Владан Матић

Александрија

Фантазије на тему Сибира и Средње Азије. Трећи део: Изгубљени град

Александар Македонски је у свом походу на Индију посејао неких двадесетак Александрија, од оне најпознатије у Египту, до бактријанске Александрије, садашњег Балка у Авганистану.

Замишљам једну такву Александрију на обалама Каспијског мора, које су стари Грци сматрали заливом Океана који опасује свет.

Присећам се књиге Јурија Домбровског Чувар старина, о оловним годинама Великог Терора у СССР, у којој, усред атмосфере чистки и свеопштег страха и подозрења младом кустосу музеја у Алма Ати доносе новчиће с Александровим ликом. Мислим да се сећам одломака разговора из ове књиге, тупавих дискусија како је Алма Ата, која је настала из козачке постаје, па војничког гарнизона Вјерни, заправо једна од тих Александрија.

Пада ми, кад већ размишљам о Алма Ати, на памет и једна друга заблуда, која је вековима касније нашла своје нешто другачије оправдање у реалности. То је заблуда о Презвитеру Јовану, којег су тражили од Индије до Етиопије, док је његов стварни узор, световни и сакрални владар Сака, или Согдијанаца, лежао спокојно у гробу шездесетак километара од Алма Ате, у Исику. Гроб тог владара, којег су због раскошне златом опточене одеће прозвали Златни човек, откривен је случајно, приликом земљотреса 1961. године, и његова статуа данас представља један од симбола Казахстана. А да ли је био зороастријанац, манихејац, будиста, несторијанац или поштовалац Тенгрија, то у овом подручју вечитог лелујања вера и владара, тешко да ико с поузданошћу може да утврди.

Како бих ја онда испричао причу о тој северној, изгубљеној Александрији?

За почетак, сместио бих је на полуострво Мангистау, које се налази на североисточном делу Каспијског мора.

Сметио бих је на врх брега који подсећа на острво на дну неког ишчезлог мора.

Та моја Александрија била би карика у ланцу на путу свиле, строго чувана тајна Византијског царства.

И ту моју Александрију уништили би Хуни у свом десетовековном путовању од Источног Туркестана до Европе.

А причу о њој испричао бих очима оних који су је тражили.

Нас пример, ту је Порфирије.

Замишљам Константинопољ, царски град, из којег монах Порфирије креће на путовање:

Видим зид, и бродове који плове кроз мореуз, једрењаке и триреме, замишљам Хиподром, и палате са вртовима и фонтанама, тихе колонаде под којима шећу паунови. Видим и оне друге, подземне колонаде, и замишљам како мој јунак весла чамцем кроз бесконачне цистерне које се рачвају.

Стоји у црквама и слуша проповеди, па шета манастирским двориштима с погледом на онај мореуз и бродове који њиме плове, и слуша одломке расправа о коначности и бесконачности, о моћима и енергијама, и Уму и Светлости, и у тим расправама се губи.

Студира мапе и чита књиге. Основна књига, којој се стално враћа, је Александрова анабаза непознатог аутора који је из Селеукије неколико векова пре Порфирија кренуо пут Индије, Александровим трагом.

Порфирије схвата, покушавајући да сам исцрта мапу путовања којим ће се кретати, да описи градова у књигама варирају за по неколико векова, и да планине и мора не морају нужно да се налазе тамо где су нацртани на мапама, али му то не смета.

Зна да се негде на путу којим путује свила налазе градови у планинама које је основао Александар.

Али он не тражи те градове. Он тражи тај град на полуострву мора које се налази источно од Понтијског, о којем је нашао записе у тајном делу манастирске библиотеке.

Александрију на крају света.

И о том граду већ педесет година нема никаквих записа.

Налази полуострво, и налази остатке града, на врху брда које изгледа као острво на дну мора које се исушило.

После много година лутања, доспева у Мерв, град на југоистоку одд нестале Александрије. Ту, у несторијанском манастиру, оставља записе о свом лутању.

Или, Димитрије.

Његови рођаци, Кирил и Методије, већ одавно су испунила своје мисије. Он их се скоро ни не сећа.

Расте у Солуну, учи да чита и пише, прво у врту очеве виле с погледом на море. Онда чита свете књиге и расправе вођене претходних векова у манастиру у којем су учила његова браћа. Као и Порфирије, и он слуша одломке расправа о коначности и бесконачности, о моћима и енергијама, и Уму и Светлости, и у тим расправама се, као и његов претходник, губи.

Гласине о хришћанском туранском племену на истоку допиру преко хазарских трговаца.

Кад крене на своје путовање, носи са собом таблице с писмом, не би ли их описменио, као што су његова браћа описменила Словене.

У Керчу, с ону страну Црног мора, учи хазарски језик, па прилагођава таблице гласовима које слуша у говору Хазара.

Онда путује, вођен хазарским трговцима и водичима које налази с ону страну Хазарског мора.

С ону страну Хазарског мора где се искрцао, на полуострву којем не зна име, улази у пећину која се налази у врху кланца крај обале неког ишчезлог мора, и сутрадан ујутро излази из неке друге пећине, негде на обалама огромне северне реке, и гледа људе који јашу мамуте. Проводи ту цео један дан. Онда се враћа у пећину, па поново излази тамо где је ушао на полуострву. Не зна да ли је све то био само сан, али га за сваки случај бележи.

Онда седи целу ноћ и гледа искрице како титрају зидовима пећине. Размишља о оним расправама којима је присуствовао у својој младости у манастиру, о граници мишљења, о коначности и бесконачност простора и времена, и скоро да је на прагу да их разуме. Схвата да их никада неће разумети, али оно што сада мисли да разуме су дубока и спора кретања људских векова. Разуме, тако, да није било најезде Хуна, зато што сва та кретања народа у односу на један људски живот заправо чине веома чврст оквир. То је нешто што док се у њему налазимо доживљавамо као чврсте границе царстава.

Све време трага за Најманима, гласине о њиховом кретању служе му као путоказ, али је увек корак спорији од њих. Не успева да их нађе, јер они живе у околини хиљадама стадија удаљеног Иртиша, а не Аму Дарје на чијим обалама налази, па губи њихов траг. Уз то, писмо које им носи је потпуно непотребно, јер већ пишу рунама.

И он, као и Порфирије, успева да, после много година лутања, нађе пут до Мерва где, у тишини несторијанског манастира, пре него што ће умрети, забележи своју повест.

А свици са писмом које је Димитрије носио завршили су у некој од библиотека у ишчезлим градовима пустиње које је затрпао црни песак. Онда су их открили локални трговци благом опљачканим из рушевина, па су их продали европским авантуристима који су се овде сјатили у Времену паре. И будући да је тај алфабет нападно подсећао на грчки, најупорнији од њих био је убеђен да потиче из једне од несталих средњеазијских Александрија. Коју је онда узалуд тражио, али то је једна већ сасвим друга прича.

И тако би некако изгледала та моја прича.

А можда и другачије. Можда би била допуњена заверама смештеним у палате Цариграда, у којима се смењују цареви и патријарси, и у којима је мој јунак учесник завере у којој случајно открива најчуванију тајну Царства, тајну о Александрији на крају света.

А можда и не би. Све је то лелујаво и неизвесно, као све те Александрије расуте по легендарним просторима иза познатих мапа.