Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Ustanci bosanskih muslimana

Do pred tridesete godine XIX veka bilo je, kako smo videli, u našim zemljama čestih i velikih ustanaka protiv Turaka i njihove centralne vlade. U njima su učestvovali, u glavnom, Srbi pravoslavni i poneki turski zulumćari iz janjičarskih i krdžaliskih redova. U pokrajinama bliskim Srbiji i Crnoj Gori, kao u Bugarskoj i Albaniji, bilo je i pravih odmetničkih pokreta. Ali Bosna, mada nezadovoljna mnogim delima iz prestonice, nije preduzimala sve dotle nijednog akta, koji bi imao karakter otvorene pobune i koji bi izlazio iz okvira lokalnog ili pojedinačnog nezadovoljstva. To je dolazilo prvenstveno otud, što su bosanski muslimani, živeći na samoj periferiji Carevine, sa dve otvorene granice, osećali najneposrednije opasnost od đaura. Dobar deo bosanskog muslimanskog stanovništva sačinjavale su izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije, a od početka XIX veka i iz Srbije, koje su, ogorčene zbog ranijeg obeskućavanja, pazile da ne oštete snagu Carevine i da svojim nezadovoljstvima dadu karakter porodične svađe.

Otvoreno nezadovoljstvo u Bosni protiv carigradske vlade izbilo je tek onda, kad je ta vlada počela sa uvođenjem reforama, koje su, po njihovom najiskrenijem uverenju, dovodile din u opasnost. Bosna je bila jedna od najkonzervativnijih turskih oblasti. I to ne kao Albanija iz izvesne gorštačke borbenosti ili plemenske upornosti, nego sa puno svesti o opasnostima novotarenja. Bosanski begovat čuvao je, istina, nasleđene povlastice i svoje ekonomske pozicije s puno ljubomore i gušio je u zametku svaki pokušaj socialnog olakšanja, ali njegov otpor imao je i drugih motiva. On je zazirao od reforama ne toliko što bi bio protiv svakog napretka, nego što je verovao da se reformama koriste samo oni elementi koji žele da se oslobode turske vlasti i što one znače ustupke i slabost centralne vlade, koja ne vidi jasno opasnosti na terenu, a posebno na granici. Bosanski muslimani doživeli su tursko povlačenje s Dunava i Drave iza savske linije; videli su nastojanja Crne Gore; borili se da spreče odmetništvo Srbije. Oni su se energično usprotivili da sarađuju s Francuzima čak kad su im imali doći kao saveznici. Njima se činilo da centralna vlada ne samo ne vidi šta je sve u opasnosti, kad se ide za tuđim savetima i primerima, nego i da neće da vidi. Korupcija carigradskih vlastodržaca ulazila je u priču i verovalo se, da s toga odgovorni krugovi zaboravljaju državne interese. Kod turskih vlasti mitom se, doista, postizalo neverovatno mnogo. Krivica je, naravno, bacana na centralu, u kojoj vode reč Osmanlije, Jermeni i Jevreji. Osmanlije su zvane pogrdnim imenom Turkuše i prebacivala im se koliko s jedne strane široka ruka toliko s druge lakomost. Kad su rastureni janjičarski odžaci i kad su, kao nosioci reformnog režima, stali dolaziti u Bosnu činovnici iz centrale ili iz drugih istočnih oblasti, nezadovoljstvo je dobilo još više maha.

Mada nisu imale nikakve formalne samouprave Bosna i Hercegovina su, ipak nasleđem i uobičavanjem stekle kao neki izuzetni položaj. S njihovim begovatom se, od najranijih vremena, postupalo s naročitim obzirima. Ostavljena su mu imanja, pazilo se na porodičnu tradiciju. U izvesnim gradovima kapetanska ili glavarska vlast nasleđivala se kao i imanje; poneki od begova dobili su otud prezime Kapetanovića kao neki izraz stalnosti. Odnos begova i aga prema kmetovima bio je daleko povoljniji za te posednike, nego, na primer, za spahije u Srbiji. Beg je bio na svom dobru i "topraku" jedna vrsta malog suverena, pravi srednjevekovni vlastelin, koji je delio milost i pravdu i od čije je volje skoro zavisilo sve. Reforme su ukidale jedan deo tih povlastica. Mesto janjičarske vojske, koja se bila potpuno izmetla, postojala je i milicija, koju su dizali begovi kao gradski ili krajiški gospodari i među kojom su oni stvarali svoje privrženike. Za održavanje te milicije oni su dobijali i izvesna novčana sredstva ili udarali posebne namete. Sad im se to pravo oduzimalo i sužavalo, a s tim ujedno i njihov prestiž i njihova stvarna moć. Svi iz reda slagali su se u tom, da carigradske reforme ne donose dobro, ali su se razilazili u pitanjima taktike i u odnosu prema sultanu i priznavanju njegovih zapovesti. Ništa nije pogrešnije nego verovati da je u takvom njihovom stavu bilo nekih nacionalnih motiva ili momenata. Nezadovoljstvo bosanskih muslimana bilo je u stvari nezadovoljstvo vodećeg begovskog elementa, koji je želio i tražio održavanje starog poretka i neku vrstu begovske samouprave. S izvesne strane se isticalo, da je nesumnjiva nacionalna crta ta protivnost između Turkuša i naših ljudi, pa da stvar treba ceniti s toga gledišta. Međutim, ta protivnost bila je manje nacionalna nego socialna, i to kroz celo vreme borbe. Odvojeni velikim masama slovenskog, njima srodnog, srpskog i bugarskog elementa od većih čisto turskih središta; sami, po svom poreklu, nesumnjivi Sloveni; živeći, izmešani, u srpskohrvatskoj sredini, bosanski muslimani su, istina, održali svoj maternji jezik i svest o srodnosti sa svojim inovernim susedima, ali po svojim osećanjima oni su bili bliži Turcima. Spajala ih je ista vera i interesi povlašćenog dela naroda, koji štiti turska država. I kad su se bunili oni se nisu bunili nikad da izađu iz te zajednice, nego samo da u njoj izvojuju onakav poredak kakav oni smatraju kao najbolji.

Vlada Abdurahman-paše u Bosni bila je veoma stroga. U prvoj polovini 1827. god. paša je pobio ili proterao iz zemlje velik broj uglednih i aktivnih nezadovoljnika. Udario je i velike globe, kojima je upropastio mnoge ljude. Za vreme rusko-turskog rata pobunili su se ipak protiv njega Visočani i Sarajlije i naterali su ga da napusti sarajevski grad. U ratnoj nevolji sultan je morao popuštati i smeniti vezira. Tek 1831. god. rešila se Porta ponovo, da nastavi s reformama. U proleće te godine poče uvođenje redovne vojske ili nizama. To dade povoda velikom ustanku, prvom koji je dobio jasan karakter pravog revolta.

Na čelo ustanka stavio se mladi i ambiciozni Husein beg Gradaščević, kapetan grada Gradačca, prozvan "Zmaj od Bosne". Pobunjeni begovi i građani Sarajeva stupiše u veze sa skadarskim pašom Mustafom Bušatlijom, koji beše isto tako protivnik reformama. U tom pokretu učestvovala je većina bosanskih begova, dok su hercegovački pretežno iz ličnih razloga, ostali verni sultanu. U martu 1831. pobunjenici su razbili vojsku bosanskog vezira Namik-paše blizu Travnika i pokorili ga. Odatle se vezir, pomoću prijatelja, spasao i pobegao u Stolac vođi hercegovačkih muslimana, borbenom i odlučnom Ali-paši Rizvanbegoviću. Sultanu je dostavio zahteve bosanskih nezadovoljnika, koji su tražili ukidanje reforma, jednu vrstu autonomije Bosne (da sami biraju mesto iz Carigrada postavljenog vezira svog šefa zemlje i da se Porta ne meša u njihovu upravu) i opozivanje ustupaka učinjenih knezu Milošu naročito s obzirom na to, da mu se ne ustupi šest traženih nahija, odnosno nahije uz bosansku granicu. Veliki vezir, da bi sprečio spajanje bosanske i arbanaške vojske, krenuo je odmah prema zapadu i napao je Albance. Protiv njih je imao uspeha, ali je zato pretrpeo poraz od Bosanaca, i to baš na samom Kosovu, jula 1831. Husein beg nije razumeo da iskoristi odnesenu pobedu. Pobeđenog vezira nije gonio, niti je uopšte pokušavao d prodire dublje u Tursku. Vratio se odmah u Bosnu, da uzme stvarnu vlast i da se proglasi za vezira. Pokušao je da pokori hercegovačke age i begove, koji nisu hteli da mu se pridruže, ali nije imao sreće. Odvažni i junački Ali-aga Rizvanbegović organizovao je nesalomiv otpor u svom tvrdom stolačkom gradu.

Husein je brzo posle pobede naišao na nenadane teškoće. Bosnanski begovat, dotle prilično složen, poče da se diže protiv njega. Iz više razloga. Bilo je, nema sumnje, zavisti i ljubomore zbog uspeha. Bilo je i načelnog neslaganja. Nisu svi bili istih shvatanja u daljim odnosima prema Carigradu. Mnogi nisu hteli da prolivaju krv u borbi protiv sultana i da, na radost dušmana, slabe snagu carevine, koja je bila njihova. Najposle, Husein lično nije bio nimalo čovek od takta. Suviše ličan, prilično tašt, u osnovi egocentričan, odbio je mnoge od sebe. Sav se okitio skupocenim oružjem i haljinama, voleo je sjaj i blesak. Vređao je bez potrebe. Kad mu je knez Miloš ponudio posredovanje kod sultana odbio ga je s puno omalovažavanja. Te nezgodne lične osobine odbile su svet od njega i on je ubrzo ostao bez polovine ranijih pristalica. Naravno, da je i veliki vezir, vrlo vešti i nemalodušni Mehmed Rešid paša, razvio svoju aktivnost u Bosni, da spletkama i obećanjima razdvoji buntovnike. Videći kako se stanje naglo izmenilo na njegovu štetu Husein, nagao, mlad i neiskusan, poče da goni i ubija protivnike, ali to nimalo nije doprinelo jačanju njegova položaja.

U proleće 1832. god., osećajući da su događaji već sazreli, krenu Porta svoju vojsku na Bosnu, koju je vodio novoimenovani vezir bosanski Mahmud Hamdi paša. Otpor Bosanaca bio je mestimice čvrst, ali ipak ne sa starim oduševljenjem. Kod hana Buloga više Sarajeva bila je 18. maja odlučna borba. U njoj se naročito istakao Huseinov drug Ali-paša Vidajić, pod kojim je u toku borbe poginulo osam konja. Sultanovoj vojsci, koja se bila počela kolebati, priskočili su u poslednji čas u pomoć Hercegovci sa Ali-agom Rizvanbegovićem i Smail-agom Čengićem. Husein sa ostacima razbijene vojske uzmače, a potom prebeže u Austriju. Kasnije je bio pomilovan od sultana, ali mu nije bilo dozvoljeno da se vrati u Bosnu. Umro je od tuberkuloze u Carigradu 1833. god.

Kao nagradu za svoje držanje u toj borbi i za učešće na strani sultanovoj protiv Mehmed Ali paše egipatskoga Ali-aga Rizvanbegović dobi vezirski čin, a Hercegovina, kao posebna vezirska oblast, bi odvojena od Bosne, 1833. god. Za karakteristiku stvarnih želja bosansko-hercegovačkog begovata dovoljno je zabeležiti reči novog vezira, kad je primio svoju dužnost. "Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Ne treba vam više nikom da idete u Stambol!" Begovi su hteli da u svojim krajevima, većim ili manjim, budu istinski gospodari kao srednjevekovna vlastela; želeli su, da i u celoj Bosni njihova reč bude presudna. Ali njihove želje nisu išle mimo toga, a najmanje da se izdvoje iz turske zajednice. Izvesni oblasni gospodari, kao Pazvan-oglu, Ali-paša Janjinski ili Bušatlija, hteli su, istina, da postanu neka vrsta oblasnih dinasta, ali njihove težnje nosile su uvek lični karakter i nisu bile izraz većine njihovih podanika. Islam i privilegisani položaj vladajuće grupe bili su i suviše jaka spona, koji su ih vezali za carigradsku centralu. U Bosni sa Carigradom su bili naročito nezadovoljni baš najviše s toga, što je činio ustupke hrišćanima i što se javila bojazan, da ti ustupci idu na štetu državne zajednice i interesa verskih. Na buntovna raspoloženja muslimana delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme u carstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti među hrišćanima u Srbiji i Grčkoj koji su bili shvaćeni kao odjek slabosti državne centrale i njenog popuštanja. Ljudi su bili tvrdo uvereni, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisu bili prognati janjičari.

S toga sultanova pobeda nije značila i stvarnu pobedu novog duha. Većina ljudi u Bosni i Hercegovini gledala je kao Ali paša Rizvanbegović, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reforme se ne bi provele u celini; u zemlji bi se poštovao stari poredak i njegovi pretstavnici bili bi domaći ljudi; ali bi se prema sultanu očuvala puna odanost, jer čuvati Tursku znači čuvati sebe. Ali takav se stav nije mogao održati. Njega nije htela ni Porta ni sultan. Jedno s toga, što su bili uvereni da su reforme jedino sredstvo za regeneraciju Turske, a drugo što su hteli da državna politika bude vođena samo u jednom duhu. Mehmed Alija egipatski, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, pod uticajem izvesnih stranih sila, doista težio za samostalnošću, bio im je svima živa opomena. Turska je osećala da zbog čestih unutrašnjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bi dobila slobodnije ruke ona se u spoljašnjoj politici znatno približila Rusiji, a u unutrašnjoj je htela jake mere.

Za Tursku je 1839. god. postala veoma kritična. Mehmed Alija je tukao carske vojske, sultanova flota predala se odmetniku, a ovaj zapretio je samom Stambolu. Sultan Mahmud je umro u leto te godine, a vladu je prihvatio njegov maloletni sin, Abdul Medžid. Tursku je spaslo od težih potresa u taj mah samo posredovanje velikih sila. Iz obzira prema njima, i verujući da je to jedini spas, reformna stranka u Turskoj nastavljala je svoj rad. U jesen 1839. objavljen je takozvani hatišerif iz Đilhane sa mnogim naprednim odredbama u cilju zaštite ljudskih prava i poboljšanja poreskog sistema. Hrišćanima je zajemčena zakonska ravnopravnost. U vezi s tim hatišerifom uvedene su "tenzimati hairije", t.j. "srećne uredbe", koje su imale da oživotvore novi liberalni duh. U Bosni te nove reforme dočekane su s puno nepoverenja. Nalazilo se, da bi možda bilo za Tursku bolje da se izmiri sa Mehmed Alijom, nego da se predaje u sumnjivi zagrljaj hrišćanskih velikih sila. Na više strana izbiše bune, koje uzeše ozbiljne razmere.

U Bosni su muslimani bili na naročitom oprezu. Među hrišćanima se mutilo na više strana i oni su s toga nalazili, da nije vreme slabosti i popuštanju, nego da treba imati čvrstu ruku. U odnosu prema hrišćanskim kmetovima pojedini begovi nisu imali mnogo obzira, nego su primenjivali krut metod sile. Posle ugušene Gradaščevićeve bune uvedena je za kmetovska davanja trećina, što je uz ostale poreze, kupljene s mnogo brutalnosti, teško palo na i inače prilično golog i iscrpelog zemljoradnika. Izgleda, da su se i begovat i harački činovnici žurili, da čas pre nadoknade štete i gubitke povodom bune. Pritisak je bio toliki, da su čak i susedne austriske vlasti upućivale opomene bosanskom veziru. Videći to nezadovoljstvo pop Pavle Tvrtković, poznat posle radi afere sa izdavanjem prve knjige starih srpskih povelja, čovek sumnjivih moralnih kvalifikacija, radio je iz Šapca na tom, da se u severoistočnoj Bosni podigne buna, koja bi možda mogla doneti izvesne koristi Srbiji. Knez Miloš je presekao taj rad u svojoj zemlji, da se ne zameri Turcima, ali je ustanak ipak izbio. Digao ga je pop Jovica Ilić u nahijama derventskoj i gradačačkoj, u martu 1834. Ustanak je bio rđavo organizovan i brzo je ugušen, ali je ostavio duboka traga. Dve godine potom izvršili su Austrijanci jedan upad kod Izačića radi izvesnih lokalnih sukoba, što je dalo nove hrane sumnjama protiv hrišćana. Po tvrdom uverenju dobrog dela bosanskih begova otpor protiv reforama bio je borba za održavanje muslimanskih pozicija na ugroženoj granici. I oni su s toga celo vreme pravili sve moguće teškoće vezirima, koji su hteli da izvršuju carske naredbe, podnoseći pri tom ne male žrtve.

Od 1839. god. Bosna je kipela. Energični Mehmed Vedžihi paša ugušio je pre toga i tada nekoliko lokalnih pokreta, od kojih je najveći bio u bogatom i uvek svojevoljnom Sarajevu. Njegov naslednik, Husrev Mehmed paša, bio je smenjen 1844. god., pošto je pretrpeo poraz od Krajišnika. Karakteristična je činjenica za stanje duhova, da hatišerif đilhanski nije u Bosni uopšte nikad bio objavljen. Austriski konzul Atancković izveštavao je svoju vladu, da je stanje u zemlji neodrživo. Porta, odnosno njeni veziri, nisu smeli da stvari izvedu do kraja, a polovne mere nisu mogle da zadovolje nikog. Stare pristalice sultanove, kao Ali-paša i Smajil-aga Čengić pomagale su opoziciju. Sam Ali-paša nije hteo da kvari mnogo stari rad i sve se više pokazivao kao čovek koji ne odobrava carigradske mere. Kad je 1848. god. došlo do nemira u susednoj Austriji, odnosno do mađarske bune i pokreta Srba i Hrvata, bosanski vezir Tahir-paša počeo je s intenzivnijim radom na prikupljanju bosanske omladine za nizam. To dade povoda jakom novom ustanku. Tahir-paša nije ustao da silom slomije ustanike, nego se morao s njima pogađati, što očevidno nije išlo u prilog jačanju autoriteta carske vlasti.

Posle sloma mađarske revolucije i pošto je reakcija zavladala na celoj liniji rešila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red. Uputila je tamo veoma sposobnog i odlučnog Omer-pašu Latasa, jednog poturčenog Srbina iz Like, koji je bio počeo svoju karieru u austriskoj službi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstveno Anadolaca, i 34 topa došao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmah pritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedište iz Travnika u taj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paša se uputio u Krajinu. Otpor uplašenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio je nejednak, ali uporan. Odličan vojnik, Omer im nije dao da se priberu i povežu. On je slomio i hercegovačkog vezira Ali-pašu. Pašini ljudi pokušali su na Lipetama kod Konjica da zaustave sultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao u Mostar svrgao je starog vezira i osramoćena dao provesti kroz grad na magarcu, s magarećim repom u ruci. Poveo ga je posle sa sobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom "omakla" se jednom stražaru puška, od koje je smrtno pogođen pao poslednji feudalni gospodar Hercegovine, 1854. god. Omer-paša bio je strog i nepopustljiv. Mnogo begova izginulo je u borbama, a preko 400 poslao je u teškom sindžiru u Carigrad. Austriski konzul javljao je više puta, da su pobede sultanove vojske delovale na muslimansko stanovništvo veoma bolno. Ono je u duši bilo uz svoje vođe i osećalo je, da s njihovim porazom pada stari poredak, koji im je, i pored svih nedostataka, bio drag, jer je bio njihov. U Omer-paši gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bez milosrđa. I mrzeli su ga beskrajno. Ovim borbama beskompromisni paša skršio je moć i uticaj bosanskog begovata i podvrgao ga carskoj volji. Slomivši ga on je, u stvari, završio tim aktom Srednji Vek u Bosni, pošto je u velikoj meri dokrajčio feudalne tradicije i teško pogodio njegove pretstavnike.

<<   Sadržaj   >>