Турски замах
Од свог преласка на Балкан, од средине XIV века, Турци су стално напредовали, поред свих повремених криза које су избијале код њих. Они су срушили редом све балканске државе: Бугарску, Византију, Србију, Босну, Албанију, Херцеговину и Зету. Крајем XV века они су држали целу дунавску линију од Београда до мора, допирали до Врбаса и Цетине и господарили добрим делом јадранске обале. У чем је била њихова снага? Који су све услови њихових успеха?
Прва и основна је чињеница ово. Турска снага је долазила добрим делом од слабости балканских држава и њихових суседа. Турци нису дошли на Балкан најпре као освајачи, него као нека врста најамничких византиских савезника. Тек на Балкану њима је постало јасно шта све могу постићи при стању које су ту затекли. Грађански ратови Византије и Србије отворили су им пут, а поцепаност у свима осталим земљама појачавала прохтеве. У свима својим борбама Турци никад нису имали против себе удружену целу снагу ма које балканске државе, а врло су често улазили у акцију као помагачи једне њихове стране или рачунајући са пасивношћу и издајом једног дела.
У балканским државама, где пре а где доцније, од друге половине XIV века почиње период разбијања централне снаге и јасна тежња за издвајањем посебних области, које су то издвајање изводиле не само са теоретским него и са стварним слабљењем снаге. Према том процесу декомпозиције код њих стајала је азијатски безобзирна концентрација воље и снаге код Турака, где је све лично имало да се безуветно покори општем интересу. Балканске државе, па чак и Византија са својом хиљадугодишњом традицијом, биле су почеле да све више осетно губе осећање државе као целине; код Турака, међутим, као војничке касте, појам јединствене државе се сматрао као једини природни облик праве кохезивне организације.
До тог распарчавања државне целине доводио је у нас у главном феудални систем. Великаши, потекли из динстиских редова или из војничке хијерархије, са наследним правима, сматрали су својим природним правом да свој углед и своје поседе јачају на све могуће начине. У доба слабих владара, или владара којима је требала њихова помоћ, то се јачање изводило обично на рачун државе. У целој Европи, а не само код нас, чести су примери, да су владари или у сукобу са једним делом своје властеле или да постају њихова играчка. Одвојена правима и васпитањем од широког пука, та властела живи, у исто време, и без правог додира са народом, који стење под тешким притиском разних обавеза и дажбина. Код Турака у први мах није било тога. Они никад, као Азијати, нису имали праве демократије, него су њихови владари били апсолутни господари, али међу њима није било ни наслеђених кастинских предрасуда. Сваки човек који је имао способности могао је избити у прве редове, од обичног војника до везира. Тако су се међу њима јављала такмичења добрих и тако је било истинског полета. Иначе, султанова воља имала је да одлучи све. Монотеизам верски налазио је као сасвим природан монархистички систем. Алах је у неку руку пренео власт на земљи на султана, који од Селима I узима и титулу калифа, као врховног верског поглавице. Као у породици, у којој је апсолутни господар домаћин, коме нико није раван, тако и у држави нема поделе ауторитета и кад долази до дегенерације власти. Држава и земља султанска је својина, а сви су људи, ма кога чина, само оруђе његове воље. Да су султани били свесни тог свог преимућства над осталим европским владарима сведоче врло речито савети султана Бајазита Стевану Лазаревићу, како их наводи Константин Филозоф: "Потруди се и скрши своје моћне и приведи их у своју вољу." Да би онемогућили династичке кризе, од којих су и они патили, султани понекад просто даве своју браћу, полубраћу и рођаке; против једне воље треба онемогућити другу. Строгост је била, с тим у вези, чисто војничка; без ње, у осталом, нигде нема правог реда. Поједини намесници и паше били су свесни тога и пазили су будно на сваки султанов миг. У Цариград су биле упрте све очи, то је град који царује и чији је престиж, кроз старије и турске векове, постао и остао код нашег народа задуго неприкосновен. Са Цариградом султан Мехмед је постао природан наследник не само једне бивше царевине, него и целе њене царске традиције.
На широки народ деструктивно је деловао цео политички живот и друштвени поредак наше средине. У својим племенским установама народ је узимао извесног учешћа у управи и бирању власти; у државном животу он је, међутим био одгурнут. Државну власт држала су властела и свештенство. Тако је било, истина, мање-више у целој савременој Европи, али су код нас постојала два момента, који су то стање отежавала. Један је сувише одржани племенски систем, са јаком племенском свешћу, који је сам по себи тешко улазио у систем централизације. Зета кроз цело време наше средњевековне историје остаје мање-више одвојена јединица, са локалним племенским господарима. Тај систем је, у напону српске снаге, био појачан увођењем у српску државу читавих туђинских области са истим центрифугалним тежњама, какве беху Албанија или Епир, или друге грчке земље. Други је моменат био што смо ми с таквим системом дошли у сукоб с једном силом која се развила на сасвим другој основи, и то дошли у Европи први, без искуства, и без политичког плана.
Наша средина није имала, као Византија, дуге државне традиције, одржаване у једном духу и у једном основном облику вековима. Кроз цео Средњи Век ми смо били стално у неком превирању, стално тражећи нове оквире и нове облике, али никад у прилици, да бар један цео век проведемо у једној стабилизираној ситуацији. Ширење државних међа није доносило увек и стварно јачање народне снаге. Напротив. Сам народ је само добијао нове дужности и нове кулучарске намете. Освајајући туђе земље Турци су добијали нов поданички елеменат, који је имао да ради за њих. Они су знали да им победа значи и добитак, и с тога су у борбу уносили не само полет, него и интерес. Наш човек по правилу није добијао ништа. Турци су добро знали да нашег сељака тешко притиска цео систем феудалних обавеза према властели и према цркви, која је исто имала своја властелинства, и они су с планом агитовали међу њима. Видели смо, како се краљ Томаш изрично тужи на турску агитацију међу босанским сељацима. Сељак је подлегао тој агитацији. Тражио је, природно, лакши живот. Шта га је могло одушевити за државу? Да гледа борбу и отимање за власт, у којима устају брат на брата, отац на сина, и у којима ништа не изгледа свето? Кад може његов господар да доводи Турке против суседа и својих рођених, зашто да и он не прими те господаре? За стање духова у Херцеговини XV века нема речитијег доказа од оне тужбе Владислава Херцеговића да он не може добити друкчије војску за борбу него само за новац. У име које државне идеје или традиције могу ти и такви људи позивати народ на пожртвовање? Зато што је осетио да је на Косову била доиста борба за нешто веће и светлије народ јој и дао изузетан значај и унео у њу сву своју љубав, док је толике друге безбројне борбе с Турцима или просто епски регистровао или схватао само као епизоде великог хрвања.
Живот нашег сељака у Средњем Веку био је доста тежак. Сточари су имали посебан начин живота, који је од прастарих времена имао своје наслеђе и који се с тога није осећао нарочито неугодно. Земљорадник је међутим, био у тежем положају. Велик део њих били су као парици или меропси везани за земљу властелинску или манастирску. Порез царски на сеоску кући износио је по перпер на годину, што сељака не би много теретило, али су били тешки обавезни радови господару. Сељак је у XIV веку морао 104 дана годишње бесплатно радити за свог власника као редован посао, а било је уз то и изузетних работа. Власт господара према меропху била је велика и могућности казне врло строге. Себри, сељаци, слободни и неслободни, нису уопште били равноправни с повлашћеним сталежима. А они су претстављали стварно српско становништво земље, јер су Власи-сточари били мешани, а у градовима је становништво махом било или туђинско или туђинског порекла. Свог српског грађанског сталежа ми Срби у Средњем Веку скоро нисмо имали. Сељаци су код нас одавна гледали да се бегањем спасу од својих тешких дужности, али је српско државно законодавство још од краја XII века забрањивало ту праксу. Сељаци су обично бегали на већа властелинства, где је било више радне снаге, а за њих и више могућности да мало одахну, а бегали су, у колико су могли, и ван државних граница. Цар Душан је својим Закоником желео у неколико олакшати положај меропха и дао му је право тужбе против господара, али прилике које су настале иза Душанове смрти нису допустиле да ти прописи добију дубљу моралну вредност. Шта више, борбе с Турцима и грађански ратови у земљи појачали су терете, изазвали општу несигурност, личну и правну, и омогућили стварање расположења које је тражило мир и олакшање, ма с које стране они долазили.
Снага Турака била је у њиховој одличној војној организацији. Своје успехе и у Малој Азији и у Европи они су постигли захваљујући својој храбрости и чврстој дисциплини. Султани су врло често сами водили своје војске, или су у њих упућивали своје најближе сроднике. Хтели су да им тим улију поверење и појачају борбени дух, и да својим очима виде све што је за једну борбену војску од користи и од штете. Свеједно што су тим учествовањем стављали на коцку не само своје животе, него и цело своје дело. Тог владарског учествовања било је, истина, и на нашој страни; византиски цар Манојло Комнин и наш Душан захваљују само томе своје главне победе; али код нас није било онакве повезаности и апсолутне покорности какву су имали Турци XIV-XVI века. Један млетачки извештај из 1534., који наводи Ч. Мијатовић, објашњавао је турске војничке успехе овако: "Врлина султанове војске лежи у томе, што она није састављена од најамничара и странаца, већ што су султанови војници још у детињству пробрани из свију крајева царства, што стојећи непрекидно под платом и дисциплином постају срцем и душом његова сопствена војска; отуда после долази и велика корист од покорности и верности". Као ратници Турци су израдили свој систем тимара. Освојена земља, по правилу султанска, делила се као награда на зијамете и тимаре, имања већег и мањег обима, чији су власници, спахије, били дужни да, према величини тимара, дају одређен број војске. Спахије и његови људи били су ратници, повлашћени сталеж "правоверних", док су обрађивачи земље, скоро искључиво хришћани, били раја и подложници, који су имали да омогућују живот новим господарима. Један папин извештач из 1623/4. год. истиче нарочито Приштину као средиште тимар-спахија, који су ,molto armigeri’. Власници тимара били су војнички организовани под влашћу алај-бега, заповедника једне уже области, а ови под влашћу санџак-бега. Тим системом Турци су постизали двоје: са великим тимарима добијали су једну врсту гарнизона у земљи, невезаних за градове, а сем тога осигуравали су, бар за прво време, и доста мобилну милицију. Међутим, главну своју снагу, оно што тада није имала ниједна друга држава у Европи, Турци су израдили стварањем јаничарског реда. Јаничари су узимани махом од хришћанске мушке деце и васпитавани су по строго прописаном реду. Они се нису женили, него су, као права стајаћа војска, имали своје касарне и живели са нарочитим повластицама, али у строгом запту. Јаничари су били најбоља пешадија Европе, увежбана, борбена, фанатизована, која се тукла без поштеде. Спахије су давале коњицу, са добрим коњима, од којих многи беху одличне арапске пасмине. Они нису носили тешке оклопе и коњске панцире и били су с тога много покретнији и бржи од савремених хришћанских коњаника, који су, с коњима заједно, били укрућени у свом челику.
У турској држави муслимани су били повлашћени као владајућа вера, али нису били гоњени ни хришћани. Напротив. Султан је признао самоуправу Свете Горе и није дирао тамошње манастире. Кад су освојили Маћедонију и јужне хришћанске земље Турци су, истина, посели манастирске метохе и предали их султану, али их је овај, са своје стране, "даровао" византиском цару. Чак се прича, да је Селим I показивао нарочиту милост према манастиру Ксиропотаму, јер да су му манастирски заштитници, Четрдесет Мученика, помагали при освајању Египта. Задржана је и Васељенска Патријаршија у Цариграду. Сам је султан лично дао инвеституру патриарху Генадију II, позивајући се том приликом, у присуству својих великодостојника, на Свету Тројицу и обећавајући пуну заштиту вере. Босански фрањевци показивали су тобожњу ахтнаму султана Мехмеда II дату фра Анђелу Звиздовићу, којом да је и њима била обезбеђена верска слобода одмах по паду Босне. Ахтнама није аутентична, али је сигурно да су фрањевци доиста остали верски несметани, у колико се нису политички замерали. До данас још није рашчишћено питање зашто је била укинута српска патриаршија после пропасти деспотовине, али да српска црква није била угрожена то се сигурно зна. Султанија Мара, за коју један наш летопис бележи, да је султан Мехмед "љубљаше и поштоваше" као "присну своју мајку", била је помагач свих балканских православаца, Срба, Бугара и Светогораца. За њену помоћ и савет обраћали су се и католички Дубровчани. Она је била и остала православна и као жена Мурата II и као маћеха Мехмеда II. Њеним заузимањем пренесене су мошти Св. Јована Рилског из Трнова у Рилу 1469. год. Њен утицај у самом Цариграду био је веома велик. За њеног времена, и свакако под њеним утицајем, дошла су, први и последњи пут, за весељенске патриархе два Србина, Рафаило (1475.) и Нифон (1486.), а на то место она је довела и свог исповедника, пловдивског митрополита Дионисија (1467.). У Јежеву, код Сера, имала је свој прави двор, у ком је и умрла (+1487.). Велико је питање зашто ни она, с тим толиким утицајем, није успела да обнови пећку патриаршију.
Турци из почетка нису много нагонили наш свет да прима ислам. Остављали су људима да се, с обзиром на предности које даје нова вера, сами определе. За Ахмет-пашу Херцеговића и Скендер-пашу Црнојевића нема никаквих доказа, да су силом примили ислам; пре изгледа, да су то учинили из пркоса и рачуна. Један наш писар из 1509. год. поштено признаје, како "многи, немучени ни од ког, отступише од православља и присташе њиховој вери... гледајући њихово множење и великославље." У XV-XVI веку тих је преверавања било нарочито много у Босни код тамошње властеле, а и код пука. Противници Мађара и политике наслањања на њих, који су их годинама гонили у име вере, а стварно ради својих политичких интереса; вековима натеривани да силом мењају веру и да у њој гледају не ствар уверења, него политичку тактику, многи људи у Босни нису у преверавању гледали ништа необично. Сматрали су то као потребу момента и као једну врсту политичког опредељења. У толико више, што су их и сами Турци подржавали донекле у том уверењу, остављајући им њихове поседе и показујући према њима извесна обзира. Као ни према једној другој области Турци су према Босни водили посебну политику, и то очевидно с намером да у земљи појачају опозицију против Мађара и да у домаћем становништву добију искрене сараднике против њих. У Србији се већина није могла задобити за туркофилску политику; у Босни, међутим, то се чинило могуће. С тога султани и постављају у XV и почетком XVI века за тамошње намеснике све наше људе: Скендер-бега Михаиловића, Синан-пашу Боровинића, Мехмед-бега Обреновића, Скендер-бега Вранешевића, Мустафа-бега Боројевића и др. Велик део босанског племства примио је ислам, а мањи се део иселио. У рогатичком срезу постоји и данас муслиманско село Бранковићи, чији је један предак, Махмут Бранковић у XV веку погинуо "на боју деспотову" и био сахрањен на Петрову Пољу. На његовом ћирилицом писаном гробном нишану налази се лав у грбу, познат и у православној линији деспотске куће Бранковића. Љубовићи, Предојевићи, Филиповићи, Соколовићи, Сијерчићи и др. казују јасно именом своје порекло. Многе од поисламљених породица знају своје породичне везе, као н. пр. Опијачи у Дубравама који потичу од Милорадовића-Храбрена, Башагићи од Вукомановића, Ризванбеговићи од Вукасовића, али понеки се хвале и оним што не могу доказати, као, на пр., Куленовићи који тврде да су од лозе баш Кулина бана.
Турци се не само нису трудили да тај наш свет турцизирају, него су столећима пуштали да живе по свом старом начину. У много наших крајева чак ни исламско верске власти нису ометале светковање и култ извесних хришћанских, а у Босни нарочито православних празника. Ђурђев-дан светкују муслимани понегде још и сада (ја сам, на пр., гледао 1911 и 12. год. врло жив Ђурђевдански муслимански уранак у Сарајеву), Св. Илију, Св. Прокопија, Митров-дан. У Брези код Високог на дан Св. Илије саме су хоџе с народом пре подне изводиле традиционалну дову. За тог свеца они кажу, да је до подне Илија, а по подне Алија. Жив је још увек култ извесних светитеља, с посећивањем њихових култних места, као Св. Ане у Призрену, или Чајничке Краснице или Госпе од Олова. Одржавају се обичаји шишаног кумства и чак побратимства између хришћана и муслимана. Језик је остао код свих поисламљених Срба потпуно наш, само је у речнику добио известан број турцизама као природно наслеђе вековних културних, привредних, административних и других веза и односа.
Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио доказивати да је оно настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима, него чак и са млетачким и мађарским властима. Знали су добро да је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари, и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султанско писмо, са царском титулом, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Српски и ћирилицом писан је и мировни уговор између султана Бајазита II и мађарског краља Ладислава 1498. год. као продужење уговора од 1495., који је изгледа био исто тако писан. И што је врло важно, таква писма слали су понекад султани и својим намесницима у Босни и Херцеговини. Сам султан Бајазит II пише тако три-четири пута херцеговачком санџак-бегу. Турске паше, капетани и пословни људи воде сву преписку са суседним властелама само тако; тако им и те власти обично одговарају. Јован Запоља писао је тако 1537. год. санџак-бегу у Србији Мехмеду Јахијапашићу. Очувана су српска писма муслиманских великодостојника чак и цару Фердинанду Аустриском. Српски језик употребљавао се и на Порти, где је много паша и дворских људи било пореклом са наших страна. За Мехмеда II прича се, да је научио српски од султаније Маре, а говорило се, да је и Сулејман Величанствени разумевао тај језик. "Павле Јавијус у своме мемоару о Турској, који је написао за Карла V (год. 1531) вели да у Турској Царевини, после турскога, као језика којим султан говори, и арапскога на којем је Куран писан, највеће важности има језик словенски, којим и јаничари говоре".
Не треба, међутим, мислити ни то, да је турска толеранција била увек широкогруда и тих првих година. Напротив, њихове власти, а то понекад и врло високе, изводиле су извесне поступке који су могли да дубоко увреде. Турци су неколико најлепших цркава претворили у џамије, тако, на пр., сјајну Св. Софију у Цариграду, цркву Св. Димитрија у Солуну, нашу лепу Бањску, Богородицу Левишку у Призрену, саску цркву у Новом Брду и др. Старог Јању Кантакузенова из Новог Брда цар је дао немилосрдно побити с целом породицом, са два брата и осам синова. Било је насилног расељавања извесних градова српских и арбанаских. Управни систем није био начелно антихришћански, али како су хришћани били борци против Турака, то се, у бесу и освети, нису штеделе понекад ни хришћанске светиње. То је, природно, остављало злу крв, нарочито код и иначе униженог свештенства, које је међутим било најобразованији део народа и у њему вршио најачи утицај.
Константин Јаничар, који није волео Турке и који пише против њихова империализма, признавао је њихову добру управу XV века. За хришћане каже, да је цар водио бригу о њима и да је тачно познавао њихово стање. "Они дају цару телос или данак на сваку годину од сваке главе по 40 аспри. Поред тога ти исти христијани дају још и својој господи којих су поданици, и који се зову тимерлер, и то од сваке главе половину царскога данка и десетак од свега жита и кулук. Али, ванредне порезе на дају никад цару ни својој господи. Кад пак царева војска пролази не сме нико ићи кроз усеве, нити какву штету чинити, нити од кога што против његове воље узимати." Посебни надзорници, харшориди, са врло великим пуномоћствима, четворица на број, обилазили су стално цареве земље и надгледали државне послове и вршење власти, желећи да се ником не учини ни најмања неправда. Становништво европских покрајина држало је земљу, која је била султанска односно државна на основу тапија као закуп, плаћајући одређене намете. Црквена имања, као вакуфи, била су ослобођена дуго времена од намета, а и касније порези на њих били су релативно мали. Света Гора плаћала је, на пр., сва 2.000 талира.
Само то стање није могло дуго трајати. Огромна териториална раширеност Царевине онемогућавала је надзор и давала маха ћудима и прохтевима појединаца. Дуга ратовања црпла су финансиску снагу државе и изазивала нове намете и терете. У финансиским стварима Турци као војници нису имали много искуства и доста рано су почели да се муче с тражењима нових извора. Богате руднике у нашим земљама нису умели да одрже, иако су показивали разумевања за њихов значај и издавали посебне канунаме са повластицама за рударе. Из рударских главних места, као што беху Ново Брдо, Сребреница, Трепча, Рудник и др., повукао се брзо млетачки капитал, а постепено и дубровачки, а Турци нити су знали нити могли да га замене другим. Главни терет нових намета сносила је у главном хришћанска раја као главни радни елеменат и произвођач, пошто су приходи од царина, услед честих ратовања, подбацивали у великој мери. Већ моћни Сулејман Велики морао је да подиже порезе. Баш 1530. год. забележио је један угледни путник, Бенедикт Курипечић, како се свет у Босни тужио да се увођењем нових намета погоршало раније стање. Чувени Бартоломеј Георгијевић, који је провео више година у Турској као заробљеник, прича доста подробно, како су Турци ценили занате и занатлије, али да су тешко пролазили код њих свештеници, учени људи и племићи, који се нису бавили ручним радом. Турчин је био практичан и ценио је хришћанина у колико му је био користан; за непродуктивне елементе имао је и он сам довољно кандидата. Од друге половине XVI века дажбине и терети постају све тежи. Њих су утеривали харачлије, који су временом постајали све безобзирнији, јер је осиромашени народ све мање могао да плаћа. И та безобзирност и њихова лична обест и себичост начинили су од њих скоро најозлоглашенија лица у народу.
Тешко стање хришћана, а Срба нарочито било је посебно у оним крајевима, куда су пролазиле велике турске ордије које су се кретале према Угарској и Аустрији. Нарочито је био на муци свет дуж великог друма, који је водио долином Мораве на Београд и Осек и преко Приштине на Дрину и одатле долином Босне и Врбаса према западу. Овај други од средине XVI века није имао посебног значаја, док је моравски био главна војна артерија кроз све векове. Становништво у тим областима било је на ударцу и морало је војсци и разним војничким и грађанским лицима која су туда пролазила правити различите и не мале уступе. С тога се свет, колико је могао, склањао са тих места у оближње шуме, које су биле теже приступачне. На путнике, који су туда пролазили, остављала је земља неповољнији утисак него што је у унутрашњости у ствари било; људи сами као да су хтели, дуж тога пута, да више изазову сажаљење него различите прохтеве. Није, у осталом, народ без тешког искуства створио пословицу "Тешко земљи куда војска прође". Од Паланке до Јагодине, према опису Ханса Держивама из 1553-55. год., све је било мање-више "пусто и необрађено", "с обеју страна (пута) све је било пусто, забатаљено и зарасло ситногорицом." Исто тако и око Ниша "све је било пусто и зарасло". Домаћин и његова деца у једном српском селу крај пута дали су му разумети да су од даљих људи, чак од племства; "имали су још и боље одеће и мало сребрнога посуђа, али их нису смели употребљавати".
Међутим у унутрашњости, у скровитијим местима, стање није било тако неповољно. Напротив. Турци су постепено изградили читав низ вароши, у којима је било извесног промета. Трговаца и занатлија било је и хришћана и муслимана, а од XVI века и добар део јевреја. Главни наши манастири, Пећ, Дечани, Милешево, Грачаница, Лесново и др. нису били оштећени. За Раваницу један путник из 1567. год. прича, да је Турци никад нису дирали и да су ту калуђери, и мимо забране, ипак понекад тихо звонили. Бенедето Рамберти у свом путопису објављеном 1539. саопштава, да у Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови" него хришћани. За Скопље, дуго поштеђено од узнемиравања, пише Јаков Соранца 1575. год., да има око 3.000 кућа, са становништвом муслиманским, хришћанским и јеврејским. "Ту све живи о трговини и промету што није војник и духовник". Сарајево се дигло већ у XV веку захваљујући Турцима; а Турци су развили и неколико других наших градова као Пећ, раније само црквено седиште, Фочу, Мостар, Травник, Бању Луку. Неколико наших старих градова и вароши добили су турске називе, јер су их Турци у великој мери насељавали и изграђивали: Тако Калканделен - Тетово, Јењи - Пазар - Рас, Челеби - Пазар - Рогатицу, Ћуприли - Велес, Егри Паланку - Криву Паланку, Алаџа - Хисар -Крушевац, Ђол - Хисар - Јајце, Таслиџе - Пљевље, Спахи - Кеј - Алексинац, Шаркеј - Пирот и др. Друга места добила су имена по њима, као Скендер-пашина Паланка, Феризовић, Качаник, Фетислам, Хасан-пашина Паланка, Дервента, Тузла, Кулен-вакуф и сл. Наши су летописи забележили, да је Хасан-паша 1476. год. "сазидао" Подгорицу. У тим градовима Турци су стварали један тип нових грађевина, неоригиналних али типичних. Куће су подвојене са селамлуком за мушке и харемом за жене; зидане су обично од слабијег материјала (ћерпича и дрвета, са чатмом), а изузетно од камена. Имају много избочина ("ћошкова") и прозора, тражећи светлости, али су, због сакривања жена, прозори снабдевени дрвеним доста густим решеткама ("мушебацима"). Уз куће су простране башче и авлије; где је могуће проведени су мали водени канали ("ђерици"). Куће су обично опкољене великим зидом и повучене. Махале за становање нису мешане са чаршијом, јер се хтело да се избегне радозналости и оних с поља и оних изнутра, и јер се желело да кућа остане дом одмора и задовољства. Код муслимана је она то и била, у великој мери. Ту је општио женски свет искључиво и с тога се трудио да у кући створи што више удобности. У нашој средини они су одомаћили ћилиме и развили ту врсту домаће радиности; шиљтета, душеци, јастуци, јоргани њихови су изрази. Од њих потичу и извесне врсте танког тканог свиленог веза. У нашим старим кућама, у колико се налазило ствари од свите, свиле, велура и скупих тканина, остајало је скоро само на дворовима и у домовима великаша. С Турцима се код нас одомаћила кафа и све што је с њом у вези. За њихове владе, иако не њиховом заслугом, уведен је и духан.
Кад нису ратовали Турци и многи од наших муслимана, који су примили њихове навике, проводили су живот са разумевањем за уживање. Из сопствених интереса и ради својих породица пазили су, да у њиховим срединама не буде потреса и тешких нереда. С тога су и заштићивали радни хришћански елеменат, који им је омогућавао такав живот. У много градских махала однос између муслимана и хришћана био је с пуно поверења. Нарочито су се поштовале комшиске везе. У многим муслиманским кућама послуга је скоро по правилу била хришћанска. Рајетин, истина, није имао иста права као муслиман; није чак смео да носи и исте врсте одела; али се у њему ипак гледао човек. Односи су се заоштрили и помутили тек доцније, кад су, изазване жељом за слободом или потицане с поља, учестале устаничке акције хришћана и турски порези.
Од свих терета и обавеза које је наш народ имао у Турској најтеже је свету падао данак у крви. Њега су морали давати сви немуслимани сем Јевреја и Јермена и сем оних који би за нарочите заслуге били од тог ослобођени. Од њега су биле изузете и оне у нас ретке области, које су саме признале турску власт. Тај данак се купио обично сваке године између мушке деце од 8-12 година, али не увек у истим покрајинама, него у разним, али тако да се турнус обнављао сваке пете године. Укупан број једног годишњег купљења износио би до 3.000 деце. У временима кад је требало бржег занављања војске тај би се рок смањивао, а мењао би се и турнус покрајина. "Најстрожије и најнечовечније казне очекивале су сваког оца, који би попустивши родитељском срцу сакрио које своје дете". Да би спасли децу понеки су их сакатили, а у варошима су се трудили да их митом откупе. Сва покупљена деца била би потурчена. Узимали су их за аџами-оглане и васпитавали за јаничаре. Бољи од њих, имоглани, одгајани су у серају, у посебном интернату. Понајбољи су превођени у султанову гарду, и њих је очекивала лепа каријера. Тако се хришћанском, у главном словенском крвљу заснивала главна турска војска, она која је решавала све победе XVI века. Овим путем је и на турски двор и у турску војску дошао велик број нашега елемента, који је понекад, свестан свога порекла, као чувени Мехмед Соколовић, бивао од користи своме братству и своме завичају. Али највећи се број сасвим однародио и понекад био према хришћанима чак ревноснији од самих Турака.
Сасвим је погрешно мишљење, да у Турској војсци није било и Срба. Њих нису пуштали само међу јаничарске јединице, нити су им давали виша заповедничка места. Али зна се добро, да је било и Срба спахија (истакли су се и одржавали у XVI-XVII веку Рашковићи и Милорадовићи); да су, као у Рудинама и Бањанима, постојале српске нахиске војводе; да су Србима поверавани чак и неки градови да их чувају или да им буду заповедници. Да су служили као делије и мартолоци познато је у довољној мери. За извесне заслуге, или у знак поверења због дотадашњег држања, турске власти су чак извесним областима давале право, да у њима не буде муслиманског становништва. Такве повластице имали су, по В. Скарићу, неки крајеви око Влашића и између Врбаса и Сане.
Снагу Турске омогућили смо ми. Наш расцеп и наша неувиђавност дали су им услове за победу; наш земљорадник их је хранио и снабдевао; наша крв их је обнављала и давала им своје најбоље делове да би се развили и одржали.
|
