Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Далибор Марковић

Рођен 1981, Белобрешка. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; студент славистике на Западном Универзитету у Темишвару.

---

Боја стварности

боја стварности

Ишчупах перо
из крила времена
и умочих га
у плаветнило неба

При првом сусрету
са белим папиром
потекоше црна слова

магла данашњице

Изгубљен у магли данашњице
лутам
и свеједно ми је
на коју страну идем
(и стране света тумарају)

Пролазим поред самог себе
и кезим се рођеном лику
а птице окачене
слушају шум тишине

сви су потпуно мирни
само се магла плаши
да није залутала

призор

У смеси блата
облика ђона
за асфалт слепљена
лежи трава
У нади можда
или због страсти
испија росу
истрешену
са нечије чизме

кад једном будеш схватио

Кад једном будеш схватио
зашто шуме ветрови
а голе стене више
при додиру не циче

Кад једном будеш схватио
зашто трепере звезде
и шта је киша небу
а шта ће бити земљи

Кад једном будеш схватио
зашто падају птице
и зашто ружа вене
неубрана у башти

Кад једном будеш схватио...
приметићеш да си сам.

корак

Успео је човек пре свитања зоре
да натера црног ђавола да оре

Питање је сада чињенице наше
ко ће кога сутра без седла да јаше

И ако се јутро у зао час буди
цароваће звери а никако људи

Почеће и стена Дунаву да прича
кад Луцифер падне од жениног бича

А уместо звезда за оне што воле
лобање ће вешто кезити се голе

Поораће мора и трећину неба
ако мржњу опет посејати треба

И сунце ће тамом да обоји сјај
што бескрајно беше пожелеће крај.

бићу први

Подижем златни пехар
боје сна
а нећу испити нектар
намењен сањарима

Пожелећу слично њима
ал бићу јачи од жеље
и увек ћу својом стазом
враћати се сам

Полетећу лакши од птице
чуварима висина
а нећу тражити звезде
ни вечита пространства

Бићу први

гроб

Кад ветрови једном стану
са земље брисати траг
у гроб ће човек скрити
децу, жену и себе

Кад сунце у пламену беса
почне силно да пржи
спас ће човек наћи
у дубини хладног гроба

Кад све постане пепео
без смисла, облика, циља
само ће Гроб ко победник
остати да живи

станите моћни

Станите моћни и пустош цичи:
Старац на прагу и нико више
Зар нож да крвљу судбине пише?!

Станите моћни време ће рећи:
И ђаво своје одавно узе
Зар вас не пеку мајчине сузе?!

Станите моћни икона сузи:
Потоњи можда ал нисте први
Зар још сте жедни дечије крви?!

Станите моћни док Небо моли:
Биће вам трага ал неће гласа
Зар ни мало страха од судњега часа?!

живим лешевима

Језиком риба опевам песме
што људима пише време
Рукама богаља камен темељац
смештам у срушено теме
Скупштине стварам
Глуве зовем
гласом покојника
У потоњем часу спасимо звуке
потонулог звоника

компас за будућност

Удишем време
са мирисом векова
Издишем мисли
са укусом покушаја
Стварам мозаик прошлости
Мењам боје
у жељи да створим
компас за будућност

довољно луд и довољно луда

Довољно луд и довољно луда
да овим светом чинимо чуда
У шуми коприва садисмо цвеће
У песку пустиња младо дрвеће
Млади и снажни а довољно луди
да гутамо прах са ђонова из студи

Довољно луд и довољно луда

налик на свеца

Хтела си да постанем сенка сенке
Желела си да будем на сунцу
Успела си.
Дајем ти за узврат љубичицу
и пуштам те да газиш ми срце

Напићу се
Живећу као камелеон
Носићу венац од врбе

Знам
Чак ни на гробу
ти неће израсти рутвица
Само покушавам
да ти из срца
ишчупам красуљак

тражим...

Тражим у мирису зоре
у капи јутарње росе
у велу светлости плаве
власи свилене косе

Тражим у шапату ветра
од шапата нешто више
Тражим једну сузу
у сузама бисерне кише

У бездану немог свемира
у боји тамне ноћи
Тражим благи поглед
и твоје бајне очи

Тражим један глас
у цвркуту веселих птица
Тражим у процвалој ружи
осмех са твога лица

сумња

На влажној и трулој клупи
ја и самоћа и тама
Пита ме ноћни лахор
шта је било са нама

Али у том трену
цикне стара пруга
Стигли су првим возом
чежња и бол и туга

За један тренутак само
мени застане дах
Крај мене, у загрљају
бљесак и крик и страх

---