Put na Berlinski Kongres
Turske vlasti su primećivale izvesno življe strujanje među rajom naročito u Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj i pripisivale su ga panslavističkoj agitaciji, iza koje su nazirali u glavnom Rusiju. Ali je bilo izvesnih sumnja i protiv Austro-Ugarske, za koju se znalo da pruža ruke prema Bosni. S toga su počele s represalijama. Počeše zatvaranja ljudi i ustanova. U jesen 1872. god. jedna grupa hrišćanskih trgovaca u Banjoj Luci obrati se za zaštitu bečkoj vladi, ne znamo da li iz sopstvene iniciative ili po sugestijama austriskog konzulata. Brzo potom poče prebegavanje hrišćanskih, prvenstveno srpskih, lica iz bosanske krajine u Hrvatsku. Čim su prešla granicu ta su lica počela da iznose teške prilike pod kojima žive i po sugestijama Svetozara Miletića uputila su jedan memorandum silama potpisnicama Pariskog Mira. Ali ih je glavni put vodio u Beč, da tu stupe u veze s pretstavnicima velikih sila i sa austriskom vladom. To je bilo u leto 1873. god., malo posle trojecarskog saveza u Beču. Rusija, Nemačka i Austrija, kao tri konzervativne sile, htele su da očuvaju stvoreno stanje u Evropi, za čim je naročito išao Bizmark bojeći se francuske odmazde, ali su osećale da stanje na Balkanu teško može proći bez potresa. Rusija i Austro-Ugarska nisu verovale jedna drugoj, u ostalom sa razlogom, jer su i jedna i druga dobro znale da nisu nezainteresovane u rovenjima koja se vrše u Turskoj. Taj sastanak u Beču izazvao je kod naših ljudi velike nade. Nekoliko hercegovačkih vođa uputilo je tad preko Cetinja molbu ruskom caru, da ih prihvati u nevolji, jer se oni zbog zuluma moraju dići na oružje. Pozivali su kneza Nikolu da počne rad s njima, pa kad tu nisu odmah naišli na željeni odziv obratili su se Beogradu upozoravajući na mogućnost da ih Austrija preduhitri. Ali i u Beogradu se nalazilo da taj čas nije bio nimalo pogodan da se krene veća akcija.
Ali se točak nije dao lako zaustaviti. U Hercegovini je letina 1874. god. bila podbacila i svet se nalazio pred teškom neizvesnošću. Zakupnici poreza, koji su pre svega gledali samo svoj interes, pritiskali su narod, da isteraju svoje i državne prihode. U već uzmućenoj zemlji to je dalo maha novim protestima i sukobima. Na ustanak se gledalo kao na skoro jedino mogući izlaz. Na sastanku narodnih prvaka u Biogradu kod Nevesinja, na Malu Gospojinu te godine, bi rešeno da se diže ustanak o proleću i da se o tom obavesti knez Nikola s molbom da ih prihvati. Knez je primio izaslanike narodne lepo i pokušao je da utiče na njih. U svom opširnom memoarskom spisu o Hercegovačkom Ustanku on sam priča, kako ih je uveravao "da ih nikad neće napuštati, niti će odvojiti sudbinu Crne Gore od njihove", ali da tad nije bilo vreme za uzbunu. Ruska vlada je naročito uticala na kneza. Ovaj je doista uspeo da smiri ljude i da uputi hercegovačke izbeglice da se vrate kućama.
Duhovi su bili veoma uzbuđeni i naoštreni. Baš te jeseni, 5. oktobra, izvršiše Turci pokolj povećeg broja Crnogoraca u Podgorici, koji se tu behu zatekli na pazaru. Pokolj je došao kao osveta za uglednog Jusu Mučina, koga beše ubio jedan Kuč po pozivu Marka Miljanova. Taj pokolj izazva silno ogorčenje na sve strane. Vrila je krv. Ljudi su tražili osvetu i goreli od nestrpljenja što ih čak pre ne puštaju. Cetinjski krugovi umirivali su svet, ali su ostavljali jasne nade i za mogućnost odmazde. Knez je slušao savete iz Rusije, ali je pokušavao na sve načine da crnogorsko pitanje stavi na dnevni red, da bi ovom prilikom dobio izvesne teritorije od Turske u svom susedstvu. On je hteo dati razumeti i Porti i silama, da mir u susedstvu Crne Gore zavisi od raspoloženja na Cetinju i s toga se trudio, da sve niti zavera, priprema i akcija u Hercegovini i prema Albaniji drži u svojim rukama. Uticaj Crne Gore u Hercegovini i na tim stranama bio je neosporan. Svi viđeniji srpski glavari i sav narod gledali su samo na Cetinje i na poruke otuda. Videli smo, da Luka Vukalović, čovek od nesumnjivog značaja, nije mogao da uspe nimalo ni da se čak održi u zemlji, kad se zavadio s cetinjskim dvorom i počeo politiku na svoju ruku. Knez Nikola je umirivao Hercegovce, ali ne s namerom da ih smiri konačno, nego dotle dok to bude u njegovom političkom planu. S toga je i puštao da se i govori i radi na ustanku ne osećajući da bi, u izvesnom času, mogao izgubiti uzde iz ruke i da u gladnom narodu, teško pritisnutom i već razdraženom, može lako da izbije revolt, koji se neće dati lako zaustaviti.
U toliko pre što se na revolucioniranju duhova u Hercegovini radilo i s drugih strana. Austriski visoki generalitet, pod pretsedništvom samog cara, imao je 17. januara 1875. svoju sednicu, na kojoj je grof J. Andraši, kao ministar Inostranih Dela, izneo ciljeve bečke politike. Austro-Ugarska je želela da dobije Bosnu i Hercegovinu, ali to nije mogla ni htela da postigne otvorenim ratom, da ne bi izazvala protiv sebe Rusiju, Tursku i srpske države. Mesto toga ona je htela da deluje posrednim putem. Bečka vlada pomagaće nezadovoljne hrišćane, poticaće ih, i tako će razjedati Tursku i pripremiti javno mišljenje Evrope na potrebu da Dunavska Monarhija uvede red. U Beču je već tada podvučeno jasno, da ne bi nikako bilo u njegovom interesu da se pridruživanjem Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori stvori veća srpska država, koja bi mogla postati opasna po "zdravlje" Dunavskog Carstva. Austriji rat Turske s Crnom Gorom ne bi bio neprijatan. Ako bi pobedili Turci Austrija bi ih zaustavila i dobila bi mnogo u prestižu kod susednih balkanskih hrišćana; a ako bi pobedila Crna Gora sa Srbijom to bi dalo povoda Austriji da i ona posreduje i da izradi izvesne dobitke i za njih i za sebe. Nadvojvoda Albreht, koji je, kao pobednik kod Kustoce, uživao vojnički autoritet i bio glava ratne stranke, tražio je, da Austrija ne dozvoli zajedničku granicu između Srbije i Crne Gore, nego da, utisnuvši se među njih kao klin, očuva slobodan put za istok i neposrednu vezu s Turskom. Na toj konferenciji bilo je rešeno da Austrija učestvuje posrednim putem u akciji i da njena granica ima dopirati do područja između reka Bosne i Drine.
Naskoro potom, u aprilu 1875., krenuo je car Franc Josif u Dalmaciju s naročitom namerom. On je hteo da istakne značaj te oblasti za Austro-Ugarsku, i da unapred upozori na mogućnosti da zbog te pokrajine moradne tražiti proširenje prema istoku. Kad je car došao u južnu Dalmaciju njegovo ponašanje nije bilo ni mnogo diskretno ni uobičajeno u diplomatskom svetu. U Imotskom cara su pozdravili pretstavnici bosanskih franjevaca ističući prava Habzburške kuće na Bosnu i Hercegovinu, a po njihovom uputstvu javilo se uz put i nekoliko drugih deputacija. Car je neke od tih ljudi odlikovao, a neke nagradio, a svima je obećavao da će se pobrinuti za njih, da im bude lakše. Odmah potom počeli su kod hercegovačkih katolika u susedstvu Dalmacije sastanci i dogovori, da se krene akcija, pa su na njih pozivani i neki pravoslavni glavari iz stolačkog i ljubinjskog sreza. Taj put carev nije mogao ostati bez utiska na Cetinju, kao i na ostale srpske ljude i krajeve. On je dovoljno nagoveštavao da se nešto sprema; u vezi s ostalom austriskom aktivnošću nije bilo teško pogoditi ni u kom pravcu.
Sami muslimani nisu mogli da se uzdrže od izvesnih dela nasilja i osvete. Za kratko vreme pogibe od njihove ruke nekoliko uglednih ljudi iz naroda. Turske vlasti, računajući s ustankom, bile su pasivne prema nasilnicima; pustile su čak da izvesni zulumćari obiju državne magacine i razgrabe oružje i municiju. Strani konzuli i pašinski izaslanici pokušavali su, istina, da smire narod, ali je to išlo veoma teško, jer nije bilo potrebnog poverenja ni na jednoj ni na drugoj strani. Usred pregovaranja i kolebanja zbiše se neki događaji, koji ubrzaše rešenje. Blizu Metkovića, kod Dračeva, došlo je 19. juna do prepucavanja između pobunjenih katoličkih seljaka i muslimana. Pobunjenicima stiže pomoć iz okolnih sela. Tri dana potom depeširao je fra Stipan Naletelić s drugovima austriskom namesniku u Zadar, kako "svi kršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć od Austrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turci kolju. Nemamo džebane nit oružja, prosimo proviđenja. Barjak Austrije pred nami je." Među ustanicima se nalazio i Marko Stazić iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik dalmatinskog namesnika Rodića, a po Hercegovini je pre toga krstario austriski generalštabni oficir Viljem Sauervald.
Nezavisno od tog sukoba kod Dračeva, skoro u isto vreme, došlo je do borbi i u nevesinjskom kraju. Harambaše Pero Tunguz presreo je sa svojom četom u Bišili jedan turski karavan i ubio je sedam kiridžija. To još više uskomeša muslimane. U Kifinom Selu donesena je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak proširi i na ostale srezove hercegovačke i da počne življe. Dva dana potom, na Krekovima, došlo je do prve prave borbe. Nevesinjska puška bila je glas ostaloj Hercegovini. Ustanak je planuo.
Knez Nikola je pokušao da ustanak zadrži, ali to se više nije moglo. Da bi ostao s ustanicima u vezi uputio je među njih čuvenog junaka i harambašu Peku Pavlovića. Peko se nije malo iznenadio kad je video ratoborno raspoloženje ustanika. Oni se smatraju, javljao je knezu 7. jula, "tako silni, koliko da nema nijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka." Videći to i knez je popustio. Pozvao je sve glavnije hercegovačke vođe na tajni sastanak na Lovćenu i tu im je 26. jula dao svečanu izjavu, da će sama Crna Gora ući u rat, ako ustanak ne bi imao uspeha. Malo potom odredio je svog tasta, vojvodu Petra Vukotića, da sa Grahova utiče na ustanike i upravlja njihovim poslovima. On im je doturao hranu i džebanu, a "đe je trebalo potkrepljenje četama hercegovačkim, tamo je šiljao Crnogorce." Malo potom buknu ustanak i u Vasojevićima i 4. avgusta dođe tamo, na Seocima, do prve borbe između Srba i Turaka. U isto vreme zakrviše i Kuči.
Mesec i po dana posle nevesinjske puške ustanak je izbio i u Bosanskoj Krajini. Pobunili su se težaci između Dubice i Kostajnice u noći 3-4. avgusta. Prvi napadaj izvršen je na Kulu u selu Dvorištu. Odmah potom ustanak se proširio i na susedne krajeve, pretežno duž austriske granice. Glavni vođa na toj strani bio je Ostoja Kormanoš, koji se prvi, 5. avgusta, sukobio s turskom vojskom. Domalo, u Krajinu su, kao vođe, stigli i neki bosanski emigranti iz Srbije, među kojima se isticahu Petar Petrović Pecija i Golub Babić. Naročito je bio borben stari hajduk Pecija, koji je u narodu od ranije stekao glas junaka i pregaoca.
Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine, Srbija i Crna Gora. Javno mišljenje, pod uticajem naše romantičarske književnosti i panslavističkih krugova Rusije, tražilo je rat, u tvrdom uverenju da Turska, "bolesnik na Bosforu", neće moći odoleti srpskom naletu. "Malo nas je, al’ smo ljudi", ponavljalo se u raznim variacijama kroz pesmu i kroz štampu. Rat s Turcima, koji je trebalo da donese oslobođenje raje, oglašavao se kao sveti i u nj se pozivalo sa više strana. Ali, dok je takvo mišljenje osvajalo u književnosti i štampi, pa čak zahvatalo i vodeću liberalnu stranku u Srbiji, u širokim narodnim krugovima srbijanske kneževine rat nije bio mnogo popularan. Bilo je otvorenih poruka, da je besmisleno oslobađati druge, kad Srbija sama stenje pod "najtežim birokratskim jarmom". Drug Svetozara Markovića, mladi Nikola Pašić, hteo je da se pomažu ustanici, i sam je otišao u Hercegovinu, istina ne da se tamo bori, nego da odnese neke skupljene priloge. Protiv rata bio je 1875. god. i sam knez Miloš, na koga su mnogo uticale austriske pretnje i odvraćanja. Zbog takvog njegova držanja on je postao predmet opštih napadaja i vodeći radikali u Srbiji bili su čak spremni da ga zamene borbenim crnogorskim knezom, koji je uživao opšte simpatije.
Čim je izbio ustanak u Bosni došla su 9. avgusta 1875. dva poverenika srpske vlade biskupu Štrosmajeru. Srbi su nudili Hrvatima, da i oni uđu u akciju i da deluju u turskoj Hrvatskoj, koja bi onda imala pripasti njima. "Od vlade hrvatske ništa se drugo ne bi zahtijevalo, neg da zažmiri i ustanak hrvatski pod rukom podupire." Štrosmajer je odmah o tom obavestio svog prijatelja Franju Račkog, slažući se u načelu s potrebom akcije, ali je želeo da se o tom obavesti i ban, poznati pesnik Smrti Smail-age Čengića, Ivan Mažuranić. Rački mu je doskora odgovorio, da su, po njegovim najskorašnjijim izveštajima, Mađari odlučni protivnici svake akcije protiv Turaka, a da je car lično kazao banu, kako mora ostati neutralan.
Ni ostali narodi na Balkanu ne odazvaše se srpskim pokretima. Grci ostadoše mirni, a mali lokalni pokušaji ustanka među Bugarima biše brzo ugušeni. Arnauti su se, u većini, držali s Turcima i borili se na njihovoj strani. Srbi su ostali osamljeni, imajući sami da prime borbu s Turskom Carevinom, čija je snaga bila još uvek veća nego što su oni zamišljali.
Kad je ustanak izbio predložio je bečkoj vladi ruski ministar Inostranih Dela, knez Gorčakov, da Rusija i Austro-Ugarska posednu Bosnu i Hercegovinu, kako bi sprečile dalje širenje ustanka i uvele sređenije prilike u te zemlje. Austro-Ugarska je imala neprijatno iskustvo zajedničke okupacije Šlezvig-Holštajna sa Pruskom, a sem toga nije ni načelno pristajala na saradnju s Rusijom u oblastima na koje je ona stavila sama ruku i polagala izvesna prava. Mesto toga, bečka vlada, hoteći da se pokaže neutralna i humana i zaštitnik balkanskih hrišćana, tražila je, da Turska, u sporazumu s ustaničkim vođama i konzulima, spremi potrebne upravne reforme. Turska je prihvatila taj predlog, ali se naskoro videlo da niko s njim nije mislio iskreno, ni Turci, ni ustanici, ni zainteresovane sile. Posle svih ranijih iskustava ustanici nisu više verovali u turske reforme i tražili su daleko više, nego što su Turci mogli dati. A i same sile, predlažući reforme, više su mislile na paliativ, nego na konačno rešenje. Sultan je 30. novembra (12. decembra) 1875. objavio svoju iradu, kojom obeća reforme za celu Tursku Carevinu, a ne samo za Bosnu i Hercegovinu. Po traženju Rusije sile su na tu iradu odgovorile Andrašijevom notom od 18. (30.) januara 1876., tražeći da se pre svega srede prilike u te dve oblasti. Turska se načelno složila s tim, "ali samo su se naivni mogli zavesti ovim prividnim ustupcima", kako tačno kaže A. Debidur. Istina je, doista, da je Turska istinski pomišljala na reforme i da je pokušala i da ih sprovodi, naročito u Hercegovini, koja bi administrativno odvojena od Bosne. Ali carigradska vlada nije mogla izmeniti mentalitet celog muslimanskog stanovništva, niti reformama prekratiti podzemna rovenja. Uz pokušaj reforama Turci su pokušali i posredovanje na Cetinju, ali je knez bio skup u ceni. Pod njegovim uticajem postavili su i ustaničke vođe, u Sutorini, 27. marta, u prisustvu ruskih i austriskih, neprihvatljive uslove za smirivanje Hercegovine. Oni su tražili ni manje ni više, no da se turska vojska ukloni iz njihove zemlje, i da ostanu samo mali garnizoni u glavnim mestima.
Za to vreme ustanak se dalje razvijao. U Bosni on nije mogao da uzme velika maha, jer je Krajina bila daleko od Srbije, koja bi je mogla pomagati kao Crna Gora Hercegovinu. Same vođe u njoj bile su više četnici nego vojvode. Već 29. avgusta (10. septembra) poginuli su kod Gašnice, na Savi prilikom iskrcavanja oružja, obojica glavnih vođa, Pecija i Kormanoš. U istočnoj Bosni ustanak oko manastira Tavna ugušen je u samom početku, jer su tu muslimani bili brojno vrlo jaki, a i Turci su imali prilično redovne vojske.
Nov element u bosanski ustanak na Krajini donela je pojava kneza Petra Karađorđevića. On se, posrbivši svoje skraćeno prezime Kara, pretstavljao kao Petar Mrkonjić. Petar je bio u to vreme mlad čovek (rođ. 1844. na Petrov-dan), a imao je već dosta buran život za sobom. Vaspitavao se u Švajcarskoj i Francuskoj, i to za stručnog oficira. Po vaspitanju i dobroj oceni savremenih raspoloženja on je bio demokrata i slobodar; za razliku od autoritativnog kneza Mihaila i plahovitog neurasteničara i u osnovi autokratske prirode kneza Milana on je, kao pretendent na srpski presto, izlazio sa vrlo slobodoumnim idejama. Publici se pretstavio sa prevodom čuvenog engleskog pisca Džona Stuarta Mila O slobodi i sa predgovorom tom delu, koji je himna slobodi. Kao i cela njegova porodica imao je neprilika prilikom ubistva kneza Mihaila, ali stvarne krivice nije imao nikakve. Za vreme francuskog-pruskog rata 1870/1. god. borio se na francuskoj strani i istakao se u više prilika. U borbi kod Vilerseksela zaslužio je orden Legije časti. Kad je izbio ustanak u Krajini Petar se javio da posluži narodnoj stvari. Beogradski dvor i vlada bili su odmah protiv njega iz dinastičke surevnjivosti i da ne bi, s eventualnim uspesima u borbi, stekao širi popularitet. S toga su i vođi ustanka, koji su bili u vezi s Beogradom, ostali hladni prema njemu. Petar je ipak obrazovao svoju četu i postavio logor na Ćorkovači. Krajem septembra ušli su njegovi odredi u borbe, ali nisu imali nikakvih znatnijih uspeha. Posao su mu otežavali svi, i Srbija, i ustaničke vođe, i austriske vlasti, pa i naše javno mišljenje, koje je tražilo da se narodne snage ne cepaju. Knez Petar je još 6. septembra u jednom javnom proglasu govorio, "da Karađorđević sada ne čezne ni za kakvom ulogom, nego da želi uspeh svome narodu", ali to nije pomagalo. Videći sve te teškoće Petar se obratio neposredno knezu Milanu nudeći mu, da zatome kobne dinastičke mržnje i da "na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze." Knez Milan nije primio ponuđenu ruku i tražio je od ustaničkih vođa i od austriskih vlasti, da Petra onemoguće. Vođe doista predočiše Mrkonjiću, da je u interesu stvari da ih on napusti. Petar je to i učinio krajem 1875. god., ali ne potpuno. On je konačno napustio bosanski ustanak u junu 1876., kada se Srbija rešila da uđe u rat.
Da je to rđavo uticalo na moral ustanika ne treba posebno dokazivati. U akciju koja tek što je počela unesen je razdor. Taj je još pojačan nepromišljenom akcijom Vase Pelagića, koji je ovu borbu s Turcima mešao sa socialnom revolucijom i izazivao u narodu, agitacijom protiv režima u Srbiji i Crnoj Gori, još veću pometnju. Koliko su ljudi bili rastrojeni vidi se najbolje potom, što za novog vođu ustanka, na skupštini u Jamnici, držanoj 4. i 5. decembra 1875., nisu izabrali više nijednog Srbina, nego Slovenca Miroslava Hubmajera, koji je pre toga učestvovao u hercegovačkom ustanku. "Svojom ludo spremljenom, a još luđe upropašćenom navalom na Kostajnicu, proigraće Hubmajer "glavno zapovedništvo" i izgubiti se iz bosanskog ustanka isto tako brzo, kako se i pojavio. U Srbiji za rata 1876. daće mu se čin koji mu je u svemu odgovarao - narednički". Tako, beleži za nj dr V. Čubrilović u svojoj lepoj knjizi o Bosanskom ustanku. Svoj život završio je Hubmajer u Sarajevu kao činovnik austriske policije.
Hercegovci su u borbama bili jednodušniji i imali su više uspeha. I među njima je bilo pokušaja izvesnog rastrojstva, ali je ono brzo ugušeno. Nekadašnji tajnik Luke Vukalovića, više reklamer nego junak, Mićo Ljubibratić radio je protiv kneza Nikole, ali je naskoro bio onemogućen. S kim bi drugim mogli u taj mah sarađivati čestiti Hercegovci, kad bi raskinuli s Crnom Gorom? Nekoliko hercegovačkih vođa, kao silni pop i vojskovođa Bogdan Zimonjić, čovek kao planina, srčani Maksim Baćević, Lazar Sočica i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. Sa pravoslavnima borili su se protiv Turaka i neki katolički odredi, među kojima se najviše istakao don Ivan Musić sa ljudima iz oblasti Popova i Stoca.
Bilo je ljudi koji su verovali, da bi se za Bosnu i Hercegovinu mogla izraditi samouprava u okviru Turske Carevine. Ti su ljudi bili pod sugestijom ruske službene politike, koja je jedno vreme zastupala tu ideju i za nju bila pridobila čak i Englesku. U vezi sa ruskim konzulatom u Dubrovniku, gde su se nalazili, s vremena na vreme, neki manje značajni vođi ustanka iz južne Hercegovine sa Mićom Ljubibratićem, koji nije smeo na teren i zbog Crnogoraca i zbog Turaka, bio je počet čak i rad na pripremanju "ustrojstva" za posebnu "zemaljsku upravu" u Hercegovini. Ustrojstvo je radio tada profesor odeskog univerziteta Cavtaćanin dr Valtazar Bogišić, a u taj je posao bio ušao i Nikola Pašić. Ne vodeći računa o interesima Crne Gore i ne poznavajući dovoljno stanje u samoj Hercegovini i sve veze i konce ustanka, Pašić je predlagao da neka privremena hercegovačka vlada uzme sama poslove u ruke i da se prema velikim silama pojavi u ulozi pravog i jedinog predstavnika ustanka. Pod uticajem nepouzdanih obaveštenja Ljubibratićevih on je mislio, da bi ta uprava imala više autoriteta i mogla dati više plana i jedinstva ustanku nego što je to bio do tada slučaj sa direktivama sa Cetinja. Ta bi hercegovačka vlada imala biti sastavljena od Srba iz svih krajeva i svih stranaka i bila bi neka vrsta egzekutive Ujedinjene Omladine. Protiv takvog plana, u osnovi veoma nerealnog i prilično naivnog, bila je odlučno Crna Gora, koja nije dopuštala da se u hercegovačke stvari meša iko drugi. A protiv njega je bila i bečka diplomatija, koja nije htela da upravu nad Bosnom i Hercegovinom dobiju bilo Srbi iz kneževina ili oni iz same zemlje ili ma u kojoj drugoj kombinaciji, jer bi to pospešilo stvaranje jedne veće srpske države u budućnosti i jer bi to lišilo nju samu izgleda da dobije te dve naše oblasti.
U proleće 1876. god. događaji uzeše brži tok. Pored onog u Hercegovini i Bosni izbi ustanak i u Bugarskoj. Ovaj je bio kratkog daha i ugušen je sa strašnim svirepstvima bašibozuka. Cela Evropa diže svoj glas i kabineti velikih sila užurbaše se. Ratničko raspoloženje obuze naročito Srbe. Kad je gora ozelenila oživeše u većoj meri i ustanak u Krajini i ustanak u Hercegovini. Tada postaše slavni Crni Potoci u Krajini sa borbenom akcijom Goluba Babića. U samoj turskoj prestonici izbiše neredi. U maju dočepa se vlasti ratoborna stranka Mladoturaka, koja sruši sultana Abdul Azisa. Na to je kao odgovor došao srpsko-crnogorski savez, potpisan u Mlecima 3. juna i 18. juna zajednička objava rata Turskoj. Odmah potom ustanici iz Bosne, 20. juna, proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom, a ustanici iz Hercegovine izjasnili su se za Crnu Goru.
Austriska vlada, koja je polagala svoje pravo na celu Bosnu, naredila je odmah svojim konzulatima u toj zemlji i Hercegovini, da deluju u narodu protiv sjedinjenja sa srpskim kneževinama i da upućuju o tom javne adrese. Kao glavno oruđe konzula u toj akciji poslužilo im je katoličko sveštenstvo na čelu sa sarajevskim župnikom, pesnikom fra Grgom Martićem. Katolici su, najpre, voleli katoličkog Franju Josifa, nego pravoslavnog kneza Milana ili Nikolu. Zatim, hrvatski rodoljubi su verovali, da će se sa austriskom okupacijom Bosne i Hercegovine ubrzati ujedinjenje sa ostalim Hrvatima pod austro-ugarskom vlašću. S toga su iskreno želeli, da i Bosna i Hercegovina uđu u austriski okvir. Takvo rešenje izgledalo im je prirodno i lako, i mnogo realnije nego da se do ukupnog narodnog jedinstva dođe preko jugoslovenske ideje. Njihovi interesi poklapali su se sa interesima jedne velike sile i do ostvarenja narodnih želja moglo se doći bez mnogo napora i bez teških žrtava. Za izvesne hrvatske političare Bosna u srpskim rukama značila bi isto koliko i da je izgubljena. S toga su oni sa velikom žestinom otpočeli hajku na Srbe u Srbiji, tvrdeći ni manje ni više nego da je Bosna hrvatska i da Hrvatska, čija je politička samostalnost ugašena 1102. god., ima na nju nesumnjivo istorisko pravo. Srbi, koji su u tim zemljama pretstavljali većinu stanovništva i čije su veze s Bosnom stolećima postojale sve uže i neposrednije, odgovarali su na tu hajku s puno plahovitosti. Usled toga nastao je dubok i, na žalost, sve do danas nepremošćen razdor između velikog dela srpskih i hrvatskih javnih radnika. Benjamin Kalaj, bivši diplomatski agent u Beogradu, desna ruka grofa Andrašija i jedan od glavnih eksperata za balkanska pitanja u bečkom Ministarstvu Inostranih Dela, predviđao je to i sa zadovoljstvom je naglašavao, da će pitanje i sudbina Bosne i Hercegovine pojačati raspru između Srba i Hrvata. Bečki i peštanski vlastodršci imaće samo da se tim koriste. Hrvatska teza s ujedinjenjem pod Habzburzima postavljena je kao protivnost srpskoj, koja je htela ujedinjenje sa slobodnim srpskim kneževinama. Kao dve protivnosti, za koje se verovalo da se isključuju, one su imale da se nose do istrage. Sam car Franc Josif osuđivao je u jednom pismu banu Ivanu Mažuraniću one Hrvate koji su simpatisali sa Srbima, jer da su radili protiv interesa i svojih i dvorskih. Car hoće da dobije Bosnu i Hercegovinu, do kojih put vodi preko hrvatskih zemalja i preko hrvatskih ljudi i njemu, naravno, nije bilo nimalo svejedno, ako se među Hrvatima bude javio pokret koji ne bi išao Beču u prilog.
Svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu istakla je Austro-Ugarska prema Rusiji u Rajhštatu, 26. juna 1876., prilikom sastanka careva Franca Josifa i Aleksandra II i njihovih ministara spoljašnjih poslova. Rusija i Austrija složile su se tom prilikom da očuvaju Srbiju i Crnu Goru ako budu tučene od Turaka, a u slučaju njihove pobede dozvoljavala bi im se izvesna proširenja, ali bi Austrija uzela veći deo Bosne i Hercegovine. Ruske beleške o tom sastanku ne slažu se potpuno s austriskim, ali se i iz njih vide dovoljno austriske težnje. Tako je, na početku samog rata, sudbina Bosne i Hercegovine bila zapečaćena; zemlje, zbog kojih su Srbija i Crna Gora ušle u rat bile su unapred izgubljene. Za vreme vojnih operacija bečka vlada je 7. jula stavila do znanja zainteresovanim činiocima u Bosni, da ne može dozvoliti sjedinjenje Bosne sa Srbijom, pa je to poručila i u Beograd. Zato su morale biti i obustavljene srpske akcije na toj strani.
U ratu protiv Turaka Crna Gora i Srbija nisu operisale zajedno, nego svaka za svoj račun. Na Srbiju se bacila jaka turska vojska, kojoj nedisciplinovana i ne mnogo oduševljena srpska milicija, bez dovoljno oficira, nije mogla da odoli. Vrhovni komandant srpske vojske bio je ruski general Černjajev, koji je prešao u Srbiju sa nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca. Srpska snaga bila je rasparčana na više bojišta, a ni na jednom nije imala dovoljnog broja za udarnu snagu. S toga je njena ofanziva propala na samom početku. Ali u defanzivi Srbi su se držali mnogo bolje i na Šumatovcu su, 11. avgusta, imali lep uspeh. Njihov otpor, s kratkim primirjem, trajao je sve do 17. oktobra, kad su im Turci kod Đunisa zadali težak udarac. Po molbi kneza Milana Rusija je svojim ultimatumom zaustavila dalje prodiranje Turaka i naterala je Portu da počne pregovore o primirju. Posle posredovanja i drugih sila mir je zaključen 16. februara 1877. bez ikakvih teritorialnih gubitaka za Srbiju.
Crna Gora bila je u ratu bolje sreće. Celog leta i jeseni 1875. ustanici i crnogorski dobrovoljci presretali su turske karavane, napadali karaule, jurišali na gradove i silno zamarali tursku vojsku po Hercegovini. Njihova borba na Muratovici 30. i 31. oktobra bila je prava bitka sa srazmerno velikim snagama, isto kao i ona na Presjeci, završena turskim uzmicanjem 19. aprila 1876. Kad je počeo rat Crnogorci su s ustanicima brzo prodrli do Nevesinja, ali su se odatle morali vratiti, kad je Muktar-paša krenuo protiv njih. Do odlučne borbe došlo je na Vučijem Dolu 16. jula. Knez Nikola je bio prikupio jaku vojsku od 24 bataljona i lično je njom zapovedao. Uspeh njegov bio je potpun. Kod Turaka, od tri zapovednika jedan je poginuo, drugi je bio zarobljen, a sam je Muktar bio ranjen i jedva se spasao. Velike uspehe imali su Crnogorci i na istočnoj strani oko Podgorice, a naročito u sjajnoj borbi na Fundini, 2. avgusta. Sam Novak Milošev posekao je toga dana 18 glava. Vojvode Božo Petrović i Ilija Plamenac odlično su branili Crnu Goru na toj strani, a svojim junaštvom isticao se i kučki vojvoda Marko Miljanov, koji će se posle proslaviti i svojim prostom ali moralom i snagom viteštva neobičnom prozom.
U Carigradu je za to vreme izvršen novi prevrat. Sama vlada, sa šeih-ul-islamom na čelu, zbacila je sultana Murata, koji je bio duševno bolestan, i dovela je na presto mladog, vrlo inteli gentnog, ali veoma perfidnog i nepoverljivog Abdul Hamida. U Carigradu je vladalo prividno ratničko raspoloženje i sile su imale prilično napora da deluju umirujući. Rusija je, međutim, uzimala sve energičniji ton. Slavenofilski krugovi u njoj, kojima je simpatisao i sam naslednik prestola, carević Aleksandar, tražili su da Rusija krene u akciju i oslobodi balkanske hrišćane, a u prvom redu Slovene. Imperialistički krugovi u njoj pomagali su taj pokret sa težnjom, da tom prilikom Rusija ostvari svoju staru težnju i zagospodari Carigradom i Dardanelima. Turska je manevrisala na razne načine, da izbegne evropskim posredovanjima u svojim unutrašnjim pitanjima. Kad je bila zakazana i sazvana jedna konferencija velikih sila u Carigradu, da raspravlja o reformama u Turskoj i o miru sa Srbijom i Crnom Gorom, sultan je dao objaviti 11. decembra vrlo liberalan ustav za celu Carevinu, koji je izradio njegov veliki vezir Midhat-paša. Delovanje velikih sila postalo bi po tome bespredmetno, i tako se u stvari i dogodilo. Turska je očigledno otezala i izigravala akciju velikih sila. Jasno je bilo posle toga, da će Rusija, već i suviše angažovana, preduzeti izvesne odlučnije korake.
Pre nego što bi ušla u rat protiv Turske Rusija je gledala da se osigura od Austrije. Bečka vlada nije nikako pristajala na ruske predloge, da se Bosni i Hercegovini dade autonomija; nije htela, isto tako, ni da zajedno sa Rusijom ratuje protiv Turaka. Njeni zahtevi bili su jasni: ona je tražila Bosnu i Hercegovinu za sebe; nije dozvoljavala stvaranje jedne nove velike slovenske države na Balkanu, a najmanje srpske; i nije pristajala da Rusija proširi svoje vojničke operacije prema Srbiji i zapadu. Videlo se jasno, da je, hoteći da iskoristi težak ruski položaj, htela da oživi stari plan podele interesnih sfera. Zapadni Balkan imao je ostati njezin. Rusija je morala popuštati i u ugovorima u Beču i Pešti, u januaru i martu 1877., priznala je Austro-Ugarskoj pravo, kao cenu za njezinu neutralnost, da može, u po sebe povoljnom trenutku, izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine. Rusiji Austrija nije priznala pravo na Carigrad, niti trajna osvajanja na Balkanu. Za Srbiju i Crnu Goru nije bilo izrečno rečeno, da se neće moći ujediniti, ali je bečka vlada predviđala već tada za sebe mogućnost uticaja i u Novopazarskom Sandžaku. V. Čubrilović dobro karakteriše političku liniju tadašnje bečke vlade. "Ako je rajhštatskim ugovorom ma i prividno pokazivala volju da u rešavanju istočnog pitanja pravi ustupke srpskom narodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara jasno daje na znanje da želi da rešava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celog srpskog naroda, celog južnog slovenstva, bez njih, još više, protiv njih."
Sklopivši tajni ugovor sa Austro-Ugarskom Rusija je objavila Turskoj rat 12. aprila 1877. Crna Gora, koja nije htela sklopiti mir pod istim uslovima kao i Srbija, pod ruskim uticajem prekinula je veze sa Portom i nastavila je 17. aprila ponovo rat. Uz Rusiju je ušla u borbu i Rumunija. U ratu s Rusima pokazalo se jasno, da je turska vojnička snaga još uvek od znatne vrednosti i kako su se grdno varali naši romantičari koji su je potcenjivali. Kod Plevne trebalo je Rusima nekoliko meseci teške borbe i velikih gubitaka, da savladaju uporni turski otpor.
Turska vojska bila se rešila, da ovom prilikom konačno satare Crnu Goru, da ne bi uopšte imala više neprilika na toj strani. S toga je uputila na Crnu Goru kao vrhovnog zapovednika sposobnog Sulejman-pašu sa preko 40.000 ljudi, koji je imao napadati iz Hercegovine, dok su s albanske strane i iz Novog Pazara operisale druge dve vojske. Napadaj je počeo 23. maja, ali su glavni udarci zaredali od 5. juna i pamte se u Crnoj Gori pod imenom "devet krvavijeh dana". Austriski generalštabni oficir Sauervald, koji se nalazio u crnogorskoj vojsci, opisuje podrobno sve što je čuo i video u svom dnevniku. Sa puno priznanja govori o crnogorskoj vojsci, ali ističe i opasnost, koja joj je pretila. Izveštaji kneza Nikole o tim borbama nisu mnogo pouzdani, jer u njima ima suviše samohvalisanja. S dosta gubitaka Sulejman-paša je uspeo da se probije do Spuža i sjedini sa albanskim odredom. Tad se očekivao neposredni napadaj na Cetinje. Ali, kako su Rusi u to vreme brže prešli Dunav nego što su Turci očekivali, dobio je Sulejman-paša naredbu da se odmah ukrca za Bugarsku. Tako je izostao poslednji i najopasniji čin turske ofanzive.
Posle odlaska Sulejman-pašina Crnogorci su prešli u napadaje i još toga leta osvojili su Nikšić i Bileću. Dalje crnogorsko napredovanje prema Hercegovini zaustavila je austriska vlada, isto kao što se usprotivila crnogorskim operacijama prema Novom Pazaru. S toga je knez Nikola preneo ratište prema istoku i počeo opsadu Bara sa osvajanjem Primorja.
Posle ruskih uspeha u Šipki i posle pada Plevne ušla je u rat ponovo i Srbija, 2. decembra. Njena vojska kretala se prema Nišu, Vranju i Pirotu. Ovog puta ona prema sebi nije imala jakih turskih snaga i stoga je napredovala bez većih smetnji. Turci su na bugarskom bojištu bili potpuno slomljeni i nisu mogli više da zaustave rusko prodiranje. Kad su Rusi prešli Balkan, Turska je, potpuno klonula, zatražila mir. Primirje je sklopljeno u Jedrenu 17. januara 1878., a potom i mir u San Stefanu, u blizini Carigrada, 21. februara.
Sanstefanski Ugovor bio je veliko razočaranje za Srbe. Ruska diplomatija stvarala je na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa. Ta Velika Bugarska, koja bi imala 163.000 km2, imala je da se stere od Crnog Mora do Drima i Albanije; u nju je imala da uće ne samo Maćedonija, nego i najveći delovi Stare Srbije, sa skopljanskim sandžakom i sa delovima debarskog, prizrenskog i niškog. Bugarima su imali pripasti Pirot i Vranje, pa je tražen čak i Niš. Ogorčena, srpska vlada je tad poručila Rusima, da će Niš braniti i od njih isto kao i od Turaka. Zašto su Rusi tako postupali? Prvenstveno u svom interesu. Videći da se prave velike smetnje njezinom učvršćivanju na Balkanu ona je htela da bar za Bugarsku uzme što više, u uverenju, da će od nje oslobođena Bugarska biti njen verni klient. Ono što bude bugarsko biće, verovalo se, u neku ruku i rusko. S druge strane, proširujući što više Bugarsku ruski diplomati su verovali da rade u korist slovenske stvari i slovenske budućnosti. U petrogradskom Ministarstvu Inostranih Dela znalo se dobro, da je Austro-Ugarska, s njihovim pristankom, stavila ruku na zapadni deo Balkana i da Srbija ulazi u bečku sferu. Proširenje Srbije značilo bi posredno proširenje austriske sfere. Sem toga bitnog načelnog razloga u Rusiji nisu bili zadovoljni držanjem Srbije, imali su rđavo mišljenje o njenoj vojnoj snazi i vojnim naporima, i nalazili su da Srbija ima i suviše svoje volje. S toga je za Srbiju u Sanstefanskom Ugovoru učinjeno vrlo malo. Ona je imala dobiti uz nezavisnost samo neznatne ispravke granica u pravcu Mitrovice i Novog Pazara. Za Crnu Goru bilo je predviđeno proširenje relativno veće prema njenom dotadašnjem opsegu, ali je, apsolutno uzevši, i ono bilo malo. Za Bosnu i Hercegovinu Rusija je htela izraditi autonomiju. Sanstefanski Ugovor učinio je najmučniji utisak na Srbe kakav se dao zamisliti, i bio je toliko teži, što je dolazio od Rusije, od koje su se svi toliko nadali.
Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega su naročito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nije išlo u račun jačanje Rusije i njenog uticaja i jačanje Slovenstva uopšte. Za reviziju Sanstefanskog Ugovora bio je u leto 1878. sazvan kongres u Berlinu, gde je moćna ličnost nemačkog kancelara, kneza Bizmarka, držala sve konce u rukama. Srpska diplomatija približila se bečkoj vladi i njenom pomoću dobila je nešto više u Berlinu nego u Sanstefanu, ali i to ne s toga što bi Beč želeo pomoći Srbima, nego što je hteo da umanji rusku tvorevinu. Na Berlinskom Kongresu Srbija i Crna Gora dobile su priznanje svoje nezavisnosti. Teritorialno Srbiji su pridružena četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a Crna Gora je dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin i Bar s njihovim područjem. Dodeljeno joj je bilo i Gusinje, ali je arnautski otpor tamo bio toliki, da su sile posle, 1880. god., izmenile svoju odluku i mesto toga dale Crnoj Gori Ulcinj. Po predlogu Engleske, a po unapred stvorenom sporazumu, Austro-Ugarskoj je poveren mandat okupacije Bosne i Hercegovine i vojničko posedanje "do iza Mitrovice". Ona je uzela Novopazarski Sandžak sa jasnom namerom da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebi dalji put prema Solunu.
Glavna karakteristika javnog mišljenja u Srbiji posle srpsko-turskog rata i Sanstefanskog Mira i Berlinskog Kongresa bilo je opšte razočaranje. Mada je drugi period ratovanja doneo izvesne uspehe svet je, ipak, ostao pod utiskom krize na Đunisu i sa uverenjem da vojska nije opravdala one nade, koje su u nju polagane. U našoj romantičarskoj rodoljubivoj pesmi i pripovetci svaki je Srbin mogao da kidiše na gomile Turaka i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je bila i suviše negativna. Diplomatski neuspeh bio je još teži. Berlinski Kongres imao je da uništi svaku nadu na stvaranje jedne veće srpske države na Balkanu. Bosna i Hercegovina, nada i cilj cele politike Kneza Mihaila, pokrajine zbog kojih je Srbija sa Crnom Gorom i ušla u rat protiv Turaka, dopale su jednoj velikoj sili, da tobože privremeno u njima uvede red, a u stvari da ih posedne i prisvoji. Ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu značio je zamenjivanje Turske novim i daleko opasnijim neprijateljem. On je rušio osnovno načelo srpske državne politike i svake zdrave politike balkanskih naroda uopšte, koji su tražili da Balkansko Poluostrvo ostane samo njima, slobodno od svih zavojevačkih i političkih akcija tuđih država, a naročito velikih sila. Za Austriju se znalo, posle njenog potiskivanja iz Nemačke i Italije, da želi naknadu i proširenje na Balkanu i da svoje težnje upućuje u pravcu Soluna. Na tom putu ona je išla prvenstveno preko starog istoriskog srpskog područja, svesno, s namerom da, posedajući Novopazarski Sandžak, spreči spajanje Srbije i Crne Gore. Dotle srpski sused samo na severu, Austro-Ugarska je obuhvatala sad i celu njenu zapadnu granicu i podvlačila se i na južnu, opasujući Srbiju sa tri strane. Da su napori ratovanja doneli Srbiji i povoljnije rezultate, u zemlji bi se, posle njega, po samoj prirodi stvari, javilo dosta nezadovoljstva zbog teških finansiskih tereta, poremećenosti javnog morala, izlišnosti izvesnih oštrih mera i drugih razloga. Ovako, posle neuspeha i vojničkog i diplomatskog, koji su teško pogađali i naš nacionalni ponos i naše životne interese, nezadovoljstvo se pretvaralo u živ i neodoljiv protest.
Prilikom okupacije Bosne austriska vojska naišla je na otpor bosanskih muslimana, koje su ponegde podržavali i pravoslavni. Otpor je bio veoma jak u dolini Spreče i oko Maglaja i zatim kod samog Sarajeva, gde je buntovnike vodio Salih Hadži Lojo, raniji zulumćar i čovek nimalo dobrog glasa. Austrisku vojsku pozdravili su iskreno samo katolici, koji su u njima gledali oslobodioce. Srbi su jasno videli austrisku opasnost, ali su stariji od njih, kad već nije mogla doći Srbija, više voleli Austriju kao hrišćansku i sređenu državu, nego Tursku, u kojoj se bio izgubio svaki red.
|
