Ruski uticaj u Crnoj Gori i susedstvu
Koliko među Srbima u Austriji toliko je bio jak i ruski uticaj među Srbima u Crnoj Gori. Na poziv cara Petra Velikog Crnogorci su 1711. god. ušli u rat s Turcima. Vladika Danilo je posle toga lično išao u Rusiju i stvarao veze između nje i Crne Gore. Njegov uticaj bio je moćan ne samo u Crnoj Gori, nego i u susednoj Boki, gde je vršio crkvenu jurisdikciju. Za svog pomoćnika u toj oblasti on je još 1719. god. dao zavladičiti svog sinovca Savu, iako je imao tek nešto preko 20 godina. Na Danila se naročito tužio katolički episkopat Dalmacije nalazeći da mu smeta u akciji katoličenja, koje je i pod mletačkom vlašću XVIII veka uzimalo maha, i da radi u korist Rusije. Zbog ove druge crte na Danila su s nepoverenjem gledale i mletačke vlasti, iako nije bilo od 1718. god. nijedne teže ratne situacije, u kojoj bi mogle na delima utvrditi svoje sumnje. Danilo je umro 4. januara 1735., pre velikog rata koje su Rusija i Austrija vodile s Turskom i u kome se patriarh Arsenije IV opredelio za bečku vladu.
Njegov naslednik Sava bio je miran i prilično povučen čovek, koji se u poslednjim godinama života odavao piću. Trudio se pošteno da popravi odnose sa susedima mletačkim lokalnim vlastima, koji su se bili pokvarili zbog raznih sukoba na granici, iako nije važio kao mnogo odan Mlečanima. Pred zimu 1742. god. otišao je u Rusiju da se pretstavi kao novi duhovni poglavar Crne Gore i da prikupi nešto priloga za tu zemlju. Ranije nije mogao poći zbog savezničkog rata i dok se nisu koliko-toliko sredili odnosi na granici, jer su Crnogorcima susedna srpska i arnautska plemena bila u krvi s Turcima. Vladika Sava, pod uticajem Mlečana, ostao je u tom ratu neaktivan i pored svih poziva koje su mu upućivali patriarh i kučki vojvoda Radonja Petrović. Arnautske i turske čete napadale su, posle austriskog povlačenja, sva pobunjena plemena, od kojih su mnogo nastradali Vasojevići i Klimenti, dok su Kuči uspeli da napadače suzbiju i da im se osvete. Borbe na tim stranama trajale su još i 1740. god. U svojoj pretstavci carici Jelisaveti Sava Petrović, "mitropolit skenderiski i primorski i Črne Gore povelitelj", kako se sam potpisuje, izneo je teško stanje svoje zemlje u koje je zapala posle saradnje s Rusima 1711. god. O ma kakvoj akciji za vreme poslednjeg rata nema ni jedne jedine reči. Carica je 27. septembra 1743. rešila, da se isplate Cetinjskom Manastiru zaostale sume, da se dade 3.000 rublja za obnovu crkava i manastira, i da se vladici pokloni i drugih potreba za crkvu. A zaostale sume za manastir nisu bile male, jer nisu isplaćivane od 1722. god.
Za to vreme Savin sinovac i zamenik u Crnoj Gori, daroviti ali nemirni i neistinoljubivi arhimandrit Vasilije Petrović, izazivao je protiv sebe mletačke vlasti. One su tvrdile da on truje odnose na granici i da se ponaša dvolično. Zbog toga su preduzele i izvesne represivne mere protiv Crnogoraca. Vasilije je zbog toga otišao lično u Mletke, da uredi stvar, ali u tom nije imao pravog uspeha. Stvari je smirio tek vladika Sava, kad se krajem 1744. god. vratio u svoju otadžbinu. To je dovelo do borbe između njega i Vasilija, koji je želeo da pojača svoj lični položaj i ugled. Vasilije je bio prilično gramžljiv i za novcem i u odnosu sa Mlečićima ta se njegova crta vidno ispoljila. Posle Savina uspeha u Rusiji on se rešio da i on ide tamo i da pokuša sreću. U pismu od 9. februara 1746., kojim je prethodno preporučivao u Rusiji svog rođaka Stevana Šarovića, on je izlagao, kako se u Crnoj Gori toga vremena razgoni neznanje zahvaljujući poslatim ruskim knjigama. "Narod je ovaj veoma hrabar i oštrouman i radi toga "boleznuju" Mlečani, jer ako bi u Crnoj Gori nastala škola filozofije, filologije i retorike, svi bi sinovi rimske crkve pristupili pravoslavlju". Da bi se to postiglo treba da Rusija pomogne obnoviti Cetinjski Manastir kao kulu pravoslavlja. Ali taj prvi korak nije imao mnogo sreće. Parović je, svakako po uputstvu Vasilijevom, radio u Rusiji i protiv vladike Save, pa je, uhvaćen u lažima, dopao zatvora. Okretniji i veštiji nego Sava Vasilije mu se prosto nametnuo kao pomoćnik i u crkvi i u politici; 1750. god. postao je čak i vladika ne sa iskrenim pristankom Savinim. U proleće 1752. god. Vasilije je lično krenuo u Rusiju. U pismu sastavljenom kao preporuka za rusku caricu govori se kako Turci žele da podvlaste "ovaj jedini slobodni principat crnogorski" i kako je Crnoj Gori, u borbi s Mlečanima i Turcima, jedina nada u Rusiji. Crnogorci žele da budu i misle da jesu "pod pokrovom sverusiskog imperatorskog veličanstva". U Petrogradu Vasilije je predlagao, da se "principat crnogorski" unese u rusku carsku titulu, ali su mu tamo odgovorili da bi za to bila potrebna bar formalna želja crnogorskog naroda. O tom se čulo čak i među Srbima u Ugarskoj i govorilo se, da je u tu stvar bio posvećen i pećki patriarh. Čak su se pronosili glasovi, da bi za kneza Crne Gore pod ruskim pokroviteljstvom imao doći Jovan Horvat, vođa srpskih iseljenika iz Austrije u Rusiju. Vasilije je razlagao, u Rusiji, kako je Crna Gora posle Crnojevića ostala republika pod vlašću mitropolita i kako su tad u nju ulazila ne samo plemena Crne Gore, nego i Primorje i Brđani s Kučima, Bratonožićima, Klimentima, Hotima i Kastratima. Ovom prilikom Vasilije je objavio i jednu svoju promemoriju kao Istoriju o Černoj Gori (1754.), istoriski i materialno skroz nepouzdanu, kao što se vidi i iz ostalih njegovih izlaganja. On je u želji da za Crnu Goru i za sebe lično izvuče što više koristi hteo da tu zemlju pretstavi većom i značajnijom, kako bi Rusija imala i sopstvenog interesa da je podržava. Radi toga je on i naglašavao u svojim pretstavkama kako tobože već traže savez s Crnom Gorom ne samo Mletačka Republika, nego i rimski car i "napuljska kruna".
Vasilije je bio došao u vezu i sa pretstavnicima Srba iz Austrije, pa je, po njihovom primeru, tražio, da Rusi otvore "male škole" u Crnoj Gori, a odatle bi svršeni đaci išli posle na dalje studije u Rusiju. Obavešten o tadašnjoj seobi Srba iz Austrije u južne ruske oblasti on je ponudio, da prevede u Rusiju i jedan deo porodica iz Crne Gore. U Rusiji je Vasilije prošao dobro. Kad je 31. marta 1754. u Moskvi služio liturgiju sama se carica pričestila iz njegovih ruka, isto kao i prestolonaslednik Petar. Dobio je i prilične materialne pomoći. Na povratku u Crnu Goru svratio se u Beč. Odatle se potužio na mitropolita Nenadovića napominjući ujedno kako su pravoslavni izloženi gonjenju.
Kad je stigao na Cetinje Vasilije je naglo crnogorskoj politici dao sasvim nov i borben pravac. Za njegova otsustva beše došlo do sporazuma s Turcima o isplati harača. O Maloj Gospojini 1754. god. beše došao vezirov čohadar na Cetinje, da sa svojim ljudima primi danak. Vasilije je ustao odlučno protiv toga. Zar on u Rusiji uveravao kako je Crna Gora nezavisna, pa da sad na prvom koraku bude demantovan? On je verovatno i iskreno želeo da Crna Gora pokaže svoju slobodnu volju, verovao je da će je i Rusija pomoći u eventualnoj borbi. Pod njegovim uticajem Crnogorci oteraše tursku komisiju s Cetinja. Pun divljenja prema Rusiji i njenoj veličini Vasilije je celu politiku obrnuo potpuno prema Petrogradu, napadajući i Turke i Mlečane. To je bio ujedno i način, da protiv pomirljive politike svoga strica postavi svoju, aktivnu i borbenu, koja je svakako više odgovarala i temperamentu Crnogoraca. On je o svom koraku obavestio ruski dvor naglašavajući da samo od njega očekuje izbavljenja i zaštitu. "Našim dolaskom Crnogorci su dobili veliku kuraž".
Zbog takvog držanja Vasilije je navukao na se, a dobrim delom i na Crnu Goru, mržnju i Mlečana i Turaka. Da suzbiju ruski uticaj Mlečani su počeli deliti novac i raditi protiv Vasilija. Glavno im je i najače sredstvo bilo u uskraćivanju pomoći za borbu s Turcima, a naročito nepropuštanje municije. U Mlecima se čak pomišljalo na to, da se pribegne starom njihovom sredstvu, pa da se Vasilije otruje. Međutim, Vasilije se sam u svom radu sapleo. Otvorio je borbu u isti mah na više strana i protiv spoljašnjih i protiv unutrašnjih neprijatelja. Obećavao je više nego što je mogao ispuniti (n. pr. u pitanju seobe Crnogoraca u Rusiju), a zloupotrebljavao je u velikoj meri poverenje Rusa. Ruski poslanik u Carigradu posredovao je, na osnovu njegovih vesti, kod mletačkog kolege u korist Crnogoraca, ali je posle ohladio videći da Vasilije preteruje. Aktivizam Vasilijev nije odgovarao snazi Crne Gore, a savremene političke prilike nisu bile takve da bi on mogao naći podrške na drugoj strani. Rusija je bila ušla u savez sa Austrijom protiv Pruske i nije mogla u taj mah izazivati neprijateljstva i na drugoj strani.
Kad su se krajem 1756. god. kretali Turci na Crnu Goru ova se našla u vrlo teškom položaju. Mlečani su zatvorili granicu i pazili strogo da niko ne prelazi ni s jedne strane. Čak ni brđanska i hercegovačka plemena ne ustaše s Crnogorcima. Vasilije je razvio na Cetinju rusku zastavu, da digne duh kod ljudi. Ali ga je pre njih izgubio on sam. Videći u kakvu je nezgodu došla Crna Gora, a lično omražen i kod Mlečana i kod Turaka, bojeći se za svoju glavu, on je pobegao iz nje tajno 1. novembra, i otišao je na Senjsku Rijeku. Turci su s nadmoćnom snagom suzbili Crnogorce, koji su se hrabro opirali, ali su, zbog zimskog vremena i gubitaka, pristali na kompromis. Crnogorci su platili formalno harač i obećali su punu lojalnost i Turci su se povukli.
Pun fantazije, a u želji da popravi svoj ugled među razočaranim Crnogorcima, Vasilije je sa Senjske Rijeke slao Crnogorcima pismene poruke o interesu Rusije za njih i o pomoći koju im šalje. Nije prezao ni od prevara. Iz Rijeke je pokušao, preko svog starog poverenika Šarovića, da utiče na Crnogorce da pokupe jedan puk ljudi, koji bi otišli u ruske srpske kolonije. Ali u tom, na sreću nije uspeo ponajviše zbog mletačke agitacije. Za Crnu Goru toliki gubitak za oružje sposobnog ljudstva mogao je pretstavljati pravu katastrofu. Broj ljudi koje je pokupio i poveo iz Crne Gore nije bio veći od 140. S njima je krenuo u Rusiju početkom 1758. god. Na tom putu došlo je do svađe između vladike s jedne i Šarovića i crnogorskih glavara s druge strane. Ta svađa dovela je do uzajamnog optuživanja kod ruskih vlasti, koje je, prirodno, smanjilo kredit vladici i njegovim izveštajima. Sem toga njegovi crnogorski emigranti, ostavljeni sami sebi i varani od polaska iz Crne Gore, pravili su u Moskvi česte nerede i vršili pljačke i razna druga nasilja. S toga ih ruske vlasti silom uvrstiše u vojsku ili pustiše da idu kućama. Da je pri tom mnogo nastradao Vasilijev autoritet razume se samo po sebi. A on je morao da strada i inače. Njegovi planovi podnošeni ruskom dvoru bili su ponekad ne samo nerealni, nego i neozbiljni i skoro patološki. Pored toga što je tražio 50.000 dukata godišnje i topova i tehničkih trupa, što bi se još moglo razumeti, on je tražio inženjere za kopanje zlata i srebra u Crnoj Gori i za rusku flotu Senjsku Rijeku i druge neke stvari. Nepoverenje prema njemu vidi se očigledno u tom, što je ruska vlada, na njegove molbe, odredila za Crnu Goru 15.000 rubalja, ali ih nije htela dati njemu, nego ih je uputila preko svog čoveka, pukovnika Pučkova. Posle dužeg bavljenja u Rusiji Vasilije je, s Pučkovom zajedno, došao u Crnu Goru tek u leto 1759.
Pučkov je ovom prilikom ispitivao stanje u Crnoj Gori. Njegovi utisci nisu bili povoljni. Za narod je nalazio da je samovoljan i nedisciplinovan i lak na preke mere. Crkve su bile u bednom stanju i jedva su izgledale kao hramovi, iako je Rusija za njih slala naročite pomoći. Za takvo stanje on je bacao krivicu u prvom redu na same vladike, a naročito na Vasilija, koga je prikazao veoma nepovoljno.
Poučen iskustvom Vasilije je posle povratka iz Rusije izmenio svoje držanje prema Turcima. Pokušao je da to učini i prema Mlečanima ali bez mnogo uspeha, jer mu ovi nisu verovali. Ušao je, međutim, bez potrebe u raspre s Dubrovčanima, koji su se tužili zbog crnogorskih pljačkanja njihovih podanika, pa je čak pretio da će s vojskom upasti na dubrovačko područje. Ali Vasilije je bio priroda, koja se nije dala lako obuzdati. U proleće 1762. god. on je tražio ponovnu dozvolu da ide u Rusiju i da tamo izlaže potrebu o oslobađanju crnogorskog "opščestva" od turskog iga. Posle Pučkovljeva izveštaja raspoloženje u Petrogradu za Crnu Goru nije bilo mnogo povoljno. Od nje, rđavo uređene, govorilo se tamo u službenom izlaganju, za Rusiju ne može biti nikakve stvarne koristi, a može se imati neprilika sa Turcima i Mlečanima. S toga je ruski odgovor bio negativan. U Vasilijevoj glavi nicali su, ipak, stalno novi planovi. Godine nisu smirivale njegov aktivistički duh. Baš ovih godina, 1763., on je smišljao plan o stvaranju ujedinjene srpske države, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i čak Vojničku Granicu, bez malo najveći deo Srba pod turskom i austriskom vlašću. Ali kako da se ostvari taj plan? Kojim sredstvima? Vasilije je i sad računao s ruskom pomoću, iako je iz Rusije baš u to isto vreme dobio hladan odgovor i preporuku da Crna Gora miruje. Sem toga, on je pomišljao na ustanak Srba u tim oblastima, naravno sa borbama i protiv Mlečana, i protiv Turaka, i protiv Austrije. Vasilije je o tom pisao karlovačkom episkopu Danilu Jakšiću, ali nije, naravno, mogao za takvu akciju pridobiti nikoga, koji je realno mislio. To je bila lepa želja i dokaz o njegovoj nacionalnoj svesnosti, ali to je, u praktičnom pogledu bila čista magla.
Da popravi svoj glas i da dobije novih sredstava za Crnu Goru Vasilije se rešio, da i po treći put pođe u Rusiju, posle promena koje su bile izvršene na ruskom prestolu. Na Cetinju se čulo, da je carica Katarina II "istina zaštitnica grčkog pravoslavlja", pa se učinilo korisno doći u vezu i s njom. Vasilije je krenuo u Rusiju krajem proleća 1765. god., pretstavljajući se kao "glava i načalnik" Crne Gore, bez i malo obzira na starog vladiku Savu. Ali u Rusiji, u koju je stigao s jeseni, Vasilije se razboleo i 10. marta 1766. umro u Petrogradu. Sumnje nema, da je on svojim čestim pričanjima o Rusiji i svojim putovanjima u nju s namerno pravljenim kultom te zemlje znatno doprineo, da se u Crnoj Gori XVIII veka, kroz široke narodne redove, pronese glas o njoj i da se stvori bezgranična i odana vera u Rusiju, kakva, u tolikoj meri, nije postojala ni u jednoj drugoj našoj oblasti. Crna Gora, od sredine toga stoleća, mogla se bez malo smatrati kao kakva ruska ekspozitura, u kojoj je narod voljno pristajao da svoju sudbinu veže za udes velike slovenske pravoslavne carevine. U šali se često govorilo, kako Crnogorci vole da kažu koliko ima "nas i Rusa"; u stvari, u narodu se to vezanje smatralo kao sasvim prirodno.
Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukomičnoj avanturi sa pustolovom Šćepanom Malim Rajčevićem. Uz božićne poste 1766. god. beše stigao u Mahine neki stranac, vidar, i to, kako po predanju priča S. M. Ljubiša, "go, bos, snebđen", zanoseći "kao po kranjski" i govoreći "sporo i nategom". Tu mu je, ne znamo tačko pod čijim neposrednim uticajem, došla na um misao da se proglasi za ruskog cara Petra III, koji se nekako spasao namenjene smrti. Takvih je avanturista bilo još, i u Rusiji i van nje. Misli se, da je to učinio u dogovoru s nekim ljudima iz kruga vladike Vasilija, koji su išli s njim u Rusiju i imali tobože prilike da vide cara, odnosno carevića. Po Njegošu on se proglasio za cara u aprilu 1767. god. Mi, međutim, znamo za njegov proglas narodu tek iz septembra te godine, kojim ih je pozivao da se umire međusobno i na kome se bio potpisao samo kao "Šćepan Mali i najniži od svih na svetu, dobar s dobrima". U tom mesecu o njemu se ne samo govorilo kao o ruskom caru, nego se već vodila i prepirka. Njegov domaćin Vuko Markov iz Mahina, koji je bio Vasilijev pratilac u Rusiji, revnosno je širio taj glas. Šćepan sigurno ne bi pristao na takvu mistifikaciju, vrlo opasnu u ostalom, da nije video lakovernost sveta i da nije kult Rusije izazvao ambiciju da pokuša sreću. Njegov lik bio je verovatno sličan Petrovom, pa mu je to bilo dalo početnu misao. Ali stvar nije išla lako. Vrlo rano javile su sumnje i kod izvesnih otresitijih i trezvenijih Crnogoraca i kod njihovih suseda. Šćepan sam nije demantovao te vesti o sebi i to je najbolji dokaz da je bio svestan saučesnik u celoj prevari, mada izvesni pisci veruju da je njegova uloga bila više pasivna. Motiv za tu obmanu bila je sa Šćepanove strane želja za vlašću, a kod njegovih pomagača težnja za ličnom korišću. Vladika Sava, već oronuo, možda je sumnjao u Šćepanovo kazivanje, ali mu je ipak prišao s izvesnim respektom, slao mu poklone, i iskorišćavao njegov uticaj. Tek posle izvesnog vremena setio se, da stvar javi ruskom poslaniku u Carigradu i da otud traži objašnjenje.
Šćepan je za to vreme stupio u vezu sa pećkim patriarhom Vasilijem Brkićem, poslednjim Srbinom na tom položaju pre ukinuća patriaršije. Odmah po prelasku Arsenija IV u Austriju postavljen je bio za pećkog patriarha Grk Janićije Karadža, protosinđel patriaršije, koji je bio posvećen u Carigradu. Činjenica, da je u relativno kratkom roku i drugi patriarh napustio svoje mesto i pošao sa turskim neprijateljima morala je izazvati negodovanje na Porti i dati maha onim grčkim elementima koji su radili protiv nezavisne srpske crkve. Od Janićijeva dolaska na čelo crkve u Peći srpski uticaj se vidno potiskuje. Grci postepeno uzimaju maha. Patriarh Gavrilo, isto Grk, pominje se kao otvoren neprijatelj srpskih prvosveštenika, koje goni na sve načine. Pojedini Srbi, i kad uspeju, s mnogo muka i žrtava, da mimo njih dođu do patriaršiske vlasti, imali su mnogo nezgoda i okapanja. Sama patriaršija je bila opala i bez mnogo ugleda, a održavala se pomoću velikog pritiska na sveštenstvo i narod. Kulturnog značaja nije imala skoro nikakva; za celo vreme XVIII veka Peć i njegova crkva nisu dali nijednog pisca od vrednosti i nijedno delo koje bi vredelo pomena. U katalogu pećke patriaršije nalazi se svega očuvanih 5 rukopisa, koji su pisani XVII-XVIII veka. U dnevniku trgovca Petra Andrejevića iz Peći, pisanom sredinom XVIII veka, patriaršiji nije obraćana nikakva pažnja; vidi se, da nije mnogo uticala u njegovom životu.
Vasilije Brkić, poslednji srpski patriarh, imao je vrlo buran život, ali ne i najbolji glas. Bio je đakon patriarha Arsenija IV i pobegao je 1749. god. iz Karlovaca, pod teškom sumnjom da nije bio čistih ruku. Potucao se po svetu i došao je u Tursku, gde je 1756. god. postao novobrdski, a tri godine potom sarajevski vladika, ne pokazujući veliku crkvenu revnost. Patriarh je postao 1763. god. i to, po mletačkim izveštajima, pod vrlo sumnjivim okolnostima. Tu je došao u sukob s Grcima, koji ga optužiše na Porti i uspeše, da ga turske vlasti zatoče na Kipru. Za to vreme bilo je svrgnuto nekoliko srpskih episkopa i zamenjeno Grcima. Nove grčke vladike, osam ih na broj, došle su lično u Carigrad i, očevidno po uputstvu Fanara, tražile da se ukine pećka patriaršija. Patriarh Kalinik II, Grk, koji je došao posle Vasilija, podneo je u isto vreme ostavku na svoj položaj, tužeći se na prezaduženost poverene mu crkve. Sve je bilo udešeno, da se ispuni stara grčka želja. Na pretstavku patriarha Samuila pristao je sultan Mustafa III 11. septembra 1766., da ukine pećku patriaršiju i da je podvrgne carigradskoj. Kao nagradu za to isplatila je carigradska patriaršija pećke dugove Porti.
Vasilije Brkić se nekako spasao iz ropstva na Kipru i uspeo je da se vrati u blizinu svoje nekadašnje rezidencije. Krajem 1767. god. nalazio se među Piperima. Odatle je došao u vezu sa Šćepanom Malim, a domalo se i sastao s njim u Mainama. Mitropolit Sava posumnja, da bi dogovor Šćepanov s patriarhom mogao ispasti na njegovu štetu i s toga, da ih predupredi, posta nešto aktivniji. U isto vreme stiže mu vest od ruskog poslanika iz Carigrada, da je ruski car Petar III davno umro i da oni u Crnoj Gori imaju posla s jednim običnim pustolovom. Ali se Šćepan nije dao izobličiti. Povezavši izvesne ljude oko sebe obećanjima i izgledima na materialne koristi on je prešao u napadaje. Vladike ne dele dobijeni novac iz Rusije narodu, nego ga troše samo na sebe; Sava je mletački čovek i protivnik njegov zato što je ruski car; i sve se udešava da se Crna Gora odvoji od Rusije. Lakomi na ruske dukate mnogi ljudi priđoše Šćepanu, koji starog vladiku stavi pod stražu u manastiru Stanjeviću. Samo, u toj politici on nije mogao dugo istrajati. Javile su se teže i ozbiljnije komplikacije s polja.
I na Porti i u Mlecima znalo se dobro, da Šćepan nije Petar III i da se ima posla s jednim pustolovom. Ali se nije moglo trpeti dvoje: prvo, da taj pustolov jača ugled Rusije; i drugo, da buni narod protiv Mlečana i Turaka, što je on činio, da bi sebi pridao više značaja. I s toga su i na jednoj i na drugoj strani preduzete mere protiv njega. Mlečani su zatvorili granicu prema Crnoj Gori, a Turci su je u leto 1768. napali, tražeći da im se izdaju Šćepan i patriarh Brkić. U tom pohodu Turci nisu postigli što su želeli; smetale su im velike vremenske nepogode i žilav otpor Crnogoraca. Doprli su do Čeva, pa su se odatle morali vratiti. Nešto zbog nesloge paša, koji su vodili vojsku, a nešto zbog panike koja je zahvatila jedan deo četa zbog udara groma usred njihove ordije. Mlečani su za to vreme bili pritegli svoje podanike u Mainama, Brajićima i Poborima. Oko 110 ljudi su pohvatali i zatvorili u galije, a srušili su 34 kuće pristalicama Šćepanovim.
Crnogorcima je olakšalo položaj i to, što se Turska u to vreme, gurana od Francuske, zaplela u rat s Rusijom. Vladika Sava pred opasnošću od Turaka, združio se sasvim sa Šćepanom. Ugazivši u rat s Turskom i ruski pretstavnici gledali su na Šćepanov slučaj malo blaže. Ovaj čudni i nepoznati čovek, istina s firmom ruskog cara, uspeo je da u samovoljnoj Crnoj Gori stvori izvesno poštovanje njegove vlasti. Same mletačke vlasti priznavale su to u svojim poverljivim izveštajima. U svojim službenim aktima on se nije nigde potpisivao kao Petar III, nego samo kao "Mali Sćepan po milosti božіei gospodarъ". U narodu on je, naravno, dao љtititi glasove kako je i novi rusko-turski rat u stvari dobrim delom radi njega i kako će on, kao prirodni ruski saveznik, proširiti crnogorsko područje od Skadra do Dubrovnika.
Katarina II, isto kao i car Petar Veliki, u svojoj akciji protiv Turaka računala je sa saradnjom balkanskih hrišćana i pozivala ih je, da joj se pridruže. Radi toga je uputila u Crnu Goru kneza Đorđa Dolgorukog, koji je imao da likvidira i Šćepanovo pitanje. Dolgoruki je stigao u Crnu Goru krajem jula 1769. Na zboru glavara, na Preobraženije, on je zakleo Crnogorce na vernost Rusiji i carici Katarini. U isto vreme dao je zatvoriti Šćepana. Ali u dodiru s narodom on se uverio, da je taj čovek u zemlji ipak bio od koristi i da nije bio ni od kakve štete po ruske interese. Među crnogorskim plemenima, od kojih se svako smatralo kao ne manje od drugih, Šćepan je pretstavljao neku vrstu centralne svetovne ličnosti i, prema tom, bio kao pretstavnik toliko potrebne centralne vlasti. Dolgoruki je, videći to, posle ne samo oslobodio Šćepana, nego ga je ostavio i na vlasti i pred polazak mu je predao ostatak novca što ga je bio doneo za Crnu Goru. Nalazio je, da je bolje sa Šćepanom dobiti Crnu Goru kao kakvog-takvog pomagača, nego je, uklanjanjem njegovim, ostaviti zamućenu i zakrvljenu. Sa knezom Dolgorukijem otišao je sredinom oktobra i patriarh Brkić, koji je ustao protiv Šćepana i koji se nije slagao ni sa vladikom Savom.
U dnevniku, koji je vodio jedan član kneževe pratnje, Šćepan je opisan kao polukomična figura. "Rasta je srednjeg, lice mu je belo i glatko, kosa svetlo-crna, kudrava, začešljana nazad i bez veze raspuštena, mlad je - oko 35 godina - odeven u svilenu belu anteriju kao Grci. Na glavi mu plitka kapa od crvenog sukna koju ni pred kim ne skida... Glas mu je tanak, nalik na ženski; govori brzo a izgovor mu je bosanski". Puna osude je karakteristika vladike Save, koja je data očigledno po kazivanju patriarhovom. On je prikazan kao dvoličan, glup i zloban, "a najgore je što je lakoman na novce". Još teža je karakteristika vladičine pastve. "Crnogorci, gotovo svi, ne znajući nikakav red i budući udaljeni od hrišćanstva i čovekoljublja, hrane se pljačkom i grabežem ne pitajući ni za veru ni poznanstvo ni čoveštvo. Tu krađu oni nazivlju večitim ratom s Turcima, a u samoj stvari oni i ne vide Turčine van crnogorskih kamenova i svojih kuća. I u borbama plašnja, izdaja i neverstvo tako su obične stvari, da gubitke turske valja pripisati samo kamenju i teškim prolazima". Tako oštro, i očevidno preterano, nije pisao o Crnogorcima niko drugi, a najmanje sa prijateljske ruske strane. Možda je to nezadovoljstvo došlo s toga, što Crnogorci nisu hteli da prime odmah sve one reforme, koje im je knez Dolgoruki autoritativno hteo da uvede. Naročito su energično ustali protiv toga, da im se ma iz kojih razloga oduzima oružje, što je knez, izgleda, usmeno preporučivao, da bi se smanjila međusobna ubijanja i krvave otimačine. Mnogo rđavog o Crnogorcima ispričao je ruskoj misiji i patriarh Brkić, koji je bio ogorčen na njih. Kazivao je čak, da su ga hteli za novac izdati Turcima i da se spasao samo tako, što je izdajnicima dao sve što je imao. To je delovalo i na kneza Dolgorukog, pa je na Crnogorce gledao s puno nepoverenja. Pisac dnevnika kazuje, kako je vladika Sava, kao mletački čovek, optuživao Ruse, da ih hoće da zavede s Turcima i kako je to imalo izvesnog odziva u narodu. "Neprestano opštenje kako s Turcima tako i s Mlečanima nesumnjivo je tvrdilo da se radi o izdaji, tako da se valjalo bojati Crnogoraca ne manje od Turaka". Tim rečima pravda se kneževa odluka da ostavi Crnu Goru krišom i da, isto tako tajom, izvede i patriarha, koji tobože nije bio siguran za svoju glavu. Iz celog dnevnika vidi se, međutim, jasno, da je autoritet Šćepanov kod naroda bio održan i pored kneževih postupaka i da je, možda, i to doprinelo nezadovoljstvu ruske misije.
Crnogorci nisu preduzeli neke veće akcije protiv Turaka, nego su po svom starom običaju vršili četničke prepade. Šćepan nije bio za ratničke podvige, ni po prirodi, ni po razumu. Nepomagana od Mlečana Crna Gora nije mogla primiti sama borbu. Šćepan je, sem toga, u leto 1770. i lično nastradao. Prilikom probijanja jednog puta mina ga je ranila osakativši mu jednu ruku i desno oko. Ruski uspesi protiv Turaka imali su, naravno, živa odjeka u narodu; u Crnoj Gori s radošću se očekivala ruska flota admirala Orlova, za koju se znalo da je savladala tursko brodovlje. Ali ga Šćepan nije dočekao. On je 11. septembra 1773. nađen zaklan u svojoj sobi. Preklao ga je njegov sluga, Grk, u koga je Šćepan imao veliko poverenje, a učinio je to, po opštem verovanju, potplaćen od skadarskog paše.
Njegov primer nije ostao osamljen. Već iduće godine pojavio se novi pustolov u Crnoj Gori, koji se izdavao za potomka Hercega Stepana i koji je i za sebe tvrdio da je došao iz Rusije. Drugi avanturista bio je Stijepo Zanović iz Budve, koji je pokušao da se proturi u Crnoj Gori kao Šćepanov naslednik, odnosno kao drugi Petar III. Ali obojica nisu imala uspeha; i crnogorska lakovernost imala je svojih granica. Posle se Zanović probijao kroz svet kao retko okretan pustolov dolazeći u veze, posredne i neposredne, sa prvim ličnostima tadašnje Evrope. Kako se vest o zagonetnom i neobičnom Šćepanu Malom širila kroz evropski svet i izazivala interes za nj Zanović se nije ustručavao da se samom Fridrihu Velikom pismeno javi kao "Stepan Mali od Crne Gore". Završio je život samoubistvom 1786., pošto se svuda onemogućio i izigrao.
Ruski uspesi u ratu s Turcima nisu bili brzi, ali su bili sigurni. Rusi su zauzeli Vlašku i Moldavsku, a njihova flota je ušla u Egejsko i Jadransko More, pomagana, prvi put u istoriji, od engleskih lađa. Iako na Balkanu, u vezi s tom akcijom, nije bilo većih pokreta, sem nekoliko grčkih pobuna maloga stila, osetilo se ipak na sve strane koliko je ovaj rat digao ruski prestiž i uticaj. Naročito se behu zabrinuli neposredni susedi Rusije, Austrija i Pruska, da Rusija ne bi nesrazmerno ojačala. Austrija je još naročito zazirala od ruskog uticaja u Podunavlju i na Balkanu i, da bi ga sprečila, pripremala je 1771. god. tajni ugovor s Turcima. Prva podela Poljske, izvedena 1772. god., imala je da zadovolji sve tri zainteresovane države, Rusiju, Prusku i Austriju, izvesnim teritorialnim proširenjem. Rusija je, posle uzaludnih pokušaja da se nagodi s Turskom, nastavila rat i prenela ga i na Balkan. Kad je turska vojska u Bugarskoj bila opkoljena pristala je bespomoćna Porta na mir, koji bi sklopljen juna meseca 1774. u Kučuk Kainardži. Tim mirom Turska se obavezala da će štititi hrišćansku veru, a ruskim pretstavnicima u Carigradu je priznato pravo posredovanja u korist pravoslavne crkve i, sem toga, u korist Vlaške i Moldavske, koje su dobile neku vrstu samouprave. Rusiji je dato pravo i da osniva konzulate po Turskoj Carevini. Ovi uspesi digli su glas i ugled Rusije. U evropskoj Turskoj, gde je pravoslavnih bilo više nego muslimana, Rusija je pravom posredovanja u korist pravoslavne crkve dobila moćno političko oruđe u svoje ruke i ona ga je u dobroj meri i iskorišćavala. "Tim je", veli tačno dr Vasilj Popović, "udarena osnovica ruskoj politici, koja je preko protektorata nad hrišćanima težila za protektoratom nad Turskom, sve dok nije na pariskom kongresu 1856. taj ruski protektorat zamenjen evropskim... Kučuk-kainardžiski mir znači prelazak vodstva u istočnom pitanju sa Austrije na Rusiju i utvrđenje uticaja ove poslednje na Crnom Moru i u Dunavskim kneževinama. Beogradski mir je suzbio Austriju na balkansku granicu, a kučuk-kainardžiski je doveo Rusiju na tu granicu".
Ruski uticaj u korist pravoslavlja nije se ograničio samo na Tursku. U XVIII veku ojačale su i na mletačkom području borbene katoličke tendencije protiv pravoslavlja. Pravoslavni episkop u Dalmaciji bi, na zahtev katoličkog sveštenstva, 1722. god. proteran iz mletačke države. Jedan od velikodostojnika zapadne crkve pisao je protiv pravoslavnih sa neverovatnom oštrinom. "Manastiri dalmatinski to su nečisti izvori, iz kojih potiče otrov za vjeru i za moral; kaluđeri su slijepi vođe oslijepljenoga naroda; ne znaju drugog jezika osim ilirskoga, ne poznaju drugih knjiga osim moskovskih, nemaju druge nauke nego prositi, niti drugog bogoslovlja, nego psovke protivu obreda i dogmata latinskog". God 1735. izdade provoditor Zorzi Grimani dekret, po kome nijedan pravoslavni sveštenik nije mogao vršiti svoje službe bez priznanja preleta katoličkog obreda. Protiv pravoslavnih se već tada govorilo, kako imaju simpatija samo za Rusiju i kako rade samo po ruskim uputstvima. U vezi s Crnom Gorom oni žele da Dalmaciju ili bar Boku učine ruskom. Godina 1737-8. u Dalmaciji su čak rušene pravoslavne crkve, a tamnice su bile pune pravoslavnih sveštenika. Otpor Srba bio je jak i svestan. Kad im mletačka vlada, po savetima katoličkih prvosveštenika, nije dala da dobiju svog crkvenog poglavicu, srpski sveštenici su sami, na dalmatinskom Kosovu, 1750. god. izabrali za svog episkopa rodoljubivog protu Simeona Končarevića, čoveka lepe lične kulture, koji je izradio i jedan danas zatureni, ali, po odlomcima i sadržaju sudeći, važni letopis pravoslavne crkve. Končarević je potom posvećen za episkopa u manastiru Dužima od tri naša episkopa 1751. god. Protiv tog posvećenja protestovao je među prvima crnogorski vladika Vasilije Petrović, bojeći se, da bi mogli biti okrnjeni njegovi interesi u Boki. Intrige protivnika i labavost mletačkih vlasti dovele su 1753. god. dotle, da je i Končarević napustio Dalmaciju i da je posle bio oglašen za državnog izdajnika.
I kod Mlečana je bio vrlo živ strah od Rusije, i to ne samo zbog ruskog uticaja na njene grčke podanike po ostrvima, nego i u Dalmaciji među Srbima. Verovalo se, još pre ovog rusko-turskog rata, da Rusija ima i nekih političkih planova na ovim stranama. S toga su mletačke vlasti i podupirale katoličko sveštenstvo ne toliko iz verske netrpeljivosti koliko od tog straha. Da bi prekratile crkvene veze s Rusijom i dolazak ruskih knjiga u Dalmaciju mletačke vlasti su pomogle osnivanje jedne slovenske štamparije u svom gradu, koju je oko 1758. god. otvorio Grk Dimitrije Teodosijev. Franćesko Dijedo, dalmatinski proveditor, objavio je 1760. god. naredbu, po kojoj nijedan sveštenik nije dalje mogao vršiti svoje službe bez prethodnog patenta katoličkih biskupa, a svi se sveštenici, koji nisu mletački podanici, imaju prognati. Pravoslavni bi tako došli potpuno pod vlast grčke crkve. Razumljivo je s toga, što je u narodu došlo do protesta i do otkazivanja poslušnosti. Videći da protesti u samim Mlecima ne pomažu mnogo dalmatinski Srbi se obratiše ruskom pretstavniku u Carigradu. I uspeše. Ruski dvor se zainteresovao za njihovu sudbinu i posredovao je u Mlecima. Mletačka vlada još te iste godine opozva Dijedovu naredbu i domalo promeni osetno svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi.
Ruski uticaj osetio se i u Dubrovniku. Sveslovenska aktivnost XVI-XVII veka obratila je pažnju učenih Dubrovčana i na tu veliku slovensku državu, iako s njom nisu imali življih veza. Kad je Petar Veliki počeo svoju reformatorsku aktivnost, on je za svoje pomorske stručnjake uzeo nekoliko Bokelja, od kojih je Mate Zmajević postao admiral mlade ruske baltičke flote. Imao je i dva istaknuta dubrovačka saradnika, Jeronima Natalića i Ivu Tudizića. Na ruskom dvoru preporučivao je Dubrovčane Hercegovac Sava Vladislavić, bivši trgovac, vešt i uticajan čovek, koga je Petar učinio grofom i kome je poveravao vrlo važne misije čak i u dalekoj Kini. Dubrovačka vlada, u svojim pismima caru, kliktala je posle njegove pobede kod Poltave, a i u dubrovačkoj književnosti javilo se nekoliko odziva u slavu carevu. Najpoznatiji je Sjeverski plam Ignjata Gradića, koji je dospeo u Petrove ruke. Ali, strogo katolički grad ipak nije hteo ispuniti carevu želju, da dozvoli Vladislaviću podignuti u njemu pravoslavnu crkvu.
Odnosi između Dubrovnika i Rusije zaoštrili su se bez potrebe za vreme ovog poslednjeg rata. Dubrovčani su, kao turski vazali, bili zaplenili jednu rusku lađu i činili su Turcima i drugih usluga. Zapovednik ruske flote, grof Orlov, kome su stizale razne dostave o držanju Dubrovčana, preuzeće represalije. Ne samo da je zaplenio oko 50 dubrovačkih lađa, nego htede čak i da bombarduje sam Dubrovnik. Uplašena republika obrati se na sve strane za posredovanje, a zahvapi i kod carice Katarine. Do mira je došlo tek 1775. god. u Livornu. Dubrovnik je dobio natrag svoje lađe, ali je zato, ovoga puta, morao ne samo dopustiti dolazak ruskoga konzula u Dubrovnik, nego i dozvoliti da on u svojoj kući podigne pravoslavnu kapelu. Dotle, pravoslavni u Dubrovniku nisu imali ni svoje bogomolje, ni svog sveštenika, pa čak ni svog groblja u gradskom području, nego su im hitne svešteničke dužnosti obavljali kaluđeri iz bliskog manastira Duži. Dubrovčani su dugo nastojali da izbegnu tu obavezu i tražili su čak i intervenciju Marije Terezije, ali je sve bilo uzalud. Međutim, kad je ruski konzul došao u grad pošlo im je doista za rukom, da posredovanjem kod njega i drugim izgovorima odlože izvršenje te odluke. Prva pravoslavna crkva u tom gradu kao mala kapela otvorena je tek 1790. godine. To je bilo one godine, kad su Rusi zauzeli Ismail i pokazali znatan uspeh na kapiji Balkana, i kad je jedan bezimeni srpski pesnik u narodski sročenoj pesmi oduševljeno hvalio Rusiju i kneza Potemkina, gledajući u njima nove nosioce svoje sudbine.
|
