Зоран Стефановић

Исус, али не онај обичан и очекиван: о роману „Тај необичан дан“ Предрага Вукадиновића као прилогу хришћанској научној фантастици код Срба

Приказ романа: Вукадиновић, Предраг. Тај необичан дан, едиција „Знак Сагите“, књига 65, „Еверест медиа“, Београд 2012, 150 страна. Уредник: Бобан Кнежевић, илустрације: Гистав Доре и Радован M. Ђурић, ликовно обликовање: Младен Јоксић. ISBN 978–86–7756–024–9

Не постоји ствар која нас може више узбудити од укрштања наших најдубљих уверења са чињеницом да ни наш свет ни наша Васељена неће трајати заувек.

Управо је ово разлог зашто би и верници и мање верујући могли посегнути за дебитантском књигом Тај необичан дан, са насловницом на којој се анђели у сили надвијају над Храм Христа Спаса у Москви.

Аутор Предраг Вукадиновић је ново име на нашој књижевној сцени. Родио се у Приштини 1961. године, завршио је XI београдску гимназију и Грађевински факултет у Београду, где и данас живи и ради. Љубитељи српске фантастике већ познају ову породицу, јер је писац рођак са Иваном Вукадиновићем, аутором романâ Вечна ватра, Скиптар, Зора Новог дана, Агарта: краљевство подземља и земље, Јеретици Агарте и Артефакт.

У биографској белешци на крају књиге истакнуто је и да писац Тог необичног дана „воли да маштари, а од скора понешто од тога што му се јави и запише“. Међутим, лапидарна опаска о јављању понечег крије нешто више. И из самог романа, као и из аутопоетичких мисли и јавних наступа, открива се пишчева склоност према математици и древним религијско–духовним системима Истока и Запада.

Овај Предрагов дар свођења — анализе, синтезе и конкретизације апстрактног или дијалектички супротстављеног — показао се као предност у збиља амбициозном науму да се разумски помири Други Христов долазак са новом физиком. И то све у романескној поп–културној форми, која нас од технотрилера, преко православне мистике, води до Сингуларитета самог.

Провокације „Знака Сагите“

Мора се нагласити занимљив културни оквир у ком се роман појавио као 65. књига у едицији „Знак Сагите“, дакле, истој оној која под уредничком палицом Бобана Кнежевића од 1985. до данас гаји српску/југословенску научну фантастику као аутохтону књижевну појаву на континенту.

Наиме, појављивањем у издавачки богатом периоду 2011–2012, Тај необичан дан се прикључује групи књига исте едиције које су у регионалним фантастичким оквирима оцењене као мање или више спорне и контроверзне, свака из својих разлога.

Крајем 2011. излази роман 30. фебруар Јелене Ђуровић, књига која говори о реакционарном друштвеном тренутку у Србији, писана са ултралибералног становишта. Затим је у 2012. објављен роман Шаманијада Слободана Шкеровића, мистичка рекалибрација читаочеве свести, где се људски род посматра из угла неандерталаца и констатује се да је модерни човек назадан, слепо црево духовне еволуције. Затим се појављују Веригаши, роман о Нашима потписника ових редова, који (намерно политички некоректно) сугерише да, поред свих предности наслеђа, на Балкану нешто дубље труло постоји. Не заборавимо и да је, као равнотежу наведеном, исти издавач објавио и два неконтроверзна, широко омиљена романа Мине Д. Тодоровић: Вир светова и Гамиж.

Ову сезону богату за српску фантастику неочекивано је допунила Вукадиновићева књига, више него не–обична, али и више него актуелна и добродошла у разарању менталних баријера, дешарденовски вапећи да Христа посматрамо по мери Космоса, а не Галилеје.

Да ли је ишта добијено овим дебитантским делом? Чини се да јесте, пре свега, прилог микрожанру за који се сматрало да код Срба не постоји — хришћанској научној фантастици. Али се прича можда ту не завршава…

Хришћанство у научној фантастици

Не може се крити, хришћанска фантастика, а нарочито научна, може бити од свакакве сорте. У Америци 90 одсто тога што се објави на ову тему је религиозни кич, медиокритетски и идеолошки приступ књижевности. Али се ту и тамо појаве књижевни и мисаони драгуљи.

У деценијама кад је титоизам мало омекнуо, имали смо примере и код нас, мада претежно у општој фантастици. Сетимо се Милорада Павића, који је христолошке и хришћанске дилеме разрешавао на неортодоксан начин, све до последњих својих књига. Ове мотиве налазимо у ширем смислу и код Борислава Пекића, рецимо, у „Времену чуда“.

Отвореније хришћанско гледиште о историозофији систематски срећемо код Славена Радовановића, како у романима Креманска ружа (1982. и 1988) и Обрнута црква (1990), тако и у његовом сценарију за филм Атоски вртови (1989), где је писац још у 1980–им преузео улогу прозорљивца–пророка, да би на крају, у 21. веку, постао и личност из сопствених списа — повукао се у планину код ваљевског манастира Ћелије. Када смо читали рану верзију Креманске руже, где писац предвиђа будућност са есхатолошког, народно–хришћанског становишта, то је у осамдесетим можда деловало као јуродивост, религиозна сомнабулија, екстремизам антититоисте, а данас су то већ ствари које се у одређеном облику дешавају. Општа српска фантастика има још оваквих примера.

Међутим, у српској научној фантастици књижевних обрада Христовог живота скоро да није било. Истина, постоји кратка прича потписника ових редова, „Ноћ пред повратак“, где секте будућности враћају времепловима агенте у покушају да наместе исход Голготе,[1] али то је минијатура, нешто што је требало да постане свет, али никада није.

Очигледно, тек са Вукадиновићевим романом и код нас добијамо у разрађенијем смислу микрожанр христолошке научне фантастике. По томе Тај необичан дан већ има своје мало културолошко место у нашој књижевној историји.

То место, наравно, није специфично у планетарним оквирима, јер научнофантастично укрштање мотива Христа са времепловством има солидну традицију у модерној књижевности, нарочито англо–америчкој.[2] И код нас је у преводу објављен важан роман Мајкла Муркока Ево Човека (изворно објављен 1969), који је по опорости на тренутке сличан Вукадиновићевом.[3]

Мора се нагласити да овај српски роман има и две важне приповедне иновације у односу на већину западних парњака: код нашег писца идентитет јунака јесте део Провиђења, а Време се испуњава дословно и у догматском и у научном смислу.

У светлу тога, свесни смо и да ће Тај необичан дан добити и теолошке и научне реакције, па можда и контроверзан одзив, и из теистичких и из антитеистичких кругова, иако се аутор унапред оградио у завршној речи: „Уједно се извињавам свима онима који су се осетили увређеним читањем овог дела“.

О том необичном дану

Упркос своје језгровитости — осамдесетак ауторских картица, око 148.000 словних знакова — Тај необичан дан је несумњиво роман, а не новела, јер има више драмских кичми.

У времепловну причу нас уводи лепи цитат српског духовника, Аве Јустина Поповића: „Последњи дан биће, у исто време и дан Другог доласка Христовог. У тај необични дан, престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откровења — Времена неће бити више.“

Радња романа почиње тиме што планета дочекује нову 2101. годину. У Русији научници спремају „Пројекат Милева“ — машину за путовање кроз време, названу по Милеви Марић. Један од надарених московских криминалаца, Владимир Мирољубов, проваљује у супертајно постројење и краде машину звана „Стрелка“. Планира да путује у 3000. годину, али ствари измичу контроли…

Осим главне приповедне линије која прати Мирољубова, ту су и рукавци приче који увезују и друге судбине. Ту су момци из московског подземља Тигран, Данило и Американац Еди; отац времепловних машина, научник Пјотр Волков, опседнут никад прежаљеном љубављу према београдској колегиници Весни; новинар–арамеиста Дмитриј Павлов; војник–репликант Сергеј Безухов; научна тројка која је поставила основе времепловне технологије Равандаџин–Тарок–Дауташвили; дечак–епизодиста Ли из Њујорка, и, наравно, Исусова породица… Књига се завршава псеудоапокрифним „Казивањем по Димитрију“, те аутопоетичким поговором писца.

У поговору се може наслутити колико се Вукадиновић потрудио да причи нађе разумски оквир који помирује науку и догму:

„Одувек сам волео да ми све буде логично и потаман. По мом дубоком уверењу сам религиозан, православац по рођењу и по убеђењу (мада сам се занимао и другим живим религијама). Замишљао сам разне сценарије и никако нисам успео да сложим све коцкице у свом мисаоном мозаику. Требало је одговорити на доста питања и довести целу причу у узрочно–последични однос. Најтежи део за уклапање био је Други Христов долазак, задавши ми највише мука. Прочитавши изводе из дела Оца Јустина Поповића Ћелијског, свеца Српске православне цркве, схватио сам да Исуса Христа треба ставити у неку реалност, а пред сам крај Света. И избор је пао на Москву пред крај XXI века.“

Ту на сцену ступа технологија времеплова, произашла из боље физике но што је данашња.

Али први главни новум романа, чини се, није технолошке природе, већ психолошке, и тиче се Месијине личности и карактера. Једна од асоцијација када склопимо корице књиге је чувена и најстарија икона Христа Сведржитеља, из синајског манастира Св. Катарине (6. или 7. век), на којем је Он представљен са две различите половине лица: десна је блага и продуховљена, ванвременска, док је лева страшна, са очигледним теретом сећања на адско искуство и борбу са васколиком материјом која се опире обожењу и освешћењу. Та лева страна је видела оно што обичан човек не може видети, а да се после тога целовит врати на ову раван.

Писац јесте избегао да се експлицитно позабави Његовом биографијом из времена одрастања (која би у ствари говорила о искуству одраженом на левој страни лица), али је и сам свестан те незгодне чињенице и душевног утицаја које ће накнадне спознаје имати на неке читаоце:

„Знам да ће највише полемика изазвати део у коме сам (…) Исуса Христа представио као особу (…) која се не приклања нормалном поретку, мада поседује разне таленте и способности…“

Други, можда мање полемични тонови око романа, могу се очекивати поводом приказивања Христове породице и тумачења израза браћа и сестре Господње (уп. Мк 6,1–6; Мт 13,54–58; Лк 4,16–30; Јн 4,44; 6,42), а сам се Вукадиновић определио међу оне који су Св. Тому видели као Месијиног рођеног брата.

У православној цркви лабави консензус о том сложеном питању је, наравно, другачији,[4] иако упућенији признају вишесмисленост и вишезначност неких делова канона, као и богато наслеђе података из апокрифа, неканонских књига. Чак и у нашем добу се ова сума знања повећава, још од откривања ранохришћанске и гностичке библиотеке у Наг Хамадију са четрдесетак до тада непознатих рукописа (нађених 1945, тек 1970–их преведених до краја), Јеванђеља по Марији Магдалени (нађено 1896, потпуно објављено тек 1983), сумњивог и модерно кривотвореног Псеудо–Марковог јеванђеља, или Јеванђеља по Јуди које је уз велико јавно узбуђење објављено 2006. године.

Када у завршници прочитамо и Вукадиновићева псеудоапокрифна „Казивања по Димитрију“, враћа нам се стара дилема: који је пожељан разумски начин да се опходимо према правим апокрифима — фолклорним, секташким или гностичким верзијама приче о Христу?

Питање Исусове природе и иначе спада у кључне теолошке и психолошке проблеме, још далеко од крајњег разрешења. А то питање није ни линеарно, ни једнозначно, што видимо кад загребемо испод покорице чак и канонских јеванђеља, увиђајући пун развој Његове личности.

И здрав разум нам тада изнова указује да се уметничка представа Христа суштински не разликује пуно од апокрифа. Иако неканонски и неучвршћени у догми, апокрифи јесу легитимни део предања, могу имати мање или више поузданости, а њихову стварну вредност можемо увидети тек искрено укрштајући догматску и научну процену, оплемењујући их на крају калемом више истине, спознате не памећу, већ непосредним менталним увидом у више сфере и већу целовитост.

У том смислу и Вукадиновићева верзија Христа, колико год некима непријатна, може садржати и једну дубљу поетизовану и драматизовану истину у себи. Истину о којој не треба пребрзо судити и о којој изгледа сведочи и поменута икона из Св. Катарине.

Есхатолошка геополитика

На другим равнима романа, осим добре урбанистичке разрађености мегалополиса, у којој одзвања знање пишчеве главне професије, инжењерске, битан аспект књиге је и њен шире разрађен миље — Москва и Евроазија с краја 21. и почетка 22. века.

Ово даје роману чвршће одређење футуристике и футурофантастике, будућности која се већ сад назире. Наиме, оно што је до пре десет година сматрано за немогуће, а што се данас показује као скоро извесна геополитичка опција, Вукадиновић без икаквих комплекса и „политичке коректности“ показује како може изгледати у свакодневном животу.

Нагласимо и да сам избор места, „Трећег Рима“ („јер Четвртог неће бити“), али и референца на Цариград („Други Рим“) као светску престоницу, ову футурофантастичку компоненту књиге измешта на виши теолошки–историозофски ниво, уклопљен у вредносни поредак Источног хришћанства и традиционални хоризонт фолклорног очекивања.

Такође је битно да је аутор у причу унео и други истински новум, научну иновацију која је у сагласју са данас главним парадигмама и истраживањима, оним која показују да теорија релативитета захтева допуне.

Аутор у поговору каже:

„Крај моје приче је апокалиптичан, али не за све. Црна рупа представља небеску капију и онај ко 'прође' кроз њу отићи ће у Сингуларитет — у неки нови Космос, у неки сасвим другачији свет, у нама незамисливу реалност вечитог незаборава, у Небеско царство — и тако ће спасити своју душу. (…) У причу сам још увео и теорију о Сингуларитету, са циљем да објасним нека своја размишљања о устројству и генези Космоса.“

Чини се да ми, као цивилизација, још нисмо надомак Теорије свега и питање је да ли ће сва оводобна наслућивања, било о старија о теорији струна, или нова о тамној материји до краја показати где смо, шта смо и куда идемо. И то упркос чињенице да баш ови дани представљају до сада најспектакуларнију епоху физике и космологије.

Уз свест о тим ограничењима, можемо рећи да је Вукадиновићева премиса о вечном увирању и извирању, микросветовима и макросветовима који као бабушке израстају један из другога и воде до Сингуларитета, вероватно најдаље докле ћемо још задуго филозофски моћи стићи као мали људи. Ако ништа друго, непорецива је елеганција тог мишљења и обећава нам даљу, прилично рационалну, разраду пишчеве космологије која има црте оригиналности.

Када се све ово склопи у књигу која има лако проходну језгровитост, јасан темпо и ритам, храбре и елегантне премисе, те подношљиве књижевне мане — добијамо читљиво штиво, пар сати времена у којем хранимо мозак. Брзина и лудило будућности наших унука су довољно упечатљиво приказани, а крупним и застрашујућим идејама аутор се позабавио на искрен и храбар начин.

Ипак, и поменуте мане романа захтевају помињање и могу се издвојити у две групе. Прва се тиче књижевне неразрађености неколико делова, који би код искуснијег писца били дужи и подешенији, нарочито у тренуцима преумљења јунака књиге.

Друга група мана је повремена анахроност приказане уличне технологије, за коју сматрамо да је у роману описана у стадијуму који је примеренији за прву половину 21. века, него за његов крај.

Али то у овом случају није кључна ствар, јер је научна фантастика надасве „уметност идеја“, а аутор сада има довољно здраве темеље, па да лепо почетно интересовање за књигу искористи као мотивацију за прераду и побољшање своје приче — да добије нову, појачану верзију романа.

***

Док обликујемо ове редове у киберпростору, одјекују речи песме „Необичан дан“ састава „Хаустор“:

„Мушкарци се слабо перу, ти и ја и Бараба / У звијезду ме вуку слуге / Бехемот–Ашмедај–Абадона/ О, о, о, ко ће схватити то / гледам те зеленим очима/ (…) Необичан дан, необичан дан /… / Зачуђени дјечаци шапћу горе је, доље је, нема га…“[5]

Чини нам се да је ова дихотомична песма тескобно и сабласно блиска роману, не само по наслову.

И схватамо да је Тај необичан дан — колико год неугодан, измештајући или на тренутке књижевно недорађен — испунио разлог свог постојања, на непретенциозан и забаван начин. У неким идејним елементима, књига чак има помало благотворно и оздрављујуће дејство за оног читаоца који је без предрасуда.

И то је највише што од уметности и поп–културе смемо тражити, уз свест шта би могло да нас, по пишчевим речима, чека у Сингуларитету:

„Проћи ће само они који су искрено волели, јер је Страшни суд у ствари суд љубави. А кад кажем љубав, не мислим на њен динамички однос, већ на љубав као највиши облик стања свести — бити у хармонији са целокупним Бићем.“ •

(Напомена: приказ је проширена верзија излагања током представљања романа, Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“, Дом омладине Београда, 22. април 2013.)

[1] Стефановић, Зоран. „Ноћ пред повратак“ (разне верзије од 1988. до 2006), дефинитивна верзија објављена у: Градина, Ниш, 2007.

[2] Нека дела која повезују времеплов са Христом, осим Немца Ешбаха, сва написана на енглеском: H.G. Wells, A Modern Utopia (1903); Richard Matheson, The Traveller (1954); John Brunner, Times Without Number (1962); Arthur Porges, The Rescuer (1962); Michael Moorcock, Behold the Man (1966); John Boyd, The Last Starship from Earth (1968); Robert Silverberg, Up the Line (1969), Poul Anderson, There Will Be Time (1972); Garry Kilworth, прича „Let's go to Golgotha“ (1975); Clifford Simak, Mastodonia (1978); Simon Hawke, серијал „TimeWars“ (1984–1991); Andreas Eschbach, Jesus Video (1997); Thomas Wycoff, Resurrection Day (1999); Jeremy Robinson, The Didymus Contingency (2004)…

Мотив Другог Христовог доласка (али без времеплова) обрађен је, рецимо, у: Philip José Farmer, Jesus on Mars (1979).

[3] Од одређеног интереса за ову тему је и ортодокснији, класичнији, али не–НФ поглед Нормана Мајлера у Јеванђељу по Сину Божјем (изворно објављено 1997), такође преведен на српски.

[4] Упореди: „Приснодјевство Богородице Марије нигде није изричито посведочено у Светом Писму Новога Завета, али и да нигде није изричито оспорено или доведено у питање. Вера Цркве у Приснодјевство Пресвете Богородице плод је благодатног тумачења еванђељских текстова од стране заједнице Цркве која је у лику Марије препознала оно најузвишеније што је људски род икада могао понудити своме Творцу, а то је чист сасуд љубави, посвећености и послушности вољи Божијој.“ Извор: Драгутиновић, Предраг. „Из православне ризнице тумачења Светог Писма: Браћа и сестре Исуса Христа“, Православље, Београд, 2011, број 1062. http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1062/tekst/braca-i-sestre-isusa-hrista/

[5] „Хаустор“, ЛП Трећи свијет, „Југотон“, Загреб, 1983.