Почетак устанка у Србији
Повратак јањичара значио је повратак зулума и почетак новог зла. Насилно изгнанство није их много учинило мудријим. Мустафа-паша знао је добро да ће с њима имати муке, али је веровао да их је искуство бар у неколико могло поправити. Из почетка се и чинило као да су се нешто смирили. У ствари, били су само више обазриви, док се снађу у новој ситуацији и док похватају везе. Да их не би имао у Београду око себе Мустафа је добар део јањичарских поглавица упутио у унутрашњост давши им разна запослења. Убрзо је, међутим увидео и сам, да је то био погрешан потез. У земљи јањичари, жељни освете, оголели и прилично испошћени, пожурише да се час пре докопају својих имања или других поседа и да се брзо обештете за дугу оскудицу. Домало почеше и убијања. Погибоше Станко Харамбашић, један од вођа народне војске, и кнез Ранко Лазаревић. Кнез Алекса Ненадовић само се случајно спасао од погибије. Кад је, током 1799. год., Пазван-оглу устао поново против султана, његови јањичарски пријатељи показаше поново своју праву боју. Они се прикупише у Београду решени да омету сваки пашин покушај против Видина и да се сами дочепају власти. У јулу 1801. они стварно заузеше град и заробише пашу. Тако убрзо поступише и у осталим местима у Србији.
Дервиш-бег, син Мустафин, био је за времена измакао из Београда у Ниш, да отуда обавести Порту и организује помоћ за оца. Порта није могла апсолутно ништа да предузме, него је само упутила једног изасланика у Београд да смирује људе. Овај је имао неког привременог успеха, али није могао да много измени ствари. Између јањичара, који нису хтели да испусте власт, и Мустафе-паше није било нимало поверења. Мустафа је свакако и покушавао нешто, да се ишчупа из њихових рука. Бојећи се за њега, и акције његова сина, јањичари га 15. децембра 1801. убише у београдском граду. Потом узеше власт у своје руке, спремни да је бране свима средствима. Као главне њихове вође истакоше се четири дахије: Кучук Алија, пашин убица, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић.
Доласком на владу дахија у Србији настаде режим најтежег терора. Вук Караџић врло живо и непосредно приказује тешко стање у земљи. Они приграбише сва главна имања спахиска, па почеше брзо градити ханове и чардаке, да њихове субаше лакше надзиравају рад и кретање по селима. Повластице из 1793. и 1794. год. укинуше својом вољом, свако осећање законитости замре. Чак се нису слушале ни кадије, а камоли народски кнезови. "Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустајпашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даије ји све радо попримају... Млоги су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима." Јањичари су "судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке..." "Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустај-пашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа."
Порта је била немоћна да казни бунтовнике. У њој је врило на више страна. Ауторитет централне власти био је потпуно подрован, исто као и углед султанов. Дајући, како се каже, вољу за невољу, у Цариграду су тобоже примили јањичарска уверавања да ће остати верни и упутили су у Београд новог управника, Хасан-пашу. Тај је, у ствари, био играчка у рукама дахија. Посебни татарин донео је 10. маја 1802. посебно писмо с Порте, којим је јањичарима била опроштена учињена кривица. Учинило се то понајвише с тога, што је постојала бојазан да би јањичари могли примити у Београд Пазван-оглу, што би, при немоћи владе, изазвало још теже и опасније заплете.
У таквим приликама шта су могли да раде Срби и сви они Турци, спахије и присталице рефорама, који су били непосредно погођени? Кад им сама турска влада није могла дати никакве заштите, шта је могло остати друго него прибећи самопомоћи и на силу одговорити силом? У Земуну се био прикупио приличан број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је био врло активан Петар Ичко. Од турске стране нарочито се истицао бивши пашин благајник Хасан-бег, уз кога се прибрао и приличан број од дахија угрожених спахија. Ови су људи већ у лето 1802. год. покушали да изазову покрет у Србији и били су ухватили везе са више народних људи. Али су акцију око Пожаревца и испод Авале предузели прерано, па су претрпели неуспех. Има вести, да се већ тада око 60 народних првака из Србије било писмено обавезало да ће помагати Мустафина сина Дервиш-бега, чим стигне са војском против дахија.
У ово исто време, на две-три разне стране, свакако под утисцима вести из Србије и с обзиром на догађаје у Европи, све више су се јављали гласови да треба предузети нешто одлучније. У тим потезима важну је улогу играо Петар Ичко, који је, као бивши турски дипломатски чиновник, знао европску ситуацију, а као врло окретан човек умео да се снађе. Он је с Хаџи Мустафа-пашом, пред пашину погибију, спремао са српском помоћу добро организовану борбу против јањичара. Митрополит Стеван Стратимировић, који га је добро познавао, не хвали његов карактер, али му истиче способност и признаје утицај. Ичко је био интиман пријатељ с Јанком Катићем и Алексом Ненадовићем, а спријатељио се после и са Карађорђем. У ово време, 1802. год., по причању Саве Текелије, почео је и он разговоре о Србији са Ичковим замљаком, Петром Чардаклијом, и говорио је баш о могућности устанка. Чардаклија му је том приликом рекао, да је "то готово, теке да има тко и управљати." Потом је, казује Текелија, после разговора с њим прешао у Србију и Доситеј Обрадовић, а за њим и Чардаклија. Ми нисмо сигурни, да је Текелија у овом казивању поуздан у хронологији и не знамо колико се уопште на њега можемо ослонити, јер је он, из тежње да постави као неко своје право на власт у Србији, навијао причање у своју корист. Али, ако у његову казивању има макар један део истине, онда то само казује, како је, што се каже, већ у ваздуху била могућност неког покрета на тој страни.
То се види и иначе. Тих истих дана јавила се код неких српских родољуба мисао, да и пред руски двор изнесе план о обнови "славјаносербског царства". Оно је имало бити створено као протутежа византиском царству, које је било у плану царице Катарине II. Не знамо данас поуздано, који су непосредни моменти определили наше људе, да баш у овај час, неколико година иза царичине смрти, изиђу с тим предлогом и какви су им непосредни изгледи могли бити пред очима. Тај план носио је и образлагао архимандрит манастира Пиве, Арсеније Гаговић. То је био калуђер нешто ширег видокруга. Своју кариеру почео је у Хиландару; био је на хаџилуку у Јерусалиму, одлазио у Русију, путовао по нашим земљама. Он је био у везама и са митрополитом Стратимировићем, коме је свраћао у Карловце. Гаговић је крајем јесени 1803. год. дошао у Петроград и допро до саме царске канцеларије. Гаговић је развијао план, да се обнови "славјеносербско" царство са једним руским принцем на челу, а народ сам, да је већ "готов за буну и да коначно неће дуго сносити турска угњетавања". Тешко да је та реченица проста фраза, нарочито у вези с његовим предлогом. А у колико је чињеница, она јасно казује, да се током 1802/3. год. озбиљно радило.
Ова мисао о славјаносрпском царству са руским великим кнезом као владарем јавља се поново и у мемоару митрополита Стратимировића, написаном 1. јуна 1804., а упућеном исто тако руском двору. У том мемоару Стратимировић заступа гледиште, да се српској држави, ослобођеној од Турака, дода и Бока Которска, Далмација до Шибеника и Срем, како би се српски териториални посед, у доброј мери, подударао са његовом етничком распрострањеношћу. Као отштету за уступљене српске области Аустрија би могла добити крајеве у Хрватској, Турској и Влашкој. Ови планови из 1803. и 1804. год., у време кад ми стварно, у државноправном погледу, нисмо имали ниједне своје сасвим слободне државе, казују живо и непосредно, колико је био жив и делотворан хисторизам у нашем народу и до које је мере била развијена не само народна свест, него и тежња за народном државом, и то са максималистичким опсегом. А ово се тражило у једно време, кад је Немачка имала неколико десетина својих држава и кад су Италију комадали под разне туђе власти!
У ове планове изгледа да је био упућен и цетињски владика Петар I. Један поверљиви извештај од 13. децембра 1803. каже, како се владика стара "од некога времена да узнемири и побуни своје суседе". Владика је 10. јануара 1804. упутио једно писмо игуману манастира Дечана, у ком му поручује како имају намеру "ми Црногорци и Срби са београдске стране скочити на оружје противу наших непријатеља Турака." Хаџи Рувим је у пролеће 1803. год. бежао у Студеницу и после у Свету Гору и отуда је, по причању, слао више сумњивих писама у Србију. А морао је да бежи, каже један докуменат, после једног договора о устанку на Турке. Прота Матија Ненадовић одлазио је у лето исте године у Сарајево, да и тамо преговара о истој ствари. Бечки епископ Јован Јовановић писао је 14. јануара 1804., пре сваког покрета у Србији, петроградском митрополиту, желећи да се овај на двору заузме за Србе. Он му је описивао тешко стање раје и излагао је потребу да се она спасе и помогне.
Има и других вести, да су се Срби током 1803. год. спремали на устанак. За Карађорђа се прича, да је у лето те године преговарао са земунским трговцима ради набавке праха и олова. У јесен почели су састанци, договори и заклетве. Србе је храбрило то, што су се дахије почеле гложити између себе и што се чинило, да је њихова снага осетно паралисана. Кнез Алекса Ненадовић упутио је у Земун једно писмо тамошњем команданту мајору Митезеру, по свој прилици пред крај те године. У њему му је говорио, како су Срби позавађали дахије, између којих ће доћи до борбе, па га моли, да спреми џебане и официра, "а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо." На ближа саопштења кнез је упутио мајора на Петра Ичка и друга нека лица. Доиста, између Аганлије и Кучук Алије било је дошло до крупних сукоба, у којима је било и мртвих глава.
Пуким случајем ово писмо кнеза Алексе пало је у руке дахијама. И отворило им је очи. Дотле завађени, они се пред опасношћу мире и траже начина како да доскоче својим непријатељима. Осећали су, вероватно, и сами да је ствар озбиљна, у толико више, што су се бојали српских веза са Аустријом и неке напасти са те стране. И с тога решише да опасност спрече одмах у почетку, и то најрадикалнијим средствима. Народ је требало обезглавити, и то тако што ће се побити главни кнезови и свештеници, они који могу постати вођи и који имају веза преко границе. Тако је дошло до сече кнезова, толико познате из славне Вишњићеве песме о почетку буне. У другој половини јануара 1804. бише погубљени кнез Алекса, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим и други; укупно око 70 лица. Сам Мехмед-ага Фочић казао је кнезу Алекси, да гине због оног земунског писма.
Карађорђе Петровић прошао је срећно. Против њега лично није пошао ниједан од дахија, као Фочић против кнезова Алексе и Бирчанина. Дахије су се, већ ради ухваћеног писма, више бојале у овај мах људи из Посавине, београдске околине и ваљевске нахије због њихових старих веза са аустриским људима због њихове живље сарадње с Хаџи-Мустафом и учешћа у ранијим борбама, и због њихова великог угледа у народу. Карађорђе није тада имао њихов глас. Потера која је пошла против њега била је другостепене важности и он јој је лако одолео. Кад су га Турци потражили у Тополи он није био неприправан; сачекао их је с момцима, па је један део побио, а други растерао. Одмах потом напустио је кућу и дохватио се планине. Отишао је свом старом хајдучком пријатељу Станоју Главашу.
Од овог часа, може се мирно рећи, почиње српски устанак. Митрополит Стратимировић, који је, по причању савременика, написао један мемоар о почетку устанка, каже, да Главаш и Карађорђе "дуго нису знали да се одлуче". С нешто другова хтели су, вели, да беже у Босну. Али кад су пролазили крај једног хана Карађорђе се реши да се освети Турцима и са друговима изврши свој наум. Нападе на хан и поби Турке који су се ту затекли. Мало затим њихова је дружина почела да расте. Скупило се 200-300 људи "пуних очајања", који нису знали шта управо да раде. Скупљали су се и растурали, одлазили у своја села, али у исто време тражили освету и били кивни на Турке. У Стратимировићевом причању има пуно реализма. Таквог колебања било је, знамо, и у ваљевској нахији и иначе. Ударац турски био је смео и тежак и погађао је међу очи; дошао је изненада, у сред зиме, у најнезгодније доба године.
Међу првима прибрао се Карађорђе. Вероватно не само с тога што је био срчан, него и што је већ од пре, у поменутим договорима, био на чисто са одлуком да се са дахијама мора кидати. Он је био за борбу. И то да се почне одмах, док траје узбуђење и кад се свет већ покренуо. Стојан Новаковић лепо карактерише улогу Ђорђеву и Станоја Главаша у овом покрету: "Како Ђорђе није био ни међу кнезовима ни међу богаташима, нити су какви год лични интереси имали да га склањају на мирољубиву политику, Карађорђу се, по његовим војничким навикама, лакше но икоме другом било одлучити да поведе напред све који више нису хтели да трпе и да подносе. А тако је у тај мах осећао сав народ. Станоје Главаш, чувени хајдучки харамбаша, познат на све стране по Шумадији, оличавао је хајдуке, које је народна невоља тада у први ред истицала. С тога се, по тим особинама, са пристанком и најмирољубивијих људи, првих дана фебруара 1804, истакоше у први ред та два човека, објавивши, са пиштољем у руци, прави отворен чисто српски устанак против Турака, пуштајући о њему глас на све стране и делом и поруком."
За правог вођу устанка Карађорђе је био изабран на једном збору, држаном у Орашцу на Сретеније 1804. год. На том збору нашло се свега око 300 људи, или нешто више, у главном из околине. Не може се тврдити ни да је то био збор целе Шумадије, а још мање целог Београдског Пашалука. Мада се устанак спремао из раније он је сад избио изненада, док је још планина под снегом и гора без листа. Одлука дахија да час пре изврше сечу ишла је баш нарочито за тим да предухитри догађаје. Кад је сеча већ почела народни људи су видели да се више нема шта чекати. Реакција је дошла као природни нагон самоодржања, скоро сама од себе. Сви су осећали да се мора хитати. С тога није било ни могућности временске, а ни других прилика, да се збор сазива на дужи рок и са ширим учешћем. Позвано је само оно и онолико људи, колико се за два-три дана могло наћи. Збор је био сазван да се почета акција крене даље и шире. Инициативу за њ дали су хајдуци, са Станојем Главашем и Карађорђем на челу, који су били за борбу. За вођење акције био је потребан вођ.
Ко ће постати тај вођ? Међу првима био је понуђен Станоје Главаш, хајдучки харамбаша, познат борац, са већ прикупљеном и добро опробаном четом. Али Главаш није хтео да се прими. Народ, бранио се он, неће овакав један покрет да повери хајдучком вођству. "У хајдука нити има куће ни кућишта - била је народска аргументација - и сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају." После тога су понудили кнеза Теодосија Марићевића из Орашца. Али и он је одбијао. "Хајдуку могу кнезови којекако изградити опроштење; али, ко ће кнезовима помоћи, ако се врате Турци?" питао је он. Тада Главаш предложи за вођа човека који није био ни кнез ни хајдук, него трговац, близак народу, али већ познат као јунак и као човек одлучан. Такав је био у пуној мери Карађорђе. Њега су знали по ранијим борбама, у којима је стекао глас и поштовање, а знали су и да је већ упућен и у припреме око устанка.
Окошти, мрки човек, оштра ока и јаких, изразитих црта, са нимало речитости, али са јаком вољом, прегалац, са никад узалуд не измахнутом руком, постао је врло брзо не само популаран него доста рано обавијен и извесном мистиком. Већ само име Црни Ђорђе, или Карађорђе, дато му с почетка по тамној боји његова лица, добило је доскора и други значај; он је постао црн за Турке, као нека врста њихова црног удеса. Једва годину дана после почетка устанка, 28. маја 1805, саопштавао је један француски извештач из Дубровника, како се о Карађорђу певају јуначке песме по народу и ван Србије и како се он у њима слави као "heros liberateur."
После збора у Орашцу, кад су се људи узајамно потакли и решили на акцију, устанак поче да узима маха. Осећало се као да је "крвца из земље проврела". Кроз Шумадију се пронесе општи поклич: "Сваки свога убите субашу". "Уста раја кф из земље трава".
Дахије се нису овом надале. Догодило се чак оно што су они најмање очекивали. Њихов план изведен је само делимично и показао се као рђаво срачунат. Место да сеча кнезова заплаши рају, она је раздражила. Раја се дигла на оружје у сред зиме, у најтеже време, што је несумњив знак да је прегла на најгоре. У пролеће, кад гора озелени, покрет ће несумњиво да букне још јаче и ко зна куд ће да се упути. С тога је требало покушати да се он што пре стиша. Не више силом и крвљу. Аганлија, као један од мирољубивих дахија, узе на се дужност да иде у унутрашњост и да почне преговоре. Кренуо је са 400 војника равно у Шумадију. У Дрлупи, 12. фебруара, био је састанак између њега и Карађорђа, кога су исто тако пратили његови људи. Аганлија је био врло предусретљив. Обећавао је у напредак боље понашање, па чак и укидање ханова и субаша по селима. Карађорђу, као вођу, понудио је 500 кеса да се смири или да му у Аустрији купе имање боље од оног у Тополи. Личне понуде је Карађорђе одбио, а за обећање о промени режима тражио је јемство аустриских власти, јер се на турска обећања није могло ослонити. Како Аганлија није на то пристао, преговори су се разбили и још истог дана дошло је до борбе. У том крешеву Аганлија је био рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Борба је остала неодлучена. Срби, још нерешени на све, као да не смеју да насрћу, а Турци, збуњени отпором и у страху да Србима не дође помоћ из околних села, не усуђују се да продиру даље. Шта више, већ сутрадан напуштају бојно поље и повлаче се у Београд.
Тај први, макар и половни успех, диже веру у народу. Он даде и нове снаге Карађорђу. Место да позива људе у акцију и да их убеђује, он сад издаје и наређења да се народ одмеће. Домало, пасивни су људи под морање остављали куће и прилазили покрету. Што се зима више примицала крају придолазак нових устаника бивао је све већи и почетком марта њихов број се већ ценио на 10.000 људи. Један аустриски извештач јављао је чак 24. фебруара, да су "сви Србијанци прихватили за оружје". Мехмед-ага Фочић писао је тих дана свом брату Мус-аги у Шабац, како су настале прилике "које мозак не може схватити. Свемоћни Бог нека све обрне на срећу!" Очевидно, малодушност је почела да осваја међу самим дахијама. Сад им је пукло пред очима шта су својим поступцима изазвали и у какав положај довели себе саме. Кад су устаници 20. марта дошли на домак самог Београда, пошто су претходно спалили неколико места и паланака, у граду је настао велик и разумљив страх. Дахије су организовале отпор, тражиле су помоћи с више страна, нарочито из Босне и Видина, али су у исто време нудиле поново преговоре и биле вољне за знатна попуштања. Београдски везир, Хасан-паша, обавештавајући Порту о устанку и његовој озбиљности, молио је да се пошаље војска из Босне и од Крушевца, јер су Срби у надмоћности. Али је у исти мах препоручивао и то да се пошаље један искусан и речит министар, који би посредовао и смирио људе.
Покретачи устанка били су од првог часа начисто с тим да устанак мало ширих размера не може имати великих изгледа на успех, ако устаници буду упућени сами на се. Борити би се још и могли, али нису имали свега другог што је потребно за борбу, а у првом реду муниције, оружја и другог ратног прибора. Први на кога се могло помислити за помоћ била је Аустрија. Она је била најближи сусед и до недавно српски савезник; у пограничним аустриским гарнизонима још су служили официри, који су их раније бунили против Турака и са којима су Срби заједнички ратовали. Сам земунски заповедник, мајор Митезер, био је један од таквих. Срби из Срема и Баната са симпатијама су посматрали овај покрет и пограничне власти морале су о тим осећањима водити рачуна. Прва личност, којој су се устаници обратили, био је мајор Митезер, стари пријатељ породице Ненадовића, за кога се знало да је на страни Срба и који им је, у први мах, и учинио неколико услуга. У свом писму од 16. априла Карађорђе га моли за помоћ и нуди му чак врховно главарство. "Ја вас јесам препознао најпре за старијега, а ви радите како вас Бог учи; с нама управљајте, да душмане из ове земље истерамо". "Како нам ви заповедате, онако ћемо се владати", пише на другом месту. Из тог се види јасно како су скромни били почеци српског устанка, поред све његове смелости у замаху, и како сам Карађорђе, из почетка, на свој положај није давао велику цену.
Аустриске власти биле су уздржане. Да би остале исправне према Порти оне су званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су потајно, правећи се да не виде, трпеле продају. Они у Бечу нису веровали да ће устанак изићи из оквира већ уобичајених малих локалних побуна и хтели су да сачекају развој догађаја. Како су вести са разних страна почеле бивати све неповољније по дахије, то су се они постепено почели разкрављивати, задржавајући увек према Порти став исправног суседа. То им је било у толико лакше, што је сам београдски везир осећао потребу, да се аустриским повереницима тужи на несносни притисак дахија и што су аустриском посланику на Порти говорили, почетком априла, како су већ издали наредбе пашама у Босни и Нишу да пођу у помоћ угроженој раји, коју чак и сам Пазван-оглу узима у заштиту. Мало касније, кад се посланик пријатељски стао интересовати о том, какав ће став Порта службено заузети, добио је одговор: да је већ одређен искусни босански везир Бећир паша, да пође у Србију и нађе неки споразум. Порта хоће да помогне раји, али мора, због јаничара и верске осетљивости, да води рачуна и о дахијама.
Крајем априла имао је Карађорђе састанак са аустриским капетаном Шајтинским. На том састанку он је изјављивао жељу српског народа, да их Аустрија прими под своје окриље. Ако им Бог дадне да освоје Београд, они ће га радо, са Шапцем и Смедеревом, па и сву земљу, понудити аустриском цару и примити једног принца као намесника. Ако то аустриски двор не хтедне примити, он ће, мада нерадо, да се обрати у име народа некој другој сили, али турског јарма неће више нико да трпи.
У Бечу су већ пре тога били склони да понуде посредничке улоге једној и другој страни, јер им није могло бити свеједно какав ће утисак на Србе оставити њихово држање. Пограничним заповедницима олакшавало је посао то, што су саме дахије и београдски паша поручивали и гледали да са устаницима дођу у везу и почну преговоре. Као згодно место изабран је Земун; он је био при руци дахијама, које нису више смеле да се удаљују далеко од Београда. На састанку од 28. априла, у присуству самог заповедника Славоније и Срема, генерала Генеина, претставници турских власти и српски вођи са Карађорђем на челу нису дошли до споразума. Срби су изјављивали: да су верни султану и законитим властима, али да се неће смирити све дотле док дахије не напусте Пашалук заувек. Из почетка су недоступно тражили њихове главе, али их је Генеин склонио на то попуштање. Изасланици дахија нису могли пристати на тај услов и тако су се преговори разбили.
На предлог своје владе, аустриски цар је одбио да прими Карађорђеве понуде. Узети једну побуњену турску покрајину, за време мира, значило би изазвати оправдан протест свих других сила и повећати тешкоће које Аустрија већ има са Наполеоном. Ипак, да не изгуби престиж код Срба, цар Франц је наредио да им се обрати извесна дискретна пажња, али да се никако не доводи у сумњу аустриска неутралност. Веома је вероватно, да је Србима и пре тога одговора било стављено до знања са аустриске стране како су слаби изгледи да ће цар дати пристанак на учињени предлог и да су они ради тога дошли на другу комбинацију. Кад заштиту Србије неће да преузме Аустрија, као први и најпречи сусед, онда за Србе није било другог излаза него се обратити на једноверну словенску Русију. Већ 3. маја 1804. упутиле су српске вође дугачко писмо руском посланику у Цариград, казујући му невоље и жеље свога народа. Они су тражили да дођу "под крило трона рускога" и да их Русија помогне ослободити од Турака. Али, у исто време, наглашавали су, по свој дипломатској памети, да остају верни султану и да од њега траже само заштите против насилника. Можда је код њих још постојала намера, да се задовоље извесном изменом стања, па да остану и даље турски. Или су ово били само тактички потези, да не изазову против себе Порту, а да су њихове стварне тежње већ тада стремиле ка ослобођењу од Турака? Ово друго изгледа вероватније. Сигурно је само једно: да са потпуним ослобођењем још нису рачунали, него су мислили да их узме "под своје крило" било Аустрија било Русија.
Пре свог одласка на поменути састанак у Земун Срби су имали своју прву скупштину у Остружници, која је трајала, од прилике, од 24. априла до 3. маја, и на којој су имали бити формулисани устанички захтеви. Они су се, у главном, састојали у овом: да се униште дахије и да се врате повластице из 1793/4. год. Сем тога, да се уз везира налази до 1.500 наоружаних Срба, који ће штитити и њега и општи поредак, док султан не пошаље редовну војску. Миленко Вукићевић добро је нагласио, да је ова скупштина имала велик значај у развијању устанка, пошто је то био "први састанак свију нахијских и устаничких старешина Београдскога Пашалука."
У Србији, и поред свих оних планова о обнови славјаносрпског царства, људи су били још врло скромни. Они су, истина, угазили у врло смелу акцију, али та акција још није добила карактер нелојалности према законитој власти и није излазила из оквира Београдскога Пашалука. Она се и на Порти и код сила схватала као природна реакција против дахиског насиља. Кад је добила обавештења, да се устанак не стишава и да устаници узимају чак и извесне градове и да су се ушанчили и испред Београда, Порта је наредила искусном Бећир-паши, тада босанском везиру, који је у Србији 1791/2. год. показао и енергије и такта, да оде у Београд и да испита ствари. Дала му је и сасвим слободне руке, "да може збацити дахије, распустити јањичаре и на место оне управе коју укине завести нову управу, тако да се може повратити потпун мир у Србији". У Цариграду јањичара и дахија нису жалили; тужбе против њих стизале су и од самих Турака. Њихова одметништва, и зулуми, и рђави инстинкти били су довољно познати и да је њихово насиље морало кад-тад поколебати поредак и изазвати људе на отпор није требало посебно доказивати. С тога у Цариграду у овај мах није било зле воље према Србима. Зазирало се само од тога, да их у тој акцији не помаже Аустрија, како су већ гласила нека наговештења и извештаји, и било је непријатно што се уопште то све збива на самој граници.
Дахијама је било јасно шта значи долазак Бећир-паше, који је већ једном изгонио јањичаре из Србије. Они су се с тога према њему односили с пуно неповерења. Срби су опет гледали у њему изасланика султанова и указивали су му сву дужну пажњу. Већ из тих односа могли су се унапред назрети резултати пашине мисије.
Кад је пашин мухурдар стигао 7. јуна 1804. пред Београд, да осмотри ситуацију, дахије су се према њему понашале веома дрско. Мула Јусуф је, шта више, изишао са једном шајком уз Саву и опалио топом у сред српског логора у Топчидеру, и то баш близу оног места где је мухурдар ручао. Мухурдар, који је Србима мало пре тога јемчио, да ће Турци бити мирни, и који је хтео да осигура примирје за време пашиног доласка, био је страховито огорчен. Дахије су добро осетиле шта има да значи пашин долазак.
Опрезан и јавашлија, Бећир-паша се није много журио. Требало му је пуна два месеца да из Босне стигне до Београда и да на домак Београду, у Палежу, проведе више дана не предузимајући ништа активно. Он је, изгледа, чекао да ситуација сазре и да он, пошто устанак траје више од четири месеца, добро сагледа снаге, и односе, и изгледе и једне и друге стране. По извештају свог мухурдара, по тајним доставама београдског паше и једног дела самих Турака, он је видео да је кривица за узбуђење у земљи до дахија који и за време његове мисије неће да мирују; знао је, да Порти до београдских силника није нимало стало, само да тамо желе да се очува престиж царске власти и форма по којој ће бити срушен дахиски режим. Дахије нису смеле да дођу на преговоре са Србима у Топчидеру, него су понудиле везиру да се разговарају на аустриском тлу, у Земуну. Али, као и ранији, и ти су преговори остали без резултата. На око неактиван, паша је у ствари припремао пад дахија. Његовом инициативом дошло је, вероватно, до споразума између Карађорђа и вође београдских крџалија, Халил-аге Гушанца. По том споразуму Срби су имали да исплате крџалијама 360 кеса, а ови њима четири дахиске главе. По наредби Бећир-паше, дахије су 16. јула напустиле тврђаву, али их Гушанац не даде смакнути, него их пусти да те ноћи побегну. И дахијама је било постало јасно, да се даље не могу држати; против њих су били и Срби и цар, па чак и добар део београдских Турака. Дахије су кренуле лађама низ Дунав, ка Видину, да се спасу код старог пријатеља Пазван-Огла. Али на путу, на малом дунавском острву Ада-Кале, стиже их српска потера и службена порука Бећир-пашина заповеднику острва, да буду погубљени. Ноћу, 24/5 јула, они изгибоше, а главе им, сем Аганлијине, бише донесене у Београд.
После те дахиске погибије Турци су, заједно са Бећир-пашом, мислили да је с тим Србима дата довољна задовољштина и да би устаници, с нешто добрих речи и малих уступака, могли да се разиђу кућама. Султан ће у земљи повратити старо стање, гласила је њихова порука; он је и сада показао да штити праведну ствар и да је строг према зликовцима, ма ко они били. Али устаници нису мислили тако. Још 17. јула, из Топчидера, писале су српске вође, са Карађорђем заједно, поновну молбу аустриском цару позивајући га да он лично дође у Земун и да их прими под своју власт. Они неће да остану више под Турцима као дотле, него желе да се њихово стање измени. После су додавали: Ако цар не може да их прими онда нека бар пошаље своје људе, који би били сведоци и јемци уговора што ће га они склопити са пашом. Последњи пример показао им је јасно да се султан није кренуо да их заштити све дотле док они сами нису скочили да се бране. Турци ће се сад вероватно нешто и примирити, али се после извесног времена може опет појавити какав Пазван-Оглу или Кучук Алија са друговима и поновити, у другом облику, оно исто што се и пре догађало. Они су добро познавали турску управу и стабилност њихова реда. Устаници су желели да њихов споразум са Бећир-пашом добије с тога већу санкцију, "пошто је сваки паша смртан човек". Тражили су, да тај споразум одобре и султан и аустриски цар, и да га овај други чак и зајемчи. "На тај начин ми би били сигурни, да у будуће неће више бити немира у Србији". Српску молбу препоурчивао је код надвојводе Карла и карловачки митрополит Стеван Стратимировић, али је у исто време писао Србима, да се у том много не надају у Беч, него да гледају извући од Бећир-паше што више уступака. Али устаници остадоше при своме. Они сложно изјавише, да се не могу све дотле смирити док им који повереник аустриске владе не буде нека врста јемца за уговоре. Бећир-паша није могао примити тога захтева. То би значило, ни мање ни више, него једну туђу силу увести у решавање унутрашњих турских питања. Порта би такав корак дочекала с највећом осудом. На том питању су доиста и запели даљи преговори о правом смиривању Србије.
Најупорнији је био Карађорђе. Имали су другови живе муке да га одведу до Бећира, да тамо изјави своју оданост. Његова је чврста одлука била да с Турцима треба кидати, јер правог смиривања и онако неће бити. Та је чврстина у толико мало чуднија, што је он иначе био свестан свих тешкоћа које устаницима претстоје, и што је био уверен, да ће се Србија сама, без наслона на неког јачег пријатеља, тешко моћи одржати у борби. Митрополит Стратимировић у једном свом мемоару, писаном још почетком августа 1804. год., даје о Карађорђу, по саопштењима с више страна, овакав суд: он је неук, и суров, и врло напрасит, и доста својевољан, али је поштен, правичан и прави јунак. Због јунаштва и што је међу првима дигао устанак ужива велику популарност. "У вођењу садашњих послова зависи готово све од њега." Говори ретко и мало, али кад узме реч погађа оно што је најважније. Сам поштено признаје, да нема државничког искуства, али да се зна борити с Турцима. Осећао је, да се на њ полаже много, а он сам не зна шта да ради. Брине се за општи исход ствари. Турци не слушају ни султана ни везира, и он воли жртвовати све него да се народ врати поново у старо ропство. Као глава устаничке странке, која је препоручивала да се нађе компромис са Бећир-пашом био је Јаков Ненадовић, а као веза између свих служио је бистри и мудри, и на шалу и збиљу спремни, млади прота Матија, син кнеза Алексе.
Да су Срби са својим сумњама имали право сведочи понајбоље то, што је стварним господарем Београда био крџалиски вођ, Халил-ага Гушанац, који у тврђаву дуго није пуштао ни самог Бећир-пашу, иако се тобоже држао уза њ. Шта вреде она сва обећања везирова, кад до његова угледа тако мало држи један прост вођ најамника? У то време, 5. августа, да освети брата, упао је изненада у Шабац Мус-ага Фочић, са великом четом Турака, и извршио прави покољ хришћана. Како сад да Срби верују речима царских власти? Како да се смире и врате редовном послу? Турци су, са своје стране, веровали, да иза Срба стоји Аустрија, која их саветује и која не спречава пренос оружја и муниције са свог подручја међу устанике и чији људи, чак неки официри, прелазе у помоћ Србима. "Ма да изгледа да раја хоће да се покори султану, њихове старешине понашају се тако како не доликује поданицима." Тако је гласио турски службени акт за Цариград. Али и како да се понашају друкчије? Нови везир Сулејман-паша, кога је султан послао у Београд, био је ту и у Србији врло добро познат. Он је служио раније као мухасил у Београду и био је интимни пријатељ дахија. Ови су га чак послали у Цариград са 300 кеса, да добије везирски положај и да, наравно говори тамо у корист дахија. Шта се Срби од њега могу надати? Његов "избор" био је најнесрећнији какав се уопште могао учинити; сам Бећир-паша није крио своје незадовољство поводом таквог решавања ствари; а и Гушанац је поручивао Карађорђу да пази, да, на пашин позив, не дођу у Београд нови насилници, а његови помагачи.
Бећир-паша се трудио да у Пашалуку уведе ред. На његов предлог султан је пристао да изда ферман, који је 21. септембра 1804. објављен у Београду. По том ферману Србима је јемчено да их нико не сме вређати и изазивати и да кривци за то имају бити кажњени; Турцима је било забрањено смештање у селима и држање ханова; укинуте су све насилне дажбине и сви порези сем законског харача султану и десетине власнику земље. Шест дана потом дошло је петнаест српских кнезова у Београд, да о споразуму саставе и писмени акт. Потпуни споразум није ипак постигнут. Срби су тражили, да Турци могу становати само у Београду, Шапцу и Смедереву, док су Турци хтели да станују и по паланкама и да им Срби помогну подићи попаљене и разрушене куће. У тим преговорима Карађорђе није непосредно учествовао, него су их понајвише водили ваљевски вођи Јаков Ненадовић и Никола Грбовић. Карађорђев отпор прихватили су и његови људи, у толико пре што су Турци стално тражили новац за покрића разних трошкова и спахије своје приходе за целу ову годину, која је прошла у нередима. Због зиме која је наступала Срби нису хтели да потпуно кидају све везе, него су хтели да извуку од Турака што се год може више. Нарочито су полагали на то, да им Турци сами признају право да држе своје оружане људе за чување реда и као јемство за живот и стечена права. Једна група српских и турских представника, која је већала у Смедереву, крајем новембра, признала је Карађорђу право да држи 300 пандура, а дванаест нахиских кнезова да држе сваки по 100. Срби су тако, за сваки нови случај, располагали својом оружаном снагом и могли су мирно чекати до пролећа. Али та попуштања изазвала су борбе међу самим Турцима, а нарочито је било велико незадовољство међу крџалијама и јаничарима. Најамници су увек пре свега гледали на паре, а како су Срби, све више незадовољни великим плаћањима, одбијали да доприносе за њихове исплате, они су беснели против помирљивијих елемената, па чак и против свог вође. Велику непомирљивост показивао је, исто тако, и један део јаничарских остатака, чији се број у Београду још увек ценио на 1.500 људи.
Срби су за то време спремили једну депутацију за Русију. То им је нарочито препоручивао Петар Чардаклија, који је имао извесних веза са руским претставницима у Аустрији. За тај је корак био и карловачки митрополит. Из Чардаклијина круга потекло је вероватно, једно писмо бечком епископу Јовану Јовановићу, 15. јуна те године, у ком се говорило, како им Аустрија није искрен пријатељ и како, његовим посредством, желе руску помоћ. Кад Аустрија не може да их прими и заштити онако како би они желели, онда је једини други излаз био да се тражи ослонац у Русији. У сваком случају Срби нису хтели да однос са Турцима остане стари; ако не могу доћи до пуне слободе оно бар да постигну стање, које неће зависити од воље једног везира или од какве групе незадовољних авантуриста. Депутација је носила у Русију писмену молбу, којом се тражила помоћ у новцу и оружју и пристанак Русије да буде јемац српско-турског споразума. "Срби никад једнодушније нису мислили о ослобођењу своје отаџбине, нити су га усрдније желели него данас. Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере, која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српског народа осветити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити. Прве основе томе послу треба отпочети у данашњим важним приликама баш с тога што је једногласна жеља свију Срба: да се у Србији установи самостална српска управа под именом "Сербскоје правленије", или под другим сличним именом, као што су, на пример, оних седам острва јонских, а под непосредном заштитом Русије, чувајући у исто време ненарушимо права султанова, која му припадају, то јест: плаћати му умерен данак. Томе би додали још и ову нову дужност: да свагда војују против султанових одметника". За непуну годину дана борбе српски се програм осетно развио. Од локалног устанка у Шумадији постала је већ широка акција целог Београдског Пашалука, која тражи не само повраћај стања од 1793/4. године, него и "Српско Правленије" као зачетак будуће српске државе.
У исто време код Срба се јасно види и тежња, већ сазрела за време ове борбе, да овај цео покрет постане стварно ослободилачки и да обухвати шири круг. Карађорђе и други прваци писали су 27. августа 1804. херцеговачким главарима на адресу Арсеније Гаговића чисто и јасно: "Браћо моја, ево ви сад (време) и случај да се и ви ослободите и с нами сједините. Немојте поштеђети ка и ми последњу капљу крове пролити за веру христијанску, за свете церкве и монастире и за слободу отечества своего... Ми ништа туђе нећемо тицати, ко собствено наше од старинах које је свему свијету познато да је рођено наше хоћемо возвратити, и то је поштено пред свијем светом и по законом божијим и царским нико нам неће бранити."
Српска депутација, у којој беху главна лица прота Матија Ненадовић и Петар Новаковић Чардаклија, била је у Петрограду лепо примљена. Мада је искрено желела да са Турском не мути своје односе, Русија је ипак била вољна да на неки начин помогне Србима. Помоћ се, у први мах, састојала само у новцу и добрим саветима, али је бар била искрена. Срби треба да се покажу верни султану, али, ипак, да не одлажу оружја или, да га бар не одлажу у већем делу, док не постигну главне од својих захтева. А Русија ће препоручивати њихову ствар Порти, мада јој је незгодно да се отворено меша у турске унутрашње ствари.
И без те поруке Срби нису мислили да распуштају своју војску сасвим, а руска их је порука у тој одлуци учврстила још више. Гомилање чета на Дрини, које је купио Мусага Фочић, и метежи међу Турцима у Београду били су им довољан разлог да бране свој став. По руском савету они су упутили једну депутацију и у Цариград, која је, поред уверења о оданости, имала да изложи и тегобе народа и његове жеље и предлоге. "Жељнога мира и реда ми никада нећемо имати, ако би и даље остали војни чиновници турски; исто тако, ако би остао и даље Турчин управник у овој земљи, јер после ове буне поједина лица с обе стране, и са турске и са српске, због смрти својих сродника и пријатеља за време ове војне, стално би се светила".
Али везу са Аустријом нису напуштали никако, и то из лако појмљивих разлога. Све важније поглавице упутиле су 10. фебруара 1805. дуго писмо цару Францу, у ком су га поново молиле за помоћ и заштиту. "Ми обаче друго царство не познајемо нити се молити имамо разве једному", говорили су они неискрено; "ви отац, ви мати, за милост божију и за ристјанску веру не упустите овога народа изгубити."
У Турској није било лако створити реда. Крџалије у Београду ставиле су под стражу самог везира Сулејман-пашу и слале су у Цариград не молбе него скоро ултиматуме. На Порти се просто није знало шта да се почне. Сменили су Сулејмана и именовали поново Бећир-пашу за везира у Београду, али већ касно, кад је за сваког било јасно да Порта нема ни једног потеза, који би био енергичан било на лево било на десно. У револуцији палиативе су најгора средства и ретко кад доводе до позитивних последица. Шта вреде царски фермани, кад одметници за четири године једног царског везира убијају а другог затварају?
Нагомилана мржња и код Срба и код Турака није попуштала. Сукоби и клања били су чести, мада су мирољубивији људи и на једној и на другој страни настојали да их спрече. Од пролећа 1805. спремали су се и једни и други на нове борбе.
У напред помињаном Карађорђевом писму Арсенију Гаговићу устаници су позивали Херцеговце да се здруже у борби, па ће пре месец дана бити у Сарајеву. Дотадашњи успеси дигли су самопоуздање, али нису давали нимало оправданости за такав један подвиг. У том позиву више је кликовања и потицања, него стварног војничког и државничког предвиђања. Али док су из Србије позивали на борбу руски кругови су препоручивали мир. Руски изасланик гроф Марко Ивељић, иначе родом Бокељ, писао је истом Гаговићу, да смирује народ. Русија је, с другим савезницима, у рату с Наполеоном, у ком је помаже и Турска, па очевидно не жели да се рат Срба с њом распламти. Он је стављао на срце архимандриту да пази, да српски народ не пане у немилост код оба цара. Сам је предузимао доста строге мере према појединцима, који су радили на устанку. Заустављао је и црногорског владику Петра, који је био вољан, и писао о том и у Петроград, да крене у борбу. Руска дипломатија препоручивала је, у исто време, у Цариграду, да се препоручи босанском паши да не дозволи какве неправде према Србима и да чува народ од јарамаза. Све је то било по инструкцијама петроградске владе, која је избегавала сукоб и заплете с Турцима. Али, да ипак помогне и Србима, Русија је поклонила устаницима 5.000 дуката и саветовала им је, да ипак, за сваки случај, не одлажу оружја док не постигну што желе или док им то она не пропоручи. На ову одлуку Србе су натеривале и прилике у Паша-луку.
Крџалије или најамничка војска, којој је био заповедник Халил-ага Гушанац, држале су сву стварну власт у Београду, јер је редовне војске било врло мало. Они се нису понашали ни са самим Бећир-пашом с много обзира и скоро су га уцењивали тражећи да им он исплати најамнички дуг и од дахиског времена и за време после тога. Паша није имао новаца, а најмање око 250.000 гроша, колико су крџалије тражиле. Да би показали своју лојалност према султану и његовом изасланику Срби су исплатили тај дуг и скоро ослободили Бећира. Кад је у јесен 1804. напуштао Србију, паша је са извесним поверењем предао њима топове и муницију, да их пошаљу за њим у Босну, и устаници су и то учинили у пуном реду, мада је многима већ тада било јасно да од све те лојалности неће бити велике користи.
Пријатељске услуге чинио је, у извесној мери, српској ствари влашки кнез Константин Ипсиланти, који је први известио Порту о покрету Срба и који је, у исто време, као руски пријатељ, извештавао и руску владу. Разумљиво је с тога, што је Порта употребила у лето 1804. год. и њега, да утиче помирљиво на Србе. Слат је исто тако и један повереник цариградске патриаршије. Изасланик Ипсилантијев био је бојар Манолаки. Срби су њима обојици изјављивали да су верни султану и да ће радо примити сваког његова управника, али да треба уклонити услове створеног зла. Кад је у зиму Ипсилантијев изасланик дошао по други пут у Србију он се сам могао уверити, да султанова воља у Београду није поштована и да Гушанац и код новог паше Сулејмана држи сву власт. Срби су, природно, одбијали да слушају једног новог самовољника и тражили су повратак власти која доиста јемчи за ред. Почетком 1805. год. дошли су у Србију, и опет по налогу Порте, изасланици влашког и молдавског кнеза, да умире Србе. Ипсилантијеви људи саветовали су Србима поверљиво, да послушају руске савете и да упуте једну депутацију у Цариград, док су молдавски, у име султаново, тражили полагање оружја.
Српски депутати упућени за Цариград имали су да траже ово: своје народне старешине, које ће управљати народом и скупљати данак; да се из Србије иселе сви Турци војни чиновници, а Срби се обавезују да бране земљу и гоне бунтовнике; и да управник у Србији не буде Турчин. "Жељенога мира и реда ми никада нећемо имати ако би и даље остали војни чиновници турски." То је била права народна жеља, писмено утврђена 1. маја, која је могла бити, у поверењу, саопштена само руском претставнику и кнезу Ипсилантију. Друга, јавна, молба садржавала је жеље, да у Београд место војног изасланика дође мухасил, т.ј. високи финансиски чиновник; да Срби за 12 нахија изаберу 12 кнезова, који би добили царске берате. Врховни кнез становао би у Београду и био би веза између народа и царске власти. Тог врховног кнеза и нахиске кнезове бира народ. Данак би се давао непосредно султану, и то и харач и спахиске дажбине, тако да њихови људи не би више долазили у села. Јасно је, да су ово била два предлога; први максимални и други у тај мах минимални. Они су делимично прелазили оквир самоуправе из 1794. год. и могли су на Порти да изазову озбиљна разматрања.
На Порти се, услед разних вести и разних појава, мишљење о карактеру српског устанка почело постепено да мења. Извештаји с турских страна стали су наглашавати, како устаници проливају крв правоверних и како, потицани са стране, неће да се смире. Савети које је султан упућивао у Србију, преко цариградске патриаршије и суседних кнезова, нису имали жељеног успеха. На Порти нису хтели схватити, да саме речи нису могле смирити духове, кад је све друго ишло по старом. У Цариграду је нарочито изазивало незадовољство то, што су се за устанак почеле интересовати Аустрија и Русија и тим српском питању давале и преко праве намере, дипломатски карактер. Устанак из пашалука почео је да утиче и на Херцеговину и на нишки и пиротски крај. С тога су с Порте стали поручивати, да Срби приме што им се нуди и да се смире, или ће их султан већ знати натерати на послушност. Овај тон претње постајао је све чешћи. Како Бећир-паша све до краја маја није долазио на своју дужност очевидно свестан свих тешкоћа које, и поред све његове добре воље, не може савладати при приликама које су владале у Београду и при колебању Порте, у Цариграду су јуна 1805. за новог београдског везира поставили нишког Хафиз-пашу. Хафиз је имао глас енергична човека и противника Срба. Порта је његовим именовањем показала, упркос опомена руског посланика, да хоће према устаницима нови курс; отезања је било већ доста. Прекинула је с тога даље разговоре са српским депутатима у Цариграду и упутила их непосредно на Хафиз-пашу. Порта је у свом ставу постала тако одлучна још и с тога, што су Срби до лета 1805. постигли још неколико тактичких војничких успеха, у жељи да се што боље обезбеде. Они су заузели и два важна града Карановац и Ужице.
Срби су на то решили да новог везира не приме и да му спрече пролазак за Београд. И скадарском Ибрахим-паши, који им је претио да ће поћи са 100.000 војске на Србе, ако се не покоре, они су одговорили пркосно да га чекају, само нек поведе што више коња и понесе што бољег оружја, да га остави у Србији. Кад је Хафиз-паша кренуо за Београд Срби су га, добро спремљени, сачекали и у борбама од 6-8. августа потпуно сузбили. Борбе су се водиле на граници Пашалука, око Параћина, и нарочито око Иванковца. У тим борбама и сам паша био је рањен, и од рана је доскора умро. То је био, после толико векова, први сукоб између Срба и претставника султанове власти, прва велика битка српског устанка. Борбу је с успехом почео војвода Миленко Стојковић код Иванковца, а одлучио је Карађорђе. Она је сасвим изменила дотадашњи карактер српског покрета: то није више револт против насилника и њихових дела, него свестан и спремљен отпор против саме царске воље, а после изричних царских опомена. После овог није се више могло натраг.
|
