Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Горан Мракић

Рођен 1979, Варјаш. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; студент историје на Западном Универзитету у Темишвару.

---

Константне небулозе

* * *

полиј ме затрованим вином
принчипесо утрнулих ноћи
завеј ме логорском ватром чежње
и таштинским осмехом даљине
сети се наших тамновања
по заборављеној сутрашњици

* * *

клешу ми клетве, клепају
урлају рани кладенци
из сиве се магле не дају
отети пијани младенци

врше се чудни покуси
олује приче превиру
а побуњени се укуси
журе ка белом Сибиру

сутра ће бојазна бојишта
заврнути златне славине
у своја ће мрка склоништа
заспати бесне лавине.

даље

даље од мене
зидови бели и страсне музе
болнице пусте и школе празне
и крваве челичне сузе

даље од мене
окови златни и празне чаше
прекрасне дроље као из бајке
и очеви што децу плаше

даље од мене
чађаве ноћи и срамне зоре
предграђа сива и празне душе
даље од мене
сада сам горе
снови се са мном граде и руше.

суштина негације

Нема се чега сећати
(лозе су наштрикале прозоре)

Не могу себе смислити
(огледало у коверту белом)

Заправо не знам...
(кочије јуре од смисла до мрака)

бесмрт зиме

док надљуди
пливају пепелом
раног недослуха
спрема се вечера
за бесмрт зиме
у ковчезима
недовршене одисеје.

поље нервозе

крдо пијаних коња
точи и даље тмину
у давним чашама
нервознога ветра.

* * *

...а иза месождерног зида
јецај грабљивица,

...обамрла доља
завијена велом нестанка

минути пролазе,
уназад...

пургаторијум

Подивљала је сва
класична раскош
у ритму задаха
несвесног сунца

трпи се
све што се воли.

родом с безименог острва

опили се орлови
од жестине
непроливене
сузе бесмрти

досадно поподне
почива на терасама
загађене хемисфере
крст и флаша ракије
ту и тамо
по који опушак...

прерушени град

прерушени град у дрољу
похлепно музе месечево виме
глумећи лоше Божију вољу
преточену чудно у непознато име

по рупама смелога столећа
безазлени порив неспутане варке
шаптаће у ритму металног пролећа
да ненадана ноћ не штеди уличарке.

отац укоп

новембарски црно-бели возови
доносе опустошеном багрењу равнице
истрошене легије
давних коначишта

из несвакидашње магле
долеће Отац Укоп
да оживи слике модре од чекања

у свечаном оделу
певаће вином натопљене раке
оргијаће се до вајкада
у биртији преподневног села
"Код Оца Укопа".

босоноги маратонци

смех празне улице
употпуњује раскош
свечано оседеле љубави

бестидност
већ давно ишчезнуле поворке
суманутих тркача
зачудила је
чак и залутали град
задимљене равнице

а тада,
из ведра неба
започе киша.

далеко су ватре

прште крваво-беле стазе
под тешким канџама саучешћа
у дубини рањене поноћи

хладном се сољу помрчине
не може утолити
врисак промрзлог крзна

вучица завија немо
згрнувши полако
маглену паучину страха

далеко
далеко су ватре...

у ритму ока

скидам рђу
с гвоздене крагне јутра
и промичем у ритму ока
желећи да никад
не прође јуче...

* * *

безазлено тражим
по крунским отпадима
рајске свлачионице
прашњаве хронике
тишине

искушење

преко њива славу терам
срце ставивши на жицу

док сам напуштао ђерам
снег је гутао железницу

помутио сам разум телу
протеравши блуд из главе

и сад бих давнину белу
потражио листајући траве.

нервозна успаванка

не знам те још
плава конкубино
космополитскога трга
и никад те можда
сазнати нећу

губиш се степеницама
злурадим кораком чежње
према кафићу
где испијаш кафу и сок

превише си насмејана
тек одбегла тинејџерко
и превише бледа
кад се у празном
трамвају губиш

вучем се као стражар
сна што би хтео да траје
према углу где ти
мртва као недеља чекаш.

метални балет

товари млевеног меса
раскопчани до душе
шегаче ритам
бодљикаве жице

(бркајући самогласнике
промукла су звона)

чекајући поворку
расплетених врба
код моста
преко реке хладног пива
стрмоглаво урлају
невротични балерини
до неба
- и натраг!

хајка

снегови се рано буде
причала ми давно мајка
безнађа се небу чуде
почела је хајка

Божић свежих поморанџи
позива код споменика
још ненаоштрених канџи
још деформисаног лика

док ме север гони бичем
док се вуци месу моле
борим се с бесаним кичом;
жене веселе и голе

режу колач мога неба
и бришу ми прах са леса
понекада се и црћи треба
дознао сам. И, до беса!

одлазим

полако смо синоћ спровели месец
на задње (ван)земаљско путовање
одслушали неке старе плоче
и полупијани заспали кришом

након древних успаванки
море је у чаши зашаптало
да Близанци вечерас
заједно полете

Јутро је
одлазим тихим кораком зебње
да украдем црно ждребе с уранка
и пустим га ветру
пролазећих стрепњи

и овог нас је децембра
гравитација дотукла.

кукасте птице

у шаци пропланка ставио сам семе
повређеног сећања.
Сунце је само од себе ослепело
па га сада ухапшеног воде ка ноћи;
сутон се моме стрпљењу чуди;
све су боје јесени у исту реч скочиле
године се на мојој постељи разилазе уморне.

урбани крсташи

побеснели дечаци марширају нервозним улицама
болнице су широм отвориле капије
злуради осмеси красе полупане излоге
деца су до зуба наоружана мржњом
полицијски пси трагају за урбаним крсташима
по празним становима
телевизија све преноси уживо.

---