Дејан Ајдачић

О турцизмама у руским и украјинским преводима српске народне поезије

Присуство позајмљеница у језику фолклора произилази из међујезичких утицаја и прожимања у записима усмене прозне, поетске и говорне традиције. У српским народним песмама међу речима из несловенских језика, најбројнији су турзицми који одражавају вишевековно присуство Турака Османлија и њихове културе на Балкану. Учесталост турцизама у српској народној поезији зависи тематике песама, краја у коме је песма записана, оријентализовања или деоријентализовања језичког израза, личног стила певача и др. Наравно, више је турцизама у муслиманској поезији, али су они присутни и у крајевима са хришћанским становништвом.

Усмеравањем пажње на превођење турцизама у руским и украјинским преводима српских народних песама из збирки Вука Караџића, осветљава се један врло узак и недовољно истражен проблем, који има своје паралеле и у сличним случајевима третирања позајмљеница у преводима књижевних и фолклорних дела. Тај проблем, међутим, има и шире теоријске аспекте који се тичу језичких представа о додиру две културе, о представи о Другоме унутар сопствене културе. Уколико се преводом жели сугерисати да одређена реч пореклом не припада језику народне песме, преводилац мора да изнађе решење којим ће истаћи њену различитост у односу на речи које је окружују. Проблем приликом превођења састоји се у томе што Други (Турчин у културно-историјским приликама Срба на Балкану) у преводу није на исти начин Други словенском читаоцу превода који не дели историјско искуство о коме говори српска народна песма. Проблем се заоштрава до питања: да ли је могуће у преводу пренети лексичке и стилске особености турцизама, те да ли преводилац реч која у српски језик дошла из турског "одомаћује" или "онеобичава" на свом језику.

Преводиоци изабирају једно од неколико могућих решења:

1) реч која је усвојена из другог језика (турзицам) остављају у изворном облику (евентуално додајући напомену),

2) позајмљеницу (турцизам) неодговарајуће преводе речју из (руског или украјинског) језика превода,

3) позајмљеницa (турцизам) се преводе дијалекатски исказ или речима-исказима из говора етничке групе коју би читаоци схватали као Срби Турке,

4) позајмљеницу (турцизам) тачно преводе речју из језика (руског или украјинског) превода, губећи у преводу језичку разлику позајмљенице (турцизма) и основног (српског) језика песме.

Од четири наведене преводилачке стратегије, најгора је неодговарајући превод (2). Погрешно превођење турцизама из српских народних песама произилази из недовољног преводиочевог познавања речи и одговарајућих реалија. Некада грешка не утиче на смисао стихова, већ остаје у кругу терминолошки сродне категорије речи. Тако  Јурије Венелин је у раду О характере народных песен задунайских славян  (1835) оружје у стиху Сломи ми се пушка џевердане из песме Шеховић Осман (Караџић IV, 5, стих 89) превео  као пушка дамаска. Лука Шекара у недавно објављеној књизи Српска народна пјесма у руској књижевности 19. вијека коментарише: "У нашој поезији сусрећемо, истина, "дамаскињу ћорду", или "сабљу димискију", а за џефердаре се скоро никада не спомиње поријекло - џефердари су "јасни", или "танки"." (Шекара: 40). Међутим, дешавају се и много већи преводилачки пропусти када грешка мења смисао стиха и одговарајућег дела песме. Тако је стихове из песме Марко Краљевић и Мина од Костура: Па све главе пред цара износи | А цар Марку бакшише поклањаГаљковски схватио потпуно обрнуто, он добија од цара који се уплашио побеснелог Марка бакшиш да га остави на миру, а не даје Марко главе као бакшиш цару (Шекара: 317). Мени доступна књига превода Украјинца Старицког нема последњих двадесетак страница, те нисам могао да проверим да ли је Гаљковски у овој грешци следио свог претходника или је сам погрешно разумео изворник.

Према два наведена примера, јасно је да непознавање турцизама изазива грешке различитог типа. Али овај прилог не смера да истражује неупућеност преводилаца у речи турског порекла. Турцизми су свим преводиоцима српских народних песама правили проблеме, и логично је да су се они помагали у свом раду и преводима на језике које су познавали. Ваља наравно имати на уму и честе случајеве преузимања грешака. Зато се морају испитати у таквим случајевима и преводи-посредници, као у случају превода баладе Хасанагиница. Поред постојања превода-посредника ваља истаћи и да нису све речи турског порекла једнако важне у песми. Најупућенији познавалац ове лирско-епске песме, Хатиџа Крњевић пише: "Невоља је у томе што мутни детаљи (произашли из рђаво преведених, негде у стих сложених турцизама) нису једнаки по положају на равни односа на којима је саграђен сиже, нити по семантичкој важности. Спољашње и статичне појединости, јасне из контекста, немају утицаја на унутарњи план и не нарушавају кохеренцију целине" (Крњевић 386). Ауторка даље показује два нејасна и различито тумачена и превођена стиха с краја песме, од којих ћемо се овде задржати на једном. Мајка коју је муж отерао од куће зато што га није посећивала док је болестан био под шатором, опрашта се од своје деце дарује синовима позлаћене ноже, ћеркама чохане хаљине до земље, а најмлађем сину: Њему шаље  у б о ш к е  хаљине (Караџић 80, стих 84 Пјеснарица)

Вук Караџић, који је песму преузео и редиговао из Фортисовог путописа Viaggio in Dalmazia, сам се колебао између убошке и свилене (хаљине), а тумачи ове баладе предлагали су уместо убошке и у бошчи хаљине (в. Крњевић: 389-394). У преводу Востоков овај стих преводи Посылает одеялце ш е л к о в о е (Шекара: 29), поводећи се за једним од Вукових решења.

Овде ће преводи турцизама из Караџићевих збирки српских народних песама бити навођени из руских превода Востокова, Пушкина, Гаљковског и Кравцова, а украјински из превода Старицког. У филолошким студијама питање турцизама привукло је тек узгредну пажњу неколицине истраживача. Аутор би желео да утврди да ли постоји нека разлика у превођењу турцизама зависно од лексикографских група речи. Могло би се претпоставити да ће речи којим се означавају предмети и појаве свакодневног живота Турака и муслимана на Балкану бити мање познате преводиоцима и њиховим читаоцима са словенског истока од речи које су везане за титуле турских великаша или религијских појмова.

Османлије су са собом донели нове обичаје и навике, нове предмете и занате, нову одећу, слаткише, чиновничка и војничка хијерархија, много нових реалија које је и словенско становништо усвојило примајући и њихове турске називе. Тако су неке турске речи, понекад нешто промењене, ушле у говор балканских Словена са културом и влашћу Османлија. Речи турског порекла из српских народних песама јављају у преводима на руском - ковер за турцизам серџада, корчма за хан, обычай за хадет, на украјинском здобич за шићар, гаман за ћемер, міст за ћуприја, звичай за хадет, вістун за телал. Можемо навести као илустрацију и преводе понеког стиха.

Александар Востоков је превео (1827) стих Дв'је је ћерце с п е н џ е р а гледаху из баладе Хасанагиница превео је Из  о к н а   ее увидели две дочери, док је Пушкин реч пенџер из стиха Да врат ломи куле низ п е н џ е р е превео руском речју окошко - Хочет броситься, бедная в   о к о ш к о. У преводу стиха Оде  х а б е р  од уста до уста из песме Сестра Леке капетана, реч хабер Старицки је на украјински превео Про Росанду ходить ч у т к а  всюди, док се у руском преводу Гаљковског среће стих и пошла о ней  м о л в а  по свету. Стих Цар Сулеман јасак учинио, Старицки преводи Сулейман заборону видав, а Гаљковски Сулейман указ султанский выдал. Оваквих примера могло би се наводити још много, али свима је заједничко да се турцизам преводи речју из сопственог језика.

У приказивању муслиманске породице користе се неке од турских речи, које се, наравно изостављају у спомињањима сродничких односа хришћана. У балади Хасанагиница тако се налази реч даиџа. Беркопец Пушкинов превод ове речи (Већ  д а и џ а Пинторовић беже) користи да покаже како се песник ту ослонио на Фортисов погрешан француски превод (ton frere) речи даиџа, а не на Караџићево ишчитавање (ујак) из Мале простонародње славено сербске песнарице (1814) (Беркопец: 433-434) - А приехал  б р а т  твой Пинторович.

Супруга, жена се назива кадом, кадуном, а жена булом. Стих Кад кадуна р'јечи разумела из Хасанагинице Пушкин је превео Запечелилась бедна кадуна. У славистичкој студији о Пушкиновим преводима српских народних песама Беркопец пише о преводу речи кадуна: Все остальные переводчики его не сохранили (у Востокова - "жена", у Мериме - "la dame", у Гете "di Frau", у Тальви - "die edle Frau" (Беркопец: 435). Востоков турцизам преводи речју жена (в. Маројевић: 260, 263). Бођански у свом прозном преводу даје: Как те речи мила услышала. Турцизам када оставља се понегде и у другим преводима, али се чешће преводи на руски и украјински. И реч була (Враг донесе  б у л у   удовицу - Караџић III 2, 31) Кравцов је превео Враг принес  т у р ч а н к у вдовицу (Кравцов 61).

Свештена, чиновничка и војничка хијерархија ушла је преко турског језика и у српску културу - оџа, мујезин, везир, ага, кадија, паша, диздар, буљубаша, хазнадар, султан. Понекад долази до грешака (нпр. мешање речи хоџа и дервиша)

Етноними представљају веома занимљиву категорију са становишта превођења, јер  често имају увредљиву интонацију (нпр. Турци називају Србе Власима или Каурима). Срби Турцима називају и етничке Турке, али и све муслимане. Поред тога, већ је наведен пример да турцизми (була, кадуна) могу добити етничку димензију. У песми Сестра Леке капетана говори се о Росанди и истиче се да нема такве лепоте у свету: Ни бијеле буле ни влахиње| Нити има танане латинке(Караџић). Тај стих је Михаил Старицки на украјински превео Ні з волохінь, ни з турківень білих, | Ні з чорнявих та струнких латинок, а Гаљковски на руски: Не бывало этакого чуда: | Ни такой турчанки, ни влашанки | Не бывало и такой латинки.

У песми Бановић Страхиња увредљиво се јунаку обраћа: Копилане, Страхинићу бане! А што си се, влашче премислио?. Старицки необично поступа. Он не уместо копилане уводи етноним Гей  к г а у р е, гей Страхине бане!, да би у другом стиху увредљиви етноним влашче изоставио: Що ти це собі єси замислив? Кравцов тачно преводи први стих Н е д о н о с о к, Банович Страхиня, да би етноним у другом преиначио у сволочь – А так вот что ты задумал, с в о л о ч ь. У стиху песме Бе не лудуј каурине Марко из песме Краљевић Марко познаје очину сабљу (Караџић II 57) у руском преводу се среће Полно врать тебе, гуяр ты Марко (Кравцов 29, 105).

Неке турске речи су се веома рашириле и заузеле место поред српских или их чак потиснуле. На пример, доста је назива боја које су турског порекла: алат, боје: калчинаст, чивит, џевераст, мавен, јапунџа, мор, мави-мавен (плава),  меневиш (модро љубичаста), ал, алатаст (отворено црвен, румен). Преводиоци не знају увек да је реч о ознаци боје – тако у песми Бановић Страхиња опис одела меневиш чакшире (Караџић II 44, 209) Старицки је превео шаравари пишні, а Кравцов тачно - алые чакширы, чему је додато објашњење у напомени – штаны короткие, чуть повыше колен Кравцов: 591).

Називи коња у српском језику и народним песмама често су изведени из турских ознака боја спојених са речју ат- ђогат (беличасто-сивкаст коњ), алат (црвенкаст), дорат, чилаш (пегав). Стих На турскога ђога узјахао (Караџић II 52, 117) преведен је На коня турецького сіда (Старицкий: 293), при чему је изгубљена боја коња. Добру је намеру имао преводилац када је у хтео а колористички означи у преводу ђогата коња светле, беличасте боје (Довати се помамна ђогата - Караџић III 2, 140), али је превео нетачно Своего взял доброго гнедого (Кравцов 61, 139). Стих из песме Женидба краља Вукашина – Па одскочи од коња ч и л а ш а, Старицки је превео З Ябочила скочив він до-долу, избегавши да означи светлог, али пегавог коња, док је Гаљковски, вероватно следећи претходника дао Соскочил поспешно с Ябочила.

Узвици и поздрави одражавају језик Турака на Балкану. Опис поздрава (Те му селам турски називаше) који Бановић Страхиња упућује дервишу, украјинац Старицки преводи Поздоровкавсь по турецьі з турком. Преводилац не користи турску реч селам. Љутите речи Марка Краљевића који одвраћа Алил-агу «Иди бедо, аратос те било!» (Караџић II 60) Гаљковски преводи «Отвяжись ты от меня, проклятый!» (Кравцов/Гальковский 32, 43).

Турцизми у српском језику имају велику стилистичко-поетску вредност и њихова функција се не састоји само у етничком бојењу језичког исказа. О томе је надахнуто писао Новак Килибарда у својој краткој студији Поетска функција турцизама у народној епици. Килибарда пише: Ако бисмо пјесму Омер и Мерима ослободили од турцизама, повриједили бисмо њену љепоту. Она би много више изгубила за наше читаоце него што губи свака пјесма кад се преведе на било који страни језик.

Приводећи крају ово излагање о једном прилично уском аспекту превођења српских народних песама на руски и украјински језик, закључујем да су проблеми одговарајућег преношења турцизама повезани са проблемима језичког представљања још једне, другачије културе, која је као несловенска култура, много удаљенија од српске. Лексикографски посматрано, неке групе речи се чешће преводе, а неке ређе. Посебно занимљив случај представљају преводи етнонима. Овде тек започето истраживање свакако би могло да се продужи како даљим ишчитавањима источнословенских превода српске народне поезије, те њиховим поређењем са могућим посредницима, тако и у преводима фолклорних текстова са позајмљеницама из других језика.

Литература

• Беркопец, О.:  Пушкинские переводы сербохорватских народных песен, Slavia, 14/3, 1937, 416-440.
• Гольберг, М.: Сербська народна балада "Хасанагиница" в перекладах Якова Головацького і Леоніда Первомайського, Хай слово мовлене інакше...: Проблеми художнього перекладу, Київ, 1982, 119-135.
• Килибарда, Новак: Поетска функција турцизама у народној епици, Легенда и поезија, Београд, 1976, стр.
• Крњевић-Диздаревић, Хатиџа: "Жалосна пјесанца" о племенитој Хасанагиници : тамна места, Књижевна историја, Београд, 28, 1996, 100, 375-397.
• Маројевевић, Радмило: Први руски препеви Хасанагинице (песничка полемика Востокова и Пушкина), Анали Филолошког факултета, Београд, 19, 1992, 257-264.
• Шекара, Лука: Српска народна пјесма у руској књижевности 19. вијека, Бања Лука - Српско Сарајево, 2000.
• Гуць, М.: Сербохорватська народна пісня на Україні, Київ, 1966.

Извори

• Караџић, Вук Стефановић: Српске народне пјесме, Београд.
• Кравцов, Николай: Сербский эпос, редакция Н. Кравцова, Москва, 1933.
• Старицкий, Михаил: Сербскиі Народні Думи і Пісні, Кев, 1876.