Ne bih ni nuli ćutnju oprostio
Književnost članova srpskog književnog kluba "Dimitrije Tirol" iz Temišvara
(ćirilična verzija)

Borislav Velimirović

Rođen 1976, Srpska Požežena. Apsolvent Srpske teoretske gimnazije "Dositej Obradović" u Temišvaru; Student slavistike na Zapadnom Univerzitetu u Temišvaru.

---

Igra senki

+ (k.r.s.t.)

pozorište senki

U predstavi, na platnu rađanja, izvodi se, vekovima, slična scena. Zavesa otvara prozor ka neizvesnosti druge strane iluzije, a gluvo-nemi udovi izvode ples crne udovice. I dok biće od vode i sunca nestaje, brzinom svetla, u dvodimenzionalnom prostoru tišine, odraz sledi pokret izobličene stvarnosti sveta blizanaca. Nežan dodir hladnog srebra, magija i slika srednjovekovne enigme prate ćutanje zaveštano čekanjem...

ona

Nosila je oči nezrelih oraha i mada nikada nije držala suze u sisama mleko joj je kapalo do meseca. Najviše na svetu volela je da jede krofne sa pekmezom od lanjske rose, a zatim da spava iza mog imena pokrivena krilima leptira. Igrala bi, eonima, igru senki i u njoj tražila jučerašnji dan. Bio joj je oduzet dar prolaznosti i zato nije osećala davljenje stopala u slanom prahu zvezda.

Niz njeno telo razmileli se stihovi:

dok vetrovi severa hlade bedra devica,
svaka sunčeva pega rađa biser ispod jezika

zvuk zelene boje

† kada opojni tonovi noćašnjeg orgijanja i šum trave, što raste u plućima, probude laste, okačen pogledom o sivilo plafona čekam zvuk zelene boje... da li ona voli čajkovskog? čujem daljinu u šumi iskonskog progona devičanstva. košute gube nevinost - silovanjem. zadnja cigareta, iz praznog pakla sa magičnim brojem opušaka (19), još uvek diše u pepeljari katrana. ispod krošnje koraka (u)mir(u) nerođeni leptiri. ostajem sam ispijajući još jednu suzu slepoočnice.

lovci na senke

Lovcima na senke izrasli su zubi umesto trepavica. U nedelji, ispod umorne srede, iskopali su srce sopstvenom oku i tu sakrili tajnu igre senki. Obožavali su, nesvesno, kišu. Sakupljali bi munje, u praznoj tegli pekmeza lanjske rose i, ponekad, krstili gromove...

Svake su noći sanjali pozorište u kojem ona igra, uz zvuk zelene boje, lovca u komadu njihovog oka.

+ + (dva k.r.s.t. - a)

dnevnik

NIŠTA. Dan PRVI. KAP vode povremeno kasapi tišinu. Po podu - razbacane knjige i opustošene misli. U uglu - prašnjava pisaća mašina. Nasuprot - smrtonosni tango - LEPTIR u zagrljaju PAUKA. Na zidovima - scene prošlosti i poderani (n)udovi. Napolju - sunce i rascvetane TREŠNjE.

Dan drugi. Dok tražim smisao srži gubim SRŽ SMISLA. Pokušavam da slepcu objasnim BOJU. SENKA je najkraća u podne, jer je u PONOĆI uopšte nema, ili previše ima. Dajem zgnječenu bubašvabu za KRALjEVSTVO NARKOMANA, samo da bih zajebo Šekspira. Stvarnost ili virtualnost? pitanje je sad (TRI TAČKE, KRALj I DVORSKA BUDALA).

Dan treći. VOLEO BIH da ćutim, al su mi prsti mnogo brbljivi. Na stolici sa klimavom nogom - buđave DUNjE. Kažu da su stari Grci izumrli zbog starosti. Pitanje života i smrti - slaba tačka indijskog (O)SLONA.

Jutro - dan četvrti. U našem stanu pet je sati, sedamnaest minuta i pedeset tri kvadrata. Staklo - tvrd(oglavost) vazduh(a) - MUVA ne shvata. Škrgutom zuba - u utrobi peščanika - PESAK, preko NEPARNOG REBRA, rađa ZVEZDANU GLISTU. Danas će kiša... javlja koleno (sutra ko zna?).

Dan peti. Sanjao sam SEKIRU. Sećam se, pomalo, već davno izumrlog jezika pretka. Na krstu troprstaša razapeta AZBUK(V)A. Histerični smeh tišine skrnavi nebeske grobnice plavetnila. Divlji ZVUK TRUBE razleže se pustim ostrvom nevinosti. Vreme je... trudno.

Dan pet + jedan. Na sedmom nebu večera - JAGNjE na ražnju. JABUKE su im ponestale. Rekom vina plove usamljene KAPI krvi. Nebeski narod leti bez KRILA i padobrana. U štali pod zvezdom pevaju SLEPI (miševi). Još uvek me plaši sekira.

Noć. Dan sedmi - POSLEDNjI. Možda(na) je KAP prepunila čašu. Ovog se dana bog(ovi) odmara(ju)... NIŠTA

+ + + (ovo je već g.r.o.b.lj.e.)

* * *

Rano jutarnje leto
vlažna zemlja pod koracima
trava u srcu i cvet na njemu
zidina ostrvo u šupljem dudu
čekamo noć da rodimo lipe

dvorac u pesku
mali princ i čarobna žaba
u trsci udica, zlatna ribica
i krasta

u školskoj avliji
zelene lopte i crni prsti
u ruci kamen
igramo žmurke

kod ćoška detinjstva
daleko od ključa
na staroj klupi ispred oka
poljubac prvi dan života

* * *

Krvoločne zveri rađaju strah
tajnim hodnicima bolnice snova
proždiru svetlost do trule srži
krijući u njima poslednju kap tame

negde iznad sumornog sunca
prizori užasa u grobnicama bogova
smrskali su lobanju bespomoćne žrtve
okovima strepnje privezane za tlo

***

Lutam maglovitim kvartovima podsvesti
prateći nejasne tragove stiha
sa mrtvog neba slepo me oko gleda
(sit sam njegovih šala
njegovog izbrisanog lika)

nestajem mračnim uglovima lopte
tamo gde se vetrovi kriju
i ćute krici što lažu tišinu

* * *

Zašto jašeš neosedlanog pastuva
koji pretvara krik u plave grive,
zbog čega ti duša stidljivo viri
kroz tamu šupljeg zelenila
kada tabanima mrviš oblake
poslednje letnje kiše
koja na tvoje nago telo zaudara,
zar te nije stid ismejavati uspomene bednika
zar se ne plašiš boga, beskrila ptico...
dokle ćeš me ganjati otpadima srca,
nervira me tvoja hladnokrvnost
i prestani već jednom da budeš Ja