Владан Матић

Шамбала

Фантазије на тему Сибира и Средње Азије. Трећи део: Изгубљени град

Марике је сироче из добре породице из Амстердама.

Њени родитељи нестали су кад је брод који је пловио из Батавије потонуо код Кејптауна. Од тада се о њој стара ујак, мајчин брат Јан.

Марике завршава гимназију у Калвиновом колеџу у Женеви. Станује у интернату у Жантоу, на ободу града. Јун је, 1937. године.

Одлази у град сваког понедељка после подне, лута улицама у околини колеџа, и листа књиге у књижари ”Волтер”.

Чита књиге о експедицијама, дневнике великих истраживача и романе о проналажењу пролаза у забрањене градове у неодређеним деловима Азије.

Сања долине опкољене висовима, небо другачије од њеног, обузима је обамрлост пре него што се сретне са мудрацима који долазе из светова непојамне даљине и давности, који јој се обраћају без говора.

А сада је томе крај.

Одлази у Шангај, да на Америчком универзитету оствари свој сан.

Да постане археолог.

Одлази у Шангај, зато што је њен старатељ, ујак Јан, постао директор Батавијске банке у Шангају.

Одлази у Шангај, зато што ју је ујак уписао на студије банкарства. Уз које је она чврсто решила да заврши и оне друге студије, и да постане члан једне од тих експедиција које већ више од пола века трагају за изгубљеним градовима.

За Александријама, за Шамбалом, у којој живе древни мудраци који преносе знања из земље која је пре више десетина хиљада година нестала под ледом Антарктика, и за Агартом, светом с оне стране Земљине коре, обасјаним унутрашњим сунцем.

Обилази Женеву, и Евијан, где се сунча на плажи на обали језера.

Обилази Женеву, и са својим разредом посећује палату Друштва народа, и професор историје који их тамо води им објашњава да је поредак у којем живе најнапреднији и најправичнији у историји Човечанства. Прича им о пругама које се граде по Африци и Индији, о бродовима и авионима, о поштанским службама и телеграфу и бранама, о народима који се буде из векова мрака и варварства. Прича им о Александру Македонском и његовом сну светског царства обасјаног светлошћу Разума.

А сад је свему томе крај.

Марике се прашта с другарицама из интерната, у којима су их учили елементима протокола и свирању на клавиру и певању, и мало чему другом. Размењују адресе, и она креће на пут.

Путује возом за Амстердам, и ту остаје два дана у хотелу, и посећује кућу својих родитеља, у којој сада станују неки други људи. Једино чега се сећа с тог путовања, када о њему размишља много година касније, је утисак сивила, и кише. Сивила, као да је неко на прозор купеа којим се возила кроз Европу ставио завесу од сиве паучине, и кише, која је непрестано падала све док се у Саутемптону није укрцала у хидроавион Империјалних авиолинија који ју је понео пут Индије.

Сво време до првог слетања у Бриндизију гледала је облаке.

У Бриндизију је, као да је види први пут, гледала продорно плаву боју мора.

Онда су целу ноћ летели од Бриндизија до Александрије. Ту су провели две ноћи, и она је разгледала град у којем се родио њен свет. Возила се дуж обале, и гледала бљештаво беле зграде на обали мора у тренутку када замиру звуци и те исте зграде како полако бледе док почиње први сутон. Сећа се, неповезано, дворишта боје земље у њиховој позадини, и железничке станице одакле возови полазе пут Каира, у неки други, заувек непознат свет.

Онда су летели за Багдад, и она је поново гледала небо, и облаке.

Сећа се и пијаце са зачинима у Багдаду, безбројних кутија са прашковима и корењем и плодовима јарких боја, и мириса које је први пут осетила.

У Делхију је остала две недеље, јер је обилазак бар малог дела срца Британске Империје био саставни део пута, као да је ујак хтео да употпуни све оне лекције историје које је слушала у школи

У Делхију ју је чекала Стела, пријатељица из интерната, чији је брат Рандолф био млађи секретар у делхијској канцеларији Вицекраља Индије.

Рандолф је узео на себе да је одмах уведе у друштвени живот и покаже јој што више од Индије. Водио ју је, стога, по пријемима и изложбама, покушавајући, истовремено се трудећи да буде тајанствен, истакне сопствену важност. Објашњавао јој је, у широким цртама, с каквим се све препрекама среће њихова цивилизаторска мисија, а Марике је све то слушала с разумевањем, беспрекорно следећи све оне лекције из лепог понашања и протокола које је научила у интернату.

И дивила се бојама, које су бивале све јаче што се више удаљавала од Европе.

А запамтила је и сусрет с необичнм старијим човеком, за којег је Рандолф тврдио да је опасан бољшевички агент, који спроводи перфидну политику подривања коју Русија вековима води против британске владавине у Индији.

Звао се Николај Рјерих, и отварању његове изложбе посвећене Шамбали, на којој су јарким, примарним бојама били осликани тајанствени манастири на хималајским висовима. Отварању изложбе присуствовали су највећи непријатељи британске владавине – Ганди, Нехру и Вивакананда.

А после отварања, на коктелу, овај седобради старац јој је објашњавао да је за улаз у Шамбалу, о којој је читала толике авантуристичке књиге у Женеви, потребна и посебна духовна припрема. Схватила је да у веку брзине, међу свим тим превозним средствима која се утркују да повежу поједине тачке планете, не постоји ни једно које својом брзином може достићи апсолутни мир медитације у којој досежемо тачке апсолутног простора кроз које смо управо прошли с целом планетом. И да нас у Шамбали очекују махатме које су ту тачку досегле, и кроз њу оствариле контакт с вечитом мудрошћу.

Марике никада није доспела до Шангаја.

Два дана пре него што је требало да настави пут, избио је рат између Јапана и Кине.

Она се у Бомбају укрцала на брод којим је доспела у Ванкувер.

Ујак је нестао у јапанској опсади Шангаја.

Успела је да се запосли као секретарица у холандској бродарској компанији у Ванкуверу.

Целог живота гледала је сиве кише, по којима је запамтила своје путовање по Европи.

И схватила да је то њено јединствено путовање у Индију, на којем је, као из кабине авиона видела како иза мреже путева, пруга, телеграфа и морских и авио-линија постоји за њу потпуно непознат свет боја и мириса које је касније само понекад видела и осетила, у одломцима, заправо било њено путовање у Шамбалу.