Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Ruski uticaj među Srbima

Mojsije Petrović, koji je, kao beogradski mitropolit, mogao izbliza da prati rad austriskih vlasti i da u svom ličnom primeru vidi i oseti njihove zadnje namere, rešio se vrlo brzo da se za vremena pobrine za odbranu pravoslavlja. Videći da našem sveštenstvu nedostaje dobra škola, a ne verujući austriskim školama, kojima su na čelu bili isusovci, on se još 1718. god. obratio glavi pravoslavlja, caru Petru Velikom. Glas o Rusiji i njenom velikom caru širio se po svima srpskim zemljama, od Crne Gore do Sent Andrije. Od početka XVIII veka nekoliko je naših Srba iz Austrije išlo u Rusiju ne mogavši da podnose pritisak verskih vlasti i njihovih pomagača. Jedan između njih, titelski kapetan Panta Božić, koji je već 1704. god. prešao u Moskvu, postao je "stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevića za srpske poslove", a 1708. god. dobio je i neku vrstu ovlašćenja od sabora u Krušedolu. Kad se Rusija spremala za rat s Turskom Bogdan Popović, izaslanik Srba oficira iz Austrije, ponudio je u Petrogradu 1710. srpsku saradnju. Simpatije Srba u tom ratu bile su potpuno na ruskoj strani. Jedan srpski pisar u Karlovcima molio se iste godine u svom zapisu Bogu: "Posobi, gospodi, caru našemu", t. j. pravoslavnom caru Petru. U više zapisa, pesama i usmenih saopštenja klicalo se Petru i Rusiji, koji su smatrani kao vrhovni zaštitnici pravoslavlja. Austriska vlast, koja je imala toliko uspeha protiv Turaka od 1683-1718. god. stekla je vrlo mnogo uslova da bude pozdravljena kao sila osloboditeljska, ali je njen prestiž kvarila nasrtljiva verska politika, koja je odbijala naše ljude. Slovenska i pravoslavna Rusija postajala im je sve bliža i oni su sve više počeli obraćati svoje poglede na Moskvu i Petrograd. U prvom redu to je činilo sveštenstvo, a za njim i ostali narod. Od svog prelaska u Austriju Srbi su tražili veza sa Rusijom, tužili se na austriske postupke, i gledali da dobiju moralne podrške. Znamo sigurno, da su 1708. i 1711. notifikovali Rusima i izbor svojih novih mitropolita.

Obraćajući se Petru Velikom po drugi put, 1721. god., mitropolit Mojsije mu je izneo teškoće koje podnosi od katoličke propagande, a onda je od njega tražio da bude drugi apostol Hristov među Srbima. "Prosveti i nas kao i svoje ljude, da ne reknu naši neprijatelji: gde je njihov Bog? i da nema ko da pomogne". "Ne tražimo bogatstva, nego pomoći za prosvetu učenja i za oružje duša naših da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas". Car je već 22. maja 1722. naredio, da se srpskim crkvama pošlje odejanja i knjiga i da se za nastavnike upute među Srbe dva kijevska vaspitanika. Ali je prošlo prilično vremena dok su se našla pogodna lica, ili bolje, dok se u prvi mah našlo jedno. To je bio Maksim Terenčević Suvorov, sinodalni prevodilac. Ruska državna blagajna odredila mu je 300 rubalja godišnje plaće, a drugih 300 bilo je votirano za jednog grčkog učitelja, koji je bio isto tako potreban i koga će moći izabrati mitropolit sam. Uz Suvorova poslato je 70 komada slavenske gramatike Meletija Smotrickog, 10 primeraka Polikarpova trojezičnog rečnika i 400 bukvareva. U Karlovce Suvorov je došao tek u maju 1726. god., a školu je otvorio 1. oktobra iste godine. No već posle četiri meseca preselio se, po mitropolitovoj dozvoli u Beograd, gde je počeo rad 1. februara 1727.

Njegova škola nije donela Srbima ono što se od nje nadalo, ali je bila ipak bar jedan polukorak napred. Srbi su se osećali ugroženim i ova je škola, ako ništa drugo, pokazala interes pravoslavne Rusije za njih. A to je bilo potrebno, jer su se austriske vlasti spremale da znatno prikrate srpske povlastice. U Banatu je i za pravoslavne propisano svetkovanje katoličkih praznika; kod izbora mitropolita imala su se caru predložiti po tri lica, a isto tako i pri izboru episkopa; episkope i mitropolite ne treba pustiti da sami idu u narod bez pratnje kog činovnika; osloboditi narod od mitropolitova uticaja u svetovnim stvarima. Dok su tako stezali vlast i prava srpskog sveštenstva katoličkom je pušten pun mah. Iza smrti Vićentija Popovića (1725.) srpsko se pitanje postavilo u punoj jasnosti. Beč je želeo da Mojsije nikako ne sjedini karlovačku i beogradsku mitropoliju, a narod nije pristajao ni na kakvo drugo rešenje. Više od godinu dana povlačilo se to pitanje, dok u Beču nisu najposle pristali da Mojsija potvrde kao karlovačkog mitropolita i samo kao administratora beogradske mitropolije. Ali istog dana, 1. aprila 1727., kad je Mojsiju bila izdata diploma, objavljen je i carski reskript, koji je sadržavao ona napred pomenuta ograničenja privilegija. Taj reskript naišao je na otvoreno negodovanje u narodu. Izvesni narodni prvaci odbiše da ga prime do znanja, a kamo li da ga izvršuju. Narodni sabor uputi pretstavku caru pobijajući odredbe reskripta, a sam mitropolit ode u Beč, da objasni narodni stav. Iz Beča su početkom 1729. god. dali novo objašnjenje srpskih privilegija, ali bez mnogo ustupaka. S toga narod ponovo odbi i taj pokušaj na svom saboru u Beogradu i uputi u Beč novu deputaciju, s mitropolitom na čelu. Mitropolit Mojsije i umro je tom prilikom u carskoj prestonici, 27. jula 1730.

Ista borba oko popunjavanja mesta zajedničkog mitropolita ponovila se i 1731. god. Srbi su kandidovali aradskog vladiku Vićentija Jovanovića, koga je Laza Kostić netačno i svirepo prikazao u svom Peri Segedincu, i ostali su uporni braneći svoj stav. Ali njihovo ogorčenje nije bilo samo zbog verskih pitanja, u kojima su Austrijanci preterivali sve više, zabranjujući čak i podizanje i opravku pravoslavnih crkava i goneći srpsko sveštenstvo. Činili su to sasvim bezobzirno ne samo u Hrvatskoj, nego čak i u Srbiji. U varaždinskom đeneralatu došlo je 1718. god. do prave bune, kad je unijatski vladika dao ubiti na vratima manastira Marče njegovog nepopustljivog pravoslavnog igumana i kad je silom počeo nagoniti narod na uniju. Ali Srbi su patili isto tako i od socialnih nevolja i od nesavesne i grabljive administracije.

Austriske vlasti obilato su delile i prodavale velike komplekse zemljišta po Sremu i Bačkoj tuđoj gospodi. Iločki spahiluk sa 30 sela dobio je knez Livije Odeskalki; vukovarski sa 24 sela dobi grof Elc; karlovački sa Kamenicom i Slankamenom i još 7 sela baron G. Ifeln; mitrovački sa 19 sela grof Koloredo; zemunski sa 20 sela knez Šenborn i dr. Zakupnici i upravnici tih imanja pravili su velike zloupotrebe i nekontrolisani od svojih gospodara vršili su nad narodom prevare i nasilja svih vrsta. Kulaci gospodi maloj i velikoj bili su teški i na njih se izgonilo bezobzirno. Za jednog od tih zakupnika, nekog Kolhunta, zna se, da je na imanje svog gospodara 1728. god. došao sa jednim kolima stvari, a kad je 1731. god. odlazio za Osek morali su seljaci dati 70 kola za prevoz njegove prtljage. Tako se brzo, i bezdušno, grabilo na račun seljaka i malog sveta. Zbog tih i takvih tipova mnogi su ljudi bežali sa spahiluka i odmetali. Za pet velikih sela u Donjem Sremu beleži se, da su prosto opustela (Sakule, Kerek, Tolinci, Drenovac i Vitojevci).

Mitropolit Vićentije Jovanović (1731-1737.) tužio se ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austriske soldateske po Srbiji. Vojnici su grabili nemilosrdno po kućama, imanjima i po crkvama; "šta više nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i s njih skidali što su od vrednosti našli". Oštre su isto tako i njegove pretstavke austriskim vlastima. Nije nikakvo čudo, što je svet, pod takvim prilikama, napuštao zemlju. Celo selo Dubnica iz paraćinskog kraja prebeglo je u Tursku. God. 1721. postojale su, po austriskom popisu 6.023 sesije u Srbiji, a 1726. samo 4103. U paraćinskom okrugu od 341 sesije iz 1721. god. ostalo ih je 1735. svega 238. Sam princ Aleksandar Virtenberški žalio se pred kraj svoje uprave na činovništvo i govorio je "da bi čitavi krajevi morali dezertirati ako ostane ovako". Da popune taj manjak, a i radi veće svoje sigurnosti, Austrijanci su počeli rano da dovode strane, mahom nemačke, koloniste u Srbiju, a naročito u Beograd, koji su od 1723-1736. god. pretvarali u jednu od najačih tvrđava Evrope. God. 1736. nalazilo se u samom tom gradu na 400 nemačkih porodica i još nešto tuđih narodnosti iz austriskih zemalja. Jedan deo Beograda, stara Palilula, dobio je tada ime Karlstal. Car Karlo VI, po kom je dat taj naziv, postavio je bio kao načelo, da "u Beogradu, kao krajnjem graničnom mestu i prvom zidu celog hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i po broju".

Želja srpskog episkopata, da pomoću ruskih učitelja podigne duhovni nivo sveštenstva i suzbija sve moćniju propagandu katoličkog klira, nije ispunjena u onoj meri kako se to zamišljalo. Maksim Suvorov nije bio čovek koji bi se sav, s ljubavlju, bacio na posao, a i sa srpske strane, od konzervativnih elemenata, pravljene su mu izvesne teškoće iz nerazumevanja i iz zavisti. Nije bilo ni pravog plana kako da se organizuje posao. Mitropolit, sam prilično neuk, prepustio je posao Suvorovu, a ovaj opet, radeći na svoju ruku, nije bio potpuno načisto šta uprav Srbima treba i s koga kraja da se počne. Od 50 đaka u beogradskoj školi, s kojima je počeo rad, većina ga je brzo napustila. S toga je škola nastavljena od iduće godine ponovo u Karlovcima, gde se ovog puta i održala. Početkom decembra 1727., kad je tu bio počet rad, u školi su se bila skupila 124 đaka, među kojima je bilo i đakona i monaha, pa i sveštenika. Suvorov je s njima počeo rusko-slovensko čitanje, pa je doskora, s naprednijima, otpočeo i kurs gramatike, a kasnije i latinskog jezika. Sem toga otvorena je rusko-slovenska škola u Aradu, gde je učitelj bio Suvorovljev brat Petar, pa zatim u Beogradu, Valjevu, Požarevcu i Majdanpeku. U ovom poslednjem mestu 1735. god. izrično se pominje kao "mešter" jedan Rusin. Suvorov je izdržao u Karlovcima do avgusta 1731., kada je, zavađen s ljudima i lično ogorčen, napustio školu, ponevši se pred kraj vrlo nelojalno. U Austriji je ostao do 1737. god., provodeći jedan deo vremena pri poslanstvu u Beču, a drugi kao srpski učitelj u Segedinu, Severinu i Novom Sadu. Za to vreme radila je u Beogradu, od 1726. god., latinska škola, t. j. jedna vrsta gimnazije, sa jezuatskim nastavnicima i sa tim duhom, i sa neskrivenom težnjom da se preko dece deluje i na roditelje.

Za školstvo među Srbima brinuo se s puno ljubavi i mitropolit Vićentije Jovanović. On je doveo za učitelja i propovednika Rusa jeromonaha Sinesija Zaluckog, koga je postavio i za upravitelja srpskih škola. U Karlovcima je nastavila rad Suvorovljeva škola i bez njega. U Beogradu je za vremena Vićentijeva, 1731. god. bila uvedena škola i za crkveno pevanje; radi toga je bio doveden iz Svete Gore jeromonah Anatolije, "iskusni psalt", koji je stvorio i grčku školu. On je posle radio i u Karlovcima. On se živo trudio da otvori škole i po drugim stranama, bar u svima eparhiskim mestima. Naročito mu je bilo stalo do toga, da se u Karlovcima razvije slovensko-latinska škola kao jedna vrsta gimnazije. S toga se obratio u Rusiju, kijevskom arhiepiskopu, da bi iz tamošnje akademije dobio sposobne nastavnike. Na njegov poziv dođoše među Srbe krajem leta 1733. nekoliko novih učitelja, među kojima beše najznačajniji Emanuel Kozačinski. Rajić kaže za njega i njegove drugove da "sa divnim uspehom počeše prepodavati izredno nastavljenje latinske gramatike". Oni su pravi tvorci gimnaziske ili "latinske" nastave u Karlovcima. Kozačinski je bio čovek književno obrazovan, finijeg duha, koji je u školu uneo klasičarske besede, pevanje pohvalnih oda i koji je prvi kod nas organizovao pozorišne pretstave sa svojim đacima. On je za njih napisao i prvu našu Tragediju o smrti cara Uroša. Posle odlaska Zaluckog Kozačinski je od 1736. god. postavljen za rektora svih škola beogradsko-karlovačke mitropolije i za glavnog crkvenog propovednika. Na tom položaju on je ostao do leta 1738., kad je, iza smrti mitropolitove, i zbog novog rata s Turcima napustio Srbe i otišao u Rusiju. Rajić s bolom konstatuje, kako se "dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetajući učilištni vrt bi uništen... Od dva arhiepiskopa Mojseja i Vićentija zavedeno učenje ostade pogrebeno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna škola slovenska i gramatička".

Ovi ruski učitelji, većinom Malorusi, s toga protivnici katoličke propagande, o kojoj su mnogo znali i na svom terenu, pojačali su sigurno ruski uticaj među svojim srpskim đacima, mada inače nisu bili zadovoljni srpskom sredinom u kojoj su radili i gde su kaluđerske pakosti bile na dnevnom redu. Napredovanje Rusije bilo je vidno i pravoslavni su u nju upirali oči sve više. U XVII i na početku XVIII veka bilo je nekoliko slučajeva, da su srpski sveštenici, čak i episkopi, od straha ili za ljubav obećanja, primali uniju. Mitropolit Mojsije je ispovedio tajnu, da je i njemu bio nuđen crveni šešir. Od druge polovine XVIII veka takvi slučajevi su sve ređi. Srpski redovi postaju čvršći, svesniji i jači. Građanski stalež srpski, koji se već bio ukorenio, s razumevanjem prati narodne poslove i učestvuje u njima dajući jake podrške crkvi i odbrani vere. Njihove veze s Rusijom postaju sve češće. Naši ljudi, svešteni i svetovni, šalju mlade srpske momke na studije u Rusiju, ponajviše u kijevsku Duhovnu Akademiju, da se napoje tamo, na izvoru pravoslavlja. Već 1737. god. pominje se kao prvi svršeni đak te škole kasniji budimski episkop Dionisije Novaković. Ti ruski đaci i mladi srpski vaspitanici kod ruskih učitelja postaju nosioci ruskog duha, šire njihovu kulturu, slave njihove uspehe. U rukopisnim pesmaricama XVIII veka ima mnogo čisto ruskih pesama, koje su ušle u naše društvo, sa pravim kultom Rusije i ruskih vladara. "Pіysnž slavnago orla rossіyskago" veliča rusku pobedu nad Švedima; druge nad Turcima. Mislim, da se može potpuno sigurno tvrditi, da je rusofilska orientacija u srpskom društvu bila potpuno svesna i široko rasprostrta krajem tridesetih godina XVIII veka, obuhvatajući ne samo sveštene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se tražio naslon i od nje se očekivala ne samo moralna nego i stvarna pomoć. U te nade Srbi su unosili ne samo mnogo vere, nego i mnogo poverenja, i mašte, i lirike, zamišljajući da Rusija misli i da treba da radi i da će raditi samo onako kako oni žele. Nisu uvek vodili računa, da Rusija ima i svojih puteva i svojih posebnih interesa.

Uticaj ruske škole među Srbima osetio se naročito u jeziku. Do kraja XVII i početkom XVIII veka među našim crkvenim ljudima i prepisivačima vladao je još uvek pretežno stari srpskoslovenski, "srbuljski", jezik, sa nešto primesa narodnog govornog jezika. Ali već od sredine XVII veka javljali su se i uticaji rusko-slovenskog jezika. Kako je u srpskim crkvama sve više nestajalo starih bogoslužbenih rukopisnih i štampanih knjiga, to su srpski kaluđeri taj nedostatak naknađivali dovozom iz Rusije. God. 1732. u Sremu je u 104 crkve i kod sveštenika bilo svega 1146 crkvenih knjiga, od kojih su 465 bile srbulje, a 681 ruska knjiga. Razvila se postepeno i trgovina s knjigama sa tih strana; trgovci "Moskalji" dolazili su na vašare i proturali ruske knjige u priličnoj meri. S toga već krajem XVII veka sretamo kod ponekog od naših pisara poneke ruske reči i oblike. Od pojave ovih ruskih učitelja i njihovih bukvareva i gramatika taj uticaj postaje mnogo intenzivniji. Novi srpski naraštaji počeli su da upotrebljavaju ruske oblike, poneke ruske fonetske crte i toliku množinu ruskih reči, da je postepeno srpski književni jezik dobio sasvim novi lik. Postao je smesa srpskog, ruskog i starog slovenskog, koja se upotrebljavala sasvim proizvoljno. I sam naziv tog jezika bio je rusiziran i zvao se "slavjanoserbski"; čak svoje narodno ime počeli smo bili upotrebljavati u nenarodnom obliku kao "Serbi". Oni koji su nešto više učili ili koji su sebe smatrali učenijim pisali su isključivo tim jezikom smatrajući ga otmenijim i više crkvenskim; za mnoge od naših pisaca XVIII veka narodni jezik bio je nešto prosto, "paorsko", "govedarsko". Za izvesne naše pisce toga vremena jedva se može reći da su pisali srpski ili da su naši, toliko im je jezik pun tuđe smese. A sintaksa i ceo duh pisanja bili su takvi kao da su to rđavi prevodi tuđih dela. Kad se od početka XIX veka javila reakcija na to naši mnogi ljudi, a posebno pretstavnici crkve, ostajali su uporno i borbeno pri toj mešavini nalazeći da nas ona približava Rusima. Kao najveći ustupak koji su činili neki od njih bilo je to, da dozvole upotrebu dva jezika: narodnog za širi puk i tog mešanog za više duhovne potrebe.

Od XVIII veka napustio se naš stari srpskoslovenski jezik i u crkvi. Danas svetosavska crkva ne upotrebljava jezik svog organizatora, niti njegovu tradiciju. U našim crkvama služi se sad ruskoslovenskim jezikom sa srpskim izgovorom. I svi noviji tekstovi crkvenih knjiga, koji su preštampani u Karlovcima i Beogradu, rađeni su potpuno po ruskim izvornicima. Jer samo se Rusima i ruskim knjigama verovalo, da neće doneti unijatske tekstove ili drugu koju podvalu propagande, koje su se ljudi stalno bojali.

Ove veze Srba sa Rusima i ovo sve dublje pripajanje Srba za svog velikog severnog brata nisu mogli ostati nepoznati austriskim merodavnim krugovima. U Beču se odavno videlo da njihova politika nije mogla zadobiti Srbe. Čak su i vojni krugovi, koji su ih dotle cenili kao potrebne ratne saradnike, počeli sumnjati u njih. Evgenije Savojski nije to ni krio. Zbog toga su mnogi krugovi pomagali akciju propagande s planom ne samo iz verskih razloga, nego i iz uverenja da će ih tim više približiti Beču i odvojiti od Rusije. U austriskim krugovima počelo se osećati, da se u moćnoj severnoj carevini, koja od Petra Velikog postaje činilac prvog reda, javio opasan takmac na Balkanu, na koji je, posle postignutih uspeha, bečka vlada polagala skoro isključivo pravo. Pravoslavlje je bilo prirodni saveznik Rusije. U Moldavskoj i Vlaškoj, među Srbima i Bugarima, i među svima Grcima ruski prestiž je vidno jačao. U Beču nisu nikad mogli da uvide osnovni problem za uspeh njihove istočne politike: da bi zadovoljni Srbi njihova carstva bili glavni nosilac i za svu akciju na Balkanu, odnosno u njegovom zapadnom i severnom delu. Mada su Rusija i Austrija u to vreme u dosta političkih pitanja išle zajedno, u Beču se Rusiji ipak nije potpuno verovalo. Isto tako ni Srbima, prema kojima se nastavljala politička šikana, potiskivanja i preveravanja.

Zbog izbora novog kralja u Poljskoj došlo je 1733. god. do protivnosti između Rusije i Austrije s jedne i Francuske s druge strane. Za vreme rata koji su bečkoj vladi objavile Francuska, Španija i Sardinija, austriska vojska nije imala mnogo sreće. Javiše se teškoće i u unutrašnjosti. U Mađarskoj izbi 1734. god. buna, koju je pothranjivao Franja Rakoci iz Turske. Pobunili su se prvenstveno Mađari, odbijajući da idu u vojsku, u segedinskom kraju, pa je, šireći se i zahvatajući seljake, ustanak postepeno dobio agrarni karakter. Opet beše oživelo ime "kuruca". Srpskog učešća u tom pokretu bilo je vrlo malo. Jedino mu se pridružio stari pečanski kapetan Pera Segedinac, koga je ogorčilo ponašanje viših činovnika i koga su na tu akciju potakli Mađari. Glavni pokret razvio se u proleće 1735. i imao je čist revolucionarni karakter protiv cara i protiv Nemaca. Austriske vlasti ugušile su ga brzo, i to u odlučnoj borbi kod Erdeheđa pomoću Srba. Mitropolit i srpske vođe trudili su se da spasu od smrtne kazne starog kapetana, koji je u snažnoj Kostićevoj tragediji dobio herojski lik i u kome je pesnik hteo prikazati tipskog pretstavnika srpskog naroda pod ćesarovom vlašću, ali je sve bilo uzalud.

Iz ovog vremena imamo izveštaj jednog engleskog putnika o Srbima u Mađarskoj. On je sumaran i više govori o spoljašnjim osobinama, ali je zanimljiv u mnogom pogledu. Srbi ili Rašani "veoma su se namnožili u Mađarskoj, tako da jedva ima veće varoši, naročito u južnoj Mađarskoj, gde se ne nalaze u velikom broju... U mnogim krajevima Mađarske rašanske kuće su samo male kolibe, čiji se krovovi jedva dižu od zemlje. Rašani grade kuće i u stenama; nekoliko takvih video sam i u Budimu. Žive aljkavo... Odeća Rašana iz prostog naroda razlikuje se od mađarske, i jednostavnija je. Sastoji se samo od nekog sukna sa velikom i četvrtastom kukuljicom, i umotava telo, na kome nema više ničeg drugog sem lanenih čakšira. Kapa im je po obličju hajdučka. Većinom nose sandale (opanke)... Bogati Rašani, koji se viđaju u Beču, nose dugačku istočnjačku odeću, sa čalmom, i velike čakšire kao Turci".

<<   Sadržaj   >>