Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Srpska despotovina u Sremu

Iako su slomili naše srednjevekovne države sve sem malog i politički potpuno bezopasnog Dubrovnika Turci ipak nisu slomili i otpor našeg naroda. Ovaj je nastavljao borbu na novim granicama, ponekad i na tuđem području, sa upornom težnjom ne samo da mu srpeči dalje prodiranje, nego i da, u koliko može, povrati staro izgubljeno područje. U srpskoj despotovini u Sremu, oko neustrašivog i neumornog despota Vuka bio se skupio lep broj srpskih junaka koji su s njim zajedno vodili česte borbe protiv Turaka u nadi da će ih s mađarskom pomoću moći potisnuti.

Kralj Matija bio je tad jedina nada i Srba i Hrvata, koji su hteli da nastavljaju borbu. On je prvi stvorio u Ugarskoj stajaću vojsku, da bi mogao biti aktivan u svakoj potrebi. Njegova misao je bila da od Ugarske stvori jaku srednjeevropsku državu obuhvativši u nju i Češku i Austriju. U težnji da to postigne on je imao izvesnih uspeha, ali je u stvari tim oslabio i samu Ugarsku i njenu misiju. Istrošen u borbama na zapadu i severozapadu on nije mogao da prikupi, sa dosta rezervi svih vrsta, mađarske snage na jugu, odakle će jednog dana kruni Sv. Stevana zapretiti glavna opasnost. On je verovao da se dovoljno zaštitio na taj način, što je od Beograda do Jajca stvorio jednu vrstu budne i snažne vojne granice, koja se naslanjala na nekolika veoma jaka i dobro branjena grada (Beograd, Šabac, Srebenik, Jajce). Istina je, da za njegova vremena taj bedem nije bio probijen, ali je istina isto tako da je postao najozbiljnije ugrožen. Njegovi uspesi na severu bili su privremeni, a opasnost na jugu ostala je stalna. Kralj Matija je oslabio zemlju i svojim unutrašnjim reformama, iako su one bile načelno korisne. Njegova je težnja bila da slomije moć plemstva osionog i vrlo samovoljnog, i u tom pravcu izveo je nekoliko mera, ali ne ipak toliko da stvarno postigne što je želeo. Naprotiv, rezultat nije izostao. Plemstvo se, odmah iza njegove smrti, otelo još više i svojim držanjem doprinelo je znatno da snaga Ugarske popusti u najodsudnijem času. Kao mnogim krupnim ličnostima u istoriji dogodilo se i Matiji, da je preduzimao velike poteze u nepodesno doba i da je idući za boljim i većim u stvari pomogao negativnom.

Osamdesetih godina XV veka bilo je više borbi na južnim granicama Ugarske i u Bosni. Iniciativu su davali skoro podjednako srpski pogranični zapovednici koliko i Turci. Despot Vuk isticao se neobično. Tako u jesen 1481., kad je razbio vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega, pa provalio u Srbiju sve do Kruševca. Srpski letopisi beleže, kako despot Vuk tada "rasipa" Kruševac. Odveo je iz njegove okoline preko 60.000 srpskih duša, a celu oblast je opustošio.

Te preseljene Srbe kralj je dao nastaniti u okolini Temišvara, nedaleko od granice. On je uopšte želeo da dosta puste južne oblasti naseli, a i da Srbe na toj strani ojača kako bi bili sposobniji na otpor. Od 1478-1482. u Ugarsku je, po jednom njegovom saopštenju, bilo preseljeno do 200.000 Srba. "Da bi što jače privezao doseljene Srbe i da bi nove pridobio na seobu, donese ugarski sabor 1481. godine jedan zakonski članak, kojim se Srbi oslobađaju od plaćanja desetka katoličkom sveštenstvu." Tim seobama osetno je povećan srpski elemenat u Banatu, koga je tamo bilo i od ranije, a naročito od vremena despota Stevana. Čitav zapadni Banat, s Bečejem i Bečkerekom, držao je kao svoj posed u svojstvu mađarskog vazala i magnata umni srpski gospodar, vršeći tamo preko svojih činovnika i administrativnu vlast. Posle je te posede znatno proširio i njegov naslednik, despot Đurađ, dobivši torontalsku županiju i dobar deo tamiške sa Vršcem. U njegovo vlasništvo dopala je i u Bačkoj cela dolina Tise od Čaruga do iza Sente. U Sremu kralj Sigismund dao je bio despotovom velikom čelniku Radiču grad Kupinik, potonju "prestonicu" Zmaja Vuka, a sem njega Srbi su imali, kao despotove gradove, Zemun, Mitrovicu, Slankamen. Despotovih imanja bilo je i po ostaloj Ugarskoj, ali ona nisu bila ovako zgrupisana, niti se u njih, u primetnijem broju, useljavao srpski živalj. Posle propasti srpske despotovine ti su ogromni posedi prešli u druge ruke, ali je ostao srpski elemenat. Kad je obnovljena despotska vlast sa Zmaj Ognjenim Vukom ti izgubljeni veliki posedi nisu bili vraćeni u celini porodici Brankovića. Njima je zapao u glavnom Srem. Međutim, nešto ženidbom sa Barbarom Frankopanovom, plemićkom iz poznate hrvatske porodice a nešto poklonima kralja Matije, Vuk je znatno proširio svoju granicu prema zapadu. Matija je rado gledao da mu južna granica bude što čvršće povezana u vlasti jednog pouzdanog gospodara. Despotovih poseda bilo je i u požeškoj, križevačkoj i zagrebačkoj županiji, a dopirali su sve do Siska. Glavna mu je bila bogata Totuševina. Na zapadu se nalazio i njegov tvrdi grad Bela Stena (Feyerkenj).

Ali srpskim ljudima nije bilo suđeno da ostanu samo na tim ugroženim južnim granicama i da ih brane svojim prsima. Kralj Matija se baš u to vreme bio zapleo u ponovni rat sa Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao je Matija lično da pođe tamo, da bi digao duh. Za taj pohod njemu su trebali pouzdani srpski ratnici i on ih je dobio u priličnom broju (oko 4.000 ljudi). Turci su, naravno, iskoristili tu zaposlenost Mađara na drugoj strani, pa su u septembru upali u Banat, ali su ih kod Bečeja, 9. septembra, presreli despot Vuk, Petar Doci i Pavle Kanjiži i naneli im težak poraz. Despot se isto tako pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske Krajine provalili do Kranjske i Koruške sačekali su ih na povratku, na Uni, "kod broda Zrinskoga", despot i hrvatski ban Matija Gereb, pa su ih 30. oktobra potpuno potukli i oduzeli im sav plen.

To je bio i poslednji podvig despota Vuka. Još relativno mlad, sa kakvih četrdeset godina, umro je 16. aprila 1485. nemajući muškog potomstva. Njega je proslavila naša epska poezija, i bugarštička i deseteračka, kao malo koga junaka posle Marka i Kosova.

Nije mnogo prošlo iza smrti despota Vuka kad je umro i drugi vođa Srba u Ugarskoj, vojvoda Dmitar Jakšić. Vraćajući se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, on je u blizini Smedereva bio napanut i teško ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. Dosta brojni potomci njegovi i njegova brata Stevana (+1489.) imali su svoja glavna imanja u aradskoj županiji. Narodna epika zapamtila je Jakšiće sem po njihovom junaštvu još po njihovim ženidbenim avanturama i po deobi. Sinovi Stevana i Dmitra, Marko i Petar, delili su doista imanje svoje porodice i dugo su se parničili oko deobe mezeheđeškog spahiluka, koji su im očevi dobili 1464. god., pa su to parničenje nastavili i njihovi potomci, naročito ženski.

Kralj Matija cenio je vrednost i saradnju Srba i odlučio je s toga, da njihovu despotovinu produži i dalje. Rešio se, isto tako, da produži u dinastiji Brankovića kao zakonitoj i najuglednijoj među Srbima. Izbor je pao na Vukova brata od strica Đorđa, sina slepoga Stevana. Stevan sam nije više bio živ. Kao izbeglica proveo je najpre kratko vreme u Ugarskoj, a zatim, pomagan od Dubrovčana, u Zeti i Albaniji, gde se i oženio Angelinom iz čuvene albanske porodice Arijanita. Pred kraj života otišao je, po pozivu svoje sestre Katarine, udovice Ulriha Celjskog, na njena dobra u Friaulu, u tamošnji grad Belgrad, koji ih je opominjao na otadžbinu. Životario je dosta teško. Pred smrt, 1. oktobra 1476., uputio je jedno dirljivo pismo Dubrovačkoj Republici, preporučujući joj svoju porodicu, jer, kako veli, "ničim nisam imao u mom ubogom domu učiniti testamenat". "Vlastelo, molim vam se, nemojte ostaviti moju Angelinu i moju dečicu da poginu po meni, i da vas bog nauči da imate k njima ljubav kako ste imali k našim prvim i s nama, i da ih ne ostavite u njihovo nevoljno vreme". Naskoro potom, 1477., Stevan je umro. Za čudo je, da nije stupio u veze sa svojim sinovcem Vukom. Njegova udovica Angelina nije se isto tako obratila ni Vuku, ni kralju Matiji, nego je krajem 1478. prišla caru Fridrihu. Ovaj je primio lepo i ustupio joj je grad Vajtersfeld u Kranjskoj. Njeni sinovi, Đorđe i Jovan, s njom zajedno, zakleli su se potom 9. oktobra 1479. caru Fridrihu na vernost. Car je prema njima ukazivao veliku pažnju i prisustvovao je 1485. god. u Inzbruku udaji Stevanove ćerke Marke za grofa Bonifacija Paleologa.

Kad je Kralj Matija kao pobednik ušao u Beč 1. juna 1485. stigla mu je tu vest o smrti vernog despota Vuka. Koliko mu je bilo stalo do toga da za Vukova naslednika dovede baš jednog Brankovića vidi se najbolje po tom, što je poveo pregovore sa Angelinom i njenim sinom, iako je znao da su pristalice cara Fridriha. Ovi su prihvatili ponudu i iz materialnih i iz moralnih razloga. Car Fridrih im nije pravio teškoća. Iz Beča, preko Budima, došla je despotska porodica u Srem 15. februara 1486. noseći sa sobom i mošti slepog Stevana. Kralj Matija dao je novom despotu Đorđu Kupinik i Slankamen, a založio im je i Berkasovo sa njegovom oblašću. Da pokaže dobru volju prema mladom dvadesetpetogodišnjem despotu kralj ga je oženio rođakom svoje žene, Izabelom, princezom iz arogonske kuće, već 1487. godine.

Posle smrti kralja Matije (6. aprila 1490.) u Mađarskoj nastaše velike unutrašnje krize. Za presto se otimahu kraljev nezakoniti sin Janoš Korvin, zatim češki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljević Albert. Skoro celo dotad stvoreno Matijino delo došlo je brzo u pitanje. Despot Đorđe i slavonski velikaši bili su za Matijina sina, i na Rakoško Polje, gde se imao vršiti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Korvin nije prošao. Većina magnata nije mogla da primi za vladara čoveka koji je nosio žig nezakonitosti. To je brzo shvatio i on sam, pa se nagodio sa izabranim češkim kandidatom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljević, svaki za svoj račun okrenuše vojsku na Mađare. Despot Đorđe je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je on sam digao ruke od dalje borbe, Đorđe je, kao stari prijatelj Habzburga, prišao uz Maksimilijana. Ostale srpske vođe, Jakšići i Miloš Belmužević, ne htedoše da ga slede, nego se opredeliše za izabranog kralja Vladislava. Oni, šta više, uđoše i u borbu za njegova prava. Belmužević je čak i doprineo znatno, da su Maksimilijanove čete krajem 1490. god. bile razbijene kod Stonog Beograda i potisnute iz Ugarske. Posle tog austriskog neuspeha i posle poraza Poljaka na severu Vladislav je ostao gospodar situacije. Mudro se, već početkom 1491. god., izmirio sa svojim protivnicima, ne hoteći da ih progoni. Među njima bio je i despot Đorđe. Kao kraljev prijatelj on je sa ostalim Srbima sudelovao pri konačnom obračunu sa Poljacima u bitci kod Košica, 24. decembra 1491.

Kako je centralna vlast u Mađarskoj posle Matijine smrti počela naglo da popušta, to su sukobi između pojedinih velikaša bivali sve češći. Tako su učestale svađe i razbojništva između despota Đurđa i njegova suseda Lovre Iločkog, sina bosanskog "kralja" Nikole. Koliko su odnosi bili zatrovani i puni nepoverenja vidi se najbolje iz ovog slučaja. Kad su Turci 1491. god. krenuli akciju protiv Jajca despot nije hteo da se odazove ni pozivu kralja ni kaločkog arhiepiskopa da priskoči gradu u pomoć sve dok ne pođe na vojnu i njegov protivnik. Tokom 1493/4. god. u Slavoniji je između velikaša vođen bez malo pravi rat, sa plenenjem i rušenjem poseda i gradova. Đorđe i njegov mlađi brat Jovan, koji od 1492. god. nosi isto titulu hercega, otimali su se naročito za gradove Berovo i Kostajnicu. Kad je Lovro Iločki izazvao srdžbu kralja Vladislava srpski despoti su, po kraljevom pozivu, napali i zauzeli Lovrine gradove Mitrovicu i Orahovicu, krajem 1494. god. Strašna krbavska pogibija od 1493. god., koja je, po rečima jednog hrvatskog hroničara, pretstavljala "pravi rasap kraljevstva hrvatskoga" nije, eto, poslužila kao opomena ni najbližim susedima, ni samom dvoru, a kamo li ostalom svetu. Proces feudalističkog rasipanja snaga u uzajamnoj borbi uzimao je sve više maha i nije se skoro više dao ni zaustaviti.

Neočekivano, borbeni i dotle vrlo aktivni despot Đorđe zgadio se, izgleda, na sve, odrekao se časti i čina, i otišao u kaluđere. Sve je dosad ostala tajna šta ga je moglo opredeliti na taj korak. Očevidno je samo to, da je po sredi bilo neko veliko razočaranje. Znamo da je bio nesrećan u braku i da se rastao sa ženom. Krijući od majke i brata postrigao se za monaha u crkvi Sv. Luke u Kupinovu, jedne noći 1496. god., a sofiski mitropolit Kalevit proizveo ga je u Kupinovu za jeromonaha Maksima.

Vlast je primio njegov mlađi brat Jovan, koji je bio manje sentimentalna priroda. Ovaj se oženio Jelenom, ćerkom Stevana Jakšića, i tako se približio svojim sunarodnicima, s kojima do dolaska u Srem nije imao mnogo neposrednih veza. Bio je veoma borben i svoj kratki vek proveo je skoro stalno pod oružjem. A i prilike, u kojima je živeo, bile su sasvim pomućene. Franjo Berislavić, muž udovice despota Vuka, zajedno sa ženom i decom odmetnuo se u Turke i kralj im je zato 15. januara 1496. oduzeo poklonjena imanja. Kaločki nadbiskup i njegovi ljudi tražili su od pravoslavnih despotovih podanika propisanu desetinu, iako su Srbi od nje bili zakonom oslobođeni i nisu hteli da odustanu od toga pored svih Jovanovih pretstavki. Kralj je čak naređivao da se desetina pokupi silom. Sam nadbiskup je poručivao da mora braniti prava svoje crkve; "Bog je stvorio Ugarsku hrišćanskom, a ne šizmatičkom zemljom i despot nema tu vlast, da od nje načini srpsku državu." U isto vreme su Turci, s vremena na vreme, upadali u susedne oblasti, i pored toga što je između vladara bio sklopljen formalni mir, i vršili pokolje i pljačkanja. Tako je, prilikom jednog mučnog prepada, poginuo jedinac sin vojvode Miloša Belmuževića, hrabri Vuk. U takvim prilikama od srpskog despota tražilo se mnogo. I da bude dobar čuvar granice, i energičan borac, i vešt diplomata; da se brani i desno i levo; i da suzbija neprijatelje i one s polja i one oko kuće.

Na jugu poslednjih godina XV veka nije bilo nekih većih kretanja. Mađari su se držali još na celoj liniji od Beograda do Jajca. Najviše im je briga zadavalo to, što u oskudici finansiskih sredstava, nisu mogli da uredno isplaćuju vojnike i vrše potrebne nabavke i da opravljaju gradove, radi čega je sistem odbrane vremenom postajao sve labaviji. Naši ljudi, koji su bili obavezni da daju određene kontingente vojske (despot je, na pr., sam imao da dovodi 1.000 konjanika), muku su mučili sa oskudice novca. Nesigurna granica nije bilo područje gde bi izbeglice mogle stvoriti uslove za neku intezivniju privredu; za njih je, u ostalom, bilo dosta i to, što su davale najteži prinos u krvi.

Od početka XVI veka ratna aktivnost postaje mnogo življa. Turci su iz Bosne 1499. god. počeli da prodiru u Dalmaciju, potiskujući mletački, a u dobroj meri, iako u prvi mah posredno, i ugarski uticaj. Mlečani su, u zajednici sa Španijom, počeli potom pravi rat s Turskom, ali su ga vodili u glavnom pomoću flote. Za situaciju u Dalmaciji ništa nije moglo koristiti njihovo mnogo slavljeno osvajanje tvrđave Sv. Đorđa na Kefaloniji. Sem toga, mletačku je aktivnost mnogo sputavalo francusko prodiranje u severnu Italiju i njihovo zauzimanje milanskog vojvodstva. U našim oblastima prema Turcima hrišćanska solidarnost nije bila prazna reč. Susedi dalmatinski bili su svesni da i njih može, kroz kratko vreme, stići turska kriva sablja i sasvim je razumljivo što su smatrali za svoju dužnost da im pomažu. Janoš Korvin, koji je po sporazumu s kraljem Vladislavom imao dobiti naslov bosanskog kralja i uz to čast slavonskog hercega i bana Hrvatske i Dalmacije, nije imao sreće u tim taštim planovima. Ali je od 1498. god., kao slavonski i hrvatski ban, spojio pod svojom vlašću celo područje od Jajca do Senja. On se brzo pridružio Mlečanima u borbi protiv Turaka, ali nije uspeo. Na to su onda i Turci prešli u napadaj. Prvi cilj im je bio tvrdi jajački grad. U tom gradu vlast su imali pretežno mađarski banovi (obično po dvojica) i ponekad susedni hrvatsko-slavonski velikaši. Od njih se ističu naročito članovi porodice Berislavića, potomci starog bosanskog bana Borića, koji su verovali da je njihova starina iz Bosne, i to Ivan i posle Franjo, koji je ponovo stekao kraljevo poverenje. Posredovanjem papske kurije došlo je do mletačko-mađarskog saveza, a potom i do mađarske objave rata Turcima (1501. god.). Turski napadaj na Jajce 1501. god. završio je sa potpunim neuspehom; grad je, u poslednji čas, spasao Korvin sa hrvatskim i mađarskim četama. Borba se oko njega produžila, istina, i dalje. Turci nisu uspeli da zauzmu sam grad, ali su postepeno prodirali na zapadu do Lijevna i Cetine, a na severu do Maglaja. Njihove linije bile su se znatno primakle i samom Jajcu; svi važniji grebeni, gradići, i klisure oko grada s juga i istoka nalazili su se već u njihovim rukama.

U ovom ratu istakao se i despot Jovan. Kao Korvin i on je bio "aktivista" i pre službene objave rata i vodio je pregovore s Mlečanima da digne vojsku u njihovu korist. Znao je svakako, da su na mađarskom dvoru postojali vrlo moćni uticaji za solidnarnu hrišćansku akciju, pa se nije morao bojati nikakve veće odgovornosti zbog svojih postupaka. Despot je operisao u Srbiji. S beogradskim banom Đorđem Kanjižijem dao je opsesti Smederevo, a sa drugom vojskom krstario je po okolini. Pred sam Božić izvršio je jedan vrlo smeo, skoro drzak, avanturistički podvig. Sa hiljadu konjanika on je preko oblasti oko Kolubare prešao u Bosnu, paleći i ubijajući, pa se odatle zdrave glave vratio u Srem. Drugi upad u Bosnu izveo je posle mesec dana, donoseći sa sobom velik plen. Zauzeti na drugoj strani Turci nisu želeli nastavak ovog rata sa Mađarima, a među mađarskim borcima naročito im je smetao ovaj borbeni srpski despot. U dva maha oni su preko njega nudili mir, a njemu lično obećavali su velike poklone. Kao posrednik javio se Ahmed-paša Hercegović kao Srbin i kao prijatelj Brankovića porodice. Ali se despot nije dao prelomiti. U leto 1502. on je s povećom vojskom, od 10.000 ljudi, kao vrhovni zapovednik na južnoj granici, prodro ponovo u Bosnu i kod Zvornika potukao Turke. Posle tog uspeha Jovan je uputio u Mletke svog brata Maksima, da povede pregovore s Republikom o daljoj borbi protiv Turaka, tražeći pomoć s njihove strane, koja je verovatno mogla biti čisto materijalna. To je i zanimljiv i važan korak, koji kazuje da se Jovan odlučuje na izvesne postupke, koji imaju tendenciju nečeg samostalnog. Mlečani su se izvinili Maksimu, koji je 19. novembra izišao pred dužda, da im je nezgodno zbog zime ulaziti u bliže pregovore o ratu. U stvari, oni su već bili ušli u pregovore s Turcima da se mire zabrinuti za razvoj događaja u svom neposrednom susedstvu. Jer Španija i Francuska, koje 1500. god. behu sklopile ugovor da dele Italiju, dođoše u sukob i tokom leta 1502. počeše sa međusobnim neprijateljstvima, koja su se sve više zaoštravala.

Despot Jovan nije sačekao dalji ishod rata. Razboleo se iznenada i već 10. decembra 1502. bio je pokojnik. Kako nije imao muške dece ni on, to je s njim izumrla muška linija despotske kuće Brankovića. Celo njegovo životno delo, izvedeno u kratkom roku, bilo je samo niz avantura, dostojnih epske pesme, ali beznačajnih za opštu narodnu sudbinu. Mađari su se samo branili, ali nisu bili više sposobni da preduzmu ma kakvu veću i organizovanu akciju za proširenje svojih južnih bedema. Srbi sami mogli su to izvesti još manje. A osećali su, međutim, i videli dobro kako turska sila stalno podriva i to novo područje na kom su se našli.

Mađarska glavna aktivnost, za vreme ovog rata, bila je upućena prema jugoistoku, u istočnu Srbiju i zapadnu Bugarsku. U toj mađarskoj vojsci nalazili su se, kao zapovednici srpskih odreda, braća Jakšići, Marko i Dmitar, i vojvoda Radič Božić, koji je malo pre toga prešao iz Srbije u Ugarsku. Mađari su prešli na starom istoriskom terenu oko Hrama. Zauzeli su Kladovo i Vidin, ali nikopoljske tvrđave nisu mogli zauzeti. Njihova ekspedicija nosila je od početka karakter privremenosti. Bila je kratka, sastojala se u rušenju i pljačkanju, i u prevođenju tamošnjeg življa. Kaže se, da je broj preseljenih Srba i ovog puta bio velik. Zapovednik mađarske granice, Pavle Tomori, pisao je malo kasnije, da se mogla izvršiti "sva" Raška, Srbija, Bosna i Bugarska, da je kralj hteo pokazati više slobodoumnosti prema njima, "koji u svojim dušama imaju ljubav za veru i smisao za svoju slobodu."

Posle smrti Jovanove kralj Vladislav je ponudio ponovo despotsko dostojanstvo njegovom bratu Maksimu. Ali Maksim nije hteo da se primi, želeći da ostane u svojoj svešteničkoj ulozi. Polažući na ugled Brankovića kuće Vladislav je despotsku titulu dao slavonskom plemiću Ivanišu Berislaviću, 1504. god., koji se pre toga oženio Jovanovom udovicom. Berislavići su bili susedi Brankovića i s njima već u bližim vezama, pošto se i udovica despota Vuka bila udala za jednog njihova člana, Franju. Tako su oni, kao po nekom pravu, dobili despotsku čast među Srbima. Ivaniš je dobio i posede Brankovića u Sremu. Odnos između njega i majke Jovanove i brata Maksima nije bio dobar. Bezimeni stari biograf Maksimov piše: "uvi, dođe inoplemenik u dom njihov i otačastvom i taj ih inoplemenik izagna." S majkom i sa moštima očevim i bratovim Maksim je otišao u Rumuniju, vlaškom gospodaru Jovanu Radulu, gde je bio lepo primljen.

Veze između Srba i Rumuna postajale su od druge polovine XIV veka sve srdačnije i sve neposrednije. Posle pada bugarske države oni su se, pred zajedničkom opasnošću od Turaka, kao dve hrišćanske i pravoslavne države, približavale u znatnoj meri. Uticaj srpske pismenosti oseća se na vlaškom području kroz ceo XV i XVI vek, dok je uticaj srpske umetnosti počeo i ranije. Lepi rumunski manastir Kozja, podignut 1386. god., očigledna je imitacija naše Ravanice; a srpskih uticaja moravske škole ima i više. Na dvoru službena kancelarija je slovenska, a takva je i sva crkvena književnost. Stevan Veliki ovako počinje mnoge svoje povelje: "Milostih bož? eh mя Stefan Voevoda, gospodarь zemli moldavskoi"; a slično i drugi. "Srpska struja", piše N. Jorga, "proširi se na štetu vizantiske jerarhije." On naročito ističe značaj Nikodima Grčića, učenog srpskog monaha rodom iz Maćedonije, koji je podigao više manastira u današnjoj Rumuniji i uveo u njih slovenski duh. Suzbijajući uticaj pristalica firentinske unije moldavsko sveštenstvo uputilo je sredinom XV veka svog mitropolita Teoktista u Srbiju, da ga tu posveti pećski patriarh. Srbin, carigradski patriarh Nifor s kraja XV veka, našao je svoje utočište u Vlaškoj i tamo je izvršio kanonsku konstituciju njihove crkve.

Rumunske hronike beleže, da je Maksim vršio osetan uticaj na vlaškom dvoru. Njemu se pripisuje u veliku zaslugu, što je izmirio Jovana Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, i to pred samu borbu između njih. Možda je bilo i njegove saradnje u radu patriarha Nifona, koga je, misli se, on preporučio vojvodi Radulu. Za njegova vremena počela je rad slavenska crkvena štamparija u Rumuniji sa štamparem Makarijem, koji će po svoj prilici biti onaj crnogorski štampar Crnojevićevih izdanja. U Vlaškoj Maksim je primio episkopski čin i postao je mitropolit njihove novoorganizovane crkve. Verovatno je zbog njegova ugleda došlo do braka između mladoga Njegoja Basaraba i Despine, Brankovića, koji će posle biti pomagači naših manastira. Vladika Maksim ostao je u Vlaškoj sve do Radulove smrti (u jesen 1507.). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio čovek sa kojim bi Maksim mogao raditi. Maksimov stari srpski biograf navodi, da je Mihnja ušao u sumnjive veze s Turcima, dok druge vesti govore da je Mihnja imao katoličkih tendencija. Ne slažući se sa njim, Maksim udesi, da mu se poveri jedna misija na mađarskom dvoru. Kad je svršio povereni mu posao on ne htede više da se vraća u Vlašku, nego siđe ponovo u Srem, a za njim doskora stiže i njegova majka. U otadžbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajući pod svojom duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj. God. 1512. došao je na vlaški presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj Maksimov, "veličanstveni zaštitnik umetnosti". U glavnom njegovom pomoću dovršio je Maksim manastir Krušedol, kao zadužbinu poslednjih Brankovića. U bogatoj riznici i danas se čuvaju njegove stvari, kao i rukopisi njegove biblioteke. Za podizanje manastira, prvog većeg kulturnog središta sremskih Srba, dao je, na molbu "majke Anđelije", svoj prilog i ruski veliki knez Vasilije Jovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu. Njemu i bratu mu Jovanu pripisuje se podizanje i još nekih manastira, ali se to ne da pouzdano utvrditi. Među manastirskim radnicima, koji su nastavili tradicije naše stare književnosti, javljaju se u Slankamenu i po manastirima poneki ukrajinski pisari, koji su se, ne znamo otkuda i kako, okupili oko srpskih despota. Tada se, mimo sve druge gradove, kao malo kulutrno središte isticao Slankamen. U Krušedolu Maksim je završio svoj život, 18. januara 1516. Mnogi srpski pomenici tim datumom završavaju spisak naše stare "gospode", a tu je završna tačka i kod dobrog broja letopisa.

Međutim, srpska despotovina postojala je i dalje. Ivaniš Berislavić (latinski Johannes Berislo) potpisivao se s ponosom ,regni Rascie despotus’. Stanovao je u gradu Kupiniku (ili Kupinovu) i trudio se da dobije poverenje Srba. Sa beogradskim zapovednikom nije bio u najsrdačnijim odnosima, jer im je nedostajalo uzajamnog poverenja, a sa hrvatskim banom imao je objašnjavanja zbog sukoba i grabeža na granicama. Inače, u našem narodnom životu nije ostavio nikakva dubljeg traga.

Vreme izvesnog zatišja, kad Turci za nekoliko godina nisu preduzimali nikakve veće inicijative protiv srednjeevropskih država, kao da beše malo uspavalo savest Evrope, pa i same papske kurije. Zapleti u Italiji obuzeše opšti interes. Borbe Francuske i Španije o posed Italije stvoriše teške krize. Papa Julije II izgledao je u politici mnogo drukčije nego po poznatom Rafaelovom portretu, gde bi čovek poverovao u njegovu smirenost. On je sav ušao u lokalnu talijansku politiku, koja je, istina, imala za Sredozemno More i širi značaj, ali koja nije obuhvatala i ostale katoličke zemlje i druge teže i za veru opasnije probleme. Jedno vreme bio se okomio na Mletačku Republiku, koja je svojom perfidnom politikom izazvala protiv sebe ne samo njega, nego i Francusku i cara Maksimilijana. U Kambreu su te tri sile stvorile i formalan savez protiv nje. Car Maksimilijan išao je čak tako daleko, da je u junu 1510. slao jednog posebnog poverenika bosanskom sandžaku Feriz-begu sa pozivom da napadne Mletke. Turci su i bez toga bili obavešteni o situaciji kod hrišćana. Među ostalima izveštavali su ih o tom i Dubrovčani, kojima je sultan Bajazit II zahvaljivao na dobrim i dovoljnim vestima.

I Mađari su hteli da iskoriste ovu mletačku nevolju i tražili su povratak Dalmacije. Među onim velikašima koji su bili rđavo raspoloženi protiv Republike nalazio se i despot Ivaniš, za razliku od većine hrvatskih velikaša koji su joj ostali prijatelji. Kad se 1509. god., s tim u vezi, odmetnuo bivši ban Andrija Bot, despot je sa 200 konjanika učestvovao u njegovom progonjenju, ali nije uspeo da ga savlada. Štitili su ga hrvatski i drugi prijatelji na sve načine. Za nagradu kralj ga je 1511. god. postavio još i za bana u Jajcu i poverio mu taj ugarski deo Bosne. Da bi lakše vodio poslove u Bosni i u Sremu Ivaniš je kao svoje sedište izabrao Brod, koji se nalazio kao u sredini. Ali na toj teškoj i odgovornoj dužnosti nije mogao ostati dugo; u toliko pre što ga je i zdravlje počelo izdavati. Zamolio je s toga kralja da za jajačkog bana nađe drugo lice i kralj mu je tu želju ispunio 25. maja 1513. Iako Ivaniš nije kriv lično, ipak su se događaji razvijali i na njegovu i na opštu štetu. Od dolaska na presto ratobornog i krvavog sultana Selima I (1512. god.) Turci su postali mnogo življi i agresivniji. U Bosni oni smelim zaletom još iste godine uzeše tvrdi grad Srebrenik sa Tešnjem i Sokolom. To je svakako doprinelo da kralj primi ostavku Ivaniševu. Jedan važan bedem na odbranbenom južnom sistemu bio je probijen; Bosna više nije imala neposredne veze sa Srbijom. Despot Ivaniš nije mnogo preživeo ovaj gubitak. Umro je na početku 1514. god., ostavljajući dosta mnogobrojnu porodicu.

I pre pada Srebrenika, koji je posle bio privremeno i nanovo osvajan, moglo se naslućivati da katastrofe mogu nastupiti svaki čas. Granica je bila nedovoljno zaštićena. Sam kralj Vladislav pisao je u leto 1511. god. za Beograd, "koji je bedem skoro celog našeg kraljevstva," da je u očajnom stanju (,ruina muri pene esse desolatum’ njegove su sopstvene reči). U Jajcu su ljudi ponekad gladovali, a hrane je, skoro po pravilu, bilo uvek u maloj meri. Mnogi od imenovanih visokih činovnika nisu hteli prosto ići na dužnost, jer im se nisu isplaćivale nadležnosti ne samo u redu, nego ponekad nikako. Magnati su radili skoro svaki po svojoj volji; kraljev autoritet padao je očigledno. Finansiske teškoće stvorile su u celoj zemlji teško stanje. Ima pouzdanih vesti, da su Mlečani za novac pridobijali izvesne magnate za svoju stvar. Da bi se došlo do sredstava pravio se ogroman pritisak na narod i iz njega se cedilo sve, dok su mnogi magnati izbegavali svoje dužnosti prema državi.

Da bi otklonili pažnju od mletačkog pitanja njihovi prijatelji u Ugarskoj tražili su pokret prema Turcima. Pravdali su ga stalnim turskim povredama granica. U tom pravcu pomagala ih je i papska kurija, da bi ućutkala i svoju savest i prekore Evrope radi učešća u borbama po Italiji. U Ugarskoj se od 1513. god. propovedao i spremao krstaški rat. Izvesne borbe na granici vođene su već te godine s promenljivom srećom. Ali mesto akcije prema Turcima ceo ovaj pokret donese jedno veliko i opasno iznenađenje za samu Ugarsku. Krstaši (mađarski "kuruci"), među koje je ušlo i dosta velikaških kmetova ili "jobađa", nisu zadugo morali da se krenu na granicu. Nedostajalo je svega. I hrane, i odela, i oružja. U takvim prilikama nije bilo teško izazvati proteste ne samo protiv tih nedostataka, nego protiv celog poretka uopšte. Velikaši, mesto da im bar donekle izađu u susret, odgovoriše pritiskom i zabranom primanja jobađa u vojsku. Ali kad su se ovi dočepali oružja nisu više hteli da odustaju. Izbi besan ustanak protiv velikaša, koji se ubrzo raširi u neočekivanoj meri. Na čelo ustanika stavi se jedan plemić, Đorđe Doža, koga naši letopisi zovu Đurađ Sekula. Od maja 1514. poče paljenje i rušenje spahiskih čardaka i dvorova i nemilosrdno gonjenje i ubijanje plemića. Ustanak se širio po velikom delu južne Ugarske, kroz Banat i Bačku do Srema. Zahvatio je i jedan deo Srba. Stradala su imanja braće Jakšića u Nađlaku i jedan deo imanja bivših despota. Ali veći deo Srba ustao je protiv tih krstaša i pomagao je plemićsku vojsku u borbama protiv njih. Dožin ustanak dobio je smrtni udarac, kad je bogati plemić Jovan Zapolja stigao u pomoć opsednutom Temišvaru i tu razbio njegovu neveštu vojsku i kad je sam Doža zaglavio u begu. Ostatke ustanika, od kojih je među Srbima najaktivnije delovao neki pop Borbaš (ako mu to ime nije nadimak), razbile su čete despotice Jelene i pomoćni odredi beogradske posade. U tom ustaničkom pokretu naročito se beleži učešće šajkaša na strani krstaša. Ustanak je u glavnom ugušen već u junu 1514. god. Naši ga sveštenički hroničari beleže sa osudom. Nevolja je doista bila u tome, što su ti krajevi stradali ne samo od turskih provala, nego i u međusobnoj borbi.

Posle ugušenog ustanka prešlo se s novčanom pomoću kurije na rat protiv Turaka. Vođa mađarske vojske bio je pobeditelj krstaša, Jovan Zapolja, tada nesumnjivo jedan od najmoćnijih ljudi Ugarske. Akcija je preduzeta u Srbiji, s oslonom na Beograd. Ali, pod Avalom, 6. maja 1515. god., Mađare iznenadi smederevski sandžak Bali-beg i zadade im težak poraz. Međutim, na zapadu, svi turski pokušaji da uzmu Jajce i Klis ostali su te godine bez uspeha.

Despotica Jelena, čiji su ljudi učestvovali u borbi protiv krstaša, bila je dosta aktivna i energična. Ona je vladala u ime svog maloletnog sina Stevana, kome je na dan očeve smrti moglo biti deset godina. Mladi srpski despot rastao je u vreme stalnih borbi i kriza, kad se krhala cela zgrada jedne stare kraljevine, i s toga nije čudo što se u njemu razvio avanturista sa izvesnom hrabrošću, ali bez pravog moralnog uporišta. U Mađarskoj, kud je god pogledao, osećala se atmosfera rasula. Kralj Vladislav, koji sam nije imao nikakve lične snage, umro je 1516. god., i ostavio je iza sebe maloletnog sina Lajoša. Ugarska je, tuži se jedan njihov istoričar, imala kralja koji nije bio gospodar. Magnati su se prosto oteli, a kod svih suseda razvili se prohtevi. Car Maksimilijan nudio se za tutora mladom kralju i obećavao, ako treba, da brani mladog kralja od unutrašnjih neprijatelja. Zapolja je oglašavan za neprijatelja dinastije. Zalažu se pojedini gradovi i varoši; kraljevska kancelarija se raspada. Ivan Bornemisa, jedan od kraljevih tutora, pisao je poljskom kralju, da kralj sam jedva može živeti, "više puta nema ni u kuhinji ništa". Kraljevski pečat ide od ruke do ruke. "Nema nikoga, koji bi se usudio javno istupiti ili se zauzeti za svoga slaboga kralja."

Takvo je stanje u Ugarskoj u času, kad na turski presto 1520. god. dolazi jedan od najaktivnijih i ponajvećih njihovih vladara, Sulejman Veličanstveni. Mlad, sa dvadeset godina, pun visokih ambicija, taj daroviti vladar obraća celog života glavnu pažnju na evropske događaje. Njegov otac Selim II ostavio mu je i suviše velike tekovine u istočnom delu Sredozemnog Mora. Mladi Sulejman smerao je s početka da tamo, u izvesnoj meri, nastavi očevo delo i da održava mir na zapadu. Ali su sami Mađari, sa neverovatnom lakomislenošću, izazivali sukob. Oni su, kao da su raspolagali ne znamo kakvom snagom, otezali da obnove ugovor o miru, koji im je Sulejman preko naročitog poslanstva bio ponudio. Hteli su da nateraju Turke na ustupke. Bunila ih je njihova aktivnost oko Jajca i oko Šapca. U svom negativnom stavu otišli su tako daleko da su turske poslanike zatvorili i pobili. Na takvo ponašanje došla je kao odgovor turska objava rata i velika Sulejmanova ofanziva na dunavskoj i savskoj liniji.

Turci su najpre zauzeli Šabac, oko koga su već od februara 1521. pripremali jaku vojsku. Savladali su najpre njega, 7. jula, da bi mogli preći u Srem i preseći s te strane veze sa Beogradom. Radi toga su odmah na Savi podigli veliki vojnički most, pod neposrednom pažnjom sultanovom. Despotica Jelena, uplašena kao prvi i neposredni sused, ponudila je sultanu pregovore. Sulejman je bio voljan da joj iziđe u susret i poštedi njeno područje, pa je poslao jednog svog čoveka da utvrde uslove. Međutim, despotica nije smela da sačeka Turke, ili su joj možda došle kakve poruke s hrišćanske strane, jer su se Mađari spremali na otpor. S toga pokupi svoje dragocenosti i pobeže s porodicom svojoj braći Jakšićima. Želeći da se pokaže ispravnom prema mađarskoj kruni ona uputi turskog izaslanika na mađarski dvor kao roba. To, naravno, razdraži Sulejmana i on s toga naredi da se despotica uhvati. Stradala su tom prilikom, prirodno, srpska naselja u Sremu, ali despotica se za vremena spasla. Sam sultan lično došao je 30. jula u Kupinik, mali trougaoni grad na Savi, da osmotri i njega i srpski despotski dvor u njemu. Posle te posete grad je bio razrušen, 9. septembra. Od dvora danas više nema ni traga, dok su se gradske zidine očuvale u priličnoj meri. Naš jedan letopis opisuje taj pohod ovako: Turci "prelažahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu, na onu polu Srema, a i drugi u lađama preploviše, tako da nije bilo moguće ni tim silnim rekama zadržati Izmailćane, iako se Mađar uzdao u te silne reke, Savu i Dunav. I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove." Iza Šapca pao je Zemun, koji su hrabro branili Mihailo i Marko Skoblići sa 400 šajkaša, pa potom i Beograd. Mađarski zapovednici Beograda, uplašeni i ostavljeni bez pomoći, pobegoše iz grada ranije, a odbranu prepustiše nižim komandantima. Među ovima se naročito isticao hrabri vođa srpskih šajkaša Petar Ovčarević. Mađarska vojska prikupljala se kod Sente i Tolne, ali se nalazila u priličnom neredu i bila je malobrojna. S njom se apsolutno nije moglo ništa pokušati protiv silne sultanove ordije. Izmorena i nevelika gradska posada predala se na to 29. avgusta.

Pošto je osvojio Beograd sultan je jedan deo njegova srpskog stanovništva dao preseliti u okolinu Carigrada. Između Zlatnih i Silivriskih Vrata osnovana je nova Beligrad-mahala, a iza Bujukdera stvoreno je i novo selo Beograd. Ovo je selo bilo oslobođeno od plaćanja poreza pod uslovom, da se brinu o pijaćoj vodi za grad i za bosforska sela. Iz Beograda su odnesene mošti Sv. Petke i Sv. Teofane i još nešto crkvenih utvari. Crkve su, kaže jedan izveštaj, bile sve opljačkane. Dok su vremenom ti stanovnici starog Beograda izgubili svoje tradicije i jezik, očuvana su u jednom drugom našem naselju dosta živa sećanja na staru otadžbinu. U selu Barjačiću na Dardanelima postojala je do Svetskog Rata jedna srpska kolonija od blizu 500 duša, koja je čuvala predanje da potiče iz Srbije "sultana" Lazara, od mesta Jagodice ili Jagodnice. Srpskog naselja bilo je i u blizini Barjačića, u selu Karađolu, sve do početka ovog veka. U oba sela govorilo se srpski.

Pošto su osvojili Beograd Turci su ga odmah utvrdili i dobro poseli, hoteći da ta važna tvrđava ostane u njihovim rukama. Domalo su tu preneli i središte vojne i upravne vlasti za Srbiju i granicu, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Za turskog zapovednika bi postavljen Bali-beg, odličan vojskovođa, koji se istakao u poslednjim operacijama i koji je pre toga zauzimao važna mesta smederevskog i bosanskog sandžak-bega. Naši letopisi beleže, kako sultan "rasipa po Sremu gradove", i kako po Sremu "divna mesta i sela zapusteše", a crkve i gradove "Turci razoriše." Nastradali su svi važniji gradovi od Mitrovice do Petrovaradina i Slankamena.

Izveštaj Janoša Bebeka od 7. oktobra 1521. prikazivao je stanje u celoj zemlji da ne može biti gore. Među magnatima nema sloge; većaju po čitave dane, pa ništa ne mogu da svrše. Do tog dana već su se i razišli, "jedan gore, drugi dole." Vojnici žive bez plate i ne znaju kako da se prehrane. "Bojati se", veli on izrečno, "da ovo naše kraljevstvo ne izgubimo." I drugi se već pribojavaju za nj. Imali su, u ostalom, i zašto. Neaktivna skupljena vojska rasipala se na očigled svetu; vojnici su bežali "tajno i sramno". I bez tog rečitog Bebekovog izveštaja videlo se jasno, da je Ugarska u nemogućnosti da se sama odupre Turcima. Zadati joj je padom Beograda takav udar, probijena je najglavnija južna kapija države, a oni nisu stigli ni da pokušaju da taj zalet bar na jednoj strani obuzdaju. Turci su svršili što su hteli i početkom jeseni povukli su se prema jugu.

Mladi srpski despot Stevan Berislavić došao je možda već krajem 1521. ili početkom 1522. u opustošeni Kupinik i stupio je odatle u vezu sa Stevanom Batorijem, mađarskim palatinom. Ali se u praznom gradu nije mogao dugo zadržavati, nego je prešao u Brod, u ranije očevo sedište.

Pad Beograda i slabost Ugarske otvorili su mnoga pitanja. Šta sad? Ako podlegne Ugarska ugrožena je i cela srednja Evropa. Ali, ako i ne podlegne sasvim, može li ona sama, ovakva kakva je, sprečavati turska prodiranja u više pravaca? To se pitanje naročito nametalo Austriji, u čije su južne zemlje već provaljivale turske čete iz Bosne. S toga je nadvojvoda Ferdinand počeo pregovore sa Mađarima o saradnji, i to na taj način što bi njegova vojska mogla delovati po Hrvatskoj i što bi austriske posade ušle u izvesna mesta da ih brane. Njegovim težnjama išli su u prilog i dalji vojnički događaji. Sultan Sulejman postavio je za novog zapovednika u Bosni Husref-bega, dotadašnjeg sandžak-bega u Smederevu, sina zeta Bajazita II, koji se istakao u poslednjim borbama oko Beograda. Dobio je novi položaj da na njemu pokaže svoju punu vrednost. Svestan toga, on je već s proleća 1522. god sa hercegovačkim sandžak-begom preduzeo vojne operacije u Dalmaciji i zauzeo je Knin i Skradin, dok se Klis junački održao. Iduće godine Husref je zauzeo Ostrovicu, ali je bio odbijen od Krupe. Ali je glavnu pažnju posvećivao Jajcu, kao tada najvažnijem gradu neturske Bosne. Oba bana u tom gradu, Petar Keplević i Ivan Tahi, behu napustili rđavo snabdevani grad, ne hoteći da snose odgovornost za njegovu sudbinu. Kad su saznali za to Turci su opseli i stegli grad kao u klešta. Jedva i s mukom došla je u nj mala pomoć nadvojvode Ferdinanda, koja je spasla situaciju. Ali ona nije mogla da je izmeni. Radilo se na malo, sa sitnim sredstvima, i bez mnogo poverenja. I velika pomoć, i čak jedan veliki pokret, teško bi u ovo vreme mogli zaustaviti turski zamah, jer se proces u Ugarskoj razvijao potpuno onako kao i u balkanskim državama. Sa malim sredstvima samo se produžavalo životarenje jednog organizma, za koji više nije bilo nikakve nade da bi mogao ozdraviti.

Srbi su se, na granici, uglavnom, držali sa Mađarima, dok su oni u unutrašnjosti ostajali mirni. Bilo je slučajeva, da su poneki i na granicama prilazili Turcima gledajući njihovu snagu i uspehe. Takav je slučaj bio, na primer, sa pomenutim braniocem Beograda, Petrom Ovčarevićem. Jedan naš letopis, pisan svakako od nekog kaluđera, branio je postupak Đurđa Crnojevića, što je od Mlečana "videći njihovu prevlast i njihovu skvrnu veru" prišao Turcima. Drugi naši ljudi, iz hrišćanske solidarnosti, delili su sudbinu Mađara, iako je sve više postajalo jasno da neće ništa biti od ranije očekivane obnove srpske države njihovom pomoću. Kad je kralj Lajoš 1522. god. poverio odbranu teško ugrožene južne Ugarske kaločkom nadbiskupu Pavlu Tomoriu, koji je pokazivao puno dobre volje da doista bude od koristi, ovaj je obratio naročitu pažnju Srbima. Našao je odlična saradnika u dotle malo poznatom vojvodi Radiču Božiću, čoveku već u godinama. S njim je obnovio srpsku šajkašku vojsku, koja je vrlo brzo pokazala svoju vrednost. Već u junu 1522. god. "deli" Radič Božić, kako ga naziva jedna naša beleška, razbio je kod Petrovaradina jedan poveći turski pljačkaški odred. A iduće godine naneo je, zajedno s Tomoriem, osetan poraz bosanskom Ferkat-paši kod Manđelosa, u Sremu. Znatan uspeh postigao je Tomori naročito krajem 1525. god., kada mu je pošlo za rukom da pridobije čuvenog vlastelina Pavla Bakića sa Venčaca iz Šumadije, da pređe na mađarsku stranu. Ovaj ugledni srpski plemić prešao je u Ugarsku sa petoro braće i 50 konjanika i sa velikim imanjem. Njemu za ljubav ušao je ponovo u veze sa Mađarima i odmetnuti Ovčarević, želeći da ne ostane neka vrsta odreda. Kralj Ladislav, ceneći značaj Bakićev, poklonio mu je grad Šoljmoš malo pred svoju pogibiju, 18. jula 1526.

Turci nisu posle osvajanja Beograda operisali sa velikim vojskama od više desetina hiljada ljudi. Sultan je za to vreme osvojio Rodos i spremao veću akciju prema Egiptu. Njegovi sandžak-bezi vršili su napade u susedstvu istina sa željom ne samo da uznemiravaju nego i da osvajaju, ali za te svoje akcije kretale su samo one snage s kojima su raspolagale na svom području. Mađari su imali dva-tri veća lokalna uspeha, pa su se počeli zavaravati kao da opasnost nije onako neposredna i ozbiljna kako im se učinila tri-četiri godine ranije. I s toga su nastavili stare metode feudalne samovolje. O kraljevom lakomislenom životu pričale su se neobično teške stvari, i to osnovane. Državne kase bile su očajno prazne. Na molbe i preklinjanja pojedinih zapovednika s granice kralj je, kao prosjacima milostinju delio po nekoliko forinta. Srpskom despotu kralj je na četiri molbe dao svega 33 forinta, Radič Božić je dobio 185, a Marko Jakšić samo 4 forinta! I s toga je u zemlji nastalo zaprepašćenje, kad je Pavle Bakić doneo glas da Turci vrše velike pripreme i da je u njihovom planu čak pohod na Budim, i kad je taj glas od početka 1526. god. dobio nove potvrde.

U Mađarskoj su, istina, počele odmah odluke, naredbe i većanja, ali sve više u teoretskom nego u praktičnom pogledu. Kralj je slao poruke na sve strane, ali ih je malo ko slušao. Njegova nada behu austriski nadvojvoda Ferdinand, njegov šurak, i papa, koji ga je uveravao o mogućnostima novog hrišćanskog saveza. Po računanju mađarskih odgovornih lica cela zemlja mogla je dići na noge do 60.000. Prema turskoj sili, koja je bila četiri puta veća, i to bi pretstavljalo malu snagu. A kakvi su tek izgledi mogli biti, kad Mađari nisu uspeli da saberu ni polovinu toga broja! Siromah Bakić, koji je sad čuvao granicu u Sremu, doživeo je teško razočaranje. U svojoj Šumadiji on nije mogao dobiti prava obaveštenja o prilikama u susednoj kraljevini, o kojoj se pričalo kao o nekom snažnom bedemu hrišćanstva i za koju su Srbi više od jednog veka vezivali svoju sudbinu. Sad je imao dovoljno prilike da vidi kako idu stvari i da zažali što je i sebe i svoje Srbe izlagao uzaludnim žrtvama. Mađarska više nije mogla da spasava ni sebe, a kamo li njih.

Početkom leta 1526. god. počela je turska ofanziva. Prvi je na redu bio Petrovaradin, koji je pao 29. jula posle tronedeljne opsade. Iza njega Turci su brzo i sa malo otpora osvojili susedne gradove u Sremu i kod Oseka napravili most za prelaz u srce Ugarske. Kralj Vladislav je prikupljao vojsku u Tolni, ali je do odsudnog dana jedva skupio do 20.000 vojnika. Mnogi magnati nisu prosto hteli doći, a mnogi su zakasnili, slučajno ili namerno. U toj vojsci nalazio se i dobar deo Srba pod zapovedništvom Bakića i Radiča Božića. Despot Stevan je, po kraljevoj naredbi, ostao da čuva Slavoniju od eventualnih napada Turaka s bosanske strane. Do bitke je došlo na Mohačkom Polju. Ona je bila brzo gotova, za dva sata, 19. avgusta 1526. Mađarska vojska bila je brzo rastrojena i potpuno poražena; sam kralj zaglavio je, na begu, u jednom nabujalom potoku. Pobednik sultan ušao je bez dalje borbe u mađarsku prestonicu 11. septembra. Ovog puta on nije u njoj i ostao i pobio na budimske bedeme turski barjak, nego se, po običaju početkom jeseni vratio u svoje zemlje.

Slomivši balkanske države, skrhavši sad i Mađarsku, Turci su zagazili u srednju Evropu i učvrstili se u njoj. Sudbina srpskog naroda bila je zapečaćena za vekove. Oni su čitav jedan vek i po davali otpor Turcima, od Marice do Drave, da bi ih zaustavili i spasli bar poslednje ostatke svoje države i svog nacionalnog poseda. S toga su se bili pridružili i Mađarima i krvarili za njih. Spasa nije bilo. Turska snaga bila je veća, bujnija, i mudrije organizovana. Otada Srbi postaju raja, u stvari roblje, podanici drugog reda, osuđeni da rade za druge. Njihova civilizacija, koja je tako lepo i vidno napredovala, presečena je grubo. Presahli su bogati prihodi darežljivih vladarskih ktitora, razbila se iniciativa kulturnih velikaša, prestala aktivnost izuzetno lepo vaspitanog ženskog dela našeg srednjevekovnog društva. Od XVI veka naši manastiri tavore živeći od starog kapitala, književnost zamire, umetnost prelazi u zanatstvo. Početak Novog Veka otvarao je celoj Evropi nove vidike; naš svet vraćao se, međutim, na stare patriarhalne običaje, lišavao se mnogih blagodeti nove kulture, i to što dalje sve više. Sloj višeg društva, koji je bio glavni nosilac naše srednjevekovne kulture, iščezao je pod Turcima skoro potpuno, ili se odnarodio, ili poseljačio; građanski stalež stvarao se, istina, i pod Turcima, ali sa ograničenim sredstvima; a seoski svet, koji će postati glavna narodna snaga, tuđio se od dodira sa vlastima i povlačio se sam u sebe. Sveštenstvo je sve više dobijalo značaj kao učitelj i vođa naroda, ali je njegovo obrazovanje, lišeno ranijih mogućnosti, sve očevidnije opadalo. Bilo je dosta primera da je jedva znalo čitati i pisati. Ali je ipak bilo aktivno, željno pokreta, i puno žudnje za slobodom. Ono je uspevalo da naš mali svet i u to doba robovanja diže crkve i manastire, male i skromne, ali ipak korisne; da stvara škole, makar primitivne i vrlo oskudne; i da čak pokušava podizanje štamparija. Sve je išlo teško, s naporom, ponekad sa zaziranjem za život. Nekolika veka takvog života bilo je strahovito iskušenje i nije čudo ako je ostavilo dosta traga.

<<   Sadržaj   >>