Velika seoba Srba u Austriju
Zbog ovog ratovanja Svetog Saveza protiv Turaka pritisak na hrišćane u celoj Turskoj Carevini bio je osetno pojačan. I moralno, i fizički, i finansiski. Krajem 1686. god. javljao je patriarh Arsenije III kotorskom providuru, da se tvrdo rešio preći iz Peći na Cetinje, da tamo živi. Turci su mu ograničavali kretanje, a imao je nezgoda od njih i u samoj patriaršiji. Oni su ga sumnjičili da održava veze sa Mlečićima. Kasnije, patriarh se približio više Austrijancima. Znamo sigurno, da je on izvesno vreme (bar od maja do avgusta) 1689. proveo u severnoj Srbiji, koja se tada nalazila pod njihovom vlašću. Austrijanci, koji su imali uspeha u severnoj Bosni i koji su postigli izvesne rezultate i u Srbiji, nadali su se čvrsto, da će ostvariti svoje želje na Balkanu. Njihova je razumljiva težnja bila, da uspostave veze sa glavom srpske crkve. Da to nije moglo biti po volji Mlečićima razume se samo po sebi, jer su jasno videli da bi toliko osvajanje austrisko ispalo na štetu njihovih pretenzija. Naročito ih je bunilo to, što su Austrijanci hteli da, pomažući Dubrovnik, prošire svoje granice sve do njegova područja. Šta bi onda ostalo za Mletke? I do koje granice?
Od septembra 1689. god., kad je austriska ofanziva dobila brži tempo, i politička situacija na Balkanu postala je složenija. Austriska snaga bila je očevidno veća, s više uspeha, i s toga je i više imponovala nego mletačka, iako obe nisu iznosile ni približno onoliko koliko su mogle dati. Austrija je svoje najbolje trupe uputila na zapadnu granicu, protiv Francuza, koji su, zabrinuti njezinim uspesima, objavili rat. Mlečani, zauzeti u Moreji, nisu iskoristili austrisku paralizu, i rat su nastavljali sa polovnim sredstvima i s toga bez većih rezultata. Naš svet nije znao pozadinu Svetog Saveza i evropski položaj toga vremena, ali je video da Austrijanci napreduju sve dalje i dalje i da ih Turci ne mogu da zaustave.
Austriski general Enej Pikolomini, koji je dobio zadatak da napreduje iz Niša prema Jadranskom Moru, nije imao uza se ni punih 4.000 pravih vojnika. Prirodna je stvar da je on, kao i austriska vrhovna komanda, morao računati sa što većim učešćem Srba. I s toga je Pikolomini gledao da uhvati što više veza sa uglednim srpskim ljudima i da se prema Srbima pokaže što predusretljiviji. Srbi su Austrijance primali kao oslobodioce. Narod s Kosova dočekivao ga je s oduševljenjem, zajedno sa sveštenstvom, a mnogi su se pridružili austriskoj vojsci ili poveli akciju na svoju ruku. Naročito se u kumanovskom kraju isticao harambaša Karpoš. U svom prodiranju austriska vojska doprla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Peći i Prizrena.
Prirodna je stvar, da su Austrijanci u prvom redu hteli pridobiti patriarha Arsenija kao glavnu ličnost među Srbima. Kao svog poverenika slali su mu Petra Sokolovića, "najstarijeg kapetana nad srpskom vojskom", rodom iz Bihora. Da bi napravio što jači utisak Badenski je, u svom pismu patriarhu, rekao među ostalima i to, da mu naređuje "da nastane raditi na dobro hrišćana u onim krajevima, zapovedajući da se svi dignu na Turčina što žešće mogu, što ako ne učine, on će ih smatrati odmetnicima ćesarevim kao i druge takve, ako li se pak pokažu verni, obećava im da će ih ćesar primiti u milost i pod svoju zaštitu." Ta pretnja ne bi sigurno toliko opredelila Srbe na saradnju koliko uverenje, da se približuje kraj turskoj sili i da treba pomoći opštu hrišćansku stvar.
Patriarh Arsenije došao je svakako u vezu sa austriskim vlastima još za vreme svog bavljenja u Beogradu. Po povratku u Peć postao je podozriv Turcima i ovi su jednog dana pripremili napad na patriaršiju. Bilo je i želje, da se dočepaju i patriaršiskog blaga, spremljenog za pomaganje akcije. Kaluđeri su lepo primili i poopijali tursku četu, a patriarh je za to vreme, s nešto sabraće, pobegao u Nikšić. O svom udesu obavestio je Mlečiće, s kojima je ranije radio, a verovatno i Austrijance. Njegovi ljudi tvrdili su, da su Turci, videći patriarhove veze i pripremanje akcije, pretili Arseniju i smrću. A patriarh je doista radio, mireći u prvi mah pojedina plemena, da bi se sloški oduprla neprijatelju. Čak je pretio i izopštenjem iz crkve svakom onom, koji bi bio u vezama s Turcima. Iz početka patriarhu nije bilo poznato kakve su namere i međusobni odnosi između hrišćanskih saveznika, a kad je doznao za to našao se na ne maloj muci. Crnogorska i hercegovačka plemena radila su dotad sa Mlečanima i on je tu akciju pomagao. Kako sad da obrne te iste ljude na drugu stranu i kako da im objasni to menjanje fronta? Odluku su mu olakšali donekle sami Mlečani. Oni, iz mnogo razloga, nisu ni hteli ni smeli da dođu u sukob sa Austrijancima, pa su davali neodređene odgovore i nisu preduzimali ništa odlučnije. A Austrijanci su za to vreme napredovali i stavili patriaha pred svršen čin. Ovaj je, po pozivu Mlečana, bio otišao na Cetinje i vratio se u Peć tek kad su Austrijanci ušli tamo i kad su mu zapretili da će ga, ako ne dođe u određenom roku, prosto smeniti.
Austrijanci su bili energični i na hercegovačkoj strani. Oni su u leto 1689. stavili do znanja Mlečanima, da su primili pod svoju zaštitu Popovo i Trebinje i da ovi ne treba da nastavljaju svoje vojničke akcije u tom pravcu. U sam Dubrovnik došlo je još u februaru te godine 60 austriskih vojnika, Hrvata iz Bakra, ali su ih Dubrovčani, iz predostrožnosti, zbog Turaka, oglasili kao svoje najamnike. Međutim, u jesen 1689., kad im je bilo jasno da će ih Austrijanci potpuno potisnuti, Mlečani se ipak rešiše da ne ostanu sasvim praznih ruku. Ali njihov napadaj na Trebinje ostao je bez ikakva uspeha. Dubrovčani se nisu ustručavali da im štete gde god mogu. Oni su, među ostalim, uticali i na pretstavnike srpske crkve da se ne drže s Mlečanima, nego da priđu Austriji.
Kao za vreme mnogih drugih ratovanja, tako je i za ovog nastala strašna glad i užasan pomor. Naročito je harala kuga, koja je uzela maha u nehigijenskim i od begunaca prenatrpanim gradovima. Kad je austriska vojska stigla pred Skoplje, u najrazvijeniji turski grad od Beograda do Soluna, čiji se broj stanovnika cenio na 60.000 u njemu je vladala kuga. General Pikolomini, na koga je grad napravio najlepši utisak, i koji mu se po veličini učinio ravan Pragu, nije smeo da tu ostane bez dovoljnog osiguranja. Pošto je opljačkao grad on ga je, kao za uklon, dao spaliti 16. (26.) oktobra 1689. Hteo je, kako sam kaže, "da strah i trepet među varvarske narode rasprostre i oružje svoga gospodara i u najudaljenijim krajevima učini strašnim." Kako su zgrade bile mahom od drvene građe požar je napravio pravu pustoš.
Posle spaljivanja Skoplja Pikolomini je preko Kačanika stigao u Peć i Prizren. U ovom mestu sastao se s patriarhom Arsenijem i počeo pregovore. Ali ih nije potpuno dovršio. Zaražen kugom umro je dve nedelje pošto je, praćen muzikom, dao naredbu i gledao kako se Skoplje pretvara u zgarište. Uspeo je ipak, što, u ostalom, nije mnogo teško, da od patriarha dobije zakletvu vernosti austriskom caru. Da su se i ostali Srbi iz krajeva kud je prošla austriska vojska, i u bližem susedstvu, digli i pridružili ćesarevcima može se razumeti samo po sebi. Broj Srba i Albanaca u austriskoj vojsci cenjen je na 20.000; pred samim Prizrenom dočekalo je Austrijance oko 6.000 Srba i Arnauta. Ali ono što je bilo manje razumljivo to je ponašanje Austrijanaca. Oni se nisu držali kao oslobodioci i saveznici, nego kao pravi gospodari. To se videlo već po tonu pisma L. Badenskoga upućenog patriarhu i po njihovu ultimatumu da se odmah vrati s Cetinja. I spaljivanje Skoplja govorilo je o njihovoj bezobzirnosti. Ta se bezobzirnost pokazala i docnije, kad su Austrijanci uspeli da prodru do Štipa i Velesa i da i njih zapale, pljačkajući i muslimane i hrišćane. U postupcima s ljudima bili su bahati, naduti, neodmereni. I disciplina je, tako daleko od njihovih baza, bila popustila, što je dovodilo do vrlo mučnih scena. Narod koji im je prilazio s puno poverenja poče se postepeno tuđiti od njih, pa ih i sasvim napuštati. Nasilno razoružavanje Srba i Arbanasa i paljenje njihovih sela pojačalo je to ogorčenje još više.
Posle velikih poraza sultan dade kratkim putem smaknuti nesposobnog serašćera Arap Redžeb-pašu i pozva za velikog vezira Mustafu Ćuprilića. Ovaj proglasi sveti rat i preže, pomoću Francuza, da što bolje reorganizuje vojsku. Imao je nesumnjivo i uspeha, ali više zbog kuge koja je harala i zbog proređenosti carske vojske, koja se nije zanavljala, nego zbog boljeg vođstva. Čak bi se moglo pre reći, da nije s dovoljno brzine i odlučnosti iskoristio oslabelost hrišćana i njihovo nezadovoljstvo s austriskim trupama.
Krajem 1689. god. počelo je tursko napredovanje sa snagama koje su se skupile na brzu ruku. U borbi kod Kačanika, na katoličku novu godinu, Arnauti, ogorčeni austriskim postupcima, pređoše Turcima, a i srpske čete brzo uzmakoše. Austriski poraz bio je potpun i nepopraviv. Oni vrlo brzo napustiše Južnu Srbiju i počeše se povlačiti prema Nišu. Za njima je morao poći i patriarh Arsenije sa onim prvacima, koji se behu kompromitovali prema Turcima i koji ih nisu smeli sačekati. Kako su Austrijanci otstupali vrlo žurno to je sasvim prirodno, da je i srpsko povlačenje moralo biti izvršeno isto tako naglo i da je dobilo karakter bežanja. Koliko je bilo tih srpskih izbeglica s juga nije se moglo nikad utvrditi, jer nam nedostaju i približno pouzdani izveštaji. Jovan Tomić je samo sa izvesnom ubedljivošću pokušao dokazati, da je seobe bilo manje iz oblasti koje su neposredno graničile sa Albanijom, a više iz Raške, s Kosova, Pomoravlja i Srbije.
Turci su se svetili u punoj meri. Napali su patriaršiju, opljačkali njeno imanje i trojicu zatečenih kaluđera sasekli. Sličan je slučaj bio i sa manastirima: Dečanima, Mileševom, Đurđevim Stubovima, Sopoćanima, Ravanicom i Studenicom. Jedan zapis u Dečanima, opisujući s grozom te dane, kaže, da je Gašli-paša igumana oplenio a manastir opustio. Niški vladika Ruvim pisao je 1689. god. na Cetinju o velikoj bedi, "koju bez da govorim svak mudri može znati šta se čini kada se carstvo izmenjuje". Pećki paša Mahmutbegović, za osvetu za svoju kuću i imanja, počeo je "pleniti i seći i žeći" nahije tetovsku, prizrensku, đakovičku, pećku, plavsku, belopoljsku, vučitrnsku i Moravu, sve do Novog Pazara. Nije štedeo ništa, naročito ne crkve i manastire. Svet se spasavao gde je znao i mogao, u planine, pećine i preko granice. Neki episkopi odbegli su u Dalmaciju, jedan u Svetu Goru. Narod je stradao na sve strane. "Ljuti strah i beda tada beše; mater od dece razdvajahu, i od oca sina. Mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Tada ljudi prizivahu na se smrt a ne život".
Glad i beda behu strašni. U Drobnjacima, u Raškoj, u Bosni i Hercegovini. Oka šenice prodavala se po 100 aspri, graha po 150, luka 130 i sve u tom razmeru. "I to leto jedoše ljudi meso pasje i čovečje i konjsko i mnogo nečisto". Silan narod pomre u velikoj muci. "Kudgod bi se mako ležahu martci, nit se kopahu, nit imadiaše ko", piše jedan bosanski franjevački hroničar. "Jiđahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater mrtvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sidijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili".
Borbe i pogibije u ratu, kuga, glad, seoba, i ove turske osvete proredile su strahovito naš narod u staroj Raškoj i Metohiji. Sve savremene vesti govore o opustelosti i razbijenosti starih naselja. Ono naroda što je i ostalo posle tako strašne kataklizme bilo je toliko udareno po glavi, da mu je dugo trebalo da dođe sebi. Gubitak pretrpljen tada, kaže jasno Opšti list pećke patriaršije, nije se više popravio. Na opustela srpska ognjišta, u koliko su uopšte bila obnovljena, počeše dolaziti Arnauti i Turci.
Već je ranije bilo dosta slučajeva u tim oblastima, da su u pojedinim porodicama domaćini ili stariji sin primali islam, da bi im kuće bile pošteđene od nameta i nasilja. Ostala čeljad, žene i deca, ostajala su u hrišćanstvu. Tih pojava zabeležen je čitav niz od kraja XVI veka, pa sve do početka XX. Veći pritisak na Srbe vršen je naročito od sredine XVII veka, za vreme Kandiskog Rata, kada su Turci otkrili veze srpskog sveštenstva sa zapadnjacima. Tad je naročito nastradala budimljanska eparhija, čijeg su episkopa Pajsija Turci dali ubiti, a njegovo sveštenstvo rasterati. Posle sloma austriske ofanzive Srbi su, prirodno, bili izloženi još većem pritisku. Tad nastaje grabež njihovih imanja, gonjenje i ubijanje. U nevolji ljudi tad pribegavaju preveravanju ili se povlače. Naročita maha uzimaju Arbanasi muslimani, aktivni gorštački elemenat, koji prodire u doline Metohije i Podrime, a odatle dalje. Prizren, Peć, Đakovica dobijaju postepeno turski i arnautski karakter. U Prizrenu se još pamte imena i mesta starih crkava, kojih je u to doba i nešto kasnije nestalo. Za porodicu Koraća zna se čak kad su svoju crkvu pretvorili u džamiju. Ima čitavih sela u kojima danas nema nijedne pravoslavne duše, a ostale su međutim njihove crkve. U selu Berevcu još i danas dolaze Arnauti muslimani crkvi Sv. Petke, kao i u manastir Devič. U izvesnim manastirima, kao u onom Sv. Trojice kod Prizrena, nalaze se upisani u pomenik i hrišćanski preci pojedinih muslimana, i to po njihovoj želji. Topografija tih krajeva i u doba najaktivnijeg arnautiranja nije izgubila mnogo od svog srpskog karaktera. U izvesnim selima Gore očuvali su se i neki narodni običaji, kao, na pr., stavljanje badnjaka o Božiću.
Mlečani nisu imali dovoljno snage da iskoriste austriske nedaće. Uspeli su, istina, da kod Nikšića razbiju Turke i zarobe pašu Džin Aliju, ali je to bio i ostao samo lokalni uspeh. Sitne čarke i okršaji s relativno malim snagama nisu mogli da izmene opštu situaciju.
U Beču je neuspeh na jugu izazvao pravu pometnju, u toliko više što je i položaj na zapadu bio vrlo ozbiljan. U prvi mah naređivalo se vojsci, da se odmah povuče prema Beogradu, a kad je zapovednik vojske u Srbiji, general Veterani, javio, da on nimalo ne gubi nade i da bi, šta više, sa vojskom od pravih 12.000 ratnika bio u stanju prodreti do Carigrada, onda se rešilo da se borba nastavi i da se za nju ponovo pozovu Srbi i Arbanasi. Franjevac Toma Rospasari, koji je učinio lepih usluga Austrijancima, svetovao je Ludviku Badenskom, da carev poziv tim narodima, uz poziv za nove borbe, zajemči njihova prava i običaje, slobodu vere i izbora njihovih starešina i oslobađanje od poreza, kako bi se ljudi lakše pridobili. Austrijanci su primili taj predlog i 6. aprila 1690. izašao je carev proglas svima narodima severnog, srednjeg i zapadnog Balkana (Arbanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Silistrije, Ilirije, Maćedonije i Raške) i drugo pismo upućeno lično patriarhu Arseniju. Misao o slobodnom izboru vojvode nije u tom carevom proglasu potekla od Đ. Brankovića, kako je mislio i tvrdio J. Radonić, nego po predlogu fratra Tome, a po običajnom pravu albanskih brđana, koje su primili od svojih srpskih suseda. Međutim, Radonić može imati pravo kad misli, da su ona imena oblasti, čijim je narodima car uputio poziv, "više literarnoga porekla i neodređena značenja", uzeta iz pretstavke Đ. Brankovića od 1688. god. Toga stava u Tominom memoaru nema.
Povlačeći se ispred Turaka patriarh se bio zadržao u Beogradu. Tu je 18. juna 1690. sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica, i to iz granica turskog i austriskog poseda, da zauzmu stav prema carevom pozivu. Na zboru je, sem patriarha, bilo 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana, (od kojih iz Srbije samo dvojica: studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikom Srbi su rešili da traže od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca neće mešati u njihove poslove i s tim u vezi svoju crkvenu samoupravu. Njihov verski poglavica može biti samo Srbin, "ot našega roda i jezika srbskago." Sem cara, niko se drugi od svetovnjaka nije mogao mešati u njihovu jurisdikciju. Te narodne želje imao je odneti u Beč jenopoljski vladika Isaija Đaković. Punomoć za Isaiju pisao je neko od "prečana", koji je poznavao prilike u onim krajevima i koji je primio i dobar deo njihove terminologije. Po mađarskom on Leopolda zove kraljem, a ne carem; svoju pravoslavnu svešteničku sabraću naziva po zapadnom redovnicima, a punomoć mu je "knjiga kredenconališ". Shvatanje tog srpskog sabora je jasno: on je želeo da i u Austriji, kao i u Turskoj, vođstvo naroda i njegova reprezentacija ostane u krilu crkve, koja se smatrala kao glavni čuvar vere i nacije. O svetovnim glavarima, odnosno o vojvodi tu nema ni pomena; vođstvo je pripadalo patriarhu, kao u Crnoj Gori vladikama. Svetovnih glavara, u plemenskom sistemu koji je kod nas vladao, bilo je više; crkveni poglavica bio je u prostranim oblastima samo jedan, koji je kao takav stajao iznad plemena i vezao ih u zajednicu. Nijedan od naših svetovnih glavara toga vremena nije imao ni autoriteta ni snage, da bi se mogao staviti uz patriarha ili biti ravan njemu. Izvesni naši pisci čude se, što Srbi na tom saboru traže manje, nego što je sadržavao carev manifest. U stvari, Srbi su hteli da se osiguraju pouzdano. Manifest nije bio upućen samo njima i donosio je obećanja koja oni nisu tražili. Nije ista meta za njih i za katoličke Albance, koji su sarađivali s Austrijom i koji su naročito pomenuti u manifestu. Sem toga, oni su hteli obezbeđenje svoje vere na celom području austriske vlasti, tadašnje i buduće, a ne samo u turskim oblastima.
Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, i to, kako su oni govorili, prvog posle Kosova. Patriarh Arsenije, koji mu se obraćao u Beč, naglašavao je u svom pismu, kako su se na tom saboru našli ljudi sa više strana "zemlje naše", obuhvatajući pod tim pojmom "naše zemlje" oblasti i pod Turskom i pod Austrijom, sve gde su se nalazili Srbi i gde je dopirala vlast i priznavanje pećke patriaršije. Za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i živog narodnog poseda, mada piše da te granice "opredeliše nam u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši".
U Beču s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je baš obratno od onog što se očekivalo. Pozivom od 6. aprila htelo se, da Srbi ponovo stupe u borbu, na svom području, a ne da se sele u njihove zemlje. Ali se taj stav ipak razumeo. Za to vreme položaj carske vojske u Srbiji znatno se pogoršao. Ona nije mogla dobiti nikakvih pojačanja iz carskih zemanja, a bez tih pojačanja nije se moglo tražiti da se snažnije zatalasa i sam narod Srbije i susednih krajeva. Računajući sa Srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti pri svima obrtima ratne sreće, i u ofanzivi i u defanzivi, i koji bi, u najgorem slučaju, mogao poslužiti i da se naseli opustela južna Ugarska, u Beču nisu hteli da ih ozlovolje. S toga je car Leopold 11. (21.) avgusta 1690. izdao svoju diplomu kojoj je dao Srbima željene privilegije. Privilegije su obuhvatile stanovništvo "grčkog obreda i srpskog naroda" po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju "i ostalim pridruženim mestima i svim ostalim oblastima". Izdajući te privilegije car je uzeo Srbe pod svoju zaštitu, a u isti mah ih je ponovno pozivao, da se dignu na oružje. Car je, priznajući Srbima izuzetan položaj, izdao ove privilegije preko austriske dvorske kancelarije, obišavši mađarske ustavne činioce, čija je saglasnost za ovakav akt bila potrebna. On je taj svoj korak objašnjavao vojničkom potrebom, a doneo ga je u suverenom uverenju, da može nepoštovati ugarske ustavne propise, pošto je ugarsko područje oslobodio svojom snagom od Turaka i smatrao ga kao vojničku tekovinu. Mađari su celo vreme stajali na gledištu da su tim aktom povređena njihova prava i s toga su Srbima, kadgod im se dala prilika, pravili načelne i stvarne poteškoće. Sem Mađara protiv ovih privilegija radila je i katolička jerarhija. Zbog nje nisu u privilegijama bili pomenuti Srbi iz Ugarske, Hrvatske, Srema i Slavonije, na koje je bila stavila ruku njezina propaganda. Kad je doznao za to episkop Isaija Đaković on je zatražio energično, da se obuhvate i Srbi sa tih strana. U Beču se, u tadašnjoj situaciji, popustilo, ali su zato u već spremljenom konceptu privilegija izvršene izvesne izmene, da bi se patriarhova jurisdikcija oslabila. "Ono mesto, gde se kaže da se povlastice daju Srbima gde se god u buduće budu nalazili izostavljeno je i zamenjeno sa rečima: da privilegije i povlastice važe dotle, dokle god Srbi, svi skupa i pojedince, budu bili verni caru. Tim, naknadno dodanim, rečima vrednost dane privilegije, naravno, znatno se smanjivala". Pri pregovorima u Beču, Đaković je radio sporazumno sa Đorđem Brankovićem, koji se tu nalazio u internaciji.
Istog dana, kad je car izdao Srbima privilegije, nastradala je njegova vojska u Erdelju. Da bi zaštitila Ugarsku glavna se austriska snaga morala povući iz Srbije. Oslabele posade nisu potom mogle da izdrže turske napadaje. Za sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju, zajedno s Beogradom. Patriarh ih, razume se, nije smeo tamo dočekati, nego se ranije, sa ostalim izbeglicama, sklonio na carsko područje. Bojeći se turske ofanzive patriarh nije smeo da ostane u oblastima južne Ugarske, nego je otišao daleko na sever, u Sent-Andreju. Ali danas ne znamo pouzdano koliki je bio broj srpskih izbeglica, koji nisu prelazili u jedno vreme i na jednom mestu. U jednom pismu sam patriarh, istina, navodi, da je prešlo "više od 30.000 duša", i to će svakako biti najverovatniji broj, ali potpuno siguran nije ni on. U Budimu je, na pr., 1706/7. god., bilo 536 srpskih poreskih glava, "i to su bili sve same zanatlije sem petnaest bakala". Među stanovnicima toga grada 1720. god. bilo je 14 Zećana, 12 Pećana, 6 Prizrenaca, 8 Sarajlija, 9 Kosovaca, 8 Kruševljana, 6 Požarevljana, 5 Beograđana itd. Budim je imao svoj srpski deo grada (Raszvaros), u kom se, prema jednom putopisu iz 1715. god. nalazilo na 20.000 srpskih duša. Još više nego Budim dobila je priliv srpskog stanovništva Sent Andrija; u njoj je podignuto samih šest pravoslavnih crkava. U Čobancu, kraj Sent-Andrije, postoji predanje da su tu došli iz Peći; a A. Belić je utvrdio, da njihov dialekat još čuva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju.
Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obećavali im slobodu vere i poštovanje starih tradicija, dotle su na drugoj udarali katolički sveštenici otvoreno na njihovu veru. U tom je naročito bio aktivan isusovački red. Krajem 1689. preveli su u uniju orahovačkog "vladiku" Jovana Rajića sa 16 parohija i orahovačkim manastirom Sv. Nikole, a 18. januara 1690. to su i potvrdili pismenim aktom. Rajiću se pridružio i iguman manastira Grabovca, Jevtimije Negomirović. Odmah potom izašla je naredba carskog komesara, koja je tražila od srpskog sveštenstva između Drave i Save, da se pokoravaju ovom igumanu Jevtimiju. Vrlo je verovatno da je Đaković i ostali naš episkopat doznao za to pre svog zbora i s toga još odlučnije tražio proširenje patriarhove kompetencije i na oblasti ugarske. Ovi slučajevi bili su, međutim, predigra za dalje borbe, koje će zagorčavati život svim srpskim doseljenicima i njihovim sveštenim pretstavnicima.
Pored verskih sukoba nastali su i socialni. Mađarsko plemstvo tražilo je prosto da ukmeti Srbe ne priznavajući im nikakvih izuzetnih prava. Županske vlasti nametale su im, isto tako, ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom životu. Da se oslobode toga Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaiju, da se potuži i da, u isto vreme, zatraži da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje Đorđa Brankovića. Isaija je poverovao njegovim pričanjima, a kao jenopoljski vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu. Srbi su poverovali, da je on žrtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla u Beč zatekla je tamo novo ratničko raspoloženje. Austrija se spremala na novu ofanzivu, a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima. S toga je car 1. (11.) decembra 1690. potvrdio svoju diplomu o privilegijama, i to, po želji Srba, preko ugarske Dvorske Kancelarije. U isti mah car je preporučivao mađarskim vlastima Srbe kao svoje štićenike i obećao je u Budimu posebnu komisisku istragu za nasilja na koja se tuže. Naravno, s tim u vezi išla je odmah i akcija, da se obrazuje srpska milicija. Radi toga bečka vlada nije mogla odbiti ni srpski zahtev, da se ispita slučaj Brankovićev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome. U Beču nisu mogli demantovati ranija svoja akta, ma koliko inače bili uvereni da Branković nije to za što se izdavao, i ma da im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan. Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma, Srbi, na svom sastanku u Budimu, marta 1691., izabraše Brankovića za srpskog despota, pokazujući na taj način, sad prvi put želju, da dobiju svetovnog gospodara. Izbor je bio izvršen u otsutnosti patriarha Arsenija. On ga je priznao, ali preko srca, jer je išao očevidno na uštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.
Upada u oči činjenica, da Srbi, iako izbeglice i obeskućenici, na ovom budimskom saboru uzimaju dosta energičan stav. Dotadašnja iskustva dala su im opravdana razloga i za proteste i za povišeni ton. Videli su isto tako da im austriske vlasti izlaze u susret ne što bi stvarno imale obzira prema njima, nego što su im bili potrebni. Radi svega toga Srbi sad izjavljuju, da će rado poći protiv Turaka, ali pod svojim starešinama. Tražili su i da se pitanje Brankovićevo izvede na čisto, a dok to ne bude želeli su, da mu mogu izabrati zamenika. Car je pristao na sve to, samo nije hteo da popusti u Brankovićevom pitanju bojeći se njegovih ambicija i veza i ogorčenosti zbog dotadašnje sudbine. Za zamenika njegova, kao srpski podvojvoda, bi postavljen (a ne izabran) Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, čiji su preci ranije bili prešli u Ugarsku. Austriski dvor imao je vere u njega, a pristao je da Srbima da pre njega kao vojničkog zapovednika, nego da im potvrđivanjem despota prizna političku vlast. U tim idejama Beč je pristao, isto tako, da patriarhu Arseniju prizna pravo jurisdikcije ne samo u crkvenim, nego i u svetovnim stvarima. Voleo je da srpski povlašćeni položaj pretstavlja svešteno lice, nego politički čovek; a računao je i s tim, da će patriarh ljubomorno čuvati svoj uticaj i iz vlastitog interesa suzbijati pretenzije svetovnih lica. Da ispuni želje crkve i naroda u taj mah car je 10. (20.) avgusta 1691. svojim Patentom, objavljenim preko ugarske Dvorske Kancelarije, obnovio privilegije, ističući ovog puta u prvom redu Srbe u Ugarskoj i Slavoniji, a onda u ostalim oblastima. Po ovoj novoj diplomi sva imanja onih Srba koji budu umrli bez naslednika imaju pripasti crkvi i arhiepiskopu. Njom je, u isti mah, priznato patriarhu (odnosno arhiepiskopu) pravo jurisdikcije i u svetovnim stvarima.
Za to vreme Turci su pokušali da zaustave srpski pokret seobe i da ih koliko-toliko umire. Pošto je protutnjio prvi bes osvete veliki vezir objavio je opštu amnestiju za sve koji se u roku od šest meseci vrate kućama. Da bi sprečio uticaj patriarha Arsenija na Srbe Ćuprilić je u proleće 1691. postavio novog patriarha Kalinika, ranijeg sveštenika u Skoplju, koga neki zovu Grkom. Kalinik se trudio da umiri narod i povrati razbegle episkope i sveštenstvo na njihove dužnosti. Da mu pojačaju ugled i prihode, koji su išli i njima na korist, i da dadu oduške nezadovoljstvu prema austriskim i mletačkim suvernicima, Turci su sad ponovo naređivali da katolički puk mora plaćati izvesne namete srpskoj patriaršiji, odnosno njezinom episkopatu. Obavešteni o tim turskim obzirima prema Srbima i Austrijanci su, u ovo doba borbe, morali podešavati svoje držanje sa mnogo više predusretljivosti, nego što se u srcu želelo.
Čitave prve polovine 1691. god. nije došlo ni do kakvih većih borbi. I jedna i druga strana spremale su se da zadadu što odsudniji udarac. Kad su se kod Slankamena, 9. (19.) avgusta, sudarile obe vojske činilo se da će ta borba odlučiti dalji ishod rata. Ali nije bilo tako. Iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivši i velikog vezira i mnogo ljudstva i materiala, rat tim ipak nije bio okončan. Austrijanci nisu imali dovoljno sveže snage da ga prenesu dalje. I ovu samu bitku pripomogla je u odsudnom času srpska milicija, koja se, kao posebna celina, sa 10.000 ljudi, borila pod Monasterlijinim zapovedništvom. Brojala je 6.400 pešaka i 3.600 konjanika. Srpska je milicija prva provalila u turski tabor i zaplenila 34 zastave. "Bitka kod Slankamena", naglašava J. Radonić, "značajna beše po srpski narod stoga, što je to poslednji boj, u kome su Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili se protiv Turaka." Posle im Austrijanci ne priznaju više taj posebni položaj, nego Srbe uvršćuju u bojne jedinice kao i ostale vojnike, bojeći se da Srbi kao organizovana zasebna vojna jedinica ne postanu opasni.
Posle svojih zasluga u slankamenskoj pobedi Srbi su, potsticani na to od Đ. Brankovića, tražili sve energičnije da se reši već jednom njihov položaj i da on preuzme dužnost narodnog pretstavnika. Ovome je bilo dozvoljeno da stanuje u jednom hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kreće, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujući da se postepeno približuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao "samodržavni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika", i to "milostiju božijeju".
|
