Pad Crne Gore
Dok je Ivan Crnojević lutao po Italiji tražeći pomoći Mlečani su pregovarali s Turcima o granicama njegove države gledajući da spasu bar Grbalj i Paštroviće koje je sultan hteo da prisvoji. Ivanovi ljudi, među njima i jedan njegov rođak, pokušali su da izvedu neku pobunu u Crnoj Gori, ali je turska snaga bila i suviše jaka, da bi oni mogli postići kakva uspeha. Glasovi koje je Ivan dobijao iz otadžbine i susedstva nisu bili mnogo utešni; naprotiv, doživeo je da vidi čak kako se sultanova vojska iskrcava i u Italiji. Skrušen, on se u Loretu, pred čuvenom Bogorodičnom slikom, zavetovao da će podići hram u svojoj državi Majci Božijoj, ako se bar ona smiluje na nj i pomogne mu da se vrati u otadžbinu.
Na glas o smrti sultana Mehmeda i o neredima u Turskoj požurili su u svoje zemlje i Skender-begov sin, Leka Dukađin i Ivan Crnojević. Prošli su kroz Dubrovnik sredinom juna. To je onaj čas, kad su mnogi poverovali da će se moći naneti osetni udarci turskoj sili, koja se trošila u građanskom ratu. Ivan Crnojević bio je bolje sreće nego Vlatko Hercegović. Turci nisu protiv njega upotrebili nikakve veće snage i on se, posle nešto borbe, mogao učvrstiti u zemlji. Ali ne više u zetskoj ravnici niti u Žabljaku, nego u vrletnom i teško pristupačnom Kršu pod Lovćenom, odakle mu je bila starina i gde je, u neposrednoj blizini, imao mletačku granicu. Samo, da bi mogao nesmetano opravdati zemlju i obezbediti se za nešto duži period, Ivan je priznao tursku vrhovnu vlast. Otud mu verovatno i narodni naziv Ivan-beg. Na Cetinju on je iskupio svoj učinjeni zavet i podigao je manastir Bogorodičin, koji će, kao nijedan drugi u našoj prošlosti, imati tokom više vekova izuzetan i kulturni i politički značaj. Manastir je bio gotov tokom 1484. god., a posvećen je rođenju Bogorodičinom. Ivan mu je 4. januara 1485. dodelio posebnom ktitorskom poveljom izvesne posede od lovćenske planine do Oboda i odredio je, da tu u buduće bude sedište zetske mitropolije.
Ali je za to vreme pokvario Ivan svoje odnose sa Mlečanima. On je bio ljut na njih ne samo s toga, što ga, po njegovu nahođenju, nisu dovoljno pomagali, nego i s toga, što su bili prisvojili neke oblasti na koje je on polagao pravo (Paštroviće, Čimpicu i Grbalj). Posle izvesne borbe sporazum je postignut na osnovi, da mu Mlečići u ime najma za te zemlje plaćaju 600 dukata godišnje. Ali je sukoba bivalo i posle toga, ponajviše zbog solila na Primorju, važnih za Ivanovu stočarsku zemlju, i zbog ličnih zađevica i krvnih osveta. Mlečani su se 1489. god. tužili na Porti protiv Ivana kao turskog podložnika, ali nisu postigli mnogo, jer sultan nije pravio nikakva pritiska. Odnosi su se popravili tek u leto 1490., kad je Ivan zatražio dozvolu da njegovi ljudi dođu u Mletke kao svatovi, koji bi poveli Jelisavetu Erico, njihovu plemićku, za njegova najstarijeg sina Đurđa. Taj brak imao se izvršiti tek pošto je Ivan dobio za nj prethodno odobrenje od Porte. Republika je pristala na tu vezu u želji da njom popravi svoje susedske odnose sa Ivanom, a i radi budućnosti. Ali Ivan nije dočekao da pozdravi svoju snahu na Cetinju. Umro je dok su svatovi bili na putu, iznenada, krajem jula 1490.
Ivan Crnojević je bio jedan od poslednjih naših dinasta, koji je umro u izvesnoj srednjevekovnoj tradiciji. On pominje svoj "dvor" na Cetinju, ima svog dvorskog vojvodu, i pridvorice, i čak i kefaliju. Uza nj se pominje njegova "vlastela", koja je bila pretstavnik raznih crnogorskih plemena, a čijih potomaka ima još i danas. Sem svog dvora na Cetinju Ivan je imao svoj dvor i na Rijeci, u Obodu, sa malim manastirom Sv. Nikole. U tradiciji srednjevekovnih vladara podigao je i svoju zadužbinu i pomagao, vrlo skromno, ubogu pismenost u svom kraju.
Đurađ Crnojević je, kao mletački zet, popravio donekle odnose sa Republikom, ali je do lokalnih graničnih sukoba, i to dosta oštrih, dolazilo i za njegova vremena. Republika je čak 1493. god. bila prisiljavana da upotrebi i vrlo opore pretnje. Đurđeva žena nije ostavila u Crnoj Gori dobar glas. Nalazilo se da nije bila podesna za tamošnje prilike i da je dosta doprinela razdoru među Crnojevićima. U svojoj zvaničnoj tituli Đurađ se zove samo "blagoverni i bogom hranimi vojvoda Zeti", a za svoje podanike bio je "gospodin" i ništa više.
U našoj kulturnoj istoriji Đurađ se ovekovečio tim, što je prvi doneo u naše zemlje jednu ćirilsku štampariju iz Mletaka. Kad je, kaže on sam, video kako su naše crkve ostale prazne zbog agarenskog grabeža i kako nas teško satire izmailska "železna palica", rešio se da pomogne književnoj obnovi. "Sastavih forme", veli, na kojima je osam ljudi za godinu dana svršilo oktoih. Na čelu tih radnika nalazio se kao intelektualni pretstavnik monah Makarije, dosta učeni pisac knjiških pogovora. Štamparija je radila na Cetinju pri tamošnjem manastiru. Da je bila smeštena na Obodu, kako tvrde izvesni crnogorski pisci na osnovu vrlo nesigurnih predanja, nema potvrde nigde, ni u jednom izvoru. U toj štampariji štampano je od 1493-5. god. nekoliko crkvenih knjiga: ceo oktoih, psaltir, jedan molitvenik i možda jedno evanđelje. Od tih knjiga očuvane su u celini prve dve (od oktoiha samo prva polovina), a za poslednju se zna samo po jednom prepisu iz XVI veka. Cetinjska izdanja sa krupnim i lepo rezanim slovima i mletačkim vinjetama bila su u upotrebi po mnogim našim stranama i bila su na visokoj ceni i tada i mnogo godina docnije.
Kada je francuski kralj Karlo VIII, osvojivši napuljsku kraljevinu 1495. god., stao raditi na spremanju jednog antiturskog saveza, on je, među ostalima, pomišljao i na saradnju sa Đurđem Crnojevićem, poslednjim našim, makar i poluslobodnim, dinastom. Veze između Karla i Đurđa stvorio je Đorđev ujak Konstantin Arijanit, koji je živeo u Italiji. Međutim, protiv tog saveza bili su odlučno Mlečani, koji su zazirali od francuskog učvršćivanja u Italiji, pa su toga radi sklopili savez protiv Francuza, u koji su ušli još i Španija, Austrija, Milan i sam papa. Toj koaliciji uspe da ne samo potisne Karla iz Napulja nego i da konpromituje sve njegove planove na Balkanu. Rođeni brat Đurđev Stevan odao je na Porti bratove pregovore i doneo mu krajem 1496. od sultana poruku: da dođe u Carigrad da se opravda ili da ide iz zemlje. Đurađ, osećajući se krivim, napustio je sa ženom i decom Crnu Goru i preko Budve otišao za Mletke. Bio je, glasi jedan savremeni izveštaj, "veoma lep čovek i visok, s haljinom od zlata po grčkom". Vlast u Zeti primio je njegov brat Stevan, vezan potpuno za Turke. Pokušaj Mlečana da posreduju kod Turaka za Đurđa ostao je bezuspešan.
U Mlecima Đurađ je dobio 400 dukata godišnje plate, i to kao vođa najamnika, pa je upućen na dužnost u Ravenu. Da on nije mogao biti zadovoljan ni tom ulogom ni tim mestom razume se samo po sebi. On se nadao da bi pomoću Mlečana mogao ponovo doći u Crnu Goru i biti jedna vrsta gospodara, a sad je trebalo da vrši dužnost kondotjera. Tužio se s toga na mletačku vladu i grdio je javno. Vlada ga je s toga u julu 1498. dala zatovriti i pustila ga je tek na posredovanje francuskog kralja.
Krajem 1498. god. Stevan Crnojević beše onemogućen kod Turaka. Skadarski zapovednik, energični Feriz-beg, dade ga čak zatvoriti u svom gradu, ne znamo tačno zbog koga uzroka. Biće, po svoj prilici, da su Turci dobili kakve vesti s njegovim vezama sa Mlečanima, sa kojima su te godine ušli ponovo u rat. Od novembra 1498. spominje se turski subaša ,governador di statofo di Zernovich’, a od januara 1499. nalazio se Stevan u Albaniji. U martu se već znalo, da je Crna Gora pripojena skadarskom sandžaku i da je prestala da postoji kao država. Kraj XV veka doneo je slom i poslednje balkanske hrišćanske države sem male Dubrovačke Republike, koje, po turskim shvatanjima, zato što nije imala svog vladara i što nije vodila nikakve otvorene spoljašnje politike, i nije bila smatrana za pravu državu.
Kako je mirno primljena turska uprava u Crnoj Gori, naglašava Jovan Tomić, koji je posebno ispitivao ovaj period, "vidi se iz fakta da za vreme mletačko turskog rata od 1499-1502. god. u Crnoj Gori nije bilo ni jednog ozbiljnog pokušaja mletačkog protivu Turaka, jer su ovi tamo imali više pristalica nego Mlečići. Da su o tome znali Mlečići, pored senatskog neobraćanja pažnje predlogu da se u Crnoj Gori otpočne akcija protivu Turaka za dokaz služi i pojav, što neka sela, koja su bila pod mletačkom vlašću, priđoše Turcima. Kotorska vlastela svojim ponašanjem prema stanovništvu tih sela doprinela su, da je ovo pretpostavljalo tursko gospodstvo njihovom, a omraze s Primorcima i bolji izgled na plen od mletačkih podanika nego od sultanovih, održaše Crnogorce u većoj naklonosti prema Turcima nego prema Mlečićima".
Đurađ je pokušao izraditi kod Mlečana da ga pomognu u njegovoj ekspediciji protiv Turaka u Crnoj Gori. Ali senat nije bio za to. Nešto iz razloga koje je gore pomenuo Tomić, a nešto i zbog toga što nije verovao Đurđu. Đurađ se tad rešio da preduzme nešto na svoju ruku. Pred polazak napisao je vrlo zanimljiv testament, upućen ženi. U njemu joj je on preporučivao, da, u slučaju ako bi je Mlečići gonili ili napustili, starijeg sina Konstantina uputi mađarskom kralju, a mlađeg sina Solomona Đurđevu bratu Staniši u Stambol, koji se tamo poturčio i postao Skender-beg. Taj primer osvetljava, u neobičnoj meri, moral i psihu jednog dela naše srednjevekovne dinastičke vlastele. Da bi se spasla mogućnost vlasti i boljeg života, žrtvovalo se načelno i doslednost, cepala se rođena porodica i upućivala da služi na dva sasvim protivna fronta, krstu i polumesecu, zlu ili dobru. Iz ovog slučaja, i sve češćeg primanja islama od naših velikaša vidi se u isto vreme kako se u njihovim redovima gubi vera u pobedu hrišćanske stvari i kako se, radi lične koristi, traži naslon na pobednike. Narodnu svest, i veru, i moral junačke patnje, ostao je da čuva, pored duboko nacionalnog sveštenstva, samo ubogi puk, koji je svikao da sve snosi i podnosi, kao zle godine i sve ćudi vremena, a da duboko poštuje svoje nasleđe starine i obraza.
Iz Italije, preobučen kao fratar, Đurađ je u februaru 1500. god. prošao za Crnu Goru kroz Traste kod Kotora. Odatle se javio Mlečanima, a onda otišao Feriz-begu. Ovaj ga je primio vrlo ljubazno, pa potom poslao u Carigrad. Već 17. marta bio je Đurađ na Porti, dočekan lepo i od samog sultana. Međutim, nije moglo biti ni govora o tom, da ga sultan vrati kao vladara u Crnu Goru. Mesto toga on mu je dao jednu oblast u Anadolu sa 25.000 aspri godišnjeg prihoda, pošto se Đurađ i formalno odrekao svojih prava na Crnu Goru. Đurđeva žena, koja je jedno vreme živela tamo s njim, vratila se, još za njegova života, krajem 1503. god. u Mletke. Posle toga o Đurđu nema više vesti. Pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio čak i islam.
|
