Место на балканском Олимпу

"Словенски Орфеј" Зорана Стефановића, на сцени Народног театра "Антон Панов", режија Горана Тренчовског

"Словенски Орфеј" није узбудљив само због своје атракције и егзотике сценског угођаја, већ најпре због порука које гледаоцима руше илузију да им је пошло за руком да побегну од пакла који бесомучно, духовно и физички, разара наше урбане пределе. Напротив, чаролија представе струмичког Позоришта успева да раздевичи чистоту пасторале, и да право из Дојранског језера на светио сцене изведе древне словенске богове чији сукоби управљају непрестаним поремећајима на трусном Балкану.

Драмски текст Зорана Стефановића, испитни рад на трећој години београдског ФДУ поседује неколико ванредних одлика. Драматуршки скројена прича о словенском Орфеју који покушава да пронађе своје место на балканском Олимпу, у сукобу између аполонских војних легија и дионизијских "вуду" тактика, може се читати и као брижљива етнографска студија о словенској религији Веселина Чајкановића, и као политички есеј о актуелном, тзв. новом поретку, али и као било који амерички научнофантастични стрип Френка Милера.

Режисер Горан Тренчовски је, зато, имао не мали задатак да гледаоцима пренесе садржину чија висока литерарност има јаке трагичке тонове, и уједно, чија је иронична савременост комична. Тренчовски је, у том смислу, посебну пажњу обратио фарсичним моментима у "Словенском Орфеју", разрадивши их у детаље који су радовали гледаоце, попут оних у којима се изванредан Кирил Здравески, у улози Аполона, понашао попут подетињелог маторог перверзњака, па до призора у којем се Орфеј Трајчета Георгијева господару Хаду обраћа у реп-ритму. Такође, завидна физичка кондиција Влада Јовановског у вишеструкој улози Хада (Диониса) Зевса, на граници оргијастичке необузданости и застрашујуће силе, успела је најбоље да оцрта намеру режисера — да начини ефектан спој комичног и застрашујућег.

Камерност читаве сцене и ефектно штура сценографија Марјана Пецева, са само једним отвором у чијој се дубини види пејзаж језера, вешто су дочарали згуснуту стравичност појединих призора. Завршна сцена, у којој Аполон, престрашен оживљеном Орфејевом главом, почиње да се дави у водама пакленог језера, врхунац је стравичног, али и умешан завршетак читаве представе. За колорит и егзотичан изглед божанских бића, нарочито су се побринули костимограф Благоје Мицевски и аутор маски [Драгомир] Чеда Николић.

Уз употребу релативно општих назнака, и у широким преокретима режиран, "Словенски Орфеј" струмичког Позоришта је успео да нам предочи барем два велика сазнања. Једно се тиче истине да се традицији, изгледа, најбоље приступа кад се то чини са лакоћом и без предрасуда. Друго се, пак, тиче заједничког фатума свих нас на овим трусним просторима, где су богови, творци вечне трагедије и комедије, игром случаја, данас живљи него икад пре.

Петар Грујичић

• Главна страна • Словенски Орфеј - позоришна драма • Словенски Орфеј - радио-драма•
• Хронологија • Рецензије • Библиографија, театрографија... • Документи •
• О Орфеју у миту и уметности • Линкови • Пројекат Растко • Српско позориште и драма•