Projekat Rastko: Biblioteka Milorad Pavić

Српско барокно песништво у три таласа током XVII и нарочито XVIII века доноси новине у књижевне обичаје онога времена: најпре у прелазном периоду, који се као барокни медиевализам исказује у облицима где се преплиће старо и ново, потом у самом барокном и најзад у рокајном свом слоју.

1. Прелазно доба или барокни медиевализам

Барокни медиевализам карактеристичан ј е за све оне песнике који се тешко опредељују за силабички римовани стих, новину која долази из пољске и украјинске књижевности. Они се најрадије држе формалних обележја старог српског песништва (IХ-ХVI века) које нема изражен стих у данашњем значењу речи и нема риму, него се исказује у облику блиском реторичном химничном црквеном песништву и библијским версетима. Барок је у ову поезију током XVII и XVIII века продирао на различите и веома специфичне начине. У прози карактеристично је да се маниризам XV века обнавља са новом снагом у стилским напорима грофа Ђорђа Бранковића, који на граници XVII и XVIII века добијају барокну боју, или у писмима светогорских монаха Дубровачкој републици из XVII столећа, која се ослањају на древни маниристички поступак византијске и српске књижевности, па тако чине стилски адекватне пандане барокним писмима која из Дубровника стижу на Свету гору. У песништву барокни медиевализам обележава читаве области где се старо додирује с новим и где у пограничним зонама српска књижевност долази у додир с другим књижевностима. У Подунављу српска књижевност је у сталном додиру са аустријским и мађарским бароком, у Црну Гору барок је продирао преко Дубровника и Боке, у Србију са различитих страна: италијански и руски барок преко Свете горе, пољски барок преко Кијева, а домаћи барок преко Дубровника, Далмације и северне Хрватске. Песници барокног медиевализма поседовали су у својој древној осећајности неке особине на које се могао лако надовезати и накалемити барокни укус. Заједничке црте са наступајућим барокним стилом они су налазили у наклоности за снажан религиозни израз прожет љубављу непатвореном и готово овосветском, као што је случај код Арсенија IV Јовановића Шакабенте, када оставља свој антологијски Запис у сребру чудотворне иконе:

Недостојан син јесам
царице небесна, теби,
по богооткровењу ученика
сина твојега и Бога,
у сунце одевени лик,
украшен чудодејствија сребром
или златом, оденути, и овај,
света овога богатством
мноме начињен венац,
теби,
венцем од дванаест звезда овенчаној,
положити на главу.
Но ти, која си у свим тварима,
небесним и земним,
моје ка Теби и тобом к лику твоме
у чуду овом живоме,
топле вере усрђе и чисте
не презри;
поред свих, од овог света
тебе љубећег, утвари богатих,
што се за тебе сатворити могу,
примити може те и моја.¹

[¹Текст се наводи у данашњој језичкој верзији.]

Укус нове епохе огледа се код ових песника барокног медиевализма и у тражењу заједничког именитеља са новим барокним стилом у области других наклоности на формалном и садржинском плану, као што су интересовање за разуђеност израза, за метафоричност, за страсну религиозност, за опсесије које су им наметале мисли о пролазности и смрти, за алегоричност и херметичност, за маниристичке поступке и друге црте у низу сложених особина барока. Сензуалност замењивана грчем савести, екстреми мистицизма и рационализам, фанатичан ентузијазам непорочности, који се може данас сматрати изопаченим обликом сексуалности, све су то дилеме на које је био осуђен и српски песник. Његов песнички репертоар, међутим, није био условљен само уметничким преокупацијама напрегнутог времена и једног немирног поднебља, нестабилних турских граница, фестунга и опсада, где су заједно морали ићи и ишли су успех и смрт, радост и патња, раскош и беда. Атмосфера опште пролазности и несталности, мотиви варљиве среће и окрутне, неумољиве и неумитне смрти исто су толико наслеђени књижевни клишеи, колико и актуелни проблеми времена и стила који владају Европом у XVII и XVIII веку.

Метафора као "коло среће", која се јавља код Гундулића у зрелом дубровачком бароку, понавља се 1682. и код песника и митрополита Михаила, везаног за северна средишта, за Смедерево и Жичу, за Београд и Пожаревац. Исту тему кола среће имају и други песници барокног медиевализма, као Василије Петровић Његош, или Гаврил Стефановић Венцловић. У истој епоси јавља се и нова популарност древне "песме смрти", која се у средњем веку преводи с грчког а у XVI столећу с латинског, да у барокним временима дође до прераде песме смрти у новом стилу. Овој теми плаћају дуг анонимни и други песници као Кипријан Рачанин, или Гаврил Стефановић Венцловић, који своје читаоце води у једну "шетњу по гробљу" пуну реторичних питања која ударају право у барокни нерв човека раног XVIII века али евоцирају и оно што се данас зове "барокна готика":

И можете ли по костију прознати
тко је био цар, краљ, принц?
Врло разгледајте грозљиви зглед,
телеснога стаса зглавке, те кажите,
који је био који јунак, војак, војвода ли,
просјак, ил му на гласу кмет,
и врли бољарин богат?
Који ли је пак грбави старац
и фришак младић био;
груб, хубав ли, крштен, некрштен ли,
кога ли је који рода и племена?
Није ли све једно – земља и прах!
Кошчине ка камење ваљају се...

Венцловићева омиљена метафора "црни биво у срцу" отвара нову тему, тако типичну за раскол у души барокног човека. Јевтимијева атоска причесна молитва инспирисана Метафрастом, у 1642. години даје слику човека разапетог између светлих и тамних страна своје природе, мешање побожности и сензуалности јавља се код Венцловића у Химни богородичним сисама, или код Ненадића у Вероникином апострофу убрусу са Христовим ликом. Код песника барокног медиевализма може се назрети, поред ових садржинских и тематских оквира блиских барокном укусу и барокизација друге врсте, на формалном плану.

Сусрет две маниристичке школе, једне древне византијске, која траје у крилу старе српске књижевности и друге, нове барокне, одиграва се управо у овом тренутку и на тлу српске поезије XVII и XVIII века. Кићени стил старе српске књижевности познат као "плетеније словес", који се може пратити све до Кантакузина у XV столећу, поново добија снагу и израња на површину у Венцловићевим списима, где добија барокну боју условљену вероватно украјинским или пољским предлошцима, а може се упоредити и са Бранковићем. Један други облик старе српске књижевности, песничка загонетка, у барокним временима добија код Гаврила Тројичанина и других писаца XVII века херметичан облик, загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.

Напоредо са оваквим продорима барока у песнички свет који се држи средњовековља, јавља се и тематски паралелизам у песмама писаним различитим проседеима и различитим версификацијским поступцима. Тако се теме као: "унутрашњи замак", "варљива срећа", "јаукање грешника из пакла", "мртвачки плес", или пак песничке врсте, као писарске молитве, ламенти над пропашћу царевина или градова, над пропашћу Србије и Београда, јављају у оба облика: у невезаном слогу старог српског песништва и у силабичком барокном стиху с римом. Тако су се и похвале српским владарима и светитељима почеле певати поред древних литургијских форми и у пољском тринаестерцу.

Понекад јављају се и отпори новим песничким облицима, новој версификацији, па српска књижевност запада у нешто што би се могло назвати Птолемејевим петљама. Химна пролећу, позната из рукописних зборника српских и хрватских, писана у римованим строфама, код Венцловића заодева се у древну литургијску форму његовог реторичког песништва. Непознати Врдничанин пераштански ораторијум о боју на Косову, писан у стиху, преноси у прозу, итд.

Једна општа криза поезије и дезинтеграција сензибилитета јављају се у тренутку када српско песништво почиње да болује прелаз из крила једне, византијске у крило друге, западноевропске, бароком у том тренутку захваћене цивилизације. Најбољи песници барокног медиевализма, као Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680-1749), Кипријан Рачанин (друга половина XVII – почетак XVIII века), Арсеније III Чарнојевић (око 1633-1706), Арсеније IV Јовановић Шакабента (1698-1748) и други, једва да се могу препознати ако се одлуче на "пољске вирше", ако пређу у нови стил и почну стварати силабичко песништво с римом. Ако се упореди њихова поезија у традиционалном невезаном слогу са њиховом поезијом у стиху с римом, видеће се како се њихов поетски репертоар редуцира, како само неколико осећања и тема добијају право грађанства у новом свету поезије, окренутом формалним преокупацијама још неосвојеног помодног израза

2. Зрели барок

У једном новом декору, у средини обележеној новим барокним грађевинама, раскошним одевним предметима и ентеријерима опремљеним са новим барокним укусом од слике и гравире до књиге и илустрације уз књигу, ниче и српско песништво зрелог барока везано за римовани силабички стих са непокретним одмором. Најпре доста колебљиви једанаестерци и дванаестерци почињу продирати у песничко дело Гаврила Тројичанина, Кипријана Рачанина, Никанора Мелетијевића и Венцловића, као што их има и преузетих из руских извора (Партеније Павловић), док Константин Студенички средином XVIII века пише збирку духовних песама под насловом Стихи на архијерејскаја знаменија. Дванаестерцима се служе Орфелин (који у Магазину 1768. прештампава руске дванаестерце), али у свом Горестном плачу (1761) стих ломи на пола. Двоструко римовани дванаестерац јавља се у Боки под утицајем Дубровника и његовог барокног песништва и то како у епском, тако и у лирском и драмском песништву Црне Горе. Здравице непознатих бокељских песника, Змајевићево песничко дело, песме Вицка Болице и многи други песнички састави писани су овим стихом, а он је одјекнуо и далеко на Северу у српској књижевности Подунавља, где га непознати записивач уноси почетком XVIII века у своју рукописну збирку касније названу Ерлангенски зборник. У истом зборнику јавља се и неримовани дванаестерац, пореклом из народног песништва, који чини лакшим прихватање приморског облика двоструко римованога дванаестерца.

Ипак, основни стих српског барокног песништва, стих који је обезбедио прихватање риме и увођење силабизма у српску поезију, дошао је у српску књижевност са друге стране, из Пољске преко Украјине под називом "вирш". То је такозвани "словенски хексаметар" или пољски тринаестерац, силабички стих са одмором после седмог слога:

Посла на мја меч и Глад, зуби звереј љутих
напоји мја водоју из потоков мутних,
В достојаније твоје јазици придоша
и всју свјатињу Твоју вдруг опровергоша.
Трупија рабов твојих лежат побијених
в брашно птицам небесним, в смраде повержених
Крови их пролијаша јако воду зелну
а мене в плен введоша јако рабу бедну.
Појадоша мја љуте и опустошиша,
свех благ притјажаниј в конец истоштиша.

Овакви стихови, веома модерни за своје време, јављају се овде код Јована Рајића у плачу Србије над пропалом славом и несрећом свог народа под утиском читања једног страног песника, Емануила Козачинског, који је радио у српској средини. Доиста, мора се истаћи да је јављање пољског тринаестерца у српској средини и у српском песништву барока у почетку било условљено многим страним узорима и подстицајима. Први пут, колико нам је познато још из истраживања Павла Поповића, овај стих се јавља у српској књижевности средином XVII века, у Пентикостару штампаном у Трговишту у Влашкој 1649. године по наређењу српске принцезе и песникиње Јелене Басарабе. Песма тако објављена у пољским тринаестерцима била је и посвећена Јелени Басараби, а носила је назив Епиграмма. У пољским тринаестерцима отада се српско песништво исказивало све чешће. Посебно је велик број песама у овоме стиху читан и преписиван у школским уџбеницима реторике и поетике руске провенијенције, који су у српску средину почели доспевати око 1730. године са руским учитељима на подручју Београда и карловачке митрополије.

У зборнику непознатог карловачког магистра из 1734. године има 26 песама у пољским тринаестерцима, у Нотингемском рукопису (око 1729) и у варијанти тог рукописа у Новом Саду, број песама у пољским тринаестерцима још је много већи, готово је читав тај рукопис једна обимна збирка барокног песништва, прошарана понегде стиховима који најављују класицизам (Сапфина строфа). Мада је Нотингемски рукопис поетика преузета из руских извора, па и песме у њему припадају руској и украјинској књижевности, он је био у употреби по српско-латинским школама, с том наменом је преписан и ту је коришћен, па се мора рачунати с његовим утицајем на српско песништво и његова улога као и улога сличних приручника на усвајање пољског тринаестерца у српској књижевности не може се мимоићи.

После 1750. године неки Драгојевић потписао је дело Зрцало науке састављено у пољским тринаестерцима и у прози. Аутор је користио једно од издања Апофтегмате и беседе С. Полоцког, од којих је једна послужила као тема за дужу песму. Изреке поређане азбучним редом углавном су из античких извора. Тако дело својом поезијом припада бароку, а својим изрекама добија класицистичку боју.

Руски песник и значајан посленик у српској књижевности Емануило Козачински (рођ. око 1700) у својим песмама и у својој трагикомедији о српском владару Урошу V служио се овим стихом, и пренео га као наставник српских школа својим ученицима. Потом ће тај стих прихватити из уџбеника, са путовања у Украјину, у Кијев, и под утицајем Козачинског и других руских учитеља у српској средини многи српски песници барока, подвргавајући српски језик за њега скоро новој дисциплини риме. Павао Ненадовић млађи, Венцловић, Христофор Жефаровић (?-1753), Захарија Орфелин (1726-1785), Синесије Живановић (1711-1768), Јован Рајић (1726-1801) и многи анонимни песници неговали су овај стих, тако даје у пољским тринаестерцима била испевана свакако у XVIII веку већ химна светоме Сави, а Стерија је у класицизму преузео овај стих супротстављајући га античким песничким формама, док је Доситеј Жефаровићеве тринаестерце из Стематографцје (1741) памтио целога живота.

Пошто је пољски тринаестерац понекад карактерисан и као пољска адаптација александринца, дакле дванаестерачког стиха, онда би се и интересовање за пољски тринаестерац у српском барокном песништву могло уврстити у оне напоредне покушаје да се дванаестерачки стих усвоји у крилу српског барокног песништва.

На другој страни овог интересовања за дванаестерац и тринаестерац, стоји интерес у српском песништву за осмерац као стих и као полустих. Наслеђен из средњовековног српског песништва (песма смрти Аз данас умирају... испевана је у осмерцима), овај стих у барокним временима бива широко прихваћен. Висарион Павловић (крај XVII в. -1756), Синесије Живановић, Јован Георгијевић (поч. XVIII в. – 1773), Никанор Мелетијевић, Рајић, Орфелин и други песници имају песама у овом стиху, али се он јавља и у руским изворима њиховим. Осмерац као полустих с римом има Василије Петровић Његош (1709-1766) у својој поезији, а осмерци Ивана Антуна Ненадића, бокељског песника из средине XVIII века, воде у правој линији до Његоша у Свободијади.

Улога осмерца веома је важна и у стварању дужих стихова, тринаестераца (8+5) и четрнаестераца (8+6). У Ерлангенском рукопису, у усменом песништву, код Рајића, у латинским и другим стиховима у употреби по школама у оно време, и у руским узорима јављају се ови стихови као што се римовани тринаестерац (8+5) јавља и у Перашкој свадбеној песни Змајевићевог рукописа, или у поезији И. А. Ненадовића. У XVII веку још, у песништву Боке такав римовани тринаестерац постао је стих епа (Иван Крушала). Осмерац као стих и као полустих има, дакле, веома сложено порекло и настаје у српској уметничкој књижевности под низом разнородних подстицаја (усмена лирика, српско средњовековно песништво, хрватске побожне песме, украјинска и руска барокна поезија, дубровачка барокна епика и лирика, и најзад, латински школски обрасци). Овладавши овим лапидарним силабичким стихом и имајући напоредо с њиме две верзије александринца (дванаестерац и пољски тринаестерац) српско писано песништво освојило је у ствари ново средство песничког изражавања, цео један нови (силабички) систем версификације, који је судбоносно променио и његове садржинске токове. На мостовима између александринца и осмерца, и у оквиру њихових распона, изграђена је читава српска барокна поезија.

***

Жанровска обнова српског песништва у време барока омогућена је новим узорима и напуштањем система жанрова старе српске књижевности. Панегирик и свечана дедикација књижевних дела спадају међу најчешће неговане врсте овог новог стила. Негују их песници као Живо Болица, Трипо Скура, Никола Буровић, Фрањо Моранди, Стјепан Маровић, јеромонах Стефан, Козачински, Павао Ненадовић млађи, И. А. Ненадић, Орфелин, Јован Георгијевић, Рајић и други. Ламенти, тако типични за барокно песништво уопште, имају посебно место у песништву српског барока. Змајевић плаче над срушеним Дубровником, Козачински у својој трагедокомедији има плач Србије над својом судбином, на тај плач се надовезују Орфелин, који даје Плач Сербији (1761), и Рајић са стиховима Сербљија разграбљена и опустошена ридајет...

Поред панегирика писаних у славу Немање и његовог дома (Жефаровић), у славу српских светитеља (Синесије Живановић), или у славу личности новије историје (Козачински са поздравном песмом Вићентију Јовановићу, или Орфелин са истом таквом песмом Мојсеју Путнику), јавља се и низ песничких похвала у славу српских и других суседних земаља, које чине неку врсту патриотског песништва. Тако је Андрија Змајевић (1624-1694) опевао немањићке дворове на острву пред Перастом, Дубровник, Босну и Херцеговину, Рајић Београд под опсадом, анонимни песници Боку, Стефан Зурковић Срем, а Жефаровић је у Стематографији 1741. дао стиховане похвале читавог Душановог царства, укључујући и друге крајеве све до Хрватске као песничке девизе уз грбове. Синесије Живановић опевао је једну епархију, каталогизујући њена места у стиху, Висарион Павловић певао је у похвалу сарајевске цркве, а Василије Петровић Његош опевао је Црну Гору и њене споменике плачући над турском опасношћу и пропалом славом. Надгробни записи у пољском тринаестерцу јављају се код Козачинског, пригодно песништво неговали су скоро сви барокни песници (Рајић, Ненадић, анонимни Бокељи XVII века), а лирика добија прве импулсе у српском модерном песништву управо у овим временима и под утицајем са приморја.

Барокно песништво Црне Горе у XVII и XVIII веку обилује песницима и поетским врстама. Негују га Јероним Пима, Змајевић, Марко Ивановић Моро, Живо Болица, Трипо Скура, Никола Буровић, Лука Буровић, Петар Кинк, Фрањо Моранди, Стјепан Маровић, Антун Којовић, Василије Петровић Његош и бројни анонимни. Истиче се љубавна лирика бележена по рукописним песмарицама добротских помораца, пишу се песничке посланице, епиграфике у стиху, лирика, сатира и паскавила, духовне песме, пригоднице и покладна поезија.

* * *

Графички и звучни експеримент песника српског барока играо је посебно важну улогу. Carmina figurata, поступак примењен и у српском песништву XVII и XVIII века, иде за тиме да ликовно (графичко) знаковље допринесе утиску који оставља песма на читаоца. Уз смисаони и звуковни јавља се и ликовни корелат, што доводи до осложњавања семиотског ефекта. Песме се у то време почињу исписивати и издавати као посебне графичке целине украшене орнаментима и гравиром. Епиграмма посвећена Јелени Басараби из 1649. године носи кнегињин грб и уоквирена је верижицом од кринова, а око грба је њена девиза. Песме се отискују у малим књижицама засебно, или као легенде уз бакрорезне листове. Песници су у бароку и цртачи и гравери и архитекти (Змајевић, Жефаровић, Орфелин). Стематографија (1741) Жефаровићева у ствари је збирка стихова, иако делује као раскошни албум гравира и хералдике. Она носи посветну песму патријарху Арсенију IV Јовановићу, 56 поетских медаљона уз грбове и завршну песму у виду похвале Жефаровићу од Павла Ненадовића млађег. Орфелинов Поздрав Мојсеју Путнику (1757) раскошно је илуминисан албум са низом калиграфски исписаних песама уметнутих у оквирну химну и повезаних акростихом. Акростих, који постаје омиљен у српском бароку, јавља се већ код Козачинског у Привјетствију Вићентију Јовановићу; акростих се јавља потом код Висариона Павловића или код Орфелина да открије име онога коме је песма посвећена или име писца. Павле Ненадовић и Орфелин везују рефрене својих песама у засебне целине које носе поруку ако се рефрени читају, а песме прескоче. Магични квадрати, као онај Жефаровићев или Орфелинов, где се имена патрона и мецена могу читати од средишта у свим правцима, трајаће као мода све до класицизма и Стерије. Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Гаврило Тројичанин (или неки други песник, нама непознат), у XVII веку по својим рукописним делима оставио је стихове и друге текстове исписане у необичним фигурама: у облику пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова. Орфелин у Поздраву Мојсеју Путнику даје верижни преплет израђен од ситно исписаних стихова, где се крије песников потпис. На другом месту химну свом мецени Орфелин исписује у облику верижног преплета који приказује срце. Тако на плашту који придржавају два анђела у Орфелиновој књизи пулсира срце, чији је крвоток поезија, јер сплет саобраћајница што воде до срца у ствари су стихови. У Калиграфији (1759) Орфелин даје ореол сачињен од стихова који се читају и с лева у десно и с десна у лево.

Орфелин у Омологији (1758) користи један древни маниристички поступак остварујући троструку песму. Стихови су ту распоређени у виду троугла – два један до другог са малим одмором између, а трећи испод њих на средини. Попут песама низоземског песника Хенрика ван Фелдеке (van Veldeke, око 1145-1200) Орфелин овде у једну песму стапа три: прва се чита ако се песма схвати као целина, друга и трећа песма се добија ако се целина по вертикали подели на две уздужне половине, при чему се средњи стихови читају и уз прву и уз другу уздужну половину песме. Ево како звуче те уздужне половине Орфелинове посветне песме из Омологије, која је нека врста молитве за слободу:

Прва уздужна половина	Друга уздужна половина
Убо прошу Тебе на небеси Боже живи Иж свјаческа веси, Умнож ' лета Сем рабу твојему, Господину, Пастирју нашему, Паулу дивну! Сербскому народу Презлатују Даруј нам свободу!	Глас возношу Тебе на небеси Иж свјаческа веси, Милостиви Сего света Сем рабу твојему, Сербском сину, Пастирју нашему, Аки гривну Сербскому народу Богатују Даруј нам свободу!

Акустичка трагања, карактеристична за стару српску књижевност, јављају се и у барокном песништву код Венцловића у силабичким дванаестерцима, Синесије Живановић читаве строфе испуњава стиховима начињеним искључиво од имена места из околине Арада, а барок у Боки (Ненадић) са игром еха који мења и допуњава стих, понавља се и на северу, код Рајића у спеву Бој змаја са орлови (1791). Техника акростиха и парономасије преживеће барок и остаће у наслеђе класицизму. По класицистичким уџбеницима поетике и реторике биће још увек коришћене необичне фигуре састављене од стихова (carmina figurata), сликана поезија или магични квадрати, иако ће тада већ бити смешно што Рајић у својој позно издатој историји оставља поруку скривену у неку врсту акростиха.

3. Епско песништво барокних писаца

Посебно место у песништву барока има еп. У књижевности Црне Горе он је обилатији него у српској књижевности Подунавља. Нарочито снажан замах добија епско песништво барока у Котору.

Око перашког боја против Турака 1654. године циклизира се језгро више епских дела Настаје тим поводом једна народна песма, један спев о том боју пише Андрија Змајевић (1628-1694), а истој теми посвећује свој еп пераштански опат Иван Круштала. Под утиском великог потреса који је разорио Дубровник 1667, Змајевић је испевао дужу поему Словинска дубрава. Побожни спев посебно је негован у барокној књижевности Црне Горе. Иво Болица 1660. на италијанском пише спев о животу заштитника Котора св. Трифуна, Вицко Болица, Вицко Дудан и Доминик Цецић (Динко Зечић) састављају спевове о животу и чудима блажене Озане, пастирице из црногорских брда, која се из православног села Комана спустила у Боку да постане светица западног хришћанства. Религиозни еп одржао се у Боки веома дуго; на међи XVIII и XIX века Марко Ивановић, песник из Доброте, испеваће инспирисан Палмотићем свој побожни еп у шест одељака под насловом Спјевање откупљења свијета. Херојску епику у XVIII веку негују Крсто Мазаровић, Иван Антун Ненадић и Орфелин, који у Венецији 1765. објављује своју "историческу песму" о боју на Косову. Јован Чарнојевић (умро 1759), питомац Јана Томке Саског, у Јени 1740. објављује на латинском састављен спев De bello Panonico libri VI, а Јован Рајић даје историјски еп Бој змаја са орлови (Беч 1791) поводом сукоба хришћанских сила (Русије и Аустрије) са Турском (1787-1791). Захарија Орфелин опредељује се и за кратку епско-лирску форму у својој Оди на воспоминаније втораго Христова пришествија (1760), која носи макабристичку атмосферу.

***

У закључку могло би се рећи да је српски песник барока морао научити да своја искуства организује у оквирима језичког простора затвореног римом, непокретљивим одмором, бројем слогова и куплетом. Његове структурално-музичке преокупације, наслеђене из поетике средњовековне књижевности, постале су неупотребљиве. Са суштинских елемената поезије тежиште је пренето на формалне и резултати који су у почетку постизани нису били у сразмери са оним што је жртвовано, са уложеним трудом и са значајем који је имало овакво укључивање једног древног песништва са подручја византијске цивилизације у модерну поезију западноевропског барока. Није случајно што је у овом раздобљу у којем су преовладали помодни пољски "вирши" с римом, најбољи песник српског барока остао један писац барокног медиевализма, припадник прелазне генерације, поштеђен кризе сензибилитета која је погодила све "модерније" усмерене савременике његове – Гаврил Стефановић Венцловић.

Рококо

Песништво српског рококоа ускоро је поново изменило и преусмерило формална трагања барокних песника. Разлози ове преоријентације могу се наћи и у школским програмима XVIII века, где се почиње проучавати латинско песништво, које није засновано на силабичкој, него на стопној организацији стиха. Нови стих захтевају и јавне свечаности, честе и радо неговане у XVIII столећу, а управо ту се указивала потреба за акценатско-силабичким стихом, јер дуги силабички стих у куплету није био погодан за певање. Подстицаји из руске и немачке књижевности, акценатско-силабички систем учен по школама теоријски, и теоријска мисао руских песника теоретичара, (Тредјаковски, Ломоносов) олакшали су прихватање акценатско-силабичког система и у српском песништву. При томе, посебно важну улогу играла је у почетку певачка нумера уметнута у драмски текст ("кант") дошла из руског театра петровске епохе. Утицаји са Запада доносе већ јампски осмерац и његов трохејски пандан (Буквар славенски Рим 1753). Пролећна химна (која потиче из латинских извора – Carmina burana и која се почиње преносити кроз хрватске и српске рукописне зборнике поезије) очигледно носи кроз различите језике и књижевности исту мелодију, која условљава њену строфику и ритмику, а та строфика је сложена, версификација је акценатско-силабичка и све то води напуштању силабичких традиција барока. То преношење мелодијског обрасца (а он условљава и версификацију) доноси понекад и тематске промене. Певачка нумера која, уметнута у руске побожне драме, пореди Богородицу са грлицом, у српској средини преноси ово поређење са Богородице на персонификацију Србије. Тако Козачински и Рајић у своје драме о Урошу V уносе певачке нумере Преславна Сербије..., односно Прескрбнаја грлице... За разлику од драмског текста који је у силабичким дистисима, "кант" има код ових песника компликовану строфу (aabccc) и акценатско-силабичку версификацију погодну за стопну организацију стиха и подесну за певање.

Важан следећи корак је одвајање "канта" (певачке нумере) од драмског текста и његов даљи самосталан живот. Рајић даје низ песама под карактеристичним називом "кант" или "пјесн" (1760. и 1766). Најважнији тренутак у даљем развоју српског рококоа и једна од кључних песама читавог барока јесте Орфелинов поздрав Мојсеју Путнику (Маловажное привјетствије, 1757). Пет певачких нумера уметнуто је у оквирну песму испевану у силабичким куплетима (пољски тринаестерац). Певачке нумере издвојене су и графички другачије представљене, а уз њих иду нотни текстови (на које се ове нумере певају) исписани на простиркама које држе анђели. Поздрав Мојсеју Путнику приликом његовог устоличења на положај бачког епископа у ствари је синопсис свечаности устоличења, са предлошцима за кулисе, за церемонијално кретање актера, са музичким прилозима, оквирним песничким текстом у облику декламације и певачким нумерама у облику рокајних поетских медаљона уметнутих у декламацију, датих у компликованим строфама презасићеним троструким и чак четвороструким римама.

Ова ново рококо версификација донела је знатне формалне новине у српско песништво. То су: сложена строфика (од осам до десет стихова у свакој строфи), напуштање изосилабизма (стварање строфе од стихова неједнаке дужине), стопна организација стиха уместо силабичке, поновно удруживање поезије с музиком, увођење мушке и дактилске риме, раније коришћене у силабичким стиховима само по изузетку, и нова тематика песничког дела. Полиметрија и специфична строфика непарног броја стихова, често комбинованих са рефреном, могу се упоредити са рококоом немачке поезије (К. Ф. Шубарт, Ј. М. Шнојбер, Ј. В. Симлер, итд.) и руског песништва (Сковорода). Важно је најзад рећи и то да рокајна версификација веома брзо продире у рукописне песничке зборнике XVIII века, који се после Пролећне химне пуне оваквим певаним песмама духовног и другог садржаја. Тематика рокајног песништва понавља неке теме барокне поезије (песма смрти, покајничка побожна песма, ламент, панегирик), или неке поступке барока (акростих, парономасија, игра повезивања рефрена). Али, док је у барокним стиховима песник у акростих најчешће скривао име свог патрона, високе личности којој је панегирик посвећен, рокајни песник ће у акростиху оставити забележено сопствено име:

Знају причину сетоват бољно,
вес ја грозју сја в мисли довољно,
бо как родил сја,
на свет јавил сја,
то мње беда,
то мње беда.

Ах, сам начаток бил мње нешчастљив,
что ја родил сјa, всјак бил завистљив:
вси удручали,
дихат не дали
мње бедному,
мње бедному.

Хромо шчастије моје бивало
и чисто в светје оно згибало;
кто мене љубил,
но в том не пребил,
измењајас,
измењајас.

Аште ли кому ја приклоњу сја,
злобној трудит сја да разлучу сја:
вес он завистљив,
да би ја шчaстљив
с кого не бил,
с кого не бил.

Радујет сја он когда ја паду,
с чијеј клевети попанус е беду:
да не востану
в шчастија страну
крепко стрежет,
крепко стрежет.

И отечество уж, ненавидит,
ибо в њем бољшој тут мње завидит,
жит в том не даја,
всјуду гоњаја
општој Зоил,
општој Зоил.

Ах, беда моја, беда по всјуди!
Њет места нигде где живут људи
Да би мње жити ,
И себе свити
За некој ден,
За некој ден...

Нове теме рокајне поезије су популарна пролећна песма, варирана на безброј начина, побожна песма са поентом окренутом љубавном песништву и нарочито јак сензуални и галантни набој љубавне лирике. Јован Авакумовић и низ анонимних песника стварају у рококоу репертоар ласцивних песама, које се понекад додирују са рокајним укусом певача усмене поезије, а понекад сликају један галантни свет у распадању, када ласцивно живи као један од појавних облика опште друштвене климе. Иако у песницима као што су Козачински, Орфелин, Рајић, Ј. Авакумовић и други, српски рококо има своје велике представнике, највећи успех и продор рокајног песништва српског постигли су анонимни песници. Њихов век био је кратак и готово се може рећи да никада у српском песништву ни пре ни после ниједна генерација песника није тако кратко деловала, тако рано прецветала, а тако много променила и донела књижевном животу, као што је био случај са песницима српског рококоа. Без њиховог версификацијског експеримента српски класицизам не би био могућ, а српски песнички језик не би био оспособљен за акценатско-силабички систем, којим се служи до данас.

Жанровски рококо српских песника има додирних тачака са раним класицизмом и предромантизмом, паје тешко повући границу између ова три стила од којих су два у успону, а трећи се гаси. Пасторала која се у српском рококоу јавља још у првој половини XVIII века, код предромантичара стиче нову популарност управо захваљујући култу природе који они негују. С друге стране, пасторала за класицисте значи враћање античкој буколици. У том погледу посебно место и улогу имају идиле Геснера у српској књижевности; после Трлајића, који 1793. чита и у стиховима прерађује Геснерове идиле, настаје права мода овог песника, док пастирске игре негују потом и други класицисти као Јоаким Хедл (на латинском), Мушицки (у својој раној рокајној фази, коју прати и рококо-версификација), потом Ј. Хаџић, В. Максимовић, Малетић, Д. Нешић и други. Међу предромантичарима могу се пратити трагови рококоа на основу анакреонтских наклоности које показују Соларић, Дошеновић, Пачић и други. Тако преко буколика и анакреонтике српски рококо прелази ка класицизму и предромантизму мешајући версификацију и стилска усмерења, што, уосталом, није одлика само српске књижевности овог раздобља

Драмско стварање у време барока

Српска барокна драма носи обележја једне књижевности развијене у крилу византијске цивилизације, где је позоришни живот дуго био у сенци цркве. Изузетак је сакрална драма у Боки Которској, где се у крилу западног хришћанства негују пасија и други облици црквене драме у Будви, Котору, Доброти, Перасту. Аутори ових сакралних драма, често анонимни, пишу дела као Плач Госпин, Приказање муке Језусове, Приказање разговора Језусова... итд. уносећи у њих елементе барокног театра (спој побожног и сензуалног, игра одјеком, који мења смисао реплике и сл.). Иван Антун Ненадић (1723-1784) у XVIII столећу је средишна личност у књижевности Боке, као што је то Андрија Змајевић у претходном столећу. Студент у Падови, доктор црквеног права, Ненадић је од 1753. био жупник цркве св. Еустасија у Доброти. Песник, теолошки и драмски писац, човек проницљивих идеја о језику и правопису, Ненадић је оставио за собом Попијевку о ослобођењу удовице Крила Цвјетковића... испевану поводом једног догађаја из 1748. године, спев Шамбек (Венеција, 1757), који ће касније користити и Качић, Пјесне духовне у част Тонине Барижони (1757) и пасију Приказање муке Језусове, на којој је остао траг читања Шекспира и која се и данас изводи. Право барокно позориште, које је имало у дидаскалијама упутства о употреби машинерија, Ненадићева драма говори модерном уху и оку једном својом другом димензијом: то је драма у којој се показује како је тешко повући границу између чистих и прљавих руку. И није случајно што Јуда ношен очајањем и неким осећањем метафизичке правичности хоће са собом у пакао да повуче не Петра, који се и сам неколико пута узастопце одрекао Христа, него управо безгрешног св. Ивана, онога који је остао до краја без мрље. Сусрет небеских сила које ћуте (Христ, Богородица), певају (анђели) или се јављају у одјеку људскога гласа (Бог, Милосрђе, четири елемента), са људским страстима манифестује се у дубоком међусобном неразумевању.

Ораторијум, типична сценска врста барока, јавља се у Перасту на тему косовске битке, али га негује крајем века и песник из Доброте, Марко Ивановић. Косовски ораторијум настао у Перасту одјек је – у новој књижевности врсти и стилу – приче о Косовском боју познате у српској књижевности ранијих раздобља, и одмах се прерађује у прози у једном од фрушкогорских манастира у XVIII веку, али тако даје понегде још увек могућно препознати типичне римоване дванаестерце пераштанске стиховане верзије.

Врста ораторијума прихваћена са друге стране, из Пољске и Украјине, јавља се у првој половини XVIII века такође у Подунављу. Благовештенска драма Гаврила Стефановића Венцловића и други његови сценски текстови били су у склопу његових беседничких лекција приказивани српској шајкашкој пастви у Коморану, Ђуру, Сент-Андреји, Острогону и другде. Текст Венцловићеве драме писан у прози, извођен у цркви и ослоњен на три основна чиниоца (коментатор, дијалог и хор) показује да је реч о такозваном сакралном ораторијуму, у којем је беседник и сам имао видну извођачку улогу или чак више улога. Једна друга Венцловићева драма ове врсте (Блудница, патикар и велики доктор) – драма о блудници коју спасава Христос, допуштала је аутору да пред публику изнесе веома ласцивне елементе, којима је контраст спаситељев лик.

Друга област барокног театра значајна у ово време је школско позориште. Оно ниче под јаким утицајем руских учитеља који су тридесетих година XVIII века почели предавати у српским школама. Један од њих, Емануил Козачински, дао је 1733. "трагедокомедију" (спој сценског дела високог и ниског стила) о последњем српском цару Урошу V и она је 1734. године играна у Сремским Карловцима, где су комад извели ученици тамошње српско-латинске школе као јубиларну представу. Дело је поред радње везане за српску историју имало балетске тачке и међучинове који су разгаљивали гледаоце својим ведрим и хуморним тоном, независним од тока основне радње. Алузије на савремене личности, симболичност радње, и нарочито бројне персонификације и митолошке личности су драми Козачинскога дале изузетно свечани тон и Јован Рајић крајем векају је прерадио и у том новом облику штампао (1798) под називом Трагедија... Уроша Пјатаго сећајући се с поштовањем свог учитеља Козачинског.

Трећи значајан облик српске барокне драме припада носећем придворном позоришту. То је "вертеп" – божићна драма, позната и у другим књижевностима (Пољска, Украјина, Чешка, Русија). Стари предбарокни текст српског вертепа није сачуван, мада Бранковић помиње у Хроникама термин вьр'топ (IV 1103); до нас је допро само образац и термин украјинског порекла, који је очигледно негде тридесетих година XVIII века уведен и у српско школство под утицајем руских учитеља. Текстове за вертеп, међутим, писали су српски песници (Јован Рајић, многи анонимни), али су по српским песмарицама бележени и Сковородини вертепашки текстови (Ангели снижајтесја... и сл.). Вертепска драма састојала се у старијој (несачуваној) и у овој барокизираној верзији из два дела: првог, који је у стиху обрађивао поклоњење мудраца новорођеном Христу и другог који је у прози, са много народног колорита и са ликовима из народа, на народном језику и у хуморном тону стварао ведру атмосферу. Ликови овог другог дела у српском вертепу разликовали су се од украјинских и имали су нарочита имена и нарочите улоге и одећу: то су били Чобанин и три "губе" (чиче): Ђука, Тодор и Петар, или Гвозден, Стакоњ и Зрно. Уз вертеп је понекад ишла и луткарска представа и вертеп је после 1740. године све до средине ХIХ века стално "ношен" по српским местима и за то је постојао посебан назив: "носити звезду".

Српско барокно позориште донело је неколико веома значајних новина у српску књижевност. Управо барок је донео прве кораке ослобађања од вековне црквене стеге, која је спутавала позоришни живот. Облик ораторијума негованог у Боки условиће сценско-епски облик у којем ће Његош обрадити свој Горски вијенац, придворни театар (вертеп) припремиће простор за класицистичку пасторалу, а међуигре у трагедокомедији и други (весели) део вертепа, отвориће простор развитку комедије у српској књижевности.

Барокно беседништво

Српско барокно беседништво обједињује два важна извора: искуства византијске омилитике преузета још у старој српској књижевности (Златоусти, Григорије Богослов, Василије Велики) и теорију и праксу модерног барокног беседништва Средње Европе, Пољске, Украјине и Русије. Успон беседништва на Западу (Босје у Француској, Пазмањи у Мађарској) и у Пољској (Скарга) зрачи на Украјину и преко ње или непосредно и на српску књижевност. Главни беседници српског барока: Венцловић, Змајевић, Дионисије Новаковић, Павао Ненадовић, Јован Рајић познају оба тока, док Макарије Петровић (1734-1765) свој беседнички опус остварује у руској средини. Узори су им с једне стране византијска омилитика, с друге пољско-украјинска школа са Ј. Гаљатовским и Л. Барановичем на челу. Како су правила и беседе Гаљатовског и других украјинских писаца били веома рано одомаћени у српској књижевности и читани у оригиналу или у преводима Бакачића, Јеротеја Рачанина, Василија Недељковића, Венцловића и других, од Свете Горе до Сент-Андреје, српски беседници су и сами, према саветима из Кључа разуменија Гаљатовског и према узорима руске омилитике, почели удешавати и своје беседе. Кључ је давао веома опширна упутства како треба састављати проповеди: како треба поред црквених отаца читати и историје и хронике о разним догађајима и личностима, читати књиге о зверињу, рибама, птицама, дрвећу, камењу, да би се и њихове особине могле ставити у службу предмета о којем проповед говори.

Тако се у руској књижевности XVII века јавља низ зборника с циљем да попуне празнину у материјалима подесним за употребу приликом састављања беседа. Објављују се зборници са чудесима деве Марије као Небо новое (1665) или Скарбница, а св. Димитриј Ростовски даје Руно орошенное (1680) са 24 чуда распоређених по часовима дана и ноћи.

Под утицајем овакве литературе и оваквих теоријских схватања беседништва дошлим из Русије и Украјине, и српски беседници почињу се равнати и подешавати свој стил. Тако се и у српској књижевности барокно беседништво следећи своје узоре и њихове теоријске претпоставке почело служити једним радикалним поступком здруживања веома удаљених и несродних појава у исту складну целину.

Concetto српских беседника посебно је дошао до израза у богатом делу највећег писца епохе – Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749?), чије је дело од око 20.000 рукописних (делом илуминисаних) страница обухватило заједничким беседничким оквиром различите књижевне врсте од драме до реторичког песништва.

Венцловићев књижевни опус дугује знатно својим узорима, али је својом практичном страном потпуно окренут шајкашкој пастви, српским граничарским јединицама на међи између Истока и Запада, Турске и Аустрије, и представља једини књижевни портрет српског народа из прве половине XVIII века. Венцловићеве беседе писане на народном језику, веома чистом и стилски сјајно израђеном, бележене су поједностављеном азбуком. Остале беседе Венцловићеве писане су црквеном азбуком на српско-словенском језику и П. Ивић их је назвао последњим спомеником језика старе српске књижевности. У тим беседама, како једним, тако и другим, дат је широк програм претпросветитељске активности Венцловићеве, која тежи реформи на неколико планова. Венцловић напада нездраве обичаје (сахрањивање уз храмове, претерани број постова, прекомерно давање црквама, сујеверице и враџбине, непотребно кињење тела), захтева просвету и за њега су школе и читање књига предуслов да се не изостане у средини која, иноверна и непријатељски настројена према српском живљу, бољим образовањем предњачи. Ненаучен човек тешко може "добро са злим раставити" – сматра он и његове беседе у ствари су једна непрекидна школа, бесплатна (како је истицао) и богата по разноврсности и вредностима које је он износио пред своју српску паству у Подунављу од Будима и Сент-Андреје до Коморана и Ђура. Попут других беседника овога времена, попут Данила Петровића Његоша, или Дионисија Новаковића, Венцловић је заступао права српске жене, и узимао у одбрану тежаке, који су оптерећени наметима у једној туђој царевини служили једновремено и другим сталежима српског друштва у Аустрији носећи на леђима терет свог и других народа. Строге речи укора племству, вишим официрским слојевима и свештенству, због злоупотреба и паразитског живота, "славном беседнику из Сент-Андреје" нису донеле ништа добро. Век је проживео као путујући проповедник, изнајмљиван од Ускрса до Ускрса и никада се није скрасио у Помазу, где је од моћног будимског владике тражио ћелију да је не добије, а његов огромни беседнички опус остао је до данас необјављен. Његово интересовање за усмену књижевност (он дели народне песме на мушке и женске сто година пре Вука), посебно за пословице, којих у његовом беседничком делу има у изобиљу, те понекад у низовима следе једна другу, осећање за језик усмене књижевности – све то чини Венцловићеве беседе веома комуникативним, чини од њих материјал од знатног етнографског интереса и даје им особен печат поднебља и средине за коју су стваране. У исто време те беседе носе веома разноврстан репертоар везан за духовна питања, за теме интелектуалне, религиозне, поетске и филозофске. Његов језик и стил најзначајнији су напор читаве барокне епохе српске књижевности и његова лексика везана за апстрактне појмове, његови бројни преводи одломака из Светог писма истичу се управо када се упореде са Вуковом реформом и са његовим језиком и преводом Новога завјета. Тематски, Венцловићево беседништво има веома широк распон. Има у његовом беседништву најразноврснијег анегдотског материјала од Антике до XVII века, који иде од наивне, готово народске поуке, до рафиноване, метафизичке симболике, библијских легенди испричаних веома лепим језиком, списа из српске, грчке, посебно византијске историје, потом из хебрејске и бугарске повести, моралних проповеди, фантастике са каталозима невероватних животиња или необичног камења, има филозофских трактата, естетичких огледа о музици и литургијском песништву, све до дугих и у византологији још непроучених одсека о иконокластичким сукобима у Цариграду. Његове идеје и идеје других његових савременика, изнете у барокним беседама, значиле су читав један програм барокног ерудитизма, енциклопедизма и рационализма. Та рана просвећеност у крилу барока заслужује посебну пажњу јер удара печат мисаоним токовима читавог стила.

* * *

Култ просвећивања жив је у српској књижевности већ од почетка XVIII века, али у једном облику који нема подлогу у просветитељским идејама што ће у том столећу тек захватити Европу, па и српско друштво. У тим раним тренуцима тај култ је део једног круга идеја распрострањеног колико у хрватској књижевности исте епохе, толико и у украјинској књижевности XVII и XVIII века. То је нека врста схоластичког рационализма којем су плаћали дуг и српски проповедници као и Павао Ритер Витезовић у Хрватској или Теофан Прокопович у Кијеву на Духовној академији.

Идеје схоластичког рационализма заједничке оним код српских писаца XVIII века могле су се наћи међу идејама њихових омиљених украјинских беседника. Довољно је навести неколико идеја из дела оних писаца који су се читали и преводили и код Срба, из дела Полоцког и Копинског. Ту се сретају овакве мисли:

"Пред свим стварима, и у свим стварима, нека предходи и нека увек пред тобом буде здрав разум и расуђивање"; "онај ко хоће да има здрав разум, умни напор њему увек следује и; "изнад свих добродетељи, да поштовани буду разум и расуђивање;јер то је почетак и узрок свега доброг". Родитељи треба децу већ од детињства да уче "или занату неком или другом поштеном каквом послу, да не би живећи у беспосличењу обикнула пороцима, јер лењост је маши њихова,...

Прекори које Симеон Полоцки упућује Русима у својим проповедима због тога што слабо маре за образовање (позивајући се чак на пример неговања грчке књижевности и културе у Срба), позив да се граде школе, његове поуке родитељима да не треба рђав пример да дају својој деци и да није грехота и батине употребити ако устреба – све су то идеје које ће се наћи и код српских беседника исте епохе.

Идеје претпросветитељског доба јасно избијају већ из посланице коју је 1721. године упутио београдски архиепископ и митрополит Мојсеј Петровић Петру Великом тражећи учитеље и средства за подизање школа. Митрополит се ту сетио радости Филипа Македонског што му се син родио баш у време када је на свету живео и учио "премудри Аристотел" надајући се да ће му овај подићи сина, јер "учење превасходи свако богатство". "Буди, державнејши Цару – писао је даље Мојсеј Петровић у Русију – к нам јако други Птоломеј ва Елинех... Не просим телеснаја, но душевнаја – сиреч помошти да сазиждем школи... Не жалте богатства, јакоже велики Артаксеркс писал к епарху елиспонскому о Ипократе и других такових мудрих људеј љубјаштих учење, с којим возвишајут се и сохрањајут се Царствија и спасајут се души... Буди други Мојсеј и избави нас от Египта неучења".

Козачински је и сам допринео преношењу таквих идеја међу своје ђаке у Карловцима и Новом Саду. Његова трагедокомедија о Урошу V исто је тако дело задојено идејама претпросвећености као и историја његовог ученика Рајића Козачински о томе даје небројене доказе. Он је начинио похвалу Вићентију Јовановићу узносећи га у тренутку

Јегда Академију премудрој Палади
В настве својеј вводиши ученија ради...

Он је у другом антипрологу као мото читаве драме о Урошу V дао дистих:

Мудрост јест всего блага начало и глава;
В десници јеја долгота дни, в шуици богатство и слава

а у десетом чину (дејствију) извео је пред публику персонификацију Србије која се горко жали на своју судбину оваквим речима:

Скорбљу ја до зела, скорбљу неутешно,
Јако без ученија ничто јест мње спешно.
Јегда бо ученије ва мње сократи се,
Тогда бије цело царство испразни се.
Смотрише Соломона, что себе желаше,
Егда но јерусалимско царство васхождаше;
Не желал сребра, злата, сокровишта многа,
Но јединој Мудрости от Господа Бога...
То мње јест скорб љутаја, то мње скорб не мала
Что не вем ученије от куду б достала!

Док Србија изговара те речи, један астролог с догледом пажљиво проматра небо, и најзад јој се обраћа с утешним пророчанством:

Се вижду незибљемо от мојега ока
Јако ти учитељи придут од Востока!

У тренутку када је драма приказивана то се пророчанство већ испуњавало, и њена публика и глумци-ученици који су је изводили били су већ у школи те нове учености што је долазила са Истока, прихватајући поред осталог и идеје претпросвећености које је Козачински ширио не само својом поезијом него и у својим китњастим беседама.

Један други беседник и савременик његов, Гаврил Венцловић, проповедао је исте такве идеје у својим говорима шајкашима у средњем Подунављу, око Будима и Сент-Андреје. Венцловић је, на пример, имао неограничено поверење у моћ просвећености, у значај школовања и неопходност књига. Он цркву схвата као школу: "Који ли нејмате сребра, да речем новаца, по школа учити се, а оно, ето, овде долаз'те, те купујте себи смок и пиће бадава!" узвикује он са проповедаонице. Низ његових изрека односе се баш на питање школовања, знања и учења. "Памет је сваком човеку господар и она царује; да кад је она слепа, човек је у мраку!" развија Венцловић народну изреку ум царује. Он сматра да се права побожност не може везати са незнањем и назадњаштвом, са запуштеношћу и примитивизмом: "Где нејма науке, ту ни Бога међу тим људма нејма"; "У злу и лену душу не улази – вели се – мудрост! "Ко"сам књиге не чати, а у цркви учења не чује, како може добро са злим раставити? Што је зло, њему се свиди да је добро, а што је по душу добро – он на то мрзи... Ко науке нејма, у многа зла упада!" "Чувење до памети стоји" – каже он на једном месту. У исто време сматра да је знање и обавеза: "Тко је мудрији, ваља му да је и попоштенији!"

Венцловић у свему томе није остао усамљен. Још један беседник из истог времена, Дионисије Новаковић, будимски владика, око 1739. године држао је на Академији новосадског епископа Висариона Павловића приступну беседу "О похвалама и користи слободних наука"."Већ у писмима Мојсеја Петровића пише један историчар ове епохе – има одушевљених подстрека за научни напредак, али у Новаковићевој беседи сведена је улога науке за развитак народа и држава у систем, сложен, истина, и тежак, али систем. Тешко би било изнаћи и једно поље рада, науци приступачно, које Новаковић не би истакао. Његове мисли нису још типично просветитељске из XVIII века, јер се не позивају на природна права, него на дела богословске и класичне садржине, али их није тешко пренети у просветитељски језик." (Н. Радојчић) Новаковић је пун радости што може одати похвалу науци, што "чрез многија вјеки бједствујуштаја Србија наша" није могла ни видети ни чути... Он је чврсто веровао да се науком одржавају и цвату народи и царства, да се с помоћу науке они могу и онда спасти када се поколебају – као, на пример, Холандија – а без науке вазда пропадају:

Науки чистејше всјкаго зрцала јављајут, кол красно, всехвалних добродетељеј сијаније, им же души благонаказаних злата светљеје блистајут. Науки обличајут страстеј мрзост и злообразије. В душах благородних воспољајут искри слави, разжигајут срдца к љубљенију благаго, ненавиденију злаго... Что хотјаште сами древни пити истином всем показати: всја боги своја под власт Венери и сина јејо Купидина предложита, Минерву же једину с Музами от страстеј безчестних изјаша... Науки јуности красота, совершеному возрасту слава, старости утеха. Сија скрбних увесељајут и паче мери тужити им не допуштајут, но великодушије в печали хранити совјетујут. Сија живуштим в благополучију вазносити се не дајут. Научајут бо, јако фортуное коло бо отазно јест. Скоро бивајет тое на версе что било на земљи, и паки на земљи тое, что на версе бјаше. Желајет ли кто всегдашное и всего мира састојаније и человеков всех нрави и обхожденија познати, ипак сего не удостојит се, разве средством ученија. Учиви се токмо повест творит прошедших известно, сказујет настојаштаја глатко, предвидит и будуштаја разумно...

О, науки, сокровишта некрадујемаја, о премудрости, богатство неотјемљемое (неотуђиво), утвари и красото, порфири и дијадеми царскија лучшаја!

Сличне идеје развијао је у својим делима још један барокни проповедник српски – Јован Рајић. Он је за највеће непријатеље свог народа прогласио незнање и његове последице, умеци о важности науке као и јадања због оскудице науке, па чак и смисла за науку код Срба, расути су по свим његовим списима; он и за историју сматра да је вредна као "учитељница благонаравија и премудрости". Његова схема тока живота сваког народа је једноставна – где науке цветају, тамо је и свако добро, а где су науке занемарене, тамо је унапред сигурна пропаст народа и државе: "Ест ли би јоште благороднија Науки и художества к толикому шчастију присоједињени в тое времја били без свјакаго сумњенија краљевство тое и до позних векова достигло би: но, како обикновено прикључајет се, идеже наука не царствујет и не управљајет штатом (државом), свјакое нестројеније и несогласије раждајет се..." Тако је и Рајић под утицајем идеја Теофана Прокоповича желео отварање школа и гајење наука у духу нове схоластике, као што је то било у Кијеву.

Све то, дакле, читав тај схоластички рационализам, није имао везе и не треба га повезивати са идејама просвећености, које су имале сасвим другачије корене, које су долазиле из других извора и манифестовале се у другим временима и код других писаца српске књижевности. Важно је да у овим, барокним временима те идеје нису остале само на вербалном плану. Неки од беседника разрадили су и практични програм своје делатности на просвећивању народа, који је обухватао веома широке области од преношења основних знања до излагања компликованих филозофских система, све у беседама на народном језику, показујући у исто време и несумњиве класицистичке наклоности. Тај барокни енциклопедизам њихов, како би се могли назвати такви програми, обухватао је у првом реду борбу против назадњаштва и примитивизма. Новаковићева похвала наукама остаје у оквирима општих места украјинске претпросвећености све док се беседник не окрене појавама у сопственој средини, док не нападне непријатеље просвећивања као непријатеље српског народа:

Да изидут на среду честних nаука клеветници, да чешут безстиднаго лица својего чело, преславних вештеј (ствари) укоритељи, да изидут на среду ругатељи вси и ненавистници Мудрости... , От научених, рече – всја злаја родјат се. Преждни наши не учили се, а лучше жили, свјатили сја, Богу били угодни сохрањајуште љубав междусобнују. " Ини же паки блудословјат: "На (ка)кују потребу нам таковаја ученија, када наш народ не разумејет? Не потреба нам благословцев и философов. "Иногда би сије сами прости говорили сељане, не било би весма чудно... Но вопросил бил и аз такових мудрецев, часто од баба, жена селских старцев хвалимија, – чим древни мнози позната и сохраниша љубов, светињу, и инија добродетељи, разве просвештеним разумом, разве законом и повељенми божественими, јаже о том научајут и настављајут слушашти ја? Но вем аз, добре вем, почто њекоторим учени мужије неугодни и наука немила! Неради бо сут, да кто увидиш и познајеш сљепоту их; иже себе именујут сљепцов вождами, хотјели би да вси будут им подобни, что би не било отњуд могуштаго познати и изобличити сљепоту же и неразумије... Прости простија не научаш, убо остало се тое чиниш мудрих точију (једино). Да посмотрјат сицеви, отечества својего врази и разоритељи, чим ниње (сад) многаја в Европе цветут и славјат се государства, еда ли не наукоју? Чим супостатом страшна и преодољевајут? – Наукоју. Наукоју не токмо народи и царства предобре окормљајут се, котораја непоколебимо стојат, но и колебати се некогда начинајуштаја, сојузом здружебнаго сагласија укрепљајут се и силу паче примљут...

Ми же, Серби вјерност своју множицеју к дому же аугустјејшему (бечком двору) в различних случајах кровију нашеју засвидетељствовахом, но всуе и туне (узалуд), когда ни пера имехом записати славнаја дјејанија храбрости својеја, ни уст умјехом отврсти да скажем. Убо, нашему злополучију (несрећи) виновна грубаја простотиња наша, јеју же неки безумни спасти се надејут. Она привела нас и приводит в подсмех и поруганије, окрест живуштим и целому кругу европејском љубјаштому наказаније (образовање) и мудрост...

Тако се српско барокно беседништво у својим најсрећнијим тренуцима окретало од страних барокних узора и обраћало једној сасвим одређеној публици, износећи јој пред очи њен живи, додуше, не увек потпуни и довршени, али у својој истинитости сурови лик. Једина слика српског народа у овом добу његова узраста остала је у беседама и словима ове епохе, у Венцловићевим проповедима шајкашима на средњем Дунаву, у Рајићевим беседама граничарима, у словима Дионисија Новаковића пред елитом српске младежи на Новосадској академији, као и у неким посланицима с јаким траговима беседничке умешности, које су сачувале огледе очигледно незаписаних, али негованих беседа владике црногорског Данила Петровића Његоша.

Положај српске жене, њен портрет из раног XVIII века дали су тако баш беседници, улажући свој углед у одбрану и заштиту њену у једном времену страшних ратних бура и недаћа, и на једној суровој војничкој, граничарској међи која је кроз "врата ратова" дочекивала прве налете свих нових окршаја који су се са Истока сваљивали на Европу. Владика Данило је у једном "слову"посланици која је имала бити прочитана и заменити беседу, јер због болести беседник није могао сам поћи у Кртоле, узео у заштиту црногорску жену од увреда и понижења до којих је лако долазило на територији под млетачком влашћу:

Видећи и чујући неправедно и лудо дјело што чине неки људи и беспаметни Кортољани, осуђујући и жмакајући туђе и своје жене и сестре, што Бог тога не хоће, а и прави суд Господски ваља да Тога не хоће, зашто и Господо нијесу с неба слећела, него су и они људи плтени и имају жене и сестре. Зато ваља тко је паметан и тко има жену и сестре и кћери да се устиди и усрами таквијех ријечих које велико зло и мутњу доносе тијелу и осуђење пред Бога души. Рече спаситељ Христос: ,Не судише да неосуђени будете., Рекоше свети они и преподобни оци: "Господи дажд ми гледаш моја сагрешенија, а не осуђеват брата мојега." Свети пророк Данил јоште млад беше испуњен правде и дух свети беше у њега. Зато устаде и избави ону праведну Сосану от неправедне лаже онијех старац' који бљеху неправедно сједочили. Христос спаситељ не осуди ни ону исту Грешницу, која бијаше да се каменијем побије, него прстом писаше по земли, а народу говораше: "Тко је без гријеха, та нека камен метне на њу.. Тако и за ту жену, или је гријешна или праведна, не тиче то да се с тога то луди народ буни и мути, ни да то церка. Тоје предато духовному суду да свакога лијечи. А кад би се такве ствари публико судиле, то би се велико зло почело, а веће доспјело, зашто би и многе госпође принципесе по злу пошле и непоштено осуђене биле. Сви смо от женах рођени. Ваља да се стидимо и чувамо от таквијех неправеднијех и лудијех ријечих ако ћемо поштиш и част држат својијема матерам и сестрам.

Деценију касније и Венцловић ће у својим беседама шајкашима узети на себе тешку обавезу да проговори о правима и неравноправностима жене:

И не знам како то закон доноси: мучи и осуђује из пара једно, једно што је слабије а друго, поглавитије, опако да речем, опрашта! Што и фарисеји кушајући запиташе Христа за сваку кривицу отпуштати своје жене: "А ако ли се која с туђином затече и ухвати се, не тек да је муж пусти, него и на улици с камењем да се побије! То, рекоше, тако у закону пише нам се учинити. А икад може ли то бити да се жена под кога силом силимице наметне докле човек око ње не пипољи? А од човека може и на силу то се учинити и с преваром, пак жена крива, а лупов није, што се он кајари и доста, код своје, с туђином чини. И још погорих мушких послова находи се неваљалих, пак кано њему ниушто је то, на лудост му се одбија, њега жена не може судити, ни га пустити, а он њу да може и за малу ствар! Чудан је то закон, не иде правицом то закононолагање, нехваљен је то завичај, нити је тај адет турвински сашта другога постао, кроме како жене и тако у судски договор се не прихватају, нит су у то пристале, него мужеви како им се хтело, по својој вољи сами по себи су и доконали, те с писмом потврдили тај закон! Зато кривице осудни суд и наде само на жене; сотога и децу наменише тек очину, а не и материну. И нелагодније неизлечено оставише...

Овакви рационалистички ставови, илустровани овде односом према правима жене, имали су у српском барокном беседништву веома широк репертоар. Ако су идеје барокних беседника о неопходности просвећивања несумњиво носиле верско обележје и биле исто толико у служби "спасавања душа" колико у служби једног рационалног односа према реалним потребама живота, они су, с друге стране, свој рационализам обележавали једним ванредно трезвеним ставом у коме није било предрасуда у односу на свештенство, племство, у односу на језик и правопис, у односу на народне умотворине, које су користили као успешно беседничко средство у борби за приближавање менталитету и психи свог слушаоца, али и у односу на рђаве навике свог народа. Однос према племству и официрима, дакле према највишем слоју српског друштва, оном који је у ратовима на својим плећима износио најтеже окршаје за једну туђу царевину, био је карактеристичан управо са таквог становишта. Беседник је био непоштедан у својој критици и према том слоју. По његовом мишљењу, извор неједнакости у српском друштву био је став и привилеговани положај племства:

А што да речемо за земљодршце, кнезове, спахије, војиштанске војводе, колико зла досаде, зулума, – што не чине! Сами са злом живу, ни друге остављају мирно се живити с нагоном их на зло. Са својом снагом и с телесном се силом дичећи хвале. С многи своји војиштани с коњма и с миљкови, с многом муницијом и с пустахли оружјем... И земљодршцем, господи, бољаром, кнезовом, да се смотре ко им даде ту голему владост и поглаварство над народом, кад су и они такви трули и смртни људи ка и сви остали што су! Пак ка томе за провиђење и управу са земљом и с људма јоште вештину, вишу свест, мудрост и разум прикнади им (Бог) за проглед и расуђивање о свему! А они то толико знано се сећају, да их истерују на кулук, прошпонт и остале им своје послове, десетке и данке, од свега и глобу дерући!... Били људи, скоти ли, што тек може се здерати с леђа, толико имаду ш њима бриге! Једну гордост, поноство, немилокрвно ни пожаоно, љутост и пакост, каштигу наносећи, бој и затвор. Са тим се размећући, крушац својим подаником врху на глави, а заклона ода шта ни о добру напретку коме просматрања, – ни мисли!...

Зато ту и сваку каштигу Бог и напушта на нас, те за љуту невољу служимо туђином свако зло теглећи, а никакве нам хвајде из тога кахања диринџена ни плаће које не имајући ни овога ни онога живота нам. Ето, тако једни и други, како господа и бољари, тако и сиромаш без вести с невидом пропадају с овога света, а тамо, на горе одлазећи. Ови зато гину зашто кињу и педепшу са злом сиромаш...

О да чудна неправа и рђава почађила и црна тога нашега жишка нам овдашњега и слепоће несмишљене нимало о себи! Како то ни ови, ни они не сматрамо себе како се живимо!...

Тко те храни? Не орач ли и копач? Да их није, како би се ти, господичићу, живио: ко кога храни оно му је и господар! Господа од сиромаши пахора, и сам цар с војиштани му, и живу се. А пак злобе их и глобе! Еда неће со тога џебап пред Богом давати? Кад су једно у Бога, а његови људи, мали и велики, једно су му на очију, – та му цар, та му просјак! Ја мним, што то о себи да се имамо држати већи и виши, повиши један од другога, кад нас тако Бог не држи? Еда је који од нас од камена драга, од злата и сребра, бакра, које ли друге такве поскупље маћерије сатворен? Нисмо ли сви скупа, што је год на свету људства, од једне земље, смоничине црне саздати? И што се више прћимо друг од друга и нос односимо на разговору се и на трпези пасаманци од издрпатога у суретини кабаничној, – стога ето свака нас рђа и тре и невоља снаходи. Што се једнако мало и велико, у једномилокрвству не здржавамо, зато и бољари сиромаше, богаљи се богате, официри с господства им испадају, а слуге им на место стају. Мерила божија свуда мере се по наши дани, те овога виси а тога снизује овде... Тко што чини то свуда и пати! Очима то добро видимо да смо сви једнако двоношци људи, ако и нисмо сви једнаке ћуди, ка ни кокоши једнолична перја, а за пасју длаку није ми ни посла изговарати! Ја штарад висимо се и печимо друг на друга?

Критика необразованости читавог друштва, запуштање школства, критика лењог и незналачког свештенства, критика злоупотреба официрског сталежа и племства, које живи на рачун земљорадника, критика претераних постова који изнурују, о чему Рајић држи читаве беседе, критика сујеверица и врачања, прекомерних давања црквама, нездравих погребних обичаја, борбе за права жене у српском друштву XVIII века – све су то идеје које су сасвим јасно и програмски изнете у српском барокном беседништву, и из њега прешле у програме писаца рационалиста из следеће, просветитељске епохе, у којој су се јавили аутори као што су Пишчевић или Доситеј.

Историјски списи српског барока

Српска историографија XVII и XVIII века носи једно важно обележје и оно јој даје особеност условљавајући и композицију историјских списа ове епохе. То је посебно осећање "барокног славизма" који за два столећа антиципира потоње идеје словенске узајамности тако блиске романтизму. То буђење интересовања за словенску прошлост и судбину било је опет део ширег политичког и научног интереса. Политички, барокни славизам спадао је у део оног општег покрета у Европи XVII века с жељом да се војна сила отоманске империје заустави на границама континента и истисне из Европе уз помоћ њој подвлашћених хришћана на Балкану, који су се у XVII и XVIII веку почели све чешће дизати против турске власти, укључујући се у све покрете европских држава уперене против отоманског царства. Отуда је српска историја у ово време предмет интересовања и страних, а не само српских аутора. С друге стране, пораст интересовања у европској науци за византијске студије у XVII веку довео је до новог напора да се проуче извори за историју Византији суседних народа. Тако су српској историји у склопу посебног барокног ерудитизма и енциклопедизма поклонили пажњу Мавро Орбини, Јаков Лукаревић, Иван Луцић, Иван Томко Мрнавић, Павао Ритер Витезовић, Пејачевић и други, а српска барокна историографија обилато је користила ове писце полазећи већ од историографског дела патријарха Пајсија (1614-1646) који у свом Житију цара Уроша чини прелаз између традиције старе српске књижевности, где су негована житија као књижевна врста од највећег значаја и барокне историографије којом се Пајсије користи. На сличан ће начин Венцловић прићи једном житију из перспективе потреба модерног, барокног времена и у свом Животу владике Максима он ће спис који свој облик дугује оквирима једног жанра старе српске књижевности, саставити на народном, а не на старом српско-словенском језику прихватајући с језиком и елементе народног предања. Значајно је да су сва већа дела западне историографије оног времена приступачна српском читаоцу. У делима оновремене српске историографије коришћени су списи Цесара Баронијуса, Стратемана, Пуфендорфа, Скарге и Саског. Под таквим утицајима и подстакнута идејама "барокног славизма" српска историографија донела је књижевности барока најважнију и најобухватнију прозну врсту.

У тренутку када су Орбини, Лукаревић, Луцић и Мрнавић састављали своје историјске списе на латинском или на италијанском језику "надбискуп барски и примас српски" Андрија Змајевић (1628-1694) саставља своју историју на чистом народном језику и ћирилицом, дајући напоредо и верзију на латинском (Држава света славна и крепосна... око 1676). Атанасије Даскал Србин даје крајем XVIII века свој спис О српским царевима...; гроф Ђорђе Бранковић крајем XVII и почетком XVIII века саставља на око 2700 страна историју Срба под називом Хронике, које ће остати једно од најутицајнијих дела српске историографије уопште.

Сасвим по страни са својим особеним занимањем за историју Византије стоји у том времену Гаврил Стефановић Венцловић. Иако у својим беседама не испољава никакве формалне историографске наклоности, Венцловић даје низ информација о српској и византијској прошлости и његова излагања о опсадама Цариграда и Солуна, његове беседе о борби за иконе у Византији, показују зачуђујуће добру обавештеност. Поред старе српске књижевности житија (саставио је житије деспота Максима, радио на састављању житија Саве и Немање), Венцловић је користио Баронијусово историографско дело у руској верзији Скаргине пољске прераде, али и низ византијских извора који нам нису познати, јер су вероватно долазили руским посредовањем. Како је знао грчки, Венцловић се, међутим, свакако могао и непосредно користити византијским изворима, па се његов рад на византијској прошлости у Ђуру подудара са делатношћу чувеног византолога Јана Томке Саског у истоме месту и времену.

Улогу правних и политичких приручника у којима се излажу и подаци из српске историје имале су књиге Христофора Жефаровића: према Витезовићу састављена Стематографија (1741) и опет у заједници са песником Павлом Ненадовићем млађим издате привилегије Срба у Аустрији потврђене под Маријом Терезијом (1745). Под насловом Љетопис грађанских и црквених догађаја око 1754. Симеон Кончаревић саставља спис који остаје необјављен и за којим се још увек трага у Русији, где је Кончаревић боравио и умро, као и црногорски песник и митрополит Василије Петровић Његош (1709-1766), који ће у Петрограду издати 1754. Историју о Чрној Гори. Павле Јулинац (око 1730-1785), официр у руској дипломатској служби, саставља према Диканжу, Бранковићу и Саском увод у историју Срба: Краткое введеније в историју произхожденија славено-сербскаго народа... (Венеција 1765), који дуго, све до Рајићеве историје, остаје најважнији штампани извор за српску историју, а уз њега аутор објављује и српске привилегије у Аустрији. Недавно откривена нецензурисана верзија Јулинчевог дела показује Јулинца у нешто измењеној светлости и његов напор историчара чини значајнијим но што се досад претпостављало. Историјом Јулинца служе се, или га преузимају у деловима у својим публикацијама Орфелин, Маркидес Пуљо, М. Милишић и Фрањо Ксавер Пејачевић у својој Историји Србије (1799). Јован Радић, родом из Сарајева, објавио је на руско-словенском језику латиницом свој спис Књига исторографија о народе словенском... (Пешта 1770), а Захарија Орфелин 1770. завршава своју монографију Житије и славнија дјела государја императора Петра Великаго (Венеција 1772,I-II), једно од најзначајнијих дела српске барокне историографије. У исто време отприлике своју велику историју Срба завршава и Јован Рајић, али на њено објављивање мора чекати две дуге деценије. Рајићева историја, састављена између 1757. и 1768. године, објављена је у четири књиге у Бечу између 1794. и 1795. под називом Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербое и обележава завршетак српске барокне историографије. Разлика између читаоца којег је аутор имао пред очима и читаоца којег је видео издавач и којем је Рајићева историја стварно дошла у руке, знатне су и наметале су покушаје да се ово дело језички ретушира, а стилски и идејно преусмери.

Године 1774. састављен је један анониман спис под насловом Краткое описаније о Зете и Черној Гори посвећен главном команданту руских поморских и сувоземних трупа у рату с Турцима на Леванту (1768-1774) грофу А. Г. Орлову. Бечки цензор А. Д. Секереш није се повољно изразио о овом спису и он је остао неиздат. Према оцени модерних историчара Краткое описаније о Зете... у односу према Историји о Чрној Гори владике Василија Петровића "како по својој садржини, својим погледима и схватањима, тако и по начину писања, значи велики напредак" (П. Поповић). Иза ове историје Црне Горе стајали су неки текстови и неке идеје Захарије Орфелина Две грамате Петра Великог упућене Црногорцима 1711. и 1715. које наводи Краткое описаније... објавио је још 1772. Орфелин у другој књизи своје монографије о Петру Великом. Диоклецијанову окружницу Далматинцима коју преноси Краткое описаније о Зете и Черној Гори објавио је Орфелин у свом Магазину (1768), а идеје које се провлаче кроз Краткое описаније... у више наврата су оне исте које је Орфелин изнео касније у својој представци Марији Терезији, или раније у свом житију Петра Великог. Жестока критика свештенства, посебно нетрпељив став према црногорским митрополитима, наћи ће се не само у Кратком описанију – боље подизати школе него цркве, боље упутити свештенство да се бави својим пословима и не меша у световна дела. Такав програм у Кратком описанију... представља пројектовање идеја аустријских просветитељских реформи на прилике у Црној Гори, с тежиштем на одвајању цркве од државе.

Најзад, осамдесетих година XVII века појавио се један настављач Бранковићевих Хроника. Он је начинио врсту извода из Хроника на тај начин што је за владе митрополита Викентија Јовановића Видака (Мојсеј Путник се још не помиње у каталогу митрополита приопштеном уз увод овог рукописа) пратио само српску историју, изостављајући све што се не односи непосредно на њу у Бранковићевим рукопису. Важно је да је тај спис (данас у Рукописном одељењу библиотеке АН СССР у Лењинграду, основни фонд, сигн. 12.8.13.) допуњаван и ажуриран.

Сва дела српске барокне историографије сем Орфелиновог, које представља у ствари једну историју Русије од почетка до епохе Петра Првог, баве се српском историјом на један сложен начин, стављајући је у оквире историје осталих словенских и српском народу суседних народа, онако како су идеје барокног славизма захтевале. Поред ове, постојала је још једна заједничка црта свих ових историјских списа. Сви су они настали као нека врста дипломатског меморијалног акта, као меморандум упућен страним силама или дворовима у Европи о српском питању и имају циљ да европске државе подсете на балканске Словене, на српски и друге народе које отоманска империја држи под окупацијом. Таква намена условила је и композицију и друге формалне особине ових дела. Андрија Змајевић (1628-1694) је своју Државу у латинској верзији наменио римској Конгрегацији за пропаганду вере, настојећи да укаже папском двору на најбоље путеве како се може помоћи ослобођењу и уједињењу његовог народа; Атанасије Даскал Србин свој спис О српским царевима саставио је за сестру Петра Великог, Софију, са јасним тежњама да пропагира на руском двору ослобођење Србије од Турака; гроф Ђорђе Бранковић своје Хронике наменио је свом наследнику на српском престолу и једновремено бечком двору, са којим је у Хроникама полемисао доносећи исправе подесне да правно помогну обнову српске државности за коју се залагао. Бранећи свој легитимитет, Бранковић је, током заточења у Бечу и Хебу, у ствари у Хроникама бранио легитимитет српских захтева за обновом државности између две зараћене силе – Аустрије и Турске. Улогу правних и политичких приручника у овој борби за легитимитет имају и књиге Жефаровића и Павла Ненадовића млађег, који објављују Стематографију с намером да покажу како је изгледало некада моћно српско царство. Привилегије које су ова два писца објавила у часу када их је новоустоличена Марија Терезија потврдила српском народу, имале су исто тако да послуже као правни документи пред европском јавношћу о статусу Срба у Аустрији, који се Жефаровић-Ненадовићевим издањем дају на увид и употребу српском читаоцу. Посвета Стематографије патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти ову улогу и сама подвлачи; грбовник Немањинога царства овде се износи пред патријарха, који представља Душановог наследника на челу српског народа и стога му је намењена улога да се уз помоћ таквог грбовника бори за права тог народа. Док су дела Бранковића и Жефаровића била углавном окренута Бечу и Аустрији, два су се писца средином века опет окренула Русији нудећи своје историјске списе као подсетник о српском питању на руском двору. Кончаревићев рукопис се после смрти аутора нашао у рукама руског посланика у Бечу, а Василије Петровић Његош је свој спис о Црној Гори посветио вицеканцелару руске царице грофу М И. Ворноцову, списатељевом високом заштитнику. Слично је поступио и Павле Јулинац када је свој увод у историју Срба посветио свом заштитнику и официру у пуку руске царске гарде, Симеону Чернојевићу, док су привилегије Срба у Аустрији, објављене на крају Јулинчевог дела, имале циљ да још једном пруже аргументе о правима Срба на међи континената и царевина. Најзад, најраскошнија књига српског барока, богато илустровано издање Орфелинове монографије о Петру Великом, била је посвећена Катарини Великој са јасним указивањем на интересовање великог владара за српско питање, којем се у склопу једне овакве историјске расправе поклања више места но што је композиција књиге захтевала. Јасно је, дакле, и овде настојање аутора да руској царици Катарини скрене пажњу на положај и невоље балканских хришћана.

Краткое описаније о Зете и Черној Гори очигледно носи одлике осталих дела српске барокне историографије. Посвећено руском славном команданту Орлову, оно покушава да скрене пажњу на прилике у Црној Гори и Србији. Очигледно је и овом приликом српска историографија имала дипломатску намену и читава ова кратка рукописна историја Црне Горе с посебним освртом на њено уређење и ратове против Турака између 1712. и 1774, на њене друштвене, верске и просветне проблеме са препорукама како да се они реше, представља једну врсту меморандума руском двору, али, како је рукопис био послат да се штампа у Бечу, можда и аустријским властима.

Када списи посвећени српској историји на граници ХVIII и XIX века буду изгубили обележје дипломатског меморандума, када се нови аутори буду окренули другој публици, са српском барокном историографијом биће свршено. Од ње су до нас стигла бар три значајна историјска дела, чији су аутори уз Венцловића и најважнији писци српског барока уопште. То су дела Бранковића, Орфелина и Рајића.

Ђорђе Бранковић (1645-1711), пореклом из веома богате и угледне породице која је из Херцеговине прешла у Банат и Поморишје, рано се нашао на истакнутим политичким тачкама, пошто су му скоро сва браћа помрла у једној епидемији. У породици где су митрополитски и војнички високи положаји наслеђивани (Бранковићеви стричеви и брат Сава II били су митрополити јенопољски, липовски и ердељски), Бранковић је брзо ушао у дипломатске послове, у чему му је помагало познавање више језика (латинског, турског, немачког, грчког, румунског, италијанског и мађарског). Најпре је тумач ердељског посланика у Цариграду (1663); са братом Савом II је 1668. у Русији, потом је ердељски посланик у Цариграду (1675-1677). За време опсаде Беча, аустријски двор даје му титулу барона, а 1688. прима га аустријски цар у вези са Бранковићевим планом да се обнови српска држава на територији под турском влашћу у којој би он био владар са вазалским обавезама према Аустрији, пошто би ова помогла устанак Срба против Турске. Указом Леополда I 1688. Бранковић је проглашен за грофа и признат му је статус наследника српских деспота, од којих је по уверењу својем и својих сарадника водио порекло. У Оршави 1689. он упућује проглас Србима и другим народима под турском влашћу са позивом да се подигну на оружје. Али, усред устанка аустријски заповедник позвао га је у Кладово и према тајним инструкцијама аустријског двора под стражом упутио у Беч, где је Бранковић заточен. Иако у заточењу, Бранковић је 1691. на скупштини српских првака изабран за деспота и постављао је више официре српских одреда у аустријској служби из заточења, одржавајући стално везу са патријархом и песником Арсенијем III Чарнојевићем. Упркос узалудним интервенцијама Петра Великог да се Бранковић ослободи, Бранковић остаје у заточењу и даље, бива 1703. пребачен у Хеб, где умире 1711. Књижевна дела су му: такозвана Влашка хроника на румунском (до 1686) спис који се у науци не сматра изворним, и обимне Славеносербске хронике на српскословенском језику у V књига (око 2700 страна), које остају неиздате до данас (чувају се у Српској патријаршији у Београду). Бројни преписи Хроника, рађени под строгим надзором цркве, учинили су од Бранковићевог дела најутицајније историјско дело српске књижевности барока све до појаве Рајићеве историје. То је веома широко схваћена прва модерна и световна историја Срба дата у оквирима историје Византије, Румуна, Угара, Пољака и Турака. У последњем делу, у V књизи Хроника, Бранковић даје извештај о свом добу и ту се он од историчара претвара у хроничара догађаја које описује, у живо заинтересованог сведока, а његов спис у врсту мемоара једне високе личности чија судбина је толико повезана са историјом српског народа да нема могућности да се из ње излучи. Стил хроника Бранковићевих је посебно привлачио пажњу стручњака; налажене су му паралеле у маниризму XV века, али његова компликована разбокорена реченица пуна синхронизованих партиципа од којих сваки може понети основну радњу реченице готово да сама собом одражава барокно хтење које избија из најдубљих побуда писца. Документи о настајању српске народне епике, њени одјеци у Хроникама, дипломатски и полемички слој овог дела, које је упућено аустријском двору као одбрана легитимитета грофа и несуђеног деспота Бранковића, углед који је Бранковић имао у свом народу, све је то чинило и чини његово дело незаобилазним спомеником политике и књижевности.

Српске јединице у рату за аустријско наслеђе под пуковником Рашковићем 1743. из Хеба су пренеле Бранковићеве остатке у манастир Крушедол, а Орфелин је писао о Бранковићевом сужањству:

Врази моји проклети мене преварише
Радост моју последњу на век заточише...

Захарија Стефановић Орфелин (1726-1785) песник и историчар, једна је од најистакнутијих фигура српске културе уопште. Орфелин у Венецији сарађује са Димитријом Теодосијем, штампаром ћирилских књига и у тамошњој штампарији објављује своја дела. У малим свешчицама ту издаје своје песме, ту штампа свој календар-алманах и свој часопис, ту излази и његово најобимније историјско дело – монографија о Петру Великом (Венеција 1772, I-II) у две верзије, потписаној и непотписаној. Ова раскошно илустрована књига пуна гравира, мапа, портрета истакнутих личности, снимака медаља и других спомен обележја спојила је ликовни и књижевни барокни израз.

Српска барокна историографија, започета делом Андрије Змајевића окренутом Западу у нади да ће отуда доћи спас и помоћ српском народу, завршава са Орфелиновом монографијом о Петру Великом, окренутом потпуно на Исток у нади да ће се из једноверне Русије јавити жељени ослонац и оне снаге које ће помоћи протеривању Турака са Балкана. Тако историјска дела ове епохе остају до краја у зачараном кругу својих узалудних апела на хришћанску савест Европе.

Вршњак Орфелинов и песник и историчар попут њега, Јован Рајић (1726-1801), богословски писац, ученик руских учитеља у Карловцима и питомац чувене кијевске духовне академије, аутор је прве обимне штампане историје Срба. Он је пре Орфелина почео да се занима за српску прошлост и историју уопште. Подстакнут сусретом са чувеним историчарем Јаном Томком Саским, једним боравком на Светој гори и материјалом нађеним у српском манастиру Хиландару, Рајић се одлучује на писање историје Срба. На основу Витезовићеве рукописне латинске историје писане за карловачки митрополитски двор, на основу једне друге, за исте потребе настале књиге (историје Јана Томке Саског), Орбина и на основу бројних архивских истраживања, уз ослонац на Бранковићеве Хронике и други материјал деценијама скупљан, Рајић је између 1757. и 1768. саставио своју историју Срба и осталих "храбрих словенских народов", паје тако већ у њеном наслову избила јасна тежња барокног славизма. Допуњавао ју је 1775. и касније. И он је тежио да "слава Славјан приумножит сја" и остварио дело које по речима Н. Радојчића "почиње као историја свих Словена, а особито Јужних Словена и Руса, наставља се као историја српских земаља, а нарочито Рашке, и завршава као историја Срба у Војводини". Дело се закључује инсистирањем на привилегијама Срба у Аустрији и запажена је сличност поступања са изворима код Рајића са поступцима француског историчара Ле Нена (Le Nain). То је, у ствари, уланчан след извора, које аутор једва успева да коментарише. Рајићева историја доживела је пре изласка многе ретуше (рускословенски језик издавач Стефан Новаковић је претворио у славено-сербски, а Рајић је у спис унео просветитељски ретуш са обиљем похвала науци, ученом XVIII веку и модерном устројству државе). Овај идеолошки ретуш, међутим, није променио природу Рајићевог дела и оно је остало окренуто некој неименованој високој личности својим китњастим свечаним стилом, својим првобитним језиком и Рајићевом почетном концепцијом која је од честих уметака о потреби науке и образовања само трпела штету. Из неких поглавља види се да се Рајић у својој историји обраћа бечком двору као адресату.

Његова историја, међутим, добила је уз идеолошки и језички и један стилски ретуш, или боље рећи нашла се са својим барокним славизмом, с обзиром на касни тренутак штампања, у суседству дела једног новог, предромантичког стила. Тако одељци Рајићевог историјског дела који се баве претхришћанским веровањима и обичајима Срба, или поглавља о старој митологији Словена и Срба, чине један за предромантички укус епохе с краја XVIII века значајан слој. Ту је Рајић и нехотице, следећи Бранковића и друге своје изворе, који су се у барокним временима и раније бавили поменутим темама, постајао веома модеран и нашао се у суседству оних предромантичних тражења која ће ударити печат епохи коју он једва да је могао назирати. Од Рајићевог историографског рада не може се, најзад одвојити његова теолошка делатност, јер оне су комплементарне у мотивацијама. Поред кратке историје васељенских сабора (1766) Рајић је оставио у рукопису спис О деоби цркава: Безпристраснаја историческаја повест о раздељениј восточнија и западнија церквеј. Овај рукопис, настао 1766. а допуњаван после доношења патента о верској трпељивости у Аустрији (1781) са завршном редакцијом 1794, у новијој литератури веома је високо оцењен (Ј. Тарнанидис, Д. Богдановић). Он обухвата аргументе против католичке пропаганде у Аустрији, посебно доказе против теза уније. Извори овог Рајићевог дела спадају понекад међу веома ретке (Мемоари Силвестра Сиропулоса о концилу у Фиренци); међу осталим изворима су руски: Адам Зерникав и Т. Прокопович или грчки, као Елиас Миниатис. Тако интересовање Рајићево за византијске изворе (које еволуира с временом, како је недавно уочено), за васељенске саборе и односе цркава продужава слична интересовања Гаврила Венцловића из прве половине XVIII века.

Српска барокна историографија до краја је остала затворена у своје класне предрасуде, ослањајући се радије на ауторитет и снагу истих феудалних кругова широм Европе него на ниже сталеже сопственог народа. Тек када се крајем века писци српске историје буду почели јављати из крила једне друге класе – из грађанске средине – почеће се српска историографија обраћати једнонационалним читаоцима из истог грађанског сталежа. Тада ће српска историографска радња напустити барокне стилске одлике и облик дипломатског меморандума прихватајући нови предромантички стил, његов језик и публику. Поневши буржоаски класни печат, она ће се почети обраћати оним снагама у недру сопственог народа које ће бити у стању да поведу српску револуцију, и које ће ту револуцију и изнети на својим плећима.

Путопис и друге врсте барокне прозе

Српски барокни путопис спада уз историјске списе међу најзначајније прозне врсте српске књижевности XVII и XVIII века. Његово порекло је сложено и он пре свега наставља традицију путописне радње старе српске књижевности. Још су тој књижевности познати пописи светих места у Палестини (Бдињски зборник из 1360, списи Никона Јерусалимца из 1441/42. и Константина Философа из истог времена). Путописи XVII и XVIII века деле се бар на четири врсте. Једно су такозвани проскинитариони (руски паломници), ходочаснички водичи по светим местима грчког порекла, у овим временима радо превођени; друго су путописи који обухватају и опис путовања до одредишта и натраг. Ова се врста понекад развила из сасвим сажетих итинерера, пописа конака на путу за Цариград или Јерусалим. Треће су службени извештаји с пута, као што су извештаји митрополитских ексарха послатих у визитације појединих епархија. Четврто су дипломатски извештаји, који се понекад претварају у путописну прозу.

Та нова путописна делатност из XVII и ХVIII века стицала је једно ново језичко и стилско обележје. Према најновијим истраживањима "то је период када се у српском писаном изразу – подразумевајући при том поглавито северније српске крајеве – нешто почело из основа да мења. Средњовековни узуси губили су се неповратно" (И. Грицкат). Ти путописи XVII и ХVIII века потпали су (попут руских) под међународни стандард и у изразу, а не само у садржају, а тај израз је био донекле "онарођен", балканизиран, а у знатној мери и са цртама војвођанских дијалеката. Тако се ти списи у светлости данашњих проучавања јављају као симптоми "једног новог раздобља и другачијег схватања о језичкој вештини и књизи".

Из прве половине XVII века сачуван је један такав путопис, један "српски опис светих места" (издао га је Љ. Стојановић); један други из 1654. и 1656. писан је у Хиландару (издао га је Ст. Новаковић), а потом следи низ других, тако да путописи у другој половини XVII и у XVIII веку бивају све бројнији.

У цркви св. Фекле у јерусалимском пристаништу писао је и илустровао цртежима грађевина свој "проскинитарион" – поклоник или водич по светим местима за српске ходочаснике Гаврил Тадић из Сарајева 1662. године. На веома лепом народном језику и са раскошним иницијалима он је дао верзију грчких и украјинских проскинитариона, а долазак и повратак из Палестине нису описани. Његова верзија је слична верзији коју ће касније на руско-словенском дати Христофор Жефаровић у свом штампаном и илустрованом водичу (Беч 1748. и касније још у два издања). Михаило Кратовац у свом спису о путовању у Москву и Цариград, а потом и за Јерусалим, дао је поред путописних и аутобиографске црте (1657).

Још један путопис из XVII века сличне врсте сачуван је у Риму (Народна библиотека Виторио Емануел, грчки рукописи бр. 15) под насловом Проскинитариј свјатаго града Јерусалима, Арсеније III Чарнојевић, патријарх и песник, описао је своје путовање у света места 1682. и 1683. године; сличан је Лаврентијев спис из 1699. године, а Јеротеј Рачанин је саставио на народном језику опис свога путовања у Египат и Палестину 1704. године, сачињен на основу бележака и сећања из нешто каснијег времена (насталим у манастиру Ремети у Фрушкој гори 1721. године). Јеротејев путопис на тренутке као да показује трагове обичаја да се овакви путописи у света места састављају и у епском десетерцу, јер његова путописна проза повремено прелази у десетерачки исказ. Јеротеј Рачанин је дао и опис путовања до Палестине и једно од најуспелијих места читавог списа је маритима са приказом буре на мору.

По налогу београдског митрополита Вићентија Јовановића ексарх Максим Радковић пропутовао је 1733. године цео северни и североисточни крај Србије с циљем да испита и опише стање цркве и народа у тим крајевима. Извештај Максима ексарха, како се у науци назива његов спис, представља веома занимљиво штиво, опис споменика, попис свештенства и, као најважније, стања у народу, који кад му дојади сиромаштво и тешко стање под аустријском влашћу бежи натраг у турску царевину.

Јеромонах манастира Раковца и сликар Силвестар Поповић оставио је у рукопису превод једног грчког проскинитариона "на словенски" израђен у Јерусалиму 1764. године и опис пута од Београда преко Солуна до Јерусалима, који је делом превалио у друштву са једним другим српским писцем заинтересованим за путописну литературу – Христофором Жефаровићем. У Народној библиотеци у Београду чуван је један путопис из XVII века под називом Сказаније о светем граде Јерусалими и о инем свети местих. Јован Рајић је оставио занимљив опис буре у свом Мореплаванију са ушћа Дунава у Свету гору (1758), а Сава Владиславић (око 1664-1738), преводилац Орбинијевог Краљевства Словена, оставио је значајан спис о свом дипломатском послу у Кини (1725-1728). Владиславићев спис се дели на извештај с пута и на извештај за царицу Ану Јоановну предат 1731. године. Под насловом Тајни извештаји о сили и ситуацији кинеског царства дело је настало 1728. и објављено је као поверљив материјал само за употребу на руском двору. Делови публиковани у Историји Русије Соловјева имају занимљиве описе кинеског двора и песник Јован Дучић свакако је био у праву када је Владиславића назвао "модерним путописцем" српске књижевности.

Српски барокни путопис носио је неколико карактеристичних црта. Прво, највећим делом он је састављан на народном језику или језику сасвим блиском народном; чак се може констатовати губљење осећања писаца путописа за језик старе српске књижевности (датив апсолутни се више не разуме). Пада у очи посебни поступак у описима објеката и предела на ходочасничким путовањима у овим водичима – у света места. То није описивање дословно схваћено, него се на путу уочава у ствари нека врста метафизичког пејзажа. Објекти на ходочасничким путовањима, предмети поклоничких култова, исечци предела, само су на земљу спуштени симболи једног другог, метафизичког пејзажа и путовања, чије су одреднице и међаши небески путокази и судбине светаца, Богородице, Христа или библијске легенде. Најзад, посебно изражено интересовање за помпу и церемонијал, за литургијске и ходочасничке свечаности, добијају средишно место у неким од путописа и ту се може пратити продор барокног укуса у ове списе, може се говорити о некој врсти кореографских бележака које у путописима дочаравају слику готово балетски постављене церемоније о прослави Ускрса и других празника у одредиштима ходочасничких путовања.

Прелазећи из крила барокне прозе у нове стилске струје српски путопис је преобликовао неколико значајних елемената негованих у бароку: у предромантизму је прихваћен као песничка, а не прозна врста, а својом авантуристичком цртом, описом путовања, бура и гусарских напада, утицао је на потоњу српску прозу од Доситеја, Вујића, Видаковића, проте Матеје Ненадовића и Јакова Игњатовића до Драгутина Илића.

* * *

Остале врсте српске барокне прозе обухватају богату епистоларну књижевност, мемоаре, филозофске и полемичке списе и анегдотски материјал. Епистоларна књижевност добија посебан значај у бароку и ослања се на "епистоларе" – врсту штампаних или рукописних упутстава за састављање писама. Хиландарска преписка са Дубровачком републиком показује необичне знаке обнављања маниризма у барокним временима (XVII и XVIII век); хајдучка писма и војнички извештаји са северних и јужних граница према Турској ничу у суседству усмене епике и носе печат исте осећајности, а чисто књижевна писма Арсенија Чарнојевића, Орфелина или Рајића имају значајно место у овој области. Дневничке белешке иду понекад уз историјске списе (Бранковић, Атанасије Даскал Србин, Кончаревић), понекад су развијени записи, а понекад представљају службене белешке високих личности вођене из дана у дан (Партеније Павловић, Вићентије Јовановић, Василије Петровић Његош, чији је дневник изгубљен, и Макарије Петровић).

Књижевност барока није заборављена током даљег развоја српске књиге. Српски класицизам, који је једним делом пао напоредо са рококоом, исказао се најпре у такозваном "дворском класицизму" који носи нека обележја рококоа, као што је случај са песничким делом раног Мушицког. Захваљујући истраживању Саве Дамјанова показало се да у рукописној заоставштини Мушицког има еротске поезије, као и да је поезија уношена у анонимне рукописне песмарице све до у XIX век носила трагове рокајног укуса.

Неке црте барокног стила и рокајне моде носе почетни делови мемоара Симеона Пишчевића, иако његово мемоарско дело у целини, временом настанка, општим тоном и осећајношћу припада предромантизму. Галантни тонови мемоара Саве Текелије представљају рецидив рококоа, а сличне одјеке рокајног укуса имамо у Вуковом Српском рјечнику из 1818. године са обиљем ласцивних одредница (које су захваљујући једном стилском ретушу 1852. у другом издању одстрањене). Рококо траје још увек у галантном слоју поезије неких предромантичара (Јован Пачић) и неких романтичара (Бранко Радичевић), а црте барокног романа европске књижевности запажене су у делима романсијера српског предромантизма.

Треба рећи да и ласцивне народне песме, које су нађене у Вуковим хартијама међу необјављеном заоставштином, представљају закаснеле одјеке рокајне моде, и настављају традицију таквих збирки као што је, на пример, Ерлангенски рукопис с почетка XVIII века. Разлоге што Вук ове песме није објавио не треба тражити само у рђавом искуству са речником из 1818. године и у отпору Стратимировића и цркве. Треба помишљати и на разлоге стилске природе. Вук је из другог издања речника 1852. године изоставио ласцивну лексику иако одавно није више било Стратимировића међу живима, а исто тако није објавио ласцивну народну лирику иако је имао за то прилике током свог дугог живота. Ако је галантна лирика још могла бити у моди у време Вукове младости, средином века оваквим рокајним наклоностима очигледно више није било места у тренутку када је романтизам био на врхунцу.

Најзад, треба рећи да структура Горског вијенца Петра Петровића Његоша показује да је великом песнику била позната драмска књижевност барокне Боке, и да је ораторијум (тамо и другде у српској књижевности барока добро познати драмски род) ударио печат структури Његошевог ремек-дела.

Напомене и основна литература

Релативно касно прихваћен у књижевности, термин барок је (према Велеку) двадесетих година овог века ушао у општију употребу међу немачким историчарима књижевности, па се вероватно с тим у везу може довести чињеница да Тихомир Остојић у својим новосадским предавањима из 1910 (објављена су постхумно 1923) примењује на српску књижевност термин барок. Да ли се та одредница јавља у тексту који је настао баш 1910. или касније (Остојић је умро 1921) није од већег значаја. Стоји чињеница да Скерлић у својој Историји нове српске књижевности (1914) није употребио овај термин и да ову стилску формацију није сагледао у токовима српске књижевности ХVIII века. У тренутку када је писао своју историју, за то су постојали разлози. Бар две средине са којима су било он сам, било материја којом се бавио били тесно повезани, – француска и руска, нису у том часу биле прихватиле овај термин и нису биле спремне да стилску формацију барока посматрају као применљиву на кретања у сопственим књижевностима одговарајућих раздобља. Дуго после Скерлића, све до средине нашег столећа, овај проблем био је и даље отворен у европској науци о књижевности. "Француска је по мом мишљењу – писао је Рене Велек још недавно – једина важнија земља која је готово у потпуности одбила да усвоји овај термин". Слично је било – треба додати – и са историчарима књижевности у Совјетском Савезу. Међутим, последњих деценија дошло је до преокрета баш у овим књижевностима. У Француској су Марсел Рејмон 1949/50. својим студијама о француском књижевном бароку, Жан Русе једном значајном књигом 1954. и антологијама, и Виктор Тапије једним прегледом, сада већ чувеним, пробудили интересовање за француски књижевни барок. У Совјетском Савезу проблем барока у словенским књижевностима постављен је одавно и систематски претресан деценијама. Академија наука СССР припремила је уз IV међународни састанак слависта Зборник одговора на питања науке о књижевности (Москва 1958), у којем је 15. питање било посвећено бароку у словенским књижевностима. То анкетно питање је гласило: "Да ли је било у словенским земљама тако назване "књижевности барока"? Је ли могућно прихватити тај термин као ознаку неких књижевних токова ХVII-XVIII века, и какве би биле особености "књижевности барока" у словенским земљама?" На ова питања дали су одговоре И. Н. Голенишчев Кутузов (Москва), Ј. Храбак (Брно), П. Н. Берков (Лењинград), А. А. Морозов (Лењинград), К. Трајмер (Беч). Како је у западнословенским књижевностима (дакле оним које су припадале западном хришћанству) барок био уведен као ознака за одређено раздобље и одређене књижевне токове још раније, проблем се заоштрио на питању онога што би се могло назвати "ортодоксним (православним) бароком", дакле бароком у Русији, Србији, Бугарској, земљама које су припадале византијској цивилизацији. А. А. Морозов је веома истрајно, и развијајући велику активност, деценијама био заговорник увођења стилске одреднице барок и видео могућност да се стилска формација барока сагледа и у токовима руске књижевности. С Друге стране је Дмитриј Чижевски од 1946. наовамо, најпре у засебним студијама, потом у свом Упоредном прегледу словенских литература (1952) и у својој великој историји словенских књижевности, разматрао уз остало и ортодоксни барок Украјине и Русије, заобишавши проблеме српског барока. Идући за проблемима барока, писац ових редова дао је у зборнику Од барока до класицизма (1966) избор студија о српској књижевности XVII и XVIII века груписан тако да осветли поменути стилски ток. Немачки слависта Ролф Дитер Клуге, полазећи од те књиге, дошао је до закључка да се "овде први пут скреће пажња на стилска обележја барока у српској књижевности" и посебно се забавио овим питањем дајући преглед развоја периодизације српске књижевности од Скерлића до појаве зборника.

Године 1970. писац ових редова дао је синтезу српске књижевности барока (М. Павић Историја српске књижевности барокног доба – XVII и XVIII век, Београд, 1970), а убрзо потом је и у неким другим словенским књижевностима дошло до општег примењивања критеријума барокног стила на књижевна збивања XVII и XVIII века и до формулисања новог става према "ортодоксном бароку". Државни научни завод Пољске издао је 1971. године двотомну историју руске књижевности под редакцијом М. Јакубјеца, у којој су неки токови руске књижевности XVII века посматрани као књижевност барока. Најзад, дефинитивним чином прихватања важности ове стилске формације у совјетском зналству о књижевности и уопште у славистици, може се сматрати књига Д. С. Лихачева Развитак руске књижевности Х-XVII века (Лењинград, 1973), где је у засебном поглављу осветљен "Барок у руској књижевности XVII века", мада је исти аутор и раније (1967,1971) писао о руском књижевном бароку. Године 1977. немачки слависта Ролф Дитер Клуге поново се вратио српском бароку и после две студије о Венцловићу дао у својој преради Барчеве историје југословенских књижевности одељке посвећене писцима српског барока (A. Barac, Geschichte der jugoslavischen Literaturen von den Anfдngen bis zur Gegenwart… bearbeitet und herausgegeben von Rolf-Dieter Kluge, Wiesbaden 1977).

Напоредо са овим процесом примењивања критеријума барокног стила на материјал српске књижевности XVII и XVIII века, текао је сличан и првоме комплементаран процес у науци о ликовним уметностима код Срба овог раздобља. То је било од посебног значаја, јер је често било речи о истим личностима, које су се, као Венцловић, Жефаровић или Орфелин, бавиле и књижевношћу и ликовним уметностима. Токове српског ликовног барока проучавао је са посебном пажњом, испољавајући трајно интересовање за ову материју, Д. Медаковић (Српски сликари, Нови Сад 1968, Путеви српског барока, Београд 1971, Трагом српског барока, Нови Сад 1976, Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980), али и други историчари уметности посвећујући радове и графици овог раздобља (М. Коларић, П. Васић, Радмила Михаиловић, Д. Давидов и други). Тако је могло бити показано да су исте личности испољавале исти барокни укус радећи као писци на једној и као сликари и гравери на другој страни.

Ново ураздобљавање српске књижевности и уметности које је донело примењивање барокних критерија на српски материјал XVII и XVIII века изазвало је знатно интересовање у стручним круговима. Показале су се предности оваквог новог посматрања ствари. Стилски израз барокних писаца (код Скерлића заклоњен језичким или идејним одредницама као: Српско-словенски писци, Руско-словенски писци, Рационализам и сл.) дошао је у први план и писци ове епохе могу се упоредити са својим савременицима свуда другде у словенским и другим књижевностима. Даље, захваљујући посматрању српског барока као целине, могле су бити уочене његове везе, и географске и временске, са књижевношћу Дубровника, са суседном хрватском књижевношћу барока, или са српском књижевношћу у XVII веку, везе које Скерлић није могао видети полазећи од својих подела и погледа. Оваква периодизација омогућила је такође упоредно праћење књижевних и ликовних појава исте стилске усмерености, као и упоредно посматрање усмене и писане књижевности српске, омогућила је да се усмена књижевна продукција забележена у XVII и XVIII веку посматра кроз критерије барокног стила, којем је приликом бележења у оним временима и била подвргавана. Најзад, посматрање барокног рационализма и ерудитизма раног XVIII века одвојено од просветитељског покрета из друге половине истог столећа, омогућило је да се сагледа постојање једне ране просвећености (или претпросвећености) и у српском друштву. Код Скерлића, где се под појмом Рационализам обрађује и рана просвећеност петровске епохе и "Јозефинизам", ово разликовање није било могућно.

Оваква нова периодизација српске књижевности XVII и XVIII века добро се уклапа и у општу визију токова српске књижевности коју има савремена наука, те се српска књижевност барока периодизацијски надовезује на стару српску књижевност и могу се пратити прелазни облици између две епохе (старе и нове књижевности српске) управо на материјалу обележеном барокним стилом. (Упор. Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, стр. 114).

Поменуте нове могућности које је отворило примењивање барокног критерија у науци о српској књижевности биле су уочаване у бројним рецензијама Историје српске књижевности барокног доба. Те рецензије увериле су писца да постоји и код нас и у свету у славистичким круговима знатно интересовање за овај нови приступ стварима, па ће свакако послужити и читаоцу у случајевима када зажели да се и сам о томе документује:

Rolf-Dieter Kluge, Zu einigen neueren Arbeiten über die serbische Literatur des 18. Jahrhunderts, Die Welt der Slaven, Wiesbaden 1969, Heft 4. С. 378-392; П. Палавестра, М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Политика, Београд 1970, 26. XII, 20556; Исти, Послератна српска књижевност, Београд 1972, стр. 108-109; Д. Драгојловић, Српска књижевност барокног доба с освртом на историографију, Дело, 1971, бр. 4, стр. 282-489; Петар Џаџић, Визија историје, НИН, Београд 1971, 3. јануар (текст је пренет у књигу Из дана у дан II, Београд 1976,181-4); Чедомир Мирковић, др Милорад Павић; Историја српске књижевности барокног доба, Савременик 1971, бр. 5, стр. 497-500; Иван В. Лалић, Културна баштина у тачној перспективи, у књизи Критика и дело, Београд 1971, стр. 275-285; Reinhard Lauer (Gottingen), Павић Милорад, Историја српске књижевности барокног доба, Kritikon Litterarum 1 (1972) Slavjanskaja Filologija, С. 85-88; Драгиша Живковић, др Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Зборник за славистику, Нови Сад 1970, бр. 1 (1972), стр. 197-201; Endre Angyal, Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Acta literaria Academiae scientiarum Hungaricae, Budapest 1973, pp 481-483; Никола Прибић, Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Slavic and East European Journal, Illinois 1973. No. 1. Pp. 92093; А. А. Морозов, Новые аспекты изучения славянского барокко, Русская литература, АН СССР, Институт русской литературы Ленинград 1973, N⁰3. Стр. 8-9; и passim; Angyal Endre, Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Helikon, viragirodalmi figyelo, Budapest 1974, 1 p. 113-114; Venceslava Bechynova, Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Slavia, Praha, Rocnik XLIV (1975) cislo 3, str. 320-327; Rolf-Dieter Kluge, Zu Gavril Stefanovic Venclovics Predigtdichtung. Slavistische Studien zum VIII. Internationalen Slavisten-kongress in Zagreb 1978, Sonderdruck, Bohlau-Verlag Koln-Wien 1978, S. 229-240, где је Венцловић посматран у контексту српске књижевности барокног доба. Lionello Costantini, Monumenta serbo-croatica, Ricerche Slavistiche, Roma 1982-1984, pp. 320-326.

Oстала важнија литература о збивањима и писцима овог раздобља:

С. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност, Београд 1869; упоредити и рукописну библиографију Лукијана Мушицког у Архиву САНУ. Г. Витковић, Извештај Максима Рашковића, ексарха београдског митрополита 1733, Гласник Српског ученог друштва, Београд 1884, књ. 56, стр. 117-320. – М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Летопис Матице српске 1899/1900, св. 1-4. – П. Поповић, Преглед српске књижевности, Београд 1901. – Т. Остојић, Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски Карловци 1905. – Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Нови Сад 1906. – Р. Грујић, Српске школе од 1718-1739, Београд 1908. – Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1909. – Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић, Београд 1911; прерађена издања, Београд 1929. и Цетиње 1955. – Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1914. – Т. Остојић, Историја српске књижевности, Београд 1923. – П. Буторац, Змајевићи, Загреб 1928. – С. Матић, Силвестар Поповић путописац, 18 века. Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Сремски Карловци 1930, књ. III, стр. 30-38. – Б. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, Београд 1979. – С. Шумаревић, Позориште код Срба, Београд 1939. – Н. Радојчић, Српски историчар Јован Рајић, Београд 1952. – М. Томандл, Српско позориште у Војводини, Стари Бечеј 1953. – М. Кићовић, Школско позориште код Срба... Зборник радова САНУ, Београд 1952, књ. 2. – А. Ивић. Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима, V, Београд 1956. – Ђ. Сп. Радојичић, Стара српска књижевност у средњем Подунављу, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 1957, књ. 2. – Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, I-II Нови Сад 1957. и 1959. – М. Кићовић, Вертепска драма код Срба... Београдски међународни славистички састанак, Београд 1957. – Н. Радојчић, Основе српске историографије XVII века и њен распоред, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1958/9, књ. VIVII. – Ђ. Сп. Радојичић, Стара српска књижевност, Београд 1960. – Ђ. Трифуновић, Из тмине појање, Београд 1962. – Ђ. Сп. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, Нови Сад 1962. – Српска штампана књига XVIII века (каталог уз истоимену изложбу), Београд-Нови Сад 1963. – М. Лесковац, Антологија старије српске поезије, Нови Сад – Београд 1964 (допуњено издање). – П. Колендић, Из старог Дубровника, Београд 1964. – М. Павловић, Антологија српског песништва, Београд 1964. Г. Михаиловић, Српска библиографија XVIII века, Београд 1964. Предњегошевско доба, Титоград 1966. – Српска грађанска поезија XVIII и с почетка ХIХ века (приредио Б. Маринковић), Београд 1966, I-II. Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, са пропратним текстовима М. Пантића, Р. Самарџића и С. Ћирковића – М. Лесковац, Из српске књижевности I, Нови Сад 1968. Песништво ренесансе и барока – Дубровник, Далмација, Бока Которска, избор, предговор и напомене М. Пантић, Београд 1969. – Р. Ковијанић, Књижевност Котора (кратак преглед), Котор 1970 – Кратки опис Зете и Црне Горе, за штампу приредио Слободан Радовановић, Посебна издања САНУ; књ. CXXXV, Београд 1970. – П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1971. – J. Tarnadinidis, Ta problemata tis mitropoleos Karlovikion kate ton ih^,aiona kai o Jovan Rajic, Solun 1972. – Д. Богдановић, приказ студије Ј. Тарнанидиса у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, 1973, XXI, стр. 557-559. – Српска књижевност у књижевној критици, књ. 3 – Од барока до класицизма, Београд 1966. допуњено издање 1973. – Срећко Вуловић, Попис народних бокешких списатеља и њихових дела, I. Програм Ц.К. Реалног и великог гимназија у Котору, Дубровник 1873, Задар 1879. – В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Београд 1974. – Н. Гавриловић, Историја ћирилских штампарија у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку, Нови Сад 1974. – Ж. Ружић Српски јамб и народна метрика – И. А. Ненадић, Слијепа правда, избор из дјела (приредио Р. Ротковић), Подгорица 1975. – М. Пантић, Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и Боке которске. – О кнезу Лазару, Научни скуп у Крушевцу 1971 (издање Филозофског факултета у Београду и Народног музеја у Крушевцу 1975. стр. 337-408. У додатку је штампан текст пераштанског ораторијума Бој кнеза Лазара...). М. Павић, Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад 1976. – С. Петровић, Пољски тринаестерац, Прилози за књижевност, 1976, XLII, 201-223. – Поезија барока – XVII и XVIII вијек – антологија, Титоград 1976. – Ј. Ређеп, Прича о боју косовском, Зрењанин 1976. – М. Дамјановић, Ћутећи протагонист или говор ћушања – Суштина и повест, Београд 1976, стр. 239-243 (о Ненадићевој пасији поводом извођења у Југословенском драмском позоришту). – И. Грицкат, Језик српских путописа из XVII и с почетка ХVIII века, Зборник историје књижевности САНУ, књ. 10, Београд 1976, стр. 297-322. – Штампарија у Римнику и обнова штампања српских књига, Нови Сад 1976, Динко Давидов, Српска графика XVIII века, Нови Сад 1978. – Р. Самарџић, Писци српске историје I, Београд 1977. II, Београд 1979. – В. П. Гудков, Особености воспроизведения руских текстов в "Славеносербском магазине", – Вестник Московского университета. Филология, Москва 1977, бр. 1. – М. Пантић, Из књижевне прошлости, Београд 1978. – Н. И. Толстой, Литературный язык у сербов в ХVIII веке – История литературный языков и письменость Москва, 1979. – М. Веселиновић-Шулц, Рококо елементи у поезији неких српских и мађарских песника у првој половини XIX века, Зборник за славистику Матице српске, 1979, бр. 17, стр. 25-45. – П. Поповић, О једном анонимном спису о Зети и Црној Гори из друге половине XVIII века, Глас САНУ CCCXX, Одељење историјских наука, књ. 2, Београд 1980, стр. 1-19. – М. Пантић, Поговор уз фототипско издање П. Јулинца, Краткое введение в историју происхожденија славено-сербскаго народа, Београд 1981,241-285. – В. Ерчић, Козачинској, Траедокомедија, Нови Сад – Београд 1980. М. Павић, Историја, сталеж и стил, Нови Сад 1985. – Сава Дамјанов, Три еротске песме Лукијана Мушицког у Вуковој заоставштини, Градина, Ниш 1986, бр. 11, стр. 102-111. – Сава Дамјанов, Граждански еротикон, Ниш 1987 – Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске у XVI, XVII и XVIII веку, Београд 1990.

Исцрпнију литературу о овом раздобљу видети у делу М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд 1970, стр. 493-510. и у студији М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, стр. 11-253. Литература о Г. С. Венцловићу и 3. Орфелину овде се даје засебно у био-библиографским прилозима о овим писцима.

Важнија литература о руско-српским и украјинско-српским односима у XVIII веку: Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1923, глава IХ; Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953 (издање са допуњеном библиографијом), 35-39. и passim; Р. Лалић, Совјетско-југословенски односи (Књижевне и културне везе) – Енциклопедија Југославије 7, Загреб 1968, 465-469 и 480 (библиографија); М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, 62-72, 285-287 и passim; М Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, 61-63 и passim; В. Ерчић, Козачинскиј – Траедокомедија, Нови Сад-Београд 1980. За подробности треба консултовати литературу наведену у поменутим радовима.

Милорад Павић: Историја српске књижевности - Барок

Књижевни токови српског барока

Песништво српског барока

1. Прелазно доба или барокни медиевализам

2. Зрели барок

3. Епско песништво барокних писаца

Рококо

Драмско стварање у време барока

Барокно беседништво

Историјски списи српског барока

Путопис и друге врсте барокне прозе

Напомене и основна литература

Oстала важнија литература о збивањима и писцима овог раздобља:

Усмена књижевност у време барока (до 1774) >>