Projekat Rastko : Poljska

Mirjana Bo�kov (Novi Sad)

O srpskoj recepciji "Hronike sveta" Martina Beljskog

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog nau�nog skupa, Katedra za slavistiku Filolo�kog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavisti�ko dru�tvo Srbije, Beograd, 1996.

Rad je posve�en istra�ivanju puteva kojima je tekst Hronike poljskog pisca XVI veka Martina Beljskog (oko 1495-1575) ulazio u srpsku knji�evnost.

Martin Beljski (Marcin Bielski) je, kao �to je dobro poznato, svoju knjigu Kronika wszytkiego �wiata ostavio u vi�e razli�itih izdanja. Mada se u bibliografskim pregledima pominju i neka druga^[1], obi�no se imaju u vidu tri: iz 1551, 1554, 1564. godine; sva tri su iza�la u Krakovu na poljskom jeziku. To je njegovom istoriografskom delu, koje se izdvaja iz niza tada rasprostranjenih i uva�avanih univerzalnih hronika na latinskom jeziku, obezbedilo �irok krug �italaca, koji nije obuhvatao samo Poljake nego i Isto�ne pa, u izvesnoj meri, i Ju�ne Slovene. U prou�avanju isto�noslovenske recepcije Beljskog valjda nijedan autor ne propu�ta da istakne da je upravo okolnost �to je njegova hronika prva univerzalna hronika, nastala u slovenskoj sredini i na slovenskom jeziku, bila odlu�uju�i �inilac u njenom �irenju i popularnosti. Prilikom pra�enja njene ju�noslovenske, srpske recepcije podatak da je na jug njen tekst do�ao uz pomo� isto�noslovenskog posredstva pokaza�e se kao presudan.

Punu pa�nju zaslu�uje ve� sama �injenica �to je uop�te jedno poljsko delo iz XVI veka stiglo do srpskog �itaoca, i to verovatno ve� koncem istog stole�a u kome je objavljeno, a u svakom slu�aju ga je imalo tokom prve polovine slede�eg, da bi na izvestan na�in u njegovoj lektiri ostalo sve do pred kraj XVIII veka. Okolnost da se radi o istoriografskom spisu koji pripada onom periodu poljske kulture kad se u njenoj istoriografiji uo�ava prelaz od srednjovekovne ka humanisti�koj, a uz to i peru pisca osvedo�enih naklonosti prema Reformaciji, koji po nekim ocenama va�i �ak i za istaknutog predstavnika Humanizma^[2], u�ini�e da podatak o njegovoj prisutnosti u srpskoj sredini, a naro�ito o njegovom uno�enju u srpsku literaturu, bude utoliko zanimljiviji ukoliko se jo� uzme u obzir da su njegovi odeljci, naravno bez imena autora, uklju�ivani u staru srpsku knji�evnost, tada jo� uvek, u tipolo�kom smislu, neosporno srednjovekovnu. Pri tom se i njegov tekst podvrgavao istom postupku prera�ivanja i redigovanja koji je ina�e bio karakteristi�an za onakvo oblikovanje anonimnih hronografskih kompilacija na starom slovenskom knji�evnom jeziku, kakvo je vr�eno kroz �itav Srednji vek, a u �iju se primenu, koja nije izgubila ni�ta u svojim bitnim osobinama i u svom intenzitetu, osvedo�avamo i u delima �to su kod nas nastajala kroz XVII stole�e.

Da su odeljci iz Hronike Martina Beljskog bili prisutni u srpskoj kulturi, ustanovljavali su povodom Vrhobrezni�kog hronografa jo� J. K. Jire�ek (1879. g.)^[3] i M. N. Speranski (1896. g.)^[4], ali sam podatak nije privukao naro�itu pa�nju �ak ni onda kada ga je u svom �lanku Srpski rukopis hronografa zapadnoruske redakcije, koji je prvi put objavljen 1957^[5], a zatim i 1963. godine,^[6] �. Sp. Radoji�i� ponovio pozivaju�i se tom prilikom na A. N. Pipina^[7]. Dok su njegovi prethodnici do svog zaklju�ka dolazili bave�i se rukopisom Vrhobrezni�kog hronografa koji se nalazi u �afarikovoj zbirci, sada u Narodnom muzeju u Pragu^[8], dotle �. Sp. Radoji�i� sam nije imao prilike da pi�u�i o hronografima zapadnoruske redakcije to �ini neposredno na osnovu njihovih srpskih prepisa - svi njihovi kodeksi za koje je on znao ve� su bili uni�teni. U me�uvremenu su u ruskoj nauci hronografi veoma mnogo prou�avani, pa su izmenjena i izvesna, izgledalo je jo� nedavno neprikosnovena mi�ljenja koja su povodom njih iskazivali �ak i nau�nici kakav je na primer bio jedan A. A. �ahmatov. Njegovu pretpostavku o Srbinu Pahomiju Logotetu kao autoru Ruskog hronografa - sada odba�enu, ali ina�e vrlo rasprostranjenu - �. Sp. Radoji�i� op�irno izla�e^[9]. Tako se dogodilo da je u 70-im godinama, ubrzo po�to je �lanak �. Sp. Radoji�i�a po drugi put (1963. g.) �tampan, on ve� po�eo da gubi od svoje aktuelnosti, a danas su izvesne njegove postavke, prvenstveno u onom segmentu koji se zasniva na prevazi�enoj ruskoj literaturi^[10], na �alost, umnogome ostale bez prave informativne vrednosti. Me�utim, zasluga �. Sp. Radoji�i�a, koju svakako treba ista�i kad je re� o srpskoj recepciji Hronografa zapadnoruskog, bi�e u prvom redu u tome �to je on u Mati�evom opisu nekada�njeg rukopisa manastira Pive, tzv. Pivskom hronografu koji je izgoreo sa zbirkom Narodne biblioteke u Beogradu^[11], identifikovao karakteristi�an tekst toga hronografa^[12]. Tako je pru�io podatak na osnovu kog se dalje mo�e zaklju�ivati da je do onakvog izbora tekstova iz Hronografa zapadnoruskog sa kakvim se susre�emo u Vrhobrezni�kom hronografu moglo do�i i na srpskom podru�ju, pa mo�da i prema nekom njegovom celovitom rukopisu koji je ve� prethodno bio prenet u srpsku redakciju.

�. Sp. Radoji�i� je istom prilikom, preispituju�i podatke o srpskim rukopisima hronografa, ukazao i na "pregled sadr�aja jednog hronografa, koji je bio u privatnim rukama u Pe�i"^[13]. Mada se ne zna �ta se dogodilo sa tim "Pe�kim hronografom", po pomenutom opisu, koji se sada �uva u Arhivu SANU, ja sam se uverila da se i tu radilo o uobi�ajenom sastavu Hronografa zapadnoruskog.

Danas posedujemo jo� i izvesna obave�tenja o tome da su tekstovi iz Hronografa zapadnoruskog kori��eni pri sastavljanju zbornika na srpskom podru�ju. U jednom od zbornika koji je sam nastao u �uvenom skriptoriju manastira Ra�e nalazi se �lanak o Manu, za�etniku manihejstva, koji se ozna�ava kao "prokletij eretik'", te �lanak o Muhamedu, koji je u srpskom prepisu "pr�l''stnik'' tourkov' eretik'"^[15]; njima se, dakle, mo�e dopuniti spisak srpskih rukopisa u kojima se posvedo�uje veza sa ruskim, odnosno zapadnoruskim hronografima.

Kao va�an polazni podatak za ustanovljavanje i pra�enje srpske recepcije Hronike Martina Beljskog poslu�ilo je upravo Radoj�i�evo otkri�e da je Hronograf zapadnoruski, sa obimnim interpolacijama iz poljske Hronike, postojao u srpskoj sredini. Slede�a upori�na ta�ka za sagledavanje srpske recepcije te poljske hronike nalazi se u spisima Gavrila Troji�anina, a ja je vidim jo� i u rukopisnoj istoriji tzv. srpske Povesti o Skenderbegu �rnoevi�u.

Dok je Jire�ek povodom odeljka posve�enog �e�koj zemlji u Vrhobrezni�kom hronografu uputio na Martina Beljskog kao na izvor i njegovih drugih kosmografskih �lanaka sa listova 278 b-298 a^[16], Speranski je u svom opisu rukopisa �afarikove zbirke, pozivaju�i se na Jire�eka, pro�irio Vrhobrezni�aninov obuhvat tekstova iz te poljske Hronike na listove 263 a-298 a, istakav�i pri tom: "Samoe �e krupnoe dobavlenie v rukop. coctavljaet vtopaja polovina rukop., imenno s lista 263, zanjataja vipiskami iz hroniki Martina Bel'skogo".^[17] Kad se u svom slede�em radu o srpskim hronografima osvrnuo i na Vrhobrezni�ki, on je najpre zabele�io da je to sasvim posebna prerada, a zatim je, i dalje prema Jire�eku, konstatovao da sastavlja� tog srpskog hronografa "v konce pomestil viborku, ves'ma blizkuju) k Martinu Bel'skomu, a zapadnih carstvah" - a smatrao je, pri tom, da se radi o ruskom prevodu Beljskog - pa je istakao kako je, u stvari, tako bio dobijen hronograf unekoliko sli�an onoj redakciji za koju se potom u�vrstio naziv Hronograf zapadnoruski^[18]. Na osnovu takvih napomena moglo se zaklju�iti kako je Gavrilo Troji�anin, ne znaju�i sam taj ina�e vrlo specifi�an hronograf, primenio, uz pomo� Martina Beljskog, zapravo istu logiku kojom se prethodno rukovodio i sastavlja� Hronografa zapadnoruskog.

Sledio bi, dakle, zaklju�ak da je Hronika Martina Beljskog i na srpskom podru�ju sredinom XVII veka odigrala gotovo istovetnu ulogu u kakvoj je vidimo �itavo stole�e ranije na isto�noslovenskom. Ta uloga bi se u najkra�im crtama mogla svesti na pru�anje podsticaja da se na izvestan na�in preosmisli, odnosno prevazi�e koncepcija vizantijskog univerzalizma na kojoj je bio zasnovan ruski hronograf. To se u Hronografu zapadnoruskom �inilo pre svega kroz uklju�ivanje informacija o onom zapadnom svetu koji je prakti�no ostajao van vidokruga vizantijskih hronika, ruskih, pa i srpskih hronografa, istoriografskih dela koja su u postvizantijsko doba bila vrlo ra�irena i popularna i u slovenskoj kulturi. Kako su u novoj strukturi Hronografa zapadnoruskog tim obave�tenjem jo� bile prekora�ene i hronolo�ke granice dotada�nje pravoslavne vaseljene, bilo je bitno naru�eno i osnovno vi�enje smisla istorijskog toka i u ruskom hronografu.

Da li je bilo ba� sve tako i na srpskom podru�ju?

Nedovoljna prou�enost Vrhobrezni�kog hronografa, tog neobi�no va�nog dela srpske knji�evnosti XVII veka, ostavila je, sa svoje strane, sasvim otvoreno pitanje o karakteru njegovog obra�anja i Hronici Martina Beljskog, kao i o njegovom odnosu prema Hronografu zapadnoruskom.

Traganje za izvorima Vrhobrezni�kog hronografa autora ovog rada je dovelo, izme�u ostalog, i do poznatog Porfirijevog zbornika, rukopisa koji je �uveni ruski kolekcionar Porfirij Uspenski odneo jo� 1846. godine sa svog putovanja po Svetoj Gori u Petrograd, gde se i danas �uva u biblioteci "M. E. Saltikov-��edrin"^[19]. Taj zbornik je davno poznat na�oj nauci. P. A. Lavrov je iz njega objavio Pripovetku o Skenderbegu �rnoevi�u^[20], a Ljubomir Stojanovi� Porfirijev letopis^[21]. Nasuprot tome �to su najpre M. N. Speranski^[22], koga �. Sp. Radoji�i� u svom radu ne uzima u obzir, a za njim Pavle Popovi�^[23] i Milo� Vajngart^[24], koje on navodi, taj "kratki op�ti letopis srpske redakcije"^[25] po odre�enju Lj. Stojanovi�a, ve� bili uvrstili u pregled srpskih hronografa kao "hronograf vladike Porfirija", �. Sp. Radoji�i� je smatrao da to ipak nije hronografski tekst "ve� Skazanije na�injeno po Hamartolovoj hronici"^[26].

Ispostavlja se da je �. Sp. Radoji�i� bio u pravu kad je u njemu prepoznao prvobitni iskaz vizantijskog hroni�ara Georgija Hamartola, ali ne i u tvrdnji da sam spis ne pripada hronografu. On tada nije znao da je upravo takva prerada Hamartola svojstvena tzv. obi�noj redakciji srpskog hronografa, odnosno da je ponikla ba� iz pera njegovog srpskog redaktora; ja sam se uverila u to da bezmalo �itav taj uvodni odeljak u Porfirijevom zborniku predstavlja samo ne�to izmenjen, pre svega skra�en i sa�et, njegov hronografski vid. Istina, taj spis nisu dobro identifikovali ni drugi koji su se povodom njega izja�njavali, ali je - i to treba uzeti u obzir - malo ko uop�te imao uvid u jo� uvek neobjavljenu celinu odgovaraju�e srpske redakcije. �. Sp. Radoji�i� ga, za�udo, nije prepoznao ni na po�etku Praskvi�kog hronografa �iji je rukopis ina�e sam 1949. godine otkrio i delimi�no opisao^[27]. Taj tekst se tamo nalazi u svom izvornom obliku, tj. bez onih interpolacija koje je njegov poslednji redaktor i kompilator prilikom dopunjavanja Hronografa zapadnoruskog uneo u Porfirijev zbornik, odnosno u spis "Hronografa vladike Porfirija".

Meni je po�lo za rukom da tim dopunama izvor prona�em u hilandarskom rukopisu "�estodneva Jovana Zlatoustog", na kome je 1633. godine radio hilandarski duhovnik Damaskin prema ruskom izvodu, poznatom ina�e po tome �to su mu u njemu "re�i tvrdi ne po eziku". Ustanovila sam, me�utim, da se ne radi o "�estodnevu Jovana Zlatoustog", kako je on odre�en u najnovijem opisu Dimitrija Bogdanovi�a^[28] nego o Paleji s tuma�enjem koju u stvari sadr�i taj hilandarski rukopis. U njemu se nalazi u gotovo neizmenjenom vidu zavr�ni odeljak "Car'stvo *g* Solomonovo" koji predstavlja specifi�nu dopunu unetu pri prilago�avanju uobi�ajenog srpskog hronografskog teksta Hronografu zapadnoruskom u Porfirijevom zborniku.^[29] U ovoj prilici treba napomenuti da je �. Sp. Radoji�i� u svom prikazu Damaskina Hilandarca ina�e zabele�io i njegov rad na Paleji.^[30]

Sastav tog zbornika koji se sredinom XIX veka obreo u zbirci Porfirija Uspenskog^[31], po kome je u nauci i dobio svoje ime, veoma je zanimljiv: on je prvobitno, u svom osnovnom delu, sadr�ao Hronograf zapadnoruski, i to u njegovom integralnom vidu, dakle i sa svim onim za njega karakteristi�nim interpolacijama iz I izdanja Hronike Martina Beljskog; za hronografom su dolazili jo� i izvesni dodatni tekstovi koji - kako �e se iz daljeg izlaganja videti - tako�e poti�u iz istog poljskog dela, ali ovog puta iz njegovog dopunjenog i izmenjenog III izdanja.

Hronograf u Porfirijevom zborniku pisan je, po zapa�anju S. P. Rozanova, "sudja po jaziku... v jugo-zapadnoj Rossii, dvumja po�erkami... poluustavom na�ala XVII veka"^[32]. To �to sad znamo da je hartija osnovnog dela tog zbornika poljska i da je na po�etku XVII veka bila u opticaju na podru�ju tzv. Jugozapadne Rusije^[33], i sa svoje strane ukazuje na to da je on doista bio ispisivan negde u ukrajinskim ili beloruskim zemljama, �to su tad ulazile u sastav poljsko-litavske dr�ave; njegov se rukopis, me�utim, na�ao u nekom srpskom skriptoriju gde mu je, po svoj prilici najkasnije sredinom istog stole�a, na po�etak stavljen ve� pominjani odeljak sa srpskim rukopisom onog hronografskog teksta koji je u na�oj nauci poznat kao Porfirijev letopis, odnosno Porfirijev hronograf. �ak je i hartija na kojoj se nalazi taj srpski tekst druk�ija, talijanska, kakva je bila karakteristi�na za srpske rukopise iz �etrdesetih godina XVII veka^[34], pri tom je i duktus njegovog anonimnog pisara mogu�e prepoznati jo� u ponekom drugom rukopisu iz pribli�no istog vremena^[35]; uz to, njegova sadr�ina je i po svojoj strukturi prilago�ena upravo svojevrsnom "kompletiranju" Hronografa zapadnoruskog.

Kao �to je poznato, Hronograf zapadnoruski svoj istorijski pregled zapo�inje vladavinom Aleksandra Makedonskog, pa se, u okolnosti �to je ispred nje naknadno stavljen prikaz biblijske istorije od Adama do Solomona, otkriva namera da se ponovo "kompletira" slika toka svetske (univerzalne) istorije na na�in koji je ina�e blizak izvornoj ideji hronografa. U tome se istovremeno ogleda i nastojanje da se i on (ponovo) pribli�i uobi�ajenom modelu srpskih hronografa. Funkcija tog srpskog odeljka u ovom zborniku ispoljava se kao izrazito istoriografski i knji�evno motivisana, �to onda zna�i da je takav bio i njegov nastanak. �injenica da se radi o zborniku-adligatu samo bi pri sasvim mehani�kom pristupu zasmetala da se to uo�i. Ja u svakom slu�aju u priklju�ivanju toga teksta Hronografu zapadnoruskom vidim sasvim pouzdan znak da je Porfirijev zbornik u svom sada�njem obliku i sastavu sa�injen jo� u vreme kada je taj srpski �lanak za njega bio pripreman - sredinom XVII veka. Te kontekstualne i strukturne veze koje su me�u njegovim odeljcima uo�ene pru�aju uverenje da se to zbilo u nekom srpskom skriptoriju.

Njegov sada�nji povez, kakav je ina�e karakteristi�an i za druge rukopise u zbirci vladike Porfirija^[36], zna�i samo to da je ovaj zbornik-adligat kori�en, ali o�igledno ne i sastavljen tek u biblioteci ruskog kolekcionara. On je bio kona�no uobli�en jo� u vreme dok je bio u rukama nekog na�eg, zasad nepoznatog, spisatelja. Taj ga je dopunjavao, na jednoj strani, prema onim specifi�nim �lancima ve� sa�injenog hronografa tzv. obi�ne srpske redakcije, one sa kojom se prvi put susre�emo u �itomisli�kom hronografu iz 1634. godine^[37], a na drugoj strani, prema ve� pominjanoj Hilandarskoj Paleji iz 1633. godine koja je tako�e bila u rukopisu srpske jezi�ke redakcije^[38].

Po�to je taj novi naknadno priklju�en uvodni tekst pripadao, kao �to je ve� napomenuto, nekoj ruci koja nikako nije bila ruka Gavrila Troji�anina, postaje jasno da se kod tog Vrhobrezni�anina tekst kakav je u Porfirijevom zborniku na�ao u vreme kada je on sam sredinom XVII veka radio na svom hronografu; zavr�io ga je, po sopstvenom svedo�enju 1650. godine.^[39] On je tada iz njega ispisivao - uz dodatno posrbljavanje - i �itave odeljke koji u svom krajnjem ishodu predstavljaju slobodniji prevod, odnosno bolje re�i, preradu teksta iz Hronike Martina Beljskog.

Na osnovu prethodno obavljenih kodikolo�kih i tekstolo�kih ispitivanja ustanovila sam, to jo� jednom povla�im, kako upravo utom Porfirijevom zborniku treba tra�iti izvor ne samo onom za Vrhobrezni�ki hronograf vrlo karakteristi�nom i bitnom sloju teksta koji svoje poreklo vodi od Hronografa zapadnoruskog nego, tako�e, i izvesnim njegovim, za isto�noslovenske hronografe ina�e neuobi�ajenim, i - bar koliko je meni poznato - unikalnim dopunama. Dok je posredstvom Hronografa zapadnoruskog iz istog zbornika stigao, na primer, pregled zapadnih careva i rimskih papa od vremena Karla Velikog, kao i odeljak posve�en turskim carevima, zatim istoriji Vla�ke, Ugarske, Nema�ke, �panije... sve iz Hronike Beljskog, dotle su, posredstvom dopunskih �lanova koji se tako�e nalaze u produ�etku Hronografa u tom kodeksu, bili preuzeti i prikazi jednog broja evropskih zemalja, kao �to su to na primer, Saksonija, Vestfalija, Pruska, Danska, Norve�ka, �vedska, Island, Laponija, Grenland... I to su bili �lanci iz Kosmografije, koja ina�e predstavlja posebnu knjigu Hronike Martina Beljskog; oni su - kako sam utvrdila - gotovo doslovno iz Porfirijevog zbornika preneti u Vrhobrezni�ki hronograf^[40]. Treba napomenuti da tu Gavrilo Troji�anin nije ispoljio interesovanje za Pripovetku o Skenderbegu �rnoevi�u, koja je tako�e bila u okviru istog zbornika.

Jo� je Jire�ek, ispituju�i svojevremeno Vrhobrezni�aninovo kazivanje o "O �eskoj zemlji", do�ao do zaklju�ka da ga je on u stvari preuzeo iz ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog. Smatrao je da taj prevod pripada litavskom �ljahti�u A. Bre�evskom �ije se ime sa�uvalo u �irili�kom zapisu na jednom od njegovih ruskih rukopisa. Bele�e�i kako u kodeksu vrhobrezni�kom "mbme samostatn� letopisn� d�lo mnicha Gavrila ..., kter� sv�dc� o zna�n� jeho znalosti tehdej�� historick� literatury slovanske", on je, ipak, istakao da je "V�t�tina zpr�v v chronografu jeho obsa�en�ch p�eps�na jest ov�em z knich jin�ch, a ov�em i z rusk�ho p�ekladu kroniki Bielsk�ho"^[41]. Ja ovde donosim u ne�to op�irnijem izvodu Jire�ekove re�i, jer taj njegov rani �lanak sa vrlo podsticajnim zapa�anjem o Vrhobrezni�kom hronografu kod nas ba� nije poznat.

U produ�etku svog izlaganja ovaj se znameniti i zaslu�ni istori�ar osvr�e i na problem jezika. Njegov iskaz o tome navodim u celini: "Bielski tuto ��st spisu sv�ho sestavil z H�jkovy kroniky, jen na nemnoh�ch m�stech odjinud n�co m�lo p�idav. Pol�tina jeho, jako vsech sou�asn�k�v v�bec, a v tomto odstavci zvl�t�, nejeden v sebe pojala bohemismus. Bre�evskij, p�ekl�daje z pol�tiny, �inil to sp�sobem prost�m podle mluvy, kter� mu byla b�n�, ve sv�m p�evodu nech�vaje i netajen� polonismy. Hercegovsk� mnich Gavril k t�to sm�si p�idal drahn� srbism�v". Nije se Jire�ek uzdr�ao i od komentara, i on je zanimljiv: "Z toho ji� vid�ti, jak� tu strakatina slov, r�en� a tvar�v!"^[42]

Kad je kasnije C. P. Rozanov izdavao Hronograf zapadnoruski, on je prema Porfirijvom zborniku davao i razno�tenija upravo zato �to je smatrao da je i osnovni hronografski tekst sa svojim brojnim srbizmima nejasnog, u stvari neutvr�enog porekla; on je tada, osvr�u�i se i na sastav zbornika, za dopune, one iste kojima je Jire�ek video poreklo u ruskom prevodu Martina Beljskog, zabele�io tek toliko da su "jeti stat'i spisani s serbskogo"^[43]. Zanimljivo je da on o vezi tih �lanaka sa Hronikom Martina Beljskog nije ni�ta ni napomenuo, mada mu je navo�eni rukopis sa prevodom A. Bre�evskog u Petrogradu bio pristupa�an, pa ga je lako mogao pregledati.

O radu na Porfirijevom zborniku danas ne znamo ni�ta pouzdano, ne znamo �ak ni to da li je njegov redaktor sam bio jedan od dvojice pisara (u prvobitnom sastavu zbornika se ina�e razlikuju dve ruke, a u kona�nom �ak tri); ne znamo zapravo ni koliko je etapa bilo u njegovoj prethodnoj rukopisnoj istoriji, odnosno istoriji teksta pojedinih njegovih �lanaka. Mo�da autorstvo prevoda sa poljskog, odnosno prera�ivanje dopunskih �lanaka i kona�no redigovanje samog zbornika treba pripisati upravo onoj ruci koja je ispisivala najve�i deo Hronografa zapadnoruskog i sve dopune koje za njim idu, a me�u njima i tekst poreklom iz III izdanja Hronike Martina Beljskog? Pitanje je i nije li sastav koji pred sobom imamo u rukopisu iz prve decenije XVII veka tek prepis sa nekog ranijeg? Od izlaska III izdanja Hronike 1564. godine do ispisivanja tog zbornika proteklo je dobrih pola stole�a �to bi bilo sasvim dovoljno i za prethodnu razgranatiju rukopisnu tradiciju pojedinih �lanaka Hronike. Pred istorijom knji�evnosti u tom je pogledu dosta pitanja, a malo sigurnih i preciznih odgovora.

Kodikolo�ko i tekstolo�ko ispitivanje Porfirijevog zbornika u njegovom sada�njem obliku, koji samo na prvi pogled predstavlja sasvim mehani�ki spoj (adligat), omogu�uje da se o njegovoj predistoriji ipak pone�to sazna, pone�to sa dosta razloga pretpostavi, a pone�to tek nasluti; ono nas mo�e pribli�iti re�enju bar nekih problema u vezi sa nastankom Vrhobrezni�kog hronografa, osobinama autorskog rada njegova sastavlja�a i pisara Gavrila Troji�anina. Kao gotovo uzgredan rezultat pojavljuje se i izvestan uvid u gra�u na osnovu koje se mo�e sagledavati i karakter recepcije poljske hronike kod ovog ina�e vrlo plodnog knji�evnog poslenika iz sredine na�eg XVII veka. Ako se ve� to stole�e - po va�e�im predstavama o nasle�u koje nam je za njim ostalo - ne odlikuje ni obimom niti nekim zna�ajnim stvarala�kim dometima, a pogotovo ne "ulaskom u svet evropske kulture"^[44], bi�e utoliko, verujem, dragoceniji svaki novi podatak kojim se uspostavljaju �iri horizonti njegovih knji�evnih stvaralaca i istovremeno otkriva jo� poneko novo, pri tom, i sasvim savremeno evropsko delo u lektiri njihovoj i njihovih �italaca.

Moja prou�avanja Vrhobrezni�kog hronografa vode zaklju�ku da je Gavrilo Troji�anin doista svoju hronografsku kompilaciju samostalno sastavljao prema kako je sam isticao - mnogim letopiscima. U njegovoj se zavr�noj bele�ci �ita: "pisavii �e s' l�topis'' i mnog(o) potrudiv se s''zbirae otmnogih l�topisac''"^[45]. Pri tom je on, uverila sam se, izme�u ostalog imao u vidu i Hronograf zapadnoruski, ali ga je nazvao "ruskim letopisom"^[46]. Potvrdilo bi se, dakle, osnovno Jire�ekovo zapa�anje da mu je taj hronograf bio izvor, ali ja ne nalazim potvrde i za njegovu tvrdnju da je ovaj hercegova�ki monah imao u rukama knjigu ba� ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog, mada je - smatram i ja - njen tekst, bolje re�i prerade izvesnih njenih �lanaka, on uneo u svoj rukopis. Ispostavilo se, naime, na osnovu detaljne uporedne tekstolo�ke analize da je Vrhobrezni�anin jedan od svojih neposrednih izvora na�ao upravo u Porfirijevom zborniku.

Po�to sam se najpre uverila da Gavrilo Troji�anin nije uop�te u�estvovao u "kompletiranju" Porfirijevog zbornika, ni time �to bi mu sam na po�etak stavljao odeljak ra�en prema srpskom hronografu, a pogotovo ne time �to bi sam prevodio kosmografske �lanke iz Hronike Martina Beljskog, otvara se pitanje, a ko je to u�inio. Na ovom je mestu mogu�e zaobi�i dalje razmatranje problema nastanka uvodnog teksta u sada�njem sastavu Porfirijevog zbornika; to u dobroj meri prevazilazi okvire date teme. Prikaz njegove uloge mo�e se ovde ograni�iti na zapa�anje da samo njegovo prisustvo u tom zborniku doprinosi zaklju�ku kako je sam zbornik sa svojim tekstom na poljskoj hartiji stigao na jug pre no �to je Vrhobrezni�anin zapo�eo rad na svom hronografu, odnosno da je Gavrilo Troji�anin upravo u njemu na�ao jedan od svojih izvora. Zato se problem "srpskog porekla" kosmografskih �lanaka u Porfirijevom zborniku postavlja u svoj o�trini.

Ve� navedena Jire�ekova ocena o jeziku tih �lanaka, mada je izre�ena povodom njihovog prisustva u Vrhobrezni�kom hronografu, a pretpostavka joj je jo� bila i postojanje intervencija Gavrila Troji�anina, ne�e u stvari izgubiti gotovo ni�ta od svoje vrednosti ni ako je primenimo, uz neophodna dodatna preciziranja, na jezik tih istih �lanaka u Porfirijevom zborniku: susre��emo se i tad sa fenomenom iste me�avine razli�itih jezi�kih elemenata, kao �to �emo se suo�iti i sa potrebom da se razlu�e nanosi razli�itih govornih supstrata me�u kojima se uz prisustvo, u izvesnom smislu neutralnih, ju�noslovenizama upadljivo izdvajaju i vrlo izraziti srbizmi.

Naime, izvesni tragovi prevodio�eva rada na koje nailazimo u tekstu kosmografskih �lanaka u Porfirijevom zborniku navode na pomisao da je u jednoj od etapa rada sa tekstovima koji su izvorno potekli iz poljske Hronike Beljskog, ali nisu njen puki prevod, dosta u�estvovao i neki nepoznati spisatelj, Srbin rodom. Ipak o tome kako je on radio, te�ko je prosu�ivati sve dok ta�no ne saznamo kakav je predlo�ak on pred sobom imao.

U tom pogledu bi�e vrlo zanimljivi izvesni tekstolo�ki indikatori koji se mogu uo�iti i u ovoj fazi istra�ivanja, mada je ona - to je neophodno podvu�i - ograni�ena materijalom do koga sam dosad uspela da do�em. Pri uporednom razmatranju uzimam, dakle, u obzir tekst iz Porfirijevog zbornika, koji imam na fotografijama dobijenim iz biblioteke "M. E. Saltikov ��edrin" u Peterburgu, fototipsko izdanje Hronike Martina Beljskog iz 1564. godine �to je iza�lo u Var�avi 1976. godine, i naravno, snimke Vrhobrezni�kog hronografa koji su prema rukopisu u Pragu sa�injeni za Arheografsko odeljenje Narodne biblioteke u Beogradu.

Zadr�a�u se na malom izboru primera iz "kosmografskih" �lanaka, na koji je neosporno uticalo i pominjanje srpskog imena, odnosno prvobitnog slovenskog, pa i "srpskog" karaktera stanovni�tva koje je nekad naseljavalo izvesne krajeve i gradove u "Saskoj" i "Pomorskoj zemlji". Obave�tenja o lokalitetima kao �to su, na primer, "Starograd" ili pak "Julium", sadr�e izvesne u sam tekst Porfirijeva zbornika naknadno unete a u mnogom pogledu vrlo zanimljive glose.

1. Tako se povodom "Starograda" �ita^[47]

"n�kog/d/a ljudi sloven'skago jazika sir��'' sr''ba/l/, oni i/h/ n'n� zovut' van'daliti, a nema�'ki/m/ jaziko/m/ zovu/t/ na/s/ sr''ble vin'di�i" (Porfirijev zbornik, l. 302 a).

Ty je na margini kao neki komentar ili podsetnik, jo� zabele�eno: "Serbli sasko /!/ zamleju vlad�li.

2. Za "Julium", mesto slavno, trgova�ko, ka�e se:

"Sr'bli nekog/d/a stojali v ne/m/, koi/h/ nekoi ezici za Grke dr''�ali, okro/m/ na/s/ Lehova, zane n'�ego jazika su/t/ sr''bli sloven'skago..." (Porfirijev zbornik, l. 303 a).

Navedene glose "nas Srblje", odnosno "sem nas Lehova..." po svoj prilici pripadaju razli�itim etapama rada u istoriji ovog teksta. Po�to u poljskom originalu Hronike Martina Beljskog, u prvom slu�aju stoji samo konstatacija kako u Starogradu "ludzi S�owie�skich niegdy by�o (tho iest Serb�w)"^[48], o�igledno je ono "nas Srblje" u Porofirijev zbornik uneto pri prepisivanju, odnosno u naknadnom prera�ivanju. Tada su u pomenu o�evidno Lu�i�kih Srba bili "prepoznati" Srbi sa Balkana. Na njih je, uostalom, sam Martin Beljski uputio kad je u jednom drugom primeru zabele�io povodom Julinuma "w kturym mieskali Serbowie / Dalmate / Wandali / naszego iezyka ludzie / kthore mieli za Greki niectorzy/"^[49] (kurziv M. B.). U drugom slu�aju je verovatno ve� prvi prevodilac Hronike s poljskog sam dodao "nas Lehova".

Zanimljivo je da su obe glose prenete u Vrhobrezni�ki hronograf �to, sa svoje strane, ukazuje na to da je Gavrilo Troji�anin tu primenio postupak prili�no mehani�kog preno�enja iz jedne u drugu jezi�ku tradiciju, a da pri tom nije poveo dovoljno ra�una o zna�enju samog iskaza.

Time �to su se iste glose na�le zajedno jo� i u Gavrilovom protografu, u rukopisu Porfirijevog zbornika, posvedo�uje se da su doista postojale razli�ite prethodne faze rada nad tekstom tih kosmografskih �lanaka. Verovatno je najpre nastao prevod Bre�evskog, (nije isklju�eno da je pri tom i njegova istorija teksta, odnosno potonja rukopisna istorija, bila i ne�to slo�enija, vi�eetapna); sa njega je onda pod perom nekog nepoznatog spisatelja sa�injen srpski "prevod"; on je zatim prepisan u Porfirijev zbornik - taj poslednji pisar je, sude�i po duktusu, a i hartiji, radio na podru�ju tzv. Jugozapadne Rusije. On se nije dosledno pridr�avao redakcijskih normi, mogu�e je da je samo manje-vi�e doslovno prepisivao svoj predlo�ak tek ponegde unose�i osobine svog govornog jezika.

Deo problema i u jezi�kom i tekstolo�kom pristupu nastaje zbog toga �to je na isto�noslovenskom podru�ju postojalo vi�e prevoda odnosno prerada ove poljske hronike; poznato je tako�e da je njen tekst bio kori��en i u stvaranju novih istorijskih kompilacija. U svima njima se - po zapa�anjima onih koji su imali uvid u same rukopise - zadr�alo dosta polonizama. Njihovi rukopisi su ostali neizdati, raspola�emo jedino njihovim prikazima, ne uvek ni zadovoljavaju�im bibliote�kim opisima, a sasvim retko tek ponekim objavljenim odeljkom ili pak samo njegovim odlomkom.

Jo� se od A. Popova zna za prevod III izdanja Hronike iz 1564. g. u rukopisu "GPB, F. IV.. 162" koji sa svoje strane predstavlja pozni prepis tek iz 70-tih godina XVII veka^[50]. Na njemu se zadr�avam, jer je upravo njega Jiri�ek imao u vidu kada je davao svoj sud o jeziku dopunskih �lanaka u Vrhobrezni�kom hronografu. U svom prikazu A. Popov je op�irno naveo i zapis iz koga se, izme�u ostalog, saznaje ne�to malo, ali va�no, o njegovom nastanku: "A sija kniga spisana s'' Polskogo jazika na Ruskij jazik'' po povel�niju �igimonta korolja Polskogo, a perevodil'' ee �ljahti�' velikago knja�ectva Litovskogo i skoviroval'' pov�t' (?) Ambro�ej Bre�evskij na �est' i hvalu Gospodu Bogu, a na nauku i pou�enie Ruskim'' ljudem''. Spisana sija kniga v'' Car'stvuju��em'' grad� Moskv� v'' l�to 7092, a v'' Polskih'' �isl�h'' v'' l�to ot' naro�denija Bo�ija v'' 1584 genvarja 5 den'"^[51].

U savremenoj literaturi rasprostranjeno je ono zna�enje u kome je potom taj zapis interpretirao A. I. Soboljevski. U svojoj poznatoj knjizi o prevodima u Moskovskoj Rusiji on ga je, naime, na slede�i na�in predo�io: "Perevod na velikorusskoe nare�ie sdelan v Moskve s zapadno-russkogo perevoda, kotorij bil ispolnen po poveleniju korolja Sigizmunda Avgusta �ljahti�em velikogo knja�ectva Litovskogo Ambro�eem Bre�evskim"^[52]. Istakao je Soboljevski tako�e i to da je "Jazik velikorusskogo teksta bogat polonizmami i belorussizmami, koe-gde ... s aoristami i imperfektami"^[53]. I danas se uglavnom njegovo tuma�enje smatra za sasvim verodostojno, s tim �to se njegova oznaka "zapadnoruski prevod" shvata kao prevod na beloruski jezik^[54].

Mada su se u me�uvremenu na isto�noslovenske prevode Hronike Martina Beljskog osvrtali i drugi autori, bele�e�i pri tom i svoja zapa�anja o jezi�kim osobinama pojedinih rukopisa, svoju aktuelnost zadr�ava mi�ljenje N. A. Kazakove, koje je objavljeno 1981. g., o tome da tek predstoji pravo prou�avanje njenih ruskih prevoda, ono koje bi podrazumevalo "tekstologi�eskogo sopostavlenija me�du soboj sohraniv�ihsja spiskov russkogo perevoda 1584. g. s cel'ju yctanovlenija ih arhetipa, sopostavlenija jetogo arhetipa (ili blizkogo k nemu teksta) s tekstom izdanija "Hroniki" 1564 g.". Navodim i mi�ljenje koje je iskazano o obimu i ozbiljnosti takvog posla: "Vse jeti trebovanija mogut bit' osu��estvleni tol'ko v rezul'tate special'nogo, rass�itannogo na rjad let izu�enija "Hroniki vsego sveta" i ee sudeb v istorii russkoj kul'turi XVI-XVII vv."^[55]

Najva�niji problem pri tom nastaje sa saznanjem da je bilo vi�e razli�itih isto�noslovenskih prevoda Hronike, te da (jo� po mi�ljenju Soboljevskog) rukopis koji je sa�uvan sa podatkom o Bre�evskom i nije bio zapravo njegov prvi prevod nego tek potonji novi, ruski, prevod, koji je sa svoje strane bio sa�injen na osnovu nekog ranijeg prevoda ili, mo�da, prerade Bre�evskog sa poljskog. Nedoumice �e se �initi utoliko ve�e, ukoliko uzmemo u obzir da su i ukrajinski i beloruski prevodi doista postojali, a da se pri tom njihovi prou�avaoci uvek ne sla�u u pogledu osnovnih jezi�kih osobina jednog istog rukopisa.

Ty je vrlo indikativna situacija koju nam otkriva razli�itost pa i suprotstavljenost ocena u radovima S. Pta�ickog i V. Leva^[56]. Na ovom mestu bih mogla da ostavim po strani ta mi�ljenja o jeziku, i samim tim o poreklu, rukopisa br. 1273 iz Muzeja �artoriskih u Krakovu^[57], kojim su se obojica bavila, jer on - mada sadr�i svojevrsnu kompilaciju �to je nastala, uz drugu gra�u, i prema izdanju Hronike iz 1564. godine - po svom dana�njem sastavu ne upu�uje na zaklju�ak da bi u tom i takvom rukopisu mogao biti izvor odgovaraju�im odeljcima iz Vrhobrezni�kog hronografa odnosno Porfirijevog zbornika^[58]. Ali taj Krakovski rukopis treba ipak u ovoj prilici imati u vidu: zanimljiv je upravo zbog toga �to pokazuje koliko je jezi�ki izraz u prevodima/preradama sa poljskog u XVI veku bio kompleksan i slojevit. Iako noviji autori koji se osvr�u na jezik ove kompilacije, �iji je tvorac - ka�u � "zapadnoukrainskij kni�nik", podr�avaju mi�ljenje V. Leva da je ona nastala u Prikarpatju, te da je pisana "�ivim kni�nim jazikom, ne otli�aju��imsja v osnovnix formah ot drugih pamjatnikov togo vremeni"^[59], ipak re� je o jednom vremenu kad na isto�noslovenskom podru�ju jezik knji�evnosti nije imao �vrste norme, kad je lako primao crte govornog jezika. To je bilo posebno izra�eno u ukrajinskoj i beloruskoj sredini, i na podru�ju koje se naziva "Jugo-Zapadnaja Rus'", gde je ve� u literarnim delima bila zastupljena i tzv. "prosta mova"^[60]. U takvim se okolnostima mora pretpostaviti da je dati tekst i u svojoj potonjoj rukopisnoj tradiciji pri, verovatno, vi�ekratnim prepisivanjima i prera�ivanjima upijao i nove osobine govornog jezika svojih redaktora i prepisiva�a.

To navodi na zaklju�ak da sve dok situacija u korpusu isto�noslovenske gra�e na kojoj se prou�ava recepcija Hronike Martina Beljskog ne bude potpuno jasna, ne�e biti, naravno, mogu�e davati kona�an sud ni o putevima i na�inima na koje se takva recepcija odvijala na slovenskom jugu. Tek kad (odnosno ako) se bude imala pouzdanija predstava o predlo�ku sa kog je nastajao Porfirijev zbornik, ustanovljava�e se sa pravom merom verodostojnosti njegov karakter, odnosno poreklo i, tek tada, i stvarni udeo srpskog autora, ma koliko ina�e bio van spora zaklju�ak da su pojedini �lanci u tom zborniku u svom nastanku bili tesno povezani kako sa Hronikom Martina Beljskog, tako i sa uticajem govornog srpskog supstrata njihovog prevodioca odnosno redaktora.

Ja sama nemam neposredan uvid u neobjavljene rukopisne tekstove prevoda Hronike, a do sada nisam mogla da do�em ni do snimaka rukopisa koji se �uvaju u Rusiji, Moskvi i Petrogradu^[61], i po�to u okolnostima u kojima radimo nema izgleda da se skoro do njih do�e, odlu�ila sam da ovom prilikom iznesem neke od svojih, �ini mi se ipak, dobro zasnovanih pretpostavki o poreklu pomenutih odeljaka iz Porfirijevog zbornika.

U Porfirijevom zborniku se, mislim, naslu�uje rad nekog nepoznatog srpskog knji�evnika koji je negde u poslednjim decenijama XVI ili prvoj XVII stole�a �itao, prevodio i prera�ivao delo Martina Beljskog. Ne bih rekla, bar ne na osnovu postoje�eg uvida u gra�u, da je on na taj na�in u fazi koja je prethodila ovom zborniku preneo u svoj jezi�ki izraz Hroniku u njenom integralnom vidu; bi�e da se radi samo o izvesnim njenim odeljcima. Zasad �e ostati otvoreno i pitanje da li je on sam njen tekst imao u originalu, u III poljskom izdanju iz godine 1564, ili pak u nekom od njenih rukopisnih isto�noslovenskih prevoda. Pitanje je da li je on uop�te imao u rukama �itavu tu Hroniku, jer ako ju je i imao, kako to da nije ostavio nikakvog traga o prikazu turskih nadiranja koji se u njoj razlikovao od uobi�ajenog hronografskog �to je bio sa�injen prema �itiju Stefana Lazarevi�a i zapisu starca Isaije. Naime, prate�i tursko nadiranje Martin Beljski je zabele�io kako je Amurat "u�ao u zemlju srpsku i bugarsku, a ve� je bio pokorio Adrijanopolj. Hri��ansku vojsku koja je i�la protiv njega porazio je. U�av�i u Gornju Meziju vodio je bitku sa srpskim despotom Lazarem. Tamo je bio proboden bode�om i �ivot je smr�u zamenio". Te�ko je poverovati da taj na� anonimni spisatelj ne bi obratio pa�nju na obave�tenje poljskog autora o tome da su "Hri��ani odneli pobedu, ali veoma krvavu, jer je i despot Lazar Srpski ostao na bojnom polju sa istaknutim vitezovima".^[62] To �to ih nije preneo i komentarisao verovatno zna�i da ih jednostavno nije ni znao, odnosno da se slu�io nekom od prerada, odnosno izbora �lanaka iz Hronike Martina Beljskog gde toga nije bilo.

U Porfirijevom zborniku, i to svakako jo� u vreme dok je on bio ispisivan na isto�noslovenskom podru�ju, na�li su se, jedan do drugog, spisi koji poti�u iz razli�itih verzija Hronike. O�igledno je u onoj fazi sastavljanja zbornika koja prethodi njegovom preno�enju na jug, gde je on ponovo pro�ao kroz novu etapu prera�ivanja, njegov redaktor na�ao za potrebno za priklju�i Hronografu zapadnoruskom jo� izvesne za njega iz posebnih razloga zanimljive i va�ne odeljke. Tako se zapravo susre�emo u Porfirijevom zborniku sa �tivom koje pripada poljskoj hronici u njenom I (iz 1551. g.) i III (iz 1564. g.) izdanju, odnosno njenim interpretacijama sa ukupnog isto�noslovenskog prostora.

Uo�ena jezi�ka me�avina u kosmografskim �lancima iz Porfirijevog zbornika dopu�ta pomisao da je takav jezi�ki izraz pripadao nekom na�em �oveku koji ili (ve� vi�e) nije dobro vladao svojim knji�evnim jezikom ili - �to bi bilo verovatnije - u njemu nije nalazio prave izra�ajne mogu�nosti, s obzirom na to da je ostavio uz rusizme i izvesne polonizme i/ili ukrajinizme - oni su najuo�ljiviji u leksi�kom sloju, i to onom koji pripada sferi �itavog govornog jezika. Ne bih rekla da se radi o nekome koji je bio samo puki prepisiva�, takav koji bi, na na�in svojstven redakcijskim preno�enjima, zamenjivao tek po koju za njegovo jezi�ko ose�anje neobi�nu stranu re� iz nekog isto�noslovenskog prevoda Hronike Martina Beljskog.

Dakle, ja sam u svom zaklju�ku o postojanju izvesne etape u istoriji teksta onih kosmografskih �lanaka koji u Vrhobrezni�kom hronografu, odnosno Porfirijevom zborniku, vode poreklo iz Hronike Martina Beljskog po�la od izvesnih zapa�anja koja u postoje�oj literaturi pripadaju pre svega J. K. Jire�eku, a onda i S. P. Rozanovu. Jire�ekovo mi�ljenje da se radi o Vrhobrezni�aninovom prevodu sa ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog treba sad u svetlosti rezultata mojih istra�ivanja korigovati utoliko �to se taj prevod sa "ruskog" vi�e nikako ne mo�e smatrati za Gavrilov, jer je neosporno utvr�eno posredstvo Porfirijevog zbornika. Napomena Rozanova o njihovom srpskom karakteru bila je vrlo podsticajna, mada tek predstoji da se tekstolo�ki, uzimaju�i u obzir sve isto�noslovenske prevode Hronike Martina Beljskog, utvr�uje kako je do tih srpskih osobina do�lo. To, o�igledno, nisu tek puki prepisi sa srpskog, kako je to Rozanov svojevremeno bio zabele�io.

* * *

Tek po�to se na osnovu kodikolo�kih i tekstolo�kih ispitivanja pouzdano utvrdilo da je na srpskom podru�ju bilo tekstova koji su poreklom iz Hronike Martina Beljskog, mo�e se pristupati prou�avanju zna�enja koje �injenica o njihovom prisustvu sadr�i. Klju�na uloga u tome, kao �to se videlo, pripala je Porfirijevom zborniku. Tom rukopisnom knjigom ostvaruje se u izvesnom smislu veza sa interpretacijama Hronike Martina Beljskog sa �itavog isto�noslovenskog prostora.

Za recepciju Porfirijevog zbornika i na slovenskom jugu svakako je bila presudna okolnost da je on sadr�ao Hronograf zapadnoruski. Tradicionalna istorijska gra�a u njemu, a posebno ona koja se odnosi na srpsku istoriju, obezbedila mu je �itaoce u srpskoj sredini. Me�utim, taj hronograf je upravo u odeljcima preuzetim iz Hronike Martina Beljskog pru�ao za tu vrstu literature i neuobi�ajena obave�tenja o inovernom svetu sa kojima se dolazilo u dodir; i ona su srpskom �itaocu bila zanimljiva sude�i bar po tome �to ih je Vrhobrezni�anin pro�irio prenose�i u svoj spis jo� i dopunske kosmografske �lanke iz Porfirijevog zbornika. Njihov izbor sa svoje strane pokazuje da je i u tim tekstovima, koji vode poreklo od Martina Beljskog, tra�en i podatak o nekada�njem slovenskom, pa �ak i "srpskom" �ivlju u krajevima u kojima ga vi�e nije bilo. To �to se zapravo radi o Lu�i�kim Srbima ju�noslovenski redaktori su sasvim prenebregavali. U tom sloju Porfirijevog zbornika neosporno se mo�e videti jo� i poseban podsticaj za njegovo dono�enje na jug i motivacija potonjeg �irenja kruga njegovih �italaca, odnosno daljeg rasprostiranja tekstova koji su se u njemu na�li.

Jezik prevoda Hronike Martina Beljskog, ma kako da je sadr�avao u crkvenoslovenskom neuobi�ajene elemente - polonizme koji su ina�e ve� bili prodrli u govor, pa i pismenost Ukrajinaca i Belorusa - ipak je ju�noslovenskom �itaocu bio dovoljno blizak i razumljiv; uz to, on je posedovao onu va�nu osobinu koja je tokom �itavog Srednjeg veka obezbe�ivala prihvatanje literature na crkvenoslovenskom - nije stvarao konfesionalne i kulturne barijere, jer je na jug stigao u okviru zbornika sa tekstom Hronografa napisanom na jeziku tada�nje ruske knji�evnosti. A on je, mada pripada sferi istorijske literature, pa ga ve� po tome odre�uju i kao ruski knji�evni jezik, ipak - zahvaljuju�i jednom broju svojih izvora, vizantijskim hronikama u starim slovenskim prevodima, te zna�ajnom sloju ju�noslovenskih hagiografija - sa�uvao i dovoljno sna�ne crte crkvenoslovenske tradicije da bi se mogao sasvim lepo uklopiti u onaj uobi�ajeni fond knji�evnih dela koja su cirkulisala u okviru areala Slavia Orthodoxa.

To sve upu�uje na zaklju�ak da je osnovni posrednik izme�u poljske knji�evnosti i stare srpske, bar kad je re� o Hronici Martina Beljskog, bila isto�noslovenska, zapravo ruska knji�evnost XVI stole�a; kao transmisiona zona svakako se ukazuje i podru�je tzv. Jugozapadne Rusije, koje je bilo naseljeno - mada je tada bilo u sastavu Poljske dr�ave - prvenstveno ukrajinskim i beloruskim �ivljem. Do tih zemalja su usled turskih prodora, a naro�ito posle pada Ugarske, stizali i srpski doseljenici.

U srpskoj kulturi prou�avanje recepcije ove poljske "Hronike �itavog sveta", kako je jo� zovu, podrazumeva dakle, i uspostavljanje jednog �ireg i ne tako uobi�ajenog konteksta koji obuhvata ne samo neposredne poljsko-srpske odnose nego svakako jo� i ukupne prilike kako na slovenskom Istoku, tako i na slovenskom Jugu. U pra�enju njene recepcije kao neosporno bitna okolnost ukazuje se to �to se ona kao jedna od sasvim retkih takvih hronika, pojavila ne u za njih karakteristi�nom latinskom izdanju nego na poljskom jeziku. Delo Martina Beljskog bilo je prva i dugo je ostala jedina nevizantijska univerzalna hronika koja se prevodila na isto�noslovenskom podru�ju, a sad znamo da su je, bar u izvesnom izboru, �itali i na Jugu.

U istorijskim prilikama kad je deo isto�noslovenskog �ivlja bio u okviru Poljsko-Litavske dr�ave nije neobi�no �to su ba� ukrajinske i beloruske zemlje bile transmisiona zona izme�u Zapada, oli�enog tada pre svega u Poljskoj, i ukupnog slovenskog Istoka i Juga.

Uz to, razmatranju recepcije Hronike Martina Beljskog, treba svakako uzeti u obzir i izvesna svojstva samog dela, odnosno idejne pozicije njegovog autora. Svojevremeno je V. Lev svoju studiju o prevo�enju Hronike na "shid'oslovjans'ki movi" zapo�eo upravo obra�anjem pa�nje na one poglede Beljskog koji su mu obezbe�ivali simpatije na pravoslavnom Istoku. To je u prvom redu "specijal'nij protestants'kij pidhid do predstavljuvannja podij, osoblivo cerkovno-religijnih sprav i jogo kriti�nij pogljad na katolicizm". Ovaj ukrajinski autor je jo� ukazao na aktuelne prilike koje su posebno pogodovale dobrom prijemu Beljskog: "Jako kritik, �i vorog katolicizmu musiv Bel's'kij podobatisja te� ukrains'komu pravoslavnomu gromadjanstvu, tim bol'�e, ��o vidrukovav svoju hroniku same todi, jak na dobre za�inala rozgorjatisja religijna borot'ba pravoslavja z katolicizmom u Pol'�i. Tomu poljak, ��o, movljav, obektivno kritikue religiju svogo narodu, stae znamenitim atutom u rukah pravoslavnih i e sil'noju zbrueju v polemi�nomu pis'menstvi"^[63].

Ruski pak autori, ne sme�u�i s uma ni �injenicu da je ovo delo Beljskog u doba Kontrareformacije u Poljskoj bilo zabranjeno^[64], a uzimaju�i u obzir sasvim realnu mogu�nost da je njegova "Kosmografija" svojevremeno bila u carskoj biblioteci Ivana Groznog^[65], skloni su da u prvom redu isti�u prakti�nu informativnu stranu koju je njegova Hronika imala. Ja na ovom mestu ne bih ulazila u razmatranje ina�e va�nog procenjivanja okolnosti koje su u Rusiji Ivana IV Vasiljevi�a �inile tako potrebnim obave�tenja o istoriji ali i geografiji evropskih zemalja, onih koje ina�e nisu ulazile u sferu tradicionalne pravoslavne vaseljene vizantijskih hronika i postvizantijskih ruskih hronografa. Napomenu�u samo toliko da je uz pomo� Hronike Martina Beljskog, koja je, zahvaljuju�i ube�enjima svog autora, premostila barijeru koja se u vreme konfesionalnih podela i netrpeljivosti unapred stvarala prema prozelitsko katoli�ki intoniranim delima, u rusku kulturu stiglo obilje obave�tenja o do tada jedva poznatom svetu Evrope, pa i Amerike.

U istoriji knji�evnosti najzna�ajniji aspekt delovanja ove poljske hronike bio je u njenom doprinosu shvatanja �anra hronografa, odnosno koncepcije istorije sveta koju on sadr�i.

Hronograf zapadnoruski, koji je - kako je ve� istaknuto - oblikovan pod uticajem nove gra�e iz poljske Hronike Martina Beljskog, ve� je u svom izvornom vidu bio rezultat bitno preosmi�ljavanja prvobitne koncepcije �anra: u njemu vi�e nema one konsekventno razvijane predstave o istorijskom toku kakva je, u skladu sa ideologijom vizantijskog univerzalizma, odnosno idejama iz sfere postavki o Moskvi kao Tre�em Rimu bila karakteristi�na za ruski hronograf osnovne redakcije. To u principu va�i i za njegovu srpsku recepciju.

Kad je re�, me�utim, o �lancima koji vode svoje poreklo iz Hronike Martina Beljskog, ali se u srpskoj recepciji pojavljuju van njenog integralnog teksta, uo�avaju se neke zanimljive pojave. Dok prisustvo �itavih odeljaka iz te Hronike posredstvom Hronografa zapadnoruskog, odnosno dopunskih �lanaka iz Porfirijevog zbornika, u srpskoj sredini dovode do takvih intervencija u osnovni hronografski tekst koje - na primeru Vrhobrezni�kog hronografa - pokazuju te�nju da se prikaz istorijskog procesa, na jednoj strani, uskladi sa dotada�njim vi�enjem istorijskog toka - dotle �e, na drugoj strani, ve� samo prihvatanje novih tema i interesovanja tu novu srpsku hronografsku tvorevinu, mo�da i nehotice, udaljiti od uobi�ajenih predstava. To sve, naravno, ima i odre�ene reperkusije i na poimanje �anra.

Sti�e se utisak da js, na jednoj liniji recepcije Hronografa zapadnoruskog, odnosno teksta iz Hronike Beljskog koji je u njemu, a i uz njega, u srpsku sredinu stigao, do�lo i do odre�enog odupiranja novoj koncepciji Hronografa zapadnoruskog te i ina�e sekundarne hronografske redakcije; na drugoj pak liniji ogleda se prihvatanje upravo izvesnih novih i za taj hronograf specifi�nih tema koje, ve� same po sebi, naru�avaju za vizantijski i postvizantijski svet tradicionalnu sliku o monolitnosti pravoslavne vaseljene. Nju su, �to je dobro poznato, donosile i dugo �uvale vizantijske hronike u slovenskim prevodima i preradama.

Zapa�a se, dalje, da ukoliko se vi�e istorijska slika sveta pribli�ava iskustvu onovremenog srpskog �itaoca koji je ve� davno suo�en sa inovernim evropskim okru�enjem i prevla��u "agarjana", dakle i sa sve��u o uzdrmanosti pravoslavne vaseljene, utoliko se vi�e naru�ava i osnovna formativna ideja koja sam �anr hronografa zasniva na univerzalisti�koj doktrini.

Srpska recepcija Hronografa zapadnoruskog pokazuje da je postajao odre�eni kreativni napor da se istorijskom sve��u prevlada ideolo�ka ograni�enost, ali isto tako da ustaljenom na�inu mi�ljenja Hronograf zapadnoruski nije odgovarao onoliko koliko prvobitna verzija ruskog hronografa, Hronograf iz 1512. godine. To se zaklju�uje i po odnosu izme�u broja sa�uvanih srpskih spomenika, a ponajvi�e po na�inu na koji je u Vrhobrezni�kom hronografu kori��en tekst koji svoje poreklo vodi iz Hronike Martina Beljskog.

Istra�ivanje recepcije Hronike Martina Beljskog u srpskoj sredini pokazalo je tako da �itav niz tekstova koji je u srpsku kulturu u�ao verovatno negde pred kraj XVI veka, a svakako po�etkom XVII, ima svoj izvor u toj poljskoj Hronici, mada - u obliku u kome je on do nas do�ao - ne predstavlja njen doslovni prevod nego pre slobodniju preradu. Njihov izbor se, i to na kraju treba posebno ista�i, sasvim dobro uklopio u kulturni milje u kome su funkcionisala dela stare srpske knji�evnosti doprinose�i sa svoje strane ipak izvesnom pro�irivanju saznajnog horizonta �italaca dotada�njih vizantijskih hronika. Hronografskoj literaturi ponikloj na vizantijskim i postvizantijskim kulturnim i idejnim tradicijama bila su tako priklju�ena pre svega obave�tenja o onom evropskom svetu koji ina�e nije bio u sferi vizantijskih interesovanja jer je ostao van areala za koji je ponekad pogodno upotrebiti i oznaku "Vizantija posle Vizantije".

Napomene

[1] U literaturi se nailazi i na podatak �ak o pet mogu�ih izdanja (u godinama: 1551, 1554, 1562, 1564, 1582), pri tom se navodi meni nepristupa�an bibliografski pregled: L. Finkel, Bibliografia historii polskiej. Warszawa 1995, V. 1, No 7152, str. 412.

[2] Ocene o mestu Martina Beljskog u istoriji poljske literature nisu sasvim jedinstvene. Dok ga, na jednoj strani, Ign. Chrzanowski (Marcin Bielski, Studjum historyczno-literackie, Wydanie drugie poprawione i uzupe�nione, Lw�w-Warszawa 1926), ne izdvaja iz srednjovekovne tradicije, na drugoj strani, postoje i autori koji su spremni da u njegovom delu istaknu i crte koje ga pribli�avaju literaturi Humanizma. Up. i: A. I. Rogov, Izvestija po istorii Rosii v "Hronike vsego sveta" Martina Bel'skogo", v kn.: Novoe o pro�lom na�ej strani, Moskva, 1967, str. 123-124); M. Pan�enko, �e�skie predanija v russkoj literature XVII veka. "Hronika vsego sveta" Martina Bel'kogo, Hronograf zapadnorusskoj redakcii, �e�sko-russkie literaturnie svjazi XVII veka, Leningrad 1969, srt. 35-41; N. A. Kazakova, Polnie spiski russkogo perevoda "Hroniki vsego sveta Marcina Bel'skogo, Arheografi�eskij e�egodnik za 1980, Moskva 1981, str. 92-95.

[3] Jos. Jire�ek: Chonograf vrchob�eznicky se zvl�tn�m vzhledem k obsa�en�mu v n�m vyl��en� nejstar�ich d�jin �esk�ch, Sitzungsberichte der Königl. Böhm. Gesellschaft der Wissenschaften in Prag, 1879, str. 128-146.

[4] M. Speranskij, Rukopisi Pavla Iosifa �afarika (nine Muzeja Korolevstva �e�skogo) e Prage, �OIDR, 1894 god, kn. pervaja, Moskva 1894.

[5] �. Sp. Radoji�i�: Srpski rukopis hronografa zapadnoruske redakcije, Pitanja knji�evnosti i jezika, IV-V, sv. A. 1957-58, str. 187-190.

[6] Isti, Tvorci i dela stare srpske knji�evnosti, Titograd 1963, str. 337-342.

[7] Isto, str. 340.

[8] �afarikova zbirka, br. 29

[9] Nav. delo, 338-339.

[10] Najsa�etiji prikaz problema u prou�avanju ruskih hronografa i odgovaraju�e literature u: O. V. Tvorogov, Hronograf russkij. Drevnerusskie letopisi i hroniki. Issledovatel'skie materiali dlja "Slovarja kni�nikov i kni�nosti Drevnej Rusi", TODRL, XXXIX, Leningrad 1985, str.177-181.

[11] Svetozar Mati�: Opis rukopisa Narodne biblioteke, Beograd 1952, br. 218, str. 177.

[12] Nav. delo, Tvorci i dela stare srpske knji�evnosti, str. 341.

[13] Isto, str. 340.

[14] U arhivu SANU opis "Pe�kog hronografa" ima signaturu: 131 (235).

[15] U Budimpe�tanskom zborniku (Ocl. Illyr. Serb. 1 u Se�enjijevoj biblioteci u Budimpe�ti), �ije snimke mi je ljubazno pru�ila na uvid koleginica Agnes Ka�iba, na l. 54a-54b nalazi se prvi �lanak u odeljku posve�enom carstvu "Avliriana cra v'' Rim�", a na l. 54b-56a drugi. Po izdanju Hronografa zapadnoruskog vidi se da prvi tekst poti�e iz odeljka "Carstvo 36 v Gime Avlipijane, v l�to 5778". On je na str. 76-77; drugi je, pak, na str. 122-123, gde se nalazi sa naslovom "O Magmete eretice" koji je zabele�en na margini uz odeljak "Carstvo 24 v'' Carigrad�, v l�to 6135" (Russkij hronograf. �acm' vtoraja. Hronograf zapadno-russkoj redakcii, PSRL, Petrograd 1914). A Ka�iba, koja ina�e priprema opse�nu studiju o tom zborniku, smatra da je njegov pisar bio poznati Hristofor Ra�anin. Up.: Anges Kacsiba, Nezapa�eni prepisi starih re�nika. Re�nik uz Lestvicu i re�nik simbola iz Psaltira, Dissertationes Slavicae, Sectio Linguistica, XXIII, Szeged 1994, str. 142.

[16] Vi�e o tome u Prilogu 1.

[17] Nav. delo, str. 98.

[18] M. I. Speranskij: Serbskie hronografi i russkij pervoj redakcii, Ottisk iz Russk, filolog, vestnika, Var�ava, 1896, str. 4, 18.

[19] Pod signaturom: Q. IV. 341.

[20] P. A. Lavrov: Razbor truda P. A. Rovinskogo "�ernogorija v ee pro�lom i nastoja��em", Sbornik OPJaS AN, t. 81, SPb. 1906, str. 63-112.

[21] Lj. Stojanovi�: Stari srpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, tipici, pomenici, zapisi i dr., Spomenik CKA III, Beograd 1890, str. 112-118.

[22] Nav. delo, str. 5.

[23] Pavle Popovi�: Pregled srpske knji�evnosti, �etvrto izdanje, Beograd 1921, str. 47.

[24] Milo� Weingart: Byzantské kroniky v literatu�e cirkvn�slovansk�. P�ehled a razbor filologick�, �. II, Bratislaya, 1922, str. 466.

[25] Isto, str. 112.

[26] Nav. delo, str. 339; up. od istog autora i: Izve�taj o radu na prou�avanju starih srpskih rukopisnih i �tampanih knjiga kao i drugih starina, Istoriski �asopis, II, Beograd 1951, str. 330.

[27] Isto, str. 340.

[28] Dimitrije Bogdanovi�, Katalog �irilskih rukopisa manastira Hilandara, br. 188.

[29] Up.: hilandarski rukopis br. 188, 1.233b-234a i str. 118 nav. izdanja "Porfirijevog letopisa" Lj. Stojanovi�a.

[30] Antologija stare srpske knji�evnosti, Beograd 1960, str. 363; Leksikon pisaca Jugoslavije, I, Novi Sad 1972, str. 559.

[31] Jedini opis tog zbornika koji mi je poznat dao je I. A. Bi�kov u: Ot�et Imperatorskoj publi�noj biblioteki za 1883. god. SPb, 1885, br. 23, str. 44-45.

[32] Hronograf zapadno-russkoj redakcii, Nav. izdanje, str. VII

[33] Zahvaljuju�i ljubaznosti Vja�eslava Zagrebina, koji je precrtao vodene znake iz �itavog rukopisa i Miroslavi Grozdanovi� Paji� koja ih je datirala, sada raspola�emo obave�tenjem o tome da ta poljska hartija poti�e iz prve decenije XVII veka.

[34] Datiranje ovog zbornika-adligata u celini, a naro�ito njegovog uvodnog, naknadno dodatnog srpskog odeljka, izuzetno je va�no jer se objavljena mi�ljenja o tome kre�u u rasponu od dva veka (XV-XVI) �to je od velikog uticaja na vi�enje istorije nastanka ne samo srpskih nego i ruskih hronografa. Datiranjem hartije srpskog dela, koje dugujem zajedni�kom trudu V. Zagrebina i M. Grozdanovi� Paji�, stavlja se njegovo ispisivanje u sredinu XVII veka �ime se ono potpuno uskla�uje i sa zaklju�cima moje tekstolo�ke analize po kojoj je taj odeljak zavisan od tekstova za koje na osnovu autenti�nih zapisa njihovih poslednjih redaktora znamo da su tek iz 1633. i 1634. godine (Up. str. 7 i Nap. br. 28-29 ovog rada).

[35] Na osnovu objavljene paleografske gra�e ustanovila sam da je istom rukom kojom je srpskim tekstom dopunjavao Porfirijev zbornik ispisan i Hilandarski "Izborni apostol", a tako�e i "Orahovi�ki trebnik". Najpre sam kod P. A. Lavrova (Al'bom st�kov s jugo-slavjanskih rukopisej bolgarskogo i serbskogo pis'ma, Petrograd 1916, br. 77) na 1. listu rukopisa Apostola iz Hilandarske biblioteke, koji je objavljen iz zbirke Porfirija Uspenskog (F. I. No 612), prepoznala isto pismo, a zatim sam po navedenom Katalogu rukopisa te biblioteke od D. Bogdanovi�a utvrdila da je to upravo snimak jednog od nedostaju�ih listova rukopisa Chil 107. u kome je "Izborni apostol" �to je, kako je D. Bogdanovi� zabele�io, pisan u Hilandaru 1660. godine. Zapisom anonimnog "ludog pisca" potvr�uje se da je Apostol ra�en te godine "pov�l�niem �e i i�diveniem" hilandarskog igumana Viktora. Komparativna paleografska analiza l. 2a-9b sada�njeg sastava Porfirijevog zbornika i Izbornog apostola u Chil 107, �iji je film pristupa�an u Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke u Beogradu, pru�a neosporni zaklju�ak da se radi o istoj ruci. U gra�i koju je objavila Ljupka Stefoska Vasiljev u radu Dva iluminirana liturgijska rukopisa iz manastira Orahovice (Bibliotekar, god. XX, br. 5, Beograd 1968, srt. 483-500) prona�la sam mogu�nost da identifikujem jo� jedno delo istog pisara u "Orahovi�kom trebniku" iz Gruji�eve zbirke u Muzeju Srpske pravoslavne crkve br. 69. U navedenoj studiji se iznosi pretpostavka da je "Orahovi�ki trebnik" nastao ne�to ranije, pre 1635. godine. Ukoliko je to ta�no, od istog pisara imali bismo sad tri rukopisa po kojima bi se njegov rad pratio tokom nekih tridesetak godina. Sakupljena komparativna gra�a i rezultati dosada�njeg izu�avanja njegovih rukopisa omogu�uju i �ire zaklju�ke o radu ovog pisara �ija je bogata iluminacija, po oceni Lj. Stefoski Vasiljev, od velike umetni�ke vrednosti; po�to prevazilaze okvire ove teme ja �u ih izlo�iti na posebnom mestu.

[36] O tome me je obavestio Vja�eslav Zagrebin kome za to, a uz to i za snimke iz Porfirijevog zbornika, kao i crte�e vodenih znakova iz njega, dugujem i najsrda�niju zahvalnost.

[37] Bele�ku o vremenu rada na tom spisu objavio je Ni�ifor Du�i� u: Hronograf �itomi�lji�ki, Glasnik Srpskog U�enog dru�tva, XXXII, Beograd 1871, str. 239-277.

[38] B. Napomene br. 27 i 28 ovog rada.

[39] Zapis Gavrila Troji�anina �ita se na l. 315 b rukopisa koji se pod br. 30 �uva u �afarikovoj zbirci u Narodnom muzeju u Pragu; objavljen je vi�e puta. Najpristupa�nije njegovo izdanje nalazi se u: Stari srpski zapisi i natpisi. Skupio ih i sredio Ljub. Stojanovi�, Beograd 1982, br. 1447.

[40] Up.: Prilog 1.

[41] J. Jire�ek, Nav. delo, str. 132.

[42] Isto.

[43] Nav. delo, str. VIII.

[44] Dimitrije Bogdanovi�: Istorija stare srpske knji�evnosti, Beograd 1980, gl. VI, naro�ito str. 254.

[45] Stari srpski zapisi i natpisi, br. 1447.

[46] Up. bele�ku na l. 259a.

[47] Prilikom preno�enja teksta iz rukopisa nadredna slova spu�tam me�u zagrade, ali skra�enice ne razre�avam.

[48] Hronika, l. 290a.

[49] Hronika, l. 291a.

[50] A. Popov: Obzor hronografa, vipusk II, Moskva 1869, str. 93-94.

[51] A. Popov, Nav. delo, str. 94.

[52] A. I. Sobolevskij: Perevodnaja literatura Moskovskoj Rusi XIV-XVII vekov, SPb. 1903, str. 54.

[53] Isto.

[54] S. Pta�icki je ustvrdio jo� u svom bibliografskom pregledu 1905, a ponovio je i u studiji iz 1933. (C. Pta�ickij: Zapadno-russkie perevodi hronik Bel'skogo i Strikovskogo, Novij sbornik statej po clavjanovedeniju, SPb. 1905, str. 372-374; S. Ptaszycki, Ruskie przek�ady kronik Bielskiego i Stryjkowskiego, Karta z dziej�w promieniowania kultury polskiej na wsch�d, Pami�tnik Literacki r. XXX, z. 1, Lw�w 1933, str. 170-171; F. Sielicki, Krojinikarze polscy w latopisarstwie i dawnej historiografii ruskiej, Slavia orientalis, r. XIV, Nr. 2, Warszawa, 1965, str. 157); Up. i: N. A. Kazakova, Polnie spiski russkogo perevoda "Horniki vsego sveta" Marcina Bel'skogo, str. 93.

[55] N. A. Kazakova: Zapadnaja Evropa v russkoj pis'mennosti XV-XVI vekov, u knj.: Zapadnaja Evpopa v russkoj pis'mennosti seredini i vtoroj polovini XVI v., Leningrad 1980, str. 237.

[56] B. Lev: Ukrajins'kij pereklad hroniki Martina Bel'skogo, Praci Ukrajins'kogo naukovogo institutu, Var�ava, 1935. Radovi S. Pta�ickog navedeni su u Nap. br. 52 ovog rada.

[57] Opis rukopisnog zbornika u kome se on danas �uva u: Ja. ��apov: Vosto�noslavjanskie i ju�noslavjanskie rukopisnie knigi v sobranijah Pol'skoj Narodnoj Respubliki,�. 1, Moskva 1976, br. 26.

[58] Ovo je prilika da se najsrda�nije zahvalim poljskim kolegama Aleksandru Naumovu i Doroti Gil �to su mi vrlo predusretljivo omogu�ili da do�em do mikrofilma navedenog rukopisa.

[59] Up.: Ja. ��apov, Ju. A. Limonov, Istorija Rusi v zapadnoukrainskoj hronografi�eskoj kompiljacii XVI veka, u knj.: Drevnej�ie gosudarstva na territorii SSSR, Materiali i issledovanija, Moskva 1975, str. 198.

[60] B. A. Uspenskij: Jazikovaja situacija Jugo-Zapadnoj /Litovskoj / Rusi, u knj.: Istorija russkogo literaturnogo jazika (XI-XII vv.), Budapest, 1988, str. 304-322.

[61] Njihov pregled sadr�i nav. rad. N. A. Kazakove Polnie spiski russkogo perevoda "Horniki vsego sveta" Marcina Bel'skogo na str. 93.

[62] Nav. delo, l. 240 a. Za ovu priliku prevod sa poljskog sa�inila je Gordana Jovanovi�, na �emu joj srda�no zahvaljujem.

[63] V. Lev, Nav. delo, str. 3.

[64] N. A. Kazakova: Zapadnaja Evropa v russkoj pis'mennosti XV-XVI vekov, str. 234.

[65] Na to je ukazao jo� A. Popov (Obzor hornografov russkoj redakcii Adreja Popova, vip, II, str. 95. Nap. 1).

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt