Јелена Протић-Петронијевић

Истражујући Вилину планину

Приказ књиге „Вилина планина“ Тамара Лујак објављен у "Повеља" бр. 2/2007, Краљево Прва књига, Вилина планина, Тамаре Лујак (1976) доноси једанаест прича које се обраћају широком кругу читалаца. Помислићемо да су упућене, чак, и деци... Можда, али... Разнолика знања нашла су се у овој књизи асимилована у нове бајке, легенде или једноставно речено – приче које могу постојати и ван времена и у сваком времену. Понекад личе на инсерте из анимираних филмова о Шреку или на понеку сцену из филма о Харију Потеру... А понегде личе на народне легенде о постанку места, градова (Дубровник), острва (Мала и Вела Палагружа, Кајола, Госпа од Шкрпјела крај Пераста), па чак и звезде (Даница)... Или се баве ружом ветрова и многим другим необичним, занимљивим појавама. Ред речи и звука изговореног у неким причама подсећа на народне епске песме. Вилина планина, препуна је као што наслов каже: вила, патуљака, али и дивова, змајева, чак и демона... Ту су и прелепа царева кћи коју треба освојити надљудским напорима, ту су и краљ Латарс и његов син, дарежљиви змај Артим или Митар... Занимљиво је да су у причама Тамаре Лујак и змајеви доброћудни, и дивови помажу људима, чак је и демоне могуће одобровољити – све је позитивно усмерено и све се добро завршава. Понегде је лако ухватити поруку – чувајте природу да би и она вас сачувала (и одбранила). Распознајемо у неким причама бића из грчке митологије иако их аутор не назива увек познатим именима. То су: киклоп из пећине, сирене, застрашујуће мојре-суђаје... Проналазимо и словенска митска бића и симболе – као што су храст, виле, црнобог, затим бића и небића из бајки и поменутих филмова, али све то креативно измаштано и надограђено од стране посвећеног аутора, Тамаре Лујак. Има елемената фантастике који асоцирају на Милорада Павића, а то само значи да и ова књига припада кругу фантастичке књижевности. Те асоцијације су само назнаке нечег што је препознатљиво у фрагментима, у стилу, у езотеричним украсима, и то треба схватити позитивно. Неке приче личе на басне, на пример «Мали бели зец» који је права сатирична парабола о Србији и свему што се дешавало последњих деценија у овој чудној малој земљи. Зец је слабо излазио из своје куће, израђивао је скулптуре од дрвета и избегавао догађања на тргу и скупове, али га је о томе обавештавао Миш обућар, п је и он, зец, учествовао у прогону јаребица од стране људи из суседног села. Значи довољно је бити обавештен, криви су и они што су знали шта се догађа а нису реаговали. Зец је ретко излазио из своје куће да не би испрљао своје бело крзно, а онда сазнаје да баш он треба да спасе храст и читаво место. Поставља се питање решености, храбрости, спремности на жртву за опште добро, превазилажења сопствених слабости због виших циљева. И зец, наравно у томе успева, али, после тога, више није бео. У овој књизи је занимљива игра речи са именима, понекад их треба читати у обрнутом смеру, свако име има симболику или скривено значење... Аутор, ту негде, у језику, чува своју тајну и тражи од нас да истражујемо и разоткривамо... Неке ће нам се приче допасти више, неке мање, али увек ћемо осетити лакоћу приповедања. Тамара Лујак је у Вилиној планини на својој земљи и нуди нам више могућности... Да читамо причу из првог слоја као неку нову бајку... Или, да се враћамо и да препознајемо нешто што је закопано мало дубље у скривеном свету митских бића, «Чудесне шуме» (једна од прича у овој књизи) и у нашем сећању...