Srbi u Ugarskoj
Vrlo moćni činioci među ugarskim staležima, a još više na carskom dvoru, nalazili su, da su učinjeni ustupci Srbima išli predaleko, da oni stvaraju državu u državi, i da kao "šizmatici", s naročitim povlasticama, unose nezadovoljstvo među drugo stanovništvo. Njihovu vojničku vrednost oni su potcenjivali, tvrdeći da oni nisu ipak prava vojska i da im naročito nedostaje potrebna disciplina. Za srpsko sveštenstvo tvrdili su da je neuko i poročno, a sam narod da nije mnogo pouzdan. Jedan deo tih prekora bio je tačan, ali nesavesno uopšten i jednostran. Među srpskim izbeglicama, koje su verovale da je njihovo sklanjanje u Austriju samo privremeno, bilo je dosta elemenata koji su živeli od danas do sjutra. Sa službenih strana poručivalo se i naglašavalo, da je nastavak borbe stalno u planu, tako da se ljudi nisu mogli lako snaći i početi nove poslove. Privremenost je postajala stalnost. S tim su dolazile ostale nezgode. Dugogodišnje ratovanje, napuštanje kuća i svoje sredine, nemaština i podivljalost naravi koja prati sve ratove, imali su svojih rđavih posledica i kod Srba. Jeromonah Mihailo Račanin, jedan iz kruga boljih i nekako zbrinutih, jadao se 1695. god., kako naši ljudi žive "u velikom utesnenju", "lišeni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli". Godine im već prolaze "po zlu dobra čekajući, i ne dočekasmo."
Naročito je bio aktivan katolički klir, kome je na čelu stajao do kraja antipravoslavski i nepomirljivi kardinal Leopold Kolonić. Godinu-dve dana iza carskih privilegija njegovi su ih ljudi otvoreno gazili. Za sremskog unijatskog episkopa bi postavljen 1693. god. Petar Ljubibratić. Iste godine doneo je pečujski sud odluku, po zahtevu biskupa Matije Radonjaja, da se proteraju svi Srbi pravoslavni iz tog grada, "kao šugave ovce iz stada". Bilo je i drugih nasrtaja. U isto vreme i srpska milicija ukinuta je kao samostalno telo i stavljena je pod vrhovnu komandu carskih generala. U Beču se, sem toga, uzimao u obzir i plan da se srpska naselja razbiju tako, što bi se Srbi razbili u razne kolonije. Kao odgovor na sve to došle su odmah tužbe srpskih pretstavnika i njihov zahtev, formulisan na zboru u Baji 1694. god., da ostanu u zajednici i da im se dade odvojeno zemljište, i to Mala Vlaška između Save i Drave. Stavovi su jasni. Srbi traže stalno, proširujući svoje zahteve, svoj automan položaj u punom smislu te reči, sa svojom crkvenom i svetovnom vlašću, sa svojom milicijom i sa svojim područjem. Beč, mada im je davanjem privilegija priznao zaseban položaj, želi da tu samoupravu što više oslabi i ograniči. Borba oko toga vodiće se skoro stolećima. Kad im Srbi budu potrebni Beč će pristati da im, s vremena na vreme, obnovi privilegije i sa laskanjem da nova obećanja; čim opasnost mine, svi će srpski neprijatelji gledati na sve načine da se obećanja izigraju.
U toku 1693-5. god. Austrijanci prema Turcima nisu imali skoro nikakvih uspeha. Pokušaj iz 1693. god. da se dočepaju Beograda završio je bedno. Iz oduševljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd "mestom sreće", Hajrul-bilad, i sam je sultan Ahmed II došao u grad, da pokaže svoju radost zbog toga uspeha.
Turci su tokom 1692. god. postigli izvesne uspehe i prema Mlečanima. Sulejman-paša Bušatlija napao je u septembru na Crnu Goru i bez muke je dopro do Cetinja. Mlečani biše prisiljeni da predaju to mesto, ali im se dopusti da izvedu svoju posadu. Polazeći iz manastira oni su ga minirali i naneli osetne gubitke Turcima, koji su u nj ulazili ne sluteći zla. Tako će učiniti i kasnije u trebinjskom manastiru Tvrdošu, s motivacijom da se ne bi Turci tu "ponovo" učvrstili. Više sreće imali su Mlečani u dolini Neretve, gde su u leto 1694. osvojili Čitluk i Gabelu. Jedno vreme behu poseli i Popovo i Trebinje i oblast oko korjenićkog Klobuka.
Početkom 1695. god. došao je na turski presto borbeni Mustafa II. Nošen željom da popravi greške svojih prethodnika i da dade novog duha celoj carevini on se sam stavio na čelo vojske. Glas o njegovoj aktivnosti i energiji beše zaplašio sve njegove protivnike. Taj strah se dao odmah primetiti i u austriskoj prestonici. Već krajem februara te godine dobio je patriarh potvrdu svog prava da imenuje episkope i da ti episkopi imaju prvo kanoničke vizitacije. U isto vreme Srbi su bili oslobođeni da plaćaju desetinu katoličkom kliru. Austriska bojazan pokazala se kao potpuno opravdana. Neuspesi njene vojske u Banatu i Erdelju, 1695. i 1696. god., mogli su kompromitovati ako ne ceo ishod, a ono dobar deo dotadašnjih rezultata ovog dugog i svima doteščalog rata. Da se poprave mutni izgledi Austrijanci su 8. februara 1697. sklopili savez sa ruskim carem Petrom Velikim, nesvesni tada u pravoj meri opasnosti kojoj se izlažu uvodeći tu silu u rešavanje turskog pitanja i turske vlasti na Balkanu.
Velika sreća za Austrijance beše, što su u svoju vojsku dobili mladog i genialnog vojskovođu Evgena Savojskog, francuskog plemića, za koga njegova otadžbina ne nađe dostojnog zaposlenja. Ovaj energični, iako vrlo neugledni, vojnik primio je komandu u leto 1697. god., a već 1. (11.) septembra uspeo je da potpuno razbije tursku vojsku kod Sente, koju je vodio sam sultan. Posle te pobede krenuo se Evgen sa svega 6.500 ljudi na vratoloman i drzak pohod u središte Bosne, znajući da je bosanski paša bio i stradao u borbi kod Sente. Na tom pohodu nije naišao ni na kakav otpor sem kod Vranduka. U Sarajevo je stigao 13. oktobra, gde je tri dana harao. Već prvog dana bila je varoš zapaljena. Stroge mere bile su pravdane tim što su Turci ranili austriske parlamentare. Pri požaru, u lako zapaljivoj varoši, gde su kuće bile mahom od drvene građe i slabog ćerpiča, stradali su podjednako i hrišćani kao i muslimani. Iz opljačkanog grada princ Evgen je poveo sa sobom izvestan deo pravoslavnog i katoličkog elementa, da ga naseli po Ugarskoj. Izvestan deo naših ljudi jedva je dočekao da se posle vrati u Sarajevo. Velika porodica Budimlića dobila je otada taj nadimak, kao sećanje da su jedno vreme proveli kao Budimlije.
Ali, mada su odneli kod Sente tako veliku i vidnu pobedu, Austrijanci njom, ipak, nisu izmenili mnogo ceo vojnički položaj. Ovaj upad u Sarajevo bila je samo jedna epizoda. Ono što bi bilo daleko važnije, da prenesu ponovo bojno ratište ispod Dunava, na to nisu smeli da se reše. Ne čak ni da izvedu napad na Beograd, koji je bio vojnički važnija tačka od Sarajeva. Njima je pobeda kod Sente bila sad dobrodošla da se Porta uveri kako je malo izgleda da će moći izmeniti ratnu sreću i da postane sklonija na mir, a s druge strane da uveri i Francuze kako se Austrija ne da lako slomiti i pored sve borbe na dva fronta. Luj XIV prošao je u osnovi rđavo u ratu sa takozvanom evropskom koalicijom, pored svih pobeda koje mu je vojska odnosila, i 1697. god. pristao je na mir, koji ga u duši nije zadovoljavao. Obaveštena da je Austrija tim dobila slobodne ruke na zapadu rešila se, najposle, i Turska, posredovanjem Engleske i Holandije, da se miri. Pregovori o uslovima primirja i mira trajali su poduže, a okončani su u Sremskim Karlovcima, 16. (26.) januara 1699. god. Po tom miru Turcima je od svih poseda u Ugarskoj ostao samo Banat i u Slavoniji njen jugo-istočni sremski deo. S Mlečanima se našao konačni sporazum tek 1701. god. Oni su dugo nastojali, da otseku Dubrovnik od ostalog zaleđa, želeći da zadrže ceo pojas zemljišta, od Neretve, preko Popova, do Grahova. Ali to Republika nije mogla postići, jer Dubrovnik i njegovo zaleđe nije dala Turska, a štitila ga je i Austrija. Mlečani su pomakli svoju liniju preko Knina, Sinja i Čitluka sa Gabelom, a u Boki su zadržali Risan i Novi.
Pošto se, posle toliko godina borbe, smirila sa oba svoja protivnika, i na istoku i na zapadu, Austrija je mogla da se posveti unutrašnjem pribiranju. To će reći, u odnosu prema Srbima, da popusti svima njihovim neprijateljima. Pošto je prošla potreba od srpske pomoći moglo se preći na davno željeni cilj, da se srpsko testo izmesi potpuno po svojoj volji. Da ga ugone u svoj kalup i katoličko sveštenstvo, i mađarsko plemstvo i županiske vlasti. Ali s jednim važnim činiocem bečki krugovi nisu ipak računali. To je bila upornost i otporna snaga srpska. U isto vreme i veština, da za svoju korist nađu nove i na Beč osetno delotvorne elemente.
U Beču su ljudi tvrdo verovali, da Srbi nemaju mnogo da biraju; mogu se odlučiti ili za njih ili za Turke. Kad je prošla ratna opasnost nije im bilo baš previše mnogo stalo do toga za koga će se opredeliti iako su računali s tim, da bi bilo od štete ako bi se, njihovim povlačenjem, proredila granica. Na veliko svoje iznenađenje u austriskoj prestonici moglo se naskoro saznati da Srbi hvataju veze sa Rusijom Petra Velikog i da čak tamo nalaze izvesnog razumevanja; da su Srbi, dakle, uspeli za svoju stvar zainteresovati jednog novog političkog činioca. Prve neposredne veze stvorili su Srbi sa Rusima već u leto 1698., za vreme boravka cara Petra Velikog u Beču. Tada su patriarh Arsenije i Đ. Branković imali sastanak s carevim punomoćnikom P. B. Voznjicinom i izložili su mu stanje Srba i pravoslavlja u austriskim zemljama. Koliko je patriarh tim stanjem bio zadovoljan vidi se najbolje potom, što je preko ruskog poslanika želeo izraditi dozvolu od Porte, da se vrati u Peć, na svoju staru dužnost. Voznjicin je svoju dužnost u Austriji shvatio ozbiljno i preduzimao je korake i u odbranu pravoslavlja i za oslobođenje Đ. Brankovića, koji ga je za to svakako usrdno molio. Beč, istina, nije bio mnogo ljubazan u svom odgovoru na te pretstavke, ali mu je ovo ipak mogla biti jedna opomena. Srpsko pitanje nije bilo onako prosto i izolovano, kako je izgledalo izvesnim suviše revnim licima iz visokog klira i aristokratije.
Kad su bili poznati rezultati Karlovačkog Mira za patriarha i većinu prebeglih Srba, koji su videli da se natrag ne može, postalo je jasno da treba nešto preduzeti, da se obezbedi život njihovih sunarodnika u normalnim prilikama. Patriarh i nekoliko narodnih prvaka izradili su u Beču, da je car izdao tokom leta 1699. dva patenta, kojima su Srbima zajemčivana prava i zaštita. Ali je zato Jovan Monastirlija krajem 1701. god. potčinjen neposredno dvorskom Ratnom Veću, kao "osoba čisto vojnička i službena", da ne bi zavisio od nečije druge nadležnosti. Međutim, to isto veće, iako je znalo za carske privilegije Srbima, pod uticajem klerikalnih krugova, pomagalo je unijatsku akciju i pridruživalo se onima koji su na Srbe gledali s nepoverenjem. Ono je još 1698. god. naređivalo vlastima da idu na ruku pounijaćenom episkopu Jevremu Banjaninu, koji je imao da nastavi rad u početom pravcu. Za samog Arsenija III car je u jednom aktu iz 1703. god. govorio, kako on nikad nije dozvoljavao da se služi titulom patriarha, a te mu je godine izrično zabranio sazivanje crkvenog sabora, koji bi imao da ozakoni izbor njegova naslednika, koga je patriarh, zbog bolesti, bio već odredio i za njegovu potvrdu uputio posebnog delegata u Carigrad. Patriarhu se sad uopšte zameralo što vodi prepisku sa svojim ljudima u Turskoj i što je na crkveni sabor pozvao i njih. Bečki krugovi, podozrivi i neiskreni, nisu mogli shvatiti od kolike bi koristi baš po njihove interese bilo kad bi pretstavnik srpske crkve iz njihove države mogao vršiti stvarno moćan uticaj u Turskoj. Ali, svesni da njihovi postupci prema pravoslavnima nisu ispravni, oni su se bojali poređenja odnosa. Još manje im je bilo u interesu da patriarh, sa naslonom na jak pravoslavni živalj u Turskoj, nastavlja sa narodom zajedno žilav otpor preveravanju i odnarođivanju, što je bila stalna težnja carske kamarile. Srbi su jasno videli i osećali to nepoverenje i tužili su se više puta. U tom pogledu karakteristično je jedno pismo patriarhovo moskovskom boljarinu F. A. Golovinu, koji je pokazivao interes za Srbe. Patriarh mu se u tom pismu od 29. oktobra 1705. otvoreno tužio. Srbi samo dodaju plač na plač nemajući niotkud pomoći. Obraćaju se s toga njemu s molbom da im "mojsestvuje", t. j. da izbavi Srbe onako kao Mojsej Izrailj iz Egipta.
Verovatno bi stanje Srba postalo mnogo teže, da 1703. god. nije buknuo u Mađarskoj ustanak Franje II Rakocija, potican od Francuza, s kojima je Austrija ponovo ušla u rat. Ako se tom ustanku pridruže i Srbi, kako ih je Rakoci pozivao dajući im mnoga obećanja, postojala je ne mala opasnost da to postane krupno pitanje za carevinu. Srbi to nisu učinili, iako je bilo izvesnog kolebanja među njima. Patriarh se rešio za cara, jer je bio za zakonitu vlast i jer Rakociju nije mnogo verovao. Želeo je, da bar sad u Beču pokažu više razumevanja za srpsko držanje uopšte. U Beču nisu bili sasvim na čisto sa Srbima. Bojeći se rđavog uticaja ogorčenog Brankovića na Srbe oni su ovog nesmirivog čoveka, koji je simpatisao Rakociju, dali prevesti iz Beča u daleki Heb, što dalje od srpskih prvaka. Posle izvesnog uzdržavanja Srbi su pomogli carevu stvar i znatno su doprineli da je mađarski ustanak bio ugušen. Ali su za to i osetno nastradali, jer su se Mađari svirepo svetili kivni na njih i što su kao došljaci ustali protiv njih i što pomažu bečku vladu i što su se bojali da će nagrađivanje Srba ispasti na račun njihovih i životnih i nacionalnih interesa.
Srbi su sačinjavali dobrim delom i novu, tokom 1702/3. god. obrazovanu, potisko-pomorišku vojnu granicu, koja je došla pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloženi kao neka vrsta živog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da održavaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajući nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi računa. Radi toga će, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beču govorilo, "tolerirana nacija".
U aprilu 1705. umro je austriski car Leopold. Srbi su i od njega, u vezi s Rakocijevim ustankom, tražili novu potvrdu privilegija sa ustaljenijim shvatanjima o njihovoj važnosti. Posle njegove smrti to je moralo biti naročito potrebno, da bi se jasno odredio stav novog cara. Novi car, Josif I, ispunio je srpske želje 13. (24.) februara 1706. Ali patriarh nije bio tim zadovoljan. Potvrda je općenito pominjala privilegije, ali nije uzimala u obzir njihove povrede i sankcije i godinama stečeno iskustvo, do čega je Srbima bilo najviše stalo. Oni su hteli, da se njihov položaj jasno obeleži, kako ne bi bilo dvosmislenosti i zaobilaženja i zloupotreba. Novu pretstavku patriarhovu car je uputio na mišljenje kardinalu Koloniću. Kakvo je bilo gledište njegovo na srpsko pitanje vidi se jasno po ovom njegovom objašnjenju kako Srbi tobože pogrešno tumače svoje privilegije: "Oni izvode, da je po glasu istih njima dozvoljeno ne samo da sada "šizmatici" budu, već da kao takvi t. j. odeljeni od katolika i rimske crkve i dalje ostati mogu. No to im se ne može nikako dopustiti, jer ne samo da to sv. naša katolička vera zabranjuje, nego je odlučno protivno i samom državnom razlogu; to iskustvo nas dovoljno uči, šta je sve razlika u veri po Ugarskoj počinila u nedavno prošla vremena, a istorija nam kazuje šta je sve događalo se zbog toga i po drugim krajevima sveta". On je tražio da car postavlja Srbima ne samo patriarha i episkope, nego i sveštenike. Patriarh ne sme preduzimati ništa ne samo protiv sveštenih lica, koja bi primila uniju, nego ni protiv manastira, koja bi tako, prostim aktom samovolje, imala preći u tuđe ruke. "Ako se te privilegije već ne mogu izmeniti ili skratiti, to neka se bar od reči do reči potvrde ili takvim tamnim izrazima i dvosmislenim rečima izlože, koje bi se, u razna vremena, mogla sad ovako, a sad onako razumeti i tumačiti; uz to bi valjalo sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti šizmatici, kao i ostali akatolici, kad im više ne budu smetale slične privilegije rimske crkve, sa crkvom katoličkom, i protiv volje njihove, lakše se spojiti mogli". "Radi općeg dobra i veće koristi po službu ćesarovu trebalo bi tako dugo oklevati posle smrti sadanjeg patriarha sa postavljanjem drugog, dok to ne bi sa svim prešlo u zaborav, te kad on umre tada ne će biti koga, koji bi mogao posvećivati i nadomešćivati one vladike, koje se budu među tim s rimskom crkvom spojile, a ovi bi tada postepeno potrudili se, da sjedine s rimskom crkvom njihove igumane, kaluđere i sveštenike; - te će se tako postepeno bez ikakve sile, tokom vremena, svi oni sa rimskom crkvom sjediniti; a s narodom bi se tada postupilo onako, kako to budu prilike onoga vremena donele".
S obzirom na mađarski ustanak, i srpske vojničke usluge, i opšti položaj car nije mogao biti negativan prema Srbima, ali su za to u velikoj meri iskorišćeni Kolonićevi saveti. Izbegavala su se sasvim precizna jemstva i ostavljalo se mnogo poluotvorenih vrata. Nova potvrda srpskih privilegija cara Josifa I (s pomenom titule patriarha) potpisana je 7. avgusta 1706. Toga leta ustupljeno je patriarhu veliko dobro Dalj kod Osijeka. Međutim Arsenije III nije mogao dugo da ga uživa, jer je umro još te jeseni, 26. oktobra 1706.
Izbor novog srpskog verskog poglavice obavljen je tek početkom 1708. god. Naslednik Arsenijev, Isaija Đaković, koji mu je bio jedan od glavnih saradnika, ali s kojim se posle razišao, bio je oko patriarhove smrti imenovan za carskog savetnika zbog zasluga u turskom ratu i Rakocijevu ustanku. Đaković je biran za "prvjejšeg i načelnjejščeg mitropolita", a titula patriarha ostala je samo za pećkog nosioca. Srbi su, na svom zboru održanom u jesen 1707. u Karlovcima, bili tvrdo odlučili, da neće kidati zajednice s pećkom maticom i da će priznavati vrhovnu vlast pećkog patriarha, pa su to dostavili i u Beč. Novi srpski prvosveštenik u austriskoj državi imao je biti mitropolit krušedolske mitropolije. U Beču taj predlog nisu odmah prihvatili, "zbog opasnosti da se Srbi povrate natrag pod Turke i da bi se lakše mogla sprovoditi unija među njima". Ali kako Srbi od tog stava nisu otstupali oni su najposle popustili. Za mitropolitovo središte bi izabran manastir Krušedol, najveći i najčuveniji od svih u Fruškoj Gori. Novu autonomnu krušedolsku mitropoliju priznao je pećki patriarh Kalinik, i tako je očuvano jedinstvo srpske crkve. Druga struja, koju je s početka zastupao i sam Đaković, htela je, da srpska crkva u Austriji bude autokefalna, ali je ostala u manjini. Đaković je potom priznao pećsku patriaršiju i zakleo joj se; pod tim uslovom jedino mogao je i biti izabran. Novi mitropoliti, posle nagle Đakovićeve smrti (20. jula 1708.), stanovali su pretežno u Karlovcima, na Dunavu, na pitomoj padini Fruške Gore, pa je nova mitropolija uskoro dobila naziv karlovačka, koji joj je ostao sve do naših vremena. Isaijin protivkandidat, Stevan Metohijac, sremski mitropolit, postao je njegov naslednik, ali nije izdržao na svojoj novoj dužnosti ni punu godinu dana. Umro je 27. aprila 1709. Novi mitropolit Sofronije Podgoričanin, slavonski vladika, bio je, kao i prethodnik mu, doseljenik iz južnih oblasti. Kao i ona dvojica i on je na upravi crkve ostao vrlo kratko vreme, do smrti, koja ga je zadesila na samom početku 1711. god. Ovo naglo umiranje srpskih prvosveštenika izazivalo je u narodu sumnje, da po sredi nisu bila čista posla, ali se nije moglo ništa utvrditi, što bi dalo opravdanja toj sumnji.
Austriske vlasti, koje u prvi mah, 1708. god., nisu mogle sprečiti da Srbi svečano i jasno naglase svoj odnos prema Pećkoj patriaršiji, nisu ipak napustile svog plana. Već prilikom zakletve caru, mitropolitu Sofroniju 1710. god. nije bilo dozvoljeno da se u isti mah zakune i pećkom patriarhu. Ali Srbe to nije mnogo pokolebalo. Kao jedan posredan odgovor na to bila je odluka, da se na upražnjenu mitropoliju izabere ponovo jedan čovek s juga, Vićentije Popović Janjevac, a kao neposredni odgovor bilo je njegovo stalno održavanje tih veza.
|
