Пад Херцеговине
Несметан ни од кога, незаморен годинама и толиким подвизима, султан Мухамед II беше решио, да 1478. год. сврши коначно са Албанијом и да узме упорно брањени Скадар, који је био средиште млетачке власти и утицаја у том крају и у суседној Зети. Год. 1478. пала је Скендер-бегова Кроја и сам султан примио је градске кључеве. Годину дана потом клонуо је и Скадар, пред којим је султан, као пример застрашивања, дао посећи 300 грађана из освојеног Дриваста. Иван Црнојевић је поштено помагао Млечанима, али им није могао помоћи. Шта више, навукао је на се гнев неумољивог Мухамеда. Иза Албаније дошла је одмах на ред и Зета. Турци су без велике муке заузели његов Жабљак, а после и његову земљу. Да не пане у ропство Иван је, као и много његових албанских суседа, пребегао у Италију, да, жељан отаџбине, једе емигрантски хлеб.
У тај мах изгледало је, да је дошао судњи час и Дубровнику и Херцеговини. Султан беше издао и заповест, да се дубровачка област подвргне његовим суседним санџак-беговима. Херцеговачки намесник и провали потом у Конавље и оплени га. Уплашени Дубровчани послаше посебне људе на Порту, који измолише поштеду признавајући султана и повисивши му данак. Султан им је на то 30. новембра 1480. признао "државу коју држите и владање и људе". Херцеговима је овог пута, у колико је још постојала на приморју, остављена на миру.
Док се краљ Матија носио с царем Фридрихом Турци су, званично, били неутрални, али су суседне паше искоришћавале сваку прилику да уграбе штогод у својој близини или да и иначе постигну штогод за себе и своје. Да би што више нашкодио цару Фридриху Матија је чак пристајао, да Турци преко Хрватске нападају цареве земље, да би му паралисале снаге и изазивале пометњу међу поданицима. Да такви турски походи нису могли проћи с миром и за Матијине земље разуме се само по себи. Такав је један од тежих случајева био и 1480. год., кад је босански паша Дауд, по повратку из Штајерске, опустошио и суседне угарске области. Кад су преговори о накнади штете остали јалови нареди Матија брзу казнену експедицију против Босне. Почетком новембра прешла је његова војска Саву и стигла без тешкоћа до близу Јајца. Пре тога је један одред коњице од 3-4.000 људи, под вођством деспота Вука, јајачког бана Петра Доција и хрватско-славонског бана Ладислава Егервариа, у брзим маршевима јурнуо према Сарајеву. Упао је у изненађени град несметано и харао га три дана. Турци су били збуњени целом том акцијом и повукли су се у врхбосанске планине. Пошто су се прибрали од првог страха организовали су отпор и стали су нападати Матијину војску кад се с пленом враћала према Јајцу. Доста оштре борбе водиле су се око Лашве. Краљ Матија је сам о њима јављао папи претстављајући их као велику хришћанску победу. О тој авантури, која није ништа променила у стању земље, сачувала се и једна занимљива песма, прва уметничка песма једног муслимана на српском језику, која се приписује у Босни још увек веома популарном Ајваз-деди. У Италији на такве се радосне вести у овај мах чекало с нарочитом чежњом, јер је тамо, после турског искрцавања у Отранту, у августу, био завладао велик страх. Сав је свет са зебњом чекао каква даља судбина чека јужну Италију и можда сам Рим.
Хришћански страх смирила је ненадна вест о смрти силног и опасног Мехмеда II, који је завршио живот од колере, 3. маја 1481., управо у време кад је спремао напад на Родос и његове јоханитске витезове. Одмах иза његове смрти почела је дуга борба између два му сина, Бајазита и Џема, која је у прво време спречила Турке да предузимљу нове подвиге. Једно време се међу хришћанима чак веровало, да би та борба могла изазвати крупне поремећаје у тобоже још неконсолидованом Турском Царству. Међутим, све су те наде остале празне. Турска војничка снага чврсто је држала власт и осигурала престо Бајазиту. Против ње нису смели ништа да покушају заплашени и скрхани хришћански поданици, а растројени суседи више су рачунали с турским међусобицама, него са сопственом снагом.
Колико Турци нису били озбиљно поколебани тим сукобом између браће види се најбоље по том, што су несметано настављали своје акције на Балкану. Хтели су, да коначно реше и питање Херцеговине. Херцег Влатко је можда поверовао, да су мађарски упад у срце Босне и међусобне борбе међу Турцима, и њихово повлачење из Отронта, били знак да турска звезда тамни. Он је у пролеће, 1481., упао у Босну, у исто време кад је и Никола Дукађин почео акцију у Албанији, очевидно с потицајем напуљског владара краља Фердинанда, који је хтео да одбије турски интерес од јужне Италије. Али за свој покрет Влатко није нашао никаква одзива. Није га помогао нико, ни у земљи ни са стране. Даут-паша босански намесник, оборио се на њ свом снагом и разбио га потпуно. Влатко се једва, с нешто војске, спасао у Нови. Тамо му је тек стигла у помоћ једна чета мађарских војника, које му беше упутио краљ Матија.
На тужбу херцеговачког намесника Ајаз-паше, да Дубровчани снабдевају храном и другим потребама Влатка и Мађаре у Новом, запретио је нови султан Бајазит II Републици врло озбиљно. То је допринело да се она тргне и да град, опкољен од Турака, морадне попустити можда и пре него што је мислио. Крајем јануара 1482. његова је судбина била решена. Изасланик Ајаз-пашин, војвода Ферхат, тражио је од Републике три барке, да би се у њима превезли они Мађари који су предали град. Херцег Влатко склонио се раније. Град се предао по споразуму, пошто су Турци пристали да мађарска посада слободно изиђе и пошто су се они сами побринули за превоз. Ти Мађари дошли су 31. јануара у Дубровник, а одатле су отпремљени даље.
Од целе Херцеговине остала су само још два-три мала утврђења на ушћу Неретве, које су држали Мађари. Међу њима је било понајважније данас скоро сасвим заборављени Кош. Сва остала Херцеговина дошла је у турске руке. Њено административно средиште било је најпре у Хочи (Фочи), која је пала под Турке вероватно 1471/2. год., а онда се постепено померало према западу, односно са Дрине на Неретву.
Народно предање очувало је много помена о Херцегу Степану, далеко више него о његовим немирним синовима. Његова крупна личност, сасвим природно, обузела је скоро цео народни интерес. У тим поменима он не изгледа увек лепо; много недела, и материалних и моралних, везано је за његово име; у извесним његовим поступцима наслућује се и види извор целе доцније несреће. Али је он, нема сумње, једна од најкрупнијих личности наше хисторије из друге половине XV века, неморалан не само по личним склоностима, него као производ времена и средине у којој се развио. Он је типичан претставник времена, кад је лично и себично владало над општим, у једној земљи где је идеалног и идеалисаног у породичном и државном животу бивало све мање, и где примери личног пожртвовања за нешто Велико и Светло нису могли да засијају и крену људе на епске подвиге. И с тога је Херцеговина пала више као тежак и кужан болесник, него као јунак чија погибија значи у исто време и нови живот.
|
