Владимир Васиљев

"Читава књижевност се одражава у фантастици, као у малом огледалу"

Зеркало недели, 42 (467), 1. листопада 2003, с. 14. - Разговор водила Јана Дубињанска,
Превела Људмила Даниљук

- Је ли истина да се у Кијеву не може купити "Лик црне Палмире"?

- У најмању руку, ја је нисам нашао. Желео сам да је поклоним кијевским пријатељима, оним људима који су описани у овој књизи, обишао сам читаву Петровку - и нема.

- Када је она изашла и у ком тиражу?

- Отприлике пре месец дана, средином септембра, у тиражу од 10 хиљада. То је уобичајена издавачка пракса: не издају се одмах велики тиражи, али затим регуларно иду доштампавања од по пет до осам хиљада. Много романа поново се издаје у виду џепних књига.

- Већина савремених писаца у СНГ паралелно са књижевном делатношћу ради негде. Ви кажете да живите само од хонорара...

- То је стварно тако. Од 1996. године оставио сам све послове осим књижевног, и уопште за живот је довољно.

- За добар живот? Виле, "Мерцедеси"?...

- Немам "Мерцедес", зато што уопште нисам аутомобилиста. Прошле седмице, на пример, купио сам још један ноутбук. Имам стан у Москви... Још се не жалим. Нормално, желим и више, и мислим, доћи ће и то, корак по корак.

- Колико дуго сте писали "за себе", пре него што сте почели да издајете своје књиге?

- Доста дуго, око десет година. Нарочито тешко је било три-четири године почетком 1990-их. Пре тога ничије књиге нису издавали, због тога и није требало рачунати на то. А отприлике од 1992. године почео је "књижни бум", почели су да издају књиге многих аутора, а ја сам, на неки начин, испао из процеса, остао сам по страни. Било је веома тешко. Али 1996. године је почело, и до сада још траје.

- Откада сте постали аутор "екипе" издавачаког предузећа "АСТ", колико често сте морали да радите мислећи само на материјални подстрек? Тобоже, треба, уговор "гори" и тако даље?

- Не, то уопште не постоји. "АСТ" не диктира својим ауторима шта треба да пишу. Они просто чекају следећу књигу. За мене, у најмању руку, постоји "кредит поверења": ја могу да пишем све што желим и у "АСТ-у" су већ успели да се увере и навикну да ће текст бити на одређеном нивоу и да ће имати трговачки успех. Мени они не постављају никакве захтеве: радим оно што желим, а издавачко предузеће узима рукопис и не гледајући.

- Да ли се трудите да се пробијете на инострана тржишта?

- Пре неколико година изашла је књига у Бугарској. Тамо су биле две приповетке: једна - Хенри Сајерса (Игора Исајева) и друга - моја. У Пољској је издата књига, а сада се у Сједињеним државама преводи роман "Смрт и слава". Али ја сам, уопште скептик по нарави и рећи ћу да је књига изашла тек када је будем држао у рукама.

- Једном сте изјавили да не читате ништа осим фантастике. Да ли је то стварно тако?

- Без сумње, мало претерујем. Читам и мејнстрим, и детективе, и специјалну литературу, али све је то доста спорадично - а фантастику читам целисходно - тиме је изјава и условљена. Фантастика ми је интересантна, а оно што се зове "класика" није ми много интересантно.

- Ко су Ваши ауторитети у фантастици?

- Браћа Стругацки, то је природно. Затим Олександр Громов, Олег Дивов, Сергиј Лукјаненко... дуго треба набрајати. Из западне - сви, на коме су расли поштоваоци фантастике, од Харисона до Шеклија, до савремених писаца, на пример, Виљема Гибсона. Практично све добре ствари написане у фантастици су ауторитети за мене.

- Ви сте написали популарну књигу "Дневна патрола" у ко-ауторству са Сергејем Лукјаненком. Хоће ли тандем Лукјаненко - Васиљев - дуго трајати?

Ја сам са Сергејем стари пријатељ, и природно је да се стално рађају идеје да напишемо нешто заједно. Али то се дуго није десило. А када је Сергеј написао роман "Ноћна патрола", са становишта једнозначно "светлих" сила, ја, једнозначно "таман", не питајући, сео сам и написао део, који сам условно назвао "Дневна патрола". Показао сам га Сергеју, али то је остало без резултата. А после две године, он ме је нашао у Николајеву и каже: "Чујеш, хајде да пишемо "Дневну патролу"! Није, каже, да је не могу написати сам, просто мислим да ће то са тобом бити интересантније." Природно, сложио сам се. Најпре смо хтели да пишемо у троје, са Ником Перумовим: композиционо књига се састоји из три приче који имају заједнички сиже, и мо смо планирали: једну причу пише Сергеј, једну Перумов и једну ја. Али Ник је био заузет другим пројектима и није могао да нађе времена. Покушали смо да примамимо Леонида Кудрјавцова, али ни он није могао, и тада смо Лукјаненко и ја одлучили да не тражимо никога, већ да свако напише своју причу, а трећу ћемо написати заједно. По мом мишљењу, пројекат је испао доста интересантан, а шта ће бити даље... Сергеј је већ написао трећу књигу, она ће изићи сваког трена. И он ми је дао "отворене карте" да пишем о "тамним" местима Кијева. Та књига коју није могуће наћи, је следећа "Патрола".

- "Ноћну патролу" сада екранизују. Сергеј Лукјаненко има и друге филмске пројекте. Имате ли неке везе са тим?

- То је све на нивоу "опрезног њушкања". Али колико ми је познато, већ је донета одлука о снимању "Дневне патроле". Ја, додуше, не знам хоћу ли ја бити позван на нешто: сценарио ће највероватније написати Сергеј, али сумњам да ће ме он повлачити: видећемо, званично никакви уговори још нису склопљени.

- Ви сте имали велико искуство у сарадњи са младом ауторком, Аном Ли. Али, за њу, све је почело и завршило се једном књигом "Идући у ноћ". Зашто?

Ану Ли апсолутно погрешно називају "младим аутором", јер је она почињала у исто време, као и већина нас, и то веома успешно. Ана је, иначе, веома јак аутор, али у последње време, она се углавном бави преводима - има више од 40 књига... А зашто смо заједно написали "Идући у ноћ"? Тамо је сиже недвосмислено тражио аутора - жену, и ја сам је изабрао као снажног професионалца, у кога сам био сигуран. Технички то се одгиравало веома једноставно: узео сам ноутбук, дошао сам у Кијев. И ми смо писали у режиму "буримеа" - један пише главу, сатера јунака у ћорсокак, а други мора да га извлачи. Радили смо око три месеца у веома брзом, исцрпљујућем ритму - али било је интересантно. Можда ћемо пробати да још једном напишемо нешто заједно. У "АСТ"-у мада су они сада постали равнодушни према фентезију, о роману у ко-ауторству са Аном Ли, кажу - узимамо све и не гледајући.

- Може се стећи утисак да Воха Васиљев стално путује на конвенте (скупове), забавља се, води пуст живот. Али, да би се објављивао толики обим текста, треба бити веома организован човек. Како успевате све то да спојите?

- Па, конвенти не одузимају толико много времена: једном у два месеца или чак и ређе. Ја тамо идем да попуним батерије, да се одморим, забавим. А између конвента је рутина: седим код куће, седмицама никуда не излазим, осим можда у парно купатило (имамо клуб-купатило), два пута недељно играм кошарку, па у продавницу, по робу. А више ми ни не треба никуда да идем, нема за шта.

- Како радите? Да ли постоји суров распоред, "учинак по норми"?

- Никаква обавеза не постоји, то је природно, али ја сматрам да је дан успешан када сам написао 8-12 килобајта. Трудим се да се држим овог ритма, али то се не дешава увек, нарочито у последње време. У принципу, мислим да је два романа годишње - режим који подразумева доста зноја и њега не могу дуго да подносим. То може да траје пет година, али затим почиње неизбежна изнуреност и ја сам то осетио на себи. И ја већ осећам да у том ритму трпи квалитет. Боље је радити мање, али боље.

Сада ћу, ваљда, издавати један роман и неколико мањих ствари годишње. Издавачко предузеће, без сумње, није пресрећно због тога, али, на срећу, они разумеју, јер су и они живи људи и квалитет им није на последњем месту. Зато ми излазе у сусрет, па ако се и појаве нека питања о терминима, роковима, она се решавају тихо, мирно, на леп начин.

- У последње време фантастика је као део масовне литературе са тиражима веома уступила место детективима, акционим делима. Немате ли осећање да се она повлачи у узак круг?

- Не постоји то осећање. Просто, фантастика одражава читаву књижевност у целини: у њој постоји и свој интелектуални ток, који заузима веома мали део, и много шири ток - уопште, сви правци и жанрови књижевности се одражавају у фантастици, као у малом огледалу. А уздахе о кризи фантастике ја стално слушам, откад се бавим овим послом - фантастика ће сутра нестати, а она ипак живи и живи. Као и у сваком раду, овде постоје своји проблеми, који се у сваком случају решавају. Најглавније је то да се нове књиге издају и међу њима има пуно интересантног. Фантастика је жива!

- Као што сте рекли, у Вашем новом роману ради се о јунацима створеним на основу реалних прототипова. Читаоци, који су упућени у фантастику их са задовољством читају. Шта је то ако не непосредно обраћање конкретном уском кругу?

- Зашто ја то радим? Делимично зато што је измислити карактер теже него га пронаћи и описати. То није због лењости и није због невештине да се измисли: просто, ако је нешто готово и ако одлично одговара постављеним потребама, зашто га не искористити? Осим тога, овде постоји и елемент игре: када поставиш формиране, целовите јунаке у одређене прилике, а затим гледаш како се они понашају. И ако сам прототип каже: стварно, ја бих исто тако поступио, славиш малу победу. Данас ми је то интересантно.

- Имате врло мужеван и романтичан хоби: јахту. Како се њиме бавите?

- Врло једноставно: ја сваке године путујем на југ и учествујем у приближно 3 до 4 званичне регате првенства Украјине. Имам сигурно место морнара на једној од николајевских јахти, и капетан уопште не сумња да ћу се пре прве трке у сезони (то је обично еколошка регата у јуну) појавити у Николајеву и обавезно испловити на пучину. Та ствар је необично интересантна и зато се њом бавим.

- А шта је са остварењем Ваше маште да се окупате у свим океанима?

- За сада - ништа. Само Атлантик и Тихи океан - више нигде нисам био. Уопште, ја никад нисам био изван граница бившег Совјетског савеза, не рачунајући Бугарску. Али, надам се да ћу некад остварити тај сан.

- Ваша публику чине углавном млади. Да ли, када пишете, рачунате на то или до сада имате стварно младићки поглед на свет?

- Да. Имам баш такав поглед на живот. Осећам се као исти онај дечак који је играо фудбал и бежао са часова - независно од тога што је од школе прошло већ двапут више година но што сам учио. Не питам себе зашто је тако. Због тога никоме није горе, зар не?

- Без сумње. Али време пролази. Да ли се јављају мисли да и у животу и у стваралаштву треба већ нешто мењати? Докле се може остајати Воха "вечно млад и увек пијан"?

- Прво, "вечно млад и увек пијан" је стереотип. Кад бисте ме видели на конвентима, не бисте имали такве асоцијације. А докле? Ја не волим да завирујем у будућност: по мом мишљењу, то је апсолутно некорисна ствар. Нека пролази, док пролази. Како говоре програмери - "Сунце излази на истоку и залази на западу. Главно је ништа не пипати!"

- Колико година има Ваша кћер? Да ли она већ чита фантастику?

- Летос јој је било шест. Али она уопште, на жалост, не зна да чита и ја око тога не могу ништа да учиним. Не жели! Зна слова, а одбија да их слаже у речи. Њој су интересантнији видео, компјутери и друге ствари, које нисмо имали...

- Где ипак живите - у Николајеву или у Москви?

- Лети у Николајеву, зими у Москви.

- Које држављанство имате?

- Руско.

- Да ли сте се суочавали са постављањем према Вама као према "пребегу"?

- Па не... пре него што сам добио руско држављанство, ја сам у Москви живео већ око седам година, дуго сам радио тамо и сви су већ навикли да сам ја више Московљанин. Ја се претежно дружим са људима који ме одлично знају. Како ме они могу сматрати "пребегом"? И сам свој прелазак не сматрам као издају. Као и раније, сматрам Украјину својом домовином. Уопште, све су то игре политичара, а не реалност. Мој отац је Рус из Вологде, а мајка је Украјинка из Житомира. Имам рођака и тамо, и тамо...

- Јесте ли аполитичан човек?

- Политика је прљав посао. Трудим се да будем од свега тога даље, али није могуће живети у земљи и бити слободан од њеног утицаја, закона. Ја просто то не наглашавам и увек се трудим да нађем неки мирни, спокојни излаз из било које ситуације.

- Можете ли као фантаст прогнозирати најближу и далеку будућност ове земље?

- Прогнозе су незахвална ствар, њима је суђено да се не остварују. И већ сам рекао да не волим да завирујем у будућност. Ко се труди да види будућност, губи садашњост. А ја живим у садашњем трену.

* сајт писца: http://www.rusf.ru/boxa/