Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Stojan Novaković

Leđan grad i Poljaci u srpskoj narodnoj poeziji. ^[*][1]

Letopis Matice srpske, knj. 120 (1879), str. 159–174.

U Archiv-y für slavische Philologie II, 623 spominje se Legen grad u jednoj pripoveci saopštenoj u članku Aus dem südslavischen Mdrchenschatz, i izdavalac je "Arhiva" dodao pod linijom belešku, kojom se dotiče pitanja, gde je Legen ili Leđan grad srpske i bugarske narodne poezije. Odbijajući misao na Mletke po tome što su Mleci bili veoma poznati po pravome imenu svome, V. Jagić pominje ne bi li se Leđan grad mogao dovesti u svezu s mađarskim legény, Bursche, Junggeselle, Soldat.

Pitanje o mestu Leđana grada dosad je već nekolike zanimalo. I sam sam skupio o njemu nekoliko beležaka, te sam ih rad ovom prilikom i drugima objaviti.

Da se na Mletke misli, mogla bi dati povoda samo najglavnija pesma u kojoj se Leđan spominje, a to je pesma narodna o ženidbi Dušanovoj. Da se to mišljenje odbije dovoljan bi bio samo onaj razlog, koji je u gore pomenutoj noti u "Arhivu" II, 623 istaknut, i koji dovoljno sprečava mešanje Leđana i Mletaka, te nas upućuje, da Leđan negde na drugoj strani od Mletaka tražimo. No k tome razlogu može se još dodati i jedno svedočanstvo same narodne poezije, koje ga jako potvrđuje. U "Vili" 1866, 425, saopštena je pesma o Petruši devojci, ćeri kralja od Leđana, gde se, među raznim prosiocima te devojke, navodi "nekakav od Mletaka Marko". Tu, dakle, sama narodna poezija jasno drži ova dva mesta za posebna i ne dopušta mešati ih jedno s drugim.

Na mađarsko legény, a preko toga na Mađarsku i Mađare držim da se već i za to ne može misliti što su Mađari sa svojim imenom, kao prvi susedi Srbima sa severa, isto onako dobro poznati kao i Mleci. Kojim se dakle razlogom odbijaju Mleci, tim se istim i iz istog uzroka moraju odbiti i Mađari.

Glavno mesto, u kome se pominje Leđan, dolazi baš u pesmi o ženidbi Dušanovoj, Vuk II, br. 29, u kojoj je sačuvana neka stara priča koja se u više varijanata i na razna imena peva među Srbima i Bugarima. Radi lepote i znatnosti pesme same i radi Dušanova imena i pomena odavna se tražilo gde je mesto iz koga se, po toj narodnoj tradiciji, Dušan, najsilniji car srpski, oženio. I. Ruvarac, prvi koji je narodnu našu poeziju s literarno-istorijske strane razmatrao,^[2] došao je u svome razmatranju i na ovu pesmu, i u njoj na Leđan grad ("Sedmica" 1857, 51), te je i o mestu Leđana grada izneo kako beleške iz dotadašnjih pisaca, koji su se o njemu bavili, tako i svoje nove kombinacije. Tim njegovim beleškama i ja ću se ovde poslužiti.

Nekaki kralj leđanski spominje se već u srpskim letopisima. Tako. nazvani Brankovićev letopisac (u Arkivu za jugoslav. poviestnicu III, 11) ima ovako jedno mesto: Indignatus igitur Dragutin abit ad socerum suum Vladislavum, Regem Ungariae, narratisque omnibus pervicit, ut Vladislaus magnum exercitum genero sno daret et a fratre suo Rege Ledianensi (lědianskago krala) accepit quoque exercitum et pergens ad fratrem suum etc. Pejačević, upotrebivši toga letopisca u svojoj Hist. Serb, piše na str. 219: Ledianornm nomine, opinor, Lithuanos intelligi, quorum fortasse pars aliqua sub fratris degebat regimine. P. J. Šafarik (Wien. Jahrb. B. 55.) pe slagaše se s Pejačevićem, ali nigde ne kaza, gde bi on sam mislio da se može nalaziti Leđan grad. I Kopitar odbijaše mišljenje Pejačevićevo, a mišljaše da Leđan valja tražiti negde južno ili zapadno od Prizrena. Ima jedna beleška (ako joj samo smemo toliko vrednosti pripisati) narodne tradicije i lokalizacije, zabeležena od pisca koji je radio poznije od sviju gore pomenutih i ne znajući za njihov posao, beleška po kojoj se ta narodna lokalizacija Leđana najbolje podudara s mišljenjem Kopitarovim. Jurišić u svojoj knjizi "Dečanski prvenac" (N. Sad 1852.) spominje grad Lešok u Pologu (nedaleko od Tetova, jugoistočno od Prizrena, na gornjem Vardaru) i napominje, kako za taj grad "govore da je jelinski, no mnogi posvedočavaju, da se ovo zove grad Leđen, premda u narodnim pesmama stoji: 'u Leđanu gradu latinskome'". U mojoj ras-pravi o "Zemljištu radnje Nemanjine" (Godišnjica Čupićeve zadužbine, I, 215—216) ja sam posvedočio da taj Jurišićev Lešok nije ništa drugo nego Lěš'sk' naših domaćih izvora o Stef. Nemanji. Može biti da mu Jurišić ni ime nije dobro zapisao, i da mu se pravo ime i sad još podudara s prvašnjom formom. Ako se, dakle, ova beleška i mogbude pripisati narodnoj tradiciji i lokalizaciji, moći će se staviti tek u sasvim pozno doba, i ne može ništa odlučivati.

Ispitavši sve ovo, I. Ruvarac se priklonio mišljenju Pejačevićevu da kralj od Leđana nije ništa drugo nego kralj od Litve, te po tome da je Leđan — Litva. U potvrdu ovakoga svog mišljenja pozivao se naročito na jedno mesto u S. Milutinovića "Pjevaniji", Lajpcig 1817, na pesmu pod br. 72, gde se čitaju ovi stihovi:

Osim toga isticao je mišljenje, da bi se spomen Litve u narodnoj našoj poeziji mogao dovoditi još iz doba stanovanja našeg naroda na severnoj strani Karpata, što bi takođe pomagalo ostalim već navedenim razlozima.

To su različita mišljenja koja su dosad iznesena o pitanju: gde je Leđan grad naše narodne poezije.

Najozbiljnije od njih, mišljenje I. Ruvarca, uputilo se, kako vidimo, k severu. Nije na drugu stranu otišao ni pokušaj V. Jagića, koji malo više pomenuh i koji je i ovom člančiću povoda dao. Držeći ovaj pravac kao nešto stalno, istaviću najpre mesta iz narodnih pesama zato što mu se nijedno ne protivi. Gore pomenuti citat iz Milutinovićeve "Pjevanije" ne samo da se svemu tome takođe ne protivi, nego je on upravo i bio jedna od glavnih pobuda, koje su I. Ruvarca odlučile da brani i novim dokazima potkrepljuje ono što je mislio još Pejačević. Druga jedna narodna pesma, štampana u "Vili" 1866, 425, peva "kralja od Leđana" i u njega "Petrušu devojku", sa koje kralju dosadiše prosioci, te joj on i govori:

Kći na to odgovara, da ona toga neće nijednoga, a da bi utišada oca, govori mu:

Pošto je otac posluša, Lazar vozar dobije od devojke zapovest da otisne od obale lađe i

on otište od obale lađu,
treći danak Biogradu dođe.

Sestra junakova, došavši da zahiti vode, smotri prva čudnovatu lađu, vrati se začuđena kući i pripovedi bratu, šta je videla. Radoznali junak krene se, da sobom vidi lađu;

u lađi ga počaste i pićem uspavaju, te kad ga je devojka Petruša takog videla, ona zapovedi, da se lađa otisne, i kao i otud, opet treći dan stiže natrag Leđanu.

Kao što se vidi, pesma se unekoliko kao varijanat naslanja na pesmu Vukove druge knjige pod br. 101. "Ženidba Budimlije Jova". U toj Vukovoj pesmi Janokom se zove mesto odakle beše kći kraljeva — Janok dakle u njoj dolazi na mesto Leđana. Po smislu, dakle, i jedno bi i drugo trebalo tražiti severno ili severozapadno od Budima. U pesmi o Petruši devojci mogao bi Stojni Beograd značiti Stuhlweissenburg u Ugarskoj, i tada bi Leđan trebalo tražiti tri dana brođenja uz Dunav; ako li bi Stojni Beograd pomenute pesme značio današnji Beograd u Srbiji, što nije pišta nemogućno po netačnoj topografiji narodnoga pesništva, onda bi se pod Leđanom lako mogao misliti Budim. Ali bi baš u našoj narodnoj topografiji bilo vrlo čudnovato da i prostiji pevač smeša ta dva mesta, pošto je Budim toliko poznat i iz samih lirskih pesama, i pošto se kudikamo češće pominje od Leđana.

Još ima i treća narodna pesma, u kojoj se pominje Leđan. U Srb. Letopisu 1848, I, 102, ima (na svu priliku iz Bačke) pesma, kako je od Leđana ban potražio od Zmaj-despota Vuka konja i oružje babovo, pa mu zapretio, da će mu dvore ispaliti, "staru majku konjem potlačiti, vernu ljubu u rod opraviti", ako mu ne pošlje što je zaiskao. Po savetu materinu Zmaj-despot se s konjem i oružjem babovim krene pravo pred dvor od Leđana bana. Tu se najpre od njegovog samog izgleda svi prepadnu, i ban od Leđana začas izgubi glavu, pa se njemu zbude sve što je on Zmaj-despotu Vuku pretio. Ovaj pomen Leđana dolazi u našem traženju mesta toga čudnovatog grada kao neutralan, pošto ne pokazuje ničim na kojoj se strani taj grad zamišlja.

Toga radi i opet nam ne ostaje ništa drugo, nego prema ukazanju napred navedenih pesama iz Milutinovićeve "Pjevanije" i iz "Vile" 1866. potražiti Leđan negde severnije ili zapadnije od Budima.

Stoga bi prvo mogla doći na red Ruvarčeva hipoteza da je Leđan — Litva. No ona se mučno može održati. Danas

je već suviše misliti da su se u spomenima narodne poezije mogle sačuvati čak i geografske reminiscencije iz severnih staništa pre nego što su se Srbi iz njih u sadašnje svoje zemlje doselili. I toga radi bi se morao tražiti Leđan u bližih nam severnih naroda — Poljaka i Mađara, Tim putem sam i ja potražio razrešenje ovoj zagoneci, i videće se, jesam li omašio.

Miklošić u svojoj studiji Die slavischen Elemente im Magyarischen, Wien 1871. pod lęh''* str. 39. pominje da se Poljak mađarski zove lengyel. U tome mislim da je koren našem Leđanu. U te se naše reči koren Leđ jasno naslanja na mađarsko lengy, a nastavak je običan nastavak za narode ili stanovnike predela i provincija. Nema se dakle šta napomenuti radi spoljašnjeg oblika reči, a isto tako nije potrebno dokazivati da u srpskom jeziku ima dosta pomađarenih slovenskih reči koje su u poznije doba, u takom pomađarenom obliku, iz mađarskoga uzajmljene. Da je i ime Poljaka u starije vreme preko Mađara moglo doći među masu srpsku, to se može i istorijom potvrditi, osim što takom mišljenju i inače nema šta smetati. Posle krstaških ratova, za kojih su Srbi imali priliku da gledaju kako različiti zapadni narodi kroz njihovu zemlju prolaze, te su se scene ponovile kad su nastali ugarski i austrijski ratovi s Turcima. Prvi taki veći rat jeste ovaj od 1443—1444^[3] gde su u savezu vojevali despot srpski Đurađ Branković i ugarsko-poljski kralj Vladislav, koji je y borbi s Turcima i život svoj izgubio. Letopisac Brankovićev, izdan u Arkivu III, koji je ca srpskoga preveden, zove toga Vladislava upravo kraljem Leđaninom: anno 1440 constitutus est in Ungaria rex Viadislav Ledianin. Sigurno po tom istom izvoru zove Vladislava kraljem Leđaninom i Čed. Mijatović u napred pomenutoj studiji njegovoj. Njega i njegovih vojnika radi utvrdilo se tada u pameti našega naroda ime Leđanin i poznije (pošto je pravi smisao reči zaboravljen) Leđan. Od njega je posle [nastao] i Leđan grad, ban od Leđana, pošto je pomen tih događaja u pameti narodnoj potamneo, te se ime prvašnjega kralja Leđanina počelo mešati s drugim događajima i od imena narodnoga pretvorilo se u ime geografsko.^[4]

Haposletku vreme je da završim, te da resultate svedem u ovome što ide:

Ime Leđana za Poljake, koje je poteklo iz mađarske reči lengyel može se postanjem svojim pouzdano vezati za vreme kralja Vladislava Leđanina. Može lako biti da se na nj mislilo, kad se u pesmi o ženidbi Dušanovoj pevao "latinski kralj Mijailo u Leđanu gradu latinskome". Poznije je epitet Leđanin, nejasan po postanju i korenu svom, dobio značenje grada, kao što ga vidimo u samoj pesmi o ženidbi Dušanovoj.

Toga radi prenos starijih priča na Leđan grad ne može premašati početak XVI veka. Vrlo je mogućno, da je tada ušao u poetske ličnosti i sam car Dušan, jer se, kako je poznato, o njemu u narodnoj poeziji gotovo ništa istorično ne peva, nego mu je ime ponajviše stavljeno na mesto starijih imena. Ništa ne smeta misliti, da je psihološki za to bio najudesniji upravo momenat u početku XVI veka, kad se stara državna radnja bila već umotala u senku poetičnosti, i kad već beše nestalo ljudi, koji su je očima poznavali.

O svezi naše narodne poezije s vojevanjem Poljaka protiv Turaka, koje je i moglo dati povoda unošenju Leđana y sasvim starije priče, govoriću niže, u zasebnom članku, a sad ću časom pregledati mesta, na kojima se Leđan pominje u bugarskoj narodnoj poeziji.

***

U bugarskim narodnim pesmama nalazimo Legen i Lean namesto našega Leđana. Legen spominje se u zbirci Miladinovaca "B''lgarski narodni pesni", Zagreb 1861 na str. 25 y pesmi 30 i na str. 16 y pesmi 84. U prvoj je Legen –država. Sama je pesma ona ista, koju čitamo u Vukovoj zbirci knj. II na prvom mestu pod naslovom "Sveci blago dijele", i tako mesto toga bugarskoga Legena — u nas je Inđija, a pesma je potekla iz hrišćanskih upliva i književnosti srednjega veka. U drugoj je Legen — "grad kralja Latinina", koji za ružna sina traži devojku, te je građa pesme bez sumnje ona ista koja je onako lepo opevana u jednoj od najdužih narodnih pesama u "Ženidbi Maksima Crnojevića" (Vuk II, 624 pod br. 89). Lean — grad spominje se u bugarskoj narodnoj pesmi štampanoj u Kolu V, 44, u kojoj ima nešto od skaske, što je u pesmi o ženidbi Dušanovoj, samo što je pomešana s drugim materijalom.

Sve na jedno uzimljući — ako još ne budem koju znatniju bugarsku pesmu propustio u račun uzeti — ja držim da je ovo ime od Srba otišlo Bugarima, i držim to već i zato što ga nisam opazio ni u jednoj pesmi bugarskoj s drugih strana izvan severne Makedonije. Taj pak predeo vezan je ca Srbima više nego ikoji drugi, ma da je i inače dodirnih tačaka i jedinstva među srpskom i bugarskom poezijom tako mnogo! A pošto je Leđan među Bugare došao pozajmicom od Srba — razume se da ono što je o tom imenu za Srbe posvedočeno i za Bugare vredi.

***

Malo više rekoh, da ću naročito objasniti otkud su Poljaci u našoj narodnoj poeziji toliko popularni, da je narodni pesnik mogao za Dušana pevati da se iz Poljske ženi.

Što je danas neobično — u svoje doba je moglo biti veoma obično. Kroz čitavu borbu s Turcima od boja na Kosovu pa do današnjeg dana osvedočeno je političko osećanje srpskoga naroda, da mu je svaki drag koji hoće na Turčina i koji je voljan pomoći mu da povrati slobodu i nezavisnost. Istorija može da pokaže da su se ovoga radi u milosti srpskoga naroda menjali Ugri, Poljaci, Austrijanci, i — u najnovije vreme — Rusi. S istorijom bi se potpuno slagala i narodna poezija, kad bismo je samo mogli imati hronološki poređanu s celom fiziognomijom njenom svakoga toga doba. Koliko je iz koga doba imamo posle sačuvanu, ona potpuno potvrđuje ovu postavku. Ugarski prvi borci s Turcima, naročito Sibinjanin Janko, pripadaju među najomiljenije junake naše, i pesme o njima sačuvale su se do današnjeg dana. U taj krug pesama, kad jo još bio u potpunoj svojoj kreposti, pripadali su i Leđani — Poljaci. Koliko su Poljaci nekad mogli biti popularni među Južnim Slovenima, prekrasno pokazuju one simpatične strofe koje o njima peva Gundulić u svome "Osmanu" i koje se ne mogu pripisati samom Gunduliću, jer Gundulića u tim vrstama više valja smatrati kao tumača narodnih osećanja. Znameniti Srbin XV veka, Mihailo Konstantinović iz Ostrvice,^[*] izbavivši se Turaka i janičarske vojske njihove u koju beše ubrojan, skloni se u Poljsku, i napisavši poljski znamenite memoare o svom vremenu, posta jedan od prvih pisaca na poljskom narodnom jeziku, pokazavši ujedno i u pravopisu i jeziku svoga dela jugoslovensko svoje poreklo. U svome članku o narodnoj poeziji slovenskoj, kojega početak izađe u Radu XXXVII V. Jagić na str. 118 privodi jedno mesto iz poljskog pesnika Mjaskovskog (1549—1622), koje svedoči da su srpski guslari u njegovo vreme poznati bili po Poljskoj. Sveze su dakle među jednim i drugim narodom, prema potrebi i prilikama onoga vremena, bile žive. Što se ovim potvrđuje za svetovne ljude, to ne manje vredi i za duhovne, koji su po poljskoj državi radi njenih pravoslavnih podanika putovali. U jednom rukopisnom zborniku primera za pisanje pisama koji je iz XVII veka, ali je bez sumnje iz još starijega prepisivan, može se čitati "pitak na lešku zemlju ili Malu Rosiju)."

Lepo svedočanstvo za nekadašnje pevanje našega naroda o Poljacima jesu i poznati stihovi iz Gundulićeva "Osmana", u kome se (pev. III) nabrajaju junaci narodnoga pesništva. Među tim junacima nije jedan Poljak:

To što se ovi ljudi pominju uz imena junaka, kao što su car Stefan, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Sibinjanin Janko, itd. svedoči da su zacelo i oni nekada bili junaci narodne pesme, ali se u njoj do danas nisu mogli održati.

Pa to sve nije još iščezlo ni iz one narodne poezije koja je u naše dane iz usta narodnih kupljena. U Srb. dalm. mag. za 1851 na str, 119 štampana je pesma narodna o "obnovljenju Ravanice." Nju je ispisao J. Sundečić iz usta pevača Jovana Koljibabića iz Neretve. U toj se pesmi peva, kako se sa sabora narodnoga koji se skupio oko crkve Ravanice na Kosovu oprema u Rusiju u Petriburg — samouk Luka, s namerom da izradi da se opravi crkva Ravanica i sedamdeset i sedam^[5] crkava po Kosovu. U tom putu on dolazi prvo Karabegu, koji ga upućuje Bogdan-begu, a ovaj ga opet upućuje y Poljačku, gde će tek moći dobiti prave upute i savete za Petriburg. Za tim se peva:

Da je ovakih i drukčijih, pravih pesama o poljskim vitezovima bilo u srpskoj narodnoj poeziji onda, kad je Poljska prema Turcima i potčinjenim Turskoj narodima stajala u položaju sadanje Rusije, to je izvan sumnje, a može se i pozitivno tvrditi. Jaka je potvrda toj zamisli ono što je napred napisano o Leđanu i kralju Leđaninu — ali se može naći i takih potvrda, koje su bliže istini i od samih najpouzdanijih kombinacija. Poznato je da je dubrovačka književna radnja stekla lepih zasluga i za beleženje narodnih pesama, te da ima zbornika narodnih pesama kupljenih trudom obrazovanih Dubrovčana još u XVII veku. Jedan taki rukopis, bez zapisa, ali sigurno ne mlađi od početka prošlog [XVIII] veka, ostavio je Srpskom učenom društvu u Beogradu poznati i za srpstvo toliko zaslužni Dubrovčanin, g. Medo, knez Pucić. Tačniji opis toga rukopisa štampaće se na drugom mestu; ovde sam rad samo privesti narodnu pesmu o smrti kralja Vladislava Leđanina, za koga narod već pevaše da je na Kosovu poginuo. Ta će pesma, sad već izgubljena iz narodnog pamćenja u kom se još od početka prošlog veka izvesno nalazila, najbolje posvedočiti što je dovde govoreno o Poljacima u našem narodnom pesništvu. Čitaoci pak ovoga časopisa, koji nisu imali prilike upoznati se s većim zbirkama narodne naše poezije starijega oblika, mogu po ovoj pesmi poznati kako je nekad izgledala naša narodna poezija. Original je pisan latinicom, starim dubrovačkim pravopisom; a ovde se štampa čitanje po izgovoru. Pesma glasi:

U ovoj staroj pesmi izmešani su događaji, spominje se i peva kao glavno lice kralj Leđanin i njegova pogibija — ali se ne ističe njegova narodnost ni tim niti kojim drugim imenom. Pri svem tom pesma je dragocen dokaz pretpostavkama koje smo napred istakli.

A svekoliko nam razmatranje i opet pokazuje kako bi se narodna poezija najbolje mogla uporediti s rekom koja neprestano novim vodama ispunja svoje korito sve dokle ne usahne ili tok ne promeni. U zasušenom ili ostavljenom koritu nije mogućno naći ni čašu stare vode; nejasan trag u pesku i obliku korita sav nam je spomen, po kome joj istoriju možemo crtati. Takim je sredstvima i ova crta izvođena!