Srbija kao samoupravna država
Turci su bili popustljivi prema Milošu i Srbiji iz dva krupna razloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbog neizvršenog Bukureškog Ugovora, na kom je kod Porte počeo od jeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energični i daroviti A.G. Stroganov. Ne hoteći dati Srbima potvrđene samouprave, onakve kakvu su oni želeli, iz Carigrada su preporučivali Marašliji da bude predusretljiv i da ne štedi na lepim rečima i obećanjima prema Milošu, imajući kao zadnju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, a ne sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem izbiti Rusiji oružje iz ruke.
Drugi razlog bio je isto tako važan. Nemiri i odmetanja u Turskom Carstvu nisu bili prestali zbacivanjem Selima III i odbijanjem njegovih reformnih akcija. U Turskoj je gorelo i dalje. Naročito su postali opasni pokreti u Bosni, koji su bili počeli još za vreme Selimovo, a koji se nisu mogli stišati potpuno ni za vreme borbi sa ustanicima u Srbiji. Ni energični Sulejman Skopljak-paša nije mogao da se održi protiv nezadovoljnika i bio je 1818. god. smenjen. Što se vrlo retko događalo u turskoj istoriji, njegov naslednik, Morali Bećir paša, zahvalio se na svojoj časti pre nego je primio, jer se bojao otvorenog nezadovoljstva, a druga dvojica vezira biše smenjeni za nepune dve godine. Vezirov ugled i uticaj bio je neobično pao. Ljut sultan poslao je tad u Bosnu Ali Dželaludin pašu, poznata zbog svoje odlučnosti i bezobzirnosti, da uvede red. Dželaludin je došao u Bosnu početkom proleća 1820. i odmah je počeo oštre mere. Stari kolenovići, begovi, kapetani i ajani, koji su mnogo polagali na svoj stari povlašćeni položaj i izuzetne obzire, bili su iznenađeni postupcima novog vezira i za svoj otpor gubili su glave ili su bili proterivani iz zemlje. Na juriš je morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Po savremenim saopštenjima L. Ranke je zabeležio za nj, da je "vršio pravdu neumoljivu i nepotkupljivu" i da je s toga bio u volji raji. Ali je zato navukao strašnu mržnju muslimana, koji godinama nisu mogli da zaborave njegov režim. Drugi, mnogo opasniji pokret po Portu bio je onaj Ali-paše Janjinskog, skoro pravog dinaste, koji je imao veza i sa grčkim revolucionarima, i koje je, sa sinovima zajedno, potican sa strane, imao velikih pretenzija. On je 1820. god. digao pravi ustanak.
Porti nije moglo biti u interesu, da pored nereda u te dve oblasti izaziva i novi pokret u Srbiji. Ali nije htela ni da se obavezuje. U Carigradu je sve više osvajalo uverenje, da stalna popuštanja štete ugledu carstva i da obnova države mora biti praćena izvesnom čvrstinom njenog vođstva. Ta radikalna struja ojačala je naročito od pojave ustanka u Vlaškoj i Grčkoj. Heteristi su početkom 1821. god. otpočeli s borbama u Moldavskoj i Vlaškoj, izazvani pokretom jednog vlaškog aktiviste, koji se digao protiv pretstavnika grčke crkve i društva i protiv bojara. Malo iza njih digli su ustanak i Grci u Moreji. To je izazvalo pravi bes među muslimanima. U Carigradu bi, na sam Vaskrs, obešen patriarh na vratima patriaršiske crkve; tri mitropolita s više drugih lica, sveštenih i mirskih, stradala su isto tako. Članovi jedne srpske deputacije, koja se u taj mah nalazila u prestonici radi uređenja odnosa sa Portom biše zatvoreni, iako knez Miloš iz lične opreznosti i po ruskim savetima, nije hteo da uđe u ponuđeni savez sa heteristima. Kad ruska posredovanja na Porti u korist Grka i crkve nisu uspela i kad je poslanik Stroganov napustio Carigrad položaj srpskih deputata postao je teži, ali ipak ne i kritičan.
Knez Miloš se držao mudro. Postao je više nego obazriv. S puno razloga. Kad Rusija ne preduzima ništa odlučnije protiv Turaka i posle takvih nedela i posle turske bezobzirnosti i prema njoj samoj, šta bi Srbija mogla očekivati, ako bi kojim aktom izazvala Portu protiv sebe? A car Aleksandar, iako dobar hrišćanin i neprijatelj porobljenih, nije doista preduzeo ništa energičnije zbog držanja Engleske i naročito Austrije, koja je bila, u duhu ideja Svetog Saveza, protivnik svake revolucije. Turci su doista, za svaki slučaj, bili uputili jednu vojsku u Niš, a i pojedinci u Srbiji, ogorčeni na hrišćane, činili su izvesna nasilja i spremali se za eventualnu borbu. Marašlija, vezir beogradski, koji je imao mnogo takta u opštenju sa Srbima, umro je 21. avgusta 1821., a na njegovo je mesto došao zapovednik sa Adakale, Abdurahman-paša, koji je ulivao Srbima manje poverenja. Međutim, do sukoba nije došlo, iako se očekivao. Velike sile, mada se nisu slagale, delovale su ipak u Carigradu da se ne ide predaleko. Posredovanje je izazivalo skoro celo evropsko javno mišljenje, koje je, pod uticajem filhelena, tražilo pomoć za grčke ustanike i za balkanske hrišćane uopšte.
Preokret u celoj situaciji donela je smrt cara Aleksandra (19. novembra 1825.). Tek tada, predosećajući novi kurs ruske politike, oslobodila je Porta u pola članove srpske deputacije, pa je Avrama Petronijevića uputila u Srbiju, ali je druge zadržala u Carigradu u patriaršiji pod prismotrom. Na ruski presto došao je žustri Nikola I. On se brzo rešio na odlučne korake, na koje je pred kraj svoje vlade pomišljao njegov umrli brat. Već u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum u Carigrad, da se ispune njeni zahtevi. Među njima je bilo i pitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije želela da Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala na pregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iako ih još nije poslala kući.
Bojeći se tuđeg uplitanja i saznavši da su se složile Rusija i Engleska da posreduju u grčkom pitanju, u Carigradu se rešilo da se pokuša ponovo sređivanje unutrašnjih teškoća sopstvenim naporima. Vratilo se opet na sistem reforama. Sultan je 16. maja 1826. ukinuo potpuno janjičarski red. Janjičarska buna bila je u prestonici brzo ugušena, i to veoma krvavo. Uz janjičare bio je gonjen i derviški red bakpaša, za koji se tvrdilo da s njima ima bliskih veza. To je veoma uzbudilo duhove. Nova turska vojska, s novim evropeiziranim uniformama, ustrojena sa nemačkim instruktorima, izazvala je velike proteste u zemlji. Naročito se udaralo na ukrštene kajiše preko prsiju, za koje se govorilo da su protivni islamu. U konzervativnim elementima i oblastima sultan se s novim reformama nije nimalo štedeo. U Bosni su janjičari dali dobro organizovan otpor, koji je ostavio duboka traga. "Onih srećnih pejgamberovih vremena i za vrijeme halifa prave vjere i za prijašnjih osmanskih vladara ovako se šta nije događalo," govorili su oni i pisali. Da uguši njihov pokret bi poslat u Bosnu za vezira beogradski Abdurahman-paša, koji se u Srbiji pokazao kao čovek od autoriteta.
Ta reforma mesto da ojača u stvari je oslabila Tursku. Vojska je bila pometena i bez otporne snage. Stara je rasturena i ogorčena, a nova se tek imala stvarati. Voditi u takvim časovima pregovore sa Rusijom, u kojoj se javilo oštro nezadovoljstvo zbog dugog oklevanja Aleksandrova vremena, značilo je izložiti sebe unapred sigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma morali činiti. Pregovori su vođeni u Akermanu, u leto 1826., ako se pregovorima može nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. Po Akermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska se obavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sa srpskim pretstavnicima i da njegovo rešenje objavi hatišerifom. Kao baza za te ruske zahteve bila je osma tačka Bukureškog Ugovora, na koju se izrično pozivalo.
Kad su se malo pribrali Turci su došli na misao da odugovlačenjem izigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, što se ni Rusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi su rešavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanje Vlaške i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grčko pitanje Rusija je, međutim, htela da rešava zajedno sa Engleskom, kojoj se pridružila i Francuska, i postavila ga je pred Portu posle završetka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslo nepoverenje prema Rusiji i javila se težnja da se ne popušta. U grčkom pitanju, koje joj se činilo kao izuzetno opasno, Portin otpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija, Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svoje posredovanje, prešle su na oštrije mere. Svojim flotama one su sprečavale Turskoj, da šalje nove vojne odrede u Grčku, a u oktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata između Turske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci su formalno kao vodili pregovore, ali su u stvari čekali ishod rata. Po ruskom savetu Srbija nije ušla u rat, da se ne bi izlagala nepotrebnim žrtvama.
Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pređe stalno preko Dunava. Tek 1829. god. uspeo je energični i vrlo sposobni general Dibić da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultan je na to zatražio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog 2. septembra 1829., Porta se, među ostalim, obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana. Naglašeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih šest nahija, koje je Karađorđe bio osvojio i držao, a koje nisu ušle u sastav Miloševe države. To su bile nahije: krajinska, crnorečka, paraćinska, kruševačka, starovlaška i jadarska. Po istom ugovoru Rusiji je bilo priznato već u Akermanu ugovoreno pravo srpske sile zaštitnice. General Dibić, poznavajući turski i namerni i prirodni javašluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, da neće napustiti Jedrena sve dok se ne izvrše izvesni njegovi uslovi, među kojima se nalazilo i rešavanje srpskog pitanja.
Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvažnijih datuma srpske istorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeđena samouprava Srbije i osiguran njezin međunarodni položaj. Uloga Rusije u njemu toliko je vidna, da je nije potrebno naročito isticati. Što je ruska vlada mislila da nam spase Bukureškim Mirom postigla je u daleko većoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvrđen stvarni i pravni kontinuitet između Prvog i Drugog Ustanka, između onog što je Karađorđe zasnovao i što je Miloš ostvario. Sultan je već 18. septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra registrovan službeno u Beogradu i koji je saopšten u Kragujevcu Narodnoj Skupštini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestala neposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka", počeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naročito onu o šest nahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse na odluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turski komesari. Postigavši to, Turci su izdali Srbima traženi hatišerif o samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatišerif objavljen je svečano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. To je bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradsku varoš. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milošu priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Srbija je tim aktima postala evropska država, sa svojom dinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Tako je posle više vekova obnovljena srpska država na onom istom području, na kom se ugasila stara srpska despotovina.
Knez Miloš se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju. Ruskom pomoću i ostvario je svoje želje. Toliko njegovo naslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beču. U Rusiji se jedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim što su joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, ali se posle videlo da Beč ljubomorno pazi na svoju nekadašnju interesnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskoj politici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao u snagu svoje države; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegova carevina kao crvotočna kuća; i naročito je zazirao od žustrine cara Nikole I. Knez Miloš, koji je jasno video da od Austrije, u najboljem slučaju, neće moći dobiti ništa više sem manje-više lepih reči, nije se mnogo upuštao u dublje pregovore s njima. Tražio je i činio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused. Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana da se čuva Austrije i da izbegava mogućnost austriske pojave u Beogradu Miloš mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vidi dobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji već stolećima žive pod njom i kako je "našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda".
Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807. god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. Krajem XVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, išla u austrisku interesnu sferu. Sada ruske štićenice, Moldavska, Vlaška i Srbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnu branu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceo XVIII vek, Austrija je išla stalno za tim, da što bolje potisne Turke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gleda svoj glavni interes u tom da se održi Turska, jer bi njeno nasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutne vlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija je postala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svi balkanski hrišćani. Austrija, sprečena svojim finansiskim teškoćama i ne želeći da pomaže nikakve ustanke, a najmanje nacionalne, nije aktivno učestvovala ni u rešavanju srpskog ni grčkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u očima balkanskih naroda. Mesto nje počinje da se sve više oseća interes Engleske, i to ne samo za grčka pitanja, koja su joj bila prisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik Rusije Engleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitiji protivnik, pa najposle i neprijatelj. U težnji da suzbiju ruski uticaj Englezi su čak našli svoje oruđe i u knezu Milošu. Tako je politički položaj na Balkanu počeo da biva sve složeniji i sa vrlo ukrštenim interesima i uticajima, pa se to počelo odražavati i u samoj Srbiji.
|
