куће и батине извукао, то, за њега, данас није имало никакве важности. А заборавио би и на казну, коју ти је јуче одредио. До Тонеја се није могло лако допрети сваки дан. А кад би нам то дозволио, онда је то за нас био више него празник. Ишли смо за њим на прстима и умиљавали се Иљону, који је пролетао поред нас. Био је као и Тонеј, добар и лош. Ни ту мрцину није било лако обрлатити љубављу. Али, ако би је обрлатио, јуришала би за тебе и на саму смрт. Међутим, Иљон не би био псето, кад једног дана не би потражио квочку у дрвљанику. У трен ока ју је удавио. Тонеј је узео зидарски чекић и казао Иљону да ће цркнути. Пас је то добро знао. Ишао је за својим господаром потпуно сможден. На обали Саве, Тонеј га је ухватио за доњи део губице, као опеку, и убио.

Три недеље после Иљонове смрти Тонеја су у кухињи сачекали немачки полицајци и "добровољно" га послали у Русију. Сад, кад му пишем ово писмо, он је већ годину или више тамо:

Драги Тонеј!

Мама каже да Ти пишем ја, Дреја. Каже да дођеш на одсуство. Сви су већ дошли и сад овде служе.

- Јеси ли написао? – уздрхталим гласом питала ме стара.

Показао сам јој где је то написано. Погледала је у неразумљиве знаке и посумњала.

- Знаће он, је ли, шта мислим? – рекла је.

Претећи је подигла глас:

- Да ти не би негде нешто рекао. Немце је ђаво понео, а овамо ће доћи Руси и Американци. А онда, Дрејо, неће више бити блокфирера и блоклајтера, јок!

Насмејала се и показала ограду од вештачких зуба.

- А сад даље! – рече уозбиљивши се.

Сетила се да је вероватно гладан и да му је хладно. Лице јој се од те бриге надуло као виме. Жалосно ме погледала:

- Двопека имам и шал. Али ти ђаволи не дозвољавају, само пакетић сваки месец.

Исписао сам табак и још пола неравномерним рукописом. Наредио сам му да се не излаже куршумима, да се више држи позадине, где не пуца. И да су код нас пашњаци живи, пуни "срндаћа". Онда сам Финжгарици прочитао писмо.

- Момче – рекла је кад сам све измуцао – ти си паметна глава, јакако!

Узела је наочаре и стала иза мене, гледајући преко мене у писмо.

- Напиши: лепе поздраве шаљу Ти мама, Франца, Долфи. И Ана!

Гледала је у моје прсте и шкрипаво перо. Одједном се с пера салила на писмо тешка љубичаста мрља. Гумицом сам онда подерао папир и морао поново написати писмо.

- А сад још "хајд хитлер"! – рече стара.

Видела је да сам запањен.

- Знаш – примакла ми се пијаним носом – тамо цензуришу писма; а кад то виде тамо, онда не хају много за остало.

После тог објашњења ја сам великим штампаним словима написао на доњој ивици:

Heil Hitler

Мојима код куће није било право што одлазим Финжгарици, тој безбожној баби.

- Проклета ђавоља напаст!... – тако би отац почињао с мајком или са мном, с баком или са познаницима.

- Шта ли га је, шкембе једно, привукло тамо? Шта, питам се?

Наравно, ни у сну није помислио да су то биле цигарете и његова злоћа.

- Једном ћу побити све те усране ћурке!

А маму је бринуло нешто друго. Финжгарица није била побожна жена, попове уопште није подносила. А мојој мајци су жупник или капелан били ближе срцу него Господ. Ништа је није могло тако увредити као псовка упућена једном од њих. Отац је то чинио једном у месецу: опсовао би жупников талар, његово прождрљиво дупе и његову куварицу... Мама би, сва у сузама, повикала да ће га божја рука стићи. Да поприлично кашље! Отац би сместа треснуо тањир о зид, излио ведро воде па би сва кухиња поплавила, и вратио би се тек за вечеру. Мати је сва несрећна старом корпом са пода скупљала воду која је непрекидно навирала. И уз то тешко уздисала:

- Ох, ох, оче мој!... Мој оче, мој оче!

Сагињала се над шафољ и цедила тешку крпу.

Приљубивши се уз креденац, гледао сам је без даха, пун силовите мржње према оцу. Свиња, свиња, псовао сам га и проклињао у мислима! Кад одрастем, ја ћу те згњечити. Псето мршаво, цркни! А мати је уздисала, не обазирући се на мене, и уздишући причала сву своју несрећу.

- Ох, мама, ви сте ми говорили, говорили...!

Цедила је крпу, слепа од суза, и вода је текла поред шафоља.

- Рекли сте ми да је грубијан. Ох, зашто, зашто вас нисам послушала!

Сагињала се, сва јадна, над шафољем, а воде је било све више. Обливале су је све обилније сузе. И одједном би се оборила на мене и тукла ме мокром крпом по глави.

- И ти си – викала је показујући труле зубе – и ти си грубијан!

- Не молиш се Богу!

- Одлазиш Финжгарици!

- Ниси знао каква је била одежда ове недеље.

Покривао сам се рукама и повлачио према вратима. Сав мокар, напослетку бих треснуо у двориште. Па као псето киднуо, задржавајући сузе, у врбак. Бацио бих се на земљу и урлао. Опори, сребрно бели листови, венули су на јаком сунцу.

- Никога, никога немам! – прстима сам грабио земљу.

Кад бих се исплакао, болело ме у грудима, болели су ме прсти и ноге. Безвољно сам љуштио увеле листове.

Тешко сам се подизао на утрнуле ноге. Нешто ме носило по широком спруду. Стаклене мрвице одузимале су ми вид. Скупљао сам пљоснато камење и гађао у циљеве које сам на брзину одабирао. Затим сам започињао дуг и напоран разговор са собом.

- Гледајте – говорио сам – ја сам сам.

Тело би ми уздрхтало од сећања на мајку.

- Чекам да будем велики, већи од овог света! Бићу тако велик да ће се цеста улегати пода мном. И кад дође отац па рекне: Дрејо, тебе се сви боје, ја ћу њему рећи марш! Дотакнућу се, само ћу се дотакнути његовог носа, и потећи ће крв...

Мајци сам све опростио, јер је плакала и чистила очеве свињарије. Њој ћу подићи споменик, а на очеву гробу непрестано ће бдети јастреб и чупати сваку травку која на њему израсте. Сама земља биће тамо, гола, црна и проклета.

Онда сам на спруду саградио неколико кућица од пљоснатог камења и настанио их пужићима и каменчићима. Крај сваке кућице сам се заустављао и доводио је у ред. Где бих зачуо препирку, ја бих се умешао:

- Ти си, Јожа, је л да?

Мало дебљи каменчић је одговарао као мој отац:

- Проклета ђавоља напасти, шта хоћеш?

Завитлао сам га у камену стену да се разбије у хиљаду зрнатих мрвица. Каменчићи су ми весело запљескали.

- Маму је ударио! – рекоше.

- То се не сме! – одговорих.

Примакли су се дебљем камену и стисли уза њ. Још дуго су живели тамо.

Код куће сам спавао у кухињи. На дугачку сељачку клупу, проширену са три столице, бацили смо подбулу сламарицу. Нада мном у куту налазио се бог с вечном жижом. А на зиду је висио бели комад платна са стиховима:

Кад талас несреће
до паса ти дође,
мисли: све се претрпи
ако брзо прође.

Стихове сам знао напамет. Читао сам их натрашке, па и тако претумбане научио.

Окретао сам се зиду да не бих слушао. Па сам ипак видео и чуо ко је у кухињи. По гласу сам препознавао посетиоца. Наравно, посете су увек биле исте: бака и Пимпеков Јожа. Страсно су се препирали око рата.

- Сто му мука крвавих – појао је Пимпек – то није година Господња.

Својим сиктањем Пимпек је увек дириговао. Седећи на шамлици ударао је руком и по поду.

- Кажем ти – колутао је очима – година двехиљадита неће се штампати. Немци ће, додуше, одмарширати натраг, али после...!

Отац му се смејао, али то Пимпека није збуњивало.

- На, читај! – пружао је дланове, као да све то тамо пише.

- Јован каже: Доћи ће огањ, који ће сунути до сунца. И ако склопите руке, однеће вас са собом.

Отпевао би своје пророчанство танким, продорним гласом и пљувачка му се расипала као прашина у млазу светлости. А десни прст би подизао као споменик. После извесног времена, с тајанственим осмехом, седао би на шамлицу и сам себи потврђивао:

- Тако ће бити, сто му мука крвавих, Јожа! Тако, да!

Гледао бих га у немирно и шкиљаво око; на уснама би му се скорила бела пљувачка и лепила се час за горњу час за доњу усну, као гума.

- Је ли – подражио би га отац – да нисте на Катаринци чекали бога?

Пимпеков Јожа је био страстан јеховац, а истовремено и политичар. Често је политичке пароле мешао с изрекама из Светог писма. Партизане је видео још 1939. године. Лука и Матеј су му указали на њих својим двосмисленим писањем. Где Лука и Матеј о том говоре, то не знам. Али Јожа ме је тако убедио да сам баки испревртао целу шкрињу, нашао Нови и Стари завет и тражио изворе Јожине видовитости. Није било ни речи о партизанима на Межакли, ни о Немцима, Русима, Американцима. Чудна имена чудних народа налазила су се тамо: Израиљци, Јудејци...

Враг га однео!

А Јожа је говорио:

- Доћи ће дан кад лишће на Межакли неће више бити лишће, само ће траве остати траве, и пуцаће, и сјуриће се лавина и под собом смождити сву немачку жгадију... Да, сто му мука крвавих, тако говори Лука у II поглављу од 5. до 35. реда.

Лукави осмех шиљио би му уста. Престрашено сам гледао у то чудо и одмах се одрекао католичке цркве. Замерао сам жупнику што нам о немачкој окупацији није зуцнуо ни речи. А сваке недеље смо били "премили у Господу". Могли смо да напунимо оставе, јео бих качамак, уместо гулаша од кромпира. И хлеба би јели, а не тај немачки цемент...

Сачекао сам стрица Јожу иза Крвавца и замолио га да ме понекад поведе са собом, па да и ја учествујем у жетви Господњој. Стриц Јожа је нагнуо главу као да ме добро не чује.

- Видиш ли? – рекао је. Погледао сам и ја у гране зелених шљива.

- Кажи, смеш ли да их једеш?

- Не бих смео- рекао сам сетно.

- Дабоме! Али, рецимо, да су твоје, да ли би онда смео?

- Мислим да не бих – рекох – незреле су још.

- Тако је! – обрадовано потврди Јожа. Затим се леђима наслони на ограду која, нагњила, зајеча као сува, стара врата. Из џепа извуче шарену марамицу па се полако и гласно усекну.

- И божји храм – зауњка – представља уста Господња. Као што би ти испљунуо киселу шљиву, тако би Господ испљунуо тебе. У Господово срце није дано свакоме. Зрео плод поједемо и прија нам. Господу исто тако. Лепо је да тежиш њему. Нађи још неког, па сутра, кад будем напасао козе, поразговараћемо како и шта.

Ноћу сам се одрекао католичке цркве и белског жупника. Његова црква је представљала лажљива уста. Нису ме испљунула, значи Господа није било тамо. Страшна превара! Жупник, тај мангуп, никад није прочитао Луку од 5. до 35. реда. Јожа мора да је нешто друго, а не само Јожа. Можда је одистински Бог. Бог као радник. Зашто не би био међу нама на Јеребицама? Само нос не би смео да ишмркава. Али то он не чини зато што је Јожа, већ зато да би био сличан нама. Да га не препознамо! Добро се сакрио, све иди. И козе напасе, и к нама залази! Бог – к нама! Видим, не би дошао да у мени није наслутио свог ученика. А оца само посматра, кад ће бити зрео за пакао. Једном ће га, кад се нађу иза дрвљаника, привући себи. Са Јоже ће опасти радне прње и бела туника заблистати на његовом телу. Отац ће се од страха и згранутости повући у себе, сав црн, као "проклета ђавоља напаст". И глас ће му спљашњавати као пробијен балон – фффффф! Два или три пута Јоже ће ударити ногом у црну гомилу и покупити мехурасту душу! Биће црна и тешка. На теразијама Страшног суда мехур ће превагнути на лево.

Помолио сам се Јожи, весео и срећан што сам открио истинског бога. Попео сам се до већине жиже, где је дремао наш породични бог.

- Хоћеш ли лулу – рекао сам му. – Спаваш, мрцино стара! Па још и електрику плаћамо за тебе. Кладим се да ме не би пробудио кад би се ова сламарица упалила. Ти си ми бог, јест!

Бог је живахно погледао у мене, чак му се и лице помакло.

Затим сам се молио:

- О, Јожа Пимпеков, спаситељу наш, који си код куће на Јеребицама, нека, вољом твојом будем Петар. Знам да нос чистиш само зато да би спознао како смо ружни, прљави у души; да под својом радном кошуљом носиш рану, нас ради прободено срце. О, Јожа Пимпеков, дошао си к нама, прими ме! Прими мене, апостола, нека будем зрела шљива и нека се растопим у твојим устима. Знам како се тешко варе незреле ствари, и ја сам имао сраћку, и ја.

И кад сутра кренем за тобом, спаситељу наш, положићу главу своју до ногу твојих. Неће ми бити нимало тешко ако рекнеш: умри.

Амин.

Окренуо сам се вечној жижи.

- Но, сад знаш све – рекох. – Глув, ваљда, ниси.

Али стари бог је спавао. Густа, љубичаста брада бежала је преко оквира. Одвио сам му мајушну сијалицу.

- Тако – рекох – а сад спавајмо!

Ујутро сам у новој, духовној мисији кренуо на пут. Апостоли одлазе без доручка, или налове мува и наберу корења. На Светановој ливади било је много мува, скакаваца и траве. Легао сам у високу јунску траву и с гађењем покрцкао три скакавца и сажвакао шаку кисељака. Али ми пустињачка храна није пријала, и после извесног времена избљувао сам свето јело и из гуше извлачио жилаве стабљике кисељака. Зелен као аустријски грош, напослетку сам се довукао до Торкаревих. Јакца су већ квасили код куће. Покушали су да му рашчешљају тврду тикву, слепљену од блата и смоле. Дирљиво је кукао:

- Јао, јао!

Његова мама није могла да ме се нагледа, жмиркала је, као да не види добро.

- Јеси ли болестан? – упитала ме.

Јакец се у међувремену ишчупао и тако смо срећно побегли радозналој мајци.

- А кккуддда? – питао је Јакец.

Гурнуо сам га према огради и без околишања му казао да ћемо данас ићи за спаситељем.

- Бићеш апостол!

Јакец се није усуђивао даље да пита, познавао је моје песнице. Трчао је по Боровљама и тражио нове апостоле. Пре но што смо кренули у пустињу, одржао сам одушевљен говор. Опраштали смо се од католичке цркве, која је с божјим устима толико у сродству колико ја са – жабом. Говорио сам им о жупнику који вара Јеребице, па смо тако остали без сардина, брашна и масти.

- Спаситељ – рекох – он је ту! – Погледали су за мојом руком.

- Хајдемо!

Успут смо поразделили апостолска имена.

- Јјја ћћћу ддда бббудддем Јјјуддда! – блејао је Јакец – ддда ммме ммможеттте тттућћћи.

- Не – повиках – заборављаш да смо због тебе већ доста батина добили.

Преко спруда крај Саве расипала се јака светлост, јеле и врбе су се савијале на сунцу и одисале горчином и опорошћу. Узнемирили смо неколико врабаца и кликтаваца који су чамили у сенци. Изнад ужареног спруда треперила су лака и густа испарења.

Пустињска тишина!

Сава је била зелена. Већим делом прљава. Или црвена, смеђа, црна. Према томе што су на Јеребицама бацили у њу. Ишли смо за нашим спаситељем, пуни светог узбуђења. А Јожа је прутом ударао лење козе, које су се стално заустављале, испуштале тврде брабоњке из задњице и поливале камење.

Људи на цести нису се уопште обазирали на нас доле. Подсмевао сам се њиховој тупости. Нису ни слутили ко је Пимпеков Јожа. Како би било да им кажем, а? Појурили би као безумни низбрдо. Сломљених удова стајали би пред њим. Жене би га молиле за сапун, кромпир и хлеб. А мушкарци би се наглас присећали кад су му подарили неки пикавац. Сели би далеко по страни и хвалили Јожу како је увек био добар и паметан.

Нисам позвао људе!

Козе су се, међутим, већ заривале у густо грмље брстећи га као деца. Ми, апостоли, подметнусмо каменове под дупета. А спаситељ у Karawanken Bote зави домаћи дуван. Огромном пљувачком залепи цигарету.

- Видите – поче, затворивши црвено око као зец – Господ је рекао: дођите малени к мени. Господ такође каже негде: невина дечице. Што јесте, зар не?

Нико није ни зуцнуо.

Спаситељ се почеша иза ува па притвори и друго око. Очигледно га је пекао дим који се као мрежа уздизао пред њим.

- Испричаћу вам – кашљао је – при-кх чу о се-кх-јакх-чу.

Говорио је да љуљ није ни издалека тако лоше семe, као што причају на Бели. Јаје је од почетка јаје, може да се поквари, и онда га бацамо.

- Али – пружао је прст као да чека да се помиримо – јаје можемо да насадимо и добијемо пилиће. Зар га није боље насадити, него покварено бацити? Пиле порасте, па постане петао или кокош. С љуљом се дешава потпуно исто. Његове добре особине заиста још не познајемо, никад нисмо кушали хлеб од љуља, само смо га стално спаљивали. Видите, тако је и с добрим и рђавим људима. Добре волимо и помажемо им у невољи, а рђавима окрећемо леђа.

- Кажи ми ти – окрену се Борчету – волиш ли Худичевог Михца.

- Видим да га не волиш – рече затим – а ја га волим, мада стално нешто смота.

Спаситељ је тиме завршио. Рекао је: нека данашње зрно проклија, и уколико проклија, сутра ће наставити. А сад мора по грање, јер су времена озбиљна.

Ми се, апостоли, вратисмо на Светинову ливаду. Борис је због Худичевог Михца опсовао мог спаситеља. Зато је дабогме, добио по носу. Држећи се за њушку, викао је:

- Ја ћу казати мами и тати! Бараба! Бараба!

Код куће је владало вечерње затишје. Отац је, добро расположен, галамио по соби. Знао сам да ће запевати кајиш. После вечере издрао се као обично у млатежне дане:

- Гаће доле!

- На ти, спаситеља, на, Худичевог Михца!

Кајиш се усецао у леђа, врат, ноге, главу и лице.

- Не, по глави, Јожа – викала је мама. Али Јожа је резао, косио и скидао с ногу моје јеретичко тело.

Савијао сам се под ударцима и повлачио у угао. Вриштао све јаче. Све док није дошла бака и отела оцу кајиш. Мама је бранила оца:

- Нека га, мангупа, само не по глави! Отац је дахтао и викао:

- Прича наоколо, проклета ђавоља напаст да је Пимпеков Јожа спаситељ а белшки жупник бараба.

- Сотона! – оштро рече бака.

Онда је мама испричала како јој је Липовка пред млекаром рекла да сам Борчету разбио нос. Псовао цркву и жупника. И да ће Липовка тражити правду, кад моја мама не зна да држи децу како се пристоји. Људи, који су то слушали, викали су да сам заиста страшно дете.

- На клечање! – повика отац.

Подишла ме језа по телу. Клечати сам морао сасвим уза зид, тако да сам га трбухом додиривао. Увукао сам стомак и лагано покушао да седнем. Ускоро је мама одмакла сто и подбула сламарица је зашуштала.

- На спавање! – наредила је. – Не, прекрсти се прво и помоли наглас!

Речи су ми се лењо откидале. Ућутао сам и зајецао у шаке. Али мати није попуштала.

- Молићеш – викала је – молити, молити! – Подизала је руку као да ће ме ударити.

Легао сам у немирну сламу и болови су одмах попустили. Али нисам могао да заспим. Са таванице је висила мртвачка светлост и полузасењено падала на моје узглавље. Ускоро је дошао отац с Јожом.

- Спава? – упитао је.

- Сто му мука крвавих! – претварао се Пимпек.

- Мангуп – рекла је мама.

- Не иде ми у главу – говорио је Пимпек – кажем ти, просто не иде. Четворо их је било: твој, Торкарев, Липовкин и Кисов. Знаш да не бих говорио против жупника. Седели смо тамо – отезао је – а ја сам им, онако нашки, испричао параболу о сејачу. И сам отишао по дрва, они су се покупили кућама.

- Проклетство ђавоље – рекао је отац – па се још размеће!

Затим су савијали дебеле цигарете. Јожа је још испричао како су их Немци отерали с Катаринце, где су чекали бога.

- Да – растезао је свој осмех као паук мрежу – све саме митраљезе су носили, и бомбе, сто му мука крвавих. Зурили су у нас, а ми у њих. Was machen sie, заурлао је дебели Немац. Hдnde hoch! Подигли смо руке, шта смо могли, и визита је отпочела. Све су нам извукли из џепова: марамице, опушке, новац... И записивали. Па како! Ihre Namen? Но, и после, кад су све сазнали, било је мало боље. Чак сам цигарету добио.

- Бог и по! – смејао се отац.

А Јожа се страсно супротстављао:

- Не, у пет, тачно у пет би се на Ајдни приказало знамење арханђела.

Ни мама му није веровала.

- Не верујеш, Барба – наваљивао је на мајку Јожа.

Нису му насели као ја.

Не знам када се то десило, вероватно убрзо после мог апостоловања. Финжгарици сам успут дигао педесет пфенига. Вртео сам их међу прстима и тако кратио време. Смешно – за њих би можда добио пет сахаринских сладоледа, за биоскоп је било премало, можда бих могао да купим шабесо или да се одвезем до Добраве возом. Педесет пфенига! Сувише, сувише мало за било шта, али за почетак и сувише много. Пара је тада било на претек. Ми смо их носили по џеповима заједно с камењем и праћкама. Увек се међу нашим стварима нашла и понека марка. Матере нас никад нису питале откуд нам новац. Добијао си га за старе кости или гвожђе. Још и данас, после толиких година, не могу себи да опростим тих глупавих педесет пфенига. Нисам их додуше смотао. Узео сам их са стола, као што данас, по ружној навици, узимам шибице. Нико неће казати да је то крађа...

Али Еди је већ ту.

Колбенов Еди је мршави горостас и велика кукавица. Стално звиждуће: "wir wir wir marschieren ge-ra-de-au ..." Из горње вилице вире му два мачја зуба. Кад се насмеје сличан је стричевом десет килограмском мачору. Носи шубару од пуховине коју је сам сашио.

- Позајми ми! – каже.

Не одговарам. Пљуцнуо је кроз зубе сиву пљувачку која је заударала на чешњак. Долетела је на моје прсте. То је значило да хоће новац.

- Није моје!

- Још боље. Смотао, а?

Преломио се у пасу и нестао у трави поред мене. Рекао ми је да педесет пфенига може претворити у двеста марака, ако хоћу.

- А иначе, могу да избрбљам, клинчићу! Да крадеш!

Гледао сам њушку из које је излазио тај глас. Престрашио сам се. Отац би ме због тих педесет пфенига убио. Избрбљаћу, избрбљаћу, стално ми је звонило у ушима. Постао сам део његове прљаве воље. Дао сам му педесет пфенига. Од тог тренутка били смо повезани до гроба.

Пратио сам га до Малеја, где су се коцкали. Играли су у хрпе новаца. Стари југословенски динари одлучивали су ко ће бити власник.

- Оба, обе, све!

- Оба!

- Све! – викали су. Избуљених очију пратили су бацаче динара. Ако динар падне на "главу", бацач се повлачи празних руку. А играчи би се бацили на новац и без препирке га разделили у трен ока.

Појавио се нов бацач. Бацио је на земљу пет марака и чекао изазивача. Динари су полетели увис, до електричних водова.

- Оба!

Новац на земљи се умножио, изазивача је било више.

- Опет оба!

Папирнате марке просуше се по земљи.

- Оба! – загунђаше изазивачи и поново заиграше. Еди је нањушио да ће бацач изгубити иметак на земљи, уложио је својих педесет пфенига у игру и добио. Играчи су се бацили на прљаве и изгажене марке, па их с уживањем слагали једну на другу.

Нов бацач!

Бацио је само једном и Еди је поново добио. Осмехивао се и цимао ме за кошуљу. Добио је још двапут и бацио ми натраг педесет пфенига. Прсти су опет имали играчку.

Још се коцкао и добијао, добијао, поново улагао па изгубио и мојих педесет пфенига. Отишли смо иза Дантарјеве трафике.

- Клинац – рекао је лепо – донеси ми марку, добићемо.

Ноге су ми саме потрчале кући, ударале у ритму: из-бр-бља-ћу! Био је зловољан кад сам му донео украдену ситнину. Одмах је изгубио. Љутито је засиктао на мене и поново сам морао кући по марку, две, три. И још бих одлазио да крадем да није по њега дошла мати, сива и прљава жена.

- Коцкаш се, ђавоља душо, а ја носим дрва! И још се с том протувом дружиш.

Зашиљила је своје пепељаве усне у клетву.

Еди је ишао поред ње као мачак. Правио се да је само посматрао колико је ко изгубио.

С дрвима је брзо, готово пребрзо био готов. Кад се у мраку разлегао његов звиждук, кружио сам око њега као слепи миш. Легли смо у боквицу.

- Сутра ћеш – рече он – донети десет марака. Чекај ме!

И тако је ишло из дана у дан, из недеље у недељу... Постајао сам лопов лаке руке – само је испружим и већ је било моје! Никад нисам осетио страх. Могао сам да украдем све што ми се прохте. Едију је већ досадило да губи украдене хрпе новца, али чаробну реч, која ме је зачарала у лопова, није опозивао.

Реч "избрбљаћу" чинила је чуда, рука и слух се изоштрише као бритва. Процењивао сам тренутак који не би ухватила ни једна штоперица. Сад сам ја гонио Едиа. Блед као смрт, безвољно је трпао новац у кошуљу. Нисам знао зашто је нерасположен, поготову сада, кад више нисам био аматер. Кад је новаца било толико да смо их гурали у ципеле. Рђаво сам га разумео да је и то мало, сувише мало. Хтео сам да изненадим Едија. И спремио сам се на ново јунаштво.

Још увек сам владао собом, руке су радиле као сат. Било је око првог у месецу, жене су куповале на бонове. У таласима су се скупљале око дугих тезги, гурале се и викале, која ће пре. А ми, деца, седели смо напољу, свако са својим колицима, и с времена на време завиривали у гужву. Да ли је на реду мати? Љутито бисмо учинили неколико корака по трговини и враћали се опет својим колицима.

Прошетао сам се неколико пута по дућану и одостраг одмерио жене што су се гурале. Добро одевеној жени вирио је из џепа набијен новчаник. Џеп је зевао тако да није било тешко завући руку. Чак сам јој за то време и добар дан могао да пожелим. Бацио сам се у талас, ситан таласић, дозивајући мајку. Ниједна жена се није окренула. Жалостан и сломљен изишао сам поново из трговине. Мислио сам да ће жена само мало заплакати кад види да је покрадена. Међутим, жене су се одједном сјуриле кроз врата, завлачиле руке у џепове, бројале новац и викале,

- Украла јој је сав новац, бонове... ! Боже благи, какве ли су данас жене!

А покрадена је викала:

- Срам је било, а како да нахраним децу! Јао, јао, ауауау! – Погледом је непрестано тражила лопова.

Мама је у гужви купила своје следовање. Возили смо по црнкастој снежној лапавици. После извесног времена рече:

- Дечаче, да ниси ти...?

Погледах је у очи. А она вероватно у њима прочита управо оно што ја нисам желео. Бранио сам се да сам био напољу, на колицима. Тамо ме је нашла кад је пазарила. Али, уколико је више међу нама расла тишина, утолико више сам био убеђен да не верује. Придржао сам ручице, као да ми се некуд жури, пришао огради, и док је мама возила даље, бацио новчаник у хрпу камења и покрио га песком.

Заиста није веровала.

Код куће ме претражила од пете до главе. И не нашавши ништа рекла:

- Момче, с тобом нешто није у реду, нећеш ти мени побећи.

И даље ме испитивала, претила:

- Тако ти очи искапале?

Покушао сам да се насмејем, али мама је хтела да зна шта се може десити мојим очима, па је мој усиљени смех био узалудан.

- Искапаће ти! – рекла је претећи.

Рука је, међутим, изгубила своју чаробну моћ. И очи, и све на мени, постало је издајничко. Одавала ме управо велика опрезност. Мама је већ дуго знала да крадем, а није јој остало непознато ни оно што се збило између Едија и мене. Чекала је на доказ. И најзад је и доказ добила. Али платио сам туђи рачун, мени потпуно непознату крађу.

Њен брат, дугоња, надао је једног дана вику и дреку. Вриштао је на нашем прагу као жаба:

Ако га не удесиш ти, свињу једну, онда ћемо ми! Ја, ја ћу ти твоје дуге прсте секиром!

- Ти нећеш ништа – повикао је отац – ти, никако!

- Шта? – као пијан зину ујак. Лице му се искриви у убојички осмех. Али се повуче, знао је да отац немилосрдно збрише све што му се испречи. Замакао је онај свој чик у уста и јурио по кухињи ка΀¾ да ће излетети. Мати је за њим носила столицу, али он је није ни видео. Напослетку је жеравицу бацио у сандук за угаљ и залио јетким ΀¸спљувком.

- Зашто си узео Цирилове ципеле? – зауставио се преда мном.

Био сам изван себе.

- Ти, ко би други! Шта се правиш Енглез? – пружио је руку.

Затим ујак закрекета:

- Мадона, Јожа! Идем и видим Логаревог Марјана. Цирилове су, јесу. Дечко иде преда мном. Ја га ухватим. Ти, кажем му, а ко ти је дао Цирилове ципеле? А он: Дреја. Када, питам? Јуче, каже. Да, а знаш ли да су Цирилове? Не, каже. Дреја је казао да их је нашао у дрвљанику. Кита, кажем ја, а не дрвљаник. То су Цирилове ципеле. Онда их је сместа изуо...

- Није истина! – повиках. Сузе ме облише. Бесне и крупне. Уста и грло попадоше болови. Драо сам се као луд:

- То је лаж, боже свети! Руке ми отпале, ако сам се дотакао тих ципела. Марјан је лажљиво псето! Ох, ох, како лаже!

Телом сам покрио шамлицу савијајући се на њој. Чуо сам оца како говори сваку да доведе ту мрцину. Повукао ме са шамлице и рекао:

- Момче, кажем ти, ако си крао, убићу те!

Мислио је озбиљно. Кад би рекао: вечерас ћеш добити две по носу, онда сам их увек добијао. И то тачно по носу. А сад је рекао да ће ме убити. Сигурно и хоће.

Убиће ме!

Убиће ме!

Савијао је цигарету, папирић му је поигравао у руци као да га њише ветар. Затим је ушао у оставу и секире су зазвекетале. Чуо сам како прстима опипава оштрице. Мамине се очи ублажише.

Заиста хоће да ме убије!

Затворио је оставу, а међу прстима му је још увек горео опушак. На вратима се појавише ујак и Марјан. Ни један није знао како да почне. Марјан се рукама подупро о бокове и гледао некуд преко мене. Стриц је превлачио ногом, као да жели покрити комадић испраног пода.

- Хајде, Марјане, кажи! – рече ујак.

Марјан се искашља и обрати онима трома:

- Испод пазуха је носио завежљај, кад сам га сусрео на греди, да. Питам га шта носи. Он каже, ципеле. И ако му дам десет цигарета, он ће ми их дати. Затим је одвио хартију. Ципеле су биле поприличне, дао сам му десет цигарета. А ко би знао да је украо, не?

- Лажеш! – повиках да ме грло заболело.

- Дрејо – рече он меко као врело – нећеш ваљда порицати. Десет "Драма" сам ти дао, не.

- Никаквих "Драма"! Нисам узео ципеле!

- Не знам, Дрејо, да ли си украо ципеле, али мени си их дао ти!

- Псето! Гаде! Творе пругасти – викао сам на њега.

Вртео је главом. Ни речи више није могао да изусти.

Гледао је ујака, као да тражи помоћ.

- Нећеш отићи, не! Гледај, како ће ме отац секиром! На савести ме носи, псето!

Отац је појурио у оставу, покренуле су се секире. А мама је завапила:

- Бежи!

Сјурио сам се на двориште и поорао га коленом. С муком сам прескочио ограду и киднуо стазом, цестом и изгубио се на Струшкој утрини. Земља је пода мном тутњала као цигански бубањ. По чистини, испред мене, лутала је коза. А крошње борова тресла је невидљива шапа ветра.

Завукао сам се у шипков грм. Вода је блистала као далека Венера. И први мрак су населили косови. Изнад површине вира, као пајаци, играли су обади. Учинило ми се да их невидљиве нити спуштају до воденог огледала. А високо високо, где бих ја желео да сам, помицале су се гомиле облака, пуне злата. Убрзо је све наоколо постало тамније и подмуклије. У свему сам могао да откријем лице. Тај свет је жив, пресекло ме је. Има уста.

- Проклети боже – застењао сам – досадио ти је, па си га бацио овамо доле!

Брежуљак се набрао као кишобран. Чуо сам како се жали:

- Не могу, не могу!...

- Шта не можеш?

Земља се више није помакла, тајна је остала.

Дуго и грчевито сам плакао. Плач се вукао као искидано корење.

Косови се одмакли навише.

- Не – издрао сам се – никад, пси једни!

Налик на земљу, погледах у небо:

- А ти, проклетниче, ти, што си ћутао. Само за црквену касицу знаш. Пфениге скупљаш. Ниси ме видео. Бог си, да, али не мој! Господина Nota und Frau Bibic. Под гузицу стави свој благослов. Гледај, овако! – и сео сам на марамицу. – Свиња си!

- Нипошто, сине мој – чуо сам га.

- Твој син, ја?

- Јеси и остајеш! – рекао је надасве мирно, као гора.

- Радије најгоре свиње, само не твој!

- Може и тако, али свиња је моја кћи.

- Ти си прасац!

Бог је поћутао. Тек после дуже паузе опет рече:

- Прасац, кажеш. Може и тако, али ви сте моји синови. Наравно, прасци!

- Свиња си!

- Јесам! – одјекивало је.

- Ђавољи скот!

- Хахахаха!

- Проклети смрдљиви мућак!

- Хихихихи!

- Џукело никаква!

- Ухухуху!

- Животињо, животињо, животињо... !

Покрио сам лице рукама и зарио се у земљу. О, да ми је да га земља прогута!

Звао сам камење, коренчиће, мраве, пужиће.

- Остави ме на миру! – преклињао сам га, говорећи у боцкаву траву што ми је резала уста.

- Оставићу те, сине мој!

Клекнух, као да желим видети је ли истина што говори.

- Помози ми! – рекох му.

- Хоћу!

- Хоћеш ли убити Едија, оца... Цирила?

- Хоћу.

- Исцеди им крв из жила!

Није климнуо главом.

- Чујеш ли, хоћеш ли их заиста смождити?

- Хоћу!

Од љутите радости скочих на ноге:

- Удри по њима, разбацај их по овом свету као сељак ђубре. Знаш, ти ниси прасац, драги мој!

Још сам га упитао да ли ће убити и мене, али више није ни зуцнуо. Звао сам га најлепшим речима и мамио доле, али се увио у облаке. Онда сам молио:

- Баци ми само један кончић, само да опет дођем кући и, да ме отац не убије. Дај ми хлеб ноћашњи и свежањ сламе. Покажи ми козолец у коме ћу спавати...

Спојих се с околином, с тајанственом земљом. Жито се на благом ветру пенушало. Запевах:

Сви цигани
свеца славе,
чауруле, чауруле...

Крупна роса облизивала ми је ноге. На оближњој њиви ископао сам корења и репе и опрао их у мокрој детелини.

Зарио сам зубе у тврду и љуту кору. Затим сам опонашао зеца и грицкао коренчић. Потом сам отишао на Белшицу да се напијем. Потражио сам глатко тле и зацмокотао као прасе. Сит и напојен, теже сам се пео узбрдо. Негде су још свирали попци. И свици су ме одвлачили с пута. Узбрдица је и слева и здесна била стрма, жив се не бих зауставио на дну.

Обриси козолца привукоше ме далеко удесно. На летвама је мирисала снажна и већ сува детелина. Поред ње је зашуштао коров. До саме земље сам се зарио у детелину и издубио згодан брлог. Простро сам корова. Вечерња хладноћа продирала је здесна и слева, у трбух и леђа. Обавио сам се и детелином и избушио малу рупу у висини ушију. Две звезде у рачви једног стабла чудно су ме гледале.

Јутро је било ведро. Детелина се пушила. Негде у близини су жели.

Сељанке су разговарале о тешким временима. Да немају господина, кукале су, и не могу да се помоле.

- То богме није истина, женскадијо – протестовао сам тихо. – А како ја? Молио сам, па смо и прилично дуго разговарали.

Најрадије бих им довикнуо:

- Али вама је господин потребан да бисте му гледале у шлиц, па тек после могле да одлитанијате.

Зашуме трава. Висока и дебела газдарица корачала је по њој с корпом на глави. Ишла је право ка козолцу.

- О, Јерца! – повика једна жена.

Газдарица се полако осврну. Видех да је задовољна. Онда детелина зашуме и у козолцу. Широко је села у њу. И с уздахом спустила корпу преда се.

- Но, будало – опсова само себе. И дебелом ногом сину у мој брлог. Вероватно јој се није допало што је детелина тако разбацана. Скоро ме погодила. Неко време је још њушкала око козолца, а онда се издрала:

- Корпа је овде, жене, у сенци!

Дахтала је враћајући се дугим, тешким корацима по разгаженом путу. Црвена подсукња скупљала је росу. А њени тешки и округли лактови смејали су се и гледали ме.

- Здраво да сте, штрудлице! – савлађивао сам смех.

Газдарица је, ударајући у мој брлог, направила простор за корпу. Но, помислих, ако си тражила сенку, вала си је и нашла. Таква ће се густа сенка спустити преко тих добара (бог је несумњиво добар, не) да ће покрити и прогутати све. Из те сенке, женске моје, извући ћете празну корпу.

Завукао сам руку, као у давна времена. Кобасица!

Мало дубље: месо, мили хлепчић, флашица ракије, мошт и јаја! Одлично! Опрезно сам повукао у брлог убрус који је све то покривао и на њему распоредио ово благо небеско. Пљувачка ми је навирала на уста. Завезао сам дењчић као десета кћи и пожурио из брлога. Спустио сам се по Брајнслновом брегу, који је сав био у паучини. Хитао сам, жене су се сваког тренутка могле сетити да су гладне, погледати доле, јер другде немају, и био бих готов. Успентрао сам се на гранати кестен. Тако никад није била скривена ниједна птица, као што сам сад био ја. Развезао сам завежљајчић и бацио се најпре на кобасицу. Једва сам гутао тешку, непрожвакану парчад меса. Кад сам утолио најтежу глад, постадох пробирач. Ољуштио сам јаја и коре брижљиво завио у марамицу. И убрзо дође крај свему лепом.

А сад још жеђ!

Нагнуо сам боцу мошта да ми се разливао по стомаку. Слатке капљице су као злато светлуцале с гране на грану. Нисам се још добро ни угнездио у грању, кад ли брег оживе. На врху су жене витлале шибама.

- Ђаво га однео!

- Овамо, овамо – викала је Реза – низбрдо је сишао. Видиш трагове.

- Више га нећемо ухватити!

- Не! – рекох истиха.

- Срп би му забила у дупе!

Љутито су отишле, као олуја. А киша се спремала.

Пљускови не престају у тренутку кад се баре саставе у велику бару. Још се јаве, још бар једном.

Жене се вратише с Јанезом. Носио је виле. Мрдао је брцима као Турчин. Уопште није говорио. Чинило ми се да зна где сам.

- Јанезу, пашћеш!

Спуштао се по мом трагу и вилама одржавао равнотежу. Сигурно ме хтео набости. И то би учинио да жене нису погодиле да ће се преврнути на низбрдици. Ваљао се као јеж. Зауставио се недалеко од мог стабла.

- Ђавоље проклетство! – јадао се.

Седео сам у затамњеној рачви и страховао да ветар за тренутак не разгрне лишће. Јанез би ме лако видео. Срећом је сад имао сувише посла са собом. Опипавао је колено и уздисао.

Жене на брегу су још увек разговарале.

- Нисам више ни гладна! – рече Јерца.

- А што, ако је био неки сиромашак.

- Можда је и био!

- Али узети све, па и убрус, то је већ страшно. Ја кажем, дабогда му у стомаку остало.

- И хоће! – помислих.

Онда су закукале за Јанезом:

- Јанезу! Оооо! Можеш ли се попети горе?

Јанез је поправљао панталоне. Дебелим кајишем привезивао их је на стомаку и стењао.

- Довући ћу се некако! – одговарао је џангризаво. Жене га нису чуле.

- Јанезу! Ооо...!

- Ето ме! Долазим!

Корачао је широко као да јаше коња. Опрезно би забо виле испред себе и тек онда закорачио узбрдо. Лагано, као паук, пузио је по високој трави.

Сад сам био сам у крошњи високог, старог стабла... Звонило је подне. Струге је прекрио подневни мир. Лептири су се грејали на каменим плочама, а муве су надирале у сенку. И нигде човека, ни близу, ни далеко. Нагнуо сам из боце коју сам носио привезану о појас. Поњушио сам и флашицу ракије, али ме је тежак мирис одбио. Прогутао сам гутљај, пекло ме је у грлу и одједном сам повратио пиће кроз уста и нос.

Ухватио сам се за снажну грану и зањихао се над понором, док ми је у глави шумело. Осам, девет, једанаест, петнаест, метара, било је до земље. Јанез би био изнад свега радостан кад бих треснуо доле. – Видиш, рекао би, ногица немаш. И руку ти је откинуло, ох, па и шију си сломио. Ти си мртав! Ништа му не бих могао одговорити, јер би то сигурно било истина. А Јанез би брбљао даље и даље. – А мрвицу си свеједно жив, друшканчићу, птићу! Како ти је пријала кобасица? Но, и пошто сам по његовом био жив, ја сам га дражио: – Наравно да ми је пријала, Јанезек! А како си се ти узбрдо успентрао? Мислим, јеси ли пузио? – Ђавола! – опсовао ме Јанез. – Понудих му ноге које су се клатиле. Јанез јурну и хтеде шћапити. – Само нокат ми дај – мољакао је. – Ни црно испод нокта, Јанезу! – Бацио сам му љуске од јаја, па је одскочио као да сам га светом водицом, ђавола.

Одједном се мошт стишао. Руке ми ослабиле, једва сам се довукао у гнездо савијено у рачви. Козјом стазом долазио је стриц Франц с дебелим штапом у руци. Корачао је брзо. И с времена на време из све снаге се драо:

- Дрејо!

По котлини је одјекивало: јо-дре, јо-дре, јо-дре...

- Ја сам ту, ајде кући! Ћи-ћи-ћи! – одјекивало је.

Гледао је право у огромни кестен и по свој прилици није веровао да сам горе. Ухватио сам се за врх. Као гусеница. Убрзо су жене с брега приметиле стрица.

- Ко ли је оно, а шта ако је то он? – Долетеле су и остале на брег.

- Еј, ти!

Стриц их је чуо.

- Јеси ли ти узео наше јело?

- Шта?

- Јело, јеси ли узео? – зацвилила је једна жена.

- Оставите ме на миру, дете тражим!

- Чије?

Тога и тога.

- Познајеш ли га, Јерцо – погледаше једна у другу.

- Јесте ли га негде виделе? – викао је стриц.

- Не – закрекетала је Јерца –