Петар Петровић Марш и Тамара Лујак

Петар Петровић Марш — Чика Пеца: Све што сам радио, била је смишљена импровизација

Биографија у коју је тешко поверовати, или невероватно — али истинито!

Интервјуи су попут књижевног дела: тешко настају, дуго сазревају, али што је најважније, сами се пишу. Приступате интервјуу са једном мишљу у глави, имате осмишљена питања, визију како ће тећи разговор и како ће интервју на крају изгледати, а онда се ствари „измакну контроли“, питања се испретумбају, саговорник вас одведе у непланираном правцу и ви се нађете у чуду — одушевљени исходом.

Уместо да се у уводном делу бавим биографијом нашег истакнутог саговорника, како сам првобитно планирала, уместо да вас обавестим о томе како је (на)писао бајке (https://belegbg.wordpress.com/2015/09/19/cika–peca–da-tvrdava-nezardava/) и преко 1500 песама за децу (https://belegbg.wordpress.com/2015/08/10/cika-peca-bajka-o-ruzi-i-maslacku/), направио преко 1000 дечијих радио емисија и био један од оснивача Студија Б, упутићу вас на адресу где се сами можете о њему детаљније информисати: http://krivak.rs/petar-peca-petrovic-mars/. Уосталом, он ће нам сам све то много лепше исприповедати у редовима који следе.

Дозволите ми да вам опишем атмосферу у којој смо Чика Пеца и ја разговарали, а затим и овог неуморног човека (https://vimeo.com/80009721), који и дан данас има толико пројеката и толико идеја у глави — да је то запрепашћујуће (а за сваку од њих потребна је војска људи да је спроведе у дело):

Нашли смо се (пре)топлог јунског дана 2016. године у седишту Удружења Крагујевчана, у улици 29. новембра (данашњи Булевар деспота Стефана), одакле се пружа феноменалан поглед на наш лепи град. Као добар домаћин, Чика Пеца ме је послужио кафом, соком и трешњама, и упознао са његовим земљацима, који дружењем у просторијама старог, али и те како активног, Удружења одржавају „завичајни пламен”...

Мој саговорник дошао је потпуно припремљен — понео је фасциклу са одштампаном биографијом и фотографијама из свог (пре)богатог живота — неке од њих вам преносим у овом интервјуу. Добро расположен, какав увек јесте, започео је своју причу лагано, увео ме у разговор, неосетно мењајући правац у којем сам желела да идемо.

Дотакао се својих почетака, првих искустава и проблема у грађењу завидних каријера, поткрепљујући све занимљивим причама и догодовштинама које ћу се потрудити да вам пренесем у правом светлу. Боја његовог гласа, само једно од његових фантастичних оружја, на сјајан начин дочарава атмосферу у којој је радио. И тако смо, неосетно, утонули у причу:

Како сте започели каријеру?

ЧП: Питам се како да одговорим на ово питање (намерно „плеонирање“), када имам неколико каријера… Оне су толико испреплетане, да не могу да их раздвојим, не могу ни да кажем која је била лепша, једино могу да потврдим да су ми испуниле живот и да ми је сећање на њих повод да откријем нова интересовања, да разноврсношћу изазова победим, бар привремено, године, које су, док је човек млад — савезник, а када га притисну разне бољке — противник, којег треба макар кротити, а ако се може — и савладати.

Кренимо нередом. Па, докле стигнемо!

Уписао сам Машински факултет 1957. године. Џепарац сам зарађивао тако што сам разносио јогурт по Београду... У Омладински дом „Јурица Рибар“, у улици Браће Југовић, некадашњем седишту Демократске странке Србије, одлазио сам на разна дружења младих, која је организовао тадашњи управник, мој Крагујевчанин, Слободан Томашевић. Како нико није водио културни програм, ја на његов предлог прихватим да га осмислим и организујем.

Почела су окупљања младих писаца, одржаване су вечери поезије, студенти позоришне академије играли су своје испитне представе, многи новоформирани оркестри прво су вежбали, а затим и организовали своје дебитантске концерте у малој сали овог дома. Између осталих, овде су се први пут окупили и имали и пробе и наступ чланови оркестра „Седморица младих“. Иако у једној њиховој објављеној биографији пише да сам им дао име, мислим да је њихов кум био чувени шахиста и новинар Радио Београда, Никола Караклајић, изузетни познавалац музике и ментор многих тадашњих музичких ансамбала („Весели бенџо”, „Силуете”…).

Изгледа да се све то што се радило у овом Дому омладине прочуло, и ја сам исте године позван да преко лета водим, како се тада говорило, културно–забавни живот у студентском феријалном летовалишту „Горан“ у Макарској. Како никада до тада нисам био на мору, прихватио сам, отишао и благо речено направо ршум, о којем се причало у свим феријалним објектима широм тадашње Југославије. Била је то 1959. година. Безбрижна. Весела. Заљубљива. Препуна животних планова.

Четири прелепа лета провео сам у овом летовалишту, чији је забавни програм копиран у другим феријалним објектима, а ја позиван да им будем гост. Чак сам сам себе прогласио директором Радио–телевизије „Горан”, а остале чланове Управе летовалишта називао или директорима или министрима. Петнаестодневно летовање сваке смене почињало је емисијом „Вече упознавања“. Следили су „Вече препознавања“, „Вече заљубљивања без првог пољупца”, „Вече заљубљивања са првим пољупцем”… све до вечери пред растанак, које сам називао: „Суза у левом оку“ или „Суза у десном оку“… Посебно је била популарна „Јутарња игранка“ у којој су учесници били обавезни да дођу у пиџамама и спаваћицама.

Игранке су биле на платоу?

ЧП: Да, на платоу, на којем је био шатор — разгласна станица са старим магнетофоном „Смарагд“ и неким чешким грамофоном — мислим да је био „Супрафон”… Не сећам се ко је и како обезбедио плоче и магнетофонске траке, али знам да су многе популарне мелодије тог времена, које сам открио у летовалишту, биле омиљени садржај емисије „Шлаг од старих добрих шлагера”, коју сам уређивао и водио од првих дана мог „Студио Бе битисања”. (Дајем на знање заинтересованима да и дан данас уређујем страницу са истим називом на Фејсбуку: https://p.facebook.com/%C5%A0lag-od-starih-dobrih-%C5%A1lagera-307474646644026/?__tn __=%2Cg). Пошто ми се није свиђало да моје мало царство зову разглас, прогласио сам да је то — шта би друго могло да буде, ако не оно, што се стално слушало у најавама уз музику из филма „Мост на реци Квај“: „Овде Радио–телевизија ГОРАН, на таласној дужини 200 метара од мора и 800 метара испод Биокова. Телевизијских канала нема, али постоји септичка јама!” Данас, многи који су учествовали на тим феријалним вечерима, кад чују ту музику, везују је за мене.

Какве сте још вечери организовали?

ЧП: Била су ту разна такмичења у свему и свачему. Од трке до плаже, удаљене 200 метара, са задатком да се донесе претходно обележени камен… до квиза „Све или ништа” у којем су тачни одговори награђивани са по 2, 4, 8… палачинки, а нетачни — узроковали губитак онога што је освојено… Најбољи певачи, по оцени жирија (публике), били су награђивани тортама, као и победници у разним спортским надметањима… Провео сам, рецимо, цело једно вече, тада се то смело, молећи се за здравље феријалаца. Клечећи, молио сам се цело вече, не богу, него боговима, да нам омогуће да нам професори прогледају кроз прсте и сличне лудорије...

Једне године увео сам ноћни програм, много пре него што је то урадио Радио Београд. Уз помоћ штапа и канапа — то јест микрофона и дугог кабла, после повечерја, када је престајао програм и када се одлазило на спавање — обилазио сам кришом шаторе у којима се чуло препричавање дневних или вечерњих догађаја и снимао разговоре. Око један сат после поноћи, почињао је специјални програм мелодијом „Поноћни блуз”. Затим је следио снимљени материјал без монтаже — био је то прави шок за оне који су се препознали — чуле су се гласне претње, посебно су биле оштре реакције феријалки… После буре, која је трајала само један дан, сви су једва чекали следећу ноћ и нове тајне снимке… Програм је трајао само пола сата, јер је ипак морало и да се спава.

Није било лако бити феријална звезда. Летовалишта дуж Јадранске обале звала су ме у госте, тако да сам бар једном у току сезоне водио програме у Башкој води, која је била близу, као и у Трпњу, Цавтату, Биограду на мору… На молбу многих који су летовали у Макарској, ишао сам током јесењих и зимских месеци у Крагујевац, Јајце, Ужице...

„Плаве вечери“, које су организовали феријалци у поменутим местима (и многим другим), биле су примери лепог и корисног дружења. Овде у Београду, Феријални дом „Младост” био је, скоро сваке суботе или недеље домаћин оваквих скупова у којима сам учествовао или сам их организовао (преко 400 вечери током целе „феријалне каријере“)… Данас је то репрезентативни хотел „М“, у којем повремено приређујем „Помодрело вече“, за све феријалце који су боравили у Макарској.

Које сте године почели са радом у часопису „Феријалац“?

ЧП: У „Феријалац“ сам дошао након свих дешавања у феријалном кампу „Горан“ (Горан Савиња). Сарадња је трајала од 1962–65. године. Уређивао сам страну посвећену хумору. Уредио сам неких двадесет–тридесет бројева. Писао сам хумореске, које, будући да сам био уредник, углавном нисам потписивао, осим неколико њих и то као Петар Марш. Последња страница „Феријалца“, била је посвећена карикатурама, које је према мом сценарију цртао Лаза Средановић, касније прослављени аутор стрипа „Дикан”. У сваком броју, нас двојица смо припремали и мини стрип о „Славку Феријалцу“, који је био посвећен догодовштинама у феријалним камповима. Лаза је био доста цењен међу феријалцима и био је, заједно са мном, у уређивачком одбору часописа (ја као Петар Марш). Лаза и ја смо ишли на скупове феријалаца по Југославији и било је доста позитивних реакција на то што смо заједно радили. Неке од тих карикатура, као и каишеви „Славка“, налазе се у првој књизи–монографији о „Дикану“, стрипу који је десет година из броја у број излазио у „Политикином забавнику” (у тексту који сам написао о Лази Средановићу, дата је мала ретроспектива стрипа о „Славку Феријалцу“).

Водили сте и забавно–музичке програме на Машинском факултету...

ЧП: На Машинском факултету водио сам забавне програме, по којима је факултет постао познат, скоро као Дом синдиката (где сам такође, нешто касније, водио више програма и музичких фестивала). Знао сам својевремено да приупитам, приликом гостовања у мојим емисијама на Студију Б, Ђорђа Марјановића, Радмилу Караклајић, Цунета Гојковића и друге познате певаче тог времена, где су волели да наступају — без размишљања би одговарали: „На Машинцу“. Још увек чувам исечке из огласног дела „Политике” у којима се најављују програми, чији су учесници била најпопуларнија имена естраде тадашње велике нам државе.

Имали смо Друштвени клуб студената машинства, који је потпуно аматерски предводио чувени студентски трио Пејак–Дошен–Шантић (по завршетку студија изузетно успешни инжењери), чији сам програм осмишљавао. На располагању смо имали велики амфитеатар (у којем су држана предавања и полагани испити), који је могао да прими око хиљаду гледалаца (седам стотина је могло да их седи, триста да стоји). Били смо конкурент Дому синдиката. Код нас гостовали: Мики Јевремовић, Радмила Караклајић, Ђорђе Марјановић, Љиљана Петровић, Бети Ђорђевић, Народни оркестар Петра Сама, Трипо Симонути, Недељко Биљкић, Зафир Хаџиманов, Никола Каровић, Славко Перовић, Тозовац...

Јесте ли и током факултета били исто тако активни?

ЧП: Као студент водио сам безброј вечери, бруцошијаду рецимо, како на нивоу појединих факултета, тако и на нивоу целог Београда. Правио сам лудорије због којих сам једном допао и затвора...

(На мој запрепашћени израз лица, Чика Пеца одмахује руком и наставља безбрижно са причом.)

У луцкастој атмосфери, пред једну од бруцошијада, према мом сценарију, Београд је био прекривен платнима (висили су са зграда или су били постављени преко улица), или су то биле само пароле исписане на лесонитним таблама… Тако је, рецимо, код јавног WC–а, поред Народног позоришта, постављен натпис „Метро“… Због тога сам и био позван на информативни разговор. Спасило ме је то што је мој сценарио званично усвојила студентска организација.

Сетих се још једне моје „егзибиције“. Водио сам програм „Бруцошијаде” у Студентском граду, који је пратило бар 10.000 студената. Организовао сам две наградне игре. У првој, три момка из три студентска блока, требало је да отрче до својих зграда и донесу пуне чаше воде. Победник је требало да добије „фићу 750“, чије су комплетне перформансе биле исписане на паноу постављеном на бини. Док сам хвалио ауто, говорио о његовим карактеристикама, нарочито истичући његову дужину, висину, боју… стигао је, тешко дишући, победник... Када сам му као боксеру подигао руку, најавио сам предају награде… На бину је изашла студенткиња, која је под мишком носила повеће платно, слично школским географским мапама… Док га је развијала, сви су запањено гледали слику фиће у природној величини са означеним димензијама и осталим карактеристикама… Док сам покушавао да му честитам, сви су се у гледалишту смејали, аплаудирали… а победник, сав запенушан, кренуо је да се са мном обрачуна. Наравно да је био спречен, али се догађај данима потом препричавао по београдским факултетима.

Шта сте обећали као награду у другој наградној игри?

ЧП: У другој наградној игри обећао сам да ће победник добити двадесет хиљада (не сећам се колика је стипендија била те године, моја је била 8.000), ако тачно одговори само на једно питање, а било их је десет. Кад смо добили победника, извели смо га на бину. Тада сам замолио све присутне да му само једном аплаудирају на добијеној награди. Када су то, на мој знак, урадили, рекао сам победнику да је тиме освојио 20.000 аплауза.

(Чика Пеца се весело осмехује, послужује трешњама, и наставља даље са причом.)

У једном тренутку, за моје вођење забавних програма заинтересовали су се познати естрадни менаџери, који су организовали турнеје по многим местима у Србији. Са познатим оркестром Аце Степића обишао сам доста места у Србији. Сарађивао сам са Тозовцем, Лепом Лукић, Силваном Арменулић, Данилом Живковићем, Вером Ивковић... Гостовали смо у домовима културе и изводили по две, три приредбе у току дана. Менаџер је обично био и возач комбија у који смо сви били потрпани, лично је наплаћивао улазнице, а по завршетку програма обично зараду делио на лицу места и на равне части. Зарађивао сам као никад! Мало је недостајало да ми вођење естрадних програма буде животни позив!

Дипломирали сте 1963. године...

ЧП: Тако је, дипломирао сам 1963. бранећи рад из области термотехнике нуклеарних реактора. Након тога, почео сам да радим у пројектном бироу, у фирми „Термоелектро“. Сећам се, шеф групе био је Жика Мартиновић, добар стручњак, док је шеф пројектног бироа био инжењер Брајковић. Пошто сам био „нуклеарац“, „Термоелектро“, чији сам стипендиста био, предвидео је да будем вођа групе која ће радити опрему за нуклеарну електрану. Добио сам идејни пројекат будуће „нуклеарке“ — чини ми се да је требало да буде изграђена на Дунаву — било је најмање десет великих свезака, које је требало да прочитам, анализирам, видим шта нам је потребно од опреме и након одређеног времена, поднесем извештај. Међутим, након само неких месец дана, јавили су нам да се мења тип нуклеарне електране, тако да није било сврхе да се било шта на томе даље ради, па сам до одласка у војску радио на конструкцији измењивача топлоте.

Негде у то време, појавио се, боље речено јавио ми се, Веца Вукајловић, директор или помоћник директора Угоститељског предузећа „Мадера“, не сећам се више (који је чуо за мене још у време кад сам као студент водио програме), и понудио ми да водим програм „Дансинг Звездаре“, који је био у њиховом саставу. Требало је да радим од десет увече до два ујутро (имао бих право на један слободан дан у недељи). Када сам му рекао да сам запослен и да радим од шест ујутро до два поподне, понудио ми је зараду од 150.000 динара (плата ми је у то време износила 30.000). Мени се није остављао инжењерски посао, па сам пристао да радим оба посла — па колико издржим. Долазио сам у десет увече, водио програм до један, два... Како ми је било глупо да спавам, одлазио бих у кафану или бих једноставно чекао шест ујутро да одем на посао, на Карабурму, на радно место инжењера, који је требало да води програм израде делова за нуклеарну електрану. Блесаво, невероватно, али истинито… Ах, да, вреди рећи да моје колеге на послу никада нису сазнале за овај мој двоструки живот, можда и због тога што им радно време није дозвољавало да посећују ноћне клубове…

Не бисте спавали целу ноћ и ишли бисте право на посао?

ЧП: Радио сам до три поподне, дошао бих кући и спавао до неких пола осам, осам... Трајало је то неких двадесетак дана.

Програм је био забавног карактера?

ЧП: Тако је, учествовали су врхунски певачи и оркестри: Ладо Лесковар, Аница Зубовић, Душко Јакшић, оркестар Василија Белошевића, „Седморица младих“...

(Таман кад сам заустила још нешто да га питам, Чика Пеца ће:)

Чекај, полако, није то крај. Радио сам тако, дакле, на два посла, неких двадесетак дана. Једне вечери, док сам седео за столом и чекао да се поново прихватим микрофона, пришао ми је један човек, представио се и рекао да ради у ноћном бару хотела „Метропол”. „Друже Пецо“ (тада смо сви били другови), обратио ми се, „знамо да радиш до пола два. Волели бисмо ако би могао да дођеш у наш бар, од два до четири–пет ујутро, колико можеш. У „Метрополу“ за сваки долазак имаш пет хиљада динара.“ Ја седнем, саберем, одузмем — и пристанем — јер је то било најбоље искоришћено време до одласка у „Термоелектро”. Нажалост или на срећу, цела ова авантура није трајала дуго. Није прошло ни месец дана, када сам, крајем децембра, добио позив у војску, који није могао да се одложи, јер то није било уобичајено време одласка на одслужење војног рока: војска је вероватно желела да они који су предвиђени за посебну врсту посла, као ја, који сам дипломирао из области нуклеарне технике (не знам шта су тачно имали на уму за мене да радим), што пре заврше са војном обуком. Био је то крај 1963. године и привремени крај мојих авантура, које ће се на срећу, или на жалост, поновити 1970. године.

Где сте служили војску?

ЧП: Служио сам у Ћуприји и Зајечару... Али да се вратимо у мој паралелни свет. Шта се даље дешавало? Једног лепог дана, када се већ знало да постајем војник, приметим оглас, да ли у новинама или на огласној табли „Дансинг Звездаре“, не сећам се: „Дођите на опроштајно вече са нашим Пецом, 22. 12. 1963.“. Како сам касније сазнао, организовао га је Веца Вукајловић. Кад сам се појавио у намери да као и обично, водим програм, на улазу ме је дочекао један прави дрвени војнички сандук, на којем је писало: „Добровољни прилози за војника (асоцирало је на Швејка, али је било од срца и симпатично) Пецу“. Дворана „Звездаре” била је испуњена до последњег места, а морам да признам да је и кофер био пун. Добијени новац ставио сам, заједно са платама са оба посла, на књижицу и кад сам стигао у Ћуприју, могао сам, сваке недеље, кад бих добио излаз, да водим све другаре из чете на ручак.

У војсци ми, међутим, нико није гледао кроз прсте. Морао сам да завршим редовну обуку. Ујутро, кад бисмо устали, укључивала би се радио станица, која је емитовала музику и преносила вести Радио Београда. После неколико дана схватим да програм који се емитује ни на шта не личи и никоме не користи. Једног јутра, после обавезног егзерцира, скупим храброст и по свим правилима војне службе, која се иначе нису мењала још од бивше “труле” Југославије, затражим од командира чете, једног млађаног поручника, дозволу да му се обратим. Сачекао сам оних неколико тренутака, потребних некоме ко ужива у својој привидној надмоћи, и када ми је дао знак руком да могу да му се “исповедим” шта ме тишти, рекао сам чиме сам се бавио у цивилству и да бих могао да осмислим (лоша реч, јер су обични војници свакога дана слушали да се зна ко уместо њих мисли) бољи и интересантнији јутарњи разгласни програм. За дивно чудо, прихватио је мој предлог, предложио својим старешинама двојутарњу пробу и тако сам постао “лажни директор и уредник војничког разгласа”!

То је, дакле, ипак донело извесне привилегије?

ЧП: То је доносило извесне привилегије, да: нисам ишао на јутарње постројавање, нисам слушао дневне заповести, али сам, ипак, у осам сати морао да будем у чети. Наставио сам борбу за угоднији војнички живот: формирао сам оркестар и предложио надлежном старешини за такозвано морално–политичко васпитање (МПВ — питам се, да ли је садашња спортска скраћеница назива за најбољег играча спортског дуела МВП настала поигравањем слова оне политичке, нимало „спортске дисциплине“), да осмислим програм с којим бисмо гостовали по околним селима. Не знам да ли је баш због тога дотадашњи мајор постао потпуковник, али идеја је спроведена у дело. Иако је оркестар био једва скрпљен, у свом саставу је имао и два изванредна певача: Роланда Шустера из Ријеке, који је и гласом и стасом мамио уздахе лепшег пола, и Салема Требу, певача Радио Сарајева, специјалисту за босанске севдалинке… У оркестар је био делегиран и један капетан, сасвим солидан хармоникаш, који је био задужен за организацију гостовања, као и за контролу понашања и радне дисциплине ове чудне групе. Ја сам водио програм и свирао бубњеве (како то нисам умео, певач, који је уједно свирао гитару, помогао ми је на свој начин: „Кад год ја дам такт ногом, ти притисни педалу бубња.“). Били смо прелепо дочекивани у свим селима у близини Ћуприје.

Док смо наступали — били смо ослобођени свих осталих обавеза. Пуковник је, чини ми се, ипак, за то добио и неко одликовање, док сам ја очекивао да, после обавезне обуке, према његовом обећању, будем пребачен у Београд. Испало је, међутим, да сам добио прекоманду у Зајечар, кажњенички батаљон, у којем су војни рок служили разни деликвенти, лопови, помиловани осуђеници… Био сам очајан. Тражио сам у својој биографији неки преступ, падало ми је на памет да сам сумњив због мог студентског интересовања за разне нуклеарне програме… Од поменутог потпуковника сазнао сам, на крају, разлог: на сваких девет проблематичних војника који се шаљу у Зајечар, морао је да буде послат и неко ко би доказаном дружељубивошћу и позитивним односом према заједници могао да буде неутрализатор могућих ексцеса и евентуалног одбијања послушности.

Зашто сте то баш морали да будете Ви?

ЧП: Тако ми се заломило. Одем у Зајечар, сав очајан, безвољан, свестан да сам се узалуд трудио да оставим што бољи утисак… После месец дана проради мој немирни дух… Требало је да се приликом прославе неког државног празника покаже јединство народа и војске и ја, препун разних идеја, предложим да се направи сценски приказ познате партизанске „Пјесме мртвих пролетера”, Бранка Ћопића. У мини серијалу предвидим да се програм одржи на врху партизанске Краљевице, како су је тада звали, крај запаљене логорске ватре и да, поред чланова локалног културно–уметничког друштва и ђака зајечарске гимназије, учествује и група од десетак војника, која би „одглумила” покушај освајања брда…

Како сваки драмски текст мора да има свој „крешендо“, у току битке сви гину, осим рецитатора, који рањен и изнемогао стиже до ватре, и ту, пре него што издахне, говори стихове познате песме: „Десет на једног, један на десет“:

https://impulsportal.net/index.php/kultura/knjizevnost/8295-branko-copic-pjesma-mrtvih-proletera.

Лако је закључити ко је био тај партизан који се пробио до логорске ватре. Жао ми је што тада није било камера да сниме догађај и амбијент. Пошто сам изговорио последње речи песме, клонуо сам, не само по сценарију, него и због трчања узбрдо, устајања и залегања, пуцања ћорцима… Док сам лежао, слушао сам салве аплауза и повике: „Браво!”, „Ово је невиђено!”

Борба за бољи и лакши војнички живот настављена је у бољим условима. Одлучено је да будем пребачен у Војнички клуб, где сам имао заиста добре услове — своју собу, ЕИ телевизор, библиотеку, сале за стони тенис и билијар… Као и у Ћуприји, нисам мировао… Организовао сам „Војничке спортске игре”, „Зидне новине”, „Квизове знања”…

По свему судећи, могли бисте и књигу да напишете о својим војничким данима...

ЧП: Догодовштине из војничког ми живота могле би заиста да стану у једну, на баш танану књигу. Ипак прича о „Зидним новинама”, које су 1950-их биле главно средство информисања по селима, мањим градовима и у великим предузећима, заслужује место у овој мојој исповести.

Из свих новина које су нам долазиле, „Политике“, „Борбе“, пре свега „Борбе“, исецао сам фотографије и наслове и, слично уређивању новина, лепио на великој дашчаној табли окаченој на зид у ходнику. Новине су биле шест метара „дугачке“ и излазиле су сваких петнаест дана. Поједине рубрике, слично правим новинама, биле су (како сам добро писао техничка слова), најављиване пажљиво исписаним крупним словима. Због чега све ово причам? Највише због претрпљеног страха, али и изненађења, које ми је приредио чувени командант војне области из Крагујевца, генерал Рауш, о чијој су се строгости испредале праве легенде. Причало се да је толико прек, али и свемогућ, да на лицу места деградира официре, цепајући им ознаке чинова, да за најмање прекршаје војничке дисциплине шаље војнике у затвор...

Једног дана, тај страх и трепет долази ненајављен у касарну, и после прегледа свих објеката (и кажњавања криваца за лоше одржавање оружја, прљавштину у санитарним чворовима, неуређени и неочишћени круг касарне), на ред је дошао и Војнички клуб. Док је обилазио просторије и утврђивао да ли су чисте, да ли има прашине на орманима, да ли су у библиотеци уредно сложене књиге… начелник клуба, један помало смотани заставник, и ја, стајали смо као кипови у ходнику и чекали пресуду. Док је пролазио ходником, приметио је „Зидне новине”, зауставио се, прегледао их од почетка до краја, а онда се окренуо нама двојици и строгим, војничким, одсечним гласом упитао: „Ко је ово урадио?“ Начелник је руком показао на мене и промуцао, као да се правда: „Он, друже генерале!” Очекивао сам пресуду, срце ми је било сишло у пете, преслишавао сам се да ли сам погрешио у избору чланака и наслова, а онда се чуло нешто у шта нисам могао да поверујем: „Десет дана наградног одсуства!“

(Чика Пеца је тако верно пренео атмосферу и начин изражавања самог команданта, одсечном гестикулацијом, интонацијом и бојом гласа, да ће ми та сцена вечито остати урезана у памћење.)

После сам сазнао да је наредио свом посилном да исти принцип уређивања зидних новина примени на све касарне. Пошто тада нисам знао да постоји Ауторска агенција, идеја и пројекат „Зидних новина” остали су незаштићени...

Сећања су најбољи лек против заборава. Можда ћу предложити свима који су загазили у треће доба, да свакога дана покушају да се сете бар парченцета свог живота. БИЛО БИ КОРИСНО да своја сећања и запишу. Просто је невероватно како се клупче у које су умотани догађаји у којима смо учествовали — одмотава.

Сећам се, тако, како сам посредно изабран за председника Ловачког друштва Зајечара. Мој претпостављени старешина, начелник клуба, иначе заставник, био је председник локалног Ловачког друштва и требало је да на уобичајеној годишњој скупштини буде реизабран. Међутим, појавио се јак противкандидат и његов поновни избор био је доведен у питање. Замолио ме је, јер није могао да ми нареди, да напишем такав извештај о раду и предлог плана активности у следећем периоду, који ће тако бити примљен у чланству да он буде поново изабран за председника.

Ја, нормално накитим извештај, похвалим акције Ловачког клуба на очувању заштићених врста дивљачи, предложим план одстрела, направим техничке цртеже хранилишта за крупну дивљач, уз његову помоћ означим на мапи границе ловишта, локације природних појилишта и уређених простора где ће бити доношена храна… Када је убедљиво победио конкурента и поново постао „друг председник“, позвао ме је на свечану вечеру, коју је код своје куће припремио за пријатеље и ближу и даљу родбину...

Морам да се похвалим и тиме да сам се у току, или након одслужења војног рока, „оженио” најмање десет пута: у касарни се, наиме, прочуло да сам специјалиста за писање љубавних писама, тако да сам имао сталне или повремене клијенте који су користили моје услуге… За тај мој допринос развоју међу–мушко–женских односа нисам добио никакво признање, осим каснијих епилога. Немам податке шта је било са браковима у којима су жене, истина са закашњењем, откривале да су биле „преварене“...

Јесте ли се још нечим бавили у војсци?

ЧП: У нашој Сали за приредбе официри, који нису волели тај део свог посла, организовали би у оквиру такозваног МПВ (морално–политичког васпитања) информисање војника о актуелној политичкој ситуацији, привредним успесима, историјским датумима... Због тога су ме стално молили да их мењам. Постојала је и настава за официре — суботом у Дому културе у граду — био је то својеврсни „брифинг“, на којем су припремани за МПВ сеансе у касарни. После мојих „наступа“ пред „обичним“ војницима, затражили су да и за старешине припремам „Прегледе политичке ситуације у свету и код нас“, на основу прегледа дневне штампе и билтена „Танјуга“.

Тако су по мене суботом увек слали возило и, после одржане „сеансе“, враћали у касарну, која је била на периферији града. Једне недеље, и поред свих мојих „заслуга“, био сам ухапшен. Имао сам „излаз“ — шетао сам главном улицом Зајечара, када ми је пришао непознати човек и понудио да купим бочицу чувеног ружиног уља. Док сам ја, после „трансакције“, мирисао „будући“ поклон некој од изабраница срца ми мога, купљен како сам касније сазнао од Бугара који су прелазили у Србију и продавали овај њихов „извозни“ артикал, пришла ми је патрола војних полицајаца са белим опасачима, ухапсила и одвела на испитивање.

У првом, доста грубом обраћању, проглашен сам, малтене издајником и могућим шпијуном, јер је војницима био строго забрањен контакт са страним држављанима. Када се појавио надлежни старешина, препознао је у мени свог „професора“ из Дома културе и ја сам се одмах нашао на „слободи“.

Када сте одслужили војни рок?

ЧП: Године 1964. одслужио сам војску и уместо да се вратим у „Термоелектро“, који је из виших разлога одустао од производње опреме за нуклеарне реакторе, отишао сам у једну малу занатску фирму, Металско–монтажно предузеће „Палилула“, где сам постављен за Управника погона за грејање, климатизацију и грађевинску лимарију. Три сам године провео у тој фирми. Пошто је требало обезбедити посао за 200 радника, морао сам да се довијам на различите начине — сећам се како сам освојио некада чувено грађевинско предузеће „Дом”.

Успео сам да ме после силних перипетија прими један од тада најпознатијих грађевинских инжењера у Београду, технички директор „Дома“, инж. Благојевић. Кад сам му рекао да тражим послове за погон који водим, прво ме је питао колико имам година, па кад је чуо — двадесет пет, одговорио ми је: „И ја сам у тим годинама главом пробијао зидове!” Одмах ми је понудио: „Ако можеш на аеродрому да нам поставиш топло–далековод за два дана, постајеш наш стални извођач“. Ја прихватим и пошто је морало да се ради и ноћу, затражим да бетонски канали у које су постављане цеви буду осветљене… Пет камиона две су ноћи заредом осветљавали фаровима трасу мојим монтерима и помогли им да заврше посао у датом року. Уследило је обећање које ми је у „Палилули“ подигло рејтинг: „Сваки посао који желиш — добијаш“. Од тада је „Палилула” радила све послове из своје делатности за ГП „Дом”, а ја сам се на тржишту стручњака у трену прославио. Ако је неки посао морао да се заврши до јутра, са људима сам, као инжењер, радио целу ноћ.

Прича о младом инжењеру који испуњава дата обећања и поштује рокове, стигла је и до једног од најпознатијих и најстаријих монтажних предузећа у Београду — „Водотерме”, која је те, 1967. године, тражила техничког директора. Иако нисам ни знао за конкурс, директор овог предузећа, инж. Драган Јовић позвао ме је на разговор, изложио идеју да „Водотерму” воде млади људи жељни афирмације, поткрепио то похвалама које је чуо о мени… и понудио мамац који се не одбија — стан.

Тако смо постали чувени двојац, којем није требао кормилар. Запошљавали смо нове људе, ширили се... Фирма је почела да јача и да ради огромне послове. Нема насеља у Београду у којем нисмо изводили инсталације водовода и канализације и централног грејања. Радили смо широм Србије, у Подгорици, Бару, Сплиту, Сарајеву... Као чланови Пословног удружења „Монтинвест”, сарађивали смо на извођењу инсталација у Чехословачкој, Западној Немачкој, Совјетском Савезу, касније у Ираку, Алжиру… Добијали смо на значају. Кад сам отишао из „Водотерме“ 1979. године, фирма је имала скоро 1000 запослених …

Јесте ли путовали док сте радили?

ЧП: Да, путовао сам једном до два пута месечно у Франкфурт, у којем смо имали „своје“ предузеће „Елсах“, обично уторком и враћао се петком или суботом пре подне, како бих водио своју седмочасовну емисију „Пецилин”, која је имала и поднаслов — „Лек против лошег расположења”.

Сигурно сте уживали у свом инжењерском послу?

ЧП: Моја инжењерска каријера трајала је петнаест година. Обележена је пројектима, надзором и руковођењем предузећа — био сам управник погона и технички директор. Била су то незаборавна времена, када су предузећа била једна велика породица — знало се да су сви спремни да помогну ономе ко је у невољи, људи су уживали у сигурности и веровали у заједницу којој су припадали. Данас, нажалост, нема ни „Водотерме”, ни „Палилуле”, ни „Комграпа”, ни „7. јула”… Остали су само објекти које су градили и њихове напуштене и руиниране пословне зграде и радионице… Као што више нема ни моје друге љубави, Студија Б, који је украден од оних који су га стварали, као и од грађана Београда, а затим је упропашћен.

Како сте се поред свих тих послова обрели и на радију?

ЧП: Седамдесете године прошлог века водио сам надзор на једној котларници у Сокобањској улици, у Заводу за рехабилитацију, где сам упознао инжењера Ивана Јеличића, који је бринуо бригу о извођењу електро инсталација. Причајући са њим, вероватно сам се похвалио својом студентско–феријалном прошлошћу, када сам организовао и водио многобројне забавне програме у оквиру „Бруцошијада” и четири године у летњим месецима био алфа и омега универзитетског феријалног летовалишта „Горан” у Макарској, у којем сам се самопрогласио за директора, главног и јединог уредника и водитеља Радио–телевизије истог имена…

Иван је био пријатељ и сарадник Борјана Костића, инжењера, специјалисте за звук (касније и креатора и конструктора једног од најпознатијих звучних система „РЕД”), изврсног познаваоца музике (касније музичког уредника Студија Б)… Знајући да је Борјан у екипи која покреће нову радио станицу, коју је требало да отвори Новинско–издавачко предузеће „Борба”, и да су им потребни добри водитељи, открио му је да познаје човека, који је сада инжењер, али који је у студентском животу био баш оно што им треба. „Дај шта даш!” — вероватно је тако размишљао један од најзаслужнијих за постојање и каснију брзу афирмацију будућег мезимца Београда, и замолио да се састанемо.

Иако сам већ три године био технички директор познатог београдског предузећа, дошао сам на разговор и кад су са неверицом саслушали моју биографију, претпостављам да су се покајали и тек реда ради предложили да прочитам неки бесловесни текст. Одговорио сам да би било интересантније да се сними интервју без припремљених питања о теми по њиховом избору. Не сећам се тачно о чему се водио разговор, али знам да су били збуњени и да је једина реакција била — да имам исти глас као Перица Словенски. Пошто су трагали за добрим гласовима, замолили су ме да им помогнем макар пет дана. Тако сам петог априла, у првој недељи постојања и рада Студија Б водио емисију коју са назвали „Аудиција за плоче Дискомера“.

Јесте ли наставили са сличним изненађењима?

ЧП: Сећам се да су током најава сви били у чуду, јер сам говорио без унапред писаног текста, са поређењима која су изазивала смешак на лицима. Одувек сам био противник читања. Сматрам да када читам, без обзира да ли сам ја писао текст или не, изговарам туђе рећи, испеглане реченице — то је за мене вештачка творевина, није тренутни бљесак инспирације, а камоли поређење које је тешко поновити... Програм сам водио имајући пред собом само редослед музичких нумера и могуће најаве предстојећих музичких догађаја. Морам да признам да ми се то пионирство у стварању новог радија необично допало…

Подсетило ме је на Макарску и „Горана”, када сам од разгласне станице скромних техничких могућности направио виртуелну копију радијског програма коју сам, спрдајући се, прозвао Радио–телевизијом… Следила је молба да водим програм још само пет дана… Тапшања по рамену, ласкања лепих девојака које су долазиле да се опробају као водитељке, прве рекламе које сам писао и интерпретирао на свој начин… прва јављања слушалаца… све је то утицало да прихватим, прво продужење на још пет дана, а затим и надаље, уз услов да радим под псеудонимом Пеца Петровић, јер сам се бојао компликација које бих могао да имам у предузећу.

Сећам се како сам једном успео да фасцинирам главног уредника Драгана Марковића… Сви су се били навикли на моје, у трену, смишљене емисије и зато нико није приметио када сам најавио колаж „Од свега помало, за сваког понешто“. Објавио сам да су гости Студија Б: Стево Жигон, Јован Јанићијевић Бурдуш, Виктор Старчић, Мија Алексић, Љуба Тадић, Миодраг Петровић Чкаља… Затим сам, без претходно написаног сценарија, почео да имитирам међусобни разговор њих петорице… Марковић је дојурио из уредничке канцеларије да поздрави госте… а онда је запањено гледао у свог гемишт водитеља, уредника, инжењера… Емисија је трајала само десетак минута, изискивала је велики напор... Нуђено ми је да пишем сценарија и да снимам нове епизоде, али сам одбио, јер би моја анонимност тада била одмах откривена.

(Док ми прича ову причу, Чика Пеца имитира све „госте“ емисије које је споменуо, са невероватном уверљивошћу. Најупечатљивије имитира Мију Алексића — човек као да је преда мном оживео!)

Како сте ускладили два посла?

ЧП: Кренуо сам да радим суботом и недељом од 13 до 20 часова и понедељком од 16 до 20 часова. Покривао сам области које Студио Б није имао: увео сам емисију о спорту „Све о спорту“, која је ишла недељом, емисију о деци, „Пеца и деца“ и емисију о култури „Огледало“. Све остало је било вођење музичких програма које сам или осмишљавао или су већ постојали, као на пример „Фонтана жеља“ или „Сабор Студија Б“, које сам коментарисао на свој начин.

После неколико месеци, како се програм продужавао, преузео сам шихте (смене) које другима нису одговарале, а мени нису угрожавале радно време у предузећу. Тако сам годинама имао седмочасовна водитељско–уредничка дежурства суботом (ауторска емисија „Пецилин — лек против лошег расположења“, „Фонтана жеља”, „Сабор Студија Б” и, такође ауторски, „Шлаг од старих добрих шлагера”…) и недељом, када сам харао у мени блиским областима — у поменутим емисијама за децу, из спорта и културе. Пуних пет година, половином осамдесетих, имао сам сваког дана, сем недеље, јутарње издање емисије „Пеца и деца” у којој сам читао своје песмуљке за децу — сада скупљене у књигама „ПЕЦИЛИН”, „ШКОЛАРКЕ”, „ИМЕНОТЕКА”, „ЗУБОЛОГИЈА”…

Слушаност је, упркос свему, била мала? Како сте успели да је повећате?

Пошто нам је слушаност на почетку заиста била мала, предложио сам начин како да је повећамо и истовремено се бесплатно рекламирамо. Направио сам сценарио получасовне емисије „Хало, хало, Центропром“, која је сваког јутра од седам сати (сем недеље), могла да се чује у свим „Центропромовим“ продавницама. Њен водитељ био је пионир новог приступа у вођењу радијских програма — Зоран Модли, који ју је и конципирао заједно са мном и допуњавао у трену смишљеним рекламним порукама и духовитим најавама. За потребе емисије и маркетинга овог трговачко–производног гиганта, написао сам текст химне посвећене њиховој кафи: „Хало, хало Центропром, супруга ми прави лом, тражи кафу Центропром“. Познати певач и композитор тог времена, Миша Марковић, компоновао је и снимио ову песму, која се нашла и на плочи Продукције Студија Б. Ова емисија отворила је врата ка до тада затвореном маркетиншком тржишту, резервисаном за Радио телевизију Београд и тиражне часописе и новине — већина произвођача, чија се роба продавала у самопослугама, почела је да се рекламира у програму нове станице, чији је број слушалаца растао из дана у дан.

Други велики рекламни потез био је посао који је склопљен са Сајмом: за време свих сајамских приредби, њихова разгласна станица, која се слушала у свим халама, емитовала је програм Студија Б. Сваке вечери, од 18.30 часова, припремана је и емитована емисија посвећена актуелној сајамској приредби, са укључењима репортера са штандова излагача. Подразумева се да сам водио те емисије, да сам на лицу места смишљао рекламне слогане, од којих су многи певушени или препричавани на сајмовима. Одјек је био такав да су многи излагачи били заинтересовани да се њихове рекламе чују и изван сајма. Тако је направљен јако велики продор на раније затворено тржиште, чиме је потврђена могућност опстанка и без помоћи државе, односно без дела претплате на који би Студио Б требало да има право, поготово после свакогодишњих података о све већој његовој слушаности.

Како је, дакле, дошло до тога да Студио Б буде слушан?

ЧП: У једном од првих разговора са Драганом Марковићем, главним уредником (који се ишчуђавао лакоћи којом сам импровизовао рекламе и поруке, и коме се посебно свидео слоган: „Студио Б је признати члан сваке просечне београдске породице”), скренуо сам му пажњу да Студио Б треба да има понуду за све генерације… Тако је дошло до тога да водим дечију емисију, иако пре тога нисам тако нешто никада покушавао. А и свидело ми се римовање са именом Пеца… Сматрао сам, међутим, да би требало да имамо и емисију коју би слушали и пензионери... Пошто смо већ имали добар део програма „окренут тинејџерима“, којим је „харао“, вероватно најбољи глас Студија Б свих времена — Слободан Коњовић, требало је наћи новинара — водитеља, који би и гласом и знањем и опредељењем, постао не само њихов „информатор“, већ и „заступник“ у компликованим односима са администрацијом.

Постоји легенда о томе како је баш Ђоко Вјештица одабран из групе младих новинара, која је из „Борбе” прешла у Студио Б (осим Ђоке, у тој „екипи“ били су и Звонко Пантић, Александар Костић, Бранко Чупковић…). Једног јутра, програм је, наводно, водио глумац Зоран Милосављевић. Ђоко Вјештица је био дежурни новинар, који је и припремао вести. Све је текло без проблема. Главни уредник је у својој канцеларији сређивао неке папире. На контролном радију пратио је програм. Повремено је гледао на сат и очекивао вести у 9.03. Ах, да, треба рећи да је то био мали рекламни штос, мислим да га је смислио Борјан Костић, да се свакосатне вести најављују и објављују увек 3 минута после пуног сата… Дешавало се да се понекад касни из различитих разлога, али правило је углавном било поштовано.

Али, вратимо се трачу или истини… 9.05. још увек се чује музика. Драган Марковић добује прстима по столу, чека вести, 9.06… Почиње нова музичка нумера, која се два минута касније нагло прекида, креће шпица за вести, креће и љутити уредник, али према студију из којег се емитује програм… На вратима канцеларије чује непознати глас, који дрхтаво најављује време… Застаје, не верује самоме себи, док на таласима радија, који тек треба да освоји слушаоце, одјекује помало храпав глас, који са пуно грешака, малтене сричући, чита вести… Уследио је расплет: водитељ је због стомачних тегоба заглавио тамо где и цареви иду пешке, а наш Ђока, уплашивши се да вести не буду прочитане, храбро седа пред микрофон…

Када се ситуација смирила и када је после неколико дана преслушана трака, уредник се сетио идеје о „опкољавању” породице — Пеца ће бити задужен за децу, код тинејџера већ популарни водитељ „Дискомера”, Слоба Коњовић — биће задужен за младе, а Ђока Вјештица за пензионере… Сва три гласа одговарала су узрастима оних којима су њихове емисије биле намењене… Ако се питате шта је са радно активним мамама и татама, одговор је „суров“: мораће да слушају оно што најмлађи и најстарији желе…

Јесу ли такви планови дали очекиване резултате?

ЧП: Оваква предвиђања брзо су се показала оправданим. Нарочито су емисије чије је садржаје осмислио Драган Јелић („катица” за све — од идеја за називе нових емисија, писања текстова за водитеље глумце, које је тешко било ослободити читања најава… до вођења својеврсне школе за младе водитеље — чувене „прекобројце“, који су касније показали шта су научили од свог „професора“ на новоотвореним радио и телевизијским станицама…), постале слушане и цењене.

А онда је случај хтео да Студио Б добије тиховодо–брегорониоца, Душка Радовића, који је после неколико месеци сарадње у осмишљавању текстова за рекламе, пристао да пређе у нови београдски радио… Није јасно, како је неко у великој телевизији допустио да у својим редовима нема аутора емисије „На слово, на слово“, зашто издавач „Полетарца” није наставио сарадњу са човеком који га је осмислио… Не знам ни зашто „Кекец” и његов издавач „Борба” нису искористили писца чија је животна филозофија била блиска, како деци, тако и одраслима... Његов долазак у Студио Б означио је нови продор новог радија на медијском небу… „Београде, добро јутро” постаје духовни доручак многих Београђана…

На Душков предлог, покреће се нови програм — „Концерт Студија Б”, који прво нежно, само шест часова дневно, а касније нон стоп, емитује класичну музику… Љубитељи ове музике одушевљени су, они који су били зачарани народном или забавном музиком, прво потајно, а онда и јавно, слушају Концерт, чак и на радном месту… Ако ме питате шта је данас са Концертом — нема га… Као што нема више ни правог Студија Б. Ово што се лажно назива тим именом је брука за све оне који су га стварали… Било би најбоље да му промене име, како би се сачувала успомена на часну историју радија који су сви волели…

Као један од Душкових сабораца, покушавам да се што дуже сачува успомена на њега — заједно са његовим братом, Браном, осмислио сам Трку ђака првака „На слово слово…”, којом би се у свим школама обележавао Дан првака. Да ли је трка у којој побеђују слова, после које прваци телима, на којима су мајице са словима ћирилице, исписују имена Тесле, Пупина, Душка, Ршума, своје домовине, свог града... прихваћена у свим школама наше државе? Нажалост, није, јер ниједно од два надлежна министарства, просвете и спорта, није одговорило на наш допис–предлог да се Трка уврсти у програм обележавања краја школске године.

Брана је као познати атлетски тренер, једну од „великих трка“ посветио Душку, ону која се трчи око језера Аде Циганлије сваког 29. новембра на Душков рођендан. У њој учествује око 400 такмичара, рекреативаца, омладине… Иако је замисао била да сваки учесник добије неку од Душкових књига, нису нађени спонзори за такав подухват. Па ипак, захваљујући неким издавачима, одржава се “ватра” поклањања књига са лагера…

Шта је то што Вас, као и Брану, држи да подсећате људе на њиховог и Вашег Душка Радовића?

ЧП: Мало је познато да смо Душко и ја руководили Студиом Б пуних 10 месеци 1980. године. Када је оснивач и директор Студија Б, Драган Марковић, постављен за директора Културног центра Југославије у Вашингтону, требало је да га замени познати новинар Захарије Трнавчевић. Два дана пре Драгановог поласка, Захарије је телеграмом обавестио Студио Б да због породичних разлога не може да прихвати дужност директора и главног и одговорног уредника. Драган је био доведен у непријатну ситуацију. Није могао да напусти Студио Б, а није могао ни да откаже одлазак у Вашингтон, јер би избио невероватан скандал.

У консултацијама са Живорадом Ковачевићем, градоначелником, пронашли су решење да ја, као помоћник директора, преузмем вршење ове дужности до избора новог директора и главног и одговорног уредника. Када ме је Драган о томе обавестио, одбио сам без размишљања, јер ми није падало на памет да се осим послова и програма које сам водио, бавим још и политиком. Из сата у сат кренула су Драганова убеђивања, да би ме ноћ пред његов пут позвао Жика Ковачевић и послао кола по мене. Када сам стигао у његову канцеларију, почело је наговарање, уз обећање највеће могуће подршке. Сломили су ме причом да је угрожена свака даља Драганова каријера…

Пристао сам, уз услов да будем само директор, а да Душко Радовић, као највећи новинарско–уреднички ауторитет, буде главни и одговорни уредник. Драган је тог тренутка, иако је поноћ већ била прошла, телефоном позвао Душка и после дугог убеђивања добио пристанак, и то тек после обећања градоначелника да наше ВД стање неће трајати дуже од три месеца. Ето, тако је један дипломирани машински инжењер, планиран да буде конструктор или пројектант нуклеарне централе, постао директор медија… Узгред, Жика Ковачевић, као и сви политичари, није одржао обећање…

Душко и ја смо на новим радним местима остали пуних 10 месеци. Тада су ова места спојена у једно, па је за директора постављен Слободан Глумац, дотадашњи директор Културног центра, некадашњи директор Новинске куће „Борба”, која је, гле случаја, била оснивач Студија Б. Могло би се, дакле, рећи да је један од криваца за постојање Студија Б дошао да окаје своје грехе.

Ко су, поред вас двојице, још били Че Геваре Студија Б?

ЧП: Морам, пре него што одговорим на то питање, да споменем још један детаљ, због којег гајим необично поштовање према Душку Радовићу. Када су из штампе изашле његове књиге са текстовима из емисије „Београде, добро јутро!”, сви запослени у Студију Б су их добили на поклон. У оној коју је мени поклонио, пише: „Пеци, из навалног реда Студија Б! Душко Радовић.” Када сам га упитао ко је још у навалном реду, одговорио је: „Није битно, важно је да си у њему Ти!”

Зато, после толико година, откако сам у предвечерје ратова партија за власт у Студију Б, далеке 1991. године, напустио будуће поприште беспоштедних борби, чувам успомену на радио-револуцију у којој сам био један од Че Гевара који су се онда звали: Драган Марковић, Душко Радовић, Борјан Костић, Ђоко Вјештица, Мане Глушчевић, Зоран Модли, Иван Ивковић, Александар Радојичић, Душко Вранеш, Драган Јелић, Звонко Пантић, Александар Костић, Ингрид Лотаријус, Димитрије Сладић, Мики Раковић, Јован Вишковић, Зорица Младеновић, Зорица Вујичић, Мара Симовић, Александар Пиосјан, Љерка Драженовић, Брана Милунов, Небојша Буровић, Мирослав Јовановић, Марјан Живановић… Молим за опроштај оне које сам, ненамерно, изоставио, јер као „припадник трећег доба“ имам право на заборавност.

Говорите само о Радију Студио Б, телевизију не спомињете...

ЧП: Ако ме питаш, зашто не спомињем телевизију, иако сам учествовао у њеном стварању (обезбеђивањем простора — студија и опреме за њен старт), то је зато што је имену било додато НТВ (Независна телевизија), зато што је њеним оснивањем започело запостављање радија, зато што је тај и такав Студио Б постао плен партија које су биле на власти, које су, како је којој одговарало, смењивале његове директоре као на траци… Нажалост, ни млади лавови, рођени и образовани на радију (који је по испитивању независне институције, Института друштвених наука, једног тренутка слушало 92% становника Београда), нису издржали терет славе — приклањали су се појединим партијама, спроводили њихов интерес, да би у једном тренутку изгубили битку у урагану приватизације, чиме су допустили да сви, који су стварали Студио Б, остану без права да буду његови власници…

(Како сам тог дана имала још обавеза, тако смо разговор, који је трајао три сата, на овом месту морали да прекинемо. Требало је да га наставимо након само неколико дана, али како то обично бива, кад вам живот режира и околности намећу, наставили смо нашу причу након округло три године, тачно тамо где смо стали. Како је и овога пута био врео јунски дан, предложила сам Чика Пеци да дође код мене на кафу. Будући да смо комшије, Чика Пеца је радо пристао.

Дошао је, расположен, као и увек, у лаганој летњој кошуљи и панталонама, са шеширом на глави и најновијом, филозофском брадицом, која му је одлично пристајала. Иако је изгледао, ако ми је допуштено то да приметим, згодно, ипак није пристао да га фотографишем тог дана — тврдећи како „не изгледа баш најбоље“. На поклон ми је донео своју најновију књигу „Пецилин: лек против лошег расположења деце, њихових родитеља и ближе и даље родбине“ /Београд, 2017./ и књижицу „Пчелица Миа и Како сам заволео ролере“ /Београд, 2017/. Пошто се изразговарао са мојим псом Мићом и послужио домаћим слатким од горких дубровачких наранчи, кулинарским специјалитетом моје мајке, Чика Пеца је наставио са својом причом.)

Ко су били Ваши узори?

ЧП: Моје прво појављивање на радију, било је у емисији налик на „Микрофон је ваш“, коју је водио Јован Алексић. Он је био мој узор што се тиче водитељства (умро је пре две–три године), чак пре Перице Словенског, зато што је импровизовао, говорио је без писања и учења текста, док је Перица Словенски имао сценарио. Јова је водио најпознатију емисију на Радио Београду „Село весело“, као и емисију у којој је представљао таленте — младе глумце, имитаторе, певаче, виолинисте, гитаристе, хармоникаше...

Кад сам скупио храброст да се пријавим и покажем шта знам, добио сам задатак да у емисији — која се пре емитовања снимала по сценарију који је требало да напишем — интервјуишем психијатра Виктора Комарецког. Приликом снимања одступио сам од сценарија, не сећам се како и зашто, тако што сам му се после уобичајеног представљања саговорника обратио, отприлике овако: „Ја сам Ваш пацијент, да ли Ви мени можете да поставите питања, на основу којих можете да процените каква сам личност.“ Човек је био забезекнут, али је ушао у игру. Касније сам добио по носу, али су ми ипак рекли да је интервју био изванредан. Преко Јове Алексића добио сам био и прилику да пишем јутарње конферансе за оне који воде јутарњи програм до првих вести. То је, за једног студента, био јако добро плаћен посао.

Кад сте и како започели рад на „Слаткој азбуци“?

ЧП: Било је то у периоду пре мог преласка из „Водотерме” у Студио Б. У тих девет година, од оснивања ове радио станице, па до фебруара 1979. године, када сам променио званично занимање и постао помоћник директора ове београдске радио станице, написао сам, често и снимао, безброј реклама. Многе су биле у склопу маркетиншких акција које су итекако допринеле добром позиционирању радија који се највећим делом издржавао само од реклама. „Хало, хало Центропром” и „Београдски сајам на таласима Студија Б” били су моји пројекти, који су допринели невиђеној популаризацији целокупног радио програма међу произвођачима робе која се продавала у самопослугама овог најпознатијег снабдевача београдских породица и међу излагачима на сајмовима.

Интересантно је како се одвијала комуникација између мене и продуцената Студија Б. Уредник ЕПП сектора, Димитрије Сладић, обично ме је ујутру звао телефоном, представљајући се мојој секретарици у „Водотерми” као мој кум. Издиктирао би ми податке који су били важни за осмишљавање рекламних спотова и ја бих, или одмах, или у току дана, по повратку кући, седао за писаћу машину, чекао да дође одговарајућа муза и увече односио коверат са сценариjeм у зграду „Борбе” и остављао на пријавници, са назнаком да је за друга Сладића из Студија Б.

Колико сте, на тај начин, написали реклама?

ЧП: Колико сам реклама написао? Небројено! Нарочито у почетку, док није био ангажован и Душко Радовић, који је, после званичног преласка из „Борбе” („Кекеца”), поред текстова за своје емисије, писао и текстове за најлепше ad hoc спотове, који су могли да се чују на радио таласима („Еурокрем, за генерацију која расте”…).

У Студију Б радио је и Мики Раковић, изузетан продуцент. Он је био спона са „Центропромом“ и много је допринео томе да се склопи посао са Београдским сајмом. У то време, невезано за мој водитељски ангажман, направио сам пројекат који сам назвао „Слатка азбука“. Управо сам њему био предложио да се моји стихови нађу на омоту за чоколаду. Кад је проучио мој сценарио, склопио је фабрици чоколада „Банат“ из Вршца да у свој производни програм уврсти чоколаду на чијем би омоту биле моје песме. Предложено — прихваћено.

Прво су се појавиле чоколаде од сто грама. Требало је скупити тридесет и једну чоколаду — како би се сакупиле маркице са омота на којима су била слова — 31. чоколада имала је „словаријум“, на који је требало залепити 30 маркица (слова), а потом их послати произвођачу. То је био први подухват. Други производ била је бомбоњера са чоколадицама од пет грама, са словима и мојим песмицама, а у њој је била и моја књига, која се звала „Слатка азбука“. Имао сам проценат од продате робе — који је био мизеран, али пошто је промет био огроман — ипак сам добро „прошао“. Треба рећи да је за штампање омота, књиге, израду пластичних кутија и маркетинг био задужен НИШРО „Јеж“.

Кад сте споменули часопис „Јеж“...

ЧП: Да, кад већ говоримо о „Јежу“... Једне године, како не знам, дошао сам до супруге стрипског сценаристе и писца „Дубровачког гусара“, Бранка Видића. Борка је била првакиња Југославије у бриџу, можда сам тако дошао до ње — желећи да урадим емисију о овом „картарошком“ спорту за Студио Б. Сваку зиму проводила је у Опатији, где је учествовала на турнирима и сваке године освајала највиша места и бесплатно боравила у овом „бисеру Северног Јадрана“. Она ми је једног дана испричала како јој је муж био Бранко Видић, како је, поред „Дубровачког гусара“, написао многе авантуристичке романе под разним именима и да се цела његова заоставштина налази код ње на тавану. Наравно да ме је то, као љубитеља романа у наставцима, посебно „Дубровачког гусара“, заинтересовало, па сам пожелео да видим то заборављено, али колико толико сачувано благо.

Отишао сам код ње кући (која се налазила код „Шехера“) и после кафе „дочекуше“, попео се и на тавану пронашао рукописе — неких двадесет–тридесет романа, од по хиљаду страна сваки, писан ситним словима, на папирима — шлајфнама широким двадесетак и дугим око четрдесет сантиметара. Предложио сам Борки да покуша да издава ову вредну заоставштину. Она се сложила и замолила ме да покушам да нађем издавача.

„Јеж“ је прихватио да штампа 10 одабраних романа, под условом да их ја приредим, и откупио права, уплативши Борки Видић суму од 20.000 марака у динарској противвредности. Нажалост, објављена су само три романа („Дубровачки гусар“, „У сенци инквизиције“ и „Тајна старог дворца“), док је штампање преосталих заустављено (иако је припрема била завршена), због турбулентне политичке ситуације тих година. Добијени новац послужио је удовици писца да неколико следећих година зимске месеце проведе играјући бриџ турнире у Опатији. Романи које сам поменуо и који су изашли у библиотеци РЗР („Романи за радознале“) и дан данас се продају на интернету.

Признајем да сам и дан данас опседнут невероватним стваралаштвом Бранка Видића, писца којег мало ко памти, а који је, по мом мишљењу, био мајстор невероватних ситуација и обрта, стваралац који је у себи објединио магичне привлачности књига Карла Маја, Александра Диме, Жила Верна, Хенрика Сјенкјевича... Жеља ми је да се пронађу ентузијасти који би истражили опус нашег најбољег, али и најнепознатијег и најнепризнатијег писца са ових простора, дешифровали његове псеудониме, утврдили аутентичност ауторства, проучили сачуване примерке стрип часописа који је уређивао крајем тридесетих („Мика Миш“) и на „ползу“ љубитеља „кримића“ издали његова сабрана дела. „Зуцка се“ да је Удружење стрипара (аутора стрипова) спремно да заједно са Културном мрежом „Пројекат РАСТКО“ отпочне проучавање његовог опуса и приступи објављивању пронађене заоставштине.

Познавали сте сигурно много познатих личности...

ЧП: Преносио сам у својим спортским емисијама бројне спортске, а и друге догађаје. Верујем да сам „пронашао“ начина како да се дочара атмосфера са стадиона, а да се не макне из студија из којег се води програм. У првом, лакшем случају, праћен је радио пренос („буба", односно мини слушалица у уху) и уз ефекте које је обезбеђивао тонац, дочаравани су амбијент и збивања у спортским дуелима. Убрзо је пронађен прави радио репортер у лику „олраунд“ водитеља Србе Јанковића, који је то радио из собе у којој је пратио ТВ пренос — било фудбалске, било кошаркашке утакмице. Зашто се то није радило са стадиона и из спортских дворана? Зато што је изискивало трошкове техничке екипе за успостављање везе, опрему, возило... што Студио Б није могао себи да приушти, јер није имао право на претплату, већ се издржавао искључиво од ЕПП–а. Иначе, коментарисао сам доста бокс мечева као спикер, на стадиону „Радничког“ и то на неуобичајен начин, „филујући“ најаве дуела рекламама непостојећих производа, позивима гледаоцима да се пријаве за првенство у „обарању руку“, да се у паузи сликају са боксерским рукавицама...

Преносио сам тако, 1976. године, меч Адинолфи–Парлов за титулу европског првака, који се одиграо на Маракани: југословенски боксер Мате Парлов, савладао је Италијана Доменика Адинолфија и постао шампион у полутешкој категорији, у WBC верзији (енг. World Boxing Council, Светски боксерски савет).

Не сећам се да ли је Телевизија Београд преносила овај меч, али знам да су слушаоци Студија Б могли да га прате и да је било многих похвала за овај подухват, који је остварен без преносне технике, „штапом и канапом“, обичним телефоном. Био сам добар пријатељ с Парловом. Увек када би дошао у Београд, гостовао је у Студију Б, а увече бих ја, сваки пут, био његов гост у „Мадери“. Сто за којим је седео био је сто директора „Центротуриста“, познатог фудбалера „Црвене Звезде“, Банета Вукосављевића. За њим су, између осталих, седели, Љуба Тадић, Љуба Вукадиновић, Бруно Храстински, менаџер Мате Парлова, доктор Аца Обрадовић, Миљан Миљанић, и један од наших најбољих хумориста, Жика Живуловић Серафим...

Код мене су у емисију долазили врхунски спортисти, пре свега захваљујући пријатељима–новинарима спортских редакција „Вечерњих новости“ и „Борбе“.

Како сте са њима разговарали?

ЧП: Ако је био „наше горе лист“, ту није било никаквих проблема. Ако је у питању био руски или енглески, онда сам се сам сналазио, али за госте са других говорних подручја, „Новости“ су ангажовале преводиоце. Када је у емисији „Све о спорту“ гостовао Пеле, са њим је дошао и његов домаћин, новинар „Новости“, који је наводно знао португалски. По завршетку емисије, у маси телефонских позива који су уствари били поздрави упућени најбољем светском фудбалеру, издвајам онај из Амбасаде Португала и питање — ко је био преводилац. Одговорио сам: „Новинар који је довео Пелеа“, на шта је уследила реакција из Амбасаде: „Кажите му да његово превођење ваших питања и Пелеових одговора није имало везе са португалским!“ Том приликом, Пеле ми је поклонио плочу (на којој он пева) са својим потписом.

Гост ми је био и Рикардо Замора, Шпанац, вероватно најбољи голман свих времена... У спортске емисије „СОС — Све о спорту“ и „Нокаут“, долазили су и најпознатији светски шахисти: Михаил Таљ, Виктор Корчној, Смислов... Од наших: Александар Матановић, Борислав Ивков, Светозар Глигорић... Познавао сам и имао као саговорнике и многе кошаркашке легенде: Бору Станковића, Рашу Шапера, Ранка Жеравицу, Бату Ђорђевића, Драгана Кићановића, Моку Славнића, Дражена Далипагића, Иву Данеуа, Мирзу Делибашића, Марка Јарића, Милуна Маровића, Драгослава Ражнатовића, Бориса Беравса, Жарка Зечевића...

Једног лета, био сам на Хвару у исто време кад и кошаркаши „Партизана“, који су ту били на припремама. Сваки дан су се, у оквиру тренинга, делили у две екипе, увек у истом саставу и играли утакмице, као да су у питању првенствени бодови. Сећам се да сам једног дана предложио Жеравици да он и ја будемо „тренери“ тих екипа, а да нам утакмицу суди Шијаковић, један од, у то време, најбољих ортопеда, иначе клупски лекар београдског тима. Жеравица ми је дозволио да сам изаберем кошаркаше који ће чинити „моју“ екипу, али је тражио, вероватно због тактичких замисли, да му „оставим“ Кићановића.

Доктор је видљиво навијао за „новинарску“ екипу. На папиру бољи су изгубили, а Ранко је кривицу „свалио“ на Кићановића, којег је „казнио“ тако што је после утакмице морао да уради 200 слободних бацања, пошто није био задовољан његовим процентом шута из нефудбалског, већ кошаркашког пенала.

То свакако није била једина ваша сарадња, да не кажем „меч“...

Кад помињем Ранка Жеравицу, изванредног кошаркашког стручњака и педагога, морам да се присетим свог учешћа у припреми, издавању и промоцији Ранкове књиге „ЖЕРАВИЦА НАШЕ КОШАРКЕ“. У том тиму који је „ратовао“ са Ранком око сваке реченице, наслова књиге, избора фотографије... главну улогу одиграо је Бата Ђорђевић, кошаркашки тренер, стручњак који је предводио тимове „Радничког“ и Црвене Звезде, био тренер репрезентација држава Блиског истока (Иран, Катар...) и један од најзаслужнијих за афирмацију овог спорта на нашим просторима... Он је и наговорио Ранка да свој живот пренесе прво у белешке, а потом да се исповеди у перо познатом коашаркашком ентузијасти, Лути Павловићу. Књига би сигурно чамила или међ папирима или у компјутеру, да Бата није преузео ствар у своје руке, наговорио ме да се заједно са њим прихватим уређивања и рецензије, организовао прво штампање у „Службеном гласнику“, а онда промоције у Београду и петнаестак других градова широм Србије и Републике Српске...

Морам да додам да је све урађено на потпуно добровољној бази, без икаквих надокнада за било кога у овом подухвату, али са осећајем да је то био немерљив допринос српској кошарци. Понет тим ентузијазмом „направио“ сам и филм — колаж фотографија са мојим коментарима о Ранку Жеравици: „ОД БАНАТСКОГ БЛАТА ДО ОЛИМПИЈСКОГ ЗЛАТА“, који се може видети на Јутјубу (https://www.youtube.com/watch?v=lE97N3Xnyu0). Нажалост, Ранка више нема, али остају сећања многих његових пријатеља на овог изванредног човека и стручњака.

Како бисте описали Бату Ђорђевића?

Бата Ђорђевић, Бата Ђорђевић... Морам да признам да је то човек који ме је, након много година пошто сам отишао из Студија Б, „ревитализовао“ и пренео део своје енергије на мене у свакодневном трагању за новим изазовима. У његовој фасцикли налазе се моји многобројни пројекти, од којих је велики број реализован, док остали чекају нека боља времена.

Отац прослављеног кошаркашког репрезентативца, данашњег тренера иностраних екипа, аутор многих хуманитарних акција, невероватан пропагатор активног живота без обзира на године, Бата је, за оне који га не знају, „главни кривац“ што сам постао члан угледног удружења „Српски кривак“, чији је мото: „Мисли српски, делај светски!“ Заједно смо осмислили и организовали годишња дружења „Кривачана“ за памћење.

Његов највећи успех у мојој „пензионерској каријери“ је што је успео да ме наговори да заједно приступимо „ПОКРЕТУ ТРЕЋЕГ ДОБА“, у којем сам, уз његову тренерску помоћ, (саветима, па и тренингом), доживео потпуну ренесансу — као аутор и водитељ разних програма у оквиру „Олимпијаде спорта, здравља и културе трећег доба“, која се сваке године крајем септембра одржава у Врњачкој Бањи. Моја сарадња заслужује посебну књигу која неће бити део наших биографија, већ комбинација наших активности, које имају заједнички наслов: „НЗБ — НИСМО ЗА БАЦАЊЕ“. Ако НЗБ икада буде удружење оних који побеђују године, онда ће Бата, што је природно, бити COACH, а ја МАРКС И ЕНГЕЛС — што ће рећи ИДЕОЛОГ.

Да се вратимо још мало у прошлост. Да ли је током година неко покушао да разоткрије да сте „двострука личност“?

ЧП: Директор „Водотерме“, инж. Драган Јовић, који је током заједничке сарадње од 1967. постао и мој кућни пријатељ, чуо је од некога да водим програм на Студију Б, и, како није био сигуран у те гласине, покушао је да ме испровоцира. Једне суботе (када сам програм на радију водио од 13 до 20 час), позвао ме је рано ујутру телефоном и рекао да је заказао састанак код генералног директора КОМГРАП–а, у један сат поподне и да је потребно да дођем око десет, да претресемо ситуацију на градилиштима, па ћемо да онда заједно на „преслишавање“. Речено — такорећи наређено — учињено! После анализе стања о извођењу инсталација грејања, водовода и канализације на градилиштима „Комграпа“, ушли смо у кола и, то ми је тек после било јасно, намерно застајкивали, те због куповине цигарета, те због разговора са неким пријатељем... Тачно у један и минут, односно у 13.01, рекао је шоферу: „Дај укључи Студио Б, да чујемо оног Пецу, који изгледа више воли микрофон од хлеба...“ После неколико тренутака у возилу се чуо мој глас: „Пецилин, лек против лошег расположења.“ Драганова реакција почела је псовком, а завршила се реченицом: „Мајку им њихову, сви ми кажу да си то ти, а ти си овде!“

Емисија је, наравно, била снимљена?

ЧП: Наравно. Имао сам све варијанте — правили смо снимке у трајању од и по неколико сати. Морали смо на све да будемо спремни: за случај да, рецимо, кад бих путовао ван земље, закасни авион и не стигнем на време у емисију.

Кад сте се и како, најзад, „разоткрили“?

ЧП: То је некако проистекло само по себи. Прво морам да ти испричам случај са Бранком Пешићем. Као инжењер и технички директор „Водотерме“, био сам истовремено и одборник Скупштине града. Бранко Пешић знао је за моје двојство — њему то није могао да сакрије директор Студија Б, Драган Марковић, што због мог препознатљивог гласа, што због онога шта сам радио: имао сам неколико случајева, где је у медијима морало да буде написано да Пеца Петровић води програм — рецимо, у тексту уредника „Политике“, Велимира Илића, на насловној страни овог листа, о позиву Студија Б лекарима да што пре дођу у болницу после велике железничке несреће у Земуну. Тако је Бранко Пешић готово од самог почетка знао за моје двојство. Волео је да се шали на ту тему.

Једном приликом, „моје инжењерско ЈА“ радило је инсталације у спортском центру „Пинки“. Бранко је сазвао састанак свих извођача, јер су радови на објекту каснили. Тражио је да дођу сви технички директори да им, како је сам рекао, очита буквицу. И ја сам, нормално, дошао. На улазу се готово сударимо и он ме муне руком и каже: „Пецо, сад ћу да ти сместим!“ Почео је састанак, Бранко крене са „прозивком“ — колико ко касни са радовима — а онда лупи руком о сто и салом одјекнуше речи: „Ми овде имамо предузеће које нам је свима уштоповало радове. На жалост, морам да кажем, да је то предузеће „Водотерма“ добро предузеће, али свеједно. Овде је њихов технички директор, инжењер Петар Марш. Његово предузеће највише касни и ми ћемо морати то предузеће да искључимо из посла...“ Ту је направио паузу, па наставио: „Можда то није најбоље решење, мало сам претерао, али морамо да му изрекнемо оштру опомену. Ја знам како да их утерам у ред. Пошто често идем у Студио Б, отићи ћу код оног њиховог Пеце Петровића и тако ћу да оцрним „Водотерму“, да они више никад неће моћи да добију посао.“ Ја ћутим, ћуте сви... Кад се завршио састанак, Бранко ме опет муне, осмехне се и каже: „Пецо, ал' сам ти га сместио.“

(Док Чика Пеца приповеда своју причу, и док му Мића спокојно дрема крај ногу, ја припремам топлу нес кафу са млеком за нас двоје.)

Иначе, моје познанство са Бранком Пешићем имало је још неколико интересантних епизода. Ми смо тада на све могуће начине покушавали да добијемо телевизију. У мојој надлежности, као помоћника директора, била је и реализација могућих инвестиција. Имали смо идеју да се, пошто се Радио Студио Б налазио на 23 спрату, телевизија смести одмах испод нас, на 22 спрату, где су тада били бифе и изложбена галерија „Видиковац“. Требало је, дакле, власника бифеа, угоститељско предузеће „Стадион“, приволети да оде одатле. Тражили смо могућност и пожалили се Бранку Пешићу, и он је обећао да ће, пошто је највећи закупац Палате Београд (Београђанке), била Робна кућа „Београд“, разговарати са њеним директором, Чедом Јелинићем, и пронаћи могућност да Студио Б добије тај простор.

Десило се да је тада Робна кућа „Београд“, која је јако добро сарађивала са нама на плану реклама, имала 5.000 руских лежаљки за море, доста ружних по изгледу, које нико није хтео да купи. Чеда Јелинић ме је позвао телефоном и замолио ме да им помогнемо да се то распрода. Ја сам осмислио рекламу, која се вртела два дана на Студију Б. Трећег дана, Чеда ме позове и каже: „Пецо, све је отишло као алва! Дођи код мене, идемо на ручак.“ Искористио сам прилику да му кажем о намерама покретања телевизијског програма и да било идеално да то буде на 22. спрату. Његов је одговор био следећи: „Већ сам добио задатак од Бранка, не брините, наћи ћу решење.“ После неколико дана ме је позвао и рекао: „Слушај, дао сам „Стадиону“ простор у нашем објекту у улици Седмог јула (данашњег Краља Петра), а ви средите папире о преузимању.“ Тако смо добили просторије за ТВ Студио Б.

Треба знати да смо, користећи моје одборничко место представника Врачара у Скупштини града, на сваки начин покушавали да смањимо трошкове закупа, коју су, у „Београђанки“, за нас који смо се издржавали само од реклама, били огромни. Потпредседник Општине, или је био председник Извршног савета, не сећам се, Бранко Јеловић, пронашао је решење, поручивши нам: „Слушајте, ви сте институција од културног значаја за Врачар и Београд. Дајте да покушамо кроз ту дефиницију, која проистиче из вашег статута, да вам омогућимо да плаћате само 30 посто закупа.“ Тако смо успели да смањимо трошкове, који су могли да нас доведу у ситуацију да престанемо са радом.

Да се вратимо на питање телевизије Студио Б...

ЧП: Сад се враћам на телевизију: прави се пројекат за адаптацију простора, у којем суделујем. Како смо имали многе препреке на путу да постанемо телевизија, и како је Бранко Пешић волео да дође и види како иду радови, једне вечери, приликом обиласка радова, рекао ми је: „Пецо, то не може овако. Ви хоћете да цео Београд зна да ви правите телевизију?! Морате да ставите ламперије на прозоре, да се не види шта радите унутра.“ Тако смо све радили у тајности. РТВ Београд сметало је да Радио Студио Б постане и телевизија, јер је у периоду од 1976–82. дошли до огромног пораста слушаности. „Уништили“ смо Радио Београд, у Београду. Једне нас је године слушало чак 92% Београђана (према истраживању Института за испитивање јавног мњења), што ће рећи: слушало нас је два милиона Београђана! Бранко Пешић је сваких, можда, двадесет дана долазио да преконтролише радове, што је значило да је био веома заинтересован да Београд добије своју градску телевизију.

Када смо завршили радове, набавили смо преко Београдског сајма, негде иза осамдесете, три камере и почели да радимо видео спотове (дозволу за емитовање добили смо тек деведесетих). Први видео спот, за „Југотурс“, урађен је по мојој идеји: преко светлуцаве скијашке стазе излази наш слоган, који је после коришћен у свим рекламама ове фирме: „Најбољи је курс — Југотурс“. Ђорђе Путић, тадашњи уредник наше ТВ продукције, данас један од врхунских новинара „Гласа Америке“, био је задужен да води овај део посла. Имао је заиста сјајне идеје. Једна реклама коју сви памте, прославила је и њега и Студио Б: „Имам само десет секунди!“. Колико се сећам, радило се о рекламирању производа предузећа „Грмеч“.

(Знам!, готово сам викнула, препознавши рекламу, познату крилатицу у нашој кући. С обзиром да је моја мајка била један од директора „Грмеча“, ова је реченица достигла готово култни статус у нашем дому. То, међутим, не спомињем Чика Пеци, како не бих прекинула његову нит приповедања.)

Пандан томе, била је моја реклама за „Грмеч“ која је ишла само на радију, која није била толико позната: „Имам течу, ради у „Грмечу“, стручњак је за под, зато смо и род.“ Недуго потом, успоставили смо сарадњу са „Југодиском“, за који смо радили видео касете, које је ова издавачка кућа продавала у Немачкој. На многим видео касетама које су преплавиле Западну Европу, били су и програми — наступи фолклора Културно уметничког друштва „Димитрије Кубуровић“, из Раковице. Са мојим пријатељима из овог друштва имао сам и пре тога лепу сарадњу. Ишао сам са њиховим ансамблом на турнеје по Европи, водио сам програме по градовима у Француској и Немачкој, где су нас наши „арбајтери“ дочекивали као род рођени — отимали су се ко ће да нам буде домаћин за време нашег боравка.

Које су то године биле?

ЧП: Било је то сигурно после 1979. године, кад сам дошао из „Водотерме“ у Студио Б, за помоћника директора. Нису могли да ме запосле као водитеља, јер је на том месту плата била мања. Да бих имао плату која је одговарала плати техничког директора „Водотерме“, морали су да ми нађу одговарајући посао — па су ми нашли место помоћника директора. Био сам, дакле, и водитељ (седам сам сати радио суботом и недељом, и четири сата понедељком), и одговоран за финансијско пословање Студија Б (од 1979. све до 1991, кад сам се због политичких превирања повукао, јер је Студио Б постао мета многих страна које су желеле да преко њега остваре свој утицај).

Да ли се наставила борба за телевизију Студио Б?

ЧП: Да, да се вратим на телевизију. Испричао сам ти да смо успели да набавимо камере. У томе нам је Београдски сајам у многоме помогао, тако што је, кад је био Сајам технике, задржао три SONY камере и омогућио нам да их од њих купимо. Када смо почели да радимо спотове, РТВ Београд је поднео пријаву да смо нелегално набавили опрему, због чега нам је дошла девизна инспекција да провери како је експонат са сајма завршио у Студију Б, који није био регистрован за ТВ делатност. Дошао је један нарогушен тип, помало осион, да сам се и сам од њега уплашио, који није хтео ни за шта друго да чује, осим за папире. Ништа га друго није интересовало.

Морам да опишем како је протекла његова „инспекција“. Између директорове и моје канцеларије била је просторија у којој је била смештена заједничка секретарица. Још док сам био технички директор „Водотерме“, држао сам се става да не желим да будем „страх и трепет“, сматрао сам да морам увек да будем доступан људима који ме траже, осим када имам службене посете. Када сам био сам у канцеларији, врата према просторији у којој је била секретарица увек су била отворена. За разлику од „Водотерме“ у којој сам са свима, од монтера и службеника до најближих сарадника био на „Ви“ (осим директора), у Студију Б сам са свима био присан, сви смо се ословљавали надимцима, „Ти“ се некако подразумевало... Због тога је секретарица често имала обичај да ми викне: „Пецо, тражи те тај и тај!“ И тако се десило, да су, док је инспектор био код мене, врата остала притворена. После краћег објашњења о разлогу посете, инспектор је извадио документацију, распоредио је по столу и таман кад је хтео да ми уручи већ написани Записник о одузимању опреме, чула се звоњава телефона. Кроз врата се чуо глас секретарице: „Пецо, тражи те неко дете!“ Подигао сам слушалицу и започео разговор:

„Ко је то?“, чуо се дечји глас. „Здраво, овде Чика Пеца“, одговарам ја. „Јао, Чика Пецо, да ли бих ја могао да будем Ваш гост?!“, наставило је дете. „Можеш, али прво мораш да ми одговориш на неколико питања“, не сећам се више која су то питања била, али је то сигурно била нека од мојих зезалица, типа: „Кажи ми шта је то шарено?“ Док је текао разговор, инспектор је седео и чекао. Приметио сам да је почео да се мршти. Кад сам завршио разговор, учинило ми се да гута кнедле, да му недостаје ваздуха… У једном тренутку је устао, затворио врата, окренуо се ка мени и једва процедио: „Знате шта, ово ћу тешко да признам, али морам да Вам кажем. Дошао сам са намером да вам одузмем опрему. Такав сам задатак добио и извршио бих га, без даљњег. Али моја ћеркица је разговарала с Вама пре неких месец дана. Нисам знао да сте Ви тај Чика Пеца. У пријави је писало да је одговорно лице Петар Марш. Тек сад сам схватио да је то једна те иста личност.“ И сад ми пођу сузе на очи, кад се сетим шта је потом рекао: „Ја бих њу повредио. Када би она сазнала да сам наудио њеном Чика Пеци, да сам га казнио, сигуран сам да ми никад не би опростила…“

(Док то прича, Чика Пеци се скупљају сузе у угловима очију, док низ моје лице већ увелико теку.)

Ја ћутим (наставља Чика Пеца дрхтавим гласом), видим да се човек ломи. Он затвара фасциклу са документима и са смешком на лицу наставља одлучним гласом: „Написаћу да је увоз обављен по прописима и да се из приложених докумената види да је од јавног интереса за град Београд и да као такав има посебну улогу у случају рата и ратних опасности. Направићу такав извештај, да никаве накнадне инспекције неће моћи да вас дирну!“ Ето, тако смо сачували опрему.

(Тренутак нам је само био потребан да се приберемо, па да наставимо разговор даље.)

Кад су Вас у „Водотерми“ разоткрили — шта се даље дешавало?

ЧП: Кад су открили ко сам и шта сам, моји монтери су имали обичај да ме зову током емисије „Фонтана жеља“. Тражили су често: „Е, Перо, Пецо, је л' може једна песма за твог монтера?“, и додавали у пола гласа: „Ја овде имам друштво. Је л' ти можеш да их окрпиш на свој начин?“ Ја то, наравно, урадим и онда је следило оно што ми је заиста пријало — после завршетка емисије био сам њихов гост. Обично би ме након завршетка емисије сачекали пред зградом: „Директоре“, тако су ме и даље ословљавали, „мораш да будеш мој гост...“, стрпали би ме у кола и ја, шта ћу, остајао сам код њих до раних јутарњих часова...

Како сте водили емисије и које, ко су Вам били саговорници?

ЧП: Одговор би могао да буде кратак: „Лако, лепршаво, оптимално оптимистички…!”

Стартовали смо са емисијом која се звала „Дискомер“, коју је, од самог почетка, водио Слободан Коњовић, један од наших најбољих радио гласова свих времена. Како нисам желео да се бавим политиком, а како нисмо имали емисије из области спорта, културе, нити смо имали емисију за децу, предложио сам директору да све то водим. Тако осмислим емисију „Огледало“, која је, јавно, била емисија из области културе, а тајно — радио простор за рекламирање свега што користи лепоти — тако сам повезао дух и тело, на општу корист слушаочевог бића. У емисију су радо долазили наши најпознатији књижевни умови, глумци, редитељи, филмски посленици, диригенти, оперски певачи... и представљали себе и своје стваралаштво. Поменућу само нека имена: књижевник Милорад Павић, лингвисти проф. др Миодраг Лалевић и Иван Клајн, писци Момо Капор, Драгиша Витошевић, Матија Бећковић, Стеван Раичковић, Славко Лебедински, Коста Димитријевић... ликовни уметници — вајари Миодраг Живковић, Ото Лого, Небојша Митрић... глумци Стево Жигон, Петар Краљ, Мира Ступица, Драган Николић, Милена Дравић, Оливера Катарина...

Спорт је пратила емисија „СОС“ (Све о спорту), а деци је била посвећена емисија „Пеца и деца“. Суботом и недељом моје радно време пред микрофоном било је од 13 до 20 часова, а понедељком од 16 до 20 часова. У склопу тих мојих шихти, стандардно су ишле вести, које је припремао дежурни новинар, ја сам само читао, а ишле су, рецимо, емисије, које сам обликовао као дежурни водитељ: „Фонтана жеља“ и „Сабор Студија Б“ (суботњи термин био је резервисан за староградске песме).

Недеља је била посвећена спорту. „СОС“ емисија била је седамдесетих година, од свих радио емисија, шеста по слушаности, зато што сам се трудио да најбрже доносим спортске резултате и истовремено пратим догађаје на свим утакмицама које су се играле. Моји највернији слушаоци били су играчи спортске прогнозе и то због најбољег паралелног праћења спортски резултата. Пеца Вујичић, који је водио спортске информације на 9841, био је драгоцени сарадник, који је захваљујући везама са оператерима широм земље и света, пратио утакмице које су биле на тикету и сваку промену резултата саопштавао директно у програм. Био је веома духовит, али никад није желео јавно да се експонира. Он је у емисији „Све о спорту“ био моја десна рука.

(Чика Пеца живо гестикулира, покушавајући да ми дочара атмосферу у студију.)

Емисију сам водио тако што сам, с једне стране, имао транзистор са слушалицом у једном увету (слушао сам Радио Сарајево, Загреб и Београд), док сам, с друге стране, пратио догађаје преко Пеце Вујичића (имао је свог човека у Копру, у служби ПТТ–а, који му је јављао резултате италијанске лиге, које нико други није имао), тако да сам компилацијом резултата био бржи од свих, осим, наравно, оних који су преносили утакмице са стадиона. Тако је, само због тога, слушаност рапидно расла. Сваке недеље долазили су ми у госте фудбалери, било „Партизана“, било „Звезде“ или ОФК "Београда“. Имао сам, осим тога, негде око пола три, издање првог БСЖ–а (Београдски спортски журнал), и у 18.30 часова његово друго издање, са резултатима београдских лига. БСЖ је имао четворицу сарадника, ентузијаста — били су то Мића Радосављевић, Душко Проле, Мића Крављанац и Добривоје Петровић — који су се јављали са малих терена, преносили утакмице, доводили госте…

Смишљао сам и разне друге емисије, од којих су се неке одвијале у циклусима, који су трајали и по годину дана. Таква је била „Лига певача“, која је трајала неке три године, а која је била копија фудбалске лиге, само што су њени учесници били најбољи певачи са тадашњег YU простора. Увек је ишла недељом, у време када се играју утакмице редовног кола фудбалског првенстава. Ја бих, пре почетка такмичења, или сам, или на предлог слушалаца, одабрао осамнаест певача из Југославије, затим бих приступио јавном извлачењу парова, по истом принципу као у фудбалу. Имао сам седамнаест кола, па онда реванш, седамнаест кола, са све бодовима, које су освајали — на пример, овако: ако се у редовном колу састају, рецимо, Ђорђе Марјановић против Мише Ковача, то је пар, пустим једну Мишину, па једну Ђорђеву песму. И тако је то ишло из недеље у недељу. Коло је пратио жири, њих петоро слушалаца, који би се први јавили после најаве почетка тог дела емисије. После емитовања свих осамнаест песама, звао бих чланове жирија, једног по једног, и они би гласали за победнике у појединим дуелима. Нерешених резултата није било, јер је број чланова жирија био непаран. По истеку целог циклуса, добијао се победник. Сећам се да је једном то био Миша Ковач, други пут Борис Бизетић, све остало прекрио је вео заборава.

Једне године имао сам и „Куп певача“. У њему су могли да учествују сви музички жанрови: забавна, народна и оперска музика. Сам сам бирао парове, али не могу да се сетим колико је их било (мислим да сам их извлачио из шешира) и ко је победио.

Реците ми, како сте бирали децу за емисију?

ЧП: Телефоном су се јављали и питали да ли могу да учествују у емисији. Направио бих мали усмени квиз, који су морали да прођу — али никог нисам одбијао. Пребацио бих оне који нису прошли за следећу недељу, па за следећу...

Шта сте причали са децом у емисији?

ЧП: Гостовали су у емисији на два начина — или су долазили у емисију, или су се укључивали телефоном... Јесам ли ти причао за Тита?

Нисте.

Приликом прославе једног од Титових рођендана, сугерисано ми је са надлежног места да са децом попричам о Дану младости. Речено — учињено! Углавном су се јављали ђаци и рецитовали песме које су припремили за Дан младости.

Међутим, разговор са једним малишаном текао је овако: „Чика Пецо, желим да честитам рођендан деда Титу!“ Ток тренутка, зазвони телефон, тонац ми је пребацио везу, и ја чујем глас како урла: „Како си смео да допустиш да тај клинац назове Тита дедом?! Сутра ћеш да летиш из Студија Б!“ Био је то врхунски политички руководилац ССРН–а Београда, који је осуо паљбу по мени. Не сећам се да ли сам тад радио истовремено и у „Водотерми“, јер сам се пре уплашио да не добијем отказ у тој фирми, него у Студију Б. Помало уплашен за посао, позвао сам новинара Звонка Штаубрингера, који је неколико пута гостовао код мене у некој од емисија, а који је писао књиге са Титових путовања — стално га је пратио на „Галебу“ — и испричао му шта се десило. Јавио ми се већ сутрадан и, кроз смех, упитао: „Знаш ли шта ми је рекао Тито, кад сам му све испричао? Казао је: А шта сам ја друго, него деда? Кажи тој будали да ће имати посла са мном, ако дирне Пецу и децу!“

Било ми је, признајем лакше, али ни дан данас не знам како је та Титова реакција стигла до дотичног београдског ССРН–а, пошто сам чуо да се неком жалио како „Пеца није морао одмах да се жали Титу!”

Које сте још емисије водили?

ЧП: Лети сам, рецимо, правио шашаве емисије, заједно са изванредним тонцима, Небојшом Буровићем, Марјаном Живановићем и чувеним Зораном Михајловићем Музом. Њих тројица били су креатори заједно са мном. Све што сам осмишљавао и импровизовао, они би допуњавали звучним ефектима или избором „зезалица“ — деловима песама којима су коментарисали моје реплике. Тако смо направили, сећам се, емисију „Морестраданије породице Награбусенковић“, која је преносила путешествије породице која креће на море фићом. Текст сам смишљао на лицу места, имитирао и господина и госпођу Награбусенковић, и њихову децу, и саобраћајца који их зауставља, и сељака од кога успут купују парадајз, и вулканизера који им мења гуме… Све то прате убедљиви ефекти које тонци креирају и музика која се обично слуша у колима док се путује…

Емисија „Обрачун код ОК паркинга“ била је први радио вестерн у којем је свако од новинара или уредника у Студију Б имао своје име. Тако је Слоба Коњовић био Либеро Хорс, Небојша Буровић био је О'Бурк, чувени револвераш, док је Деса Јовшић, која је била сарадник за народну музику, била певачица у салуну, Десанкита Линда… Не могу да се сетим свих учесника овог обрачуна, али знам да су теме биле: пљачка банке, отмица певачице, пресретање поштанских кола, коцкарска партија која се завршава револверашким двобојем… Све се то дешавало у ПЕЦИЛЕНДУ, укроћеном Дивљем Западу на радио таласима.

Да ли је ишта остало сачувано од свих тих емисија?

ЧП: Од обиља материјала о којем сам ти до сада причао — ништа није остало сачувано, ништа. Нешто сам сам погубио, нешто је преснимљено, нешто украдено — на гробљу Лешће, из кола која су била на паркингу, украдена ми је ташна са 300 песама у рукопису. Од 1500 песама колико сам написао, нашао сам расутих, исписаних по папирићима, мање од хиљаду... Нисам сачувао ни стоти део текстова за рекламе, ни табеле и резултате „Лиге певача”. Немам ни једну једину емисију „Пеца и деца“, чак ни ону која је освојила највише признање на Радијском фестивалу у Охриду. Снимали смо, на жалост, у време кризе, нисмо имали трака, па смо све емисије преснимавали. Нема ни једне Душкове емисије. Оно све што слушамо, то су снимци скинути са радија на касете. Можда је остало нешто од „Дискомера“. Имам, можда, неке своје снимљене разговоре...

(Остајем запањена пред количином изгубљеног материјала. Непроцењива историја — избрисана, преснимљена, нестала...)

Како надокнадити тако нешто?

ЧП: Само бележењем успомена, мада и оне почињу да бледе… Покушавам да одржим ватру на свом Фејсбук профилу, на страници „Стари добри Студио Б” (https://sr-rs.facebook.com/pages/category/Radio-Station/Stari-dobri-Studio-B-798594560215823/), на којој могу да се нађу, не само моје, већ и успомене асица и асова тих славних времена, рецимо Зорана Модлија, Бране Милунов, Милорада Рогановића…

Ево једне сачуване успомене на најлепши глас српске народне песме, на Цунета Гојковића. У једном од многих гостовања у емисији „Сабор Студија Б”, предложио сам му да разговарамо певајући. На моја отпевана питања (чак сам користио и мој неоткривени гусларски таленат), добијао сам одговоре који су и мелодијски и садржајно били прави бисери. На крају разговора отпевао ми је, смејући се: „Ти си луд, луд, Пецо“… Телефон је све време емисије био усијан од позива!

Када је гостовала, рецимо, Тереза Кесовија, предложио сам јој да нас, пошто је оригинална Дубровчанка, одведе у њено Конавле, да чујемо како се тамо говори. Није ми остала дужна: „А где ћеш Ти мене да водиш?“ Одговорио сам јој да бира. Или у Банат, или у Шумадију. А онда је уследио разговор у којем сам, кажу, успешно представио ова два, мени блиска, поднебља, а она, много веродостојније, свој родни крај.

Потом, понедељком је у шест сати ишла емисија „Нокаут“. Она је сублимирала све оно што се преко викенда дешавало у спорту, и у њој су били све врхунски гости.

Радили сте и представу „Пеца и деца у Новогодишњем Дизниленду“...

ЧП: Једне године, не знам које, представа под овим називом приказивала се у Дому омладине, пет пута дневно. Писац сценарија био је Мајстор (име сам му заборавио, али је надимак остао упамћен), лутке су били ликови из Дизнијевих цртаћа: Мики, Паја, Шиља... Сви дијалози и звучни ефекти били су претходно снимљени и према сценарију емитовани са магнетофона, а ја сам био веза — најављивао сам поједина дешавања на сцени — требало је да обезбедим причу у којој ће моћи да се објасни тренутна или наредна сцена... Баћа Радуловић, који је режирао представу, био је уз магнетофон. Свака је представа, наравно, била другачија.

Уз сагласност редитеља, увео сам посебног лика: Петра Пана, којег је играо малишан, Никола Булатовић (који данас глуми у Позоришту на Теразијама, и има свој студио за снимање цртаних филмова), који је на почетку сваке представе певао хит са своје прве, тек изашле, лонгплејке „Није лако бити дете”. Никола је син мог пријатеља, Власте Булатовића, једног од најпознатијих певача/имитатора Елвиса Прислија (наступао је у целој Европи под именом Вал Купер), којем сам помогао при оснивању Радио Бара (осмислио сам им емисију „ББ — Београд–Бар“).

Пошто сам знао шему која је ишла на снимку, најављивао сам сваку од кратких епизода. Мењао сам своје најаве за сваку представу, заустављао поједине сцене, глумци су вазда били збуњени, док се режисер, који је руковао магнетофоном у режији, хватао за главу, јер је снимљеним дијалозима са траке морао да прати збивања на позорници. Чупао се косу и викао: „Пецо, ти си луд!“ Све би то, међутим, падало у воду, када би публика устала и почела да аплаудира, не само на крају, него и током представе. На жалост, после не знам колико извођења, представа је била забрањена — представништво Волта Дизнија из Атине, кад је сазнало за њу, ставило је „ембарго“.

Водили сте и „Делфинариј“...

ЧП: Године 1989–90. водио сам представе прво руског, а потом грузинског „Делфинарија“, на Ташмајдану у Београду. Прве године гостовали су са три, друге са пет делфина. Програм је трајао месец дана, а долазила су деца из целе Србије да их гледају. Делфини су имали увежбане акробатске скокове, које сам повезивао — осмишљавао сам цаке које би гледалиште доводиле, нећу да кажем до делиријума, али било је и таквих ситуација. Пошто сам видео да делфин може да скочи и удари лопту репом, предложио сам да се увежба тачка у којој је требало да скочи и да се „удеси“ тако да не погоди лопту из првог, већ из трећег покушаја — како би се „подгрејала“ атмосфера у гледалишту у ишчекивању спектакуларног ударца. Ту сам тачку назвао „Делфински Оксфорд“. Делфин се звао Гај, па сам тражио од деце да навијају и бодре га да успе. Тако је цело гледалиште скандирало његово име. Потом сам предложио да делфин у чамцу вуче децу. Следеће две године делфини и ја смо гостовали у Будви у организацији тада познатог филмског редитеља Ратка Илића, невероватног заљубљеника у делфине и њихове враголије. Били су то незаборавни дани са пуно догодовштина о којима би требало написати посебну књигу. Нажалост, све су прекинули догађаји који су проузроковали распад једне лепе земље и најавили период лутања и пропадања у сваком погледу.

Како сте прегрмели деведесете? Шта сте све радили тих година?

ЧП: Свашта. Када сам фебруара 1991. напустио Студио Б, отишао сам у слободне новинаре, који су сами себи морали да плаћају пензионо и социјално осигурање. Зарађивао сам тако што сам писао рекламе и водио рекламне кампање. У најгорим данима инфлације, да ли је то била 1992–93. година, нисам сигуран, фирме за које сам радио нису дозвољавале да ми труд буде обезвређен: ујутру би ми јавиле да имају новац на рачуну, ја сам доносио рачуне до 10 сати, они су их телефонски уплаћивали најдаље до поднева. Тада сам подизао новац, плаћао своје обавезе, или подизао и мењао новац за девизе.

Осим осмишљавања сценарија за рекламне спотове, сарађивао са издавачким предузећем „Бонарт”, у којем сам био уредник неколико библиотека, радио сам на издавању албума са едукативним сличицама, имао своју рубрику на Дечјем ТВ каналу „Бонарт”… Предавао сам у школи за водитеље, коју је основала једна од водитељки Студија Б, Мира Милојевић. Држао сам курсеве из спортског новинарства у Спортском центру у Шумицама, био предавач на приватном Факултету лепих уметности... Водио сам новогодишње програме за децу, радио комплетан маркетинг за предузеће „Горица”, којем сам осмислио слоган „Штедите купујући у ГОРИЦИ”, уређивао Дечји телефонски број 9843, био саветник за маркетинг фирми „Елтон” и „Технокопинг”… Сарађивао сам и са Азотаром из Панчева, која је откупила мој слоган: „Шта биљкама треба као чаша воде, као парче хлеба? Нема им живота без хране — АЗОТА!”

Да ли је почетак 21. века био нешто бољи по Вас?

ЧП: Почетком 21. века успешни слоган „Да се боље каки, пишки, пијте само јогурт Нишки”, отвара сарадњу са Нишком млекаром. Предузеће које сам отворио 1994. године, почиње да сарађује са Нишком млекаром и постаје дистрибутер млечних производа за неколико београдских пекара. У тим тешким годинама, крајем 20. и почетком 21. века, „јогурт нас је одржао — њему хвала”. Власник фирме (то јест ја) и његови синови сваке ноћи, у два ујутру сачекивали би камион млекаре са млечним производима, пребацивали их у свој породични „лада караван“ и до седам ујутру раз возили их и дистрибуирали београдским пекарама. Требало је, према теорији највећих светских бизнисмена, да овакав рад (слично онима који су прали судове), обезбеди прво прелазак у мале, па средње и најзад у највеће тајкуне, али негде је та теорија затајила. Мој главни судбински закључак после свега што сам проживео и доживео је да НЕМА КАПИТАЛА БЕЗ КРИМИНАЛА!

Сарађивали сте са Данилом Даниловићем...

ЧП: Данило Даниловић Данилушка, познати музичар и композитор, умро је 2018. године. Био је мој добар пријатељ. Сарађивао сам са њим и његовим ансамблом као водитељ, сценариста, писац текстова за песме различитог садржаја, уредник његовог сајта током доброг дела његове изузетно успешне каријере. Године 1997. дошао је код мене са идејом да, по мојом књизи „Слатка азбука“, направи мјузикл. По мојим текстовима, уз сарадњу Радмиле Мудринић, песникиње и текстописца, која их је допунила — Данило је компоновао музику. Из те су сарадње проистекли ЦД и књига са нотама. Рецензије пуне хвалоспева написали су Слободан Стојановић, аутор ТВ серије „Више од игре“ и легенда наше народне музике, Миле Богдановић. Данило је на мој текст компоновао и химну наше репрезентације „Напред, Србија!“

Поводом 40 година Студија Б, снимљена је емисија о Вама...

ЧП: Да, провео сам их кроз целу историју Студија Б. На самом крају, питали су ме како да завршимо емисију и ја им предложим да ме сниме на крову Београђанке, како би се видело да сам судбински везан за „Борбу“, чија се зграда одатле види, и за Палату Београд. Како би крај емисије био најбољи могући и како би цео Београд причао о њему, предложим им да станем на саму ивицу, кажем: „Довиђења, Београђани“ и скочим доле... „Одустао“ сам кад су у глас дрекнули: „Неее, Ви сте луди!!“

Ко сте и шта сте Ви, напослетку: инжењер, водитељ, писац, разносач јогурта…

ЧП: Одговорићу уводним делом моје „Пензионерске баладе”, која је уствари винаверска обрада познате партизанске песме:

ПЕНЗИОНЕР САМ, ТИМ СЕ ДИЧИМ
ТО НЕ МОЖЕ БИТИ СВАК,
ДА САСТАВИ КРАЈ СА КРАЈЕМ
МОЖЕ САМО ДИВ ЈУНАК!

Хауг! — рекао је Винету, поглавица истребљених Апача и отишао у легенду.

Били сте омиљени у народу, али не и међу новинарима. Зашто?

ЧП: Био сам омиљен у народу, да, али међу новинарима нисам, јер многе нисам ценио. То није добро да се каже, али, знао сам да им „скрешем“ да је њихова веза између језика и мозга ишла преко ТАНЈУГ–а. Било је мало новинара који су излазили из шаблона, њих сам звао водитељима, креаторима. Рецимо, Драган Никитовић, никад није био новинар, јер су његова вођења програма била различита. Он је можда имао синопсис, али је увек ишла нека духовита опаска, неки коментар који би код гледалаца изазивао осмех...

Јесам ти причао о мом сусрету са Перицом Словенским?

Нисте.

После пет или шест месеци рада Студија Б, једног лепог дана, зову мене из Студија Б и кажу ми како се јавио Перица Словенски, позати глумац и један од наших најбољих конферансијеа (пази — не водитеља) и протестовао што га имитирам, да има великих проблема због тога, да му кварим репутацију итд. Ја то прећутим — имам глас сличан његовом, не могу да га мењам. Нисам реаговао ни када је у новинама изјавио да га имитира један инжењер…

Ипак, доживео сам пуну сатисфакцију када сам 1989–90. године водио „Делфинариј“ на Ташу у Београду. Десило се да су ме једног дана позвали да дођем на улаз за публику, јер ме на капији чека један господин. Дођем до ограде, прођем кроз капију и препознам Перицу Словенског. Поздравио сам га и упитао: „Желите ли да уђете?“ Одговорио ми је: „Не, хвала. Дошао сам да Вам се извиним за све гадости које сам причао о Вама. Право да Вам кажем, слушам како радите, како водите програме (ишло је пет представа дневно). То је заиста невероватно! Прво сам се питао ко Вам пише сценарио, а кад сам схватио да су сваки пут најаве различите, онда ми је постало јасно какав сте Ви човек и да је оно што сам причао о Вама срамота, моја срамота. Молим Вас, извините.“

Иначе, имам копију ранг листе водитеља са Студија Б, из не знам које године, из „ТВ Ревије“ — био сам, по слушаности испред Минимакса и Јове Алексића; Ђока Вјештица је био први. Морам да признам да ми је онда пријало, а данас још више.

Нисте дозвољавали да се пише о Вама?

ЧП: Нисам. Због моје „двоструке личности“. Први пут о мени је писао „НИН“, други пут „Политика“, на првој страни, кад се десила саобраћајна несрећа у Земуну, са великим бројем жртава... Тада је њен уредник, Велимир Илић, похвалио Студио Б, заправо водитеља, који је не само први објавио вест, већ и пронашао и позвао директора Земунске болнице, доктора Деклеву, да што пре дође и организује прихват и збрињавање повређених… а потом позвао слушаоце да дају крв и предузео звање дежурних клиника, болница и лекара…

Реците ми још нешто о Вашим колегама са Студија Б.

ЧП: Људи који су радили у Студију Б, били су заиста посебног кова. Драган Марковић, чувени ДДМ, који је с искуством новинара дописника „Борбе” из Америке, добио задатак да реализује своју идеју донету из земље која је далеко предњачила у коришћењу украденог Теслиног изума — покрене радио који неће личити на уштогљени и испеглани државни радио — направио је чудо, и великим словима ЧУДО!

Пронашавши неколицину заљубљеника у радио, превасходно због музике, пре свих Борјана Костића, великог зналца технике и музике, затим Слободана Коњовића, изузетног познаваоца музичких кретања (и скретања), неприметног Горана Кобалија, наговоривши најпознатијег тон мајстора Радио Београда, Ацу Радојчића да предводи и обучи екипу млађих техничара свом занату (ја бих рекао — уметности), користећи знање инж. Јоце Вишковића, стручњака за емисионе и “трансемисионе” уређаје… уз одабир опробаних вукова и млађих новинара из редакција и маркетинга „Борбе” и „Вечерњих новости” (Драгана Јелића, Аце Костића, Звонка Пантића, Ђоке Вјештице, Димитрија Сладића…), остварио је немогуће. То НЕМОГУЋЕ или СВЕМОГУЋЕ биће описано у књизи, можда и роману који би, уколико услиши моју молбу, требало да напише Брана Милунов, једна од најпознатијих водитељки Студија Б, иначе достојни репрезент особеног начина вођења радио програма, својственог само онима који су прославили тај, како га ја зовем, Стари добри Студио Б… Што у преводу значи да се сви ми стидимо онога што сада носи то име…

Ко је од свих њих прославио Студио Б?

ЧП: Ако је Драган Марковић, ДДМ, био пројектант у идејном и, у практичном смислу, градитељ Студија Б, ако му је Борјан Костић дао срце и душу, онда се уз сва признања многима од нас који смо му били и стас и глас, мора рећи да су га прославили креатор најпознатијих емисија Душко Радовић и Робин Худ радија, борац против свих врста неправди и љубимац најстарије популације Ђоко Вјештица. Душко Радовић био је нека врста нашег тате. Био је мудар, са пуно оригиналних идеја, веома скроман. Са мало речи говорио је пуно. Био је веома осетљив на увреде и јако незгодан када његов саговорник почне да га лаже, и чак веома бруталан кад га неко омета у његовим размишљањима. Али, био је првенствено драг и мио, и увек спреман да помогне. Свакога од нас знао би очински да посаветује или опомене. Није волео сукобе.

Имао је неке своје обичаје: кад би дошао ујутро на посао, а долазио је обично око пола шест, није имао ништа написано за емисију. Ишао је пешице на посао (становао је негде код „Липовог лада“), купио би свакоме у смени, и себи самоме, доручак (обично су ту били водитељ, новинар, тонац и он), и тада би почињала нервоза, јер још увек ништа није имао написано. Тада би знао да буде веома непријатан, па није било упутно да се уђе у његову канцеларију. Онда је, са рукама на леђима, одлазио у ходник и, нагнут напред, кретао у, прво лагану, а потом све бржу шетњу, хуктао би, бректао... да би у минут до седам, улазио у канцеларију, куцао и излазио у седам и десет са написаним текстом за емисију „Добро јутро, Београде“. Ако би га неко поздравио у тој шетњи и пожелео му добро јутро, уследиле би најгоре псовке, па смо упозоравали дежурне на улазу у „Београђанку” да никога не пуштају на 23. спрат, док не заврши емисију...

То су били, да тако кажем, уобичајени дани на Студију Б. Како су изгледале новогодишње емисије?

ЧП: Борјан Костић, музички уредник, експерт за електронику звука, каснији конструктор једног од светски познатих звучника, „РЕД” (производили су се под његовом контролом у Енглеској и Америци), који ме је и довео у Студио Б, успевао је да ме наговори да водим новогодишње програме. Сећам се да је рецимо до преласка из зграде „Борбе” на 23 спрат Палате „Београд” у студио, одмах по поноћи, долазио градоначелник, Бранко Пешић, да Београђанима честита Нову годину… Мислим да сам сачувао фотографију на којој се види како се са нама који смо дежурали, ухватио у коло.

Припремао сам и водио неких осам нових година, у шихти, која је без прекида трајала од осам увече до ујутро до шест. Десет сати програма, сталних контаката са слушаоцима, позивања и прозивања познатих личности (по претходном договору), осмишљавања духовитих реклама на лицу места… Сваки програмски сат имао је друго име, другу шпицу, прављену на лицу места… Тонци су волели да раде са мном, јер није било ни тренутка опуштања. Мала екипа, нас троје или четворо, имала је заиста богато послужење: дешавало се да непознати слушаоци донесу на пријавницу у знак пажње, као своју честитку, слане и слатке специјалитете; домаћини дочека у ресторану на 5. спрату у поноћ би нам честитали Нову годину великим овалом новогодишњег менија; у поноћ би дежурни драгстор тадашње БИМ „Славије” на Каленић пијаци слао печено прасе… Највећи део тог слано–слатког провијанта остајао би у фрижидеру за све оне који су дежурали у наредним данима, док је прасе био награда слушаоцу–победник у квизу смишљеном на лицу места.

Нисмо споменули удружења Крагујевчана, Краљевчана...

ЧП: Било је апсолутно природно да се, као рођени Крагујевчанин, укључим у рад Удружења које окупља побеограђене Шумадинце… Учествовао сам у многим програмима у којима су гостовали културни посленици из града на Лепеници, или познати крагујевачки Београђани. Често су то биле вечери сећања на ствараоце који су оставили траг у музици, позоришту, књижевности… Тако смо отргли од заборава Драгишу Недовића, текстописца, музичара и композитора наших најпознатијих песама („Стани, стани Ибар водо“, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Текла река Лепеница“, „Ајд' идемо Радо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Кад си била мала Маре“...), који је компоновао преко 400 песама. Припремао сам и водио програме сећања на Минимакса, „Седморицу младих”, окупљао децу на „Светосавским радовањима”, организовао турнире у „Не љути се човече” за баке, деке и унуке, написао преко 30 песама на имена деце родитеља који потичу из Крагујевца…

Када ме је један пријатељ, Краљевчанин, Радован Срећковић, познаник из моје феријалне прошлости, подсетио да је моја мајка из села Ратина, које се налази у околини Краљева, морао сам да се одужим, па сам почео да осмишљавам и водим програме за, како сам их назвао, „децу Ибра и Мораве, који су дошли на обале Дунава и Саве”. Осим годишњих окупљања, из моје „радионице идеја“ потекао је и „Кајмак бал”, који се од 2011. године, одржава крајем јуна у Топчидерском парку, а од 2017. године и у Скадарлији (http://infokraljevo.com/kajmak-bal-u-subotu/). Не треба објашњавати назив, јер је познато да је подручје Краљева и географски и нутриционистички означено као најбоље кајмакогорје у Србији.

Није ми било лако: уторак Краљевчани, четвртак — Крагујевчани, и то у истом простору — у просторијама Удружења Крагујевчана, који су братски примили под свој кров комшије из Краљева. Поносан сам што сам био иницијатор тог пријатељевања потомака становника два града који су се увек гледали преко плота. Уосталом, у новим околностима, то је било природно, јер и онако пију исту воду из Гружанског језера.

Не смемо да заборавимо ни „Шумице”, „Пријатеље деце”, „Змајаду”...

ЧП: Центар за спорт и културу „Шумице” био ми је, малтене, друга кућа… У његовом се окриљу још 1994. родила ЗМАЈАДА — такмичење ђака основних школа у прављењу и летењу змајева (https://www.danubeogradu.rs/2019/10/24-zmajada-iznad-sumica/). Овај спектакл, на којем се окупљало око 3000 малишана и њихових родитеља, покренуо је, данас нажалост покојни, учитељ Љубиша Дивљак, заједно са Бошком Делићем, мотором–покретачем „Пријатеља деце Вождовца“ и Мишком Станковићем, душом и срцем свих спортских, културних и забавних догађања у овом, до пре извесног времена, најпосећенијем окупљалишту младих и старих Вождовчана.

Где ће птица, него своме јату… На позив учитеља Љубише, који ме је памтио по емисији „Пеца и деца”, придружио сам им се и тако је почела моја „Вождовачка Одисеја” — двадесет шест „Змајада”, многобројни програми за децу и одрасле, школа за водитеље и спортске новинаре, посебни свечани музички програми поводом новогодишњих и божићних празника: сваке нове године, Божића и Српске нове године, у подне (од 11–13 часова), у шуми између улица Грчића Миленка и Устаничке могао је да се слуша „Концерт за заљубљене шетаче“– Штраус, Вивалди, Шопен... са великих звучника окренутих према случајним и намерним пролазницима ове зелене оазе у центру Београда. Окупљало се прво стотинак, а касније, чак и по хиљаду–две људи.

„Вождовачке летње вечери“, у вестибилу „Центра Шумице“, у вечерњим часовима, у организацији „Друштва пријатеља деце Вождовца“ (https://www.facebook.com/prijateljidece/), односно нас четворице, којима се касније придружио и пети члан... биле су две, три, можда и четири године значајни културни догађај за Вождовчане. Да ли би неко могао да поверује да је све то што се дешавало у Шумицама и око Шумица било, што се прозване четворке тиче, без икакве надокнаде — сем тапшања по раменима. Да би ипак било забележено, а у складу са све чешћим помињањем различитих банди и кланова, решио сам да ова група добије адекватно име. Прозвао сам нас: „Банда крволочних разбојника из Шумица“. Нека се зна да су сурову БЕСПАРАлочну вождовачку банду чинили сурови момци у суровим годинама: РОЗБРАТНА, пропали Шекспир и Карл Маркс радија који пада у заборав, ЕСЕНЦИЈА, Робин Худ шумичких шума, ПАПИЛОТНА, гангстер са бенигним дечјим осмехом и ГУГУТКА, ректор забавишта за ситне злочинце. Банда је нешто касније добила и петог члана, уваженог ТРОМБОЦИТА, који је задужен за ловљење крупних риба у мутној свакодневици.

Водили сте програме великог броја различитих, необичних, олимпијада...

ЧП: Као члан „Покрета трећег доба Србије“, учествовао сам у организацији и водио вечерње програме на седам четвородневних „Олимпијада спорта, здравља и културе трећег доба“ (http://olimpijada3d.org/), које се од 2013. године одржавају у Врњачкој Бањи (претходних пет, на којима нисам учествовао, одржане су у Соко Бањи). Аутор сам текста химне Олимпијаде „Победи себе, друге ћеш лако…”, коју је компоновао Данило Даниловић Данилушка.

Оно што ме је посебно везало за Покрет трећег доба је група ентузијаста која предано, на разне начине жели да покрене људе које „притискају“ године, позивајући их да забораве на бољке и лекове, да испуне свој живот, тренирају трчање и склекове, окушају се као писци, открију свој сликарски таленат... Немогуће је не поменути душу овог необичног тима, за многе „господина“, за највише нас, „друга и пријатеља“, Василија Белобрковића, једног од идејних твораца Олимпијаде и успешног предводника тима, који из године у годину успешно организује четвородневна окупљања више од хиљаду припадника најстарије популације. О овим олимпијадама најбоље говоре њене минимонографије, односно „Олимпијски кладенци“ у којима сам, признајем и тим се поносим — саучесник.

Водио сам и програме неких седам–осам „Олимпијада села“, које сваке године у неком од села организује Савез за рекреативни спорт Србије. На обема је сваке године учествовало и по хиљаду такмичара.

Да ли жалите за нечим?

ЧП: Жалим што нисам написао књигу о радио револуцији. То свуда истичем — да је 1970. године Студио Б устао против шаблона, одбацио бесмислену контролу, преслушавањем снимљених емисија пре емитовања, ослободио водитеље туђих писаних текстова и „допустио“ им да сами креирају најаве, без писања сценарија, допустио слободно телефонско укључивање гледалаца… Да је то поверење у слушаоце било оправдано, показује и податак да нико од оних који су се јављали у програм у првих десет година није опсовао… Чини ми се да је премијера прве псовке била 1979. или 1980. приликом гостовања Горана Бреговића…

Овим смо дошли до последњег питања: као неко ко је цео живот радио са децом — шта саветујете младима?

ЧП: Шта саветујем деци? Да кад не држе језик за зубима, прво размисле шта ће да кажу. А да онда пусте језик на вољу. А кад човек пусти језик на вољу, онда му падну најлепше ствари на памет. Од тога, да оног с ким разговара импресионира, својим знањем, својим умењем, својим вештинама, до тога да му духовито да до знања да је безвредан и ништаван — то је уметност коју је тешко научити, али је примењива, и за препоруку је свима који воле да размишљају, и да пре него што кажу, то што треба да кажу, профилтрирају кроз компјутер који се зове мозак. За тако нешто није потребан таленат, потребна је воља, упорност и безброј књига које ће прочитати док су млади — при томе не треба робовати ономе што им неко препоручује, него ономе што их вуче кроз садржај да књигу прочитају у даху, па и уз ризик да прескоче по који ред, по коју страницу, јер само уживање у догађају који нам нуде књиге, представља савршенство осећаја човека да је присутан у свим збивањима која се у књизи помињу и у животу који живи. Комбинацијом онога што се некоме дешавало и онога што му се збива, добија се пуноћа свакодневице. Ово сам рекао веома паметно, па зато молим да буде избрисано...

(Док, након овог дугог, другог разговора, у трајању од пуна четири сата, седимо, пијемо кафу, једемо наполитанке и преслушавамо снимљени материјал, Чика Пеца у чуду узвикује.)

Ма, је л’ могуће да сам ја све ово испричао? Толико сам током година измишљао, да мора да сам и ову моју биографију измислио!

Разговор „водила“
Тамара Лујак или, како ме Чика Пеца зове (и не греши)
Тамара ле Лујак (Лелујак)

Чика Пецин додатак:

Читајући своју биографију, приметио сам да у њој нисам рођен, да нисам поменуо ни своје претке, ни потомке, да сам прескочио или заборавио многе догађаје, који су ми много значили. Зато ћу телеграфски „претрчати“ преко филма који је скоро потпуно разголитио моју прошлост, убацити секвенце које ће протумачити неке моје животне ставове и урадити нешто што ће моју биографкињу бацити у ОО (очекивано очајање) — прорећи ћу преосталу ми будућност.

(Биографкиња ОО (очекивано одушевљена) седа за тастатуру и радосно дописује:

Изволите, молим... Потичете, дакле, из...)

Потичем из породице Чурлић, из Ратине код Краљева (по мајчиној линији) и поносим се што је мој деда Миливоје носилац Албанске споменице. Нажалост, не зна се ни где је, ни како је погинуо... чак немам ни фотографију (биле су то петнаесте године прошлог века), како бих проверио свој визуелни ДНК. Други деда, по очевој трансверзали, звао се Фабијан, живео је са породицом у срцу Словеније, у прелепом месташцету Шмарје при Јелшах... и осим, претпостављам пољопривреде, бавио се проналазаштвом, заправо био је један од залуђеника којима је животни циљ био да пронађу перпетуум мобиле. Можда један од мојих „генова“, онај инжењерски, вуче порекло из овог дела породичне ми гране.

Отуда и моје званично презиме МАРШ, за које постоји и даљи траг: засад неидентификовани оригинални Француз, трећи син, такође оригиналног грофа, о чему и дан данас сведочи грофовија истог имена у Француској, био је предодређен за војника, јер је по неписаном правилу најстарији наслеђивао титулу и имање (мене су највише оштетили), средњи је морао у свештенике, а најмлађи је морао употребом, што хладног (мач, сабља, копље, штит...), што топлог оружја (француски „џефердари“, кубуре...) да следи... вероватно, Наполеона. Презиме Петровић је дакле уметничко, распевано... служило је да сакрије инжењера и његову техничко–директорску функцију и истовремено је значило одрицање од могуће грофовске титуле и пристајање на сељачко порекло.

Родитељи, мајка Ангелина и отац Франц (љубав је чудо — доказ је његов прелазак у православље), обоје учитељи, каријере су започели у селу Костол код Кладова, да би се касније, пред пензионисање, нашли у Београду. Да ли ћу једнога дана успети да на папир ставим породично ми стабло, да ли ћу имати времена и стрпљења да зароним у архиве царевина, краљевина, република... не верујем... зато покушавам да моја заоставштина за будућност буде писана или казана, па евентуално снимљена реч, свидело се то или не, онима који ће се двоумити да ли да ме памте или да ме забораве.

Рођен сам у најлепше калдрмисаној улици, у предграђу Крагујевца, Палилули, у кући — уџерици моје баке Милице, која ме је са мањим паузама (када сам био под „јурисдикцијом“ оца и мајке), однеговала и васпитала до одласка на студије, у Београд, до кога су те 1957. године, после „службовања“ по Србији, допрли и моји родитељи. За Крагујевац ме вежу прелепе успомене из детињства, невероватна стрпљивост и преданост моје тетке Наде у (до)васпитавању сестрића, сећање на учитељицу Ранку Павловић, која ме је много година касније, кад сам већ радио као инжењер, а она постала важан фактор у граду, позвала да предложим начин топлификације града и суделујем у избору пројектантске организације која би се тиме бавила; многобројне догодовштине које треба посебно описати и ... оно што тек сада уочавам, стална „ломљава“ између две личности у једном искушенику, којег Ти, хтела, не хтела, приљежно исповедаш.

Хтела, јасно, хтела...

Дакле, одувек је било питање двојства: математика или језици, физика или „лепо писање и читање“... То што сам хтео и више од тога, што сам гутао и Лукреција Кара и Карла Маја, и Стендала и Сјенкјевича... што сам у гимназији био десна рука библиотекарке, чијег се имена, нажалост, не сећам (што ми је омогућавало да проводим сате прелиставајући, али и читајући, књиге и записе из многобројних легата чувених Крагујевчана)... све то се супротставило тријумфу, који сам осетио када ми је једном, чувени професор математике Анатолиј Попов (било је то у 6. разреду гимназије, 1955. године), после успешног решавања задатка на табли, кроз смех рекао: „Марш на место, магарец један!“ Јасно, алудирао је на моје презиме, али је то било одлучујуће да се „не одлучим“, него да „негујем“ обе склоности, које ће се итекако потврдити у практичној „пракси“ — у 27. години постајем по позиву, не по конкурсу, технички директор моћног предузећа у области грађевинарства, као и уредник и водитељ радио емисија, на тек основаном Студију Б.

Осим „технодиректорисања“ у земљи, „директорујем“ и у Немачкој, у „Водотерминој“ фирми „Елсах“, без посебне плате, на даљину, са телефонским и факс упутствима руководиоцима градилишта и повременим обиласцима ради контроле. Сећам се подршке коју сам (саветима и давањем послова грејања, водовода и канализације), имао у директору немачког погона „Комграпа“ из Београда, врсном инжењеру Алпару. И наш, „Водотермин“ представник и организатор извођачких послова, техничар Алекса Врачарић, заслужује све похвале за успешно завршене послове у тадашњој Меки за наше грађевинарство.

Филм сећања се одмотава и ја не могу да прескочим учешће „Водотерме“ и њеног техничког директора у пословима у Чехословачкој, у изградњи хотела у Карловим Варима и Братислави, фабрике у Јахимову... Ту је моја „десна рука“ био техничар Јовица Мирковић, који је успевао да руководи са више од стотину људи у појединим фазама рада... А, сада је ред да се похвалим: приликом обиласка градилишта у Карловим Варима, спавао сам, „да ми срцу мине жеља“ у апартману од 200 „квадрата“, који је својевремено користио сам цар Фрања Јосиф. „Ко је и како платио, вероватно баснословну суму за ноћење, односно пансион?“ — упитаће се свако ко чита ове редове. Одговор је невероватан и после толико година не подлеже казненим одредбама тамошњих закона: дневнице су биле у обрачунским доларима, а курс на црно је био такав да сам могао за сто тих и таквих долара, кад се замене у круне, да се бар три дана проведем као горе поменути цар.

А шта се дешава са мојом другом, можда и првом, љубави? Док се моји пријатељи не либе да буду интервјуисани, да им буду објављиване фотографије у дневним листовима и недељницима, ја кријем и како изгледам и како се заправо зовем, плашећи се последица по инжењерско–директорску каријеру. Ако неко мисли да сам то радио због пара — љуто се вара! Хонорари у Студију Б, који се самофинансирао и који је тек започињао лет на маркетиншком небу, били су мерени према сатима, а не према слушаности и ефекту емисија. Свеједно, пријали су телефонски позиви слушалаца, похвале, одзив познатих и признатих новинара, глумаца, књижевника, привредника... жеља да буду гости једног Пеце Петровића... Само то што нисам био откривен у „мојој“ „Водотерми“ пуних седам година, била би ми добра препорука у следећем животу — да будем признати тајни агент.

Да нисте нешто заборавили?

Види, види... Отишао сам у Немачку и Чехословачку, а не рекох како сам био избачен из гимназије и како умало да будем узрок развода директора и његове супруге, која ми је предавала историју. Десило се то једног јутра... пред почетак часа, када се обично играла „шора“ — игра у којој је „главни играч“ бранио своју, школским редом прописану капу са ознаком разреда, од другара који су покушавали да је шутну, а да их „бранилац“ не докачи по ногама... Уколико би се то десило „докачени“ би морао да брани своју капу... Цео овај „спектакл“ пратила је граја, која је могла да се чује и у дворишту и ходницима школе.

Даљи ток догађаја може да се претпостави: моја лепа капа са ознаком V-5 била је на поду, око мене су обигравали другари, неко од њих је успео да ме надмудри и капа је постала лопта коју су сви са „апетитом“ шутирали... А онда се десио торнадо, илити по данашњим мерилима, цунами... У учионицу је улетео директор Јован Нешић, страх и трепет у Првој Крагујевачкој гимназији, увек намргођен и љут, човек кога су се плашили и ђаци и професори... Сви смо се „укопали“ на местима на којима смо се затекли, а њему, који је изгледа и раније наилазио на сличне ситуације, све је било јасно... Моја капа, изгужвана од дриблинга, волеја и осталих фудбалских и нефудбалских потеза, прашњава, можда и пуна флека од блата са наших ципела, није стигла да се сакрије, већ је била „дегажирана“ у простор испод школске табле...

„Вуцибатине, олоши... ви, ви... ђаци... Научићу вас ја памети! Оскрнавили сте знак разреда, понос школе и свих генерација које је она одшколовала... Чија је ово капа!?“, обратио нам се осорним гласом, док смо се ми гледали међусобно, не желећи да се пронађе власник, односно глава која је носила ово обележје поноса града нам Крагујевца. Не сећам се да ли је приликом тираде поменуо Кнеза Милоша, престони град Србије, ђаке који су стрељани у Шумарицама, фабрику „Црвена застава“ у којој су наши очеви радили, док ми од школе правимо циркус, поигравамо се са њеним амблемима... Сви смо ћутали као заливени... а онда је он нашао решење: „Ставите капе на главе!“ Само је моја остала без капе и „стрпљиво чекала“ пресуду судије ове необичне утакмице.

Тада је уследио расплет, од којег ми се следила крв у жилама. Док су ми се сузе сливале низ лице, директор је подигао капу, стргнуо обележје разреда, натукао ми је на главу и раздрао се: „Напоље из моје школе, битанго једна! Кажњен си искључењем за сва времена!“ Био сам избезумљен, без речи, јецао сам, чак нисам ни узео торбу са књигама, већ сам, ридајући, изашао из учионице и једва пронашао капију кроз коју сам се упутио кући.

Сви покушаји разредног старешине и политичких веза мога тече, који је радио у Привредној комори, остали су без резултата. Моја бака и тетка плакале су заједно са мном, ја због тога што морам да прекинем школовање, а оне, зато што нису знале како да обавесте моје родитеље, који су тада службовали у неком од села Србије.

А онда је гром севнуо из ведрог неба: по мене је дошао послужитељ и вратио ме у школу. Све се наставило као да се никад ништа није десило. Ћутао је разредни, ћутали су професори, другови су све на различите начине коментарисали, а ја сам се трудио да у широком луку заобилазим могуће трасе путева Јована Нешића.

Касније сам сазнао да је главни „виновник“ мог повратка у школу, и то без икакве казне, била директорова супруга Драгиња Нешић, која ми је предавала историју. После оштре свађе која је избила између њих двоје кад је сазнала за моје искључење, наводно му је рекла: „Ти хоћеш да искључиш ђака којем ја предајем, ђака чије ме познавање историје старе Грчке и Рима фасцинира... Враћај га у школу, или...“ Не смем да претпоставим како је даље текао разговор, али је све прекрио вео ћутања, па и заборава — ах, да и трауме која је дуго трајала: увек када сам са другарима играо фудбал, чинило ми се да шутирам ђачку капу са значком...

Па ипак... Дикција и добар глас... чине чуда...

Добра дикција приликом читања и усмено приповедање без застајкивања, уз радиофонски глас, пратили су ме током школовања. Био сам „омиљени“ читач мојих професора српског и енглеског, чак сам у специјалним ситуацијама поводом смрти неког од државника или неког великог државног или партијског скупа, читао одломке из новина на специјалним трибинама, на које су по принципу „гимназијска сала мора да буде пуна“ довођени ђаци преподневне смене.

Прво моје вођење (имитације) радио емисије било је преко тек постављеног разгласа и то током одмора. Мислим да је у питању био, замислите, петнаестоминутни програм на енглеском. Професорка енглеског, Јелена Констатиновић, припремала је текстове, три дана их увежбавала са мном, а онда је у „студију“ пратила моје читање уживо затворених очију.

И професор латинског био је моја „жртва“. Док је моје „сапатнике“ цедио испитујући њихово знање, мени би обично давао књигу са Цицероновим говорима и гледајући замишљено кроз прозор, замишљао себе као римског сенатора или конзула. Одбијао је сваку заједљиву примедбу мојих другара да би требало да као и они будем понекад и пропитиван, чак је јавно говорио: „Ако неко чита као чувени говорници старог Рима, тај не сме да има мању оцену од петице!“ Из тог времена потиче још један мој надимак — Петроније, којем сам ја, признајем, помало сујетно и уображено додавао и „презимена“ — Златоусти, Благоглагољиви...

Ако опису мојих гимназијских дана додам и глуму у драмској секцији, онда морам да споменем и прво вођење програма без писаног текста. Чувени Љубомир Убавкић Пендула, првак Крагујевачког позоришта, иначе руководилац Драмске секције моје гимназије, одабрао ме је да водим програм на „тезгама“ — једночасовним програмима са репертоаром скечева из „Веселих вечери“, које је изводио по околним селима крагујевачког среза, са глумцем Растком Тадићем, братом Љубе Тадића. Мој задатак је био да их најавим, да у паузама између скечева, док су они прилагођавали костиме предстојећим садржајима, забављам посетиоце препричавањем дозвољених бенигних вицева и позивом да са места одговоре на разна „Да ли знате?“ питања. Ах, да, добијао сам од мојих послодаваца и хонорар — чоколаду, понекад чак и две.

Можда ћу неке од догађаја које сам раније описао — поновити, али биографкиња треба да одабере интересантнију и вероватнију верзију, пошто сам убеђен, да у свим исповестима постоји потајна намера да се лоша збивања прећуте, а да понека буду нежно, или мало грубље, лакирана.

(Како биографкиња није имала срца да узме маказе у руке и, по Чика Пециној замисли, исече овај Додатак, интегрална верзија остала је готово нетакнута. Човек ретко кад добија прилику да прича о самоме себи, а када се то деси, сматрам да не ваља прекидати његову мисао, јер се тиме нарушава чаролија приповедања, због које се сви ми (као и ви који читате) бавимо писањем, уређивањем, радиофонисањем, биографисањем...)

Не знам зашто сам прескочио сијасет догађаја још из периода док сам био у Студију Б: организовање такмичења у прављењу скулптура од песка на обали Саве, на Ади Циганлији, у сарадњи и под мудрим вођством Маркетинг агенције „Политике“, када се на овим фештама окупљало скоро 10.000 посетилаца. Такмичења основаца у градовима на рекама, завршавало се финалом на Ади Циганлији, односно на Копакабани у далеком Бразилу — где је троје најбољих одлазило о трошку овог листа на светско првенство.

Морам да признам да сам, својевремено, чинила једну, сасвим малу, готово незнатну, цифру од тих 10.000...

Из тог периода датира и моје познанство и дружење са Срђаном Чутурилом, познатим стручњаком за практични маркетинг, које је, после мог одласка из Студија Б, настављено прво, „Игром без граница“ (по мом сценарију на базенима Спортског центра „25 мај“, емитованом на Трећем каналу РТБ–а), затим објављивањем задатака из математике и српског, у оквиру припрема за полагање пријемног испита за средње школе у „Политици“ и на ТВ „Политици“, да би кулминирало издавањем часописа „Чаролије за децу ХОЋУ–НЕЋУ“ у пуном колору, таблоидног формата, на више од 20 страна. Нажалост, и поред доброг пријема код читалаца, следио је „удар одозго“, динар је девалвирао са, чини ми се, три на шест динара, оног дана када се пети број појавио на киосцима са старом ценом — повраћај и преправка нису били могући и... сјајно започет пројекат доживео је фијаско.

Умало да прескочим сарадњу са Радио Југославијом, чији је директор, након одласка из Студија Б, био Драган Марковић. Предложио сам му да по први пут овај радио на УКТ таласима емитује уживо програм намењен дијаспори, без претходног снимања, у време када се очекује највећа слушаност (с обзиром на различита времена у разним деловима света). Осмислио сам и водио емисије „Ми смо исте горе лист“, „БИМ — бизнис информације и музика“ и, на нешто касније покренутом, локалном — београдском YU–радију, „Доживети стоту“ (намењену пензионерима), „Пеца и деца“ (зна се коме) и „Београде, добро јутро“, где сам читао афоризме Душка Радовића, уз претходну сагласност његовог сина Милоша.

У једном тренутку чинило ми се да су ми се вратили блистави дани из студиобеовске каријере. Почела су телефонска и писана јављања из целог света. Емисија „Ми смо исте горе лист“ са нестрпљењем се чекала у Аустралији, Јужноафричкој Републици, Алжиру, Северној и Јужној Америци, на нашим бродовима на иностраним трговачким рутама... Када је емисија пратила „Звездин“ поход и освајање титуле у Барију, реакције су постајале нестварне. Још увек чувам писмо господина Мајкла Ђорђевића који је у многим градовима Аустралије организовао колективна слушања емисије. Његова поређења, иако написана у еуфорији и националном заносу, итекако пријају. Иначе, метод који сам користио у емисији „СОС — Све о спорту“ и овде је био пробитачан. Наиме, „преносио“ сам најузбудљивије ситуације из ТВ преноса, док сам у „паузи“ или укључивао саговорнике који су се јављали са најразличитијих светских меридијана и упоредника, или „пуштао“ музику која је слушаоце подсећала на завичај и њихове корене.

Тако се једном десило нешто што годинама већ препричавам као немогућ стицај околности: током једног преноса јавио се „наш човек“, „Звездаш“, из далеког Перта у Аустралији, рудар у руднику дијаманата... Помало тужним гласом присећао се своје Ресаве и рудника у којем је копао угаљ... Десетак минута касније телефон је поново зазвонио. Јавио се рудар из рудника злата у Јужноафричкој Републици, похвалио пренос, изразио радост због успеха „Звезде“, а потом ме шокирао изјавом: „Ја сам брат рудара који Ти се, Пецо, малопре јавио.“ Не сећам се шта смо све причали, знам само да је и он помињао угаљ и Ресаву и мало имање са којег је, у потрази за бољим животом, отишао у „бели“, односно „црно–бели“ свет (не односи се на конкурентски клуб). Док сам сарадницима препричавао „најнемогућнији“ случај сусрета два брата на таласима Радио Југославије, огласио се телефон и ја сам доживео нови шок, када сам чуо речи: „Ја сам трећи брат, фармер у Канзасу, који као и претходна двојица, навија за Црвену Звезду!“ Уследили су поздрави за браћу и молба да се пусти најомиљенија песма Томе Здравковића. Тада сам схватио колико сам далековид био кад сам емисији дао име „Ми смо исте горе лист“!

У очима мог полиграфа, истражитељке која ме сецира уздуж и попреко, видим да покушава да прати моју „исповест“ и као да јој смета „збрдодолисање“, али ћути, вероватно плашећи се да не омете „сећање на прескок“, у којем нема робовања датумском редоследу, већ је онакво, какво је тог тренутка призвано из неког скривеног фајла, често „римувирано“ из „рисајкл бина“...

Не само да истражитељка не сецира, већ и уредно додаје, вредно и марљиво дописује своје коментаре...

Знаш ли, Ти...

Не знам.

...исповедачице оних који не би да се кају, да је онај импровизатор из наслова овог „уратка“, био и пчелар?

Немогуће!!

...који је „догурао“ до десетак кошница и педесетак кила меда. Кривац за то био је Славко Јаковљевић, пчелар и пчеларски саветодавац у суботњим јутарњим програмима Радио Београда, који је пропагирајући овај, час хоби, час привредну грану, „обрлаћивао“ децу — слушаоце моје емисије „Пеца и деца“, причама о пчелама, али и поклонима — теглама меда за тачно дате одговоре из такозваног „природописа“.

Поклонио ми је две кошнице и замолио ме да му помогнем у организацији Пчеларске изложбе, која је у прво време била испред Дома синдиката, а касније у Ташмајданском парку. Потпомогао сам овај својеврсни сајам, на којем су, са својим производима, учествовали пчелари из целе Србије, БиХ и Црне Горе. Покренуо сам „Радио Прополис“, програм намењен излагачима преко разгласног система, у свему по узору на озбиљну радио станицу, са шпицом, џингловима, интервјуима са пчеларима–излагачима, писцима литературе за пчеларе, посетиоцима...

Упознао сам дивне људе којих се радо сећам и које ћу представити у већ припремљеној књизи песама и прича о пчелама, у којој девојчица Миа чаролијом постаје пчела и са својом другарицом, пчелицом Јелицом, описује у стиху и прози живот ових корисних бића у њиховом станишту и окружењу. Пчеларима и медокусцима даровао сам мој најбољи слоган: „РАД И РЕД ДАРУЈУ МЕД!“

*

Све има свој крај, па чак и овај додатак: Сви ми, живобићне индивидуе, од мрава, преко човека до слона, хтели бисмо да досегнемо СВЕМИР, али бисмо пристали да, ако ништа друго, имамо свако свој, никако заједнички, елеМИР!

Ћао, читаоче! Има тога још, али је и оволико довољно да посумњаш, да је све ово што је написано, било могуће!

Пецина напоменина Напомена:

ЧП: Читање сопствене биографије покреће сећање на догађаје који су обележиле живот човека који је као клинац сањао да буде Винету, као средњошколац — министар просвете, као инжењер — проналазач НЕПАРНЕ машине, као водитељ — бар Миломир Марић.

Знам да је и ово превише и да премашује простор предвиђен за хвалоспев индивидуи која се труди да буде обична, а ипак је у питању човек којег политика и друштво који га окружују кваре до неупотребљивости. Зато он лелуја и оставља овај БЕЛЕГ, па шта кошта да кошта…

Хауг! — рекао је Винету, поглавица Апача и отишао у легенду.

Напоменина напомена једног Лелујка...

(Нема краја разговору са Чика Пецом. Када смо, ипак, најзад ставили тачку на овај наш интервју, односно биографијетину, како је Чика Пеца назива, наредних девет месеци сређивали смо текст који сте управо прочитали, како бисмо попунили пропусте које смо направили. Чика Пеца је био бескрајно стрпљив и предусретљив у том послу. Захваљујући његовом преданом раду, интервју је, без претеривања, богатији за најмање десет, да не кажем, петнаест страна. Али, нисмо само то учинили. По Чика Пециној молби, лета 2019. бацила сам букет цвећа у макарско море, као вид „последњег“ поздрава свим „његовим“ феријалцима и притом гласно пренела његову поруку:)

„У име свих оних који су годинама летовали на овом месту, у феријалном кампу „Горан“, који је био смештен у боровој шуми, у залеђу овог прелепог дела макарске обале, нека море још једном „чује“ оно што је слушало годинама сваког јутра током летњих месеци: „Овде Радио–телевизија „Горан“, на таласној дужини од 200 метара од мора и 800 метара испод Биокова!“ и нека овај букет цвећа буде поздрав свим успоменама десетине хиљада феријалаца које полако тону у заборав! Збогом прелепа прошлости!“

(Уз ове речи добила сам и посебну, мени изузетно драгу, захвалност:)

ЧП: Теби хвала, Лелујак, што си одлелујала и цвећем, у моје име, одала пошту потонулим успоменама и тако “допунила“ једну тешко сварљиву биографију “парчићима“ живота, који би се без реченог и записаног, нашли на дну животног мора.

Јун 2016. — март 2020.