Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Рат између Аустрије и Русије с једне и Турске с друге стране ликвидиран је миром у Свиштову и миром у Јашију.

То је био последњи рат Аустрије с Турском, мада не и последњи сукоб. На обе стране постојала је тежња да се створи период мира, који би и једнима и другима оставио слободне руке, да се могу посветити другим задацима. Аустриски двор све је више освајала брига због развоја ствари у вези са француском револуцијом, а турски двор озбиљно се носио плановима да изведе толико потребне реформе у целој држави. Султан Селим III, који је дошао на престо 1791. год., трудио се искрено, да турску управу и цео систем ослободи трулежи и дигне на европски ниво.

Међу првим мерама у султановим реформама била је забрана јањичарима да живе у Србији, односно у Београдском Пашалуку. Та се војска била сасвим изметнула и одавно искварила. Старо ратничко одушевљење заменила су друга, непосреднија и више себична осећања. Уживала се власт, и поседи, а развио се систем подвале и неодговорности. Јаничарски оџаци били су места свих врста корупције, а у исти мах легла бунта и нереда. Већ у XVI веку султани су имали честих главобоља с њима, а од XVII они постају права напаст. Носе се не само са свима властима, које чак понекад и силом смењују, него учествују и у дворским сплеткама и кидисавају на саме султане. Султан Селим, који се обавезао да ће чувати ред на граници, знао је добро, да за тај ред не може јамчити ако у Србији остану јањичари, који ће проводити своју вољу. У прошлом рату од њих није било скоро никакве користи, али у миру може бити сигурне штете. И с тога је његова забрана лако разумљива са његова гледишта. У турском свету она је, међутим, наишла на живе протесте и на организован отпор.

Порта је поверила енергичном али мудром Бећир-паши да поврати ред у Србији. Чим је дошао у Ниш он је, свакако по добијеном овлашћењу, дао убити чувеног јаничарског вођу из Београда Дели Ахмета. Одмах потом угушио је буну, коју су изазвале у Нишу присталице убијенога. Имања разјурених јањичара паша је почео да дели муслиманским породицама из Позња, чије је подручје имало припасти Аустрији. Да јањичари ове мере неће примити мирно могло се унапред очекивати, у толико више што су постали бескућници у правом смислу речи. И доиста кад је Бећир-паша у лето 1792. био упућен у Битољ, а место њега дошао Мехмед Пекмеџи паша, јањичарска буна избила је са пуно страсти. Већ у августу њихова је војска стајала пред Београдом, па је домало, помоћу београдских Турака, освојила варош, а после и сам град, заробивши и пашу. Турска војска, која је из Босне била упућена у помоћ паши, била је разбијена, али је друга војска, послата из Ниша, успела да се, у новембру, вештим манервром дочепа града. Вођа те војске, Топал Ахмед-паша наставио је одмах Бећирову политику, а као награду за постигнуте успехе добио је везирски чин у Београду.

Већ за време ових борби и једна и друга страна помишљале су, да у борбу уведу и Србе. Нарочито су с тим рачунали претставници законите власти. Они су полазили са гледишта, да је самим Србима у сопственом интересу да се ослободе јањичара, па да с тога треба да помажу напоре власти да се уведе ред. Тако се јавила мисао о организовању народне српске војске. Турци су добро знали, да су Срби, у прошлом рату, учествовали као посебне војнички извежбане јединице и да би, у борбама с бунтовницима, могли бити добро искоришћени. У плану султанових реформи било је истинског настојања, да се поступање према хришћанима измени на боље, а у Србији су претставници власти радили на томе, да поврате поверење код Срба. Фанатизовани и грабљиви појединци ометали су та настојања и протестовали су на сав глас што султан и његови органи гоне правоверне за љубав ђаура, који су скроз непоуздани; код многих, чак и одговорних лица, ти су протести примани са пуно саучешћа. Видећи то Срби су били неповерљиви и нису хтели да се излажу; хтели су најпре да виде како ће Турци сами између себе пречистити рачуне.

По српском схватању прави ред могао се успоставити само тако, ако се између народа и власти искључе нежељени посредници; другим речима, ако се народу да једна врста самоуправе. Мисао о самоуправи јавила се међу Србима већ пре склапања Свиштовског Мира, а заступао је троношки архимандрит Стеван Јовановић са још неким свештеним лицима. Игуман манастира Боговађе Хаџи Рувим Нешковић бележи, како су Срби у ово време упутили цару молбу, "како не би се мешали Турци у царске послове, кроме паша и кнезови". У Цариграду се према тим тежњама показало извесно разумевање, иако им се у свему није могло изићи до краја у сусрет. У лето 1793. бавио се у Србији посебан капиџи-баша с Порте, који је испитивао стање у земљи, тражио додира с народом, и обуздавао грамжљивост Топал Ахмет-паше. Он је уводио и извесне реформе у питању спахилука у Србији и у односу спахија према народу. Тај капиџи-баша био је главом Хаџи Мустава-паша Шиникџић (Шиник-оглу), ранији надзорних јавних градња (бина-емин) у Београду, једна од најважнијих личности у новијој историји Србије. Хаџи Мустафа постао је београдски везир јула месеца 1793. На тај положај он је дошао нешто по личним везама, а и по том, што је давао извесне гарантије, да ће стање у Србији моћи поправити.

Главна личност, која је посредовала, био је велики цариник у Београду, Азиз ефендија, који је дошао у Србију одмах иза Бећир-паше и који је, за време јањичарске буне, пребегавши у Земун, давао главна обавештења Порти. Он је био пријатељ Мустафин, а рођак "свемоћног" Јусуф-паше, љубимца султанова. Азиз је био човек од значаја и постао је касније турски посланик у Берлину. Важио је као напредан човек, слободоуман и пријатељ хришћана. Као цариник ушао је у везе са интелигентним и активним базрђан-башом београдским Петром Ичком, рођеним Маћедонцем из Катранице, који је у Београду имао јак утицај још од пре Кочине Крајине. Петар је, према аустриским дипломатским извештајима, искоришћавајући своје везе, ударао произвољне намете на увоз аустриске робе у Србију, за које је Јусуф паша испословао наредбу, да се наплаћује у Београду за сву робу која улази у Турску, сем за ону упућену у Цариград. И за Хаџи-Мустафу аустриске вести кажу, да је волео новац. Биће, по свој прилици, да су све те људе спајале не само начелне, него и материалне везе. Има вести, да су Мустафа и Ичко били у тешњим везама и као чланови једне слободнозидарске ложе у Београду, којој је можда припадао и Азиз ефендија. Они су сви били отворени противници јањичара. На то би их, да и нису били пријатељи рефорама, опредељивали већ њихови трговачки послови, за које је требало пре свега сређено стање у Србији. У својим Мемоарима прота Матеја Ненадовић казује, да је и његов отац, ваљевски кнез Алекса, имао од раније пословних веза са хаџи-Мустафом и да је био пријатељ Петра Ичка, који му је једном приликом и живот спасао.

У Турској је у то време било одметништва на више страна. У нашем суседству био се одметнуо од султана скадарски паша Бушатлија, али је тај изгубио главу у борби с Црногорцима већ 1796. год. Много опаснији беше други одметник, Осмах назван - Оглу, чији је још отац био почео борбу против законите владе и у тој борби био убијен. Породица Пазван-Оглова, старином из Босне, имала је своје седиште од средине XVIII века у Видину. Пазван-Оглу се истакао у последњем рату и узео је у граду водећу улогу. Али, необуздан и грабљив, он је због својих пљачкашких упада у Влашку и Србију изазвао гнев султанов и био осуђен. Ради тога се он 1793. год. отворено побунио, приграбио власт у Видину, и стао окупљати око себе све незадовољнике из суседства. Код њега су нашли и прогнати јањичари из Србије не само прибежиште, него и пуну подршку.

Одмах по доласку Хаџи Мустафе паше јањичари су покушали нови препад, али су код Колара били сузбијени. У борби против њих употребљена је том приликом први пут српска народна војска, којој се једино и има захвалити за постигнути успех. Код Турака било је тајних одметничких пријатеља; у овој борби догодило се чак да су неки пашини људи пуцали на Србе. Паша је видео, да се у гоњењу одметника може с пуном вером ослонити првенствено на Србе и он је с тога предузео све, да се организује њихова народна војска. У толико више, што му је држање њихових људи по реду и дисциплини уливало пуно поверења. Он је чак од њих после редовно састављао своју личну пратњу. Прота Матија казује, како је тада телал викао по свима пазарима: "Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нек прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест". Ко се од Срба буде храбро показао, поручивао је везир даље, биће ослобођен за годину дана од свих дажбина. То је први пут да Турци сами, у борби са својим једноверцима, зову Србе у помоћ и просто им гурају оружје у руке. А ови су, каже један аустриски извештај, знали да се држе. Док су турске помоћне чете изашле пред пашу у гомили, Срби су, као на некадашњем аустриском вежбалишту, ишли у правој линији, у два реда, са својим кнезовима, који су испред својих одреда јахали на коњима. То више није била проста раја, него људи који су, с оружјем у руци, постајали свесни своје вредности.

Као награда за српско држање, и као резултат нове Портине политике према њима, објављене су током 1793. год. неколике одредбе, које претстављају основу једне уске, али ипак стварне, локалне аутономије. Враћене су старе народне власти: по селима кнезови, а по кнежинама оберкнезови (по немачком: Ober-knez). Турцима је било забрањено долажење у чисто српска села. Они су могли одседати само у хановима, као и остали путници. Кнезовима је одобрено, да за сигурност по друмовима могу држати своје одреде пандура са буљубашама. Порез се имао плаћати одсеком, у две рате, о Ђурђев- и Митров-дану, а износио је 650.000 гроша годишње. За пашу и градску посаду свака пореска глава давала је по двоја кола сена и једна кола дрва. Све те повластице озваничила је Порта својим ферманима с почетка 1794. год., пошто је саслушала извештај Азис ефендије о њима и о стању у Србији уопште. Сем тога, Портини фермани су одређивали да спахије са својим породицама могу становати само у Београду; порез је износио по 15 гроша годишње на сваку пореску главу; строго је било забрањено свако насиље. За Србе је још, посебним ферманом, донета одлука, да могу несметано обнављати и подизати своје цркве. У ферманима нису ближе означене оне дажбине, које је народ имао давати спахијама, али се зна да су оне постојале и да је давање вршено. Главне су од њих биле десетине од свих усева по четири гроша од ожењене главе. Порез у народу купили су из почетка посебни скупљачи пореза и тек је касније, после извесних сукоба, тај посао пренесен на локалне кнезове. Као врло важна новина било је то, што се и на Порти примало, да у одбрани Београдског пашалука учествују и Срби. Ове српске повластице, како је утврдио др Д. Пантелић, одговарале су највише оним повластицама, које су Турци били дали становницима Архипелашких Острва.

Стање сељака у Србији после ових повластица могло се сматрати као далеко боље него у једној другој нашој покрајини под турском влашћу. Срби су имали своје, од турских власти, признате поглавице, какви су, примера ради, били Станко Харамбашић, вођа народне војске, кнез Алекса Ненадовић, кнез Ранко Лазаревић и др. Они су имали оружје и једну врсту војне организације, која је прилично функционисала и од које се тражило, да чува Царство од његових дојучерашњих главних бранилаца. То је, нема сумње, једна од главних српских тековина с краја XVIII века, једна од оних која је после омогућила избијање устанка. Већ тада се у народу јављају ликови као онај чувеног Илије Бирчанина, који, по снажном Вишњићевом опису, претставља најлепши тип јунака тога времена.

У другим нашим покрајинама стање је било много теже. У Босни налазило се више домаћег и из суседне Славоније и Далмације досељеног муслиманског елемента него у Србији, и тај је будно чувао да став раје не узме опасније изгледе. Сем тога, хришћански елеменат у тој земљи био је поцепан у православне и католике, међу којима није постојао интимнији додир и сарадња. Маћедонија и Стара Србија биле су тада у средишту европског Турског Царства и сваки покрет у њима могао је без много муке бити пригушен. Отпорнији став имао је још само српски елеменат у источној Херцеговини, захваљујући својим планинама и кршевима у суседној Црној Гори која му је давала уточиште.

Само, ни ово стање у Србији није било дуга века. Још 1795. год. писао је аустриски посланик из Цариграда, да Турско Царство "кипти" од незадовољника. Султанова настојања нису имала правог пријема ни код оних који су их на очи примали и требали изводити. Кад је султан наредио неколицини суседних паша да сломију отпор Пазван-Оглов они нису постигли ништа, нешто из узајамног неповерења, а нешто што су имали извесних тајних додира са султановим непријатељем. Љутит, султан је почетком 1796. год. дао погубити румелиског беглер-бега. Мустафа-паша, који је исто суделовао у тој експедицији, доживео је свакојаких разочарења. У лето 1797. султан га је именовао за румелиског беглер-бега и Мустафа је отишао у Пловдив, да руководи акцијом против бунтовника из Видина и у Румелији. За време његова отсутства видински господар са јаничарима наредио је брз напад и потукао је српску и пашину војску код Пожаревца, па је продро све до Београда и заузео саму варош. Пред сам Божић стигоше у помоћ ваљевски Срби и са њиховом помоћу турска градска посада одби нападаче и очисти град. Илија Бирчанин гонио је "Видинлије" све до Смедерева. После тих успеха јањичари беху потиснути из целе земље, али не беху сатрвени. Они су и даље само чекали погодан час, па да понове свој напад. Нарочито су били кивни на Мустафу-пашу ради његове сарадње са Србима и ради тога што није штедео крвопије. Кад су у Шапцу јањичарски људи убили кнеза Ранка Лазаревића везир је за његову главу дао конопцем удавити насред шабачке чаршије 27 њихових другова. Одлучности је било код њега и у другим приликама.

Добрнамерне планове Селима III осујетила је и потпуно растројила тадашња француска политика. Француској дипломатији било је много стало до тога, да Аустрију, која јој је могла бити веома опасна на Рајни (Марија Антоанета, жена краља Луја XVI била је аустриска принцеза; аустриски цар био је тада и немачки и имао је и личних и државних разлога да буде противник револуције), што чвршће веже за исток. Аустрија је и устала против нове париске владе, помажући француске емигранте и склапајући савез са Пруском. Да предупреди аустро-пруску офанзиву сами су Французи у пролеће 1792. објавили рат бечкој влади. С тим у вези француска дипломатија се трудила, да помути аустриске односе с Турцима. Да би се то постигло требало је спречити извршење Свиштовског Уговора, који је предвиђао извесне исправке границе на Уни у корист Аустрије. Зато је требало узбунити босанске бегове у Крајини. Као главно лице за ту акцију употребљен је син француског конзула у Дубровнику, млади песник Марко Бриеревић, који је лепо знао наш језик и који се био скоро потпуно "подубровчио". Бриер и његови француски помагачи радили су мање-више отворено и код везира у Травнику и код појединих бегова. И имали су успеха. Аустриски извештаји тога времена говоре о "јакобизираним беговима" и као њихова главног вођу помињу Ибрахим-бега Беширевића. Питање разграничења на Уни заплело се толико, да му за дуже времена ни једна ни друга страна нису могле приступити. Тек у јесен 1795. год. приступило се извршењу уговора, и то када је турска власт, под притиском, морала употребити силу.

Француска агитација није се ограничила само на Босну. У исто време радило се и у другим областима Балкана. Нарочито из француске амбасаде у Млецима, која је постала средиште револуционарне пропаганде. Постоје поуздани извештаји о агитацији у Боки, Црној Гори и Албанији. Видели смо напред, да су Французи отворено помагали Махмут-пашу Бушатлију и флотом и војним стручњацима. Касније су имали извесног успеха и у Црној Гори. Владика Петар био је с почетка њихов противник, већ и због Бушатлије, а и као свештеник и пријатељ конзервативних сила. У једном извештају бечкој влади он је желио аустриском цару "да освети невину крв, коју је тај необуздани народ обесно пролио као Каин крв свога брата Авеља." Погибија Махмутова донела је извесно олакшање не само на Цетињу, него и у Бечу. Аустриски претставници озбиљно су се плашили Махмутових веза са Босанцима. Сам цариградски посланик писао је, да су постојали предлози о ужој војничкој сарадњи између босанских бунтовника из крајине са француским одредима, која би из Италије, преко Ријеке, оперисали у Хрватској. Али, ако владика у први мах није примао француске сугестије изгледа да им касније није био сасвим стран. Известан утицај на њ вршио је његов секретар, Дубровчанин, опат Фрањо Долћи, који је због свог држања, по захтеву конзервативних сила Русије и Аустрије, изгубио главу. Сам владика био је једно време стављен под истрагу.

Французи су живо радили и међу Грцима. На грчко учешће у великој балканској акцији у Паризу се много полагало. И то и ради старе славе грчке, и ради тога што су Грци развили огромне пословне и друге везе по целом Балкану и у свима важнијим пристаништима Средоземног Мора, и што су у Цариграду, Солуну, Смирни и другим већим местима имали утицаја и могућности за подземни рад. Преко Грка, трговаца, свештеника и интелектуалаца, мислило се утицати и на остале балканске хришћане. Цариградски Грци преговарали су 1796. год. са Французима о свом ослобођењу. Грчки родољуб и песник Рига од Фере, чије су везе са француским службеним претставницима биле веома срдачне, дошао је исте те године у Беч, где је постојала јака колонија грчких трговаца. Ту је развио живу пропаганду за устанак против Турске. Међу онима, који су дошли у ближи додир с њим, била су и два-три Србина. У Бечу је настала и његов чувена Убојна песма упућена балканским хришћанима: "Упалите један пламен у целој Турској, да захвати од Босне до Арабије". Та песма, која је брзо постала популарна, певала се већ идуће године чак у Земуну.

Француски успеси у Италији против Аустрије и слом Млетачке Републике дигли су углед њихова оружја у великој мери. Крајем 1797. год. Французи су посели јонска острва и један део јужне Албаније и закорачили су на Балкан. Њихов утицај постаје после тога још непосреднији. Рига од Фере, у тврдој вери да је дошао час за акцију, спремио је проглас за устанак и преко Трста запутио се кући. Али га је ту стигла и ухватила аустриска полиција. После проведене истраге бечка влада је Ригу предала Турцима, који су га 24. јуна 1798. удавили у београдској тврђави.

Колико смо до данас могли утврдити, ова разграната француска активност није имала у Србији неких непосредних веза. Посредних, међутим, било је више. Она је, пре свега, усплахирила духове. И у Београду се налазило доста грчких трговаца, исто као и у Земуну. Што се проносило у једном граду није могло остати тајна у другом. Сталне борбе с јањичарима нису могле унети спокојство у народ, ма колико се власти трудиле да буду праведне. Али најачи посредни утицај на развој прилика у Србији учинио је француски упад у Египат, у лето 1798. Изведен изненада, брзо, са релативно великом снагом, он је изазвао запрепашћење у многим европским престоницама. У Цариграду нарочито. Чинило се, да је после слома млетачке власти, толико познате у Средоземном Мору, дошао на ред муслимански свет. Турска је објавила Французима рат. У том часу султану је било јасно, да он не може у исти мах водити рат и против спољашњег и против унутрашњег непријатеља. У толико пре, што је рат против Француза проглашен за свети. С тога се у Царигрду прогласила милост свима одметницима, који се покоре, макар и само формално, свом господару. Тако је било крајем 1798. год. опроштено и Пазваноглу, и јањичарима. Овима је чак било изрично дозвољено, да се врате у Србију.

<<   Садржај   >>