Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Austro-ugarska prevlast

Berlinski Kongres doneo je nesumnjiv uspeh Austro-Ugarske Monarhije. Njena politika odnela je pobedu, kakva se inače stiče sa vrlo velikim žrtvama. Ona je dobila ne samo dve naše oblasti, nego i ključ za rešavanje cele jugoslovenske budućnosti. U njenim granicama nalazilo se više Srba nego u obe srpske slobodne države; ona je držala pod sobom sve Hrvate i Slovence. Nijedno pitanje na Balkanu, tako se činilo onda, nije se moglo rešavati bez nje, a kamo li protiv nje. Iza nje je stala Engleska, dugogodišnji protivnik Rusije, a odmah iza Berlinskog Kongresa stvoren je dvojni savez između Austro-Ugarske i Nemačke (1879.), kom je 1882. god. pristupila i Italija. Blok centralnih sila izgledao je tada gospodar evropske situacije i Balkana naročito. Za Srbe bili su u izgledu veoma teški dani. Berlinski Kongres imao je nesumljivo antislovenski karakter; na njemu je bečka vlada skoro javno stavila do znanja, da neće dati ostvarenje jedne veće srpske državne jedinice. Srbima će se ostaviti da životare samo u njenoj senci, razbijeni, zavađeni, i rasparčani u više područja i pod više raznih vlasti.

Pred srpske političare postavila su se krupna pitanja. Šta da se radi, da ne klone vera u narodu? I s kim da se ide? Balkanska solidarnost, na kojoj je onoliko radio knez Mihailo, pokazala se na delu više nego problematičnom; jugoslovenskim stremljenjima dala je okupacija Bosne i Hercegovine i hrvatsko-srpski nadzor s njom u vezi težak udarac. Rusija, u koju se toliko verovalo, pokazala se u ratu s Turcima vojnički nedovoljno organizovana, a na diplomatskom polju pretrpela je osetni poraz. Posledice toga osetile su se brzo u njoj samoj. Car Aleksandar II pao je 1881. god. kao žrtva nihlističkog atentata, a nezadovoljstvo je uzimalo maha uprkos svih oštrih mera vlasti. Nas Srbe razočarao je naročito ruski stav u Sanstefanu. Zmaj, koji je tako često davao izraza opštem mišljenju, pevao je ogorčeno posle berlinskih odluka na račun Rusije:

I svršeno je - maćijskom merom
I potpisano zlaćanim perom,
I proslavljeno gospodskim pirom
I srpska propast zove se mirom.
I crvak nema kome bi s’ vajko,
Hvala ti, hvala, srpska nemajko!

Knez Milan bio je sa sobom na čisto, da se više ne obrće Petrogradu. U toliko više, što su u susednoj Bugarskoj ruski generali, koji su upravljali zemljom pored novog kneza, pokazivali bez mnogo ustručavanja da njihova volja ima biti starija. Kidajući sa Rusijom knez Milan je nalazio kao prirodno, i kao jedini put, da priđe iskreno Austriji i da s njom pokuša novu sreću.

U Srbiji je intelektualni svet jasno osećao težinu položaja, u koji je zemlju dovela ruska diplomatija, ali se on s pravom bojao i druge strane. Čemu se Srbija može nadati od Austro-Ugarske? Posedanjem Bosne ona je ne samo lišila Srbiju da se ojača i ostvari težnje dugogodišnje njene aktivnosti i politike, nego je namerno išla za tim da joj potkreše i nade na budućnost. Ona je sama jasno pokazivala težnje, da se uputi prema Solunu i da, prema tome jednog dana uzme za se i celu Staru Srbiju i dobar deo Maćedonije. Kad je sklopio sporazum o savezu sa Nemačkom Andraši je čestitao caru Francu Josifu sa rečima: "Sada je za Monarhiju put prema Istoku slobodan". Ako se suprotstavi bečkom nadiranju Srbija bi bila sigurno pregažena, a ako povije glavu onda sama, svojevoljno, prima vazalski odnos. Izvojevana samostalnost izgledala bi po tom potpuno prividna. Opasnost od Austrije činila se stalno veća zato, što je bila neposrednija i što je u ovo vreme bečka vlada pokazivala izvesne aktivističke sklonosti. Naslon na Rusiju činio se s toga ipak mnogima, i pored rđavog iskustva, kao jedini put da se ta opasnost oslabi. Rusija je učinila Srbima nesumnjivo veliku nepravdu, ali se treba truditi da se petrogradski krugovi bolje obaveste i da svoj stav izmene na bolje. Jer protivnost ruskih i austriskih interesa na Balkanu traje godinama i trajaće i dalje i ruska politika, u svom sopstvenom interesu, moraće da računa sa balkanskim narodima, a sa Srbima naročito. Jer Berlinski Kongres doneo je i Rusima ne manje razočaranja nego Srbima, i posle njega Rusija je sa više kritike podešavala svoje odnose prema centralnim silama.

Jovan Ristić, vođa Liberalne stranke, koji je vodio srpsku spoljašnju politiku toga vremena, primio je bio prema Austro-Ugarskoj dve obaveze: da sklopi s njom trgovački ugovor i da izgradi železničku vezu. Po tu cenu je dobio njenu pomoć u Berlinu. On je, prilikom pregovora, jasno osetio bečke težnje da Srbija dođe u što veću ekonomsku zavisnost od Dunavske Monarhije. S toga se trudio da kolikogod može te obaveze olakša. U železničkom pitanju uspeo je samo delimično. Po ugovoru, Srbija je imala u roku od tri godine izgraditi železničku prugu od austriske do turske i bugarske granice. Ristić je želeo, bojeći se velikih finansiskih tereta, da se gradnja ne veže određeno baš za taj rok, i da se u isti mah ugovorima obezbedi spoj srpske pruge sa turskom i bugarskom, kako ne bi srpska pruga ostala kao otsečena i s toga ekonomski od prvog dana nerentabilna. Austrija je popustila samo u toliko, što nije tražila u određenom roku i spoj s bugarskom železnicom. Htela je, očevidno, da spajanjem srpske železnice sa svojom osigura s jedne strane put svojoj industriji i trgovini na srpsko tržište bez opasnosti konkurencije, a s druge da srpski izvoz veže skoro isključivo za svoje pijace. Železnička konvencija sklopljena je 28. marta 1880. Prilikom sklapanja trgovinskog ugovora bečka vlada je najpre ponudila carinski savez, a kad Srbija nije na to pristala ona je pravila mnogo teškoća. Ona sa Srbijom nije uopšte htela u toj stvari pregovarati kao sa ravnopravnim činiocem i nije mnogo prikrivala svoje težnje da Srbiju ekonomski podvlasti. Ona je kategorički, bez ikakvih ustupaka sa svoje strane, tražila, klauzulu najvećeg povlašćenja i kad Ristić, braneći ekonomsku nezavisnost zemlje, nije hteo na to da pristane, bečka je vlada zapretila carinskim ratom. Ristić i liberali bili su voljni da prime borbu na tom polju, ali knez Milan nije pristao nego je na upravu doveo novu vladu; sastavljenu od takozvanih naprednjaka, a u stvari od srpskih konzervativaca. Spoljašnju politiku uzeo je da vodi sam, a ministar toga resora, istoričar Čedomilj Mijatović, bio je manje-više samo kulisa.

Liberalna opozicija našla se odmah u antiaustriskom taboru. Ali glavne teškoće novoj vladi nisu došle u spoljašnjoj politici od nje, nego od nove radikalne stranke. Dok nisu strušili liberale naprednjaci i Pašićeve pristalice, išli su zajedno, a potom su se, početkom 1881. godine, radikali izdvojili i krenuli svoj list Samoupravu. U spoljašnjoj politici radikali su u svom programu tražili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim "pomaganje neoslobođenih delova i buđenje svesti o narodnom jedinstvu". Dotle obeleženi kao crveni i internacionalci, radikali su ostavili čisto nacionalne ciljeve svojoj i Srbijinoj državnoj politici.

Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije. Prema crnogorskom knezu Nikoli, kao prema takmacu, odavno je osećao nepoverenje: za Grčku je nalazio, da se pokazala kao nepouzdan saveznik i nelojalan drug; a u Bugarskoj je gledao nezasluženo nagrađenog sudeonika i budućeg protivnika. Ta svoja uverenja on je, bez diplomatskog prikrivanja, izneo u jednom svom pismu austro-ugarskom ministru Inostranih Dela, baronu Hajmerlu, hoteći mu pokazati koliko je on iskreno lično ubeđen da Srbiji nema drugoga puta sem naslona na susednu Dvojnu Monarhiju. Od tog ubeđenja, pisao je on drugom prilikom, napravio je svoj program. Sem toga, on nije osećao ni dovoljno sigurnosti za sebe i svoju dinastiju videći da u narodu radikalski "crveni" pokret uzima maha, da postoji protiv njega prilično nezadovoljstvo kod izvesnih političkih ljudi liberalne stranke i da dinastija Karađorđevića ima još uvek dosta simpatizera u narodu. Može biti da je na njegovu ličnu sujetu delovalo, najposle, i to, što se u martu 1881. god. rumunski knez Karol proglasio za kralja. Zbog svega toga, Milan je, posle završenog trgovinskog ugovora, počeo pregovore u Beču i za sklapanje jednog političkog sporazuma. Krajem maja 1881. on se krenuo u Berlin, gde je bio pozvat od cara Vilhelma, a odatle u Petrograd, da pozdravi novog ruskog cara Aleksandra III. U Petrogradu knez Milan je naišao na dosta hladan prijem. Dalo mu se osetiti da nisu zadovoljni njegovim držanjem i smenom J. Ristića, koji je kod ruskih diplomata bio stekao najviše poverenja od svih savremenih srpskih državnika. To je kod kneza samo pojačalo raniju mržnju i mesto da ga opomene, samo ga je više razdražilo. Po povratku iz Petrograda on se zadržao u Beču i završio je pregovore o političkom ugovoru sa Austro-Ugarkom. To je čuvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu, ne tražeći prethodno odobrenje ne samo Skupine nego ni same vlade, po volji kneza Milana potpisao Č. Mijatović 16. juna.

Tajna Konvencija predviđala je uzajamnu priateljsku politiku. Srbija se obavezala, da na svom području "neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi išla protiv Austro-Ugarske Monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Heregovinu i Novopazarski Sandžak". Za tu obavezu Austrija je bila spremna da odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da se založi kod drugih sila da i one to priznaju. U četvrtoj tačci Srbija se obavezala, da "bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom". U slučaju rata Austrije sa jednom ili više drugih sila Srbija će održavati prijateljsku neutralnost, a isto tako i Austrija prema Srbiji. Eventualnu vojničku saradnju odrediće, u slučaju potrebe, posebna vojna konvencija. Kao najvažniji ustupak za Srbiju smatrao je Č. Mijatović sedmu tačku konvencije, koja je sadržavala ovaj stav: "Ako sticajem događaja, čiji se razvoj ne može predvideti, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski Sandžak) Austro-Ugarska se neće tome protiviti i zauzeće se, da i druge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju". Ovaj sporazum je ceo imao ostati tajan i trajati deset godina.

Ova konvencija, sklopljena iza leđa odgovorne vlade, izazvala je oštru osudu M. Piroćanca, pretsednika ministarskog saveta. Naročito je on osuđivao četvrtu njenu tačku nalazeći da potpuno veže ruke Srbiji i da je u stvari dovodi u jednu vrstu vazalstva prema susednoj velikoj sili. On je s toga ponudio knezu ostavku svoje vlade ili izmenu i ublažavanje te tačke. Kako je ugovor već bio potpisan i kako se u Beču smatralo, da je baš ta tačka "najbolja tekovina", knez se našao u ne maloj neprilici. Bilo je ne samo vrlo nezgodno izazvati pad vlade na tom pitanju, nego je bilo još teže naći drugu vladu koja bi pristala da vodi tu novu politiku. Tu teškoću uviđali su i u Beču i pristali su na jednu pismenu izjavu, koja je naglašavala austrisku dobru volju da pomaže srpsku nezavisnost i koja je objašnjavala da Srbija, po toj obavezi, ne može zaključivati nikakve nove političke ugovore, koji bi bili protivni duhu sklopljene konvencije. Ali je pre tog pristanka dobila tajnu pismenu izjavu kneza Milana, da njega kao vladara Srbije veže četvrta tačka konvencije onakva kakva je.

Knez je konvenciju sklopio sa punim uverenjem o njenoj korisnosti i ispunjavao je lojalno njene obaveze. Austrija sigurno u Srbiji nikad nije imala čoveka, koji je bio više uveren o potrebama dobrih odnosa s njom. Uverena i sama o tom ona je prema knezu imala puno poverenje. Sva korist od te po Srbiju dosta teške konvencije sastojala se u tom, što joj za izvestan niz godina Austrija nije pravila nikakvih naročitih smetnja i teškoća i što nas je u izvesnim pitanjima i podržavala.

Naskoro posle sklopljene konvencije, 22. februara 1882., Srbija je proglašena za kraljevinu i car Franc Josif bio je prvi vladar, koji je Milanu čestitao i priznao kraljevsko dostojanstvo. Ali nova titula nije digla ugled mladom kralju. Proglas kraljevine došao je u vreme kad je zemlja bila veoma uzbuđena drugim pitanjima i kad se mislilo da je nova forma samo plašt da pokrije druge nezgode. U zimu 1881. god. došlo beše do bankrotstva akciskog stranog preduzeća Generalne Unije, sa kojom je vlada bila sklopila ugovor o građenju železnice i kojoj je dala blizu četrdeset miliona dinara obveznica. U publici je tim povodom nastalo ogromno razdraženje koje je s naročitim uspehom iskoristila vrlo aktivna radikalna opozicija.

Za to vreme i knez Nikola je održavao izvesne veze sa Bečom, ali mu tamo nisu mnogo verovali, jer su znali da je on tada bio sav odan Rusiji. Knez Nikola je dobro video koliko je kralju Milanu u nacionalističkim redovima smetala njegova i suviše otvorena i skoro do krajnjih linija dovedena saradnja sa Austrijom, pa se mudro trudio da podigne svoju popularnost na račun njegove. Naše društvo, mada razočarano posle Berlinskog Kongresa, ipak nije bilo sasvim klonulo. Verovalo je u bolje dane, nekom dubokom, pameću neobjašnjivom, instiktivnom prasnagom. I ne samo da je verovalo, nego je bilo u izvesnim oblastima i borbeno, spremno na nova pregnuća. U Hercegovini se od okupacije četnička akcija nije bila sasvim smirila. Kad je u martu 1881. bečka vlada objavila poziv u vojsku u Boki Kotorskoj, a 23. oktobra iste godine proglasila vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu dade to povoda za nov ustanak. U Krivošijama je počelo četovanje već u leto te godine, pa se proširilo i na Hercegovinu. Glavni četovođa beše Stojan Kovačević, već oprobani junak i poznat hajduk. U ustanku su učestvovali i pravoslavni i muslimani u srezovima istočne Hercegovine, duž crnogorske i turske granice. Načelnu borbu sa protestom počela je mostarska pravoslavna opština, ali se pokretu nisu pridružile sve ugledne vođe iz prošlog ustanka. Naročito se primećivalo otsutstvo starog vojvode Zimonjića. Ustanci su tokom zime 1881/2. god. imali izvesnih uspeha, ali nisu mogli, bez oružja, odoleti vojničkoj snazi Habzburške Carevine. Od pravoslavnih se, pored Stojana Kovačevića, istakao Đoko Radović, a od muslimana Salko Forta i Hajdar-beg Čengić. Srbija u tom pokretu nije imala nikakva učešća, a Crna Gora pomagala ga je samo krišom i oskudno. Austro-Ugarski ministar Inostranih Dela izjavio je ovom prilikom, "da je taj ustanak poslednji krik smrtno ranjenog Slovenstva na Balkanu", verujući da je ugušivanjem ustanka ugušen i duh koji ga je izazvao.

U opozicionom pokretu protiv austriske vlasti javljaju se sad sve češće i Srbi iz Dalmacije. Oni su imali dvadesetih i tridesetih godina XIX veka da izdrže teška iskušenja sa unijaćenjem, na kom je radio čak iz vremena Karađorđeva ustanka poznati, vladika Venedikt Kraljević. Ali su svi pokušaji ostali bez većih rezultata. Primeri Matavuljeva Pilipende izraz su čestite gorštačke postojanosti naših ljudi. Jugoslovenski pokret sredinom prošlog stoleća imao je u Dalmaciji odlučnih pobornika i među hrvatskom većinom i među srpskom manjinom, ali je i tu sudbina Bosne i Hercegovine i rešavanje naše budućnosti dovelo u oštar sukob pripadnike oba plemena. Srbi su iz početka tražili s Hrvatima zajedno da se pridruže Hrvatskoj i Slavoniji, ali ih je posle habzburška orientacija većeg dela hrvatskih političara odvela u saradnju sa malobrojnom talijanski vaspitanom inteligencijom i nešto trgovačkog građanstva za autonomiju Dalmacije. Nikola Tomazeo, jedan od najinteresantnijih duhova nove Dalmacije, talijanski pisac od glasa, nadao se spasu Dalmacije od Srbije, a bio je odlučni protivnik opredeljivanja za Hrvatsku i Austriju. Mada je reformama austriske i austro-ugarske države od 1867. i 1868. god. bilo predviđeno, da Dalmacija uđe u sastav zemalja krune Sv. Stevana i da se sjedini s Hrvatskom, to nikad nije bilo ostvareno, sve do sloma Dunavske Monarnije. Branilo se to strateškim razlozima, ali u stvari Beč, a naročito Pešta, ni Hrvatima, kao ni Srbima, nisu dali prikupljanje svih narodnih snaga u jedno telo. Ujedinjenje Hrvata obećavalo se uvek iz Beča, kad im je trebala hrvatska pomoć, ali su stalno prevlađivali obziri prema Mađarima i njihovim interesima. Posle okupacije Bosne, 1879. god. Srbi su izašli iz dotle srpskohrvatske Narodne stranke i osnovali su svoju posebnu Srpsku narodnu stranku. Kao organ te stranke počeo je od 1880. god. izlaziti Srpski list pod uredništvom Save Bjelanovića. U borbi protiv režima pored Srba pravoslavnih ističu se u Dalmaciji, a naročito u Dubrovniku i njegovom kraju, i Srbi katolici, među kojima su najlepša imena toga vremena, kao što su Medo Pucić, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Luka Zore, Antun Fabris, Milan Rešetar i mnogi drugi, pa čak i katolički sveštenici. Braneći srpsku misao kao slobodarsku i antiaustrisku oni nisu bili protivnici Hrvatstva, nego samo onih Hrvata koji su služili ideji Habzburga. Inače su bili i ostali pobornici ideje narodnog jedinstva i radili su na njoj i u vreme najljuće borbe. O tom je rečit dokaz, već samim svojim imenom, dubrovački književni list Slovinac (1878-1884.).

U Vojvodini je pritisak na Srbe bio naročito jak. Mađari su u Omladini i njenim simpatizerima gledali čiste veleizdajnike, nosioce velikosrpske misli, koja radi da izvesne zemlje krune Sv. Stevana uvedu u zajedničku srpsku državu. Miletić, nesumnjivo najpopularniji i najborbeniji vođa Srba na toj strani, čovek slobodouman ali i odviše otsečan, razvio je borbu na više strana, svuda ne iz neophodne potrebe. U borbi s neprijateljima iz Beča i Pešte nije možda bilo potrebno u veoma žestokoj borbi cepati narodne redove do nepomirljivosti, kao što je činio on izazvavši borbu sa pretstavnicima crkve, patriarhom Samuilom Maširevićem i posle Germanom Anđelićem. Ti naši prvosveštenici imali su nesumnjivo velikih nedostataka i u svojim postupcima bili su vođeni ponekad ružnim motivima, ali je u sukob s njima uneseno mnogo strasti i s Miletićeve strane, i tako je stvoren razdor koji je trošio narodnu snagu na sporednim, mesto na glavnim pitanjima. Kad je izbio hercegovački ustanak, on je energično gurao u rat, ne osećajući sve teškoće i opasnosti, kojima su se Srbi izlagali. Bojeći se njegova uticaja u narodu mađarske su ga vlasti zatvorile noću 20. i 21. juna 1876. optužile ga zbog veleizdaje i na Bogojavljenje 1878. osudile ga na pet godina tamnice. Po molbi narodnog sabora car ga je pomilovao 15. novembra 1879. Ali on više nije stari lav. Bori se, istina, još neko vreme, ali uskoro malaksava, savladan paralizom. Od kraja 1883. god. on ne učestvuje više u javnom životu.

A za to vreme mađarska vlada s planom vrši mađarizaciju na celom svom području. Ukida i šikanira srpske veroispovedne škole. "Samo u 14 šajkaških opština oduzeto je Srbima oko 25 školskih zgrada". U svima narodnim školama uveden je mađarski kao obavezan predmet. "Zemaljski mađarski savez", osnovan 1873. god., zastupao je gledište, "da u Mađarskoj nema druge narodnosti sem mađarske", pa je u tom smislu i delovalo. Pomađarivana su lična i porodična imena, imena mesta i sela. Vršio se pritisak na zavisne ljude, premamljivali se slabiji karakteri. Sistematskim izbornim nasiljima vršilo se falzivikovanje narodne volje i sprečavao se ulazak pravim narodnim ljudima u parlamenat. Dok su ranije bili ogorčeni protivnici bečkog centralizma i germanizacije Mađari su od 1867. god. bez mnogo obzira primenjivali te iste metode.

<<   Sadržaj   >>