Српска деспотовина у Срему
Иако су сломили наше средњевековне државе све сем малог и политички потпуно безопасног Дубровника Турци ипак нису сломили и отпор нашег народа. Овај је настављао борбу на новим границама, понекад и на туђем подручју, са упорном тежњом не само да му српечи даље продирање, него и да, у колико може, поврати старо изгубљено подручје. У српској деспотовини у Срему, око неустрашивог и неуморног деспота Вука био се скупио леп број српских јунака који су с њим заједно водили честе борбе против Турака у нади да ће их с мађарском помоћу моћи потиснути.
Краљ Матија био је тад једина нада и Срба и Хрвата, који су хтели да настављају борбу. Он је први створио у Угарској стајаћу војску, да би могао бити активан у свакој потреби. Његова мисао је била да од Угарске створи јаку средњеевропску државу обухвативши у њу и Чешку и Аустрију. У тежњи да то постигне он је имао извесних успеха, али је у ствари тим ослабио и саму Угарску и њену мисију. Истрошен у борбама на западу и северозападу он није могао да прикупи, са доста резерви свих врста, мађарске снаге на југу, одакле ће једног дана круни Св. Стевана запретити главна опасност. Он је веровао да се довољно заштитио на тај начин, што је од Београда до Јајца створио једну врсту будне и снажне војне границе, која се наслањала на неколика веома јака и добро брањена града (Београд, Шабац, Сребеник, Јајце). Истина је, да за његова времена тај бедем није био пробијен, али је истина исто тако да је постао најозбиљније угрожен. Његови успеси на северу били су привремени, а опасност на југу остала је стална. Краљ Матија је ослабио земљу и својим унутрашњим реформама, иако су оне биле начелно корисне. Његова је тежња била да сломије моћ племства осионог и врло самовољног, и у том правцу извео је неколико мера, али не ипак толико да стварно постигне што је желео. Напротив, резултат није изостао. Племство се, одмах иза његове смрти, отело још више и својим држањем допринело је знатно да снага Угарске попусти у најодсуднијем часу. Као многим крупним личностима у историји догодило се и Матији, да је предузимао велике потезе у неподесно доба и да је идући за бољим и већим у ствари помогао негативном.
Осамдесетих година XV века било је више борби на јужним границама Угарске и у Босни. Инициативу су давали скоро подједнако српски погранични заповедници колико и Турци. Деспот Вук истицао се необично. Тако у јесен 1481., кад је разбио војску смедеревског заповедника Скендер-бега, па провалио у Србију све до Крушевца. Српски летописи бележе, како деспот Вук тада "расипа" Крушевац. Одвео је из његове околине преко 60.000 српских душа, а целу област је опустошио.
Те пресељене Србе краљ је дао настанити у околини Темишвара, недалеко од границе. Он је уопште желео да доста пусте јужне области насели, а и да Србе на тој страни ојача како би били способнији на отпор. Од 1478-1482. у Угарску је, по једном његовом саопштењу, било пресељено до 200.000 Срба. "Да би што јаче привезао досељене Србе и да би нове придобио на сеобу, донесе угарски сабор 1481. године један законски чланак, којим се Срби ослобађају од плаћања десетка католичком свештенству." Тим сеобама осетно је повећан српски елеменат у Банату, кога је тамо било и од раније, а нарочито од времена деспота Стевана. Читав западни Банат, с Бечејем и Бечкереком, држао је као свој посед у својству мађарског вазала и магната умни српски господар, вршећи тамо преко својих чиновника и административну власт. После је те поседе знатно проширио и његов наследник, деспот Ђурађ, добивши торонталску жупанију и добар део тамишке са Вршцем. У његово власништво допала је и у Бачкој цела долина Тисе од Чаруга до иза Сенте. У Срему краљ Сигисмунд дао је био деспотовом великом челнику Радичу град Купиник, потоњу "престоницу" Змаја Вука, а сем њега Срби су имали, као деспотове градове, Земун, Митровицу, Сланкамен. Деспотових имања било је и по осталој Угарској, али она нису била овако згруписана, нити се у њих, у приметнијем броју, усељавао српски живаљ. После пропасти српске деспотовине ти су огромни поседи прешли у друге руке, али је остао српски елеменат. Кад је обновљена деспотска власт са Змај Огњеним Вуком ти изгубљени велики поседи нису били враћени у целини породици Бранковића. Њима је запао у главном Срем. Међутим, нешто женидбом са Барбаром Франкопановом, племићком из познате хрватске породице а нешто поклонима краља Матије, Вук је знатно проширио своју границу према западу. Матија је радо гледао да му јужна граница буде што чвршће повезана у власти једног поузданог господара. Деспотових поседа било је и у пожешкој, крижевачкој и загребачкој жупанији, а допирали су све до Сиска. Главна му је била богата Тотушевина. На западу се налазио и његов тврди град Бела Стена (Feyerkenj).
Али српским људима није било суђено да остану само на тим угроженим јужним границама и да их бране својим прсима. Краљ Матија се баш у то време био заплео у поновни рат са Аустријом. Кад је његова војска у лето 1482. претрпела тамо осетан пораз морао је Матија лично да пође тамо, да би дигао дух. За тај поход њему су требали поуздани српски ратници и он их је добио у приличном броју (око 4.000 људи). Турци су, наравно, искористили ту запосленост Мађара на другој страни, па су у септембру упали у Банат, али су их код Бечеја, 9. септембра, пресрели деспот Вук, Петар Доци и Павле Кањижи и нанели им тежак пораз. Деспот се исто тако показао јунак и на другој страни. Кад су Турци у јесен 1483. из Босанске Крајине провалили до Крањске и Корушке сачекали су их на повратку, на Уни, "код брода Зринскога", деспот и хрватски бан Матија Гереб, па су их 30. октобра потпуно потукли и одузели им сав плен.
То је био и последњи подвиг деспота Вука. Још релативно млад, са каквих четрдесет година, умро је 16. априла 1485. немајући мушког потомства. Њега је прославила наша епска поезија, и бугарштичка и десетерачка, као мало кога јунака после Марка и Косова.
Није много прошло иза смрти деспота Вука кад је умро и други вођа Срба у Угарској, војвода Дмитар Јакшић. Враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, он је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. Доста бројни потомци његови и његова брата Стевана (+1489.) имали су своја главна имања у арадској жупанији. Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. год., па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски.
Краљ Матија ценио је вредност и сарадњу Срба и одлучио је с тога, да њихову деспотовину продужи и даље. Решио се, исто тако, да продужи у династији Бранковића као законитој и најугледнијој међу Србима. Избор је пао на Вукова брата од стрица Ђорђа, сина слепога Стевана. Стеван сам није више био жив. Као избеглица провео је најпре кратко време у Угарској, а затим, помаган од Дубровчана, у Зети и Албанији, где се и оженио Ангелином из чувене албанске породице Аријанита. Пред крај живота отишао је, по позиву своје сестре Катарине, удовице Улриха Цељског, на њена добра у Фриаулу, у тамошњи град Белград, који их је опомињао на отаџбину. Животарио је доста тешко. Пред смрт, 1. октобра 1476., упутио је једно дирљиво писмо Дубровачкој Републици, препоручујући јој своју породицу, јер, како вели, "ничим нисам имао у мом убогом дому учинити тестаменат". "Властело, молим вам се, немојте оставити моју Ангелину и моју дечицу да погину по мени, и да вас бог научи да имате к њима љубав како сте имали к нашим првим и с нама, и да их не оставите у њихово невољно време". Наскоро потом, 1477., Стеван је умро. За чудо је, да није ступио у везе са својим синовцем Вуком. Његова удовица Ангелина није се исто тако обратила ни Вуку, ни краљу Матији, него је крајем 1478. пришла цару Фридриху. Овај је примио лепо и уступио јој је град Вајтерсфелд у Крањској. Њени синови, Ђорђе и Јован, с њом заједно, заклели су се потом 9. октобра 1479. цару Фридриху на верност. Цар је према њима указивао велику пажњу и присуствовао је 1485. год. у Инзбруку удаји Стеванове ћерке Марке за грофа Бонифација Палеолога.
Кад је Краљ Матија као победник ушао у Беч 1. јуна 1485. стигла му је ту вест о смрти верног деспота Вука. Колико му је било стало до тога да за Вукова наследника доведе баш једног Бранковића види се најбоље по том, што је повео преговоре са Ангелином и њеним сином, иако је знао да су присталице цара Фридриха. Ови су прихватили понуду и из материалних и из моралних разлога. Цар Фридрих им није правио тешкоћа. Из Беча, преко Будима, дошла је деспотска породица у Срем 15. фебруара 1486. носећи са собом и мошти слепог Стевана. Краљ Матија дао је новом деспоту Ђорђу Купиник и Сланкамен, а заложио им је и Беркасово са његовом облашћу. Да покаже добру вољу према младом двадесетпетогодишњем деспоту краљ га је оженио рођаком своје жене, Изабелом, принцезом из арогонске куће, већ 1487. године.
После смрти краља Матије (6. априла 1490.) у Мађарској насташе велике унутрашње кризе. За престо се отимаху краљев незаконити син Јанош Корвин, затим чешки краљ Владислав, аустријски надвојвода Максимилијан и пољски краљевић Алберт. Скоро цело дотад створено Матијино дело дошло је брзо у питање. Деспот Ђорђе и славонски великаши били су за Матијина сина, и на Ракошко Поље, где се имао вршити избор краља, стигли су 13. јула са 7.000 коњаника. Корвин није прошао. Већина магната није могла да прими за владара човека који је носио жиг незаконитости. То је брзо схватио и он сам, па се нагодио са изабраним чешким кандидатом. Кад су видели да су пропали на избору аустриски надвојвода и пољски краљевић, сваки за свој рачун окренуше војску на Мађаре. Деспот Ђорђе је лојално помагао Матијина сина, а кад је он сам дигао руке од даље борбе, Ђорђе је, као стари пријатељ Хабзбурга, пришао уз Максимилијана. Остале српске вође, Јакшићи и Милош Белмужевић, не хтедоше да га следе, него се определише за изабраног краља Владислава. Они, шта више, уђоше и у борбу за његова права. Белмужевић је чак и допринео знатно, да су Максимилијанове чете крајем 1490. год. биле разбијене код Стоног Београда и потиснуте из Угарске. После тог аустриског неуспеха и после пораза Пољака на северу Владислав је остао господар ситуације. Мудро се, већ почетком 1491. год., измирио са својим противницима, не хотећи да их прогони. Међу њима био је и деспот Ђорђе. Као краљев пријатељ он је са осталим Србима суделовао при коначном обрачуну са Пољацима у битци код Кошица, 24. децембра 1491.
Како је централна власт у Мађарској после Матијине смрти почела нагло да попушта, то су сукоби између појединих великаша бивали све чешћи. Тако су учестале свађе и разбојништва између деспота Ђурђа и његова суседа Ловре Илочког, сина босанског "краља" Николе. Колико су односи били затровани и пуни неповерења види се најбоље из овог случаја. Кад су Турци 1491. год. кренули акцију против Јајца деспот није хтео да се одазове ни позиву краља ни калочког архиепископа да прискочи граду у помоћ све док не пође на војну и његов противник. Током 1493/4. год. у Славонији је између великаша вођен без мало прави рат, са пленењем и рушењем поседа и градова. Ђорђе и његов млађи брат Јован, који од 1492. год. носи исто титулу херцега, отимали су се нарочито за градове Берово и Костајницу. Кад је Ловро Илочки изазвао срџбу краља Владислава српски деспоти су, по краљевом позиву, напали и заузели Ловрине градове Митровицу и Ораховицу, крајем 1494. год. Страшна крбавска погибија од 1493. год., која је, по речима једног хрватског хроничара, претстављала "прави расап краљевства хрватскога" није, ето, послужила као опомена ни најближим суседима, ни самом двору, а камо ли осталом свету. Процес феудалистичког расипања снага у узајамној борби узимао је све више маха и није се скоро више дао ни зауставити.
Неочекивано, борбени и дотле врло активни деспот Ђорђе згадио се, изгледа, на све, одрекао се части и чина, и отишао у калуђере. Све је досад остала тајна шта га је могло определити на тај корак. Очевидно је само то, да је по среди било неко велико разочарање. Знамо да је био несрећан у браку и да се растао са женом. Кријући од мајке и брата постригао се за монаха у цркви Св. Луке у Купинову, једне ноћи 1496. год., а софиски митрополит Калевит произвео га је у Купинову за јеромонаха Максима.
Власт је примио његов млађи брат Јован, који је био мање сентиментална природа. Овај се оженио Јеленом, ћерком Стевана Јакшића, и тако се приближио својим сународницима, с којима до доласка у Срем није имао много непосредних веза. Био је веома борбен и свој кратки век провео је скоро стално под оружјем. А и прилике, у којима је живео, биле су сасвим помућене. Фрањо Бериславић, муж удовице деспота Вука, заједно са женом и децом одметнуо се у Турке и краљ им је зато 15. јануара 1496. одузео поклоњена имања. Калочки надбискуп и његови људи тражили су од православних деспотових поданика прописану десетину, иако су Срби од ње били законом ослобођени и нису хтели да одустану од тога поред свих Јованових претставки. Краљ је чак наређивао да се десетина покупи силом. Сам надбискуп је поручивао да мора бранити права своје цркве; "Бог је створио Угарску хришћанском, а не шизматичком земљом и деспот нема ту власт, да од ње начини српску државу." У исто време су Турци, с времена на време, упадали у суседне области, и поред тога што је између владара био склопљен формални мир, и вршили покоље и пљачкања. Тако је, приликом једног мучног препада, погинуо јединац син војводе Милоша Белмужевића, храбри Вук. У таквим приликама од српског деспота тражило се много. И да буде добар чувар границе, и енергичан борац, и вешт дипломата; да се брани и десно и лево; и да сузбија непријатеље и оне с поља и оне око куће.
На југу последњих година XV века није било неких већих кретања. Мађари су се држали још на целој линији од Београда до Јајца. Највише им је брига задавало то, што у оскудици финансиских средстава, нису могли да уредно исплаћују војнике и врше потребне набавке и да оправљају градове, ради чега је систем одбране временом постајао све лабавији. Наши људи, који су били обавезни да дају одређене контингенте војске (деспот је, на пр., сам имао да доводи 1.000 коњаника), муку су мучили са оскудице новца. Несигурна граница није било подручје где би избеглице могле створити услове за неку интезивнију привреду; за њих је, у осталом, било доста и то, што су давале најтежи принос у крви.
Од почетка XVI века ратна активност постаје много живља. Турци су из Босне 1499. год. почели да продиру у Далмацију, потискујући млетачки, а у доброј мери, иако у први мах посредно, и угарски утицај. Млечани су, у заједници са Шпанијом, почели потом прави рат с Турском, али су га водили у главном помоћу флоте. За ситуацију у Далмацији ништа није могло користити њихово много слављено освајање тврђаве Св. Ђорђа на Кефалонији. Сем тога, млетачку је активност много спутавало француско продирање у северну Италију и њихово заузимање миланског војводства. У нашим областима према Турцима хришћанска солидарност није била празна реч. Суседи далматински били су свесни да и њих може, кроз кратко време, стићи турска крива сабља и сасвим је разумљиво што су сматрали за своју дужност да им помажу. Јанош Корвин, који је по споразуму с краљем Владиславом имао добити наслов босанског краља и уз то част славонског херцега и бана Хрватске и Далмације, није имао среће у тим таштим плановима. Али је од 1498. год., као славонски и хрватски бан, спојио под својом влашћу цело подручје од Јајца до Сења. Он се брзо придружио Млечанима у борби против Турака, али није успео. На то су онда и Турци прешли у нападај. Први циљ им је био тврди јајачки град. У том граду власт су имали претежно мађарски банови (обично по двојица) и понекад суседни хрватско-славонски великаши. Од њих се истичу нарочито чланови породице Бериславића, потомци старог босанског бана Борића, који су веровали да је њихова старина из Босне, и то Иван и после Фрањо, који је поново стекао краљево поверење. Посредовањем папске курије дошло је до млетачко-мађарског савеза, а потом и до мађарске објаве рата Турцима (1501. год.). Турски нападај на Јајце 1501. год. завршио је са потпуним неуспехом; град је, у последњи час, спасао Корвин са хрватским и мађарским четама. Борба се око њега продужила, истина, и даље. Турци нису успели да заузму сам град, али су постепено продирали на западу до Лијевна и Цетине, а на северу до Маглаја. Њихове линије биле су се знатно примакле и самом Јајцу; сви важнији гребени, градићи, и клисуре око града с југа и истока налазили су се већ у њиховим рукама.
У овом рату истакао се и деспот Јован. Као Корвин и он је био "активиста" и пре службене објаве рата и водио је преговоре с Млечанима да дигне војску у њихову корист. Знао је свакако, да су на мађарском двору постојали врло моћни утицаји за солиднарну хришћанску акцију, па се није морао бојати никакве веће одговорности због својих поступака. Деспот је оперисао у Србији. С београдским баном Ђорђем Кањижијем дао је опсести Смедерево, а са другом војском крстарио је по околини. Пред сам Божић извршио је један врло смео, скоро дрзак, авантуристички подвиг. Са хиљаду коњаника он је преко области око Колубаре прешао у Босну, палећи и убијајући, па се одатле здраве главе вратио у Срем. Други упад у Босну извео је после месец дана, доносећи са собом велик плен. Заузети на другој страни Турци нису желели наставак овог рата са Мађарима, а међу мађарским борцима нарочито им је сметао овај борбени српски деспот. У два маха они су преко њега нудили мир, а њему лично обећавали су велике поклоне. Као посредник јавио се Ахмед-паша Херцеговић као Србин и као пријатељ Бранковића породице. Али се деспот није дао преломити. У лето 1502. он је с повећом војском, од 10.000 људи, као врховни заповедник на јужној граници, продро поново у Босну и код Зворника потукао Турке. После тог успеха Јован је упутио у Млетке свог брата Максима, да поведе преговоре с Републиком о даљој борби против Турака, тражећи помоћ с њихове стране, која је вероватно могла бити чисто материјална. То је и занимљив и важан корак, који казује да се Јован одлучује на извесне поступке, који имају тенденцију нечег самосталног. Млечани су се извинили Максиму, који је 19. новембра изишао пред дужда, да им је незгодно због зиме улазити у ближе преговоре о рату. У ствари, они су већ били ушли у преговоре с Турцима да се мире забринути за развој догађаја у свом непосредном суседству. Јер Шпанија и Француска, које 1500. год. беху склопиле уговор да деле Италију, дођоше у сукоб и током лета 1502. почеше са међусобним непријатељствима, која су се све више заоштравала.
Деспот Јован није сачекао даљи исход рата. Разболео се изненада и већ 10. децембра 1502. био је покојник. Како није имао мушке деце ни он, то је с њим изумрла мушка линија деспотске куће Бранковића. Цело његово животно дело, изведено у кратком року, било је само низ авантура, достојних епске песме, али безначајних за општу народну судбину. Мађари су се само бранили, али нису били више способни да предузму ма какву већу и организовану акцију за проширење својих јужних бедема. Срби сами могли су то извести још мање. А осећали су, међутим, и видели добро како турска сила стално подрива и то ново подручје на ком су се нашли.
Мађарска главна активност, за време овог рата, била је упућена према југоистоку, у источну Србију и западну Бугарску. У тој мађарској војсци налазили су се, као заповедници српских одреда, браћа Јакшићи, Марко и Дмитар, и војвода Радич Божић, који је мало пре тога прешао из Србије у Угарску. Мађари су прешли на старом историском терену око Храма. Заузели су Кладово и Видин, али никопољске тврђаве нису могли заузети. Њихова експедиција носила је од почетка карактер привремености. Била је кратка, састојала се у рушењу и пљачкању, и у превођењу тамошњег живља. Каже се, да је број пресељених Срба и овог пута био велик. Заповедник мађарске границе, Павле Томори, писао је мало касније, да се могла извршити "сва" Рашка, Србија, Босна и Бугарска, да је краљ хтео показати више слободоумности према њима, "који у својим душама имају љубав за веру и смисао за своју слободу."
После смрти Јованове краљ Владислав је понудио поново деспотско достојанство његовом брату Максиму. Али Максим није хтео да се прими, желећи да остане у својој свештеничкој улози. Полажући на углед Бранковића куће Владислав је деспотску титулу дао славонском племићу Иванишу Бериславићу, 1504. год., који се пре тога оженио Јовановом удовицом. Бериславићи су били суседи Бранковића и с њима већ у ближим везама, пошто се и удовица деспота Вука била удала за једног њихова члана, Фрању. Тако су они, као по неком праву, добили деспотску част међу Србима. Иваниш је добио и поседе Бранковића у Срему. Однос између њега и мајке Јованове и брата Максима није био добар. Безимени стари биограф Максимов пише: "уви, дође иноплеменик у дом њихов и отачаством и тај их иноплеменик изагна." С мајком и са моштима очевим и братовим Максим је отишао у Румунију, влашком господару Јовану Радулу, где је био лепо примљен.
Везе између Срба и Румуна постајале су од друге половине XIV века све срдачније и све непосредније. После пада бугарске државе они су се, пред заједничком опасношћу од Турака, као две хришћанске и православне државе, приближавале у знатној мери. Утицај српске писмености осећа се на влашком подручју кроз цео XV и XVI век, док је утицај српске уметности почео и раније. Лепи румунски манастир Козја, подигнут 1386. год., очигледна је имитација наше Раванице; а српских утицаја моравске школе има и више. На двору службена канцеларија је словенска, а таква је и сва црквена књижевност. Стеван Велики овако почиње многе своје повеље: "Милостих бож? ех мя Стефан Воевода, господарь земли молдавскои"; а слично и други. "Српска струја", пише Н. Јорга, "прошири се на штету византиске јерархије." Он нарочито истиче значај Никодима Грчића, ученог српског монаха родом из Маћедоније, који је подигао више манастира у данашњој Румунији и увео у њих словенски дух. Сузбијајући утицај присталица фирентинске уније молдавско свештенство упутило је средином XV века свог митрополита Теоктиста у Србију, да га ту посвети пећски патриарх. Србин, цариградски патриарх Нифор с краја XV века, нашао је своје уточиште у Влашкој и тамо је извршио канонску конституцију њихове цркве.
Румунске хронике бележе, да је Максим вршио осетан утицај на влашком двору. Њему се приписује у велику заслугу, што је измирио Јована Радула са молдавским војводом Богданом, и то пред саму борбу између њих. Можда је било и његове сарадње у раду патриарха Нифона, кога је, мисли се, он препоручио војводи Радулу. За његова времена почела је рад славенска црквена штампарија у Румунији са штампарем Макаријем, који ће по свој прилици бити онај црногорски штампар Црнојевићевих издања. У Влашкој Максим је примио епископски чин и постао је митрополит њихове новоорганизоване цркве. Вероватно је због његова угледа дошло до брака између младога Његоја Басараба и Деспине, Бранковића, који ће после бити помагачи наших манастира. Владика Максим остао је у Влашкој све до Радулове смрти (у јесен 1507.). Наследник Радулов, војвода Михња, није био човек са којим би Максим могао радити. Максимов стари српски биограф наводи, да је Михња ушао у сумњиве везе с Турцима, док друге вести говоре да је Михња имао католичких тенденција. Не слажући се са њим, Максим удеси, да му се повери једна мисија на мађарском двору. Кад је свршио поверени му посао он не хтеде више да се враћа у Влашку, него сиђе поново у Срем, а за њим доскора стиже и његова мајка. У отаџбини је Максим постао београдски митрополит, имајући под својом духовном влашћу све Србе у Угарској. Год. 1512. дошао је на влашки престо Јован Његоје Басараба, пријатељ Максимов, "величанствени заштитник уметности". У главном његовом помоћу довршио је Максим манастир Крушедол, као задужбину последњих Бранковића. У богатој ризници и данас се чувају његове ствари, као и рукописи његове библиотеке. За подизање манастира, првог већег културног средишта сремских Срба, дао је, на молбу "мајке Анђелије", свој прилог и руски велики кнез Василије Јовановић. Сем Крушедола, Максим је подигао старо Хопово, а можда и Прибину Главу. Њему и брату му Јовану приписује се подизање и још неких манастира, али се то не да поуздано утврдити. Међу манастирским радницима, који су наставили традиције наше старе књижевности, јављају се у Сланкамену и по манастирима понеки украјински писари, који су се, не знамо откуда и како, окупили око српских деспота. Тада се, мимо све друге градове, као мало кулутрно средиште истицао Сланкамен. У Крушедолу Максим је завршио свој живот, 18. јануара 1516. Многи српски поменици тим датумом завршавају списак наше старе "господе", а ту је завршна тачка и код доброг броја летописа.
Међутим, српска деспотовина постојала је и даље. Иваниш Бериславић (латински Johannes Berislo) потписивао се с поносом ,regni Rascie despotus’. Становао је у граду Купинику (или Купинову) и трудио се да добије поверење Срба. Са београдским заповедником није био у најсрдачнијим односима, јер им је недостајало узајамног поверења, а са хрватским баном имао је објашњавања због сукоба и грабежа на границама. Иначе, у нашем народном животу није оставио никаква дубљег трага.
Време извесног затишја, кад Турци за неколико година нису предузимали никакве веће иницијативе против средњеевропских држава, као да беше мало успавало савест Европе, па и саме папске курије. Заплети у Италији обузеше општи интерес. Борбе Француске и Шпаније о посед Италије створише тешке кризе. Папа Јулије II изгледао је у политици много друкчије него по познатом Рафаеловом портрету, где би човек поверовао у његову смиреност. Он је сав ушао у локалну талијанску политику, која је, истина, имала за Средоземно Море и шири значај, али која није обухватала и остале католичке земље и друге теже и за веру опасније проблеме. Једно време био се окомио на Млетачку Републику, која је својом перфидном политиком изазвала против себе не само њега, него и Француску и цара Максимилијана. У Камбреу су те три силе створиле и формалан савез против ње. Цар Максимилијан ишао је чак тако далеко, да је у јуну 1510. слао једног посебног повереника босанском санџаку Фериз-бегу са позивом да нападне Млетке. Турци су и без тога били обавештени о ситуацији код хришћана. Међу осталима извештавали су их о том и Дубровчани, којима је султан Бајазит II захваљивао на добрим и довољним вестима.
И Мађари су хтели да искористе ову млетачку невољу и тражили су повратак Далмације. Међу оним великашима који су били рђаво расположени против Републике налазио се и деспот Иваниш, за разлику од већине хрватских великаша који су јој остали пријатељи. Кад се 1509. год., с тим у вези, одметнуо бивши бан Андрија Бот, деспот је са 200 коњаника учествовао у његовом прогоњењу, али није успео да га савлада. Штитили су га хрватски и други пријатељи на све начине. За награду краљ га је 1511. год. поставио још и за бана у Јајцу и поверио му тај угарски део Босне. Да би лакше водио послове у Босни и у Срему Иваниш је као своје седиште изабрао Брод, који се налазио као у средини. Али на тој тешкој и одговорној дужности није могао остати дуго; у толико пре што га је и здравље почело издавати. Замолио је с тога краља да за јајачког бана нађе друго лице и краљ му је ту жељу испунио 25. маја 1513. Иако Иваниш није крив лично, ипак су се догађаји развијали и на његову и на општу штету. Од доласка на престо ратоборног и крвавог султана Селима I (1512. год.) Турци су постали много живљи и агресивнији. У Босни они смелим залетом још исте године узеше тврди град Сребреник са Тешњем и Соколом. То је свакако допринело да краљ прими оставку Иванишеву. Један важан бедем на одбранбеном јужном систему био је пробијен; Босна више није имала непосредне везе са Србијом. Деспот Иваниш није много преживео овај губитак. Умро је на почетку 1514. год., остављајући доста многобројну породицу.
И пре пада Сребреника, који је после био привремено и наново освајан, могло се наслућивати да катастрофе могу наступити сваки час. Граница је била недовољно заштићена. Сам краљ Владислав писао је у лето 1511. год. за Београд, "који је бедем скоро целог нашег краљевства," да је у очајном стању (,ruina muri pene esse desolatum’ његове су сопствене речи). У Јајцу су људи понекад гладовали, а хране је, скоро по правилу, било увек у малој мери. Многи од именованих високих чиновника нису хтели просто ићи на дужност, јер им се нису исплаћивале надлежности не само у реду, него понекад никако. Магнати су радили скоро сваки по својој вољи; краљев ауторитет падао је очигледно. Финансиске тешкоће створиле су у целој земљи тешко стање. Има поузданих вести, да су Млечани за новац придобијали извесне магнате за своју ствар. Да би се дошло до средстава правио се огроман притисак на народ и из њега се цедило све, док су многи магнати избегавали своје дужности према држави.
Да би отклонили пажњу од млетачког питања њихови пријатељи у Угарској тражили су покрет према Турцима. Правдали су га сталним турским повредама граница. У том правцу помагала их је и папска курија, да би ућуткала и своју савест и прекоре Европе ради учешћа у борбама по Италији. У Угарској се од 1513. год. проповедао и спремао крсташки рат. Извесне борбе на граници вођене су већ те године с променљивом срећом. Али место акције према Турцима цео овај покрет донесе једно велико и опасно изненађење за саму Угарску. Крсташи (мађарски "куруци"), међу које је ушло и доста великашких кметова или "јобађа", нису задуго морали да се крену на границу. Недостајало је свега. И хране, и одела, и оружја. У таквим приликама није било тешко изазвати протесте не само против тих недостатака, него против целог поретка уопште. Великаши, место да им бар донекле изађу у сусрет, одговорише притиском и забраном примања јобађа у војску. Али кад су се ови дочепали оружја нису више хтели да одустају. Изби бесан устанак против великаша, који се убрзо рашири у неочекиваној мери. На чело устаника стави се један племић, Ђорђе Дожа, кога наши летописи зову Ђурађ Секула. Од маја 1514. поче паљење и рушење спахиских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих. Дожин устанак добио је смртни ударац, кад је богати племић Јован Запоља стигао у помоћ опседнутом Темишвару и ту разбио његову невешту војску и кад је сам Дожа заглавио у бегу. Остатке устаника, од којих је међу Србима најактивније деловао неки поп Борбаш (ако му то име није надимак), разбиле су чете деспотице Јелене и помоћни одреди београдске посаде. У том устаничком покрету нарочито се бележи учешће шајкаша на страни крсташа. Устанак је у главном угушен већ у јуну 1514. год. Наши га свештенички хроничари бележе са осудом. Невоља је доиста била у томе, што су ти крајеви страдали не само од турских провала, него и у међусобној борби.
После угушеног устанка прешло се с новчаном помоћу курије на рат против Турака. Вођа мађарске војске био је победитељ крсташа, Јован Запоља, тада несумњиво један од најмоћнијих људи Угарске. Акција је предузета у Србији, с ослоном на Београд. Али, под Авалом, 6. маја 1515. год., Мађаре изненади смедеревски санџак Бали-бег и зададе им тежак пораз. Међутим, на западу, сви турски покушаји да узму Јајце и Клис остали су те године без успеха.
Деспотица Јелена, чији су људи учествовали у борби против крсташа, била је доста активна и енергична. Она је владала у име свог малолетног сина Стевана, коме је на дан очеве смрти могло бити десет година. Млади српски деспот растао је у време сталних борби и криза, кад се крхала цела зграда једне старе краљевине, и с тога није чудо што се у њему развио авантуриста са извесном храброшћу, али без правог моралног упоришта. У Мађарској, куд је год погледао, осећала се атмосфера расула. Краљ Владислав, који сам није имао никакве личне снаге, умро је 1516. год., и оставио је иза себе малолетног сина Лајоша. Угарска је, тужи се један њихов историчар, имала краља који није био господар. Магнати су се просто отели, а код свих суседа развили се прохтеви. Цар Максимилијан нудио се за тутора младом краљу и обећавао, ако треба, да брани младог краља од унутрашњих непријатеља. Запоља је оглашаван за непријатеља династије. Залажу се поједини градови и вароши; краљевска канцеларија се распада. Иван Борнемиса, један од краљевих тутора, писао је пољском краљу, да краљ сам једва може живети, "више пута нема ни у кухињи ништа". Краљевски печат иде од руке до руке. "Нема никога, који би се усудио јавно иступити или се заузети за свога слабога краља."
Такво је стање у Угарској у часу, кад на турски престо 1520. год. долази један од најактивнијих и понајвећих њихових владара, Сулејман Величанствени. Млад, са двадесет година, пун високих амбиција, тај даровити владар обраћа целог живота главну пажњу на европске догађаје. Његов отац Селим II оставио му је и сувише велике тековине у источном делу Средоземног Мора. Млади Сулејман смерао је с почетка да тамо, у извесној мери, настави очево дело и да одржава мир на западу. Али су сами Мађари, са невероватном лакомисленошћу, изазивали сукоб. Они су, као да су располагали не знамо каквом снагом, отезали да обнове уговор о миру, који им је Сулејман преко нарочитог посланства био понудио. Хтели су да натерају Турке на уступке. Бунила их је њихова активност око Јајца и око Шапца. У свом негативном ставу отишли су тако далеко да су турске посланике затворили и побили. На такво понашање дошла је као одговор турска објава рата и велика Сулејманова офанзива на дунавској и савској линији.
Турци су најпре заузели Шабац, око кога су већ од фебруара 1521. припремали јаку војску. Савладали су најпре њега, 7. јула, да би могли прећи у Срем и пресећи с те стране везе са Београдом. Ради тога су одмах на Сави подигли велики војнички мост, под непосредном пажњом султановом. Деспотица Јелена, уплашена као први и непосредни сусед, понудила је султану преговоре. Сулејман је био вољан да јој изиђе у сусрет и поштеди њено подручје, па је послао једног свог човека да утврде услове. Међутим, деспотица није смела да сачека Турке, или су јој можда дошле какве поруке с хришћанске стране, јер су се Мађари спремали на отпор. С тога покупи своје драгоцености и побеже с породицом својој браћи Јакшићима. Желећи да се покаже исправном према мађарској круни она упути турског изасланика на мађарски двор као роба. То, наравно, раздражи Сулејмана и он с тога нареди да се деспотица ухвати. Страдала су том приликом, природно, српска насеља у Срему, али деспотица се за времена спасла. Сам султан лично дошао је 30. јула у Купиник, мали троугаони град на Сави, да осмотри и њега и српски деспотски двор у њему. После те посете град је био разрушен, 9. септембра. Од двора данас више нема ни трага, док су се градске зидине очувале у приличној мери. Наш један летопис описује тај поход овако: Турци "прелажаху реку Саву као по суху, то јест по мосту, на ону полу Срема, а и други у лађама препловише, тако да није било могуће ни тим силним рекама задржати Измаилћане, иако се Мађар уздао у те силне реке, Саву и Дунав. И опколише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове." Иза Шапца пао је Земун, који су храбро бранили Михаило и Марко Скоблићи са 400 шајкаша, па потом и Београд. Мађарски заповедници Београда, уплашени и остављени без помоћи, побегоше из града раније, а одбрану препустише нижим командантима. Међу овима се нарочито истицао храбри вођа српских шајкаша Петар Овчаревић. Мађарска војска прикупљала се код Сенте и Толне, али се налазила у приличном нереду и била је малобројна. С њом се апсолутно није могло ништа покушати против силне султанове ордије. Изморена и невелика градска посада предала се на то 29. августа.
Пошто је освојио Београд султан је један део његова српског становништва дао преселити у околину Цариграда. Између Златних и Силивриских Врата основана је нова Белиград-махала, а иза Бујукдера створено је и ново село Београд. Ово је село било ослобођено од плаћања пореза под условом, да се брину о пијаћој води за град и за босфорска села. Из Београда су однесене мошти Св. Петке и Св. Теофане и још нешто црквених утвари. Цркве су, каже један извештај, биле све опљачкане. Док су временом ти становници старог Београда изгубили своје традиције и језик, очувана су у једном другом нашем насељу доста жива сећања на стару отаџбину. У селу Барјачићу на Дарданелима постојала је до Светског Рата једна српска колонија од близу 500 душа, која је чувала предање да потиче из Србије "султана" Лазара, од места Јагодице или Јагоднице. Српског насеља било је и у близини Барјачића, у селу Карађолу, све до почетка овог века. У оба села говорило се српски.
Пошто су освојили Београд Турци су га одмах утврдили и добро посели, хотећи да та важна тврђава остане у њиховим рукама. Домало су ту пренели и средиште војне и управне власти за Србију и границу, које се дотле налазило у Смедереву. За турског заповедника би постављен Бали-бег, одличан војсковођа, који се истакао у последњим операцијама и који је пре тога заузимао важна места смедеревског и босанског санџак-бега. Наши летописи бележе, како султан "расипа по Срему градове", и како по Срему "дивна места и села запустеше", а цркве и градове "Турци разорише." Настрадали су сви важнији градови од Митровице до Петроварадина и Сланкамена.
Извештај Јаноша Бебека од 7. октобра 1521. приказивао је стање у целој земљи да не може бити горе. Међу магнатима нема слоге; већају по читаве дане, па ништа не могу да сврше. До тог дана већ су се и разишли, "један горе, други доле." Војници живе без плате и не знају како да се прехране. "Бојати се", вели он изречно, "да ово наше краљевство не изгубимо." И други се већ прибојавају за њ. Имали су, у осталом, и зашто. Неактивна скупљена војска расипала се на очиглед свету; војници су бежали "тајно и срамно". И без тог речитог Бебековог извештаја видело се јасно, да је Угарска у немогућности да се сама одупре Турцима. Задати јој је падом Београда такав удар, пробијена је најглавнија јужна капија државе, а они нису стигли ни да покушају да тај залет бар на једној страни обуздају. Турци су свршили што су хтели и почетком јесени повукли су се према југу.
Млади српски деспот Стеван Бериславић дошао је можда већ крајем 1521. или почетком 1522. у опустошени Купиник и ступио је одатле у везу са Стеваном Баторијем, мађарским палатином. Али се у празном граду није могао дуго задржавати, него је прешао у Брод, у раније очево седиште.
Пад Београда и слабост Угарске отворили су многа питања. Шта сад? Ако подлегне Угарска угрожена је и цела средња Европа. Али, ако и не подлегне сасвим, може ли она сама, оваква каква је, спречавати турска продирања у више праваца? То се питање нарочито наметало Аустрији, у чије су јужне земље већ проваљивале турске чете из Босне. С тога је надвојвода Фердинанд почео преговоре са Мађарима о сарадњи, и то на тај начин што би његова војска могла деловати по Хрватској и што би аустриске посаде ушле у извесна места да их бране. Његовим тежњама ишли су у прилог и даљи војнички догађаји. Султан Сулејман поставио је за новог заповедника у Босни Хусреф-бега, дотадашњег санџак-бега у Смедереву, сина зета Бајазита II, који се истакао у последњим борбама око Београда. Добио је нови положај да на њему покаже своју пуну вредност. Свестан тога, он је већ с пролећа 1522. год са херцеговачким санџак-бегом предузео војне операције у Далмацији и заузео је Книн и Скрадин, док се Клис јуначки одржао. Идуће године Хусреф је заузео Островицу, али је био одбијен од Крупе. Али је главну пажњу посвећивао Јајцу, као тада најважнијем граду нетурске Босне. Оба бана у том граду, Петар Кеплевић и Иван Тахи, беху напустили рђаво снабдевани град, не хотећи да сносе одговорност за његову судбину. Кад су сазнали за то Турци су опсели и стегли град као у клешта. Једва и с муком дошла је у њ мала помоћ надвојводе Фердинанда, која је спасла ситуацију. Али она није могла да је измени. Радило се на мало, са ситним средствима, и без много поверења. И велика помоћ, и чак један велики покрет, тешко би у ово време могли зауставити турски замах, јер се процес у Угарској развијао потпуно онако као и у балканским државама. Са малим средствима само се продужавало животарење једног организма, за који више није било никакве наде да би могао оздравити.
Срби су се, на граници, углавном, држали са Мађарима, док су они у унутрашњости остајали мирни. Било је случајева, да су понеки и на границама прилазили Турцима гледајући њихову снагу и успехе. Такав је случај био, на пример, са поменутим браниоцем Београда, Петром Овчаревићем. Један наш летопис, писан свакако од неког калуђера, бранио је поступак Ђурђа Црнојевића, што је од Млечана "видећи њихову превласт и њихову скврну веру" пришао Турцима. Други наши људи, из хришћанске солидарности, делили су судбину Мађара, иако је све више постајало јасно да неће ништа бити од раније очекиване обнове српске државе њиховом помоћу. Кад је краљ Лајош 1522. год. поверио одбрану тешко угрожене јужне Угарске калочком надбискупу Павлу Томориу, који је показивао пуно добре воље да доиста буде од користи, овај је обратио нарочиту пажњу Србима. Нашао је одлична сарадника у дотле мало познатом војводи Радичу Божићу, човеку већ у годинама. С њим је обновио српску шајкашку војску, која је врло брзо показала своју вредност. Већ у јуну 1522. год. "дели" Радич Божић, како га назива једна наша белешка, разбио је код Петроварадина један повећи турски пљачкашки одред. А идуће године нанео је, заједно с Томорием, осетан пораз босанском Феркат-паши код Манђелоса, у Срему. Знатан успех постигао је Томори нарочито крајем 1525. год., када му је пошло за руком да придобије чувеног властелина Павла Бакића са Венчаца из Шумадије, да пређе на мађарску страну. Овај угледни српски племић прешао је у Угарску са петоро браће и 50 коњаника и са великим имањем. Њему за љубав ушао је поново у везе са Мађарима и одметнути Овчаревић, желећи да не остане нека врста одреда. Краљ Ладислав, ценећи значај Бакићев, поклонио му је град Шољмош мало пред своју погибију, 18. јула 1526.
Турци нису после освајања Београда оперисали са великим војскама од више десетина хиљада људи. Султан је за то време освојио Родос и спремао већу акцију према Египту. Његови санџак-бези вршили су нападе у суседству истина са жељом не само да узнемиравају него и да освајају, али за те своје акције кретале су само оне снаге с којима су располагале на свом подручју. Мађари су имали два-три већа локална успеха, па су се почели заваравати као да опасност није онако непосредна и озбиљна како им се учинила три-четири године раније. И с тога су наставили старе методе феудалне самовоље. О краљевом лакомисленом животу причале су се необично тешке ствари, и то основане. Државне касе биле су очајно празне. На молбе и преклињања појединих заповедника с границе краљ је, као просјацима милостињу делио по неколико форинта. Српском деспоту краљ је на четири молбе дао свега 33 форинта, Радич Божић је добио 185, а Марко Јакшић само 4 форинта! И с тога је у земљи настало запрепашћење, кад је Павле Бакић донео глас да Турци врше велике припреме и да је у њиховом плану чак поход на Будим, и кад је тај глас од почетка 1526. год. добио нове потврде.
У Мађарској су, истина, почеле одмах одлуке, наредбе и већања, али све више у теоретском него у практичном погледу. Краљ је слао поруке на све стране, али их је мало ко слушао. Његова нада беху аустриски надвојвода Фердинанд, његов шурак, и папа, који га је уверавао о могућностима новог хришћанског савеза. По рачунању мађарских одговорних лица цела земља могла је дићи на ноге до 60.000. Према турској сили, која је била четири пута већа, и то би претстављало малу снагу. А какви су тек изгледи могли бити, кад Мађари нису успели да саберу ни половину тога броја! Сиромах Бакић, који је сад чувао границу у Срему, доживео је тешко разочарање. У својој Шумадији он није могао добити права обавештења о приликама у суседној краљевини, о којој се причало као о неком снажном бедему хришћанства и за коју су Срби више од једног века везивали своју судбину. Сад је имао довољно прилике да види како иду ствари и да зажали што је и себе и своје Србе излагао узалудним жртвама. Мађарска више није могла да спасава ни себе, а камо ли њих.
Почетком лета 1526. год. почела је турска офанзива. Први је на реду био Петроварадин, који је пао 29. јула после тронедељне опсаде. Иза њега Турци су брзо и са мало отпора освојили суседне градове у Срему и код Осека направили мост за прелаз у срце Угарске. Краљ Владислав је прикупљао војску у Толни, али је до одсудног дана једва скупио до 20.000 војника. Многи магнати нису просто хтели доћи, а многи су закаснили, случајно или намерно. У тој војсци налазио се и добар део Срба под заповедништвом Бакића и Радича Божића. Деспот Стеван је, по краљевој наредби, остао да чува Славонију од евентуалних напада Турака с босанске стране. До битке је дошло на Мохачком Пољу. Она је била брзо готова, за два сата, 19. августа 1526. Мађарска војска била је брзо растројена и потпуно поражена; сам краљ заглавио је, на бегу, у једном набујалом потоку. Победник султан ушао је без даље борбе у мађарску престоницу 11. септембра. Овог пута он није у њој и остао и побио на будимске бедеме турски барјак, него се, по обичају почетком јесени вратио у своје земље.
Сломивши балканске државе, скрхавши сад и Мађарску, Турци су загазили у средњу Европу и учврстили се у њој. Судбина српског народа била је запечаћена за векове. Они су читав један век и по давали отпор Турцима, од Марице до Драве, да би их зауставили и спасли бар последње остатке своје државе и свог националног поседа. С тога су се били придружили и Мађарима и крварили за њих. Спаса није било. Турска снага била је већа, бујнија, и мудрије организована. Отада Срби постају раја, у ствари робље, поданици другог реда, осуђени да раде за друге. Њихова цивилизација, која је тако лепо и видно напредовала, пресечена је грубо. Пресахли су богати приходи дарежљивих владарских ктитора, разбила се инициатива културних великаша, престала активност изузетно лепо васпитаног женског дела нашег средњевековног друштва. Од XVI века наши манастири таворе живећи од старог капитала, књижевност замире, уметност прелази у занатство. Почетак Новог Века отварао је целој Европи нове видике; наш свет враћао се, међутим, на старе патриархалне обичаје, лишавао се многих благодети нове културе, и то што даље све више. Слој вишег друштва, који је био главни носилац наше средњевековне културе, ишчезао је под Турцима скоро потпуно, или се однародио, или посељачио; грађански сталеж стварао се, истина, и под Турцима, али са ограниченим средствима; а сеоски свет, који ће постати главна народна снага, туђио се од додира са властима и повлачио се сам у себе. Свештенство је све више добијало значај као учитељ и вођа народа, али је његово образовање, лишено ранијих могућности, све очевидније опадало. Било је доста примера да је једва знало читати и писати. Али је ипак било активно, жељно покрета, и пуно жудње за слободом. Оно је успевало да наш мали свет и у то доба робовања диже цркве и манастире, мале и скромне, али ипак корисне; да ствара школе, макар примитивне и врло оскудне; и да чак покушава подизање штампарија. Све је ишло тешко, с напором, понекад са зазирањем за живот. Неколика века таквог живота било је страховито искушење и није чудо ако је оставило доста трага.
|
