Političke i duhovne krize u Srbiji
Posle pogibije kneza Mihaila vlast u Srbiji prigrabio je ministar vojske, Milivoje Petrović Blaznavac, za koga se tvrdilo da je bio nezakoniti sin kneza Miloša. Ranije je bio ogorčeni protivnik Obrenovića i kao vrlo mlad čovek učestvovao je u bunama protiv njih, a onemogućio je 1848. god. njihovo iskorišćavanje narodnog ustanka. Inače se istakao kao dobar i hrabar borac u Knićaninovoj vojsci protiv Mađara. Posle Miloševa povratka bio je zatvoren i bačen u nemilost, ali se iza njegove smrti, zauzimanjem I. Garašanina, koji je imao dosta sličan politički put, našao ponovo na prvim mestima. Vešt, okretan, i sa dosta sposobnosti, on je znao da se digne do ministarskog položaja i da se održi na njemu, zahvaljujući raznim uticajima. Posle Mihailove smrti on se, brzo i odlučno, stavio na čelo vojske i pomoću nje odmah dao izvikati za novog kneza mladog četrnaestogodišnjeg Milana (rođenog 10. avgusta 1854.), unuka Miloševa brata Jevrema. Velika Narodna Skupština mogla je 20. juna samo da potvrdi učinjeni izbor.
Mladi knez, darovit ali lakomislen i od detinjstva zapušten, izgubio je rano oca, koji je služio u rumunskoj vojsci, a majka njegova, lepa Marija Katardži, koja se bila razvela s njegovim ocem, vodila je olak život jedne razmažene aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala nikakve pažnje. Za malog rođaka brinuo se knez Mihailo, ali ga nije držao pod svojom rukom. I Mihailov dvor bio je bez ženske topline, leden i ceremonialan, i s toga je knez poslao mladića u jedan pariski licej. Vaspitanje koje je knez dobio od 1868. god u Srbiji bilo je dosta oskudno. On je već bio vladar i izložen raznim uticajima, koji u dvorskom životu nisu uvek besprekorni, ne imajući nikog bližeg od rodbine, ko bi mu se posvetio s više srca. Glavni vaspitač bio mu je poznati dubrovački pesnik, Medo Pucić, čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan.
Kako je knez Milan bio maloletan Narodna Skupština je izabrala namesništvo, u koje su ušli Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Stari Garašanin je demonstrativno obiđen. Blaznavac je prihvatio poslednju političku liniju kneza Mihaila i držao je sa Kalajem i preko njega sa Andrašijem i Austrijom. Ristić je uspeo da oko sebe prikupi izvestan deo liberala iz Omladine, koji su, osumnjičeni kao moralni saučesnici u kneževoj pogibiji, tražili sad oslonca kod vlasti, a bili inače zadovoljni što su Ristićevim dolaskom bili potisnuti konzervativci i njihove glavne vođe. U spoljašnjoj politici Ristić je prihvatio opšti nacionalistički program i držao se Rusije, i zahvaljujući tome uspeo je, da u vođstvu Namesništva preuzme dosta brzo glavnu ulogu.
Prvi akt novog Namesništva bilo je spremanje ustava. Htelo se, da se umiri opozicija protiv ličnog režima i da se Srbiji da mogućnost slobodnijeg zamaha. Novi ustav, koji je donesen godinu dana iza kneževe pogibije, objavljen je 29. juna 1869. On je uvodio prvu stalno biranu narodnu skupštinu, sa ministarskom odgovornošću, ali bez opšteg prava glasa. Sva skupština nije bila sastavljena od samih narodnih poslanika, nego je jednu četvrtinu imenovao vladar, odnosno vlada. Ovim ustavom bilo je predviđeno, da bi srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ruska vlada smatrala je, da je to znatan ustupak Austriji, pošto su ti potomci bili njeni državljani. Karađorđevići su bili isključeni. Već tada je bilo predlagano, da se u Srbiju uvede dvodomni sistem, ali taj predlog nije prihvaćen. Mesto toga uveden je Državni Savet, kome su date izvesne funkcije vrhovnog administrativnog suda i gornjeg doma. Ustav je naišao na dosta oštru opoziciju kod inteligencije u glavnom s toga što nije bilo dovoljno liberalan, naročito u pitanju slobode štampe, skupštinske zakonodavne iniciative i budžetskog prava. Ristić, koji je postao vođ liberala, nije nikad bio istinski liberalni duh. Ali prilike, u kojima su Srbi tada živeli, i nivo njihova političkog vaspitanja nisu dopuštali brze skokove. Prebacivanja su s toga bila više teoretski opravdana nego stvarna.
Srpsko društvo tada se tek počelo da stvara i izgrađuje. Dotle, pravog srpskog građanstva jedva je bilo. U varošima Srbije dobar deo trgovaca sačinjavali su Cincari. U Vojvodini, gde su Srbi imali mogućnosti da se od samih početaka XVIII veka bave trgovinom i zanatima, procenat cincarskog elementa u gradovima bio je vrlo velik. Oni su se obično izdavali za Grke, vodili svoje knjige i prepisku grčkim jezikom, trudili se da neguju "jelinsku" kulturu. U zemunskom gradskom arhivu najveći deo očuvanih trgovačkih knjiga i obračuna vođen je na tom jeziku. Imali su svoje crkve i škole do blizu sredine XIX veka, a po gradovima Južne Srbije, kao u Skoplju i Prizrenu, i posle toga. U Vojvodini, još u naše dane, Grk je na mnogo mesta bio sinonim za trgovca. Kao nosioci stare grčke tradicije oni su na srpsku čaršiju gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Kir Geras Stevana Sremca daje u tom pogledu dobro pogođenu sliku. "Majstor Diša", počinje Dragutin Ilić svoj roman sa tim naslovom, "uživao je u starome Beogradu dobar glas, ne samo među Srbima i Turcima, nego čak i među Grčko-cincarima, koji, u ono doba, behu društvenome životu što i so hlebu, i čijim trgovačkim firmama ne mogahu odoleti ni vreme ni one nove firme sa čistim srpskim imenima". U svojoj vrlo dobroj knjizi O Cincarima g. Dušan Popović je ukazao kakao su i zašto mnogi od ljudi negrčkog porekla primali grčko ime, koje se, s cincarskim elementom održalo u našoj sredini sve do kraja XIX veka. U Sarajevu živeo je još na početku ovog veka Petar Petrović Petrakija, rodom iz Korče, naturalizovani Srbin Petrović, ali po svom osećanju Grk, koji je svojoj trojici sinova dao imena Aristotel, Diogen i Sokrat. Veliki uticaj njihov u socialnom, duhovnom, pa čak i biološkom pogledu na našu sredinu još nije dovoljno ispitan. On se, istina, ograničio pretežno na gradove, na čaršiju, kako se to obično kaže, ali je iz nje uticao moćno na naš javni život uopšte.
U velikim varošima Bosne i cele Srbije bilo je i dosta Jevreja, naročito od XVI veka, posle njihova izgnanstva iz Španije. Njih je Turska prihvatila s mnogo predusretljivosti i dala im je mogućnosti da brzo uzmu u svoje ruke važna trgovačka središta i poslove. Solun, Skoplje, Beograd, Sarajevo stvorile su jake trgovačke kolonije. Između njih i Cincara, podjednako veštih i ne uvek skrupuloznih, bilo je dosta suparništva i trvenja. S Jevrejima su naši ljudi, sem poslovnog, imali malo drugog dodira. Razdvajala ih je vera i mnogo uzajamnih predubeđenja. Dok su brakovi i srođavanje naših ljudi s Cincarima bili vrlo česta i u gradovima svakodnevna pojava, krvno mešanje sa Jevrejima bivalo je samo po izuzetku. Pa, ipak, u gradovima se nađe tipova koji su "pola Atina pola Palestina". Cincara i Jevreja bilo je vrlo malo u Hercegovini i Crnoj Gori; u onom ubogom kršu nije bilo lako doći do hleba bez velika napora.
Srpsko stanovništvo živelo je u glavnom po selima. Tu je bila njegova snaga i koren. U Crnoj Gori do 1878. god. nije bilo nijedne varoši, a u Bosni i Hercegovini samo je 19,92% pravoslavnog stanovništva živelo u gradovima. U Srbiji i Vojvodini taj je procenat bio nešto veći, a u Dalmaciji verovatno ravan onom u Bosni. Taj seoski elemenat bio je u Bosni pretežno kmet, u Južnoj Srbiji teško ugrožen od Turaka i Arnauta, a u Srbiji iscrpljivan od varoških zelenaša i kaišara. Izvesni socialni ekonomisti nalazili su, da je vidno opadanje sela i njegove zdrave snage, koje se osećalo od sredine XIX veka, rezultat rasturanja starih zadrugarskih zajednica. Ta je zajednica bila izraz naše patriarhalne sredine, koja je, u vreme robovanja, razvijala i čuvala osećanje solidarnosti i kult tradicije. Kao takva ona je bila stvaralačka i stožer narodne snage. Ali je u narodu, pritešnjenom i zloupotrebljavanom, već i ranije bilo bede i nevolje i revolta protiv poretka, koji se u glavnom obrtao protiv Turčina kao nosioca vlasti. Teške borbe Turaka s hrišćanima od XVII veka, koje su se prenosile duboko na Balkan, nisu dale smirivanje duhova i skućavanje, koje bi bilo prirodni zametak konzervatizma. Nesigurnost, lična i imovna, napravila je od našeg seljaka borca i hajduka, naročito u krajevima gde su uslovi za život bili i suviše teški. U Crnoj Gori četovanje je postalo jedna vrsta narodne privrede. Hajdučija je vladala u Šumadiji i XVIII i na početku XIX veka. S toga je seljak, koji je u drugim državama, obično prikovan za zemlju i pun konzervatizma, u našim zemljama bio lako pokretan i na mnogo strana isto tako lako spreman na akcije. Nema skoro naše oblasti u kojoj bi većina stanovništva bila čist starinac. Vojvodina je u ogromnom broju skup doseljenika, Šumadija je jedan veliki zbeg, Vojna Granica mahom uskok. I u Crnoj Gori, staroj i novoj bilo je mnogo dobeglica; Moraču su, to se zna, naselili u osetnom broju uskoci s raznih strana.
Uznemiravan i potresan naš seljak nije svuda mogao da pusti duboke korene u zemlju, ni da se upije u nju. Sem toga, na mnogo strana, i u raznim kombinacijama, on se bavio i stočarstvom koliko i zemljoradnjom; a stočari su, zna se, po prirodi svog zanimanja, više pokretan elemenat. S toga, i pod pritiskom nasilja i opasnosti, on je često napuštao stara ognjišta. Otud kod njega i u svojoj državi, u kojoj je knez Miloš pokazivao vrlo mnogo razumevanja za njegovo stanje, ima kod seljaka ako ne više stare nestabilnosti u velikom razmeru, a ono ipak izvesne sklonosti za pokrete. Posle je došla i težnja za gradskim životom. Senjski momci u raznim zanimanjima silaze u gradove, u koje se slivaju i seoske gazde i izvesne zanatlije. Iako stanovništvo naših gradova sve do pred kraj XIX veka nije bilo, u svima našim oblastima, nigde mnogobrojno, ono je, ipak, izvlačilo iz sela velik broj lica i zanavljalo i popunjavalo svoje redove. Ta generacija, koja nije bila ni seljak ni varošanin, bila je često opasan elemenat naše malograđanske kulture. Izišao je iz reda seljaka i njegovih patriarhalnih i moralno strožih shvatanja, a nije još bio ušao u izvesne tradicije građanske civilizacije. S toga je često upadao u oči ne samo izvesnom prostotom, koja može biti i simpatična, nego izvesnom presnošću i murdarlukom, koje su prostotu prikrivale ili htele prekriti surovošću ili geačenjem.
U samoj varoši na pomolu su bile izvesne krize, duhovne i materialne. Izvesni zanati propadali su iz dana u dan potiskivani fabričkim proizvodima, isto kao i domaća proizvodnja. Ljudima nije bilo lako stvoriti nove orientacije. Kreditna politika države još nije postojala, a privatna lica i ustanove, kao grabljivice, iskorišćavali su nevolje pojedinaca i staleža. Primeri cincarskih i jevrejskih trgovaca, koji su znali da stvaraju konjukture i da se njima koriste, izazvali su prohteve i kod naših ljudi i izradili su jedan čaršiski moral koji je pre svega i iznad svega stavljao lični interes. Pojedinci, čestiti i voljni za požrtvovanje, javljali su se i u takvoj sredini i imali su ponekad i istinskih humanih osećanja, i služili su kao glas savesti, ali nisu mogli da mnogo izmene opšti proces kapitalistički nastrojene sredine.
Mlada srpska inteligencija još je bila malobrojna. Njen veći deo odlazio je u državnu službu i bio manje-više zavisan od režima. Slobodnih profesija bilo je sve do kraja XIX veka vrlo malo; jedino se bio digao advokatski red. Ali taj nije uživao dobar glas. Romani Jakova Ignjatovića, koji prikazuju opadanje Vojvodine i njegove Sent Andrije, puni su izraza narodnog neraspoloženja prema "fiškalima". Sama reč dobila je vremenom značenje s izvesnom ne baš pohvalnom primesom. U srbijanski ustav od 1869. god. unesena je odluka, da advokati ne mogu biti narodni poslanici. Najveći deo naše inteligencije pripadao je omladinskom pokretu i nalazio se u redovima liberala. Izvesni njihovi vođi odlazili su u izvesne preteranosti i nisu dovoljno računali sa stvarnim stanjem, u kom se naš narod nalazio, ni sa raspoloženjima koja su u njemu vladala. Nekoliko novosadskih i beogradskih intelektualaca govorilo je o republici u vreme, kad ni četvoran deo našeg naroda nije bio oslobođen i kad su krutom rukom stezali narodnu gušu apsolutiste iz Beča i Carigrada. I druge neke od njihovih ideja bile su toga roda i sazrelosti. Ti naši intelektualci bili su inače, kao vaspitanici više nemačkih nego francuskih škola, nosioci ideje narodnog ujedinjenja. Oni su izrađivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima da se sav žrtvuje za veličinu i pobedu srpske stvari. Njihov patriotizam bio je iskren, ali više verbalan. Trošio se na besedama i u zdravicama. Naš romantizam patio je vidno od toga, što je negovao kult reči nego kult dela i što je, kao u poeziji, zalivao rodoljublje alkoholom. Za celo vreme od 1858. god. pa sve do srpsko-turskog rata taj romantičarski naraštaj inteligencije nije učinio nijednog patriotskog podviga od istinskog pregalaštva; u ustancima i borbama oni učestvuju, s malim izuzetcima, samo s pesmama. A kad su počele prave i teške borbe od tih bezbrojnih ratnih kliktaša u borbu ih je ušlo jedva toliko, da bi se dali na prste prebrojati. Izostali su čak i oni, koji nisu morali ići na bojno polje, nego koji bi mogli biti od koristi na drugim položajima. Čak ni čuveni pesnik Zmaj nije ušao ni u lekare dobrovoljce, da druge manje i beznačajnije i ne pominjemo.
Šezdesetih godina javljaju se u Srbiji prvi omladinci s novim shvatanjima, čiji će se uticaj osetiti jako već početkom sedamdesetih godina. To su naši prvi socialisti, vaspitavani delom u Rusiji, u idejama Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova, a delom u Cirihu, u krugu Bakunjinovom. Njihov je glavni pretstavnik mladi Svetozar Marković (1846-1875), koji je od 1866. god. proveo na studijama u Petrogradu. Od 1868. god. on počinje oštru borbu protiv liberalnog režima u Srbiji, koji je imao dosta reakcionarnih osobina, kao i protiv omladinskog verbalizma. Marković je bio i suviše mlad, da bi mogao izraditi svoj originalni pogled na svet i da bi mogao dovoljno pouzdano oceniti šta se od tuđih sistema i teorija može s uspehom nakalimiti na našu sredinu. Socialističke i čisto komunističke teorije nisu se mogle presaditi u ondašnju Srbiju, koja je bila skroz seljačka, sa malim posedom i sa ogromnom privrženošću za sopstvenost, i u kojoj fabričko radništvo skoro nije ni postojalo. S toga Markovićevi praktični ogledi nemaju uspeha. Ali je njegova akcija donela ipak velik i čak neočekivan plod. Najpre zbog buđenja samosvesti kod seljaka kao društvenog činioca, zatim zbog slobodarskih ideja i zbog opozicija režimu koji se držao samo čaršije i seoskih gazda, a koji nije ni hteo ni razumeo da se približi seljaku. U Cirihu se tad vaspitavalo, s njim zajedno, nekoliko mladih Srba, među kojima Nikola Pašić, Pera Velimirović, Mita Rakić i dr. Iako iz istog kruga, Pašić (rođ. 1845. god.) je bio u svojim shvatanjima mnogo realniji. Njemu, u glavnom, pripada zasluga što je teoretičarski pokret Markovićev preobrazio u pretežno političku akciju. Ta je akcija imala s početka jasnu crvenu boju, ali je bila vešto saobražena političkom duhu naše sredine i dala mu je praktične i neposredne ciljeve. Trebalo je rušiti režim pandurskog sistema, dići seljaka, uprostiti upravu, i omogućiti najširim krugovima učešće u javnom životu putem opštinskih i drugih samouprava i putem ustavnosti. Reč samouprava postaje krilatica novog pokreta; tim će se imenom nazvati i prvi njegov organ. Već u Cirihu Marković je govorio, da u Srbiji treba izvoditi radikalne reforme i stvarati radikalnu partiju; Pašić je to, kao njegov saradnik, izveo konačno u delo. Sam Marković se pred kraj života bio pokolebao i spremao se, po proučavanju J. Skerlića, da ceo rad postavi na nove osnove, "u smislu propagande opštih demokratskih ideja, ustavnosti i narodne samouprave, sa daljom mišlju proširenja zadružne i opštinske svojine na srpskom selu." On postaje borac za demokratiju i narodni suverenitet. U nacionalnom pogledu on je težio za oslobođenjem porobljenih Srba, jer ne može biti opšteg bratstva i slobode svih ljudi, dok ima povlašćenih i podvlašćenih nacija. S toga je učestvovao u radu na pripremanju ustanka u srpskim oblastima Turske. U Vojvodini, on je sam govorio, bio mu je bliži Svetozar Miletić, nego "tamošnja socijalistička partija s njenim uzanim programom."
U duhu ruskih shvatanja toga vremena, Marković i društvo njegovo tražili su vraćanje u narod i što življu i neposredniju vezu s njim. Naše gradsko društvo bilo se počelo odvajati od naroda, a činovništvo se birokratisalo. Taj potrebni dodir s narodom tražili su Marković i njegovi sumišljenici i od književnosti. Osuđujući prazna ljubavna prenemaganja i pozorišnu dekoraciju romantičarske pripovetke oni su preporučivali savremeni roman sa svima problemima našeg društva. I tražili su, isto tako, da se umetnost stavi u službu izvesnim idejama. Poezija ima da se slije sa naukom isto kao i filozofija.
Te misli, nove u našoj sredini i kazivane na način sasvim otvoren i ne mnogo obazriv, izazvale su u našem društvu velike potrese. Najveće im je dejstvo bilo u Srbiji, gde je radikalna stranka osvojila tri četvrtine seljaka i pretežan deo omladine. Od osamdesetih godina XIX veka radikalizam je bio najmoćniji politički činilac u životu te zemlje. U Vojvodini ostalo je dosta tragova romantičarstva sve do naših vremena, ali i tamo je, u političkom životu, radikalizam postao jedan od najuticajnijih činilaca. Miletić mu je, po svojoj prirodi, bio vrlo blizak, kao nosilac ideja liberalne levice, dok mu je M. Polit bio protivnik. Evoluciju od socialista do radikala desničara prošao je Miletićev naslednik u Zastavi, Jaša Tomić. Pokušaja sa socializmom bilo je i u Bosni, ali tamo, iz razumljivih razloga, pod turskom upravom nije mogao uhvatiti dubljeg korena. Počeo ga je Vasa Pelagić u Banjoj Luci, gde je bio, pomoću srpske vlade otvorio bogosloviju.
Vlada Namesništva suzbijala je taj pokret svima sredstvima. Tako, u ostalom, nije postupala samo ona, nego i mnoge druge vlade u Evropi. Naročito su bili ozloglašeni komunisti posle njihovih izgreda u Parizu 1871. god., kad su se kratko vreme bili dočepali vlasti. Ali vladine mere nisu imale uspeha. Među seljacima pokret je hvatao korena prilično sporo ali neodoljivo. Osetio se i u književnosti i delovao je kroza nju. Čisto nacionalni pesnici, kao Đ. Jakšić i Zmaj, dali su nekoliko socialnih pesama od značaja. Zmaj je čak ispevao samrtnicu "Na grobu streljanih komunista". U pripovetci realistički pravac uzima maha. Jaša Ignjatović daje nekoliko duboko zahvaćenih, ali polupismenih, romana o dekadenciji našeg građanskog staleža u Ugarskoj; a Milovan Glišić, ruski vaspitanik u književnom obrazovanju, počinje pripovetku o srbijanskom selu sa mnogo satire. Njegova komedija Podvala, sa tipovima seoskih pauka, isto kao i Gogoljev Revizor, više je za plač nego za smeh. Vladimir M. Jovanović pokušao je da stvori i čisto realističku poeziju, isto kao što se Jaša Tomić trudio da izazove socialističku, ali proza, pretočena u stihove, nije mogla naći željenog odjeka.
U nacionalnom pogledu radikalizam je prvih godina imao i svoje naličje. Suviše zauzeti unutrašnjim pitanjima ljudi su počeli obraćati manje pažnje na spoljašnja. Samo Namesništvo zaziralo je od odlučnijih akcija u uverenju da još nismo dovoljno spremni i da svi balkanski narodi nisu dovoljno prožeti istovetnošću shvatanja o višim zajedničkim interesima. U narod je bačena parola, da nema smisla oslobađati raju od Turaka, kad sami osloboditelji nisu slobodni na svom domu. Posle toga došle su i još teže stvari. Među izvesnim seljačkim vođama bilo je ljudi, koji se nisu ustručavali govoriti, da njihove njive neće postati ni za dlan veće, makar se celo Srpstvo ujedinilo. Mladu, krepku, još skoro netaknutu narodnu snagu počeo je da zahvata moral uske sebičnosti i izvesnog defetizma. Naš seljak, koji je sve dotle postizavao teškim revolucionarnim naporima, počeo je da se pribojava borbe čak više nego građanski stalež, koji je po pravilu uvek više pod uticajem čaršije i manje sklon na pregaranja.
Namesništvo u svojoj politici nije imalo sreće. Njegov kruti režim izazvao je u zemlji veliko nezadovoljstvo i onemogućio je stvaranje potrebne povezanosti u najbitnijim shvatanjima o zadacima države. U spoljašnjoj politici, zbog austrofilske orientacije M. Blaznavca, ruska vlada dala je i suviše jasno razumeti da se njeni interesi ne poklapaju s našima. Ruski konzul u Beogradu, Šiškin, nije krio nimalo da se razišao sa namesnicima. Nije to bilo nimalo čudno, ako je čuo i polovinu od onog, što je Blaznavac govorio o Rusiji, i to ne jedanput. "Ruski cilj je vlast", govorio je on nemačkom poslaniku 1871. god., "njeno sredstvo je srozavanje njenih saplemenika s većeg razvojnog stepena na niži, dezorganizacija, haos." Za izvinu moglo bi se reći, da je Namesništvo podlegalo izvesnim dosta primamljivim nagoveštajima i obećanjima s austriske strane, koji su mogli da ih izvesno vreme pokolebaju. Austrija je odavno išla za tim da za Dalmaciju dobije što šire zaleđe. Već 1856. god. predao je maršal Radecki jedan memorandum Dvoru tražeći Bosnu i Hercegovinu. Reč Hinterland ušla je tad u modu u bečkim krugovima. Francuska diplomatija upućivala je sama Austriju na tu stranu, samo da bi ova napustila svoje posede u Italiji. Bečki dvor je još 1840. god. dobio protektorat nad katolicima Bosne i Hercegovne. Posle austriskih poraza u Italiji i kod Kenigreca dvorski krugovi imali su živu želju, da gubitke nadoknade na istoku; generalitet, pod vođstvom nadvojvode Albrehta, napravio je od tog svoj glavni program. Diplomatija je iz početka mislila da Bosnu deli sa Srbijom; u tom pravcu je radio pretsednik mađarske vlade J. Andraši i Kalaj je u tom smislu ispitivao raspoloženja u Beogradu i davao na po usta i izvesna nagoveštavanja, pa čak i formalne predloge. U vojnim krugovima sastavljani su povodom vesti o tom razni memoari i projekti, u kojima se raspravljalo o eventualnim granicama. Dok je diplomatija držala, da bi granica mogla ići dolinom Vrbasa, vojni krugovi su tražili za Austriju svakako dolinu Bosne i Neretve. Namesnicima se moglo činiti kao znak izvesnog prijateljstva, da ih austriska vlada posvećuje donekle u svoje namere i da priznaje Srbiji pravo na Bosnu. Moglo im se činiti čak, možda, i probitačno da se o tom i govori, mada su i sami osećali da takvo rešenje bosanskog pitanja, u saradnji Srbije i Austrije, može imati i velikih opasnosti za nacionalne interese i budućnost. Do sporazuma nije došlo zbog važnih evropskih događaja i zbog uzajamnog nepoverenja, koje se nije moglo istrti. Posle velike nemačke pobede nad Francuzima u ratu 1870/1. god., kad je stvoreno Nemačko Carstvo i kad je u Beču postalo jasno da Austrija u nemačkom savezu nema više nikakva mesta, raspoloženja su se u austriskoj prestonici brzo izmenila. Stvaranje Nemačkog Carstva značilo je pobedu snage i otvaralo epohu imperialističkog zamaha u celoj Evropi; prava malih mogla su biti uzeta u obzir samo u toliko u koliko ne ulaze u sferu velikih. Austrija je htela Bosnu i put prema Solunu. Pravdala ga je potrebom kulturne misije na zaparloženom Balkanu i potrebom jaka državnog autoriteta u razobručenoj i korumptivnoj turskoj carevini, koja u svom prostranstvu nema snage ni mogućnosti da izvede tražene reforme. U tom pravcu upućivao je i knez Bizmark, koji je želeo da Austriju odvrati od ma kakvih akcija u Nemačkoj i da toj državi da nov sadržaj, koji bi više odgovarao njenoj prvobitnoj ulozi. Znajući to Beč je od 1871. god. sve više odbijao pomisao o saradnji sa Srbijom u Bosni, pa je čak počeo poricati i srpska prava na te oblasti. Od tada hladne i odnosi između Beča i Beograda. U jesen 1871. vođstvo srpske politike uzima više Jovan Ristić, koji se obrće prema Rusiji i koji mladog kneza Milana vodi caru Aleksandru II u Livadiju. Ali ta promena kursa nije mogla da spase srpske težnje Mihailova vremena; Bosna i Hercegovina bile su u taj mah unapred izgubljene.
Težak gubitak pretrpela je naša stvar i u Južnoj Srbiji. Od ukidanja Pećske Patriaršije duhovnu vlast nad srpskim zemljama dobila je carigradska grčka crkva i preko nje fanariotski pretstavnici. U doba opšte dekadencije to sveštenstvo nije bilo ni na moralnoj ni na duhovnoj visini. Do svojih položaja dolazilo je prvenstveno novcem i održavalo se pomoću njega. S toga je traženje i iznuđavanje novca bio u vrlo mnogo slučajeva glavni deo njihova posla. Naše sveštenstvo bilo je verovatno više neuko od njihovog (iako je i njihovo bilo vrlo oskudno u znanju), ali je bar bilo sastavni deo naroda i saosećalo je s njim. Grci nisu imali pravog razumevanja za naše težnje; a u koliko su i imali dodira s narodom to je bilo samo sa čaršijom i gradovima. S toga je razumljivo što ih naš svet nije mario. Pravu borbu protiv njih krenuo je naročito od početka XIX veka, kad je počelo narodno buđenje i kad je grčko sveštenstvo počelo da biva nosilac grčke narodne ideje na štetu srpske. U crkvama su naturali grčki jezik čak i tamo, gde Grka u narodu nije nikad bilo i gde su Grke pretstavljali samo došljaci po gradovima. Otvarali su grčke škole da bi ugušili srpske. Pravili su ponegde čak i sporazume s turskim vlastima protiv svojih jednovernika. Najaktivniji su bili u Staroj Srbiji i Maćedoniji, gde su ozbiljno prisvajali za se Skoplje i Prizren. Grčke vladike slali su čak u Sarajevo, Mostar i u Tuzlu još sredinom XIX veka, a delimično i posle toga. U celoj Bugarskoj crkva je bila u grčkim rukama. U južnim oblastima prvo nezadovoljstvo protiv grčke hierarhije javilo se u Skoplju već 1828. god., a pojave posle toga postaju sve češće. Narodne želje da imaju svoje sveštenstvo živo su poticali i pomagali razni ruski pretstavnici, koji su jasno videli da je dotadašnje stanje moglo dovesti do osetnih gubitaka za slovensku stvar. Sem toga za svoje političke ciljeve Rusija je želela da se osloni na slovenski elemenat, na koji je samo preko crkve tada mogla vršiti glavni uticaj. S toga se borba protiv grčke hierarhije počela i vodila u znaku sukoba između slovenstva i grcizma. Naši ljudi su izbegavali da toj borbi mesto slovenskog dadu, bar u izvesnim krajevima, čisto srpski karakter iz dva razloga: 1) da se ne cepaju narodne snage i 2) da ne bi naš svet u Turskoj izlagali nezgodama, jer bi srpsko obeležje, s obzirom na srpsko-turske borbe i srpsku državnu propagandu, moglo da se tumači i kao revolucionarno. Kako je crkva u oslobođenoj Srbiji bila u narodnim, a u Bugarskoj u grčkim rukama, to je vođstvo u borbi sasvim prirodno prešlo na Bugare kao na više zainteresovane. Kad su Bugari u borbi protiv Grka tražili svoju posebnu organizaciju sa jednim egzarhom na čelu i kad su toj organizaciji dali svoj karakter srpska vlada je stala na gledište i objavila ga već 1869. god., da Srbi ostanu u zajednici sa carigradskom patriaršijom dok se ne stvori mogućnost da dođu pod crkvenu upravu same Srbije. To je unelo veliku pometnju u narod. Cela dotadašnja borba izgledala bi prema tom besplodna. Mesto zajedničke slovenske crkvene organizacije nastao je razdor. Grčka crkva nije bila dovoljno uviđavna da popravi svoje greške na terenu i da iziđe Srbima u susret. S toga je izvestan deo naših ljudi ogorčen zbog toga i iz slovenske solidarnosti prišao Egzarhiji, koja je stvorena zvanično 27. februara 1870. Tako se dogodilo, da su pripadnici Egzarhije vremenom postali Bugari i bugaraši i da je ta organizacija bila glavno sredstvo propagande protiv Srba. Nju su jedno vreme pomagale i turske vlasti, da bi pocepale i oslobodile Slovene svoga područja i da bi suzbile uticaj Srbije, koji je u Staroj Srbiji i Maćedoniji od Karađorđeva ustanka bio osetan.
Tako je srpska nacionalna politika pretrpela dva udarca pre nego što je uopšte postala aktivna. Pretrpela ih je prvenstveno zato što nije bila aktivna i što je prestiž Beograda posle smrti kneza Mihaila vidno pao. Za njegova života Beograd je imao prvu reč među hrišćanima Balkana i s njim su računali i prijatelji i neprijatelji. Posle njegove smrti videlo se i osećalo jasno, da u Beogradu vlada drugi duh i da su domaće brige postale preče od svega drugog. Ruska diplomatija toga vremena obraćala je više pažnje Bugarima, i to iz sopstvenih računa. Njena je davna želja bila da zavlada Carigradom i Dardanelima, kako bi dobila slobodan izlaz u Sredozemno More. Na tom području bliskom Carigradu, na obalama Crnog Mora i na obe padine Balkana, preko koga je vodio najkraći kopneni put iz južne Rusije prema turskoj prestonici, nalazio se bugarski narod, koji je svoj spas očekivao samo od petrogradske slovenske braće. Veliki broj Bugara radnika, trgovaca, sveštenika i intelektualaca živeo je u Rusiji, vaspitavao se tamo i spremao javno mišljenje u svoju korist. U Rusiji se verovalo u slovenska osećanja Bugara, želelo se da im se pomogne i računalo se na njihovu odanost. U Bugarskoj, koju bi ona oslobodila i digla, Rusija se nadala dobiti čvrsto uporište svoje politike na Balkanu. Što se god više dobije za Bugarsku tim se posredno dobija i za Rusiju; velika Bugarska to je široko pretsoblje za ruski Carigrad.
Među Srbima, nezadovoljna politikom Namesništva, Rusija je više dizala prestiž Crne Gore i kneza Nikole. U srpskom društvu, među romantičarima, naročito u Vojvodini, Crna Gora je bila naročito slavljena. Njen glas je izuzetno porastao posle pobede na Grahovu. Njene stalne borbe po klancima i planinama, krvavi jatagan koji je sejao smrt i strah, sa likovima okoštih, suncem opaljenih i nesalomljivih ratnika, u neobičnim odelima, sa ženama punim pregalaštva, stvorile su o Crnoj Gori idealisanu sliku, koja je odudarala od suhe proze zaglibljenih ravničarskih palanki. Knez Nikola, mlad vladar i pesnik, poznat po svojim rodoljubivim pesmama i izjavama, željan akcije i slave, smatrao se kao oličenje starog viteštva. Njegove slike, sa velikim prodornim očima, rastavljenom kratkom crnom bradom, u životopisnom zlatom izvezenom crnogorskom odelu, širene su po svim srpskim kućama van Srbije (ja sam ih viđao čak u Vinkovcima). O Crnoj Gori govorilo se poslednjih dvadeset godina stalno, i to uvek u vezi sa nekim borbenim pokretima. I to ne samo sa Turcima. Krajem šezdesetih godina, povodom uvođenja novog vojničkog zakona za austriske zemlje, izbio je u jesen 1869. god. ustanak u Boki Kotorskoj, koja je htela da se očuvaju njene stare povlastice sa sistemom narodne vojske. Iako su austriske trupe bile nadmoćnije u svakom pogledu ustanici su im, ipak, u Krivošijama zadali teških udaraca. Ustanike su tajno pomagali prijatelji iz Crne Gore manje ljudstvom, a više materialom. Dva austriska generala biše poražena i smenjena. Novi dalmatinski namesnik Gavrilo Rodić smirio je ustanak početkom 1870. god. samo na taj način, što je povukao izvršenje vojnog zakona i proglasio opštu amnestiju. Sam Bokelj, A. Dabinović, proučavajući diplomatski istoriat ovog pitanja, utvrdio je, da je bokeljski ustanak pripreman od ranije i da se na njemu radilo s planom iz Berlina i Moskve, kad se spremala šira akcija Rusije i Pruske protiv austriske i francuske koalicije. Razumljivo je s toga, što je tom čisto lokalnom ustanku obraćena pažnja u celoj Evropi. Crna Gora došla je u središte interesa, jer se otpor ustanika tumačio samo njenim pomaganjem. Iako je knez Nikola posebnim ugovorom s Austrijom obećao punu neutralnost, u Beču mu se ipak nije verovalo, i nije nemoguće da ne bi došlo do kakve akcije protiv cetinjske vlade, da Rusija nije energično ustala u njezinu odbranu.
Pogibija kneza Mihaila i budna pažnja Osman Topal-paše, bosanskog valije, rastrojili su rad nacionalnih i omladinskih odbora po Bosni i Hercegovini. Na početku 1868. god. pomišljalo se, da se iduća omladinska skupština održi u Sarajevu 1869. god. Ali se posle kneževe pogibije i pašine policijske ofanzive moralo od tog odustati. Neki važniji nacionalni radnici behu proterani (Bogoljub Petranović, poznat kao skupljač narodnih pesama), a drugi zatvoreni (Vaso Pelagić, Gavrlo Vučković, Serafim Perović, Leontije Radulović i dr.). God. 1871. prestala je sa svojim radom i cela organizacija Ujedinjena Omladina Srpska. Pojedinci, puni vere, nastavljaju rad i kasnije. Iste te godine, na jednom sastanku na Cetinju, nekoliko omladinskih radnika stvara novu organizaciju, "Družinu za ujedinjenje i oslobođenje srpsko". U nju su ušli Laza Kostić, Đoka Vlajković, Miletić, Sava Grujić i dr., iz svih krajeva Srpstva. Omladincima je obećao pomoć i vojvoda Marko Miljanov, koji se inače otvoreno tužio na cetinjski dvor i njegovu okolinu. Knez ih je primio usrdno i uveravao ih o svojoj spremnosti da prihvati narodnu stvar. Ali ova omladina nije pokazala mnogo aktivnosti, nešto što nije imala dovoljno podrške u Srbiji a nešto zbog previranja u samoj omladini. U narodu je ipak vrilo. Bačeno seme propagande sa više strana stvaralo je u narodu nade, komešanja i pokrete. Nisu radili samo Srbi. Austrija je još 1869. god. uputila u okolinu Banje Luke katolički red trapista, da u tom pretežno pravoslavnom i muslimanskom kraju deluje verski i radi za nju. Preduzimala je izvesne akcije i među franjevcima, a vršila je i strateška osmatranja. Njeni agenti delovali su i po Hercegovini. Francusko-pruski rat 1870/1. god. doneo je, sa svojim brzim i nepredviđenim ishodom, znatnu pometnju u evropsku diplomatiju, a kod nas je hrabrio izvesne avanturističke duhove da krenu stvar u dubokom uverenju, da će imati uspeha. Nadalo se u Rusiju, koja da je na istoku dobila slobodnije ruke, pošto je pobeda Pruske došla samo kao rezultat ruskog zadržavanja Austrije.
|
