Turski zamah
Od svog prelaska na Balkan, od sredine XIV veka, Turci su stalno napredovali, pored svih povremenih kriza koje su izbijale kod njih. Oni su srušili redom sve balkanske države: Bugarsku, Vizantiju, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Hercegovinu i Zetu. Krajem XV veka oni su držali celu dunavsku liniju od Beograda do mora, dopirali do Vrbasa i Cetine i gospodarili dobrim delom jadranske obale. U čem je bila njihova snaga? Koji su sve uslovi njihovih uspeha?
Prva i osnovna je činjenica ovo. Turska snaga je dolazila dobrim delom od slabosti balkanskih država i njihovih suseda. Turci nisu došli na Balkan najpre kao osvajači, nego kao neka vrsta najamničkih vizantiskih saveznika. Tek na Balkanu njima je postalo jasno šta sve mogu postići pri stanju koje su tu zatekli. Građanski ratovi Vizantije i Srbije otvorili su im put, a pocepanost u svima ostalim zemljama pojačavala prohteve. U svima svojim borbama Turci nikad nisu imali protiv sebe udruženu celu snagu ma koje balkanske države, a vrlo su često ulazili u akciju kao pomagači jedne njihove strane ili računajući sa pasivnošću i izdajom jednog dela.
U balkanskim državama, gde pre a gde docnije, od druge polovine XIV veka počinje period razbijanja centralne snage i jasna težnja za izdvajanjem posebnih oblasti, koje su to izdvajanje izvodile ne samo sa teoretskim nego i sa stvarnim slabljenjem snage. Prema tom procesu dekompozicije kod njih stajala je azijatski bezobzirna koncentracija volje i snage kod Turaka, gde je sve lično imalo da se bezuvetno pokori opštem interesu. Balkanske države, pa čak i Vizantija sa svojom hiljadugodišnjom tradicijom, bile su počele da sve više osetno gube osećanje države kao celine; kod Turaka, međutim, kao vojničke kaste, pojam jedinstvene države se smatrao kao jedini prirodni oblik prave kohezivne organizacije.
Do tog rasparčavanja državne celine dovodio je u nas u glavnom feudalni sistem. Velikaši, potekli iz dinstiskih redova ili iz vojničke hijerarhije, sa naslednim pravima, smatrali su svojim prirodnim pravom da svoj ugled i svoje posede jačaju na sve moguće načine. U doba slabih vladara, ili vladara kojima je trebala njihova pomoć, to se jačanje izvodilo obično na račun države. U celoj Evropi, a ne samo kod nas, česti su primeri, da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje vlastele ili da postaju njihova igračka. Odvojena pravima i vaspitanjem od širokog puka, ta vlastela živi, u isto vreme, i bez pravog dodira sa narodom, koji stenje pod teškim pritiskom raznih obaveza i dažbina. Kod Turaka u prvi mah nije bilo toga. Oni nikad, kao Azijati, nisu imali prave demokratije, nego su njihovi vladari bili apsolutni gospodari, ali među njima nije bilo ni nasleđenih kastinskih predrasuda. Svaki čovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove, od običnog vojnika do vezira. Tako su se među njima javljala takmičenja dobrih i tako je bilo istinskog poleta. Inače, sultanova volja imala je da odluči sve. Monoteizam verski nalazio je kao sasvim prirodan monarhistički sistem. Alah je u neku ruku preneo vlast na zemlji na sultana, koji od Selima I uzima i titulu kalifa, kao vrhovnog verskog poglavice. Kao u porodici, u kojoj je apsolutni gospodar domaćin, kome niko nije ravan, tako i u državi nema podele autoriteta i kad dolazi do degeneracije vlasti. Država i zemlja sultanska je svojina, a svi su ljudi, ma koga čina, samo oruđe njegove volje. Da su sultani bili svesni tog svog preimućstva nad ostalim evropskim vladarima svedoče vrlo rečito saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviću, kako ih navodi Konstantin Filozof: "Potrudi se i skrši svoje moćne i privedi ih u svoju volju." Da bi onemogućili dinastičke krize, od kojih su i oni patili, sultani ponekad prosto dave svoju braću, polubraću i rođake; protiv jedne volje treba onemogućiti drugu. Strogost je bila, s tim u vezi, čisto vojnička; bez nje, u ostalom, nigde nema pravog reda. Pojedini namesnici i paše bili su svesni toga i pazili su budno na svaki sultanov mig. U Carigrad su bile uprte sve oči, to je grad koji caruje i čiji je prestiž, kroz starije i turske vekove, postao i ostao kod našeg naroda zadugo neprikosnoven. Sa Carigradom sultan Mehmed je postao prirodan naslednik ne samo jedne bivše carevine, nego i cele njene carske tradicije.
Na široki narod destruktivno je delovao ceo politički život i društveni poredak naše sredine. U svojim plemenskim ustanovama narod je uzimao izvesnog učešća u upravi i biranju vlasti; u državnom životu on je, međutim bio odgurnut. Državnu vlast držala su vlastela i sveštenstvo. Tako je bilo, istina, manje-više u celoj savremenoj Evropi, ali su kod nas postojala dva momenta, koji su to stanje otežavala. Jedan je suviše održani plemenski sistem, sa jakom plemenskom svešću, koji je sam po sebi teško ulazio u sistem centralizacije. Zeta kroz celo vreme naše srednjevekovne istorije ostaje manje-više odvojena jedinica, sa lokalnim plemenskim gospodarima. Taj sistem je, u naponu srpske snage, bio pojačan uvođenjem u srpsku državu čitavih tuđinskih oblasti sa istim centrifugalnim težnjama, kakve behu Albanija ili Epir, ili druge grčke zemlje. Drugi je momenat bio što smo mi s takvim sistemom došli u sukob s jednom silom koja se razvila na sasvim drugoj osnovi, i to došli u Evropi prvi, bez iskustva, i bez političkog plana.
Naša sredina nije imala, kao Vizantija, duge državne tradicije, održavane u jednom duhu i u jednom osnovnom obliku vekovima. Kroz ceo Srednji Vek mi smo bili stalno u nekom previranju, stalno tražeći nove okvire i nove oblike, ali nikad u prilici, da bar jedan ceo vek provedemo u jednoj stabiliziranoj situaciji. Širenje državnih međa nije donosilo uvek i stvarno jačanje narodne snage. Naprotiv. Sam narod je samo dobijao nove dužnosti i nove kulučarske namete. Osvajajući tuđe zemlje Turci su dobijali nov podanički elemenat, koji je imao da radi za njih. Oni su znali da im pobeda znači i dobitak, i s toga su u borbu unosili ne samo polet, nego i interes. Naš čovek po pravilu nije dobijao ništa. Turci su dobro znali da našeg seljaka teško pritiska ceo sistem feudalnih obaveza prema vlasteli i prema crkvi, koja je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su s planom agitovali među njima. Videli smo, kako se kralj Tomaš izrično tuži na tursku agitaciju među bosanskim seljacima. Seljak je podlegao toj agitaciji. Tražio je, prirodno, lakši život. Šta ga je moglo oduševiti za državu? Da gleda borbu i otimanje za vlast, u kojima ustaju brat na brata, otac na sina, i u kojima ništa ne izgleda sveto? Kad može njegov gospodar da dovodi Turke protiv suseda i svojih rođenih, zašto da i on ne primi te gospodare? Za stanje duhova u Hercegovini XV veka nema rečitijeg dokaza od one tužbe Vladislava Hercegovića da on ne može dobiti drukčije vojsku za borbu nego samo za novac. U ime koje državne ideje ili tradicije mogu ti i takvi ljudi pozivati narod na požrtvovanje? Zato što je osetio da je na Kosovu bila doista borba za nešto veće i svetlije narod joj i dao izuzetan značaj i uneo u nju svu svoju ljubav, dok je tolike druge bezbrojne borbe s Turcima ili prosto epski registrovao ili shvatao samo kao epizode velikog hrvanja.
Život našeg seljaka u Srednjem Veku bio je dosta težak. Stočari su imali poseban način života, koji je od prastarih vremena imao svoje nasleđe i koji se s toga nije osećao naročito neugodno. Zemljoradnik je međutim, bio u težem položaju. Velik deo njih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemlju vlastelinsku ili manastirsku. Porez carski na seosku kući iznosio je po perper na godinu, što seljaka ne bi mnogo teretilo, ali su bili teški obavezni radovi gospodaru. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota. Vlast gospodara prema merophu bila je velika i mogućnosti kazne vrlo stroge. Sebri, seljaci, slobodni i neslobodni, nisu uopšte bili ravnopravni s povlašćenim staležima. A oni su pretstavljali stvarno srpsko stanovništvo zemlje, jer su Vlasi-stočari bili mešani, a u gradovima je stanovništvo mahom bilo ili tuđinsko ili tuđinskog porekla. Svog srpskog građanskog staleža mi Srbi u Srednjem Veku skoro nismo imali. Seljaci su kod nas odavna gledali da se beganjem spasu od svojih teških dužnosti, ali je srpsko državno zakonodavstvo još od kraja XII veka zabranjivalo tu praksu. Seljaci su obično begali na veća vlastelinstva, gde je bilo više radne snage, a za njih i više mogućnosti da malo odahnu, a begali su, u koliko su mogli, i van državnih granica. Car Dušan je svojim Zakonikom želeo u nekoliko olakšati položaj meropha i dao mu je pravo tužbe protiv gospodara, ali prilike koje su nastale iza Dušanove smrti nisu dopustile da ti propisi dobiju dublju moralnu vrednost. Šta više, borbe s Turcima i građanski ratovi u zemlji pojačali su terete, izazvali opštu nesigurnost, ličnu i pravnu, i omogućili stvaranje raspoloženja koje je tražilo mir i olakšanje, ma s koje strane oni dolazili.
Snaga Turaka bila je u njihovoj odličnoj vojnoj organizaciji. Svoje uspehe i u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaljujući svojoj hrabrosti i čvrstoj disciplini. Sultani su vrlo često sami vodili svoje vojske, ili su u njih upućivali svoje najbliže srodnike. Hteli su da im tim uliju poverenje i pojačaju borbeni duh, i da svojim očima vide sve što je za jednu borbenu vojsku od koristi i od štete. Svejedno što su tim učestvovanjem stavljali na kocku ne samo svoje živote, nego i celo svoje delo. Tog vladarskog učestvovanja bilo je, istina, i na našoj strani; vizantiski car Manojlo Komnin i naš Dušan zahvaljuju samo tome svoje glavne pobede; ali kod nas nije bilo onakve povezanosti i apsolutne pokornosti kakvu su imali Turci XIV-XVI veka. Jedan mletački izveštaj iz 1534., koji navodi Č. Mijatović, objašnjavao je turske vojničke uspehe ovako: "Vrlina sultanove vojske leži u tome, što ona nije sastavljena od najamničara i stranaca, već što su sultanovi vojnici još u detinjstvu probrani iz sviju krajeva carstva, što stojeći neprekidno pod platom i disciplinom postaju srcem i dušom njegova sopstvena vojska; otuda posle dolazi i velika korist od pokornosti i vernosti". Kao ratnici Turci su izradili svoj sistem timara. Osvojena zemlja, po pravilu sultanska, delila se kao nagrada na zijamete i timare, imanja većeg i manjeg obima, čiji su vlasnici, spahije, bili dužni da, prema veličini timara, daju određen broj vojske. Spahije i njegovi ljudi bili su ratnici, povlašćeni stalež "pravovernih", dok su obrađivači zemlje, skoro isključivo hrišćani, bili raja i podložnici, koji su imali da omogućuju život novim gospodarima. Jedan papin izveštač iz 1623/4. god. ističe naročito Prištinu kao središte timar-spahija, koji su ,molto armigeri’. Vlasnici timara bili su vojnički organizovani pod vlašću alaj-bega, zapovednika jedne uže oblasti, a ovi pod vlašću sandžak-bega. Tim sistemom Turci su postizali dvoje: sa velikim timarima dobijali su jednu vrstu garnizona u zemlji, nevezanih za gradove, a sem toga osiguravali su, bar za prvo vreme, i dosta mobilnu miliciju. Međutim, glavnu svoju snagu, ono što tada nije imala nijedna druga država u Evropi, Turci su izradili stvaranjem janičarskog reda. Janičari su uzimani mahom od hrišćanske muške dece i vaspitavani su po strogo propisanom redu. Oni se nisu ženili, nego su, kao prava stajaća vojska, imali svoje kasarne i živeli sa naročitim povlasticama, ali u strogom zaptu. Janičari su bili najbolja pešadija Evrope, uvežbana, borbena, fanatizovana, koja se tukla bez poštede. Spahije su davale konjicu, sa dobrim konjima, od kojih mnogi behu odlične arapske pasmine. Oni nisu nosili teške oklope i konjske pancire i bili su s toga mnogo pokretniji i brži od savremenih hrišćanskih konjanika, koji su, s konjima zajedno, bili ukrućeni u svom čeliku.
U turskoj državi muslimani su bili povlašćeni kao vladajuća vera, ali nisu bili gonjeni ni hrišćani. Naprotiv. Sultan je priznao samoupravu Svete Gore i nije dirao tamošnje manastire. Kad su osvojili Maćedoniju i južne hrišćanske zemlje Turci su, istina, poseli manastirske metohe i predali ih sultanu, ali ih je ovaj, sa svoje strane, "darovao" vizantiskom caru. Čak se priča, da je Selim I pokazivao naročitu milost prema manastiru Ksiropotamu, jer da su mu manastirski zaštitnici, Četrdeset Mučenika, pomagali pri osvajanju Egipta. Zadržana je i Vaseljenska Patrijaršija u Carigradu. Sam je sultan lično dao investituru patriarhu Genadiju II, pozivajući se tom prilikom, u prisustvu svojih velikodostojnika, na Svetu Trojicu i obećavajući punu zaštitu vere. Bosanski franjevci pokazivali su tobožnju ahtnamu sultana Mehmeda II datu fra Anđelu Zvizdoviću, kojom da je i njima bila obezbeđena verska sloboda odmah po padu Bosne. Ahtnama nije autentična, ali je sigurno da su franjevci doista ostali verski nesmetani, u koliko se nisu politički zamerali. Do danas još nije raščišćeno pitanje zašto je bila ukinuta srpska patriaršija posle propasti despotovine, ali da srpska crkva nije bila ugrožena to se sigurno zna. Sultanija Mara, za koju jedan naš letopis beleži, da je sultan Mehmed "ljubljaše i poštovaše" kao "prisnu svoju majku", bila je pomagač svih balkanskih pravoslavaca, Srba, Bugara i Svetogoraca. Za njenu pomoć i savet obraćali su se i katolički Dubrovčani. Ona je bila i ostala pravoslavna i kao žena Murata II i kao maćeha Mehmeda II. Njenim zauzimanjem prenesene su mošti Sv. Jovana Rilskog iz Trnova u Rilu 1469. god. Njen uticaj u samom Carigradu bio je veoma velik. Za njenog vremena, i svakako pod njenim uticajem, došla su, prvi i poslednji put, za veseljenske patriarhe dva Srbina, Rafailo (1475.) i Nifon (1486.), a na to mesto ona je dovela i svog ispovednika, plovdivskog mitropolita Dionisija (1467.). U Ježevu, kod Sera, imala je svoj pravi dvor, u kom je i umrla (+1487.). Veliko je pitanje zašto ni ona, s tim tolikim uticajem, nije uspela da obnovi pećku patriaršiju.
Turci iz početka nisu mnogo nagonili naš svet da prima islam. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera, sami opredele. Za Ahmet-pašu Hercegovića i Skender-pašu Crnojevića nema nikakvih dokaza, da su silom primili islam; pre izgleda, da su to učinili iz prkosa i računa. Jedan naš pisar iz 1509. god. pošteno priznaje, kako "mnogi, nemučeni ni od kog, otstupiše od pravoslavlja i pristaše njihovoj veri... gledajući njihovo množenje i velikoslavlje." U XV-XVI veku tih je preveravanja bilo naročito mnogo u Bosni kod tamošnje vlastele, a i kod puka. Protivnici Mađara i politike naslanjanja na njih, koji su ih godinama gonili u ime vere, a stvarno radi svojih političkih interesa; vekovima naterivani da silom menjaju veru i da u njoj gledaju ne stvar uverenja, nego političku taktiku, mnogi ljudi u Bosni nisu u preveravanju gledali ništa neobično. Smatrali su to kao potrebu momenta i kao jednu vrstu političkog opredeljenja. U toliko više, što su ih i sami Turci podržavali donekle u tom uverenju, ostavljajući im njihove posede i pokazujući prema njima izvesna obzira. Kao ni prema jednoj drugoj oblasti Turci su prema Bosni vodili posebnu politiku, i to očevidno s namerom da u zemlji pojačaju opoziciju protiv Mađara i da u domaćem stanovništvu dobiju iskrene saradnike protiv njih. U Srbiji se većina nije mogla zadobiti za turkofilsku politiku; u Bosni, međutim, to se činilo moguće. S toga sultani i postavljaju u XV i početkom XVI veka za tamošnje namesnike sve naše ljude: Skender-bega Mihailovića, Sinan-pašu Borovinića, Mehmed-bega Obrenovića, Skender-bega Vraneševića, Mustafa-bega Borojevića i dr. Velik deo bosanskog plemstva primio je islam, a manji se deo iselio. U rogatičkom srezu postoji i danas muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan predak, Mahmut Branković u XV veku poginuo "na boju despotovu" i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom ćirilicom pisanom grobnom nišanu nalazi se lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Ljubovići, Predojevići, Filipovići, Sokolovići, Sijerčići i dr. kazuju jasno imenom svoje poreklo. Mnoge od poislamljenih porodica znaju svoje porodične veze, kao n. pr. Opijači u Dubravama koji potiču od Miloradovića-Hrabrena, Bašagići od Vukomanovića, Rizvanbegovići od Vukasovića, ali poneki se hvale i onim što ne mogu dokazati, kao, na pr., Kulenovići koji tvrde da su od loze baš Kulina bana.
Turci se ne samo nisu trudili da taj naš svet turciziraju, nego su stolećima puštali da žive po svom starom načinu. U mnogo naših krajeva čak ni islamsko verske vlasti nisu ometale svetkovanje i kult izvesnih hrišćanskih, a u Bosni naročito pravoslavnih praznika. Đurđev-dan svetkuju muslimani ponegde još i sada (ja sam, na pr., gledao 1911 i 12. god. vrlo živ Đurđevdanski muslimanski uranak u Sarajevu), Sv. Iliju, Sv. Prokopija, Mitrov-dan. U Brezi kod Visokog na dan Sv. Ilije same su hodže s narodom pre podne izvodile tradicionalnu dovu. Za tog sveca oni kažu, da je do podne Ilija, a po podne Alija. Živ je još uvek kult izvesnih svetitelja, s posećivanjem njihovih kultnih mesta, kao Sv. Ane u Prizrenu, ili Čajničke Krasnice ili Gospe od Olova. Održavaju se običaji šišanog kumstva i čak pobratimstva između hrišćana i muslimana. Jezik je ostao kod svih poislamljenih Srba potpuno naš, samo je u rečniku dobio izvestan broj turcizama kao prirodno nasleđe vekovnih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih veza i odnosa.
Pismo, kojim su se služili ti muslimani, bila je ćirilica, koja se još u naše dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo", i koja je bila u opštoj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni naučnici davali su tom pismu naziv bosančica, a jedan se trudio dokazivati da je ono nastalo bez veze sa ćirilicom ostalog srpskog područja, što je skroz pogrešno. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to neposredno od Srba, i služili su se njim u opštenju ne samo sa slovenskim susedima, nego čak i sa mletačkim i mađarskim vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan sem grčkog područja; njim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari, i to, u ovo vreme, pretežno u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom titulom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula 1430. Dubrovčanima. Takvih sultanskih pisama Sulejmana Veličanstvenog ima očuvanih preko stotine, i to ponajviše u dubrovačkom arhivu. Srpski i ćirilicom pisan je i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produženje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan. I što je vrlo važno, takva pisma slali su ponekad sultani i svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II piše tako tri-četiri puta hercegovačkom sandžak-begu. Turske paše, kapetani i poslovni ljudi vode svu prepisku sa susednim vlastelama samo tako; tako im i te vlasti obično odgovaraju. Jovan Zapolja pisao je tako 1537. god. sandžak-begu u Srbiji Mehmedu Jahijapašiću. Očuvana su srpska pisma muslimanskih velikodostojnika čak i caru Ferdinandu Austriskom. Srpski jezik upotrebljavao se i na Porti, gde je mnogo paša i dvorskih ljudi bilo poreklom sa naših strana. Za Mehmeda II priča se, da je naučio srpski od sultanije Mare, a govorilo se, da je i Sulejman Veličanstveni razumevao taj jezik. "Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Kuran pisan, najveće važnosti ima jezik slovenski, kojim i janičari govore".
Ne treba, međutim, misliti ni to, da je turska tolerancija bila uvek širokogruda i tih prvih godina. Naprotiv, njihove vlasti, a to ponekad i vrlo visoke, izvodile su izvesne postupke koji su mogli da duboko uvrede. Turci su nekoliko najlepših crkava pretvorili u džamije, tako, na pr., sjajnu Sv. Sofiju u Carigradu, crkvu Sv. Dimitrija u Solunu, našu lepu Banjsku, Bogorodicu Levišku u Prizrenu, sasku crkvu u Novom Brdu i dr. Starog Janju Kantakuzenova iz Novog Brda car je dao nemilosrdno pobiti s celom porodicom, sa dva brata i osam sinova. Bilo je nasilnog raseljavanja izvesnih gradova srpskih i arbanaskih. Upravni sistem nije bio načelno antihrišćanski, ali kako su hrišćani bili borci protiv Turaka, to se, u besu i osveti, nisu štedele ponekad ni hrišćanske svetinje. To je, prirodno, ostavljalo zlu krv, naročito kod i inače uniženog sveštenstva, koje je međutim bilo najobrazovaniji deo naroda i u njemu vršio najači uticaj.
Konstantin Janičar, koji nije voleo Turke i koji piše protiv njihova imperializma, priznavao je njihovu dobru upravu XV veka. Za hrišćane kaže, da je car vodio brigu o njima i da je tačno poznavao njihovo stanje. "Oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju još i svojoj gospodi kojih su podanici, i koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega žita i kuluk. Ali, vanredne poreze na daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi ne sme niko ići kroz useve, niti kakvu štetu činiti, niti od koga što protiv njegove volje uzimati." Posebni nadzornici, haršoridi, sa vrlo velikim punomoćstvima, četvorica na broj, obilazili su stalno careve zemlje i nadgledali državne poslove i vršenje vlasti, želeći da se nikom ne učini ni najmanja nepravda. Stanovništvo evropskih pokrajina držalo je zemlju, koja je bila sultanska odnosno državna na osnovu tapija kao zakup, plaćajući određene namete. Crkvena imanja, kao vakufi, bila su oslobođena dugo vremena od nameta, a i kasnije porezi na njih bili su relativno mali. Sveta Gora plaćala je, na pr., sva 2.000 talira.
Samo to stanje nije moglo dugo trajati. Ogromna teritorialna raširenost Carevine onemogućavala je nadzor i davala maha ćudima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpla su finansisku snagu države i izazivala nove namete i terete. U finansiskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su počeli da se muče s traženjima novih izvora. Bogate rudnike u našim zemljama nisu umeli da održe, iako su pokazivali razumevanja za njihov značaj i izdavali posebne kanuname sa povlasticama za rudare. Iz rudarskih glavnih mesta, kao što behu Novo Brdo, Srebrenica, Trepča, Rudnik i dr., povukao se brzo mletački kapital, a postepeno i dubrovački, a Turci niti su znali niti mogli da ga zamene drugim. Glavni teret novih nameta snosila je u glavnom hrišćanska raja kao glavni radni elemenat i proizvođač, pošto su prihodi od carina, usled čestih ratovanja, podbacivali u velikoj meri. Već moćni Sulejman Veliki morao je da podiže poreze. Baš 1530. god. zabeležio je jedan ugledni putnik, Benedikt Kuripečić, kako se svet u Bosni tužio da se uvođenjem novih nameta pogoršalo ranije stanje. Čuveni Bartolomej Georgijević, koji je proveo više godina u Turskoj kao zarobljenik, priča dosta podrobno, kako su Turci cenili zanate i zanatlije, ali da su teško prolazili kod njih sveštenici, učeni ljudi i plemići, koji se nisu bavili ručnim radom. Turčin je bio praktičan i cenio je hrišćanina u koliko mu je bio koristan; za neproduktivne elemente imao je i on sam dovoljno kandidata. Od druge polovine XVI veka dažbine i tereti postaju sve teži. Njih su uterivali haračlije, koji su vremenom postajali sve bezobzirniji, jer je osiromašeni narod sve manje mogao da plaća. I ta bezobzirnost i njihova lična obest i sebičost načinili su od njih skoro najozloglašenija lica u narodu.
Teško stanje hrišćana, a Srba naročito bilo je posebno u onim krajevima, kuda su prolazile velike turske ordije koje su se kretale prema Ugarskoj i Austriji. Naročito je bio na muci svet duž velikog druma, koji je vodio dolinom Morave na Beograd i Osek i preko Prištine na Drinu i odatle dolinom Bosne i Vrbasa prema zapadu. Ovaj drugi od sredine XVI veka nije imao posebnog značaja, dok je moravski bio glavna vojna arterija kroz sve vekove. Stanovništvo u tim oblastima bilo je na udarcu i moralo je vojsci i raznim vojničkim i građanskim licima koja su tuda prolazila praviti različite i ne male ustupe. S toga se svet, koliko je mogao, sklanjao sa tih mesta u obližnje šume, koje su bile teže pristupačne. Na putnike, koji su tuda prolazili, ostavljala je zemlja nepovoljniji utisak nego što je u unutrašnjosti u stvari bilo; ljudi sami kao da su hteli, duž toga puta, da više izazovu sažaljenje nego različite prohteve. Nije, u ostalom, narod bez teškog iskustva stvorio poslovicu "Teško zemlji kuda vojska prođe". Od Palanke do Jagodine, prema opisu Hansa Derživama iz 1553-55. god., sve je bilo manje-više "pusto i neobrađeno", "s obeju strana (puta) sve je bilo pusto, zabataljeno i zaraslo sitnogoricom." Isto tako i oko Niša "sve je bilo pusto i zaraslo". Domaćin i njegova deca u jednom srpskom selu kraj puta dali su mu razumeti da su od daljih ljudi, čak od plemstva; "imali su još i bolje odeće i malo srebrnoga posuđa, ali ih nisu smeli upotrebljavati".
Međutim u unutrašnjosti, u skrovitijim mestima, stanje nije bilo tako nepovoljno. Naprotiv. Turci su postepeno izgradili čitav niz varoši, u kojima je bilo izvesnog prometa. Trgovaca i zanatlija bilo je i hrišćana i muslimana, a od XVI veka i dobar deo jevreja. Glavni naši manastiri, Peć, Dečani, Mileševo, Gračanica, Lesnovo i dr. nisu bili oštećeni. Za Ravanicu jedan putnik iz 1567. god. priča, da je Turci nikad nisu dirali i da su tu kaluđeri, i mimo zabrane, ipak ponekad tiho zvonili. Benedeto Ramberti u svom putopisu objavljenom 1539. saopštava, da u Mileševu "veću milostinju daju Turci i Židovi" nego hrišćani. Za Skoplje, dugo pošteđeno od uznemiravanja, piše Jakov Soranca 1575. god., da ima oko 3.000 kuća, sa stanovništvom muslimanskim, hrišćanskim i jevrejskim. "Tu sve živi o trgovini i prometu što nije vojnik i duhovnik". Sarajevo se diglo već u XV veku zahvaljujući Turcima; a Turci su razvili i nekoliko drugih naših gradova kao Peć, ranije samo crkveno sedište, Foču, Mostar, Travnik, Banju Luku. Nekoliko naših starih gradova i varoši dobili su turske nazive, jer su ih Turci u velikoj meri naseljavali i izgrađivali: Tako Kalkandelen - Tetovo, Jenji - Pazar - Ras, Čelebi - Pazar - Rogaticu, Ćuprili - Veles, Egri Palanku - Krivu Palanku, Aladža - Hisar -Kruševac, Đol - Hisar - Jajce, Taslidže - Pljevlje, Spahi - Kej - Aleksinac, Šarkej - Pirot i dr. Druga mesta dobila su imena po njima, kao Skender-pašina Palanka, Ferizović, Kačanik, Fetislam, Hasan-pašina Palanka, Derventa, Tuzla, Kulen-vakuf i sl. Naši su letopisi zabeležili, da je Hasan-paša 1476. god. "sazidao" Podgoricu. U tim gradovima Turci su stvarali jedan tip novih građevina, neoriginalnih ali tipičnih. Kuće su podvojene sa selamlukom za muške i haremom za žene; zidane su obično od slabijeg materijala (ćerpiča i drveta, sa čatmom), a izuzetno od kamena. Imaju mnogo izbočina ("ćoškova") i prozora, tražeći svetlosti, ali su, zbog sakrivanja žena, prozori snabdeveni drvenim dosta gustim rešetkama ("mušebacima"). Uz kuće su prostrane bašče i avlije; gde je moguće provedeni su mali vodeni kanali ("đerici"). Kuće su obično opkoljene velikim zidom i povučene. Mahale za stanovanje nisu mešane sa čaršijom, jer se htelo da se izbegne radoznalosti i onih s polja i onih iznutra, i jer se želelo da kuća ostane dom odmora i zadovoljstva. Kod muslimana je ona to i bila, u velikoj meri. Tu je opštio ženski svet isključivo i s toga se trudio da u kući stvori što više udobnosti. U našoj sredini oni su odomaćili ćilime i razvili tu vrstu domaće radinosti; šiljteta, dušeci, jastuci, jorgani njihovi su izrazi. Od njih potiču i izvesne vrste tankog tkanog svilenog veza. U našim starim kućama, u koliko se nalazilo stvari od svite, svile, velura i skupih tkanina, ostajalo je skoro samo na dvorovima i u domovima velikaša. S Turcima se kod nas odomaćila kafa i sve što je s njom u vezi. Za njihove vlade, iako ne njihovom zaslugom, uveden je i duhan.
Kad nisu ratovali Turci i mnogi od naših muslimana, koji su primili njihove navike, provodili su život sa razumevanjem za uživanje. Iz sopstvenih interesa i radi svojih porodica pazili su, da u njihovim sredinama ne bude potresa i teških nereda. S toga su i zaštićivali radni hrišćanski elemenat, koji im je omogućavao takav život. U mnogo gradskih mahala odnos između muslimana i hrišćana bio je s puno poverenja. Naročito su se poštovale komšiske veze. U mnogim muslimanskim kućama posluga je skoro po pravilu bila hrišćanska. Rajetin, istina, nije imao ista prava kao musliman; nije čak smeo da nosi i iste vrste odela; ali se u njemu ipak gledao čovek. Odnosi su se zaoštrili i pomutili tek docnije, kad su, izazvane željom za slobodom ili poticane s polja, učestale ustaničke akcije hrišćana i turski porezi.
Od svih tereta i obaveza koje je naš narod imao u Turskoj najteže je svetu padao danak u krvi. Njega su morali davati svi nemuslimani sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naročite zasluge bili od tog oslobođeni. Od njega su bile izuzete i one u nas retke oblasti, koje su same priznale tursku vlast. Taj danak se kupio obično svake godine između muške dece od 8-12 godina, ali ne uvek u istim pokrajinama, nego u raznim, ali tako da se turnus obnavljao svake pete godine. Ukupan broj jednog godišnjeg kupljenja iznosio bi do 3.000 dece. U vremenima kad je trebalo bržeg zanavljanja vojske taj bi se rok smanjivao, a menjao bi se i turnus pokrajina. "Najstrožije i najnečovečnije kazne očekivale su svakog oca, koji bi popustivši roditeljskom srcu sakrio koje svoje dete". Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varošima su se trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupljena deca bila bi poturčena. Uzimali su ih za adžami-oglane i vaspitavali za janičare. Bolji od njih, imoglani, odgajani su u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su prevođeni u sultanovu gardu, i njih je očekivala lepa karijera. Tako se hrišćanskom, u glavnom slovenskom krvlju zasnivala glavna turska vojska, ona koja je rešavala sve pobede XVI veka. Ovim putem je i na turski dvor i u tursku vojsku došao velik broj našega elementa, koji je ponekad, svestan svoga porekla, kao čuveni Mehmed Sokolović, bivao od koristi svome bratstvu i svome zavičaju. Ali najveći se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrišćanima čak revnosniji od samih Turaka.
Sasvim je pogrešno mišljenje, da u Turskoj vojsci nije bilo i Srba. Njih nisu puštali samo među janičarske jedinice, niti su im davali viša zapovednička mesta. Ali zna se dobro, da je bilo i Srba spahija (istakli su se i održavali u XVI-XVII veku Raškovići i Miloradovići); da su, kao u Rudinama i Banjanima, postojale srpske nahiske vojvode; da su Srbima poveravani čak i neki gradovi da ih čuvaju ili da im budu zapovednici. Da su služili kao delije i martoloci poznato je u dovoljnoj meri. Za izvesne zasluge, ili u znak poverenja zbog dotadašnjeg držanja, turske vlasti su čak izvesnim oblastima davale pravo, da u njima ne bude muslimanskog stanovništva. Takve povlastice imali su, po V. Skariću, neki krajevi oko Vlašića i između Vrbasa i Sane.
Snagu Turske omogućili smo mi. Naš rascep i naša neuviđavnost dali su im uslove za pobedu; naš zemljoradnik ih je hranio i snabdevao; naša krv ih je obnavljala i davala im svoje najbolje delove da bi se razvili i održali.
|
