Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Борислав Велимировић

Рођен 1976, Српска Пожежена. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; Студент славистике на Западном Универзитету у Темишвару.

---

Игра сенки

+ (к.р.с.т.)

позориште сенки

У представи, на платну рађања, изводи се, вековима, слична сцена. Завеса отвара прозор ка неизвесности друге стране илузије, а глуво-неми удови изводе плес црне удовице. И док биће од воде и сунца нестаје, брзином светла, у дводимензионалном простору тишине, одраз следи покрет изобличене стварности света близанаца. Нежан додир хладног сребра, магија и слика средњовековне енигме прате ћутање завештано чекањем...

она

Носила је очи незрелих ораха и мада никада није држала сузе у сисама млеко јој је капало до месеца. Највише на свету волела је да једе крофне са пекмезом од лањске росе, а затим да спава иза мог имена покривена крилима лептира. Играла би, еонима, игру сенки и у њој тражила јучерашњи дан. Био јој је одузет дар пролазности и зато није осећала дављење стопала у сланом праху звезда.

Низ њено тело размилели се стихови:

док ветрови севера хладе бедра девица,
свака сунчева пега рађа бисер испод језика

звук зелене боје

† када опојни тонови ноћашњег оргијања и шум траве, што расте у плућима, пробуде ласте, окачен погледом о сивило плафона чекам звук зелене боје... да ли она воли чајковског? чујем даљину у шуми исконског прогона девичанства. кошуте губе невиност - силовањем. задња цигарета, из празног пакла са магичним бројем опушака (19), још увек дише у пепељари катрана. испод крошње корака (у)мир(у) нерођени лептири. остајем сам испијајући још једну сузу слепоочнице.

ловци на сенке

Ловцима на сенке израсли су зуби уместо трепавица. У недељи, испод уморне среде, ископали су срце сопственом оку и ту сакрили тајну игре сенки. Обожавали су, несвесно, кишу. Сакупљали би муње, у празној тегли пекмеза лањске росе и, понекад, крстили громове...

Сваке су ноћи сањали позориште у којем она игра, уз звук зелене боје, ловца у комаду њиховог ока.

+ + (два к.р.с.т. - а)

дневник

НИШТА. Дан ПРВИ. КАП воде повремено касапи тишину. По поду - разбацане књиге и опустошене мисли. У углу - прашњава писаћа машина. Насупрот - смртоносни танго - ЛЕПТИР у загрљају ПАУКА. На зидовима - сцене прошлости и подерани (н)удови. Напољу - сунце и расцветане ТРЕШЊЕ.

Дан други. Док тражим смисао сржи губим СРЖ СМИСЛА. Покушавам да слепцу објасним БОЈУ. СЕНКА је најкраћа у подне, јер је у ПОНОЋИ уопште нема, или превише има. Дајем згњечену бубашвабу за КРАЉЕВСТВО НАРКОМАНА, само да бих зајебо Шекспира. Стварност или виртуалност? питање је сад (ТРИ ТАЧКЕ, КРАЉ И ДВОРСКА БУДАЛА).

Дан трећи. ВОЛЕО БИХ да ћутим, ал су ми прсти много брбљиви. На столици са климавом ногом - буђаве ДУЊЕ. Кажу да су стари Грци изумрли због старости. Питање живота и смрти - слаба тачка индијског (О)СЛОНА.

Јутро - дан четврти. У нашем стану пет је сати, седамнаест минута и педесет три квадрата. Стакло - тврд(оглавост) ваздух(а) - МУВА не схвата. Шкргутом зуба - у утроби пешчаника - ПЕСАК, преко НЕПАРНОГ РЕБРА, рађа ЗВЕЗДАНУ ГЛИСТУ. Данас ће киша... јавља колено (сутра ко зна?).

Дан пети. Сањао сам СЕКИРУ. Сећам се, помало, већ давно изумрлог језика претка. На крсту тропрсташа разапета АЗБУК(В)А. Хистерични смех тишине скрнави небеске гробнице плаветнила. Дивљи ЗВУК ТРУБЕ разлеже се пустим острвом невиности. Време је... трудно.

Дан пет + један. На седмом небу вечера - ЈАГЊЕ на ражњу. ЈАБУКЕ су им понестале. Реком вина плове усамљене КАПИ крви. Небески народ лети без КРИЛА и падобрана. У штали под звездом певају СЛЕПИ (мишеви). Још увек ме плаши секира.

Ноћ. Дан седми - ПОСЛЕДЊИ. Можда(на) је КАП препунила чашу. Овог се дана бог(ови) одмара(ју)... НИШТА

+ + + (ово је већ г.р.о.б.љ.е.)

* * *

Рано јутарње лето
влажна земља под корацима
трава у срцу и цвет на њему
зидина острво у шупљем дуду
чекамо ноћ да родимо липе

дворац у песку
мали принц и чаробна жаба
у трсци удица, златна рибица
и краста

у школској авлији
зелене лопте и црни прсти
у руци камен
играмо жмурке

код ћошка детињства
далеко од кључа
на старој клупи испред ока
пољубац први дан живота

* * *

Крволочне звери рађају страх
тајним ходницима болнице снова
прождиру светлост до труле сржи
кријући у њима последњу кап таме

негде изнад суморног сунца
призори ужаса у гробницама богова
смрскали су лобању беспомоћне жртве
оковима стрепње привезане за тло

***

Лутам магловитим квартовима подсвести
пратећи нејасне трагове стиха
са мртвог неба слепо ме око гледа
(сит сам његових шала
његовог избрисаног лика)

нестајем мрачним угловима лопте
тамо где се ветрови крију
и ћуте крици што лажу тишину

* * *

Зашто јашеш неоседланог пастува
који претвара крик у плаве гриве,
због чега ти душа стидљиво вири
кроз таму шупљег зеленила
када табанима мрвиш облаке
последње летње кише
која на твоје наго тело заудара,
зар те није стид исмејавати успомене бедника
зар се не плашиш бога, бескрила птицо...
докле ћеш ме гањати отпадима срца,
нервира ме твоја хладнокрвност
и престани већ једном да будеш Ја