Austriski porazi
Razdražena čestim uznemiravanjima Tatara sa područja južne Rusije, naročito za vreme svoga rata sa Perzijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, što je 1736. god. dovelo do rata s Turcima. Austrija, kao saveznik Rusije, pokušala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi neće lako da popuste i da imaju većih planova na Balkanu, uplašila se za svoj položaj, pa se rešila da i sama uđe u rat s Turcima, iako se tada još nije bila konačno izmirila s Francuskom. U rat je ušla pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoričari tvrde, da je vojna snaga carevine bila u očiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Evgena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima više sreće. Posle Evgenove smrti, u proleće 1735., Carevina nije imala nijednog vojnog lica od većeg značaja. U samoj zemlji beše mnogo nezadovoljstva. Među Srbima naročito, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Ako oni i nisu dizali formalnog ustanka negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S čisto vojničkog gledišta Austrija je pogrešila što nije pribrala vojsku na jedno glavno ratište, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa više devijacija.
Odmah, prve godine rata, u leto 1737., ljuto je nastradala austriska vojska pod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upućivao Turke kako da rade. Da je srpskog neraspoloženja bilo svedoči jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uza nj manje-više jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, veći deo Srba rešio se i ovog puta da bude na austriskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dužnost da se nađu zajedno s njima. U toliko pre što je za njih izgledalo sigurno, da bi udružene te dve sile mogle učiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca. A u unutrašnjosti se od nje mnogo patilo. Velik broj muslimanskog stanovništva, potisnut u poslednjim borbama iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i severne Srbije, bio se sručio u Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, i obeskućen i ozlojećen hteo je da se obešteti na račun hrišćanskog stanovništva. To je bilo doba suvih zuluma svake vrste.
Na jednom tajnom zboru, održanom u martu 1737., na kom se našao patriarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa nekoliko episkopa (skopskim, raškim, štipskim i samokovskim) i sa nekoliko svetovnih glavara iz Starog Vlaha i studeničkog kraja bilo se rešilo, da Srbi pomažu austriskoj vojsci. Upada u oči, da se uz patriarha nije našao niko iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Pokret je bio čisto lokalan, u kraju, u koji je imala biti upućena austriska ofanziva i gde su njeni ljudi najviše radili. Sem srpskog patriarha za Austriju je radio i katolički nadbiskup u Skoplju Mihailo Suma, a pregovore je vodio, postavljajući velike zahteve, i ohridski arhiepiskop Joasaf. S ovim poslednjim nije se ništa postiglo, a Suma je morao pre objave rata da prebegne Austrijancima, jer su mu Turci bili ušli u trag. Patriarh i austriski poverenici uspeli su, da pokrenu u akciju jedan deo zetskih brđana i Arbanasa. S njim zajedno otišlo je u austriski vojni logor blizu Niša nekoliko pretstavnika Vasojevića, Kuča, Pipera, Bratonožića, Klimenata i Gruda. Samo ni ovog puta nije bilo pretstavnika iz stare Crne Gore, koju su zadržavali mletački susedi.
Austriska vojska, koja je, sa srpskim pomoćnim odredima, pod zapovedništvom Staniše Markovića Mlatišume, operisala prema jugu, u pravcu Niša i Novog Pazara, uzela je Niš 28. jula bez borbe, a istog dana i Novi Pazar. Starovlaški knez Atanasije Rašković digao je svoje ljude i pomoću njih očistio Novu Varoš i Prijepolje. Ali austriski odredi ne behu dovoljno jaki ni dovoljno vešto vođeni, a i odziv srpskih ustanika bio je manji nego što se nadalo. To je dolazilo otud, što su Turci preduzeli energične protivmere. Oni su patriarha Arsenija, kad se vratio od Austrijanaca, bili zatvorili i možda bi ga umorili, da se nije noću spasao iz Peći i dobegao u Rugovu. Njegova sabrata, samokovskog episkopa Simeona, su mučili i najposle obesili. Iz Rugove se patriarh prebacio u Vasojeviće.
Kad su krajem jula 1737. Turci pribrali svoje snage, oni su i na ovom ratištu, kao i u Bosni, pokazali svoju nesumnjivu vojničku vrednost. To je zaplašilo i Srbe i Arbanase, pa se nisu u većoj meri digli na oružje. Nisu čak donosili ni dovoljno hrane za vojsku, nešto možda što je nisu imali previše, a još više iz straha. Uz to, javila se, kao i ono krajem XVII veka, kuga i druge zarazne bolesti. Svet je, na kraju krajeva, bio i načelno uzdržljiviji, baš u ovim krajevima, posle iskustva pred Veliku Seobu. Mada su želeli pobedu hrišćanima ljudi nisu hteli mnogo da se izlažu; bili su za saradnju, ali ne da ceo teret pane na njih.
I imali su pravo. Austrijanci su pretrpeli poraz i pred Vidinom i nisu imali dovoljno snage, da je ponovo bace protiv Turaka na jugu. U zoru 13. (24.) avgusta Austrijanci su napustili i Novi Pazar. Patriarh kad je sa svojim Brđanima (bilo ih je oko 3.000) došao pred taj grad čuo je, na svoje pravo zaprepašćenje, da su ga Austrijanci sa Mlatišumom napustili. Jedan patriarhov saradnik piše pošteno, kako su oni, smeteni i uplašeni, nagli u beg; "dadosmo se u beg ko više mogaše begati, pretičući drug druga i obazirući se često natrag da nas ne dostignu agarjani i poseku". Neki od Brđana nastaviše put za austriskom vojskom, a drugi se vratiše kućama. Patriarh je preko Studenice otišao u Kragujevac, a odatle u Niš. Ali, bezglavi, Austrijanci su napustili uskoro i taj grad, s namerom da glavnu akciju razviju na Drini i osvoje Bosnu. Njih je pratio poraz za porazom, i pored privremenih sitnih uspeha. Povlačeći se iz Novog Pazara Austrijanci su poručivali svojim saradnicima neka se spasava kako ko zna ili neka ide za njima.
Patriarh se iz Niša uputio u Beograd. Posle smrti arhiepiskopa Vićentija Jovanovića beogradsko-karlovačka mitropolija beše ostala prazna. Bilo je prirodno da nju zauzme srpski patriarh bilo privremeno bilo stalno, ako moradne ostati na austriskoj strani. Episkopat srpski u Ugarskoj primio ga je bratski. Sredinom decembra 1737. otišao je Arsenije IV u Beč, da tamo uredi svoju stvar. U Beču su ga dočekali s pažnjom i priznali su mu duhovnu vlast, ali samo privremeno. Od izbeglica, koji behu došli s patriarhom, obrazovan je načelno jedan puk od 2.000 ljudi, ali koji nije bio ostvaren. U martu 1739. imenovan je bio patriarhov zet, knez Atanasije Rašković, za pukovnika srpske narodne milicije. Dotadašnji vođa srpskih odreda, Staniša Marković Mlatišuma, koji je aktivan od vremena borbe princa Evgena 1717. god. i koji je u Srbiji, pod austriskom upravom, bio oberkapetan u Kragujevcu i istakao se u ovom poslednjem ratu, bio je pao u nemilost. Srpski ratnici, videći rđavo austrisko manevrisanje, neuredno plaćeni i slabo zbrinuti, napuštali su austriske redove i to se pripisivalo u greh kapetanu Staniši, iako je ovaj činio sve što je mogao da obezbedi uspeh austriskoj vojsci. Ali njoj nije bilo spasa. Korupcija liferanata i administrativnih činovnika, slabo vođstvo s jedne strane, a živa aktivnost Turaka s druge strane rešili su rat na štetu Austrijanaca i pre odlučnog poraza. Stradanja Srba bila su i ovom prilikom znatna, iako su se dosta rano trgli od opasnije saradnje s Austrijancima. Naročito su 1737. god. stradali Vasojevići, dok su Kuči, pomagani od Klimenata i Bratonožića, prošli bolje.
Odlučni poraz austriske vojske u Srbiji dogodio se 12. (23.) jula 1739. kod Grocke. Bilo je mrtvih i ranjenih samih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti položaj, počeli ubrzo pregovore o miru. Napustili su Beograd, u kom je 7. (18.) septembra potpisan ugovor o miru. Austrijanci su vratili Turcima sve posede preko Save i Dunava, koji postaju i ostaju dugo vremena granične reke između dva carstva. Beogradska utvrđenja bila su porušena. U jednoj popularnoj umetničkoj pesmi Beograd se s bolom jada što su ga napustili:
O prokleti Nemci i soldati
mene ćete često spominjati!
A Turci, ušavši u grad,
Lepe bašte konji pogaziše
I bedeme moje pokvariše,
Previsoke kule predobiše,
Oko mene šance raskopaše,
Plemenite crkve razoriše,
I mečite svoje ogradiše,
Plemenite dvore osvojiše
I narodom svojim naseliše.
Svu Serviju zemlju osvojiše.
Tom prilikom je prebeglo na austrisku stranu nešto naroda iz severne Srbije, kao i ono ljudi što se sa patriarhom povlačilo sa juga na sever. Koliko je bio broj tih novih izbeglica ne može se danas pouzdano utvrditi, samo je sigurno da ih nije bilo onoliko koliko prilikom seobe patriarha Arsenija III. Sa Srbima je ovog puta bilo i nešto katoličkih Arnauta, koji su se borili pretežno pod srpskom komandom. Jedan njihov deo otišao je u čuvene i ozloglašene Trenkove pandure, a drugi se naselio na imanjima barona Pejačevića u Hrtkovcima i Nikincima. Po jednom izveštaju iz 1743. god. tražilo se mesto u Sremu za 2.859 srpskih i albanskih porodica. Drugih preseljavanja bilo je po Sremu. Kad je 1740. god. bio zatvoren Staniša Mlatišuma tvrdili su za nj narodni ljudi, da je on sam preveo u Austriju i naselio oko 1.000 hrišćanskih duša. Srbijanska milicija, koju je vodio Vuk Isaković Crnobarac sa 633 čoveka naselila se na zapuštenim imanjima Odeskalija, Šenborna i Koloreda.
Turska osveta prema Srbima nije izostala. Patriarhovo učešće na strani Austrijanaca i njegov odlazak iz zemlje dali su im opravdanih razloga za što jači pritisak. Aktivni postaju naročito muslimanski Arnauti koji plave ne samo Metohiju, nego i Kosovo i Polog i koji se šire postepeno sve do Vardara. Za Rožaj priča Gr. Božović, odličan poznavalac onih strana, da u njemu nastanjene porodice "ne mogu izbrojati ni punih dvesta godina". "Na celoj levoj obali Ibra su Kuči, jedno ogromno poturčeno bratstvo, a na desnoj manji, mnogo manji deo, koji vodi poreklo od Klimenta". "Po selima Gornje Reke", piše on, "utvrdio sam da nema ni punih stotinu godina kad su oni još govorili srpski". U Pologu još ima muslimana Arnauta koji govore srpski, a koji su starinci i ranije bili pravoslavni. Mi nemamo, na žalost, dovoljno pismenih izvora da bi mogli sa punom sigurnošću i hronološki pratiti ceo proces islamizacije i albanizacije u zapadnoj Staroj Srbiji, ali mu jasno vidimo posledice. Zastrašeni i obezglavljeni srpski elemenat gubio se i povlačio baš u onim oblastima gde se nalazilo središte naše stare nemanjićske države. Peć, Dečani, Prizren, Mitrovica, stari Ras, Banjska, Priština, Vučitrn i tolika druga mesta dobili su muslimansko i albansko stanovništvo, koje je prelazilo u većinu i pretilo da potpuno potisne Srbe. Kao seljačko, stočarsko i zemljoradničko stanovništvo Srbi su se sami povlačili iz gradova, jer gradski život nije bio u njihovoj tradiciji, ali su protivnici ulazili postepeno i u sela ili su se trudili da selima nature svoju aginsku i spahisku vlast. Sa sistemom čivčija išlo je i stvarno podjarmljivanje. Srpski elemenat na jugu bio je izložen velikoj opasnosti; dosta je samo reći da su arnautska naselja bila prodrla čak do u Toplicu i da su bila počela zahvatati i zapadni deo Novopazarskog Sandžaka.
Austriskoj carevini zagrozile su velike opasnosti i na drugim granicama sem južnih. Car Karlo VI nije imao muške dece i prema Pragmatičkoj Sankciji, koju je on s mnogo muke ozakonio, presto je dobila njegova darovita kći Marija Terezija. Ali tek što je ona 1740. god. sela na presto javio joj se opasan i nepomirljiv protivnik u mladom i retko sposobnom pruskom kralju Fridrihu, koji će posle dobiti naziv Veliki. Još iste godine njegova je vojska, decembra meseca, ušla u Šlesku. Domalo, napali su Austriju, u savezu s Francuskom, i Bavarci, čiji je gospodar, kurfirst, tražio carsku krunu za sebe. Neuspeh austriske vojske u poslednjem ratu s Turcima davao je nade svima protivnicima da će do svojih ciljeva doći bez mnogo napora. Međutim, prevarili su se. Austrijanci su pokazali mnogo životne snage i rat, koji se s početka mogao činiti tako lak, protegao se punih osam godina. Naravno, na štetu i jedne i druge strane. Najviše je dobila ipak Pruska, koja otada postaje prava velika sila, sa moćnim uticajem u Evropi. Za vreme tog teškog rata Austriji je trebalo vojske i dobrih ratnika; razumljivo je potom što je Srbima skočila cena. Ovi su u velikom broju slati na razna bojišta. Od 113.544 austriska vojnika broj graničara je 1740. god. iznosio 45.615; a među graničarima, zna se, bio je veliki procenat Srba. Atanasije Rašković borio se sa svojim srpskim odredom jedno vreme na nemačkom ratištu, a tamo su bile upućene i druge srpske vođe; posle je, sa drugovima, bio prebačen u Italiju. Srpske vođe, duhovne i svetovne, iskoristile su ovu priliku i tražile su od Marije Terezije, da im se priznaju i obezbede narodne privilegije, koje se sužavaju "svakovrsnim interpretacijama". Carica je, u ratnoj nevolji, izdala potvrdu 1743. god. Potvrdila je i izbor Pavla Nenadovića za karlovačkog episkopa, koga tamošnje vlasti skoro dve godine nisu htele da puste u narod da im ne kvari rad na uniji. Učinila je to preko srca, jer je načelno bila i sama za stav hrvatskih staleža, koji su tražili u Požunu zabranu rada "šizmaticima" 1741. god., bojeći se za interese katoličanstva. Ali, kako su u toj nevolji carici bile potrebne i druge narodnosti, a u prvom redu politički vrlo svesni Mađari, to je ona morala raditi tako, da zadovoljavajući jedne ne uvredi druge. Tako je 1744. god. za srpski crkveni sabor pored uobičajenog jednog carskog komesara, jednog generala, odredila i jednog pretstavnika ugarske Dvorske Kancelarije. Srbi su bili nezadovoljni zbog toga i protestovali su. Njihovi pretstavnici nemaju mesta u mađarskom saboru, pa, prema tome, ni mađarski u njihovom. Oni su hteli da opšte neposredno s carem i njegovim organima, a u ovom aktu slutili su priznanje, da imaju na neki način potpasti pod Mađare, odnosno njihove staleže. Iz Beča im je na to stigla neiskrena poruka da dvor nije imao te namere i da Srbi neće biti podloženi Mađarima, a da je mađarski komesar imenovan kao i svaki drugi austriski podanik. Ovaj postupak Srba kazuje jasno, da su oni već stekli izvesno političko iskustvo, i da su znali birati i momente i način kako će vlastodršcima pokazati svoj stav. Igra s privilegijama imala je inače svoj poznati tok; kad su Srbi trebali one su bile priznavane, kad bi opasnost prošla onda su dolazile "interpretacije" da ih obiđu, suze ili potpuno izigraju. Srbi su, međutim, bili svesni i naglašavali su stalno, da njihove povlastice nisu privilegia gratiosa, date iz milosti, nego privilegia remuneratoria, date kao nagrada za usluge.
Carica Marija Terezija obrazovala je 1745. god. posebnu Dvorsku Komisiju, koja je imala da vodi brigu o srpskim stvarima. Carica je bila dobro obaveštena, da ugarski staleži sa svojom kancelarijom Srbe pritiskuju mimo zakona, ali je nalazila da ih i Dvorski Ratni Savet suviše zaklanja iz vojničkih razloga. Sa svojom Komisijom ona je htela stvoriti neku sredinu: da se Srbima održe privilegije, ali da se ne proširuju. "Koliko je taj narod hrabar i dobar on je i vrlo lukav i sve se dalje širi", pisala je ona, očevidno s namerom da se to spreči. U stvari, Srbi bi bili zadovoljni, da su se privilegije tačno primenjivale i pošteno tumačile i da su carske vlasti u tom pogledu bile dosledne i pravedne. Mađarske vlasti bile su protivne toj Komisiji i izazvale su sukobe kompetencija zbog čega je carica 1747. god. tu Komisiju pretvorila u Dvorsku Deputaciju za erdeljske, banatske i "ilirske" stvari. Ali je pre toga, 21. decembra 1746. donela odluku, "da mitropolit nije glava naroda nego crkve, te tužbe, koje se tiču naroda, neka se ne šilju preko njega."
Mađari su uporno tražili, da se poštuju njihova ustavna prava i jedinstvo njihova područja. Od ugrožene carice naročito su zahtevali kao prve mere, da se ukinu izuzetne vojničke mere i njihova zasebna područja. Dok je carska vlast 1745. god. slavonsku Posavinu pripojila Vojnoj Granici, Mađari su nastojali, da se moriška i potiska granica "razvojače" i da se, kao obične pokrajine, pridruže mađarskoj matici. Isto su tako tražili, da se ukinu posebni slavonski i sremski graničarski pukovi i da se mesto njih obrazuju mađarski. Tri od Turaka oslobođene županije: virovitička, požeška i sremska sjedinjene su bile 1745. god. sa Hrvatskom, ali su za to ipak, kao i ostale mađarske županije, slale po dva svoja zastupnika u mađarski sabor. Marija Terezija, koja je u duši bila centralista, morala im je popuštati, jer pored spoljašnjega nije mogla da stvara i unutrašnji front.
Kad su austriske vlasti odlučile da ukinu pomorišku i potisku krajinu mitropolit Pavle Nenadović, koji je došao iza patriarha Arsenija (+1748.) i kratkovremenog I. Antonovića, preporučivao je 1750. god. da se to ne čini. To je bio ustupak Mađarima na račun srpskih ratnika i njihovih dotadašnjih prava. Srbi su imali ili da budu podvrgnuti mađarskim županiskim vlastima ili su, kao vojnici, trebali da budu preseljeni na drugu stranu. Srbi iz tih krajeva ustali su odlučno protiv te namere. Oni su tražili, da mogu ostati "aki privilegirati narod u ovom činu i imanju", da služe caru oružjem, "i na večnoe poruganije naše paori da ne budem". Međutim, carica je bila u obavezi prema Mađarima još od 1741. god., kad im je potvrdila saborski zaključak u tom smislu, i nije mogla natrag. Demilitarizacija u Bačkoj počela je još 1745. god., ukidanjem subotičkog šanca, Sombora i Brestovca, a iduće godine pregovaralo se o tom, da se "provincijalizuje" i petrovaradinski šanac. Da bi se Srbi smirili činjena su im razna obećanja, ali je većina, ipak, ostala odlučno protiv preduzetih mera. Carica je 28. februara 1751. potpisala i dekret, koji je objavila ugarska Dvorska Kancelarija, da se svima oficirima sa deset godina službe iz ukinute pomoriške i potiske krajine daje plemstvo pri stupanju u građanski stalež i po jedan komad zemljišta za deset godina.
Oni ljudi iz tih krajeva, koji nisu hteli da idu u "paore" i građane, sa 2.200 porodica, prešli su početkom leta 1751. u Banat. Tu su došli s njima u vezu emisari srpskog husarskog puka iz Rusije, koji su tražili vojnike i pozivali ljude da idu sa njima. Srbima se nije bilo teško odlučiti, iz više razloga. U Rusiji čekala ih je vojnička služba, koju su oni cenili više svega; išli su tamo među svoje jednovernike, koji ih neće goniti i unižavati što ne pripadaju habzburškoj carskoj veri; i najposle, oni su već bili krenuti sa svojih sedišta, pa im nije teško padalo da se nanovo krenu. Austriske vlasti, tužili su se oni s ogorčenjem, ponizili su ih toliko, da se moraju seliti "tamo amo kao cigani sa čergama, a ne kao pravi i privilegirati nacion". Ruski poslanik u Beču, Mihailo Bestužev Rjumin, ušao je u veze sa Srbima i pomagao je, i čak posticao njihov pokret za emigraciju u Rusiju. On se isto tako zalagao i za odbranu pravoslavlja i pravoslavnog sveštenstva, prema kojima su katoličke crkvene vlasti bile nasrtljive u meri koja je prelazila granice zakona i reda. Austriska vlada, čiji su organi pomagali aktivnost katoličke crkve i koja je u ugarskim županijama i u Hrvatskoj trpela očevidna bezakonja, morala je da vešto taktizira. U političkoj konstelaciji toga vremena ona nije smela ni pomisliti da nekim otvorenim odbijanjem ogorči Rusiju, koja joj je postala saveznik, i da je otera u red neprijatelja. Mada je rad ruskog poslanika posmatrala s puno nezadovoljstva ona se nije usuđivala da ga javno sprečava.
Od srpskih ljudi ušao je u vezu sa Bastuževim Jovan Horvat, potpukovnik moriške milicije. On se, po njegovom savetu, obratio austriskoj vladi s molbom da pređe u rusku vojnu službu i dobio je tu dozvolu. Njegovom primeru sledovali su i drugi. Pošto je dobio uverenje da će ih ruska vlada primiti i nagraditi počeo je Horvat tajnu agitaciju u narodu za seobu u Rusiju. Nezadovoljni, Srbi su i pre toga pomišljali na seobe. Bilo ih je, koji su se vraćali u Tursku, a 1744. god. javljali su se ljudi, koji su hteli da vode Srbe čak u Prusku. Kad je doznao za Horvatov pokret mitropolit Nenadović je obavestio o njemu austriski dvor u želji da ga zaustavi. Motive mu ne znamo, ali je mogla biti po sredi koliko težnja da se ne slabi snaga srpskog naroda toliko i briga, da se ne umanje crkveni prihodi. Umešale su se i političke vlasti, ali nisu sasvim uspele. Njihova zabrana seobe zaustavila je pokret tek pošto su prve partije napustile zemlju i izazvale opšte komentare. Prva je krenula u Rusiju Horvatova grupa krajem septembra 1751. god. sa 218 duša, koja je do proleća narasla na 1.000 duša.
Krajem 1751. god. ruska vlada je primila Horvatov predlog o organizovanju jednog dela ruske vojne granice od doseljenih Srba. Jedna od tačaka toga predloga bila je, da se nikakav drugi narod "ne sme naseliti na zemlji od tvrđave Kamenka duž poljske granice, niti na tu zemlju nikakvu pretenziju dići". To novo naselje dobilo je naziv Nove Srbije. Za prvog generala Srba, koji su imali sačinjavati glavnu vojsku na toj granici, bi imenovan sam Horvat. Srpsko područje je bilo "između Sinjuhe, Buga i Dnjepra južno od prave linije, koja spaja ušće rečice Visa u Sinjuhu i rečice Tjasmina u Dnjepar".
Marija Terezija pokušala je da izvesnim ljubaznostima umiri Srbe. Kad je u leto 751. došla u Budim dala je tamošnjoj pravoslavnoj crkvi 200 dukata, a prilikom manevara na Rakoškom Polju, gde su se naročito istakli srpski pukovi, ona je naročito odlikovala srpskog pukovnika A. Raškovića i hvaleći vernost srpskog naroda obećala mu mnoge milosti.
Srpsko pitanje dovelo je tokom 1752. god. do izvesnih objašnjenja izmeću Beča i Petrograda. Mada nije htela da se zameri Rusima, bečka vlada je ipak smatrala za dužnost, da učini kraj ruskoj agitaciji. Poslanik Bestužev bio je smenjen. To nije sasvim zaustavilo dalje pokrete, ali ih je obuzdalo. U leto te godine Srbi u Banatu digli su pravu bunu tražeći da mogu slobodno ići u Rusiju. Austrija je odgovorila na to kaznenim patentom i vojničkim merama, ali je isto tako osetila potrebu da ublažava i izvesne postupke verskih i drugih vlasti protiv njih. To je činila da smiri Srbe, ali i da izbegne neprijatna ruska posredovanja u korist pravoslavlja. Ruska vlada se zauzela i za one Srbe oficire, koji su prešli u njezinu službu, pa se posle vraćali u Banat da pozivaju svoje sunarodnike na seobu. Njih su austriske vlasti dale zatvoriti, ali su ih na zahtevanje ruske vlade morali pustiti. Tako se moglo dogoditi, da je i posle kaznenog patenta, u septembru 1752., krenula i druga grupa Srba u Rusiju, pod vođstvom drugog potpukovnika pomoriške milicije, Jovana Ševića. U toj grupi bilo je oko 800 lica. Ta grupa bila je naseljena kraj ranijih naselja Horvatovih od Bahmuta do Luganje. Šević, koji je bio u neprijateljstvu sa Horvatom, nije hteo da mu se potčini, nego je, kao novi general, dobio posebnu komandu nad svojim odredom. Novo, Ševićevo naselje, dobilo je službeni naziv Slavjanoserbije. Jedan učesnik zabeležio je, kako su se naši ljudi našli u novoj postojbini. "Došli smo na pustu stepu i zemlju taku, gde od stvorenja sveta nikakva naselja nije bilo, ni kupiti se ničeg nije moglo". Broj srpskih naseljenika, od kojih je došlo 1753. god., još nešto žena i dece i nekoliko muških glava, nije bio velik; jedva ako je prešao 3.000 lica. Ali je čitav pokret bio značajan sam po sebi, kao izraz narodnog raspoloženja i kao prvi događaj koji je o srpskom pitanju u Austriji izazvao objašnjenja između Rusije i Austrije i tim celoj stvari dao izuzetan i dublji karakter.
Između Rusije i Austrije došlo je potom do privremenog formalnog saveza, kome se, na veliko iznenađenje Evrope, pridružila i Francuska, stari neprijatelj Dunavske Monarhije. Savez je bio uperen protiv Fridriha Velikog i njegova engleskog pomagača. Marija Terezija je tvrdo verovala, da će, pomoću tog saveza, povratiti izgubljenu šlesku pokrajinu, podići svoj oštećeni ugled i slomiti opasnog pruskog protivnika. Ali ovaj genialni državnik i borac nije se dao zbuniti. Saznavši za opasnost on je sam uzeo iniciativu i prešao u napad. Rat je počeo 1756. god. i trajao je sedam godina, sa veoma promenljivom ratnom srećom. U njemu su učestvovali i Srbi među austriskim i ruskim trupama. Od interesa je napomenuti, da je grof Černišev zauzeo 29. septembra 1760. Berlin samo sa srpskim husarskim odredom i sa odeljenjem donskih kozaka. Težak položaj, u koji je bila zapala već iscrpljena Pruska, izmenio se naglo krajem 1761. god., kad je umrla ruska carica Jelisaveta. Njen naslednik Petar III, inače skoro neuračunljiv, prešao je odmah na stranu Fridrihovu. U Austriji je to izazvalo razumljivu konsternaciju; bez Rusije, sama, bilo je očevidno da ona sa Pruskom ne može izići na kraj. To je, prirodno, pojačalo i neraspoloženje ne samo protiv Rusa, nego i protiv Srba koji su simpatisali s Rusima. Kad je u leto 1762. Petrova žena Katarina dala svog muža manijaka svrgnuti i ubiti izgledalo je kao da će se ti odnosi popraviti. Ali nije tako bilo. Katarina se izjasnila za politiku neutralnosti i povukla se iz rata. Naskoro su i obe ljuto zavađene sile, Austrija i Rusija, 1763. god., pristale na mir.
Da nije bilo ovog rata, i austriskih poraza u njemu, i obzira prema Rusiji i srpskim ratnicima, sudbina Srba i pravoslavlja u Austriji bila bi veoma teška. Marija Terezija, žena od volje, koja je htela da stvori što čvršće jedinstvo svoje iz raznih elemenata sastavljene carevine, mnogo je polagala na to, da, u oskudici drugih spajajućih činilaca, izvede to jedinstvo bar pomoću vere. Svom sinu Josifu ona je pisala jednom prilikom, da je tolerancija sredstvo koje sve potkopava. Kao jezuiti ona je smatrala, da je tolerancija ne osobina širine duha, nego znak slabosti. Za vreme njene vlade Srbima je bio onemogućen ulazak u izvesne državne funkcije i neka viša zvanja. I pored svih obećanja i obzira za njene vlade činjena su mnogobrojna nasilja prema pravoslavlju i Srbima uopšte. Kad je 1763. god. bio uhvaćen jedan tajni manifest Katarine II, da se pravoslavni iz Austrije sele u Rusiju, dalo je to povoda bečkoj vladi, kojoj više ruska pomoć nije bila potrebna, da pooštri mere i prema ruskim putnicima i prema srpskim nedovoljno lojalnim krugovima.
Od 1764. god. postao je savladar svoje majke njen daroviti sin Josif II, čovek finije kulture i liberalnijeg duha, vaspitan u velikoj meri u idejama racionalističkog i slobodoumnog XVIII veka. Poznata je stvar, da se on u mnogim pitanjima nije slagao sa idejama i metodama svoje majke. I on je želeo da sprovede centralizam u državi i da kao opštu sponu među narodima Monarhije razvije upotrebu nemačkog jezika, ali je u verskom pogledu bio pravi slobodarski duh. Među Srbe došao je prvi put u proleće 1768., obilazeći južne oblasti i vojnu granicu, a interesujući se za njihov život i potrebe. U Aradu Srbi su ga dočekali s pažnjom. Tu je s carem došao u dodir učeni Pahomije Knežević, koji je posle učenja u Budimu i Bratislavi proveo tri godine u Hali, i mogao učiniti na cara vrlo lep utisak. Da pokaže svoju pažnju prema Srbima došao je na službu u njihovu crkvu, poljubio evenđelje, otstojao celu liturgiju i klekao pri njenom najvažnijem delu. Ali se uzgred raspitivao i o odnosu prema Rusima i bio je vrlo zadovoljan kad je čuo da se u crkvi pominje ime njegove majke, a ne ruske carice. Tada mu je došla na um i misao, da bi se rusko-srpske veze mogle oslabiti, ako bi se sprečio dovoz ruskih knjiga na taj način, što bi se otvorila jedna štamparija, ali im je bečki krugovi nisu hteli dozvoliti nalazeći da bi to bilo jedno sredstvo za jačanje pravoslavlja. Ako bi im je i dali, u izvesnim momentima, to je moglo biti samo pod uslovom da bude u vezi i sa unijatima. I doista od 1768. god. krenuto je pitanje osnivanja jedne srpske štamparije s mrtve tačke. Ali ni tad se nije moglo rešiti, da se štamparija osnuje među Srbima i da se preda u srpske ruke, nego je odlučeno da se povlastica za srpsku štampariju dade za dvadeset godina bečkom univerzitetskom knjižaru Josifu Kurcbeku. Povlasticu mu je potpisala carica 3. (14.) februara 1770.
Od tog vremena počinje s austriske strane sistematski i intenzivan rad, da se suzbije među Srbima ruski uticaj i duhovni i politički. Carica je poverila grofu Franji Koleru kao pretsedniku Ilirske Dvorske Deputacije, da svestrano reformiše ceo život Srba u njenoj državi. Njegovo je delo Regulamenat od 27. septembra 1770. god., kojim su znatno bile ograničene srpske privilegije, a pojačan nadzor i uticaj države. Srpski građanski stalež veoma je osuđivao arhijereje što se nisu energično suprotstavili tom aktu i što uopšte ne zauzmu odlučniji stav protiv bečkih nastojanja. Sama hijerarhija, odavno nedovoljno složna, odupirala se ipak koliko je mogla. Kad su iz Beča 1774. god. predložili, da se za Srbe ozvaniči jedan katahizis s katoličkim elementima srpske arhijereji su ga odbili, a poverili su hvalisavom i ne mnogo istinoljubivom istoričaru Jovanu Rajiću da on izradi drugi. Carica Marija Terezija bila je u pomaganju unijatske akcije dosledna i istrajna. God. 1777. obnovila je unijatsku episkopiju za Hrvatsku i Slavoniju sa sedištem u Križevcima. Na crkvenom saboru od 1774. god. uložen je protest protiv Regulamenta, a sinod je te i 1776. god. većao o potrebnim izmenama. Drugi Regulamenat od 2. januara 1777. nije doneo ispunjenje narodnih želja. U znak protesta zbog toga i drugih stvari došlo je 1777. god. do formalnih narodnih pobuna i napadaja na vladičanske dvorove u Novom Sadu i Vršcu. U svojoj tužbi carici od 5. februara 1778. izneo je mitropolit Vićentije Jovanović Vidak čitav niz manjih i većih razloga zbog kojih se svet buni i u kojima s razlogom vidi nelojalne tendencije vlasti. Sam Koler, iako nije bio prijatelj Srba, morao je posebnim pretstavkama uticati na caricu, da ne ide do kraja za savetima svojih ispovednika i dvorskih duhovnika, koji nisu hteli, u svojoj verskoj revnosti, da znaju ni za kakve obzire.
Austriska aktivnost u prosvetnom pogledu bila je rukovođena načelima prosvećenog apsolutizma. U periodu Marije Terezije naročita se težnja obratila reformi školstva. Kod Srba je izvanrednu revnost za škole pokazivao mitropolit Pavle Nenadović, koji je za njihovo održavanje bio osnovao i posebni fond. Pored osnovne on je pokušao razviti i srednju nastavu. Te škole nisu davale mnogo znanja; u njima se u glavnom učilo čitati, pisati, pojati i nešto računati; ali su bile ipak od koristi. Učitelji su bili dobrim delom bez pravih kvalifikacija, a vršili su na dosta mesta i izvesne crkvenjačke dužnosti. Glavni pedagoški reformator austriskih škola bio je opat Ignjat Felbiger, i njegov sistem nije bio loš. Ali su Srbi zazirali od toga što je vlast htela da uzme celu nastavu u svoje ruke. Bojali su se da ona preko škole ne počne sprovoditi odnarođavanje i unijaćenje. Austriska državna politika radila je ovog puta doista s planom. Reorganizacijom škola htela je da nastavu ujednači i razvije u državnom centripetalnom smislu; Kurcbekovom štamparijom, koja je stala pod njenom kontrolom, dobila je sredstvo da suzbija ruski, a pojačava svoj uticaj. Školski ustav, objavljen 1776. god., zabranjivao je u svom čl. 13 učitelje "čuždago carstvija", to će reći Ruse, a u čl. 23 upotrebu tuđih, t. j. ruskih knjiga u srpskim školama.
Iako je Koler sa svojim reformama imao i dobrih namera i nesumnjivih zasluga, ipak nije dobro prošao. Jedno za to, što ni sam nije prema Srbima bio potpuno ispravan, drugo što nije uspevao da uvek spreči tuđe rđave uticaje, i treće što je izvođenje reforma provodio žurno i već tom samom žurbom izazivao sumnje. U životu Srba bilo je dosta stvari koje je trebalo ispraviti, ali se grešilo što se verovalo da se sve ispravke dadu izvršiti u kratkom roku, po naredbi, i što se nije znalo udesiti da za izvestan deo tih reforama dođe iniciativa iz naroda. Na srpske proteste Marija Terezija je odgovorila tim, što je 2. decembra 1777. ukinula ilirsku Dvorsku Deputaciju, prebacujući krivicu na nju. Ali je zato Banat vraćen Ugarskoj već iduće godine i tim je aktom dobar deo srpskih povlastica bio doveden u pitanje, pošto je stav mađarskih vlasti prema srpskim privilegijama dovoljno poznat. Smrt Marije Terezije (18. (29.) novembra 1780.) donela je Srbima istinsko olakšanje. Ona je bila velika vladarka, s puno pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvoličnu politiku. Iako je i znala i priznavala njihove zasluge, iako im je sama, svojom rukom, potvrđivala stare povlastice, ona je u stvari radila protiv njih i gazila svoju reč, puštajući svesno da se radi protiv njihove vere i njihovih prava i osećanja.
|
