Drugi Ustanak
Srbija je za to vreme bila bukvalno pregažena. Narod je ginuo, bio odvođen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17. oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 žena i dece. Bosanski vezir govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskom konzulu, kako starešine opustošene Srbije "neće više naći naroda za dizanje na bunu". Ali taj bes nije trajao dugo. Brzo je stigla vest o Napoleonovom porazu kod Lajpciga, o ulozi Rusije u evropskoj politici i o tom da se sprema opšti kongres za mir. Turci su bili svesni svojih obaveza prema Rusiji u pogledu Srba i odmah su se trgli. Proglasili su amnestiju i čak počeli vraćati na vlast neke u zemlji preostale starešine. Među njima je bio najugledniji i najdarovitiji Miloš Obrenović. Njega Turci postaviše za obor-kneza rudničke nahije. Poštediše čak i Stanoja Glavaša i druge vođe koji su se bili predali. Turci su, međutim, pogrešili, kad su za beogradskog vezira postavili Sulejman Skopljak pašu, veoma hrabra i dobra vojnika, ali čoveka koji je bio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi. Porta ga je svakako s toga i uzela, ceneći njegovo iskustvo i hrabrost, ali nije uzela dovoljno u obzir njegovu osvetoljubivost i brutalnost. Čim je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, on je vrlo brzo pokazao svoju opaku ćud.
U Srbiji se krivica za katastrofu pripisivala, prirodno, najodgovornijem licu, Karađorđu, kao vrhovnom voždu. Nabrajane su i osmatrane sve greške i njegove i njegovih saradnika i svih lica na glavnim položajima. Ne manje ogorčenje vladalo je i među srbijanskim emigrantima, među kojima su se mnogi nalazili u teškim materialnim prilikama i očajni zbog briga o porodicama, koje su stradale pod Turcima. Kivni, ozlobljeni, poniženi i obeskućeni oni su nalazili sto stvari koje je trebalo osuditi ili koje bi ispale drukčije da su rađene kako treba. Najviše se udaralo na Karađorđa. Što se nije smelo reći u Srbiji kazivalo se ovde, u tuđini, dvaput oštrije. S toga se živo radilo na tom, da se on onemogući za budućnost. Verujući, da bi pomoću Rusije mogao doći ponovo na vlast, emigranti su rešili, u leto 1814, da pošlju protu Matiju ruskom caru sa ovim zadatcima: 1) da traži pomoć za Srbe, i 2) da objasni u Petrogradu kako je narod ogorčen na Vožda i kako bi bilo vrlo nezgodno ako bi se njemu namenila ma kakva nova uloga u Srbiji.
To je nezadovoljstvo naročito iskorišćavao daroviti, vešti, i veoma prepredeni Miloš Obrenović, koji se spremao da postane novi vođ. Već u svojim pismima od avgusta 1814, on govori "u ime celoga naroda". On je od ranije bio na strani Karađorđevih protivnika i imao je težak sukob s Mladenom Milovanovićem, a sad mu je, prirodno, bilo u ličnom interesu da Voždov ugled podrije što više.
Ali je taj ugled, i pored svega neuspeha, bio još veoma velik. Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje. U Srbiji je glas o njemu oživeo mnoge nade. U okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića s verom u njega digoše ustanak, već sredinom septembra. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora i priprema, u najnezgodnije vreme. S toga Miloš Obrenović, da ne bi došlo do težih zapleta, pristade odmah da taj ustanak uguši zajedno s Turcima. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu mu se predao jedan od mlađih vođa ustanka, Toma Vučić Perišić.
Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovit teror. Bez potrebe je pobijeno mnogo ljudi, a drugi su kažnjeni na razne načine. Iz straha da doista ne dođe do novih borbi s Rusima, Austrijancima i ustanicima on je naređivao, da se po zimi, teškim kulukom, opravljaju zidovi i utvrđenja beogradskog grada. Kao ranije dahije tako je sad i Sulejman-paša verovao da će zemlju smiriti zastrašivanjem. Nabijanje na kolac postala je svakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskog mučenika đakona Avakuma. Tog lepog mladića naterivali su Turci da silom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije hteo, nego je, šta više, pevajući nosio svoj kolac. Očajna majka savetovala mu je u poslednji čas da popusti i da se spase, ali je on i to odbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jačinom volje i svesti i učinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po običaju živog nabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Sem toga na narod su udareni silni nameti, da bi se izdržavala nagomilana vojska i isplatili troškovi utvrđivanja, a bilo je nasilja i drugih vrsta. U časovima nerazumnosti mislilo se, da će se srpsko pitanje rešiti najlakše na taj način, ako se unište Srbi.
Za to vreme zasedao je kongres velikih sila u Beču, koje su imale da likvidiraju stanje u Evropi poremećeno Francuskom Revolucijom i Napoleonovim ratovanjima. U Beču se tad nalazio među drugima i car Aleksandar. Srbi emigranti poslali su kao svog pretstavnika u Beč protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetu prijateljskih krugova, utiče na smirivanje Hadži Prodanove bune. Za to, međutim, nije bilo više potrebe, pošto je ona bila ugušena pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. god., vratio ponovo u Beč prota se prvo trudio, da zainteresuje pretstavnike velikih sila za srpski slučaj. Glavni oslonac imao je među Rusima. Austriski car kazao je lično proti, da će se zauzeti na Porti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom notom svima članovima Kongresa upozoravajući ih na turska nedela i pozivajući se na svoje moralno pravo, da se zauzme za ugroženo pravoslavlje. Rusija je nameravala, da dobije na osnovu toga od Kongresa mandat za zaštitu pravoslavnih hrišćana, ali je u tom pravcu naišla na opoziciju Engleske i Austrije. Javilo se ponovo suparništvo o uticaju na Balkanu.
Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izveštaji koje je dobijao prota Matija tokom januara i februara 1815. god. pretstavljali su stanje da ne može biti crnje. Iako u taj mah nije imao nikakve krivice bio je 13. februara ubijen Stanoje Glavaš, pomagač Milošev u smirivanju uzbuđenja oko Hadži Prodanove bune, a tražene su glave i drugih istaknutijih lica, koja su ostala u zemlji. Prećeno je i Milošu Obrenoviću. Ovaj je odmah potom pitao u Beč ima li ikakvih izgleda na uspeh "da se branimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje." Zabrinuti, videći da nisu više ni u čem sigurni, ljudi počeše da sve više misle na ustanak. Bolje poginuti u borbi i zameniti glavu, kad već mora da se mre. Tokom marta počeše tajni sastanci i dogovaranja. Miloš Obrenović izvukao se iz Beograda od vezira, koji ga nije puštao, samo lukavstvom. Izgovorio se, da za otkup nekog roblja, koji je trebao predati vezirovom ćehaji, mora prikupiti novac kod kuće i od svojih ljudi. Čim je došao kući, u Crnuće, bio je posvećen u celu stvar i određen za vođu ustanka. Oprezan i mudar Miloš nije hteo nagliti sa pokretom. Hteo je sačekati da gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi nešto municije.
Mada spreman da ga sluša, narod je, u ogorčenju, ipak hteo da požuri događaje. Arsenije Lomo već 8. aprila poče akciju u Jasenici, pa je prenese i u Kačar. Za njim ustadoše i drugi. Videći da više nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 11. aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni vođa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda.
Sulejman-paša, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da uguši ustanak. Uputio je odmah u zemlju Imšir-pašu, svoga ćehaju, zatvorio je granicu i počeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi. Imšir-paša pošao je ravno na Čačak, koji su Srbi bili opseli, i napao je na srpske šančeve na brdu Ljubiću. Borbe oko srpskih položaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljno oružja. Za to vreme knez Miloš je razbio Turke kod Paleža, polažući mnogo na to, da tu važnu skelu na Savi, potrebnu radi održavanja veza i doturanja raznih potreba, dobije u srpske ruke. Preko nje su odmah prešle u Srbiju nekolike ugledne ranije vođe, kao Stojan Čupić, Petar Moler, prota Smiljanić i dr., prenesavši nešto oružja i municije. Odmah potom zauzeto je Valjevo. Posle tih uspeha Miloš je pošao na Ljubić vodeći sa sobom i dva topa, koja je dobio. Borbe u šančevima oko Morave bile su vrlo oštre. U njima se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je poginuo braneći do poslednjeg daha poverene mu topove. U tim borbama poginuo je i Imšir-paša. Njegova pogibija pomela je Turke i oni su već 29. maja napustili Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac. Miloš je računao od prvog časa s tim, da će mu se valjati miriti s Turcima, pa je s toga preporučivao i lično se brinuo, da se s turskim robljem postupa što bolje i čovečnije.
Da bi ugušila ustanak što pre Porta je uputila na Srbiju dve vojske. Prvu, od Niša, vodio je rumeli valis Morašli Ali paša, a drugu, od Bosne, bivši veliki, a tad bosanski vezir Kuršid-paša. Sulejman-paša, na koga je padala sva krivica zbog pobune, branio se tim, da ustanak pomaže Austrija i da on, prema tome, ima druge motive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da ma šta pomogne Srbima; naprotiv, činila im je dosta svakovrsnih teškoća. Ali je zato uradila dosta Rusija. Ruski pretstavnik tražio je u Carigradu da Turci odustanu od upotrebe oružja u Srbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se počne pribirati na Prutu.
Miloš Obrenović nije hteo da se suviše izlaže dok ne vidi kakav će biti razvoj događaja i ko će ga i kako prihvatiti. Iskustvo stečeno u situaciji Prvog Ustanka nagonilo ga je da bude veoma obazriv. On je stalno govorio, da su Srbe na ovaj očajni korak naterali zulumi Sulejman-pašini, a da su oni inače verna raja. S toga on i ne napada ni na jedan od "carskih" gradova. Kuršid-paši je na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne i bezuslovne predaje. Čak je poručivao, da će, ako ustreba, borbu i nastaviti. I doista, kad je Ibrahim paša sa povećom prethodnicom stigao na Dublje srpska vojska ga je 14. jula napala i razbila. Sam je paša bio zarobljen. Miloš se prema njemu ponašao s mnogo obzira i vratio ga je Kuršidu skoro kao prijatelja. Za to vreme osetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisu prelazile u napadaj, nego su čekale. Paše su nudile pregovore. To je bila jasna posledica konačnog sloma Napoleonova i turskog straha od ruskog posredovanja. U Carigradu se želelo da se izbegnu eventualni ruski protesti i opomene; jedno, što bi to ohrabrilo Srbe i produžilo njihov otpor, i drugo, što su se bojali razgovora o neizvršenoj osmoj tački Bukureškog Ugovora.
Kuršid-paša, više vojnik, koji se sa Srbima nosio od 1807. god., bio je krut i apsolutan. Njegova je poruka glasila, da raja ne može ostati s oružjem. Marašlija je bio više diplomata i brže je shvatio položaj. On je Srbima, naprotiv, govorio da nose za pojasom, ako hoće, i topove, samo neka budu odani sultanu i da od svog pitanja ne stvaraju opšti zaplet. Miloš je znao, da između ove dvojice paša postoji surevnjivost koji će se od njih dvojice moći pohvaliti da je rešilo srpsko pitanje, i s toga je igrao vrlo vešto. On je pošao s namerom da primi sve što se ponudi, pa da stalno traži dalje, ne izlažući narod novim naporima. Jer je video dobro da postoji razumljiv strah u narodu pred turskom silom i da je razočaranje 1813. god. ostavilo jasna traga u moralu boraca. Miloš sam, po svojoj prirodi, bio je više diplomata nego vojnik, a i osećao je, da položaj u taj mah više traži onog prvog nego ovog drugog. Videći da je Marašlija popustljiviji od Kuršida Miloš se s njim i nagodio. Srbi su propustili, da jedan deo pašine vojske prođe za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Posle toga počelo je raspravljanje o pravim pogodbama za mir. Srbi su za osnovu pregovora uzimali poznati Ičkov mir iz 1806. god. Njihov stav pomogla je Rusija, koja je 18. septembra službeno skrenula pažnju Porti na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu tačku Bukureškog Ugovora.
Posle ruskog posredovanja Sulejman-paša bio je smenjen i premešten za vezira u Bosnu, a Marašliji je povereno da vodi srpske poslove. On je potom došao u Beograd. Ali mu Porta ipak nije dala potpuno slobodne ruke. Nemajući punog poverenja ni u Srbe, ni u njihove ruske prijatelje, Turci nisu hteli da im dadu pravu samoupravu. Ičkov mir je bio sklopljen u izuzetnim prilikama i kao krajnja mera ustupaka i na nj se s toga nije htelo vraćati. I sami Srbi bili su unapred voljni da u ponečem popuste; tako su, na pr., pristajali da mesto muhasila u Beogradu bude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u "carskim" gradovima. Politika Porte sastojala se, u glavnom, u ovom: Srbima ne treba dati ništa na pismeno, nego valja usvesti bolji red i zavaravati ih obećanjima. S toga su postavili za vezira u Beogradu samog Marašliju, u koga su oni imali poverenja, i koji je vešto balansirao. I, doista, Srbi od Porte nisu dobili ništa pismeno potvrđeno, nego su sve pogodbe između Miloša i Marašlije svršavane usmeno. Ali je srpski uspeh bio ipak velik i vidan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama; Miloš je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj; i samouprava je uvedena putem svršenih činjenica. U jesen 1815. god. Srbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga.
Samouprava Srbije sastojala se u ovom: Srbi su sami kupili danak; uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi; spahiski prihodi određeni su tačno po beratima. U Beogradu su Srbi dobili svoju Narodnu Kancelariju kao najviše administrativno i sudsko telo. Miloš je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog paše uz Marašliju. U fermanima, koja je Porta 1816. god. uputila u Srbiju o samoupravi nije bilo ni reči, nego su u svakom posebice označavane izvesne povlastice. Važno je bilo, da su iz gradskih posada bile isključene janjičarske porodice, ali je ta odluka ostala "uvek mrtvo slovo na hartiji". Ni pred ruskim ni pred austriskim poslanikom Porta nije htela priznati otvoreno, da je Srbima dala samoupravu, makar i vrlo ograničenu, nego je to označavala samo kao pravice. "Ako je neko pristao na neke pogodbe", govorilo se na Porti austriskom poslaniku, "Porta ih ignorira ili treba da ih ignorira". Porta bi se, vrlo verovatno, pobrinula da učinjene ustupke i smanji, da se nije u to vreme javilo posredovanje Rusije, koje joj je pokazalo da je srpsko pitanje ozbiljnije nego što su u Carigradu mislili.
Kad je sredio odnose s Turcima toliko, da je mogao raditi u miru, Miloš je hteo da sredi i odnose u zemlji. On je bio nesumnjivo glavna ličnost Srbije toga vremena. Ali ne i jedina. Petar Moler, jedan od najaktivnijih vođa za vreme emigracije, čovek borben i ambiciozan, bio je 1813-1815. god. glavni poverenik Milošev za sve narodne poslove. On je tražio od Miloša da u Srbiji deli vlast s njim i njegovim saradnicima protom Matijom i Pavlom Cukićem. Uvela bi se, dakle, tetrarhija, a svaki bi od njih imao po tri nahije pod sobom. Miloš nije bio čovek koji bi lako delio vlast sa drugim, a primer Karađorđeve borbe s vojvodama kazivao mu je dovoljno kakvom bi sve scenama imao da se nada. Mudar, on je sačekao da se svrši borba s Turcima i sa svima je sarađivao prividno sklon na popuštanja. A kad je bio siguran da je prebrinuo prvu brigu s Turcima on je primio borbu i s tim unutrašnjim protivnicima. Molera je dao pretući na jednoj narodnoj skupštini i optužio ga je Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi. Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika, ubili su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez Sima Marković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.
Najopasniji takmac Milošu bio je ipak Karađorđe, čiji je glas u narodu, i pored neuspeha od 1813. god., bio ipak velik. Za vreme ustanka 1815. god. njegovo je ime češće pominjano i izražavala se želja da se vrati.
Karađorđe bi sigurno rado došao u Srbiju, da nije morao čekati na odobrenje ruskog dvora. A taj je nalazio da u to vreme, kad je tek uspostavljen red u Evropi i osveštano načelo legitimnosti, nije nimalo oportuno da se počne nova borba s Turcima, koja je na sebi nosila karakter revolucije. Rusija je s toga preporučivala i Srbima i Turcima sporazumevanje i mir. Kako Karađorđe nije došao u Srbiju odmah, dok se Miloševa vlast nije učvrstila i dok je u narodu još bilo vere, da je on, ipak, najača ličnost za slučaj novih borbi, njegova je zvezda počela da tamni. U zemlji su njegovi protivnici naglašavali kako sve može da ide i bez njega, i to da ide sa manje žrtava i sa više vidne koristi. Kako u Rusiji, iz vrlo providnih motiva, Miloš imenuje za narodnog pretstavnika Petra Dobrnjca, Karađorđevog najljućeg protivnika, tako isto i u Srbiji njegovi ljudi rade protiv Karađorđa da ga, udaljena od zemlje, crne i potcenjuju.
Položaj srpskih emigranata u Rusiji, kao položaj svih emigranata uopšte, postajao je sve više težak. Nešto tužbe koje su stizale protiv njih iz Srbije; nešto što je popuštalo prvo sažaljenje prema njima; nešto što su i sami postajali pomalo teški - tek srpski emigranti osetiše da je pažnja ruskih vlasti prema njima postojala sve manja. Pomoć im se počinje izdavati neredovno; javljale su se i sitne šikane; bivalo je i sukoba. Život dodija, i mnogi, pa i sam Karađorđe, stadoše pomišljati na samoubistvo. U nevolji, bez otadžibine, a misleći stalno na nju i na svoje u njoj; prodavajući poslednje što im je ostalo od starog gospodstva; puni prebacivanja i sebi i drugima za mnoge postupke, ljudi se ozlobiše i pozavađaše. S toga je Karađorđe išao lično u Petrograd, da uredi stvari i da vidi da li se može vraćati u Srbiju. Novi sukobi s Dobrnjcem i nove neprijatnosti zbog Miloševa opadanja doprineli su mnogo da njegovo razdraženje počne postajati trajnije i goniti ga na odluku da pođe u Srbiju. Bunu S. Markovića i P. Cukića Miloš je iskoristio trostruko. Najpre, da se i opet oslobodi najkraćim putem opasnih protivnika; zatim prema Turcima, da podvuče svoje držanje kao lojalno, za razliku od Karađorđevih ljudi koji traže borbu; i najzad prema Rusima, da im ukaže kako neće biti moguće nastavljati od njih preporučivanu turkofilsku politiku, ako u zemlju budu pušteni emigranti. Radi toga ruska vlada, koja je nešto ranije bila izdala pasoše srpskim vođima, povlači te dozvole i zabranjuje im prelazak. Učinila je to i iz obzira prema Turskoj. Karađorđev prelazak sigurno bi se tumačio ne kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusija odobrila sa nekom tajnom namerom. Ruski službeni referat to podvlači naročito: "I sam Crni Đorđe i srpske starešine to će dokazivati, sa namerom da na taj način povećaju broj svojih pristalica". S toga bi zaključeno, da se srpski vođi, istina s udvostručenom penzijom, stave pod nadzor, a Karađorđe da se odvoji od njih i uputi u Novomirgorod, koji je sam bio izabrao. Tim povodom Mih. Gavrilović tačno kaže: "Karađorđe i njegovi drugovi u izgnanstvu interesovali su Rusiju u toliko u koliko su predstavljali Srbiju; njeno interesovanje nije bilo za njih lično već za narod, čiji su predstavnici oni bili; prirodno je što je ova njena pažnja odmah otišla opet Srbiji i novom njenom predstavniku; ona je tražila dodir sa narodom i njegovim novim starešinama, a ne s onima koji su izišli iz zemlje".
U Besarabiji Karađorđe beše došao u vezu sa pretstavnicima tajnog nacionalnog grčkog društva, "Heterije", čiji je cilj bio najpre obnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda na Balkanu sa grčkom hegemonijom. Grčki naučenjak M. Laskaris utvrdio je, da Karađorđe i ranije, još u Srbiji, imao veza sa grčkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovima njihovih rodoljuba. Karađorđa je upoznao s grčkim planovima heterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveo Karađorđa u Galati kod Jaša u kuću princa Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde je položio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg šefa jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga oni pomažu bivšeg Vožda da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Njihov čovek, zamenik ruskog konzula u Jašu, dao mu je novac i pasoš na ime ruskog plemića Mihaila od Leonarda, da ide tobože na lečenje u Mehadiju. S Karađorđem, koji se prerušio i dao obojiti svoje već posedele kose i brkove, išao je Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. Na putu, u Novoj Palanci, oni zamoliše da preću u lađu i putuju vodom, što im mesne vlasti dozvoliše ne znajući s kim imaju posla. Kad su se već dočepali lađe, Karađorđe i Naum, nije im bilo teško naći načina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817.
Kad je prešao u Srbiju Karađorđe je otišao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulićeviću, koji ga je još godinu pre toga zvao da dođe u otadžbinu. Vožd mu kaza, da bi imao više uspeha i odziva, kako je došao po zapovesti ruskoga dvora da počne nov rat s Turcima. Ali zamolio je odmah Vujicu da obavesti Miloša o njegovu dolasku i da ga pozove na sastanak.
Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevom dolasku. On sam veli da se "prenerazio". Primiti ga značilo je sam pomoći glavnog takmaca, još uvek popularnog i veoma opasnog i po ličnim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve oštrije mere. Ali je bilo još teže odbiti ga silom, pa izazvati, možda, građanski rat, u kome Miloš teško da bi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to neće, samo troje: ili da se Karađorđe protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili da se potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako. Ako se Karađorđe usprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglo dovesti do sukoba, a izazvalo bi i oštru osudu s mnogo strana. Sem toga, Karađorđe se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcima bilo bi više nego nepopularno; Miloš je dobro znao, da bi to po njega lično moglo biti, posle svih pokolja koje je učinio dotad, i vrlo opasno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj se Miloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je Miloš dobio za to naredbu od vezira, koga je obavestio o Karađorđevom dolasku a koji je odmah tražio da se obračun s njim brzo svrši. U stvari, Miloš je lično u takvom postupku video jedini izlaz.
Knez Miloš uputio je 7. jula poverljiva čoveka Vujici sa naredbom da Karađorđe bude ubijen. Vožd, koji se nadao sastanku s Milošem, ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova pasivnost ne da se lako objasniti, ali je bila očevidan dokaz, da Karađorđe nije više onaj stari pregalac. U selu Radovanju, u jaseničkom srezu, Karađorđe je mučki ubijen, na spavanju, 13. jula 1817. Ta mučenička smrt digla mu je još više glas u narodu, a Miloš, suviše sebičan i bezobziran, dobijao je sve jaču i nepomirljiviju opoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste godine tražio i dobio od Skupštine priznanje naslednog kneževskog dostojanstva on je postigao jednu živu želju, ali svoju popularnost tim nije podigao. Međutim, Porta to priznanje nije odobrila jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti činjeni Srbiji, a da ona ne dobije karakter države. Priznavanje kneževskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.
|
