Ne bih ni nuli ćutnju oprostio
Književnost članova srpskog književnog kluba "Dimitrije Tirol" iz Temišvara
(ćirilična verzija)

Goran Mrakić

Rođen 1979, Varjaš. Apsolvent Srpske teoretske gimnazije "Dositej Obradović" u Temišvaru; student istorije na Zapadnom Univerzitetu u Temišvaru.

---

Konstantne nebuloze

* * *

polij me zatrovanim vinom
prinčipeso utrnulih noći
zavej me logorskom vatrom čežnje
i taštinskim osmehom daljine
seti se naših tamnovanja
po zaboravljenoj sutrašnjici

* * *

klešu mi kletve, klepaju
urlaju rani kladenci
iz sive se magle ne daju
oteti pijani mladenci

vrše se čudni pokusi
oluje priče previru
a pobunjeni se ukusi
žure ka belom Sibiru

sutra će bojazna bojišta
zavrnuti zlatne slavine
u svoja će mrka skloništa
zaspati besne lavine.

dalje

dalje od mene
zidovi beli i strasne muze
bolnice puste i škole prazne
i krvave čelične suze

dalje od mene
okovi zlatni i prazne čaše
prekrasne drolje kao iz bajke
i očevi što decu plaše

dalje od mene
čađave noći i sramne zore
predgrađa siva i prazne duše
dalje od mene
sada sam gore
snovi se sa mnom grade i ruše.

suština negacije

Nema se čega sećati
(loze su naštrikale prozore)

Ne mogu sebe smisliti
(ogledalo u kovertu belom)

Zapravo ne znam...
(kočije jure od smisla do mraka)

besmrt zime

dok nadljudi
plivaju pepelom
ranog nedosluha
sprema se večera
za besmrt zime
u kovčezima
nedovršene odiseje.

polje nervoze

krdo pijanih konja
toči i dalje tminu
u davnim čašama
nervoznoga vetra.

* * *

...a iza mesoždernog zida
jecaj grabljivica,

...obamrla dolja
zavijena velom nestanka

minuti prolaze,
unazad...

purgatorijum

Podivljala je sva
klasična raskoš
u ritmu zadaha
nesvesnog sunca

trpi se
sve što se voli.

rodom s bezimenog ostrva

opili se orlovi
od žestine
neprolivene
suze besmrti

dosadno popodne
počiva na terasama
zagađene hemisfere
krst i flaša rakije
tu i tamo
po koji opušak...

prerušeni grad

prerušeni grad u drolju
pohlepno muze mesečevo vime
glumeći loše Božiju volju
pretočenu čudno u nepoznato ime

po rupama smeloga stoleća
bezazleni poriv nesputane varke
šaptaće u ritmu metalnog proleća
da nenadana noć ne štedi uličarke.

otac ukop

novembarski crno-beli vozovi
donose opustošenom bagrenju ravnice
istrošene legije
davnih konačišta

iz nesvakidašnje magle
doleće Otac Ukop
da oživi slike modre od čekanja

u svečanom odelu
pevaće vinom natopljene rake
orgijaće se do vajkada
u birtiji prepodnevnog sela
"Kod Oca Ukopa".

bosonogi maratonci

smeh prazne ulice
upotpunjuje raskoš
svečano osedele ljubavi

bestidnost
već davno iščeznule povorke
sumanutih trkača
začudila je
čak i zalutali grad
zadimljene ravnice

a tada,
iz vedra neba
započe kiša.

daleko su vatre

pršte krvavo-bele staze
pod teškim kandžama saučešća
u dubini ranjene ponoći

hladnom se solju pomrčine
ne može utoliti
vrisak promrzlog krzna

vučica zavija nemo
zgrnuvši polako
maglenu paučinu straha

daleko
daleko su vatre...

u ritmu oka

skidam rđu
s gvozdene kragne jutra
i promičem u ritmu oka
želeći da nikad
ne prođe juče...

* * *

bezazleno tražim
po krunskim otpadima
rajske svlačionice
prašnjave hronike
tišine

iskušenje

preko njiva slavu teram
srce stavivši na žicu

dok sam napuštao đeram
sneg je gutao železnicu

pomutio sam razum telu
proteravši blud iz glave

i sad bih davninu belu
potražio listajući trave.

nervozna uspavanka

ne znam te još
plava konkubino
kosmopolitskoga trga
i nikad te možda
saznati neću

gubiš se stepenicama
zluradim korakom čežnje
prema kafiću
gde ispijaš kafu i sok

previše si nasmejana
tek odbegla tinejdžerko
i previše bleda
kad se u praznom
tramvaju gubiš

vučem se kao stražar
sna što bi hteo da traje
prema uglu gde ti
mrtva kao nedelja čekaš.

metalni balet

tovari mlevenog mesa
raskopčani do duše
šegače ritam
bodljikave žice

(brkajući samoglasnike
promukla su zvona)

čekajući povorku
raspletenih vrba
kod mosta
preko reke hladnog piva
strmoglavo urlaju
nevrotični balerini
do neba
- i natrag!

hajka

snegovi se rano bude
pričala mi davno majka
beznađa se nebu čude
počela je hajka

Božić svežih pomorandži
poziva kod spomenika
još nenaoštrenih kandži
još deformisanog lika

dok me sever goni bičem
dok se vuci mesu mole
borim se s besanim kičom;
žene vesele i gole

režu kolač moga neba
i brišu mi prah sa lesa
ponekada se i crći treba
doznao sam. I, do besa!

odlazim

polako smo sinoć sproveli mesec
na zadnje (van)zemaljsko putovanje
odslušali neke stare ploče
i polupijani zaspali krišom

nakon drevnih uspavanki
more je u čaši zašaptalo
da Blizanci večeras
zajedno polete

Jutro je
odlazim tihim korakom zebnje
da ukradem crno ždrebe s uranka
i pustim ga vetru
prolazećih strepnji

i ovog nas je decembra
gravitacija dotukla.

kukaste ptice

u šaci proplanka stavio sam seme
povređenog sećanja.
Sunce je samo od sebe oslepelo
pa ga sada uhapšenog vode ka noći;
suton se mome strpljenju čudi;
sve su boje jeseni u istu reč skočile
godine se na mojoj postelji razilaze umorne.

urbani krstaši

pobesneli dečaci marširaju nervoznim ulicama
bolnice su širom otvorile kapije
zluradi osmesi krase polupane izloge
deca su do zuba naoružana mržnjom
policijski psi tragaju za urbanim krstašima
po praznim stanovima
televizija sve prenosi uživo.

---