Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Mlečani su na početku kandiskog rata imali nešto uspeha u Dalmaciji; osvojili su Makarsku, Knin, Klis i nekoliko drugih mesta; odbili su Turke od Šibenika; ali, kad su Turci organizovali prilično dobru odbranu nisu mogli više da operišu sa većim odredima. Borbe su potom dobile više četnički karakter, ali su čete ponekad iznosile po 1.200, 1.500 i 2.000 ljudi. Od hajdučkih četa, koje su dopirale duboko u unutrašnjost, do Skoplja i Prusca u travničkoj oblasti i do Mostara u Hercegovini stradali su ne samo Turci, nego i hrišćani. Postoji više tužbi, sa raznih hrišćanskih strana, na ljute zulume hajdučke. Mlečani su akciju u Dalmaciji prepustili prvenstveno domaćem stanovništvu, koje se branilo uporno i napadalo srčano, ali bilo nedovoljno disciplinovano. Sem toga, domaće je stanovništvo pozivalo u saradnju i svoje saplemenike preko turske granice, a mletačke su vlasti naročito pazile na to da pridobiju njihove glavare. Tako su, na pr., 1648. god. izdali nagrade većem broju "morlačkih" glavara i harambaša, kao popu Damjanu Koviloviću, harambaši Iliji Smiljaniću i dr., a 1649. Janku Mitroviću, koji je tada imao oko 36 godina, a do godine i njegovom "nejakom" sinu Stojanu. Mnogi od tih junaka proslavili su se veoma u borbama s Turcima. Za Vuka Mandušića, koji je 1648. god. dopro do Ključa u Bosni, sami su Mlečani pisali, da je bio "vrlo hrabar" i "na krajini cijenjen više nego ijedan drugi." Poginuo je 21. jula te godine. Ilija Smiljanić poginuo je na Vučjaku 1654. god. Njegovoj udovici Kati, koja je bila rođena muslimanka, izdala je mletačka vlada lepu penziju. Janko Mitrović, otac Stojana Jankovića, umro je 1659. god. od rana dobijenih u jednoj borbi. Njegov sin Stojan dopao je 1666. god. ropstva prilikom jednog neuspelog napadaja na Cetinu i bio je odveden u ropstvo, u Carigrad. Otud se nekako spasao posle četrnaest meseci robovanja i dao motiv za jednu od ponajlepših narodnih pesama iz uskočkog ciklusa. U južnim krajevima Dalmacije i Hercegovine operisao je Bajo Pivljanin, koji se javlja prvi put 1654. god. sa nekih 1.500 drugova na mletačkom zemljištu kao njihov čovek. Tih godina napadali su Turci u Boki Perast (1654.) i Kotor (1657.), ali nisu postigli nikakva uspeha. Pod Kotor ih je doveo iz mržnje na Mlečane bivši grbaljski kapetan, poturica Džafer-aga Tujković. Za uskoke i "Morlake" pisao je mletački providur Katerino Kornaro, da su "narod neukrotiv i neobuzdan", a na njih je oko 1666. god. vršio najveći uticaj Srbin Cvijan Šarić, harambaša u Šibeniku, koji je 1652. god. bio zarobio alaj-bega Jusufa Filipovića, "najkrupniju ličnost među turskim Krajišnicima".

Od turskih i muslimanskih graničnih junaka bio je veoma na glasu Mustaj-beg Hasunović ili Mustaj-beg Lički. Bio je kapetan Bihaća od 1642-76. god., a njegov tast Jusuf-beg Filipović bio je lički sandžak-beg. Muslimanske epske pesme naročito slave njegove smele zalete u Hrvatsku i "Unđurovinu". Poginuo je 1676. god. Kuna Hasan-aga bio je aga u Kninu, a izgubio je glavu u borbi s hajducima 1653. god. Mnogo se pominju Hrnjica Mujo, kladuški aga i čuvar Krajine i Bojičić Alija, koji se boji vezira "kolik’ đoge svoga". Ovaj drugi je bio dizdar u Zadvarju. Zarobio je 1663. pet makarskih fratara, dva đaka i jednog momka, dok je šestog fratra pogubio. Sve žive robove prodao je u Livnu janičarima za 500 groša. Ali je, zato, posle nekoliko nedelja, na novom podvigu, platio glavom. U epskim pesmama muslimanskim njihovi junaci se ponajčešće sastaju u Udbinu, gde mimo propisa vere, kao i hrišćanske delije, piju razna pića u "pjanoj mehani" i dogovaraju se šta da rade prema neprijateljima na Krajini. Njihov interes je vezan, prirodno, za najužu okolinu, ali pojedini se junaci rešavaju i na smelije podvige, čak do Malte ili do "vlaške Indije." O Kandiji nema, koliko ja znam, posebnih muslimanskih narodnih pesama; ali o turskim borbama radi nje svakako se govorilo i jedan muslimanski pesnik XVII veka iz Bosne, Kaimija, u vrlo neukim i slabim stihovima očekivao je njen pad i pretio hrišćanima posle te pobede.

Izvesna obnova turske snage nastala je od 1656. god., otkad je sultan Muhamed IV kao svog prvog saradnika uzeo starog i čestitog Muhameda Ćuprilića, nekadašnjeg momka u dvorskoj kuhinji. Pošto je kratkim putem i bez obzira raščistio stanje u prestonici bacio se svom snagom na Mlečane i postigao vidne uspehe. Njegov sin i naslednik Ahmed nije imao sreće u borbi s Austrijancima (1664. god. pretrpeo je poraz u bitci kod Sv. Gotharda), ali je ipak sklopio vrlo povoljan mir. Nad Mlečanima je međutim Turska odnela konačnu pobedu, osvojivši 1669. god. Kandiju.

Iz ovog vremena očuvan je jedan veoma zanimljiv i bogat podacima izveštaj o stanju u Turskom Carstvu, koji potiče od turskog putopisca Evlije Čelebije, savremenika svih ovih događaja. Čelebija je prošao svu prostranu Tursku Carevinu i video je, i čuo, i zapisao mnogo stvari. On nije svuda pouzdan, ima istočnjački metod preterivanja, i prima za gotovo sve što mu se kaže, ali je, pored svega toga, ipak od izvesne koristi. Tada je, na pr., Zemun bio malo naselje sa nekih 400 kuća, bez čaršije, koje je svoje potrebe podmirivalo u Beogradu, koji je bio važan centar cele oblasti. Mitrovica sremska bila je pretežno turska varoš sa 12 mahala i mnogo džamija i medresa. U unutrašnjosti Srbije priča za Užice da je bilo vrlo napredna varoš sa 4.800 kuća i 1.140 dućana. U Srebrenici je primetio da narod dobija gušu od njene vode. U istočnoj Bosni zadivilo ga je bogatstvo šume, koje traje sve do naših dana. Sarajevski grad sa 17.000 kuća bio je jedna od najznamenitijih varoši na zapadu Turskog Carstva, u kojoj su se sticali trgovci od Mletaka do Perzije. U Livno je bilo preneseno sedište kliškog sandžak-bega, pa je cela varoš pretvorena kao u tvrđavu. "U svake kuće ima za rat mazgali". To je bilo potrebno za odbranu od čestih uskočkih prepada. Ne budući nikom na udarcu lepo se razvila Banja Luka sa svojih 45 mahala i 13.700 kuća. "U hercegovačkom sandžaku imadu dva uredna šahera, jedno je Foča, a drugo Mostar". Skoplje, najrazvijeniji grad Južne Srbije, sa mnogo zanata, imao je 2.150 dućana i bio sredokraća prometa.

Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje". Na tom putu Turci nisu imali nikakvih većih borbi od značaja, ali su opljačkali oko 12.000 komada sitne stoke. Pobunjenici su se bili povukli u svoje planine. Evlija kazuje da su pohvatali izvestan broj ljudi i da su našli bogat plen u dragocenim stvarima, ali to ne prelazi okvir opštih mesta. U njegovom prisustvu je Sihrab Muhamed paša oštro ukorio Dubrovčane, što su pomagali hrišćanima, i njihovog je poslanika dao zatvoriti.

Iz ovog vremena je veoma važan i putopis Engleza dr Edvarda Brauna. Njemu je upala u oči činjenica, da mnogi naši ljudi u Sremu, s porodicama zajedno, stanuju u zemunicama. "Kad smo tuda prolazili jadni hrišćani su se sklanjali u svoje rupe kao pitomi zečevi". Taj stari način života održavao se ne samo iz ekonomskih razloga, što su te kuće, kopane u peščanim bregovima ili u ravnici bile relativno veoma jevtine, nego još više s toga, što nisu privlačile pažnju turskih prolaznika i drugih kesadžija. Te čiste zemunice ili kolibe-zemunice, sa jednim malim gornjim delom iznad zemlje, bile su niske, s malo prostora, veoma uboge. Jednom engleskom putniku izgledale su "kravlje štale u Engleskoj čistije i udobnije od seoskih kuća na Balkanskom Poluostrvu". Takvih zemunica bilo je najviše u Sremu; u krševitim dinarskim oblastima prevlađivao je tip malih kamenih koliba. Izvesne porodice izrađivale su vremenom i takve zemunice s više pažnje. Braun bar izrično veli, da su ih "nalazili u boljem stanju nego što smo očekivali." Tako su podizane čak i izvesne crkve. Pojedine zemunice imale su i po više odelenja, a sve odžake na krovu. Prozori su pravljeni ili pod krovom ili su na samom krovu probijane rupe, takozvane "viđelice". Da su u takvim stanovima higijenske prilike bile veoma nepovoljne ne treba, mislimo, naročito ni naglašavati. Pomor dece, i danas još, kazuje dovoljno rečito na mnogo strana po našim selima, kako su higijenski uslovi strahovito primitivni.

U svom putopisu Braun je pominjao i veliku nesigurnost u zemlji i po putevima. Sigurnosti nije bilo isto tako ni po velikim drumskim hanovima. "Da bi se putnici zaštitili od razbojnika bubnjari se postavljaju na opasnim prolazima, da daju znak da nema opasnosti". Sem razbojnika na putnike su nasrćali i vukovi, naročito noću, a i psi. Kazne za razbojništva i hajdučiju bile su vrlo stroge, ali ih nisu mogli istrebiti. To je, s jedne strane, u izvesnim oblastima postala neka vrsta privrede (u Crnoj Gori postoji, na primer, čitav ciklus narodnih pesama i pričanja o grabljenjima stoke i četovanju), a s druge je bila znak revolta. U svakom slučaju svedočila je ta hajdučija o popuštanju javne bezbednosti ne samo na granicama, nego i u unutrašnjosti. "Žao mi beše jadnih hrišćana kad sam video u kakvom strahu žive u tim krajevima; sklanjahu se čim bi nas videli da idemo prema njima".

Usled te nesigurnosti stradali su mnogo promet i trgovina. Trgovački karavani išli su samo u velikim grupama i sa oružanom pratnjom. Turske vlasti popuštale su u staroj revnosti i sve više uvodile režim bakšiša. Bez njega se poslovi ili nisu nikako svršavali ili vrlo sporo. Mnogi su udarali takse i carine i namete po svojoj volji izmišljajući šikane raznih vrsta. Dubrovačke arhivske knjige ovih vremena pružaju u tom pravcu dokaze u izobilju. Sem toga i stari putevi, na koje se u doba Sulejmana Velikog toliko polagalo, postojali su sve zapušteniji i gori, a novi se nisu gradili, ili veoma retko.

To je bio jedan od razloga zbog kojih je počeo da osetno opada i stari polet Dubrovačke Republike. Piraterija u Sredozemnom Moru smetala je u velikoj meri trgovački promet, a kopneni putevi na Balkanskom Poluostrvu ograničavali su šire veze. Stari rudnici su jedva životarili i sve se više svodili na tip primitivnih samokova. Novih izvora za oživljavanje trgovine nije bilo, a i koliko ih je bilo nisu dopadali u dubrovačke ruke. Prihod Republike, koji je u XVI veku cenjen na 58.000 dukata godišnje, počeo je sve više da opada. Opadao je isto tako u zaleđini broj stoke i stočnih proizvoda, koji su stolećima išli u Dubrovnik i preko njega. Od XVII veka dubrovačka plovidba dobila je u istočnom delu Sredozemnog Mora opasne konkurente u francuskom, holandeškom i engleskom brodarstvu, koje je bilo bolje i razvijenije od njihovog. Ali najteži udarac zadao je Dubrovačkoj Republici strašni zemljotres, koji je 6. aprila 1667. po novom, licem na Veliku sredu, zadesio grad. Udar, koji je počeo malo pre sedam sati pre podne, upropastio je pola Dubrovnika, sa velikim brojem njegovih građevina. Propala je Velika Gospa, a znatno oštećen knežev dvor. Nastradao je posebno onaj deo grada, koji je bio podignut na nasipima. Računa se, da je grad od 6.000 svojih stanovnika izgubio preko dve trećine, sa velikim delom imanja i starih nasleđa. Pod ruševinama je poginuo sam knez sa senatorima i mnogo uglednih lica. More se naglo povuklo iz luke razbijajući lađe ili ih ostavljajući da se nasuču. Brnja Đorđić je s bolom govorio, da je to "rasat naše otadžbine", veći utoliko, što je zemljotresu sledio i požar. Naročitu pustoš izazvale su eksplozije barutnih magacina. Bilo je, naravno, i bezdušnog grabeža. Potres je zahvatio i druga mesta u Primorju, naročito u Boki Kotorskoj. Stradao je i Trebinjski manastir Tvrdoš. U legendu, međutim, ide pričanje o strahovitom stradanju ostrva Lopuda. Dubrovački kapital trošio se posle toga na opravku grada i nije mogao biti investiran u nova trgovačka preduzeća. Današnji Stradun i zgrade podignute oko njega potiču sve iz vremena posle te Trešnje, koja je u gradu, pod tim imenom, zapamćena kao najteža katastrofa. "Ostadosmo kao tica na golu kamenu" poručivali su u Carigrad, moleći da se ima obzira prema njihovoj nesreći i da im se smanje danci i drugi tereti. Celo područje Republike, po popisu od 1673/4. god., imalo je svega oko 22.000 stanovnika.

I književnost nije više u Dubrovniku imala starog poleta. Smetao joj je i u velikoj meri uticaj strogih isusovaca, koji su uzeli nastavu u svoje ruke i vršili inače duhovni pritisak u gradu koji se dotle razvijao u duhu talijanske obnove. S isusovačkim uticajem nastalo je i intenzivnije učenje latinskog jezika i s tim u vezi i negovanje domaće latinske književnosti. Latinski pišu i pevaju čak i neke žene. Jedini pravi književni talenat ovog perioda bio je Ignjat Đorđić (1675-1737.), učeni teolog i istoričar, ali i dobar pesnik, sa dosta osećanja i sa prilično duha. Nauka je, međutim, stala veoma dobro i dala je nekoliko veoma visokih imena, ali je najveći deo njenih pretstavnika radio na strani, gde su uslovi za rad bili daleko povoljniji. Među njima su najčuveniji matematičari Marin Getaldić i Ruđer Bošković, čovek XVIII veka; istoričar i arheolog Anselmo Banduri, prvi naš vizantolog; lekar Đuro Baljivi. Kao najbitniju karakteristiku dubrovačkog duhovnog zanimanja posle potresa Pavle Popović ističe "napor da se pribere i očuva sve ono što je nekad činilo slavu grada Dubrovnika"; "osamnaesti vek je možda najviše vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja građe, a najmanje vek čiste literarne produkcije." Naročito se stvaraju akademije, učena društva, prvenstveno za rad na jeziku i potom istoriji; ali, kao za ironiju, službeni jezik ponekih od tih akademija, bio je talijanski. Već tada se radilo, po primeru stranih učenih društava, da se izda veliki trojezični rečnik: srpski, latinski i talijanski.

Vrlo povoljan mir sklopljen sa Austrijom i posle neuspeha kod Sv. Gotharda; prilično srećan završetak Kandiskog Rata; otvoreno neprijateljstvo Luja XIV protiv habzburškog dvora; ustanak Mađara protiv Austrije behu osetno digli duh kod Turaka. Već je napred pominjani dr Braun zapisao u svom delu iz 1669. god., kako oni nisu zadovoljni svojim granicama prema Habzburškoj Monarhiji i kako govore, da "moraju vremenom doći do Beča i ponovo okušati sreću." Prilika im se za to dala 1682. god., kad im je vođa mađarskog ustanka grof Emerik Tekeli ponudio savez i kad je francuska diplomatija upotrebljavala sva sredstva, da uvuče i Turke u svoju borbu s Austrijom.

U maju 1683. god. poveo je veliki vezir Kara-Mustafa ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala na 250.000 ljudi. Skoro bez ikakva otpora stigla je ta silna ordija pod Beč. Austriska prestonica bila bi tom prilikom sigurno zauzeta, da nije poljski kralj, odlični ratnik Jan Sobjejski, na velike molbe papske kurije, pošao u pomoć državi kojoj inače ranije nije bio prijatelj. Ujedinjena poljska i nemačka vojska razbila je Turke pod Bečom 2. (12.) septembra 1683. tako silno, da su Turci, u divljem begstvu, ostavili svu svoju bogatu ratnu i drugu spremu i velik broj žrtava. To nije bio običan poraz, jedan od onih koji se u promenljivoj ratnoj sreći dadu popraviti. Ovo je bio pun i pravi obrt sreće, vidan za sve, i od prvog dana osećan kao takav. To je bio poslednji turski zalet prema zapadu i najdalji njihov domašaj. Osećalo se i pre toga, da Turska nije više ni onako čvrsto povezana, ni onako svesno i snažno vođena, kao u doba Mehmeda II, Selima i Sulejmana Veličanstvenog. Dvorski skandali i zbacivanje i ubijanje sultana bili su jasan znak, da stara zgrada puca i da Turska Carevina nije više ono što je bila. U njoj je popustio stari zapt, izgubila se pravna sigurnost i s tim u vezi malaksao i ranije polet. Uzalud je Kara Mustafa dao zadaviti tri paše posle poraza, uzalud je i sam, na povratku, u Beogradu, doživeo istu sudbinu, neminovni točak istorije nije se mogao više zadržati. Od ovoga poraza pod Bečom prestaje svaka dalja turska ofanziva na zapadu; od kraja XVII veka Turska više uopšte nije napadač u starom stilu, nego brani svoje pozicije, koje se sve više pomeraju prema jugu.

Od ovog turskog poraza Austrija dobija naročitu ulogu u balkanskoj istoriji. U XVI veku njoj su pribegavali narodi i države hrišćanske srednje Evrope i Balkanskog Poluostrva sa uverenjem da ona, kakva je da je, pretstavlja ipak jedinog hrišćanskog činioca, koji bi mogao organizovati otpor protiv turske najezde. Mučena teškim unutrašnjim krizama i opasnim verskim borbama, Austrija, s nemačkim državama zajedno, nije mogla da preduzme ništa energičnije protiv Turaka i celo vreme od 1526-1683. god. ona je bila stalno manje-više u defanzivi. Sad, posle turskog sloma pod Bečom, njoj je bio postavljen istoriski zadatak da iskoristi taj poraz i da pređe u ofanzivu. Taj zadatak nije postavila u prvi mah ona sama sebi, nego su ga istakli drugi, a ona ga je prihvatila u izvesnoj meri preko volje, a u svakom slučaju s puno opreznosti. Jedno zato što se bojala francuske opasnosti sa zapada, a drugo što nije verovala ni sama sebi. Car Leopold je bio spreman na mir i na veliku popustljivost; njegova uža okolina u većem delu isto tako. Turska upornost, živa agitacija papske kurije, borbenost Mađara i nemačkih staleža doveli su najzad do odluke da se rat nastavi. U Lincu, 5. marta 1684. po novom kalendaru, obrazovana je nova hrišćanska liga, takozvani Sveti Savez, u koji su ušli, pored Austrije i papske kurije, Poljska i Mletačka Republika.

Rat Svetoga Saveza zahvatio je naše zemlje u prvom redu na mletačkoj granici. Austrijanci su operisali sporo i postali su prema jugu aktivniji tek pošto su osvojili Budim u jesen 1686. god. Borbe i na jugu nije počela sama Mletačka Republika, koja je službeno objavila rat tek u julu 1684., nego uskoci i hajduci, koje uzmutiše svu Krajinu. Još u jesen 1682. god. došlo je u Zemuniku, u severnoj Dalmaciji, do pokolja turskih zemljeposednika i njihovih pratilaca. Povoda za sukobe bilo je koliko se htelo; atmosfera na granici bila je odavno puna nepoverenja i, što bi se fizički reklo, nabijena elektricitetom. Krajem 1683. god. Bajo Pivljanin je stupio u četu Ilije Jankovića i počeo s njom napadati Turke po ravnim Kotarima. Glavni junak i vođa uskoka postao je popularni Stojan Janković, jedna od najmilijih ličnosti našeg narodnog epa, bogati pravoslavni posrednik i mletački serdar ,il cavalier Janco’. Rat protiv Turaka u glavnom su i vodili uskoci, sa malim efektivima redovne mletačke vojske. S toga su "velika" osvajanja i bila spora i retka. Osvajanje severne Dalmacije, do Cetine, trajalo je preko četiri godine. S početka behu zauzeti Skradin, Vrana, Obrovac, Drniš; u jesen 1686. osvojen je Sinj, a Knin tek 1688. god. To sporo napredovanje upadalo je tim više u oči, što je veći deo bosanske vojske, s valijama na čelu, bio pozivan da pomogne glavnoj turskoj ordiji, koja je zaustavljala prodiranje austriske vojske u Ugarskoj inače upadajući duboko u Bosnu. Uskoci su bili, nema sumnje, dobra vojska, ali ne uvek pouzdana; izdavala je često puta u sukobu s većom silom ili kad nije bilo neposrednog izgleda na veći plen. Tako je, na pr., postao njena žrtva i sam Stojan Janković. On je 12 (24.) avgusta 1687. učestvovao sa providurom Antoniom Zenom u napadu na Duvno. Napadači su razbili Turke, od kojih su se neki sa hercegovačkim alajbegom zatvorili u jednu kamenu džamiju. U najtežem času po Turke stiže im pomoć iz Livna. Uskoci, mesto da se priberu uz Zena, povukoše se u stranu. "Kavalir Janko" (tako su Mlečani zvali Stojana, po izveštaju samog Zena) "pošto je posjekao tri glave, ne mogavši da podnese toliki kukavičluk svojih, ni da obuzda svoje veliko srce, zagna se očajnički, i sa samih osam ili deset drugova zametnu boj s Turcima." U tom boju je i poginuo. "Po njegovoj smrti otišao sam lično u odred Morlaka da ih potaknem na osvetu njihova poglavice ali ništa nije pomoglo". U jesen 1687. jedan jak odred uskoka i drugih Dalmatinaca, sa 4.000 ljudi, prodro je iznenada do Rame, ugrabio velik plen i naneo mnogo štete muslimanima. Tom prilikom oni su preveli u Dalmaciju fratre i đake iz ramskog manastira, koji je potom opusteo. Prilikom osvajanja Knina istakao se naročito Jovan Sinobad, koji je zbog pokazanog junaštva 1691. god. imenovan za serdara Kninske Krajine i potom za viteza Sv. Marka.

Mnogo više uspeha nisu imali Mlečani ni u južnoj Dalmaciji, gde su mogli da se oslone na susedna crnogorska i hercegovačka plemena. Njihov rad nije iz početka išao lako, jer je skadarski sandžak-beg Sulejman Bušatlija živo nastojao da milom i silom odvrati brđanska i crnogorska plemena od saradnje sa njima. Mlečani su uputili na granicu Crne Gore hrabrog harambašu Baju Pivljanina, da sokoli i prikuplja ljude. Kad je Bušatlija, u proleće 1685., krenuo u Katunsku nahiju s vojskom, da natera u pokornost odmetnuta plemena, Republika im nije mogla dati skoro nikakve pomoći. Bajo, sa nevelikom četom hajduka i Crnogoraca, nije mogao da zaustavi nadmoćniju Sulejmanovu vojsku. Boreći se hrabro pao je, u maju 1685., u boju kod Vrtijeljke. Sulejman je potom došao na Cetinje, popalio ga, i naterao Crnogorce na poslušnost i na plaćanje danka. Narod se potom trgao i nije hteo da ulazi više ni u kakve avanture dok ne vidi da i sami Mlečani prihvataju ozbiljno stvar. Iako su njihove simpatije bile više za hrišćane oni su, ipak, iz straha, išli jedno vreme posle Sulejmanove pobede sa Turcima; tako, na pr., i 1686. god. prilikom neuspelog pašina pohoda na Budvu.

Međutim, između saveznika nije bilo prave iskrenosti, naročito ne između Austrije i Mletaka. Kad je početkom 1684. sklapan savez onda se još nije moglo sa sigurnošću predvideti kakav će biti opšti ishod borbe. Ali kad je ta borba donela uspehe, naročito posle pada Budima, kad su Turci počeli naglo uzmicati, i na jednoj i na drugoj strani javiše se veliki prohtevi. Habzburški car, kao nosilac krune Sv. Stevana, smatrao je da ima istorisko pravo na sve zemlje, koje su ma kad i ma u kom obliku ulazile u sastav Ugarske. S toga je želeo da dobije ne samo celu Hrvatsku, nego i izvesne delove severne Dalmacije i celu Bosnu. Tako je morao doći u sukob s mletačkim aspiracijama, koje nisu polazile s istoriskih prava, nego iz životnih interesa. Oni su tražili šire zaleđe za uski pojas svojih poseda na Primorju, a posebno u Dalmaciji. Bilo im je mnogo stalo do toga, da ovom prilikom konačno podvlaste i Dubrovačku Republiku. Zbog svega toga i jedna i druga strana postale su življe od 1687. god., kad je ratište preneseno i u blizinu naših oblasti na severu.

Dubrovčani su već u avgustu 1684. priznali vrhovnu vlast austriskog dvora, ne prekidajući, naravno, ni svoje vazalske odnose prema Turcima. O tom je austriski dvor nameravao u septembru 1684. obavestiti i mletačku vladu, ali to nije učinio zbog nepovoljnog utiska, koji bi ta vest izazvala u Mlecima. Iz straha od Mlečana Dubrovčani su za to vreme činili izvesne usluge Turcima, koje su u Republici Sv. Marka izazivali veliko ogorčenje. Posle pada Budima Dubrovčani su počeli plaćati austriskom dvoru po 500 dukata na godinu u ime danka, a austriski dvor je, kao vidan znak svoga protektorata, uputio u Dubrovnik svoga pretstavnika januara 1687. god. Od tada Dubrovnik počinje opreznu ali jasnu agitaciju za austriske interese među susednim crnogorskim i hercegovačkim plemenima, pretstavljajući im bečkoga cara kao daleko moćnijeg gospodara. Pokušali su čak sa hajducima i jedan napadaj na Trebinje.

Kao odgovor na to došla je pojačana mletačka aktivnost u susedstvu male republike. Ušavši u neretvanski kraj oni su se spremali da osvoje Popovo. Kad su 24. septembra (4. oktobra) 1687. zauzeli Herceg Novi, dobro utvrđeni i dugo branjeni grad, oni su dali nade hercegovačkim i crnogorskim plemenima, da se mogu, u zajednici s njima, osloboditi brže i neposrednije. Za mletačke interese bio je od znatne koristi cetinjski vladika Visarion, koji se neumorno zalagao kod Crnogoraca da im pristupe. Već krajem jeseni 1687. razbili su Kuči jednu kaznenu ekspediciju Sulejman-paše Bušatlije, a antiturski pokret zahvati i istočna hercegovačka plemena. Kad je početkom proleća iduće godine još teže nastradala druga turska vojna protiv Kuča, koju je vodio sam Bušatlija sa 7.000 vojnika, hrišćansko borbeno raspoloženje ojačalo je još više. Da bi u daljim borbama imali više pomoći i podrške kod Mlečana Crnogorci su im se sami, tokom 1688. god., u dva-tri navrata, ponudili da priznaju mletačku vlast i da se zakunu na vernost. Tražili su od Mlečana, da im pošalju na Cetinje dve čete vojske, koja bi tu ostala kao stalni garnizon i da im upute Zana Grbičića kao zapovednika te vojske. Pristajali su ujedno da taj Zane i upravlja njima. To traženje Crnogoraca ispunjeno je pred kraj jeseni iste godine. Grbičić je bio imenovan za gubernadura u Crnoj Gori i došao je na Cetinje s jednim odeljenjem mletačke plaćene vojske. Na ovaj način Crna Gora se pridružila Mletačkoj Republici ne kao pobunjena turska oblast, koja traži saveznika, nego, koja u borbi za oslobođenje od Turaka u stvari menja vrhovnog zaštitnika i gospodara. Mlečani su to smatrali kao svoj veliki uspeh. Otada oni Crnogorce smatraju i označavaju kao svoje podanike, a Crnu Goru kao "novo zauzeće".

U isto vreme Mlečani su vršili pritisak i na Dubrovnik. Posle zauzeća Novog oni su poseli Carinu između Dubrovnika i Trebinja, a potom su uveli svoju vojsku i u Cavtat. Otvoreno su govorili senatorima male republike, da se Dubrovnik prisajedini Mlecima. Dubrovčani su to uporno odbijali. Voleli su i Turke više nego njih; i da spreče mletačka osvajanja u okolini Trebinja i Gabele slali su Turcima ne samo municije i hrane, nego su ih i obaveštavali o mletačkim kretanjima. Njihovo držanje bilo je sasvim drukčije od crnogorskog.

Za to vreme austriska je vojska postigla ogromne uspehe. Očistila je od Turaka celu zapadnu i severnu Ugarsku, razbila Turke u više bojeva, i prešla u Banat i Erdelj. Među samim Turcima nastalo je rasulo. Razdraženi janičari, koji su sami doprineli porazima, ubiše velikog vezira. Bi svrgnut i sultan Muhamed IV, čovek koji nije bio bez vrednosti. God. 1688. Austrijanci su nastavili napredovanja i u našim oblastima, osvojivši Petrovaradin, Slankamen i u avgustu i sam Beograd.

Tada se među Srbima pojavio kao austriski poverenik jedan dotle malo poznati čovek, grof Đorđe Branković. Njegova porodica potiče od stare kuće Brankovića iz trebinjske okoline, iz Korjenića, a došla je u Pomorišje krajem XV ili početkom XVI veka. U tom kraju ona je imala izvestan ugled i dala je nekoliko značajnih ljudi. U toj porodici rodio se i taj Đorđe, u Jenopolju, 1645. god. Njegov predak vladika Mojsej koji je upravljao jenopoljskom eparhijom, rodonačelnik je vladičanske "dinastije" Brankovića. Njega je u eparhiji nasledio sin Sava I, ovoga sinovac Longin. I Đorđev stariji brat, Sava II, bio je sveštenik, i postao je pravoslavni arhiepiskop u Erdelju. On je vaspitavao mlađeg brata u dosta teškim i metežnim vremenima. Vrlo mlad stupio je 1663. god. u diplomatsku službu erdeljskog kneza Mihaila Apafija, pa je, u svojstvu diplomate, proveo nekolike godine u Turskoj. Putovao je i u Rusiju i Vlašku. Već 1673. god., namenjujući sebi veliku ulogu, mladi diplomata počeo se izdavati za potomka srpskih despota. Izdao je kneza Apafija i njegove mađarske protivnike, s kojima je stajao u vezama, i prišao je Austriji. Učinio je to s toga, što je knez rđavo postupao s njegovim bratom i počeo progoniti pravoslavne. Izlažući u jednoj pretstavci od te godine svoje planove za budućnost, u slučaju rata s Turcima, on je govorio da bi mogao na granici Ugarske stvoriti "neku vrstu države nalik na Hrvatsku, koja bi branila Ugarsku od turskih provala", pošto "Srbi znaju da su u provincijama, tamo prema Beogradu, vladali nekada njegovi preci". Austriji u taj mah njegova saradnja u tom pravcu nije bila potrebna; njihovi merodavni krugovi nisu je, u ostalom, ni uzimali ozbiljno. Tako se Branković vratio ponovo u službu Apafiju, iako mu ni posle nije bio veran. Kad je 1680. god. mitropolit Sava bio svrgnut i zatvoren, nešto zbog svoje odbrane pravoslavlja, a nešto zbog gramžljivosti, otišao je Đorđe vlaškom knezu Šerbanu Kantakuzenu, koga je uverio da mu je rođak po nekim dalekim vezama. Za vreme turskih priprema za rat s Austrijom Branković je pokušao uticati na vlaškog kneza, da se pridruži caru Leopoldu, a i sam je tražio dodira s bečkim krugovima. Nudio je svoj uticaj u Vlaškoj i među Srbima i obećavao pomoć s te strane. U stisci u kojoj se nalazila prilikom turskog napadaja 1683. god. Austriji je svaka pomoć bila dobro došla, i svaki izgled na nju. S toga je car 7. juna 1683. izdao diplomu, kojom Brankovića priznaje za barona i kojom mu je potvrdio nasledstvo u Hercegovini, Sremu i Jenopolju. Branković je smišljao plan koji je bio i naivan i prepreden u isti mah. Na Beč je delovao svojom tobožnjom porodičnom prošlošću i značajem među Srbima, da otud dobije priznanje ugleda i sredstva, a među Srbima je mislio delovati prikazujući se kao uticajan i priznat činilac na carskom dvoru. A kad tako izbije na površinu on će već znati šta i kako treba raditi.

Kada su u Beču videli da se turska snaga lomi sve očiglednije oni su živo želeli da svoje uspehe što više prošire. Računali su sa saradnjom balkanskih naroda, koja bi im olakšala i fizičke i materialne napore. Car Leopold je već početkom 1687. god. pozivao carigradskog patriarha da prihvati hrišćansku stvar; računao je i sa Šerbanom Kantakuzenom; pomišljao je i na Srbe. Videći ta bečka nastojanja Branković se ponovo pojavio sa svojim zahtevima i predlozima. Poslan u Beč kao Kantakuzenov poverenik 1688. god. on je radio više za sebe. Kantakuzen je zazirao od bečke pomoći i pregovarao je samo da dobije vremena; Branković je, međutim, žurio, da iskoristi povoljan čas. On je nudio u Beču saradnju srpskih ustanika, a, po primeru Kantakuzenovu, tražio je priznanje i čuvanje srpskih prava i pravoslavne vere, i povlačenje carske vojske iz hrišćanskih oblasti posle turskog potiskivanja. Kao brat jednog pravoslavnog vladike Branković je imao veza sa pravoslavnim sveštenstvom ne samo iz Erdelja i u Vlaškoj, nego i sa licima iz unutrašnjosti Turske, koja su preko Vlaške išla za Rusiju. Zahvaljujući tim vezama i svom položaju na Kantakuzenovom dvoru on je došao u posrednu vezu sa patriarhom Arsenijem III Crnojevićem, koji se u to vreme nalazio u istočnoj Srbiji. Po želji Brankovićevoj i uz nagradu od 150 dukata, patriarh je 1688. god. potvrdio Đorđu, da njegova loza vodi od starih srpskih despota. Poverovao je svakako, znajući valjda da je starih Brankovića bilo u bivšoj ugarskoj državi, da na dvoru vlaškoga kneza ne bi imao pristupa i reči, kad ne bi "kućić".

U Beču Branković je iznosio plan, da se saradnjom carske vojske i srpskih ustanika vaspostavi Ilirska država. Ta država, koju je on poznavao samo po knjigama, maglovito i nepouzdano, imala je da bude tobožnji nastavak stare države Brankovića, sa Slavonijom i Sremom, od Osijeka do Beograda, Jenopoljskom "ili Raškom", i sa naročitim priznanjem na Hercegovinu i Banat s Temišvarom. U toj državi vladar bi imao biti, naravno, on, kao knez Rimske Imperije. Čovek velike mašte, pun ambicija, nerealan i nesiguran u svakom pogledu, Branković je pričao, da će carska vojska zateći na granici 30.000 srpskih ustanika. Posle pada Beograda, kad je trebalo da carska vojska počne operacije u Srbiji, 20. septembra 1688. izdata je carska povelja Brankoviću. Carska kancelarija nije htela da dade nikakav pismeni odgovor na njegove predloge o obrazovanju i odnosu nove ilirske države, nego je samo, da zadovolji njegovu ličnu taštinu, izdala diplomu, kojom ga car izdiže u red grofova. Posle toga Branković se s ponosom potpisuje kao "nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja i grof ugarski".

Iz Beča Branković je stigao austriskoj vojsci u Erdelj. Čekao je tu na carski proglas da se narod diže na oružje, ali je u međuvremenu odlazio i u Vlašku, gde je, iza Šerbanove smrti, došao na vlast Konstantin Brankovan, protivnik Austrije. I Šerban i Brankovan behu ušli u izvesne pregovore s ruskom vladom, da bi, pomoću nje, kao pravoslavne sile, suzbijali uticaj katoličke Austrije. U tim vezama učestvovao je i Branković, iako ne ni duboko, ni s nekim većim planom. To je izazvalo nepoverenje bečkih krugova prema njemu. On je međutim, u proleće 1689., počeo neku akciju za spremanje ustanka i iskupio je oko 800 ljudi, ali se nije usuđivao da pređe na desnu obalu Dunava i da počne neposredan rad u narodu. Nije prešao u Srbiju čak ni onda, kad je carska vojska potukla Turke kod Batočine i uzela Niš. Generalisim austriske vojske, Ludvig Badenski, obavešten o vezama Brankovićevim sa Rusima i sumnjivim vlaškim knezom, beše dobio u ruke jedan njegov proglas narodu, u kom se potpisivao kao despot Ilirika. Imao je čak i saslušanje jednog kaluđera, koji je govorio da će despot, ako ustreba, svoje zemlje uzeti i silom. Zabrinut zbog toga on je naredio da se Branković pozove i zatvori. To je i učinjeno u Kladovu 29. oktobra 1689. Kako je tada bio lišen slobode Branković je više nikada nije dobio. Od tada, pa do svoje smrti, 1711. god., on je proveo u stalnoj internaciji i sužanjstvu, u Beču i Hebu. Koliko je za vreme slobode bio beznačajan u srpskom narodu i bez ikakva uticaja, toliko je dobio za vreme ovog tamnovanja. U njemu se počeo da gleda narodni mučenik, koji strada zbog same sumnje i skoro nevin. Branković, iako nimalo simpatičan ni po svom moralu ni po svom delovanju, ipak izaziva izvesno saučešće. Kažnjen je daleko teže nego što bi zasluživala njegova krivica. U zatvoru on se dao na pisanje svojih opsežnih Hronika, velikog dela od 2681 strane, koja je, mada nije nikad u celini ugledala sveta, vršila osetan uticaj u našoj historiografiji. Branković je čitao mnogo, a u dugom zatvoru imao je dovoljno vremena za rad. Njegovo delo, mada ima ličnu boju i lične motive, pretstavlja ipak lep napor; N. Radojčić, koji ga je naročito studirao, hvali naročito njegov memoarski deo.

<<   Sadržaj   >>