Пад Црне Горе
Док је Иван Црнојевић лутао по Италији тражећи помоћи Млечани су преговарали с Турцима о границама његове државе гледајући да спасу бар Грбаљ и Паштровиће које је султан хтео да присвоји. Иванови људи, међу њима и један његов рођак, покушали су да изведу неку побуну у Црној Гори, али је турска снага била и сувише јака, да би они могли постићи каква успеха. Гласови које је Иван добијао из отаџбине и суседства нису били много утешни; напротив, доживео је да види чак како се султанова војска искрцава и у Италији. Скрушен, он се у Лорету, пред чувеном Богородичном сликом, заветовао да ће подићи храм у својој држави Мајци Божијој, ако се бар она смилује на њ и помогне му да се врати у отаџбину.
На глас о смрти султана Мехмеда и о нередима у Турској пожурили су у своје земље и Скендер-бегов син, Лека Дукађин и Иван Црнојевић. Прошли су кроз Дубровник средином јуна. То је онај час, кад су многи поверовали да ће се моћи нанети осетни ударци турској сили, која се трошила у грађанском рату. Иван Црнојевић био је боље среће него Влатко Херцеговић. Турци нису против њега употребили никакве веће снаге и он се, после нешто борбе, могао учврстити у земљи. Али не више у зетској равници нити у Жабљаку, него у врлетном и тешко приступачном Кршу под Ловћеном, одакле му је била старина и где је, у непосредној близини, имао млетачку границу. Само, да би могао несметано оправдати земљу и обезбедити се за нешто дужи период, Иван је признао турску врховну власт. Отуд му вероватно и народни назив Иван-бег. На Цетињу он је искупио свој учињени завет и подигао је манастир Богородичин, који ће, као ниједан други у нашој прошлости, имати током више векова изузетан и културни и политички значај. Манастир је био готов током 1484. год., а посвећен је рођењу Богородичином. Иван му је 4. јануара 1485. доделио посебном ктиторском повељом извесне поседе од ловћенске планине до Обода и одредио је, да ту у будуће буде седиште зетске митрополије.
Али је за то време покварио Иван своје односе са Млечанима. Он је био љут на њих не само с тога, што га, по његову нахођењу, нису довољно помагали, него и с тога, што су били присвојили неке области на које је он полагао право (Паштровиће, Чимпицу и Грбаљ). После извесне борбе споразум је постигнут на основи, да му Млечићи у име најма за те земље плаћају 600 дуката годишње. Али је сукоба бивало и после тога, понајвише због солила на Приморју, важних за Иванову сточарску земљу, и због личних зађевица и крвних освета. Млечани су се 1489. год. тужили на Порти против Ивана као турског подложника, али нису постигли много, јер султан није правио никаква притиска. Односи су се поправили тек у лето 1490., кад је Иван затражио дозволу да његови људи дођу у Млетке као сватови, који би повели Јелисавету Ерицо, њихову племићку, за његова најстаријег сина Ђурђа. Тај брак имао се извршити тек пошто је Иван добио за њ претходно одобрење од Порте. Република је пристала на ту везу у жељи да њом поправи своје суседске односе са Иваном, а и ради будућности. Али Иван није дочекао да поздрави своју снаху на Цетињу. Умро је док су сватови били на путу, изненада, крајем јула 1490.
Иван Црнојевић је био један од последњих наших династа, који је умро у извесној средњевековној традицији. Он помиње свој "двор" на Цетињу, има свог дворског војводу, и придворице, и чак и кефалију. Уза њ се помиње његова "властела", која је била претставник разних црногорских племена, а чијих потомака има још и данас. Сем свог двора на Цетињу Иван је имао свој двор и на Ријеци, у Ободу, са малим манастиром Св. Николе. У традицији средњевековних владара подигао је и своју задужбину и помагао, врло скромно, убогу писменост у свом крају.
Ђурађ Црнојевић је, као млетачки зет, поправио донекле односе са Републиком, али је до локалних граничних сукоба, и то доста оштрих, долазило и за његова времена. Република је чак 1493. год. била присиљавана да употреби и врло опоре претње. Ђурђева жена није оставила у Црној Гори добар глас. Налазило се да није била подесна за тамошње прилике и да је доста допринела раздору међу Црнојевићима. У својој званичној титули Ђурађ се зове само "благоверни и богом храними војвода Зети", а за своје поданике био је "господин" и ништа више.
У нашој културној историји Ђурађ се овековечио тим, што је први донео у наше земље једну ћирилску штампарију из Млетака. Кад је, каже он сам, видео како су наше цркве остале празне због агаренског грабежа и како нас тешко сатире измаилска "железна палица", решио се да помогне књижевној обнови. "Саставих форме", вели, на којима је осам људи за годину дана свршило октоих. На челу тих радника налазио се као интелектуални претставник монах Макарије, доста учени писац књишких поговора. Штампарија је радила на Цетињу при тамошњем манастиру. Да је била смештена на Ободу, како тврде извесни црногорски писци на основу врло несигурних предања, нема потврде нигде, ни у једном извору. У тој штампарији штампано је од 1493-5. год. неколико црквених књига: цео октоих, псалтир, један молитвеник и можда једно еванђеље. Од тих књига очуване су у целини прве две (од октоиха само прва половина), а за последњу се зна само по једном препису из XVI века. Цетињска издања са крупним и лепо резаним словима и млетачким вињетама била су у употреби по многим нашим странама и била су на високој цени и тада и много година доцније.
Када је француски краљ Карло VIII, освојивши напуљску краљевину 1495. год., стао радити на спремању једног антитурског савеза, он је, међу осталима, помишљао и на сарадњу са Ђурђем Црнојевићем, последњим нашим, макар и полуслободним, династом. Везе између Карла и Ђурђа створио је Ђорђев ујак Константин Аријанит, који је живео у Италији. Међутим, против тог савеза били су одлучно Млечани, који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су тога ради склопили савез против Француза, у који су ушли још и Шпанија, Аустрија, Милан и сам папа. Тој коалицији успе да не само потисне Карла из Напуља него и да конпромитује све његове планове на Балкану. Рођени брат Ђурђев Стеван одао је на Порти братове преговоре и донео му крајем 1496. од султана поруку: да дође у Цариград да се оправда или да иде из земље. Ђурађ, осећајући се кривим, напустио је са женом и децом Црну Гору и преко Будве отишао за Млетке. Био је, гласи један савремени извештај, "веома леп човек и висок, с хаљином од злата по грчком". Власт у Зети примио је његов брат Стеван, везан потпуно за Турке. Покушај Млечана да посредују код Турака за Ђурђа остао је безуспешан.
У Млецима Ђурађ је добио 400 дуката годишње плате, и то као вођа најамника, па је упућен на дужност у Равену. Да он није могао бити задовољан ни том улогом ни тим местом разуме се само по себи. Он се надао да би помоћу Млечана могао поново доћи у Црну Гору и бити једна врста господара, а сад је требало да врши дужност кондотјера. Тужио се с тога на млетачку владу и грдио је јавно. Влада га је с тога у јулу 1498. дала затоврити и пустила га је тек на посредовање француског краља.
Крајем 1498. год. Стеван Црнојевић беше онемогућен код Турака. Скадарски заповедник, енергични Фериз-бег, даде га чак затворити у свом граду, не знамо тачно због кога узрока. Биће, по свој прилици, да су Турци добили какве вести с његовим везама са Млечанима, са којима су те године ушли поново у рат. Од новембра 1498. спомиње се турски субаша ,governador di statofo di Zernovich’, а од јануара 1499. налазио се Стеван у Албанији. У марту се већ знало, да је Црна Гора припојена скадарском санџаку и да је престала да постоји као држава. Крај XV века донео је слом и последње балканске хришћанске државе сем мале Дубровачке Републике, које, по турским схватањима, зато што није имала свог владара и што није водила никакве отворене спољашње политике, и није била сматрана за праву државу.
Како је мирно примљена турска управа у Црној Гори, наглашава Јован Томић, који је посебно испитивао овај период, "види се из факта да за време млетачко турског рата од 1499-1502. год. у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког противу Турака, јер су ови тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција противу Турака за доказ служи и појав, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села допринела су, да је ово претпостављало турско господство њиховом, а омразе с Приморцима и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима".
Ђурађ је покушао израдити код Млечана да га помогну у његовој експедицији против Турака у Црној Гори. Али сенат није био за то. Нешто из разлога које је горе поменуо Томић, а нешто и због тога што није веровао Ђурђу. Ђурађ се тад решио да предузме нешто на своју руку. Пред полазак написао је врло занимљив тестамент, упућен жени. У њему јој је он препоручивао, да, у случају ако би је Млечићи гонили или напустили, старијег сина Константина упути мађарском краљу, а млађег сина Соломона Ђурђеву брату Станиши у Стамбол, који се тамо потурчио и постао Скендер-бег. Тај пример осветљава, у необичној мери, морал и психу једног дела наше средњевековне династичке властеле. Да би се спасла могућност власти и бољег живота, жртвовало се начелно и доследност, цепала се рођена породица и упућивала да служи на два сасвим противна фронта, крсту и полумесецу, злу или добру. Из овог случаја, и све чешћег примања ислама од наших великаша види се у исто време како се у њиховим редовима губи вера у победу хришћанске ствари и како се, ради личне користи, тражи наслон на победнике. Народну свест, и веру, и морал јуначке патње, остао је да чува, поред дубоко националног свештенства, само убоги пук, који је свикао да све сноси и подноси, као зле године и све ћуди времена, а да дубоко поштује своје наслеђе старине и образа.
Из Италије, преобучен као фратар, Ђурађ је у фебруару 1500. год. прошао за Црну Гору кроз Трасте код Котора. Одатле се јавио Млечанима, а онда отишао Фериз-бегу. Овај га је примио врло љубазно, па потом послао у Цариград. Већ 17. марта био је Ђурађ на Порти, дочекан лепо и од самог султана. Међутим, није могло бити ни говора о том, да га султан врати као владара у Црну Гору. Место тога он му је дао једну област у Анадолу са 25.000 аспри годишњег прихода, пошто се Ђурађ и формално одрекао својих права на Црну Гору. Ђурђева жена, која је једно време живела тамо с њим, вратила се, још за његова живота, крајем 1503. год. у Млетке. После тога о Ђурђу нема више вести. Помиње се, али није сигурно, да је у Цариграду примио чак и ислам.
|
