Момчило Рајин

Спремни за „кулирање“!

Више није спорно да је „кулирање“ свима потребно. Питање је где, када и како

Нервоза, стрес, притисак, главобоља... наравно да их имате. Ко их нема у овом несигурном, стално променљивом свету у коме рецесија расте, ратови не престају а вести вам ретко саопштавају нешто лепо. Ужурбани да се што пре прикључимо „остатку развијеног света“, загледани у његов стандард једва примећујемо да пре оног жељеног до нас стижу његова искушења и пошасти.

У освит шездесетих калифорнијски кардиолог Мејер Фридман је сковао фразу „болест журбе“ да би описао све наглашенију жудњу модерног човека да што је могуће више тога обави у 24 часа. Док још увек очајнички трошимо „Милошевићево време“ да би оправдали све оно чега смо били ускраћени и што нам недостаје, немамо готово никакву припрему за оно што нам предстоји. Питање је шта кад се ослободимо обмана и илузија. Кад постанемо свесни да „губитак“, односно „недостатак времена“ није никакав наш специјалитет — да је то светска бољка. Шта више, она није социјално одређена, и ма како то чудно изгледало у овоме часу из наше перспективе, од ње пате сви — и сиромашни и добростојећи. Треба нам одмор, релаксација. Треба да „искулирамо“!

Музичка индустрија има „спасоносно решење“ у виду серије компилација којима је заједничко то што у називу обавезно имају реч „Chill (out)“ (опуштање, „кулирање“). Има их већ преко тридесет и намењене су за сваку прилику — Summer Chill, Winter Chill, Chill Out In The City итд. Онима који траже више ту је серија Cafe Del Mar или Real Ibiza. Ако ни то није довољно, а класичну музику сматрате превише уштогљеном, ту је Classical Chill.

Chill Out је еуфемизам за амбијенталну музику, коју је засновао музичар, продуцент и уметник Брајан Ено својом плочом Музика за аеродроме (Music For Airports) још давне 1978. То је био арт пројекат, звучна позадина намењена футуристичким просторима какви су, обично, аеродроми и није захтевала пажљиво слушање. Двадесет година касније она постаје жанр кроз издања каква су Moon Safari француске групе Air и хита At The River групе Groove Armada. Тиме оваква музика излази из свог првобитног станишта — DJ кабина у клубовима и започиње са колонизацијом „мејнстрима“. Па, иако, познаваоци музичких кретања сматрају да ће убрзо доћи до засићења, жанр ће мутирати у нешто још примамљивије — јер, ко не воли да „кулира“ на крају дана.

Ибица је одавно постала „нови Авалон“ за оне с дубљим џеповима, ултимативно место за масе оних који су спремни да превале хиљаде километара у очајничкој тежњи за опуштањем; они с плитким мораће да се задовоље вокменом и склапањем очију у аутобусу градског саобраћаја. Више није спорно да свима треба „кулирање“, питање је само — где и како!

3. 3. 2002.