Ала Татаренко

Украјинска књижевност од А до...

(прилози за Водич кроз књижевну Украјину )

Свака прича о најбољим, најзанимљивијим, вредним пажње књижевним делима подразумева субјективност избора и одговорност за исти. Покушаји очувања објективности, свакако неопходне у случају кад је реч о представљању књижевности, заступљене мањом количином превода и занемарљиво малим бројем приказа, ипак се разбијају о чињеницу да у једном огледу нема довољно места за причу о свему што чини украјинску књижевност. Трагајући за Аријадниним концем који би помогао да пронађем прави пут у лавиринту прилично богате, у сваком случају разноврсне књижевне продукције данашње Украјине, одлучила сам се за једноставну логику азбуке и необавезни облик вадемецума за радозналце. Надам се да заинтересованим за путовање књижевом Украјином биће од користи ови прилози за водич кроз те занимљиве и још увек не тако добро познате у свету пределе.

Дакле, А : А ндрухович, Јуриј (1960) - песник, прозаиста, драматург, есејиста, преводилац. Један од малобројних украјинских писаца који су успели на Западу: његова су дела преведена на немачки, енглески, пољски, руски, бугарски, фински, српски језик. Ушавши у књижевност крајем 80-их као члан књижевне групе БУ-БА-БУ која је унела у културу нови дух и постмодерне вредности карневала, Андрухович је успео да заузме централно место на украјинској књижевној сцени почетка XXИ века. После успеха његових првих романа "Рекреације" (1992) и "Московијада" (1993), и мега-успеха "Перверзије" (1996), писац је обрадовао читаоце новим романескним остварењем тек 2003. године, објавивши "Дванаест обруча". Најпознатији украјински књижевник и овај пут приредио је изненађење - његова нова књига убедљиво демонстрира широку палету уметничких могућности писца, потпуно свесног промена у књижевној моди и владајућем дискурсу. Ово је његова свакако најзрелија и најтужнија књига о посткарневалском стању свести, описаном у његовим претходним романима. Док у "Рекреацијама" крај карневала поклапа се са крајем младости, а у "Перверзији" води обрачуну са сновима и проузрокује лажну смрт Перфецког, у "Дванаест обруча" смрт јунака је права. Бечки фотограф који се нашао у далекој Украјини, у средишту нејасних догађаја и сложеног љубавног чвора представља још једно отеловљење Орфеја. Ово је роман о љубави и смрти, о ритуалу и поезији, о Украјини и Средњој Европи, о планинама - које су, по речима писца, један од протагониста његовог дела.

Важно место у роману заузима класик украјинског песништва Богдан Игор Антонич. Андрухович ствара фиктивну биографију књижевника, кога замишља као Џима Морисона тридесетих, што је имало неочекиване последице. Док су читаоци уживали у роману, понеки историчари књижевности дали су се у потрагу за непознатим документима које је писац наводно искористио, а понеки, традиционалистички оријентисани, покренули су читаву кампању против књиге која представља књижевне светиње на тако бласфемичан нацин. Уосталом, и бура незадовољства чувара светих имена допринела је још већем интересовању за роман и потврдила познату чињеницу да Андруховичева дела никог не остављају равнодушним.

Крајем прошле године појавила се и његова четврта песничка збирка - "Песме за "Мртвог Петла"*. Она даје кључ ка упознавању нових могућности Андруховичевог песничког гласа - место прекрасне распеваности, утонућа у лепоту језика и легенде, опијености јучерашњом младости јављају се ноте свакодневне резигнације и помирености са њом. Личне, замешане на приватном искуству "ја", песме губе препознатљивост националних пејзажа, постају гласови човека-капи у глобалном људском мору. Енглески наслови, променљиви географски путокази стварају атмосферу отуђености, слику самотности као вечитог завичаја. Портрет песника, рањивог на све болове света, ствара се без сентименталности и патоса. Верлибри садрже поезију филозофске запитаности и аутентичног песничког немира. Андрухович пише о љубави и самоћи, о својим страховима и ноћним пијаним сусретима, о Украјини и Украјинцима, о свету и свемиру "ја". Почетком ове године књижевник је промовисао ЦД "Андрухојид" - изузетно занимљив спој музичких импровизација пољског џезисте Миколаја Тшаске и мелорецитације песника. Проширивање граница поезије и њено приближавање музици на један постмодерни начин отвара излаз из херметичности на коју је тако често осуђено савремено песништво, не лишавајући га при томе ауторског печата. На недавној промоцији "Андрухојида" писац је прочитао нову, још необјављену песму "Перфецки се враћа у Украјину". Судбина јунака "Перверзије", коме се књижевник обраћа у стиху, може да буде тема посебне приче, јер је он у међувремену ушао у многа дела украјинске књижевности као релевантан део реалности, ништа мање стваран од свог писца. Читаоци су се навикли да траже књиге из едиције "Колекција Перфецког" (ИК "Класика"), коју у одсуству Станислава П. уређује Ј.Андрухович. Овај занимљив лик обелезиће и ново драмско остварење књижевника - драму "Илегални емигрант Орфејски", која се припрема за пројекат Диселдорфског позоришта "Очекивање варвара". Узевши за основу фабулу "Перверзије", писац ју је осавременио, подредио захтевима жанра и удахнуо у њу нови живот.

Познат као врстан есејиста, који се не клони најболнијих питања украјинске садашњости, историје и културе, преводилац, који је приближио украјинским читаоцима вредна дела пољске и америчке књижевности, Ј. Андрухович је покренуо још један изузетно важан пројекат - средњоевропски цасопис "Воз бр.76" ("Потyах 76") који је убрзо постао једно од најпопуларнијих електронских издања. Овим необичним возом "путују" како савремени украјински писци, тако и њихове колеге из других земаља Средње Европе.

Један од напопуларнијих путника " В оза бр.76" - Јуриј В иницук (1953) -познати украјински књижевник, преводилац, аутор песничке збирке и бројних књига прозе, састављач интригантних антологија. Преводи са бугарског, пољског, руског и чешког језика, превео је причу Филипа Давида за украјинско издање "Антологије српске постмодерне фантастике" Саве Дамјанова ("Пирамида", 2004). Саставио је "Антологију украјинске постмодерне приче" за новосадски "Стyлос". Познат је такође као отац украјинског црног хумора, мистификатор келтских текстова, писац скандалозних, проглашених порнографским романа, популарни колумниста...

Виничуков роман "Маљва Ланда" проглашен је "Књигом године-2003". Хуморна, веома забавна, а на моменте метафизички тужна повест о одисеји јунака чудноватог имена Бумбљакевич може да се чита као постмодернистички обојено дело, са алекдандријским оријентирима великих тема, топоса и цитата. А може и да насмеје како наивног, тако и ученог читаоца. Писац, познат не само по веома сочном, богатом језику, већ и по новим речима које он смело уводи у своје књиге, обогатио је овај пут украјинску лексику речју "играрија". Такво је име књижевник наденуо биљки која показује пут јунацима "Маљве, а за српске читаоце та би реч свакако значила кључ за читање овог постмодернистичког романа.

Да ли је то случајно? Далеких седамдесетих весело друштво младих лавовских књижевника забављало се представљајући Виничука као госта из Југославије, русинског писца. Књижевне девојке са обожавањем су гледале ћутљивог, а стога још загонетнијег "странца". У једној од прича Виничук описује авантуре јунака који се представља на исти начин и констатује да је као Југословен завео најлепше девојке. Дакле, Виничук је у младости био југословенски писац. Право је време да његови јунаци проговоре српски па да се прича поствари. Српски читаоци ће ускоро уживати у његовим приповеткама из "Антологије украјинске постмодерне приче", а преводиоци радити на роману "Маљва Ланда" да се и он појави на српском.

Немушти језик савременог човека и његова опора поезија јављају се и у стваралаштву Сергија Ж адана (1974). После успеха шест његових песничких збирки млади књижевник окренуо се прози. Приче "Биг Мек" (2003) и роман "Депеш Мод" (2004) ставили су га у низ најпопуларнијих прозаиста. Страницама Жаданових приповедака креће се шаролико друштво младих Европљана. Осим Украјинаца ту су Чехиња, Српкиња, Словенац, представници других народа који се скоро не разликују: носе исту одећу, пију исто пиво, заједно дувају... Можда једино музика одређује посебност, али ни она није проузрокована културним кодом, већ жељом за издвајањем. Жаданови јунаци не осећају пијетет према култури земаља којма путују, у њима нема оне болне љубави према Европи која мори јунака "Перверзије". Њихова Европа је свакодневна, пуна гастарбајтера, проститутки и равнодушних путника, свуд иста. Млади дошљаци из "Европе Б" понели су са собом из својих земаља нека ситна, али важна за њих обележја: за Београђанку Ана-Марију то су пажљиво обојени нокти - знак самопоштовања, унутрашње побуне против озваниченог сивила.

И још једна особина савремене украјинске књижевности, где о младима пишу млади: она више не имитира живот, већ поп и рок-музику. Нимало случајно роман Жадана је добио наслов "Депеш Мод". Јунаци-маргиналци, који живе у добровољном гету у једном тренутку осећају потребу да проговоре са светом. То се дешава за време радио-емисије о групи "Депеш Мод", када гоњени нејасном потребом да буду услишани, момци телефонирају водитељу, мада немају шта да питају или кажу. Вечито пијани или мамурни, склони лаким дрогама и ситним деликтима, јунаци романа чувају у себи неку детињу веру да све треба да буде некако лепше и друкчије. Зато њиховој пажњи неће промакнути уморан, измучен депресијама пуж, као и они разочаран, али ипак истрајан у својој убеђености да треба некуд ићи. Чак ако путовање трајаће цео живот.

Млада украјинска књижевност која се пише у ритму верлибра, музике или тока свести има у својој основи друкчије интонирану, али генетски сличну књижевност средње генерације. Међу писцима, који су имали највећи утицај на формирање модерног лица украјинске литературе треба издвојити свакако Јурка Из дрика (1962), аутора неколико књига прозе и, пре свега, романа "Воцек". Херметично због веома личног доживљавања света, али интертекстуално-препознатљиво, ово дело, напоредо са "Перверзијом", може се сматрати класичним примером украјинског постмодернизма. Као главни уредник часописа "Четвртак" Издрик је утицао на формирање најновијих токова украјинске књижевности: ово издање објављује дела младих експериментатора, а едиција "Библиотека часописа "Четвртак" служи за популаризацију најуспелијих од њих. Циљ уредништва није оригиналност по сваку цену, већ подстицање књижевних токова који не спадају у доминантне. Захваљујући томе у "Библиотеци" су се појавила дела Љ.Дереша и В.Јешкиљева, а такође "Лексикон тајног знања" (2003) Тараса П рохаска (1968).

Аутор књига прозе "Други дани Ане"(1998), "ФМ Галиција" (2001), "Непрости" (2002) Прохаско - природно, а необично - проговара о свету који носи у себи. Промишљање микрокосмоса непоновљиве људске свести везано је код њега за макрокосмос са његовим временом и простором. Спајајући веома лично и универзално, књижевник сведочи о доживљавању своје пролазности и вечности света, о тихој сети размишљања и немогућности одустајања од своје судбине. Ово је писац у сталној промени, који пише према тренутном осећају. Најчешће он покушава да проживи у књижевности непроживљено, сматрајући то константом свог стваралаштва, које има неки типично средњоевропски, галицијски укус и мирис.

Кад је реч о књигама које су обележиле 2004., ослонићемо се на укус експерата "Књиге године". Према претходним резултатима, на водећим местима те рејтинг-листе нашле су се књиге жена-писаца, што сведочи о све јачој позицији женских пера у украјинској књижевности. Посебно место међу њима припада Оксани Забушко (1960), чији је роман "Теренска истраживања из украјинског секса"(1998) преведен на више језика и данас служи као редак пример освешћеног (мада не феминистичког) женског писма. Богати песнички језик, оригиналан, нервозан стил, гранична, скоро болна отвореност ове књиге обезбедили су јој велику популарност. Налазимо на топ-листи и књиге Галине Пагутјак ("Залазак сунца у Урижу" и "Писар источних врата уточиста"), пуне неке исконске помирености са тугом постојања, а истовремено дубинске жеље за лепотом обећаног Врта. Њена лирска проза блиска је магичном реализму, пуна меланхолије и проткана метафорама. Г.Пагутјак нуди својеврстан, редак спој завичајне, галицијске митологије и мистике, искуственог знања и литерарних чињеница. А на самом врху листе бестселера-2004 налази се већ дуже време роман Марије Матиос "Слатка Дарусја" - прича о трагичној судбини породице сељака из Западне Украјине, коју нису поштеделе чељусти окрутног XX века. Драма јунакиње коју зову Слатком Дарусјом испричана је у пола гласа, без сувишне патетике, карактеристичним језиком карпатског сељака који звучи природно и неусиљено.

Наравно, и данас у украјинској књизевности постоје добри реалистички писци традиционалне оријентације, као што постоје представници других, ништа мање занимљивих и плодних књижевних праваца. Постоји много надарених и вредних читања прозаиста и песника, драматурга и есејиста, о којима овде није било речи. Зашто онда баш ова имена? Зато што сваки покушај представљања објективне слике актуелног тренутка украјинске, српске, било које књижевности неминовно је осуђен на субјективност коју диктира књижевни укус и читалачко задовољство...

Објављено у: Књижевност , бр.1, 2005. - С.139-145.