Развој устанка
Хафиз-пашин пораз изненадио је Порту. И смелост и снага устаника показале су се веће него што се тамо веровало. Сад је ту упорност требало сломити, и то пре него што би постала још више опасна. С тога већ у септембру почеше припреме за будућу велику офанзиву против Србије. Чак један азијатски паша пребачен је у Румелију да учествује у борбама. Пре свог одлучног корака Порта је, да умири Аустрију, 10. октобра понудила њеног посланика да бечки двор утиче на устанике, али да им изјави још сад: да после тога немају више чему да се надају ни од саме Аустрије. Понуда је, дакле, имала једну осетну, иако чисто дипломатску, жаоку прекора. Румелиски везир Ибрахим-паша доби наређење да нападне с југа, а босански валија, Сејиди Мустафа-паша, са запада. Шејхулислам издао је фетву, да би био велики грех не кренути у рат против одметника и помоћи "невољној браћи". Само што је у Турској лакше било издати заповест него је остварити. Због зиме припреме су ишле споро и нерационално; финансиска средства Царевине била су оскудна и неуредна; и тешкоћа је било не само због српског него и ради других питања. Намеравана офанзива отезала се много и ради других мера које је Порта обећавала предузети пре него што приступи тој крајњој.
Срби су били свесни после Иванковца да им претстоји озбиљна борба. Они су с тога крајем новембра 1805. решили на скупштини у мало пре тога ослобођеном Смедереву, да више не плаћају данак, него да свој новац употребе на ратну спрему. Ипак, из обзира према саветима Русије и Аустрије, и по препоруци свог пријатеља кнеза Ипсилантија, а и из дипломатске потребе да не поруше све мостове за собом, они су стално уверавали да су одани султану и да њихов отпор није уперен против законите власти. Тако су у својим молбама писали и у Цариград. Нема сумње, да је поред све одлучности било код устаника и нешто страха, када су чули за велика турска спремања, и да би они, ипак, волели ствар свршити некако лепим, него газити у борбу против далеко веће силе. С тога су они и молили, и у Петрограду и у Бечу, да се Русија и Аустрија заузму код Порте за њих и да, можда, једна комисија састављена од турских, руских и аустриских претставника испита узроке метежима и нађе решења. У другој једној молби, упућеној руској влади, Срби су молили руску војну помоћ, у људству и топовима, и под вођством једног руског великог кнеза. Неколико пукова са Србима у заједници створили би од српског устанка један велики покрет и прави еп и постигли би несумњиве успехе.
Покрет у Србији није могао остати без утицаја и у осталим нашим крајевима. Карађорђе, обавијен мистиком, постао је веома популаран у целом нашем народу. Рано су о њему настале легенде и епске песме. За даровитог слепог гуслара Филипа Вишњића, који је и сам био песник, прича се, да је, идући од Босне све до Скадра, разносио песме и ширио глас о устанку у Србији и његовом вођу. С тога, и поред свих службених смиривања, на много страна ври. Нарочито у источној Херцеговини. Од јесени 1804. год. Никшићи, Пивљани, Дробњаци, Гачари и Рудињани стално пожурују цетињског владику да почне ствар. У том правцу деловали су и разни изасланици из Србије, који су и усмено и преко вођинских писама позивали остале сународнике да им се придруже и почну борбу с Турцима. Кад су Срби заузели Ужице и Карановац и тако допрли до близу Новог Пазара, односно старе Херцеговине, покрет је могао узети више маха. У лето 1805. букнуо је доиста устанак у Дробњаку и међу Никшићима. Немамо, на жалост, много појединости о њему, али се зна, да је био прилично захватио. Почетком октобра био је упућен против њих Сулејман Скопљак паша, један од најхрабријих и најодлучнијих турских заповедника. Он је успео да побуну угуши и коловође казни. У самом Дробњаку обешено је 18 лица.
Осетан преокрет догодио се у то време и у европском односу сила. Русија и Аустрија претрпеле су крајем 1805. год. тежак пораз код Аустерлица у борби с Наполеоном. Аустрија је после тог пораза била потиснута из Немачке, у којој је све замирало из страха од Француза. Бечкој влади није могло бити свеједно да изгуби утицај и на Балкану. На Порти се већ почео осећати известан француски ветар и бечка влада, ма колико се трудила да га ослаби, баш ради њега није могла да скроз напусти српско питање. Почетком 1806. год. послата је у Беч једна депутација са протом Матијом на челу, а у исто време Срби су поново молили султана да их не напада, јер њихов устанак није настао из обести и непокорности, него од тешког зулума. У Русији на српско се питање гледало у овај мах с пуно пажње. Принц Чарториски говорио је аустриском посланику отворено да Србе не треба напустити, већ због тога да се омету Наполеонове сплетке, и да им треба дати оружја, џебане и других потреба. Опасност од Наполеонова утицаја увиђала се и у Бечу. По Пожунском Миру, закљученом 14. (26.) децембра 1805. год. између Француске и Аустрије, бечка влада морала је уступити Французима целу Далмацију с Боком. Ови су тако закорачили на Балкан још непосредније него раније и дошли су у непосредну близину Црне Горе и осталих српских области. Њихов утицај на Србе, позитиван или негативан, могао се очекивати са извесном сигурношћу. Бечка влада није хтела да се замери Порти узимајући Србе у отворену заштиту, али да не би одбила Србе пристајала је, ипак, да посредује за њих. То је изрично речено српској депутацији, али им је уједно одбијена војничка помоћ, коју су нарочито тражили. Бечка је влада ипак пристала да упути суседним пашама писма, молећи их да не журе с непријатељствима, пошто би се ствари могле уредити на леп начин. Сам цар Франц обратио се писмом султану 28. фебруара (12. марта) нудећи своје посредништво. Али те понуде нису примљене. Аустриски глас у Цариграду, исто као и руски, наилазио је у Цариграду, после Аустерлица, на много мање обзира него раније. На Порти се тражило ни мање ни више него да се Срби покоре "с конопцем о врату". Султан је био незадовољан тим посредовањем; на двору се налазило да је то непотребно мешање у турске унутрашње ствари. Султан Селим, одговарајући цару, говорио је да је он за три године дао доста доказа о својој доброј вољи и стрпљивости, и да ће сад његова војска довести ствари у ред. Није у том правцу боље прошао ни сличан руски корак. Турска је у исто време изјавила наду француском претставнику, да Наполеон неће примити под своју заштиту српске бунтовнике, ако му се ови буду случајно обратили. Наполеон је употребио ту прилику да искали своју љутњу на Русију и да је у Цариграду претстави као непријатеља, који помаже Србе с планом да би што више оштетио Турке. У српском питању Наполеон је тада потпуно примао гледиште Порте. Самом султану он је писао 8. (20.) јуна 1806., да против Срба треба употребити "најаче мере".
Да би турски напад могли дочекати што спремнији и на што бољим положајима Срби су од почетка 1806., поред свих молби и претставки, почели и са војничким радњама. Они су узели Порез и освојили Неготин на истоку; посели су Параћин, Ражањ, Алексинац, Крушевац, а њихове чете продрле су до Студенице на једној и у Топлицу на другој страни. У новоосвојеном Поморављу аустриски капетан Вуча Жикић, родом из Маврова, који се истакао већ за Кочине Крајине, прешавши у Србију, подигао је читав низ пољских утврђења између Ражња и Алексинца, која су добила име Делиград.
Најтежи положај имала је 1806. год. Мачва. Турци су већ крајем 1805. год. били искупили око Дрине преко 20.000 војника. Од почетка 1806. год. учестали су турски напади. Робљена су и паљена многа села. Тако је пред Ђурђев-дан упао Кулин капетан у јадарско село Добрић, па је у њему побио 74 човека, а одвео на 300 глава робља, већином женског. С великим напором својим и својих људи откупио је и ослободио то робље Иво Кнежевић, кнез босанске Семберије. Од страха доста људи беше клонуло духом и признало рајалук. Поједини јуначки подвизи, као Стојана Чупића и његових другова у борби на Салашу, нису могли много изменити општи положај. Карађорђеви позиви владици Петру I, да се придружи србијанском покрету, остали су узалудни; под руским притиском, а и из локалних својих интереса, владика је у ово време сву пажњу обратио Французима и њиховом поседању Далмације и Боке. Снабдевање Срба оружјем и муницијом ишло је врло тешко, јер се Аустрија устручавала да им то дотура макар посредно и кришом, да се не би замерила Турцима. Јер ови су јој и службено пребацивали, да шаље Србима не само џебану и оружје, него и топове, и официре, па чак и редовну војску. Разумљиво је с тога, што се, и поред свих успеха, међу Србима помишљало поново на то, да се тражи помирљив излаз. По договору са старешинама упутио је Карађорђе 1. јула Петра Ичка да на Порти покуша склопити споразум. Срби су пристајали, да плаћају данак отсеком, да приме царског мухасила, а да се јањичари и зликовци истерају из земље. Срби би бранили земљу и вршили у њој, по султановим наредбама све јавне послове. Срби су се вратили на свој минимални програм заплашени турском силом која се спремала на њих, а видећи да не само Аустрија него ни Русија неће да учине за њих ништа стварније и ништа војнички непосредније.
Али пре него што је Ичко стигао у Цариград и почео преговоре турска војска је прешла у нападај. И то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Видинску војску сузбио је код Пореча 24. јуна Миленко Стојковић. На западном фронту преузео је заповедништво сам Карађорђе. На Мишару, 1. августа, са силним замахом, српска војска сатрла је ордију Кулин капетана и однела најславнију и највећу победу Првог Устанка. Нишка војска разбила се о делиградске положаје, које је вешто бранио Петар Добрњац и коме је, после успеха код Мишара, дошао у помоћ Карађорђе. После трећег узалудног јуриша од 27. августа Турци су сами понудили примирје, које је склопљено 2. септембра. Сам Халил ага Гушанац писао је после тога Карађорђу: "Твоје су победе заиста необичне и дивне, и то је заиста једини пример да је раја победила војске мојега султана и господара".
У Цариграду, стојећи пред новим спољашњим заплетима, борећи се са доста финансиских и унутрашњих тешкоћа, беху склони на преговоре. На нову војну експедицију, после неуспеха ове прве, није се могло одлучити брзо ни лако. Ичко је с тога у престоници постигао позитивне резултате. Већ око 10. септембра стигао је у Србију са обавештењима да је Порта начелно примила српске захтеве. За њим је, са свечаном пратњом, стигао 25. септембра у Смедерево и мухасил Хасан-ага. Али, он није донео собом обећани царски ферман, јер је био послан, тобоже, за румелиским беглер-бегом. Мухасил је усмено изложио, да Срби имају плаћати данак њему, да у градовима остану турске посаде, а остале послове у земљи да воде Срби сами. Гушанац је са крџалијама имао напустити Београд, а јањичари и други Турци могли су остати једино ако буду живели од неке своје привредне зараде. Кад мухасил није дошао с обећаним ферманом Срби почеше да сумњају да је по среди нека вешта подвала. Ни Карађорђе му није веровао, иако је, чини се, Порта пристајала да га призна као баш-кнеза у Србији. Мухасилове усмене поруке није хтео да прими ни Гушанац, па се ствар заплела била још више. Срби ипак нису прекинули преговоре, него су упутили поново у Цариград једну депутацију, и опет с Петром Ичком, да изведе ствар на чисто. А дотле нису хтели да одложе оружја, него прегоше свом снагом да узму Београд и да Гушанца силом уклоне одатле. Босански везир, по наредби Порте, поручио је сам Гушанцу да изиђе из града, а устаницима је поручио султанову жељу да се умире и приме оно што је уговорено и да нарочито силом не ударају на Београд. Али Срби нису то послушали. Хтели су да то питање пресеку кратким путем, а да уједно покажу и своју вредност.
Круна свих њихових војничких успеха било је освајање Београда. Аустриска војска сматрала је као велике успехе, кад је под принцем Евгенијем и Лаудоном, могла у два маха, у XVIII веку, да освоји тај град, који је важио као једна од највећих турских тврђава. Готово голорука раја, са врло мало оружја и скоро без имало артиљерије, успела је да, под Вождовим заповедништвом, јуришем освоји, 30. новембра, најпре варош, а потом, 27. децембра, и саму тврђаву. И овом приликом Карађорђе се трудио да одржи гвоздену дисциплину. Неколико насилника, који су били ухваћени на делу, он је дао побити и рашчеречене обесити.
Крајем 1806. године српски положај је постао и дипломатски доста повољан. Турска је, по француском наговору, без питања и пристанка Русије, нашто је била уговорима обвезана, збацила кнежеве Влашке и Молдавске. Руска је војска на то ушла у обе кнежевине, а Порта је 12. децембра објавила прекид дипломатских веза и рат. Због тога сукоба Србима је обраћена пажња са обе стране: од Руса да их придобију на своју страну као савезнике, а од Турака да их избегну као противнике.
До тога часа Србија је била једна обична побуњена турска покрајина, којој су пријатељи давали лепе савете и сажаљиве прилоге, а на коју су у Цариграду гледали с извесним ниподаштавањем. Од 1806. год. и освајања Београда српско питање је добило нови значај. Срби су одједном постали политички чинилац с којим озбиљно рачунају у свом сукобу и Русија и Турска, и на чије се акције обраћала пажња, понекад изузетна, не само у Бечу, него и у Паризу. Од балканских народа до почетка XIX века у Европи се највише знало и рачунало с Грцима; од 1804. год. место њих на први план ступају Срби. Они су први дигли заставу устанка и после много векова ставили на дневни ред не само ослобођење балканских хришћана, него и стварање нових хришћанских држава у том делу Европе.
|
